Aleksandar Dima, Grof Monte Kristo - Drugi deo ( XV, XVI,XVII ) kraj drugog dela

XV KARNEVAL U RIMU 

Kad se Franc osvesti, vide Alberta kako pije čašu vode, koja mu je, sudeći po njegovom bledilu, bila veoma potrebna, i grofa kako već oblači svoj pajacki kostim. On nesvesno baci pogled na trg, no tamo više ničega nije bilo, ni gubilišta, ni dželata, ni žrtava; ostao je još samo narod, bučan, užurban, veseo; zvono sa Monte Čitorija, koje zvoni samo prilikom papine smrti i otvaranja maskarade, zvonilo je punim zamahom.

— Šta je? — zapita on grofa — šta se to dogodilo?

— Ništa, baš ništa, — reče grof — kao što vidite; samo je karneval počeo, pa treba brzo da se obučemo.

— Zbilja, — odgovori Franc grofu — od čitavog onog prizora ostao je samo trag jednog sna.

— Pa vi niste ni videli nešto drugo do jedan san, jedan ružan san.

— Dobro, ja; ali osuđenik?

— I to je bio san; samo je on ostao da i dalje spava, a vi ste se probudili; i ko bi mogao reći koji je od vas dvojice u dobitku?

— Ali Pepino, — zapita Franc — šta je bilo s njim?

— Pepino je razborit mladić koji nema u sebi ni trunke slavoljublja i koji je, suprotno onom običaju ljudi da se užasno ljute što svet ne obraća pažnju na njih, bio, naprotiv, ushićen kad je video da je pažnja svih prisutnih upravljena na njegovog druga. On je sledstveno tome iskoristio tu nepažnju, pa je šmugnuo u gomilu i izgubio se a nije se čak ni zahvalio časnim sveštenicima koji su ga pratili. Zaista, čovek je veoma nezahvalna i veoma sebična životinja… Ali obucite se; evo vidite da vam gospodin od Morserfa daje primer.

Zaista, Albert je navlačio nesvesno svilene čakšire preko svojih crnih pantalona i lakovanih cipela.

— Šta je, Alberte? — zapita Franc. — Jeste li raspoloženi da vragolate? Hajde, odgovorite iskreno.

— Nisam, — reče on — ali sam zaista sad zadovoljan što sam video tako nešto, i sad razumem ono što je govorio gospodin grof: da kad bi se čovek mogao jednom navići na takav prizor, onda bi ga još jedino takvi prizori mogli uzbuditi.

— A da ne računamo to što se samo u takvom trenutku mogu proučavati karakteri — reče grof. — Već na prvoj stepenici gubilišta smrt otrgne čoveku masku koju je nosio celog svog života, te se onda ukaže pravo lice. Mora se priznati da Andrejino lice nije bilo prijatno gledati… Uh, ta gnusna hulja!.. Oblačimo se, gospodo, oblačimo se!

Bilo bi smešno da se Franc libio i da nije sledio primer koji su mu davala njegova dva druga. On, dakle, takođe navuče svoj kostim i stavi obrazinu, koja zacelo nije bila bleđa od njegovog lica. Pošto se obukoše, siđoše na ulicu. Kola su čekala pred vratima, puna konfeta i kita cveća.

Uđoše u povorku kola.

      Teško je zamisliti potpuniji preobražaj u suprotnom smislu od onoga koji se začas beše izvršio. Umesto sumornog i nemog prizora smrti, Narodni trg je sad pružao sliku ludačkog i bučnog mahnitanja. Bezbroj maski izlazilo je na ulicu, izbijajući sa svih strana, istrčavajući kroz vrata, silazeći kroz prozore; kola su nailazila na svim uglovima ulica prepuna pjeroa, arlekina, dominosa, markiza, Transteveraca, nakarada, vitezova, seljaka; svi su vikali, mlatarali rukama, bacali jaja puna brašna, konfete, kite cveća; napadali rečima i hicima prijatelje i tuđince, poznate i nepoznate, a niko nije imao prava da se zbog toga ljuti, niti da čini išta drugo do da se smeje.

     Franc i Albert su bili kao ljudi koje je neko, da bi ih odvratio od neke teške tuge, odveo na neki raskalašan pir i koji, ukoliko više piju i opijaju se, osećaju kako zastor između prošlosti i sadašnjosti postaje sve neprovidniji. Njima je i dalje bilo pred očima, ili bolje reći oni su i dalje osećali u sebi odblesak onoga što su videli. Ali malo-pomalo opšte pijanstvo obuze i njih, i učini im se da će ih njihov kolebljivi razum sasvim napustiti. Osećali su neku čudnu potrebu da i oni učestvuju u toj buci, u tom kretanju, u toj vrtoglavici. Jedna pregršt konfeta koja stiže do Morserfa iz nekih obližnjih kola, i koja, zasuvši prahom i njega i njegova dva druga, poče da ga pecka po vratu i po čitavom onom delu lica koji nije bio zaštićen obrazinom,kao da je neko bacio na njega stotinu iglica, naposletku ga gurnu u opštu bitku u koju već behu stupile sve maske koje su susretali. Sad se i on uspravi u kolima i zagrabi pune pregršti iz vrećica, pa svom svojom snagom i veštinom poče i on da baca jaja i konfete na one koji su mu bili najbliži.

     Od tog trenutka oni počeše da se bore. Uspomena na ono što su videli pre pola sata iščeze sasvim iz pameti te dvojice mladih ljudi, toliko im je taj šaroliki, uskomešani i ludački prizor što im je bio pred očima skrenuo misli na drugu stranu. Što se tiče grofa od Monte Krista, izgledalo je da njega sve to, kao što smo kazali, nije ni za trenutak uzrujalo. Doista, treba zamisliti onu veliku i lepu ulicu Korzo, oivičenu od kraja do kraja palatama na četiri ili pet spratova, na kojima su svi balkoni zastrti ćilimima i svi prozori ukrašeni tkaninama, a na tim balkonima i prozorima trista hiljada posmatrača, Rimljana, Italijana, stranaca koji su došli iz svih krajeva sveta: svu onu okupljenu aristokratiju plemićku, novčanu, duhovnu; divne žene koje i same podležu uticaju toga prizora, naginju se preko balkona i izviruju kroz prozore, zasipaju kola koja prolaze kišom konfeta na koje im se uzvraća kitama cveća; vazduh zamagljen od konfeta koje padaju i cveća koje leti uvis; zatim na ulici jednu veselu beskrajnu, pomahnitalu gomilu sveta u ludačkim kostimima: džinovske glavice kupusa koje se šetaju, bivolske glave koje riču na ljudskim telima, pse koji kao da idu na zadnjim nogama; a usred svega toga neku masku koja se uzdiže; i u tom iskušenju svetog Antonija, koju je u svojoj mašti stvorio Kalo,zamislite jednu Astartu zanosna lika za kojom biste hteli da pođete, no od koje vas odvajaju nekakvi demoni slični onima što se viđaju u snovima, pa ćete onda imati bledu sliku rimskog karnevala.

      Kad po drugi put pođoše natrag, grof zaustavi kola i zatraži od svojih drugova dopuštanje da ih napusti, ostavljajući im kola na raspolaganje. Franc pogleda nagore: bili su naspram palate Rospoli; a na onom srednjem prozoru koji je bio ukrašen belom damaskom svilom sa crvenim krstom, stojao je jedan plav domino, pod čijom maskom Franc bez po muke zamisli onu lepu Grkinju iz pozorišta Argentina.

— Gospodo, — reče grof skočivši na zemlju — kad vam bude dosadilo da budete glumci i kad zaželite da opet postanete gledaoci, vi znate da imate mesta na mojim prozorima. A dotle, raspolažite mojim kočijašem, mojim kolima i mojim lakejima.

  Zaboravili smo da kažemo da je grofov kočijaš bio ozbiljno obučen u kožu crnog medveda, potpuno istu kao Odri u komadu Medved i paša, i da su dva lakeja koja su sedela pozadi kola imala kostime od zelene majmunske kože, savršeno prilagođene njihovom stasu, i obrazine sa oprugama kojima su se kreveljili na prolaznike.

    Franc zahvali grofu na njegovoj ljubaznoj ponudi; a što se tiče Alberta, on je vragolao sa jednim punim kolima seljanki iz okoline Rima, koja su se bila zaustavila isto kao i grofova prilikom jednog od onih tako običnih zastanaka u povorkama, i on ih je mlatio kitama cveća.

    Na njegovu nesreću povorka krete dalje, i dok se on kretao ka Narodnom trgu, kola koja su bila privukla njegovu pažnju vraćala su se ka Venecijanskoj palati.

— Ah, dragi moj, — reče on Francu — zar niste videli?

— Šta? — zapita Franc.

— Eno, ona kola što odlaze puna rimskih seljanki.

— Nisam.

— E, ja sam uveren da su to divne žene.

— Kakva šteta što ste prerušeni, dragi Alberte, — reče Franc — jer je to bila lepa prilika da se naplatite za vaša ljubavna razočaranja!

— O, — odgovori on pola šiljavo pola ubeđeno — ja se nadam da karneval neće proći a da mi ne donese neku odštetu.

    I pored ove Albertove nade, ceo taj dan proteče bez druge avanture sem što su se nekoliko puta mimoišli sa kolima rimskih seljanki. Prilikom jednog od tih susreta, bilo slučajno ili namerno, tek, Albertu spade obrazina s lica.

     Pri ovom susretu on uze preostalo cveće i baci ga u njihova kola. Verovatno da je jednu od onih divnih žena koje je Albert naslućivao pod gizdavim kostimom tih seljanki dirnulo to otmeno udvaranje, jer i ona, kad kola dvojice prijatelja ponovo naiđoše, baci na njih kitu ljubičica.

     Albert se žurno saže da je uzme. Pošto Franc nije imao nikakvog razloga da veruje da je bila njemu upućena, on pusti Alberta da je prisvoji. Albert je likujući zadenu u rupicu svoga kaputa, pa kola nastaviše svoj pobednički hod.

— E, bogme, — reče mu Franc — evo početka ljubavne avanture!

— Smejte se koliko hoćete, — odgovori Albert — ali ja zaista mislim da jeste; zato se više ne rastajem od ove kite,

— O, pa razume se! — reče Franc smejući se. — To je sad znak raspoznavanja.

     Ova šala, uostalom, ubrzo postade stvarnost; jer kad Franc i Albert, neprestano vođeni povorkom kola, ponovo susretoše kola rimskih seljanki, ona koja je dobacila kitu ljubičica Albertu zapljeska rukama kad je vide u rupici njegova kaputa.

— Bravo, dragi moj, bravo! — reče mu Franc. — Sve ide ne može bolje biti! Želite li da vas ostavim, i da li vam je možda prijatno da budete sami? 

 — Ne, — reče Albert — ne treba da prenaglimo. Ja neću da se uhvatim kao neka budala na prvi znak pažnje, na jedan sastanak pod velikim časovnikom, kako mi to kažemo za maskenbal u Operi. Ako ta lepa seljanka želi da nastavi u ovom pravcu, onda ćemo je sutra ponovo naći ovde, ili, bolje reći, ona će nas pronaći. Time će mi pokazati da me nije zaboravila, a ja ću videti šta treba da radim.

 — Zaista, dragi moj Alberte, — reče Franc — vi ste mudri kao Nestor i oprezni kao Odisej; pa ako ova vaša Kirka uspe da vas pretvori u ma kakvu životinju, to će značiti da je veoma vešta ili veoma moćna.

    Albert se nije prevario. Nepoznata lepotica bila je jamačno odlučila da toga dana ne produžava tu ljubavnu igru; jer iako su mladi ljudi prošli gore-dole nekoliko puta, oni ne videše više kočije koje su tražili očima. One su verovatno iščezle u nekoj susednoj ulici. Tada pođoše natrag u palatu Rospoli, ali je i grof bio iščezao sa onim plavim dominom. Ona dva prozora zastrta žutom damaskom svilom dalje su, uostalom, bila posednuta ličnostima koje je on zacelo bio pozvao. 

   Tog trenutka ono isto zvono koje je objavilo početak maskarade odzvoni njen završetak. Povorka kola u ulici Korzo odmah se rasturi, i za tren oka sva kola iščezoše u poprečnim ulicama. Franc i Albert su se tog trenutka nalazili prema ulici Marate. Kočijaš zađe u nju ne govoreći ništa, pa došavši na Španski trg pored palate Poli, zaustavi se pred hotelom. Gazda Pastrini iziđe da dočeka svoje goste na ulazu. Prva Francova briga bila je da se obavesti o grofu i da izrazi žaljenje što ga nisu na vreme povezli, ali ga Pastrini uspokoji rekavši mu da je grof bio naručio druga jedna kola za sebe i da su ta kola otišla po njega u palatu Rospoli u četiri sata. Osim toga, grof mu je stavio u dužnost da ponudi dvojici prijatelja ključ njegove lože u pozorištu Argentina. Franc zapita Alberta šta on misli o tome, ali je Albert imao da ostvari neke velike zamisli pre nego što bi pomislio da ide u pozorište. Zato on, umesto da odgovori, zapita da li bi mu gazda Pastrini mogao da dobavi nekog krojača. 

— Krojača? — zapita hotelijar. — A radi čega?

— Da nam odsad pa do sutra sašije odela rimskih seljaka što lepše može — reče Albert.

Gazda Pastrini zavrte glavom.

— Da vam sašije odsad pa do sutra dva para odela! — uzviknu on. — E, to je, neka mi oproste vaše preuzvišenosti, pravo francusko pitanje. Dva para odela! I to sad kad još za nedelju dana ne biste zacelo našli nijednog krojača koji bi pristao da prišije šest dugmeta na prsnik, pa makar mu platili za svako dugme po talir!

— Onda, znači, treba da se odreknem da nabavim odela kakva želim?

— Ne, jer mi imamo gotovih takvih odela. Dopustite mi da se ja za to pobrinem, pa ćete sutra, kad se probudite, naći čitavu zbirku šešira, kaputa i čakšira kojima ćete biti zadovoljni.

— Dragi moj, — reče Franc Albertu — oslonimo se na našeg domaćina, jer nam je on već dokazao da je čovek koji ume da se snađe; večerajmo, dakle, mirno, a posle večere ćemo otići da gledamo Italijanku u Alžiru.

— Dobro, gledaćemo Italijanku u Alžiru — reče Albert.

— Ali nemojte zaboraviti, gazda Pastrini, da ja i gospodin — nastavi on pokazujući na Franca — pridajemo najveću važnost da imamo sutra odela koja smo vam tražili.

Hotelijer uveri još jedanput svoje goste da ne treba ništa da se brinu i da će biti usluženi kako žele, a posle toga se Franc i Albert popeše u svoje sobe da se otarase svojih pajackih kostima. Albert, skinuvši svoj, skloni najbrižljivije svoju kitu ljubičica, jer je to bio njegov znak raspoznavanja za sutradan.

Dva prijatelja sedoše za sto. Ali dok je večerao, Albert se nije mogao uzdržati da ne istakne znatnu razliku u veštini između kuvara gazda-Pastrinijevog i kuvara grofa od Monte Krista. Međutim, istina primora Franca da prizna, i pored izvesnih predubeđenja koja je, izgleda, imao protiv grofa, da to upoređivanje nije išlo u prilog kuvaru gazda-Pastrinija.

Pri kraju jela sobar zapita u koliko sati mladi ljudi žele da dođu kola. Albert i Franc se pogledaše, bojeći se zaista da ne budu na dosadi. Sobar razumede šta oni misle.

— Njegova preuzvišenost grof od Monte Krista — reče im on — izdao je jasno naređenje da kola ostanu celog dana na raspoloženju vašim gospodstvima; vaša gospodstva mogu, dakle, raspolagati njima bez bojazni da će biti na dosadi.

Mladi ljudi odlučiše da do kraja iskoriste grofovu ljubaznost i narediše da se kola upregnu dok oni budu zamenjivali večernjim odelom svoje dnevno, ma kako malo da je ono bilo izgužvano u mnogobrojnim borbama koje su vodili. Pošto preduzeše ovu meru predostrožnosti, otidoše u pozorište Argentina i smestiše se u grofovu ložu. Za vreme prvog čina grofica Đ… uđe u svoju. Njen prvi pogled bio je upravljen na onu stranu gde je sinoć videla grofa, tako da ona ugleda Franca i Alberta u loži onoga o kome je pre dvadeset i četiri časa izrazila Francu onako neobično mišljenje. Njen mali dogled bio je uperen u Franca tako uporno, da on uvide jasno da bi bilo svirepo ako bi još duže oklevao da zadovolji njenu radoznalost. Zato, koristeći se povlasticom koju imaju gledaoci u italijanskim pozorištima, a koja im dopušta da od gledališta načine svoje salone za prijem, dva prijatelja napustiše ložu i odoše da ukažu poštovanje grofici. Tek što uđoše u njenu ložu, a ona već dade znak Francu da sedne na počasno mesto. Ovog puta Albert sede pozadi. 

— Tako, dakle! — reče ona jedva dajući Francu vremena da sedne. — Izgleda da niste imali nikakva preča posla nego da se upoznate sa novim lordom Rutvenom i da postanete najbolji prijatelji?

— Iako nismo toliko odmakli u međusobnoj prisnosti koliko vi to kažete, ja ne mogu odricati, gospođo grofice, — odgovori Franc — da nismo celog dana zloupotrebljavali njegovu ljubaznost.

— Kako celog dana?

— Bogme, to je tačno rečeno: jutros smo prihvatili njegov poziv na ručak, za vreme čitave maskarade jurili smo po Korzou u njegovim kolima, i najzad večeras smo došli na predstavu u njegovu ložu.

— Znači da ste ga poznavali?

— Da i ne.

— Kako to?

— To je dugačka priča.

— Koju ćete mi ispričati?

— Ona bi vas suviše uplašila.

— Baš zato.

— Pričekajte bar da ta priča dobije neki rasplet.

— Dobro, ja volim priče koje imaju završetak. A dotle, kako ste s njim stupili u vezu? Ko vas je predstavio njemu?

— Niko. Naprotiv, on se predstavio nama.

— Kad to?

— Sinoć, kad sam otišao od vas.

— Čijim posredovanjem?

— O, bože moj, vrlo prozaičnim posredovanjem našega hotelijera.

— On, dakle, stanuje u hotelu London, kao i vi?

— I to ne samo u istom hotelu nego i na istom spratu.

— Kako se zove? Jer vi jamačno znate njegovo ime?

— Razume se; grof od Monte Krista.

— Kakvo je to sad ime? To valjda nije ime neke porodice?

— Ne; to je ime jednog ostrva koje je on kupio.

— I on je grof?

— Toskanski grof.

— Najzad, progutaćemo i toga kao i ostale — nastavi grofica, koja je bila iz jedne od najstarijih porodica iz okoline Venecije. — A kakav je, uostalom, taj čovek?

— Zapitajte Vikonta od Morserfa.

— Čujete li, gospodine, upućuju me na vas — reče grofica.

— Bili bismo nezahvalni kad ne bismo smatrali da je divan, gospođo, — odgovori Albert. — Nijedan desetogodišnji prijatelj ne bi učinio za nas više nego što je on učinio, i to sa ljupkošću, obazrivošću i učtivošću koje zbilja pokazuju da je to otmen čovek.

— Eh! — reče grofica smejući se. — Videćete da je taj moj vampir prosto naprosto neki novi bogataš koji želi da se opravda za svoje milione i koji je prisvojio Lorin pogled da ga ne bi pomešali sa gospodinom Rotšildom. A ona? Jeste li je videli?

— Ko to ona? — zapita Franc osmehujući se.

— Sinoćna lepa Grkinja.

— Ne. Mi smo, čini mi se, čuli zvuk njenih gusala, ali je ona ostala potpuno nevidljiva.

— To jest, kad kažete nevidljiva, dragi moj Franče, — reče Albert — to je samo zato da bi ste se načinili tajanstveni. A ko mislite da je bio onaj plavi domino što je bio na prozoru zastrtom belom damaskom svilom?

— A gde se nalazio taj prozor zastrt belom damaskom svilom?— zapita grofica.

— Na palati Rospoli.

— Grof je, dakle, imao tri prozora na palati Rospoli?

— Da. Jeste li prošli ulicom Korzo?

— Razume se.

— E, pa eto! Zapazili ste dva prozora zastrta žutom damaskom svilom i jedan zastrt belom, sa crvenim krstom? Ta tri prozora bila su grofova.

— Gle, pa to znači da je taj čovek neki nabob? Znate li vi koliko je trebalo platiti za tri onakva prozora za tri dana karnevala, i to u palati Rospoli, što će reći na najlepšem mestu Korzoa?

— Dvesta do trista rimskih talira.

— Recite bolje dve do tri hiljade.

— Sjavola!

— A da li njemu ono ostrvo donosi taj lepi prihod?

— Njegovo ostrvo? Ono ne donosi ni pet para.

— Pa zašto ga je onda kupio?

— Iz ćefa.

— Znači da je to neki osobenjak?

— Istina je — reče Albert — da mi se on učinio prilično nastran. Kad bi on stanovao u Parizu i kad bi posećivao naša pozorišta, ja bih vam, dragi moj rekao da je to ili neka nezgrapna šaljivčina koja hoće da se razmeće, ili da je to neki jadnik koga je književnost zaludela; jer, zaista, on je jutros načinio nekoliko ispada dostojnih Didijea ili Antonija.

Tog trenutka uđe neki posetilac, te Franc, prema običaju, ustupi mesto došljaku. Ovaj događaj, pored menjanja mesta, imao je i tu posledicu da je promenio predmet razgovora.

Posle jednog sata dva prijatelja vratiše se u hotel. Gazda Pastrini se već bio pobrinuo za njihove sutrašnje kostime i obećao im da će biti zadovoljan njegovom oštroumnošću.

I zaista, sutradan u devet časova on uđe u Francovu sobu sa jednim krojačem koji je nosio osam do deset odela seljaka iz okoline Rima. Dva prijatelja odabraše dva ista koja su odgovarala približno njihovom rastu, i naložiše svome domaćinu da im se prišije dvadesetak metara traka na svaki šešir i da im se nabave dve od onih divnih svilenih tkanica sa poprečnim prugama i živim bojama kojima se ljudi iz naroda obično opasuju o praznicima.

Albert je jedva čekao da vidi kako će mu stojati to novo odelo: kaput i čakšire od plave kadife, vezene čarape, cipele sa velikim kopčama i svilen prsnik. Albert je, uostalom, mogao samo da izgleda još lepše u tom živopisnom odelu; zato, kad tkanice stegoše njegov lepi struk, i kad mu sa malo nakrivljenog šešira padoše čitavi talasi traka po ramenu, Franc je bio primoran da prizna da često narodna nošnja mnogo doprinosi rasnoj lepoti koju pripisujemo izvesnim narodima. Zar Turci, koji su nekada izgledali onako živopisno u svojim dugačkim anterijama živih boja, nisu sada rugobe sa svojim plavim i zakopčanim redengotima i fesovima, zbog kojih liče na boce vina sa crvenim zapušačem?

Franc iskaza svoje divljenje Albertu, koji se i bez toga, stojeći pred ogledalom, osmehivao sa izrazom zadovoljstva, koji je jasno pokazivao šta on o sebi misli.

U tom trenutku uđe grof od Monte Krista.

— Gospodo, — reče im on — ma koliko da je prijatno imati druga u veselju, sloboda je još prijatnija, te sam došao da vam kažem da vam danas i narednih dana ostavljam na slobodno raspolaganje kola kojima ste se juče poslužili. Naš domaćin vam je jamačno rekao da imam troja ili četvora kola na čuvanju kod njega, pa me vi, dakle, nećete ničega lišiti, zato se služite njima slobodno, bilo da idete na zabave, bilo da svršavate svoje poslove. Naše mesto sastanka, ako imamo nešto da se dogovorimo, biće u palati Rospoli.

       Oba mlada čoveka htedoše da mu ponešto napomenu, ali nisu zaista imali nikakvog opravdanog razloga da odbiju tu ponudu, koja im je, uostalom, bila prijatna. Zato oni naposletku pristadoše. 

Grof od Monte Krista ostade s njima otprilike četvrt časa, razgovarajući o svemu veoma odrešito. On je, kao što se to dosad moglo zapaziti, bio vrlo upoznat sa književnošću svih zemalja. Jedan pogled bačen na zidove njegovog salona dokazao je Francu i Albertu da je on bio ljubitelj slika. Nekoliko skromnih reči koje je uzgred ubacio pokazale su im da mu ni naučna znanja nisu nepoznata, a izgledalo je da se posebno bavio hemijom. 

     Dva prijatelja nisu se usuđivala da uzvrate grofu ručak koji je on njima priredio, jer bi bila odveć gruba šala ponuditi mu u naknadu za njegovu odličnu gozbu vrlo osrednji jelovnik gazda-Pastrinija. Oni mu to rekoše sasvim iskreno, i on primi njihovo izvinjenje kao čovek koji ceni njihovu nežnu pažnju. 

       Albert je bio ushićen grofovim otmenim ponašanjem, i samo mu je grofovo naučno znanje smetalo da u njemu vidi pravog plemića. Naročito ga je sloboda da potpuno raspolaže kolima ispunjavala radošću, jer je on imao svojih planova u odnosu na ljupke seljanke; a kako su se one sinoć pojavile pred njim u veoma otmenim kočijama, i njemu je godilo da u tom pogledu i dalje izgleda ravan. 

    U jedan i po sat po podne oba mladića siđoše. Kočijašu i lakejima palo je na pamet da obuku svoje livreje preko onih životinjskih koža, te su sad izgledali još mnogo smešniji nego sinoć, zbog toga dobiše mnogo pohvala od Franca i Alberta. 

       Albert je sentimentalno zadenuo svoju uvelu kiticu ljubičica u rupicu kaputa. 

      Na prvi zvuk zvona, oni jurnuše u ulicu Korzo kroz ulicu Vitorija. 

       Prilikom drugog polaska, jedna kita svežih ljubičica, koja je poletela iz jednih kočija punih pajackinja, pade u grofove kočije i pokaza Albertu da su, poput njega i njegovog prijatelja, one sinoćne seljanke promenile odelo, i da su, bilo slučajno ili podstaknute istim osećanjem koje je njega nateralo da tako postupi i da se iz kavaljerstva obuče kao one, i one obukle odelo kao što je bilo njegovo.

    Albert zadenu tu novu kiticu umesto one prve, ali zadrža uvelu kiticu, u ruci, pa kad ponovo susrete kočiju, prinese je zaljubljeno svojim usnama, što je izgleda mnogo razveselilo ne samo onu koja mu je tu kiticu bila dobacila nego i njene vragolaste drugarice. 

     Taj dan nije bio manje bučan od jučerašnjeg, pa je čak verovatno da bi neki pažljivi posmatrač zapazio da su se vika i veselost još i povećale. Jednog trenutka ugledaše grofa na njegovom prozoru, ali kad kola ponovo prođoše tuda, njega već više nije bilo. 

     Razume se samo po sebi da je vragolanje između Alberta i one pajackinje sa kiticom ljubičica potrajalo celog dana. 

      Uveče, kad se vrati u hotel, Franc zateče jedno pismo iz francuske ambasade u kome su mu javljali da će imati čast sutradan da bude primljen kod njegove svetlosti. Prilikom svakog ranijeg putovanja u Rim, on je molio za tu milost i dobivao je; i isto toliko iz verskih osećanja koliko iz zahvalnosti, on nije hteo da ne učini podvorenje jednom od poslanika svetog Petra, koji je dao redak primer svih vrlina. 

      On, dakle, nije mogao toga dana da misli na karneval, jer i pored sve dobrote kojom je svoju veličinu okružio onaj plemeniti i sveti starac koji se zove Grgur XVI, ipak čovek oseća poštovanje puno dubokog uzbuđenja kad se sprema da se pokloni pred njim. 

      Kad je izišao iz Vatikana, Franc se vrati pravo u hotel, izbegavajući čak da prođe ulicom Korzo. On je nosio u sebi čitavo blago pobožnih misli, za koje bi dodir sa ludačkim veseljem maskarada bio obesvećenje. 

       U pet sati i deset minuta Albert se vrati. Bio je sav radostan, jer je pajackinja ponovo obukla svoju seljačku nošnju, i kad se susrela sa Albertovim kočijama, podigla je svoju obrazinu. 

     Bila je divna. 

    Franc izrazi Albertu svoje najiskrenije čestitanje, a ovaj ga primi kao čovek kome to po pravu pripada. On reče da je zapazio, po izvesnim znacima nedostižne otmenosti, da je njegova nepoznata lepotica zacelo iz najviših aristokratskih krugova. 

     Bio je rešen da joj sutradan piše. 

       Franc dok je slušao to poverljivo saopštenje, zapazi da Albert kao da ima nešto da ga pita, a da se ipak usteže da mu postavi to pitanje. Franc poče navaljivati, izjavljujući mu unapred da je spreman da za njegovu sreću podnese sve žrtve koje su u njegovoj moći.Albert pusti da ga on moli taman koliko je zahtevala prijateljska učtivost, a zatim naposletku priznade da bi mu Franc učinio uslugu ako bi sutradan ostavio kočije samo njemu. 

   Albert je smatrao da je lepa seljanka samo zbog odsustva njegovog prijatelja pokazala preveliku dobrotu i podigla svoju obrazinu. 

   Razume se da Franc nije bio toliko sebičan da zaustavi Alberta usred jedne ljubavne avanture koja je obećavala da bude u isti mah i vrlo prijatna za njegovu radoznalost i vrlo laskava za njegovo samoljublje. On je dovoljno poznavao govorljivost svoga dobrog prijatelja, te je bio siguran da će mu on saopštavati i najmanje pojedinosti svoje ljubavne avanture. A kako za te dve ili tri godine otkako je putovao po Italiji u svim pravcima on sam nije nikad imao čak ni priliku da započne sličnu avanturu za svoj račun, Francu nije bilo neprijatno da sazna kako se događaji razvijaju u takvom slučaju. 

      On stoga obeća Albertu da će se zadovoljiti da posmatra svečanost sa prozora palate Rospoli. 

      I zaista on sutradan vide Alberta kako prolazi tamo i ovamo. Imao je ogromnu kitu cveća, kojoj je verovatno bio stavio u dužnost da bude nosilac njegovog ljubavnog pisma. Ta verovatnost pretvori se u izvesnost kad Franc ugleda tu istu kitu cveća, koja se lako mogla poznati po jednom krugu belih kamelija, u rukama jedne divne pajackinje obučene u ružičasto satensko ruho. 

       Zato te večeri nije to više bila radost nego pravo ushićenje. Albert nije ni sumnjao da će mu nepoznata lepotica odgovoriti na isti način. Franc iziđe u susret njegovim željama rekavši mu da ga sva ta buka zamara i da je rešio da provede sutrašnji dan pregledajući svoj album i beležeći svoje peimedbe.  

       Uostalom, Albert se nije bio prevario u svojim predviđanjima, jer sutradan uveče Franc ga vide kako jednim skokom upada u njegovu sobu, tresući nesvesno jednim listićem hartije koji je držao za jedan ugao.

 — Dakle, — reče on — jesam li se prevario? 

— Ona je odgovorila? — uzviknu Franc.

 — Čitajte. 

    Ova reč bila je izgovorena naglaskom koji je nemoguće opisati. Franc uze pisamce i pročita:

U utorak uveče, u sedam sati, siđite iz svojih kola naspram ulice 

Pontefiči i pođite za rimskom seljankom koja će vam istrgnuti 

vaš mokoleto. Kad stignete na prvu stepenicu crkve San-Đakomo, 

pobrinite se, da bi vas ona mogla raspoznati, da privežete jednu 

ružičastu traku na rame vašeg pajackog kostima. 

Odsad pa do tog trenutka nećete me videti. 

Postojanost i ćutanje. 

— Dakle, — reče on Francu kad ovaj završi čitanje — šta mislite o ovome, dragi prijatelju? 

— Pa ja mislim — odgovori Franc — da ovaj događaj sve više liči na jednu veoma prijatnu avanturu. — To je i moje mišljenje, — reče Albert — i ja se mnogo bojim da ćete vi otići sami na bal kod vojvode od Bračijana. 

    Franc i Albert su toga jutra dobili svaki po jednu pozivnicu od toga čuvenog rimskog bankara. 

— Pazite, dragi moj Alberte, — reče Franc — sva će aristokratija biti kod vojvode; te ako je vaša nepoznata lepotica zaista aristokratkinja, ona neće moći da se tamo ne pojavi. 

— Pojavila se ona tamo ili ne, ja zadržavam svoje mišljenje o njoj — odgovori Albert. — Vi ste pročitali pisamce? 

— Jesam. 

— Vama je poznato kakvo bedno obrazovanje dobijaju u Italiji žene iz mezzo ceto? 

       Tako se tamo naziva građanski stalež. 

— Da — odgovori opet Franc. 

— E, onda pročitajte ponovo ovo pismo, obratite pažnju na rukopis i potražite mi makar ijednu jezičnu ili pravopisnu grešku. 

       Zaista, rukopis je bio divan a pravopis besprekoran. 

— Vi ste ljubimac sudbine — reče Franc Albertu vraćajući mu ponovo pismo. 

— Smejte se vi koliko god hoćete, šalite se do mile volje, — prihvati Albert — ja sam zaljubljen. 

— Oh, zaboga, pa vi me plašite! — uzviknu Franc. — I ja vidim da ću ne samo ići sam na bal kod vojvode od Bračijana, nego da ću možda i da se sam vratim u Firencu. 

— Stvarno, ako je moja neznanka isto onoliko ljubazna koliko je lepa, ja vam izjavljujem da ću se nastaniti u Rimu najmanje za šest nedelja. Ja obožavam Rim, a, uostalom, ja sam oduvek imao veliku naklonost prema arheologiji. 

— Eto, još jedan ili dva susreta kao ovaj, pa se posle toga ne brinem da ću vas videti kao člana Akademije starina i književnosti. 

     Nema sumnje da bi Albert ozbiljno raspravljao o svojim pravima na akademsku fotelju, ali dođoše da jave mladiću da je sto postavljen. Međutim, ljubav nije nimalo smetala Albertovom apetitu. On se, dakle, požuri kao i njegov prijatelj da sedne za sto, ostavljajući nastavak rasprave za posle večere. 

      Posle večere prijaviše grofa od Monte Krista. Već dva dana ga mladići nisu videli. Nekakav posao, kazao je gazda Pastrini, pozvao ga je u Čivita-Vekiju. On je otputovao uoči toga dana i vratio se tek pre jednog časa. 

     Grof je bio divan; bilo što je pazio na sebe, ili što ova prilika nije pobuđivala u njemu ova žučna osećanja koja su se u izvesnim prilikama ispoljila nekoliko puta u njegovim ogorčenim rečima, on se ponašao skoro sasvim prirodno. Taj čovek bio je za Franca prava zagonetka. Grof nije mogao sumnjati da ga je taj mladi putnik poznao; pa ipak, otkako su se ponovo sreli, on nijednom svojom rečju nije pokazao da se seća da ga je video i na nekom drugom mestu. A Franc, opet, ma koliko da je želeo da ga podseti na njihov prvi susret, ipak nije mogao to da učini bojeći se da se ne zameri čoveku koje je njega i njegovog prijatelja obasuo ljubaznošću. Zato on i dalje ostade isto onako uzdržljiv kao i grof. 

     Grof je saznao da su dva prijatelja htela da uzmu jednu ložu u pozorištu Argentina, ali da im je odgovoreno da je sve rasprodato. 

    Usled toga im je doneo ključ svoje lože; to je bar bio prividan uzrok njegove posete. 

    Franc i Albert su se donekle opirali, govoreći kako se boje da će ga time lišiti njegove lože; ali im grof odgovori da pošto on te večeri ide u pozorište Pali, to bi njegova loža u pozorištu Argentina ostala prazna ako je oni ne bi iskoristili. 

     Ovo tvrđenje privoli dva prijatelja da prime ponudu. 

     Franc se skoro bio navikao na grofovo bledilo koje ga je onoliko iznenadilo kad ga je prvi put video. On nije mogao da ne prizna lepotu njegovog strogog lica, čije je bledilo bilo jedini nedostatak, ili, možda, glavna njegova vrednost. Kao pravi Bajronov junak, Franc nije mogao, nećemo reći da vidi nego i samo da pomisli na njega, a da ne zamisli to setno lice na Manfredovim ramenima ili pod Larinom kapom. On je imao na čelu onu boru koja pokazuje da ga neprestano mori neka gorka misao; imao je vatrene oči koje čitaju i najskrivenije misli; imao je gorda i podrugljiva usta koja daju rečima što iz njih izlaze onu naročitu izrazitost zbog koje se one duboko urezuju u pamćenje onih koji ih slušaju. 

   Grof nije više bio mlad; imao je najmanje četrdeset godina, a ipak se sasvim jasno moglo videti da je stvoren da nadmašuje i mladiće među kojima bi se nalazio. Uistini, to je dolazilo otuda što je grof, izgleda, imao sposobnost da opčini čoveka, a to je bila poslednja njegova sličnost sa fantastičnim junacima engleskog pesnika. 

     Albert nije prestajao da govori o tome koliko su on i Franc srećni što su naišli na takvog čoveka. Franc je bio manje ushićen, ali je ipak podlegao uticaju što ga jedan viši čovek vrši nad onima koji ga okružuju. 

      On je razmišljao o nameri koju je grof iskazao nekoliko puta da ide u Pariz, nije ni sumnjao da će grof svojim neobičnim licem i ogromnim bogatstvom proizvesti tamo najveći utisak. 

    A, međutim, on nije želeo da bude u Parizu kad grof onamo dođe. 

    Veče proteče kao što obično večeri protiču u pozorištima u Italiji, ne u slušanju pevača, nego u pravljenju poseta i ćaskanju. Grofica Đ… htela je da povede razgovor o grofu, ali joj Franc nagovesti da ima da joj saopšti nešto mnogo novije, te i pored sve lažne skromnosti koju je Albert pokazivao, on ispriča grofici veliki događaj koji je već tri dana bio glavni predmet kojim su se dva prijatelja bavila. 

    Kako ovakvi ljubavni zapleti nisu retki u Italiji, bar ako bi se verovalo pričanju putnika, grofica se ni najmanje nije pravila kao da ne veruje u to, već je čestitala Albertu što je započeo jednu avanturu koja je obećavala da se završi tako povoljno. 

      Rastadoše se obećavajući jedno drugome da će se opet naći na balu kod vojvode od Bračijana, na koji je ceo Rim bio pozvan. 

    Dama sa kitom ljubičica održala je svoje obećanje, jer ni sutradan ni dva dana docnije nije dala Albertu ni znaka o sebi. 

     Naposletku dođe i utorak, poslednji i najbučniji dan karnevala. U utorak se pozorišta otvoriše u deset sati pre podne; jer čim prođe osam sati uveče, ulazi se u veliki post. U utorak svi oni koji iz nedostatka vremena, novca ili raspoloženja nisu učestvovali u prethodnim svečanostima, mešaju se sad u to razuzdano veselje, puštaju da ih ponese taj mahniti pir i doprinose svoj udeo vike i džilitanja u opštu buku i mahnitanje. 

  Od dva pa do pet sati Franc i Albert su se vozili u opštoj povorci, bacajući uzajamno pregršti konfeta na kola u suprotnoj povorci i na pešake koji su se provlačili između konjskih nogu, između kolskih točkova; a ipak se usred tog užasnog meteža ne dogodi nijedan nesrećan slučaj, ne izbi nijedna svađa, nijedna tuča. Italijani su izvrstan narod u tom pogledu. Svečanosti su za njih zaista svečanosti. Pisac ove povesti, koji je boravio u Italiji pet ili šest godina, ne seća se da je ikada video da je neka svečanost poremećena ma i jednim od onih događaja koji su kod nas neminovna pojava na javnim svetkovinama. 

     Albert je likovao u svom pajackom kostimu. On je na ramenu imao mašnu od ružičaste trake čiji su mu krajevi padali do listova nogu. Da se ne bi stvorila ma kakva zabuna između njega i Franca, ovaj je zadržao na sebi odelo rimskog seljaka. 

     Što je više dan odmicao, sve je jača bivala buka i graja; nije bilo ni na jednoj uličnoj ploči, ni u jednim od tolikih kola, ni na jednom od svih prozora makar ijednih usta koja su ostala nema, ma ijedne ruke koja je ostala nepokretna. Bila je to zaista ljudska bura sastavljena od grmljavine uzvika, od kiše konfeta, jaja, pomorandži i sveća. 

    U tri sata pucanj prangija, ispaljenih istovremeno i na Narodnom trgu i pred palatom Venecija, probijajući se s teškom mukom kroz tu užasnu buku, objavi da će trke otpočeti. 

    Trke, kao i mokoli, jesu jedna od posebnih epizoda u poslednjim d anima karnevala. Na pucanj prangija kola se istog trenutka rasturiše i skloniše svaka u poneku poprečnu ulicu, najbližu mestu gde su se pre toga nalazila. 

    Svi ti pokreti izvode se, uostalom, sa nepojmljivom veštinom i čudesnom brzinom, a policija se pri tom ni najmanje ne brine da svakome označi mesto ili da svakome odredi kojim će putem da prođe. 

     Pešaci se pribiše uz palate a zatim se začu jak topot konja i zveka kanija od sabalja. 

    Jedan odred karabinijera, po petnaest u redu, jurili su trkom čitavom širinom ulice Korzo, koju su čistili da bi načinili mesto trkačkim konjima. Kad odred stiže do palate Venecije, odjek drugog plotuna prangija objavi da je ulica slobodna za prolaz.

      Skoro odmah zatim, usred ogromne, opšte, nečuvene graje, videlo se kako projuriše kao senke sedam do osam konja razdraženih poklicima trista hiljada osoba i gvozdenim bodljikavim kuglicama koje su im odskakale po leđima. Zatim top sa tvrđave San-Anđelo ispali tri metka, da bi objavio da je konj broj tri pobedio. 

    Odmah zatim, bez drugog signala osim, ovoga, kola se ponovo kretoše, pritičući opet ka Korzou, izbijajući iz svih ulica kao bujice koje su trenutak bile zaustavljene, i koje sve skupa ponovo jure u rečno korito ispunjavajući ga, pa ogromna reka opet poteče brže nego ikad svojim tokom između dveju granitnih obala. 

     Samo, sada se i druga jedna graja i kretanje umeša u tu gomilu: prodavci mokolija behu stupili u dejstvo

      Mokoli ili mokoleti su sveće razne veličine, počev od uskršnjih sveća do koturastih svećica, i koje pobuđuju u učesnicima velikog prizora kojim se završava rimski karneval dve suprotne brige: 

1. — Da sačuvaju upaljen svoj mokoleto; 

2. — Da ugase tuđ. 

    Sa mokoletima je isto kao i sa životom: čovek još nije pronašao drugi način osim jednog da ga preda dalje, i taj jedan način dobio je od boga.

    Ali on je pronašao hiljadu načina da ga oduzme; istina, pri ovom završnom poslu đavo mu je malo pomogao. 

    Mokoleto se pripaljuje kad se približi ma kakvom plamenu.

     Ali ko će opisati hiljadu načina izmišljenih da se ugasi mokoleto: džinovske duvaljke, ogromna gasila, nadljudske lepeze? 

    Svako, dakle, pohita da kupi mokolete, pa i Franc i Albert kao i ostali. 

     Noć se brzo bližila; i već uz uzvik: „Mokoli!” koji je ponavljalo hiljadu prodavaca, nekoliko zvezda zasvetleše iznad gomile. To je bio kao neki znak. 

    Posle deset minuta pedeset hiljada svetiljki zablistaše dolazeći od palate Venecije do Narodnog trga i vraćajući se od Narodnog trga ka palati Veneciji. 

    Pomislilo bi se da je to neka svečanost lutaličkih svetlosti. 

     Ne može se zamisliti taj prizor ako ga čovek nije video. 

      Zamislite da su se sve zvezde odvojile od neba i sišle na zemlju da se izmešaju u ljudskoj igri 

       A sve to pratila je vika kakvu još nikad ljudsko uvo nije čulo na ostalom delu Zemljine kugle. 

    Naročito u tom trenutku ne postoje više društvene razlike. Nosač se prikači uz kneza, knez uz Transteverca, Transteverac uz građanina, i svaki duva, gasi, pripaljuje ponovo. 

      Da se stari Eol pojavio u tom trenutku, bio bi proglašen za kralja mokolija, a severac za prirodnog naslednika te krune. 

     Ta ludačka i plamena trka potraja otprilike dva sata; ulica Korzo bila je osvetljena kao usred dana, te su se jasno videla lica posmatrača sve do trećeg i četvrtog sprata. 

     Svakih pet minuta Albert je izvlačio svoj časovnik; naposletku on pokaza sedam sati. 

    Dva prijatelja su se nalazila baš naspram ulice Pontefiči. Albert iskoči iz kočija, držeći svoj mokoleto u ruci. 

     Nekoliko maski htedoše da mu priđu da bi mu ga ugasile ili otele; ali kao vešt bokser, Albert ih posla jednog po jednog da se kotrljaju na deset koraka od njega, trčeći i dalje prema crkvi San-Đakomo. 

     Stepenice su bile prepune radoznalaca i maski koje su se utrkivale ko će kome da istrgne svetiljku iz ruku. Franc je pratio pogledom Alberta i video ga kad je zakoračio na prvu stepenicu; zatim skoro odmah jedna maska, u onom dobro poznatom kostimu seljanke sa kitom ljubičica, ispruži ruku i oduze mu mokoleto, a Albert se ovoga puta nimalo ne usprotivi tome. 

     Franc je bio suviše daleko da bi mogao čuti reči koje su oni izmenjali; ali verovatrio da u njima nije bilo ničega neprijateljskog, jer on vide kako se Albert i seljanka udaljuju ruku pod ruku. 

    Neko vreme išao je za njima kroz gomilu sveta, ali kod ulice Mačelo izgubi ih iz vida. 

     Odjednom zvuk zvona koji daje znak završetka karnevala odjeknu i istog trenutka svi se mokoleti pogasiše kao nekom čarolijom. Pomislilo bi se da je jedan jedini ogroman vihor sve uništio. 

     Franc se nađe u najdubljoj tami. 

      U isti mah svi uzvici prestadoše, kao da je onaj snažni vetar što je odneo sobom svetlosti poneo istovremeno i viku. 

    Sada se čuo tutanj kola koja su odvozila maske njihovim domovima; videle su se još ponegde svetlosti koje su sijale iz prozora.

     Karneval je bio završen. 

 XVI KATAKOMBE SVETOG SEBASTIJANA 

    Možda još nikada u svom životu nije Franc osetio tako oštar utisak, tako nagao prelaz iz veselosti u tugu kao u tom trenutku. Pomislilo bi se da se Rim, pod magijskim dahom nekog noćnog demona, očas pretvorio u prostranu grobnicu. Usled jednog slučaja koji je još više pojačavao tamu, mesec, koji je tada bio u opadanju, trebalo je da se pojavi tek oko jedanaest sati noću, te su ulice kojima je mladi čovek prolazio bile stoga utonule u najdublji mrak. Uostalom, put koji je imao da pređe bio je kratak, te se posle deset minuta njegova ili bolje reći grofova kola zaustaviše pred hotelom London. 

    Večera je čekala; ali kako je Albert unapred rekao da ne namerava da se vrati tako rano, Franc sede za sto bez njega. 

     Gazda Pastrini, koji je bio navikao da ih vidi kako večeraju zajedno, zapita za uzrok njegovog odsustva; ali mu Franc samo odgovori da je Albert preksinoć dobio jedan poziv kome se odazvao. Ono naglo gašenje mokoleta, onaj mrak što je zamenio svetlost, ona tišina što je nastupila posle graje, sve je to ostavilo u Francovoj duši neku tugu u kojoj je bilo i malo zabrinutosti. On je stoga večerao stalno ćuteći, i pored uslužnog staranja svoga domaćina, koji je ušao nekoliko puta da se obavesti treba li mu što. 

     Franc se reši da čeka Alberta što može kasnije. On stoga zatraži kola tek za jedanaest sati i zamoli gazda-Pastrinija da mu javi čim se Albert ponovo pojavi u hotelu ma u kom cilju. U jedanaest sati Albert se još nije bio vratio. Franc se obuče i pođe, pošto je obavestio hotelijera da će provesti noć kod vojvode od Bračijana. 

     Dom vojvode od Bračijana je jedan od najprijatnijih domova u Rimu. Njegova žena, jedna od poslednjih naslednica plemićke loze Kolona, vanredno je ljubazna domaćica, te su usled toga svečanosti koje se tamo priređuju čuvene u Evropi. Franc i Albert prispeli su u Rim sa preporučenim pismima za njega; zato je njegovo prvo pitanje upućeno Francu bilo da se obavesti šta je s njegovim saputnikom. Franc mu odgovori da se s njim rastao u trenutku kad je trebalo da se pogase mokoli, i da ga je izgubio iz vida u ulizi Mačelo.
— Znači da se nije vratio? — zapita vojvoda. — Ja sam ga čekao dosad — odgovori Franc.
— A znate li kud je otišao?

 — Ne, ne znam tačno; ali mislim da je bilo u pitanju tako nešto kao neki sastanak. 

— Đavola, — reče vojvoda — to je nezgodan dan! Ili bolje reći to je nezgodna noć za zakašnjavanje; zar nije tako, gospođo grofice? 

     Ove poslednje reči bile su upućene grofici Đ… , koja tek što beše došla i sad se šetala pod ruku s gospodinom Torlonijem, vojvodinim bratom. 

    — Ja, naprotiv, smatram da je ova noć divna — odgovori grofica — i oni koji su ovde, žaliće jedino što će proći odveć brzo. 

   — Pa ja i ne govorim o ličnostima koje su ovde — prihvati vojvoda osmehujući se. — Ovde nema drugih opasnosti sem da se muškarci zaljube u vas, a žene da se razbole od ljubomore kad vas vide ovako lepu. Ja govorim o onima koji krstare po ulicama Rima. 

     — Eh, blagi bože, — zapita grofica — ko bi još krstario po ulicama Rima u ovo doba osim ako ne ide na bal? 

   — Naš prijatelj Albert od Morserfa, gospođo grofice, od koga sam se rastao oko sedam sati uveče kad je pošao u lov za svojom neznankom — reče Franc — i koga posle toga nisam više video. 

     — Kako! I vi ne znate gde je on? 

      — Pojma nemam. 

     — A ima li on oružja? 

       — On je u pajackom kostimu. 

      — Nije trebalo da ga pustite da ode, — reče vojvoda Francu — vi koji poznajete Rim bolje od njega. 

       — Eh, jeste! To bi vredelo isto koliko kad bi neko pokušao da zaustavi konja broj tri koji je danas dobio nagradu na trci — odgovori Franc. — A, uostalom, šta bi mu se i moglo dogoditi? 

        — Ko zna! Noć je vrlo mračna, a Tibar je sasvim blizu ulice Mačelo. 

      Franc oseti kako ga podilaze žmarci kad vide da se vojvodino i grofičino mišljenje toliko slažu s njegovim ličnim strahovanjem. 

      — Zato sam i kazao u hotelu da ću imati čast da provedem noć kod vas, gospodine vojvodo, — reče Franc — i da treba da dođu da me obaveste o njegovom povratku. 

      — Eto, — reče vojvoda — baš mi se čini da vas jedan od mojih lakeja traži. 

       Vojvoda se nije varao; kad ugleda Franca, lakej mu priđe.

— Preuzvišenosti, — reče on — gazda hotela London izveštava vas da vas jedan čovek čeka kod njega sa pismom od vikonta od Morserfa.
— Sa pismom od vikonta! — uzviknu Franc.
— Da.
— A ko je taj čovek?
— To ne znam.
— A zašto mi ga nije doneo ovamo?
— Glasnik mi nije dao nikakvo obaveštenje.
— A gde je taj glasnik? — Otišao je čim je video da ulazim u balsku dvoranu da vas obavestim.
— Oh, bože! — reče grofica Francu. — Požurite! Jadni mladić, možda se dogodila neka nesreća. — Idem odmah.
— Hoćete li se vratiti ovamo da nas obavestite?
— Hoću ako nije ništa ozbiljno; inače, ne mogu reći ni šta će sa mnom biti.
— U svakom slučaju, budite oprezni — reče grofica.
— O, ne brinite ništa.

      Franc uze šešir i pođe što je brže mogao. On je bio vratio svoja kola, naredivši da dođu po njega u dva sata; ali je srećom palata Bračijano, koja s jedne strane gleda na ulicu Korzo a s druge na trg Svetih apostola, udaljena jedva deset minuta od hotela London. Približujući se hotelu, Franc vide jednog čoveka kako stoji nasred ulice, te ne posumnja ni za trenutak da je to Albertov glasnik. I taj čovek bio je ogrnut velikim ogrtačem. Franc pođe k njemu, ali, na Francovo veliko iznenađenje, taj mu se čovek prvi obrati. 

    — Šta hoćete od mene preuzvišenosti? — reče on odstupivši korak unazad kao čovek koje želi da ostane na oprezi.

 — Niste li mi vi — zapita Franc — doneli jedno pismo od vikonta od Morserfa? 

— Vaša preuzvišenost stanuje u Pastrinijevom hotelu? 

— Da. 

— Vaša preuzvišenost je Vikontov saputnik? 

— Da. 

— Kako se zove vaša preuzvišenost? 

— Baron Franc od Epineja. ................. 

 — Onda je ovo pismo upućeno Vašoj preuzvišenosti. 

— Treba li da se na njega odgovori? — zapita Franc uzimajući mu pismo iz ruku. 

— Da; bar tako se vaš prijatelj pouzdano nada. 

— Onda se popnite u moj stan, pa ću vam dati odgovor. 

— Ja više volim da ga sačekam ovde — reče glasnik smejući se. 

— Zašto to? 

— Vaša preuzvišenost će to razumeti kad pročita pismo. 

— Onda ću vas naći opet ovde? 

— Bez svake sumnje. 

Franc se povuče. Na stepenicama susrete gazda-Pastrinija. 

— Dakle? — zapita ga ovaj. 

— Šta, dakle? — odgovori Franc. 

— Jeste li videli čoveka koji je želeo da razgovara s vama u ime vašeg prijatelja? — zapita on Franca. — Da video sam ga, — odgovori Franc — i on mi je predao ovo pismo. Naredite da se kod mene upali svetlost. 

    Hotelijer naredi jednom sobaru da pođe sa svećom ispred Franca. Franc je na gazda-Pastrinijevom licu video prestrašen izraz, i taj izraz pobudi u njemu samo još veću želju da pročita Albertovo pismo. On se približi sveći čim je ona bila upaljena i razvi hartiju. Pismo je bilo napisano Albertovom rukom i nosilo je njegov potpis. Franc ga pročita dvaput, toliko je malo očekivao ono što je bilo u njemu napisano. 

    Evo kako je ono glasilo od reči do reči: 

    Dragi prijatelju, čim dobijete ovo pismo, budite ljubazni pa uzmite iz mog novčanika, koji ćete naći u četvrtastoj fioci pisaćeg stola, kreditno pismo; priložite mu i vaše, ako moje nije dovoljno. Otrčite do Torlonija, naplatite tamo istog trenutka četiri hiljade pijastra i predajte ih donosiocu ovog pisma. Preko je potrebno da mi ova suma bude poslana bez ikakvog zakašnjenja. 

     Neću vam više ništa objašnjavati, pošto se uzdam u vas kao što biste se vi mogli pouzdati u mene. 

      P. S. I believe now to italian banditti4 . ( Sad verujem da postoje italijanski razbojnici)

        Vaš prijatelj Albert od Morserfa 

       Ispod ovih reči bilo je napisano tuđom rukom ovo nekoliko italijanskih reči: 

     Se alle sei della mattina le quattro mille piastre non sono nelle mie mani, alle sette il conte Alberto avra cessato di vivere5 . 

Luigi Vampa 

      Ovaj drugi potpis objasni sve Francu, te mu sad postade jasno zašto je glasniku bilo neprijatno da se popne u njegov stan; ulica mu je izgledala bezbednija nego Francova soba. Albert je bio pao u ruke čuvenom razbojničkom vođi, u čije postojanje je tako dugo odbijao da poveruje. 

      Nije bilo vremena za gubljenje. On pritrča pisaćem stolu, otvori ga, nađe u označenoj fioci kreditno pismo koje je glasilo ukupno na šest hiljada pijastra, ali je od tih šest hiljada pijastra Albert bio već potrošio tri hiljade. Što se tiče Franca, on nije imao nikakvo svoje kreditno pismo, jer pošto je stanovao u Firenci, a došao je u Rim da tamo provede samo sedam do osam dana, poneo je stotinu zlatnika, i od tih stotinu zlatnika ostalo mu je najviše petnaest. 

      Bilo je potrebno dakle još sedam do osam stotina pijastra pa da njih dvojica, Franc i Albert, sastave traženu sumu. Istina, Franc je u ovakvom slučaju mogao da računa na ljubaznost gospode Torlonija. 

     On se, dakle spremao da se vrati u palatu Bračijano ne gubeći ni trenutka, kad mu odjednom pade na um jedna sjajna misao. 

      On se seti grofa od Monte Krista. Franc taman htede da naredi da pozovu gazda-Pastrinija, kad vide kako se ovaj lično pojavi na njegovim vratima. 

— Dragi gospodine Pastrini, — reče mu on živo — mislite li da je grof u svom stanu? 

— Jeste, preuzvišenosti, baš sad se vratio. 

— Da li je imao vremena da legne u postelju? 

— Sumnjam. 

— Onda, zazvonite na njegova vrata, molim vas, i zatražite u moje ime dopuštenje da odem k njemu.

      Gazda Pastrini pohita da izvrši uputstva koja su mu bila data. Posle pet minuta vrati se i reče: 

 — Grof očekuje Vašu preuzvišenost. 

      Franc pređe preko stepenišnog odmorišta, a jedan sobar ga uvede grofu. On se nalazio u jednoj sobi za rad koju Franc još nije bio video i koja je bila okružena divanima. Grof mu pođe u susret. 

— E, kakav vas je vetar naneo u ovo doba? — reče mu on. — Da niste slučajno došli na večeru k meni? To bi zaista bilo vrlo ljubazno od vas. 

— Ne; došao sam da razgovaram s vama o jednom važnom događaju. 

— O događaju! — reče grof gledajući u Franca onim svojim dubokim pogledom. — A o kakvom to događaju? 

— Jesmo li sami? 

Grof otide do vrata i vrati se.

 — Potpuno sami — reče on. 

Franc mu pruži Albertovo pismo i reče: 

— Čitajte. Grof pročita pismo 

— Gle! Gle! — reče on. 

— Jeste li pročitali ono što je dopisano? 

— Jesam, — reče on — evo vidim: 

Se alle sei della mattina le quattro mille piastre non sono nelle mie mani, alle sette il conte Alberto avra cessato di vivere. 

Luigi Vampa 

— Šta kažete na to? — zapita Franc. 

— Imate li sumu koju vam traže? 

— Da, manje osam stotina pajastra. 

    Grof priđe svom pisaćem stolu, otvori ga, pa izvlačeći jednu fioku punu zlatnika, reče Francu: 

— Nadam se da mi nećete naneti tu uvredu da se obratite nekom drugom a ne meni? 

— Naprotiv, evo vidite da sam došao pravo k vama — reče Franc. 

— I ja sam vam na tome zahvalan. Uzmite. 

On dade znak Francu da zahvati iz fioke. 

— Zar je baš potrebno da se pošalje ta suma Luiđiju Vampi? — zapita mladi čovek gledajući sad on pravo u oči grofu. 

 — Bože moj, — reče grof — ocenite sami! Onaj dopisani deo pisma je jasan. 

— Čini mi se da kad biste se vi potrudili da potražite, vi biste pronašli neki način koji bi umnogome uprostio te pregovore — reče Franc. 

— A kakav to način? — zapita grof iznenađeno. 

— Na primer, ako bismo otišli zajedno da se sastanemo sa Luiđijem Vampom, uveren sam da vam on ne bi odbio da oslobodi Alberta? 

— Meni? A kakav mislite da ja uticaj imam na tog razbojnika? 

— Zar mu niste nedavno učinili jednu od onih usluga koje se nikad ne zaboravljaju? 

— A kakvu? 

— Zar niste tu skoro spasli život Pepinu? 

— Gle! Gle! A ko vam je to kazao? 

— Šta vas to briga! Ja to znam. 

Grof je za trenutak ćutao, namrštenih obrva. 

— A ako ja pođem da se sastanem s Vampom, da li biste i vi pošli sa mnom? 

— Ako vam moje društvo ne bi bilo suviše neprijatno. 

— E, pa dobro, neka bude! Vreme je lepo a jedna šetnja po okolini Rima može samo da nam prija. 

— Treba li da ponesemo oružje? 

— Čemu to? 

— A novac? 

— Nije potrebno. Gde je čovek koje je doneo ovo pismo? 

— Na ulici. 

— Čeka na odgovor? 

— Da. 

— Treba ipak da znamo kud idemo. Zovnuću ga. 

— Ne vredi; nije hteo da se popne ovamo. 

— U vaš stan, možda; ali u moj neće se ustezati. 

Grof priđe prozoru sobe za rad koji je gledao na ulicu, pa zviznu na izvestan način. Čovek u ogrtaču odvoji se od zida i dođe do sredine ulice. 

— Salite6 ! — reče grof glasom kao da zapoveda svome slugi. 

     Glasnik posluša bez oklevanja, bez kolebanja, čak i sa žurbom, pa prešavši četiri stepenice pred ulazom, uđe u hotel. Posle nekoliko trenutaka bio je na vratima sobe za rad 

    — Gle! To si ti, Pepino — reče grof. 

     Ali Pepino umesto da odgovori, pade na kolena, zgrabi grofovu ruku i pritisnu na nju svoje usne nekoliko puta. 

— Gle! Gle! — reče grof. — Nisi još zaboravio da sam ti spasao život! Čudnovato, a međutim je prošlo već nedelju dana otada. 

— Nisam preuzvišeni, i neću to nikad zaboraviti — odgovori Pepino glasom duboke zahvalnosti. 

— Nikad, to je malo poduži rok! Ali i to mnogo znači što ti u to veruješ. Ustani i odgovaraj. 

     Pepino baci zabrinut pogled na Franca. 

— O, možeš govoriti pred njegovom preuzvišenošću, — reče grof — to je jedan od mojih prijatelja. 

— Dopuštate mi da vas tako nazivam? — reče grof na francuskom jeziku okrećući se Francu. — To je potrebno da bi se pobudilo poverenje u ovom čoveku. 

— Možete govoriti preda mnom, — prihvati Franc — ja sam grofov prijatelj. 

— Hvala bogu! — reče Pepino okrećući se grofu. — Neka me Vaša preuzvišenost pita, a ja ću odgovarati. 

— Kako je vikont Albert pao u Luiđijeve ruke? 

— Preuzvišenosti, kočije toga Francuza mimoišle su se više puta sa kolima u kojima je bila Tereza. 

— Vođina dragana? 

— Da. Francuz ju je gledao zaljubljeno, a Tereza mu je šale radi odgovarala; Francuz joj je dobacivao kite cveća, a ona mu je uzvraćala: sve to, razume se, sa pristankom starešine, koji je bio u istim kolima. — Kako! — uzviknu Franc — Luiđi Vampa je bio u kolima rimskih seljanki. 

— On je terao kola preobučen u kočijaša — odgovori Pepino. 

— Pa posle? — zapita grof. 

— Pa, eto! Posle je Francuz skinuo obrazinu; a Tereza, uvek sa pristankom vođe, učinila je to isto. Francuz je zatražio sastanak, i Tereza je pristala da se sastanu; samo, umesto Tereze, Bepo se našao na stepenicama crkve San-Đakomo. 

— Kako! — prekide ga Franc opet. — Ona seljanka koja mu je otrgla mokoleto.

 

 —Bio je to jedan petnaestogodišnji mladić — odgovori Pepino. — Ali vaš prijatelj ne treba da se stidi što se uhvatio na taj lepak; Bepo je ulovio i mnoge druge, da znate. 

— I Bepo ga je odveo izvan bedema? — reče grof. 

— Tačno; jedne kočije čekale su na kraju ulice Mačelo; Bepo se popeo u njih pozivajući Francuza da i on uđe; ovaj nije čekao da mu se dvaput kaže. On je kavaljerski ponudio Bepu desnu stranu a on je seo pored njega. Bepo mu je tada kazao da će ga odvesti u jednu vilu koja se nalazi na jednu milju od Rima. Francuz je uveravao Bepa da je spreman da pođe za njim i na kraj sveta. Odmah je kočijaš prošao ulicom Ripeta i stigao do kapije San-Paolo; a na dvesta koraka u polju, pošto se Francuz počeo da ponaša suviše slobodno, Bepo mu bogme uperi dva pištolja u grlo, a kočijaš odmah zaustavi konje, okrenu se na sedištu i učini i on to isto. U isti mah su četvorica naših, koji su bili skriveni na obali Alme, jurnuli ka kolskim vratima. Francuz je od sveg srca želeo da se brani, pa je čak malo pridavio Bepa, kako sam čuo, ali se nije moglo ništa protiv četiri naoružana čoveka. Morao se predati. Skinuli su ga s kola, pošli obalom rečice i odveli ga Terezi i Luiđiju, koji su ga čekali u katakombama svetog Sebastijana. 

— E, bogme! — reče grof okrećući se ka Francu — meni se čini da je ovaj događaj prilično zanimljiv. Šta kažete na to vi koji se u to dobro razumete? 

— Kažem da bi mi izgledao vrlo zabavan — odgovori Franc — da se dogodilo nekom drugom a ne mom jadnom Albertu. 

— Zaista, — reče grof — da me niste zatekli ovde, ta ljubavna igra stala bi malo poskuplje vašeg prijatelja. Ali, budite spokojni; osim straha, sve drugo neće ga ništa stati. 

— I mi ćemo ipak otići da ga potražimo? — zapita Franc. 

— Dabome; i utoliko pre što se nalazi na jednom veoma živopisnom mestu. Poznajete li vi katakombe svetog Sebastijana? 

— Ne, nisam nikad tamo silazio, ali sam nameravao da onamo siđem jednoga dana. 

— E, pa eto! Ova je prilika kao poručena, i teško da bi se našla neka pogodnija. Jesu li tu vaša kola?

— Nisu. 

— Ne mari ništa; mene obično i danju i noću čekaju upregnuta kola. 

 — Upregnuta? 

— Da. Ja sam veoma ćudljivo biće. Treba da vam kažem da ponekad kad ustanem od stola posle večere u pola noći, mene obuzme želja da odem nekud u svet, i ja odlazim.

       Grof zazvoni jedanput i pojavi se njegov sobar.

 — Kažite da se isteraju kola iz staje — reče on — i izvadite iz njih pištolje koji su tamo u kesama. Nije potrebho da budite kočijaša; Alija će voziti. 

     Posle malo začu se zvrjanje kola, koja se zaustaviše pred ulazom. 

      Grof izvuče časovnik. 

     — Pola sata posle ponoći — reče on. — Mogli smo da pođemo odavde i u pet sati ujutru, pa bismo opet stigli na vreme; ali bi zbog toga odlaganja vaš drug možda proveo mračnu noć, te je zato bolje da požurimo da ga što pre istrgnemo iz ruku tih bezbožnika. Jeste li još rešeni da idete sa mnom? 

    — Više nego ikad. 

    — E, onda pođite. 

     Franc i grof iziđoše, a za njima je išao Pepino. Pred ulazom nađoše kola. Alija je bio na prednjem sedištu. Franc poznade mutavog roba iz pećine na Monte Kristu. Franc i grof se popeše u kola, koja su bila zatvoren fijaker; Pepino se smesti pored Alije, pa pođoše trkom. Alija je unapred dobio naređenje, jer pođe ulicom Korzo, pređe preko Kampo Vačina, prođe ulicom San-Gregorio i stiže do gradske kapije San-Sebastijana. Tu je čuvar kapije hteo da im pravi neke smetnje, ali grof od Monte Krista pokaza jedno odobrenje upravnika Rima da može ulaziti u grad i izlaziti iz njega u svako doba dana i noći, te se gvozdena rešetka podiže, čuvar kapije dobi jedan zlatnik za svoj trud i oni prođoše. 

    Put kojim su sad kola išla bio je starodrevni put via Apia, svuda oivičen grobovima. S vremena na vreme, pri svetlosti meseca koji je tek izlazio, Francu se činilo da vidi kao nekog stražara koji se odvajao od neke ruševine; ali odmah zatim, na jedan znak koji bi Pepino izmenjao s tim stražarem, ovaj bi se vratio u senku i iščezao. 

    Nešto malo pre Karakalinog cirka kola se zaustaviše, Pepino dođe da otvori vrata, pa grof i Franc siđoše. 

     — Kroz deset minuta reče grof svome saputniku — bićemo tamo.  

     Zatim odvede Pepina u stranu, izdade mu neko naređenje šapatom, i Pepino pođe, pošto se snabdeo jednom buktinjom koju izvukoše iz sanduka u kolima. 

    Prođe još pet minuta, a za to vreme Franc vide kako pastir zalazi jednom stazicom između povijaraca koji obrazuju ispresecano tle Rimske ravnice i kako iščezava u onoj crvenkastoj travi što liči na nakostrešenu grivu nekog džinovskog lava. 

     — A sad — reče grof — pođimo za njim. 

     Franc i grof pođoše takođe istom stazom, koja ih posle sto koraka dovede niz jednu padinu na dno jedne dolinice. Uskoro opaziše dva čoveka koja su razgovarala u mraku. 

   — Treba li da idemo dalje — zapita Franc grofa — ili treba da čekamo? 

    — Da idemo; Pepino je jamačno obavestio stražu o našem dolasku. 

      I zaista, jedan od te dvojice je bio Pepino, a drugi je bio jedan razbojnik postavljen na straži. 

     Franc i grof priđoše; razbojnik ih pozdravi. 

    — Preuzvišenosti, — reče Pepino obraćajući se grofu — ako hoćete da pođete za mnom, ulaz u katakombe je na nekoliko koraka odavde. 

— Dobro, — reče grof — pođi napred. 

     Zaista, iza jednog žbuna usred nekoliko stena bio je jedan otvor kroz koji je jedan čovek jedva mogao da prođe. 

     Pepino se prvi provuče kroz tu pukotinu; ali tek što je prešao nekoliko koraka, a podzemni prolaz se proširi. Tada se on zaustavi, zapali buktinju i vrati se da vidi da li oni idu za njim. 

     Grof beše ušao prvi u jedan tunelčić, a Franc je išao za njim. 

     Zemljište se spuštalo blagom padinom i širilo se ukoliko su išli dalje; ali su ipak Franc i grof bili primorani da koračaju pognuti, i teško da bi mogli da idu naporedo. Prođoše tako još sto i pedeset koraka, a zatim ih zaustavi uzvik: „Ko ide?” 

     U isti mah oni videše kako u mraku sija na cevi jedne puške odblesak njihove buktinje. 

    — Prijatelj! — reče Pepino. 

      I on pođe napred sam i reče šapatom nekoliko reči tome drugom stražaru, koji kao i prvi pozdravi i dade znak tim noćnim posetiocima da mogu da produže put.

    Pozadi stražara bile su jedne stepenice sa dvadesetak stepenika. Franc i grof siđoše niz tih dvadeset stepenika i nađoše se kao na nekakvoj grobljanskoj raskrsnici. Pet puteva koji su se razilazili kao zraci zvezde i zidovi hodnika sa izdubljenjima u obliku mrtvačkih sanduka poređanih jedno iznad drugoga, kazivali su im da su najzad ušli u katakombe.

      U jednoj od tih pećina čije se prostranstvo nije moglo razaznati, moglo se danju videti nekoliko odblesaka svetlosti. Grof spusti ruku Francu na rame, pa mu reče: 

    — Hoćete li da vidite jedan razbojnički logor za vreme odmaranja?

     — Razume se — odgovori Franc. 

     — E, onda pođite sa mnom… 

     Pepino, ugasi buktinju! Pepino izvrši naređenje, te se Franc i grof nađoše u najdubljoj tami; samo je, na pedesetak koraka ispred njih, i dalje duž zidova poigravalo nekoliko crvenkastih svetlosti, koje su postale još vidljivije otkako je Pepino ugasio buktinju. 

      Pođoše napred ćuteći, a grof je vodio Franca kao da ima onu neobičnu sposobnost da vidi u mraku. Uostalom Franc je i sam razaznavao svoj put sve lakše ukoliko se približavao onim odblescima koji su im služili kao putokaz. 

     Tri arkade, od kojih je srednja služila kao vrata, otvarale su se pred njima. 

     Ti prolazi vodili su na jednu stranu u hodnik u kome su bili grof i Franc, a na drugu u jednu veliku četvrtastu prostoriju svu okruženu udubljenjima kao što su ona o kojima smo već govorili. U sredini te prostorije uzdizala su se četiri kamena koja su nekada služila kao oltar, što se videlo po krstu koji se još dizao iznad njih. 

     Jedna jedina lampa postavljena na taj stub, osvetljavala je bledom i drhtavom svetlošću neobični prizor koji se ukazivao pred očima dvaju posetilaca sakrivenih u senci.

       Jedan čovek je sedeo nalakćen na taj stub, i čitao, okrenut leđima arkadama, kroz čije su ga otvore došljaci posmatrali. 

     To je bio vođa razbojničke grupe Luiđi Vampa. 

     Svud oko njega, u gomilicama načinjenim po svome ćefu, ležeći uvijeni u ogrtače ili leđima naslonjeni na nekakvu kamenu klupu koja je okružavala ceo taj kolumbarijum, videlo se dvadesetak razbojnika, a svakome je puška bila na domaku ruke. 

    Na suprotnom kraju, ćuteći i jedva vidljiv kao neka utvara, jedan stražar šetao se tamo i ovamo ispred nekakvog otvora koji se mogao nazreti samo stoga što je na tome mestu mrak izgledao gušći. 

     Kad se grofu učini da je Franc dovoljno naslađivao svoje oči tom živopisnom slikom, on prinese prst usnama da bi mu preporučio da ćuti, pa se pope uz tri stepenice koje su vodile u kolumbarijum, uđe u onu prostoriju kroz srednju arkadu i pođe ka Vampi, koji je bio toliko utonuo u čitanje, da ne ču šum njegovih koraka. 

    — Ko ide? — uzviknu stražar, koji je bio manje zamišljen i koji je video pri svetlosti lampe kako se nekakva senka uvećava pozadi njegovog starešine. 

     Na taj uzvik Vampa se naglo uspravi izvlačeći istovremeno pištolj iz pojasa. 

      Za tren oka svi su razbojnici bili na nogama i dvadeset puščanih cevi uperiše se na grofa.

     — Tako dakle! — reče ovaj potpuno mirnim glasom, a nijedan mišić na njegovom licu se ne pokrete. — Tako, dakle, dragi moj Vampa! Čini mi se da odveć revnosno dočekujete jednog prijatelja!

      — Dole oružje! — uzviknu harambaša mahnuvši zapovednički jednom rukom, dok je drugom sa puno poštovanja skidao šešir. 

     Zatim se okrete toj čudnoj ličnosti koja je gospodarila čitavim prizorom i reče: 

    — Oprostite, gospodine grofe, ali sam tako malo očekivao da ćete me počastvovati svojom posetom, da vas nisam poznao. 

    — Izgleda da imate slabo pamćenje za sve, Vampa, — reče grof — te ne samo da zaboravljate lik izvesnih ljudi nego i pogodbe koje ste s njima sklopili. 

    — A koje sam to pogodbe zaboravio, gospodine grofe? — zapita razbojnik kao čovek koji, ako je učinio neku pogrešku, jedva čeka da je popravi. 

    — Zar nismo ugovorili — reče grof — da ćete ne samo moju ličnost nego i ličnost mojih prijatelja poštovati kao svetinju? 

    — A u čemu sam ja prekršio taj ugovor, preuzvišenosti. 

     — Vi ste ugrabili i doveli ovamo vikonta Alberta od Morserfa. E, vidite, — nastavi grof glasom od koga Franc uzdrhta — taj mladi čovek je moj prijatelj, taj mladi čovek stanuje u istom hotelu gde i ja, taj mladi čovek šetao se Korzom osam dana u mojim kočijama, pa ipak, ponavljam vam, vi ste ga ugrabili, doveli ovamo i — dodade grof izvlačeći pismo iz džepa — vi ste ga ucenili kao da je on bilo ko. 

    — Zašto me vi ostali niste obavestili o tome? — reče harambaša okrećući se svojim ljudima, koji odstupiše pred njegovim pogledom. — Zašto ste me izložili tome da izneverim čoveka kao što je gospodin grof, koji drži živote sviju nas u svojim rukama? Tako mi krvi Hristove, kad bih verovao da je neko od vas znao da je onaj mladi čovek prijatelj Njegove preuzvišenosti, ja bih mu prosvirao metak kroz glavu svojom rukom. 

    — Eto vidite! — reče grof okrećući se prema Francu. — Ja sam vam lepo rekao da tu mora da postoji neka greška. 

     — Zar vi niste sami? — zapita Vampa zabrinuto. 

    — Ja sam sa onom ličnosću kojoj je upućeno ovo pismo i kojoj sam hteo dokazati da je Luiđi Vampa čovek koji drži zadatu reč. Hodite, preuzvišenosti, — reče on Francu — evo Luiđi Vampa će vam sam kazati da je očajan zbog greške koju je učinio. 

     Franc priđe a harambaša pođe nekoliko koraka u susret Francu. 

    — Budite dobrodošli među nas, preuzvišenosti, — reče mu on. — Čuli ste šta je sad kazao grof i šta sam mu ja odgovorio; a ja ću još dodati da ne bih ni za one četiri hiljade pijastra, koliko sam tražio za otkup vašeg prijatelja, pristao da se tako što dogodi. 

     — Ali — reče Franc gledajući zabrinuto oko sebe — gde je zarobljenik? Ja ga ne vidim. 

    — Nadam se da mu se ništa nije dogodilo? — zapita grof mršteći se. 

    — Zarobljenik je onde — reče Vampa pokazujući rukom udubljenje ispred koga se šetao razbojnik koji je bio na straži — i ja ću mu lično saopštiti da je slobodan. 

     Harambaša se uputi ka mestu koje je označio kao Albertovu tamnicu, a Franc i grof pođoše za njim.

 — Šta radi zarobljenik? — zapita Vampa stražara. 

— Bogme, starešino, — odgovori ovaj — ja nemam pojma; ima već čitav sat kako ga ne čujem da se miče. 

   — Hodite ovamo, preuzvišenosti! — reče Vampa. 

     Grof i Franc se popeše uz sedam do osam stepenika, a ispred njih je stalno išao harambaša, koji povuče rezu i gurnu vrata. 

     Tada, pri svetlosti jedne lampe iste kao ona što je osvetljavala kolumbarijum, ugledaše Alberta, uvijenog u ogrtač koji mu je pozajmio jedan od razbojnika, kako leži u jednom kutu i spava najdubljim snom. 

   — Bogme, — reče grof osmehujući se onim svojim naročitim osmejkom — ovo je dosta pohvalno za čoveka koji je trebalo da bude streljan u sedam sati ujutru. 

    Vampa je gledao zaspalog Alberta sa izvesnim divljenjem. Videlo se da nije neosetljiv prema tome dokazu hrabrosti. 

     — Imate pravo, gospodine grofe — reče on. — Ovaj čovek mora da je vaš prijatelj. 

     Zatim priđe Albertu, pa dodirnuvši mu rame, reče: 

     — Preuzvišenosti, da li bi vam bilo po volji da se probudite? 

     Albert opruži ruke, protrlja trepavice i otvori oči. 

     — Gle, gle, — reče on — to ste vi, kapetane! Zaboga, baš ste mogli da me ostavite da još spavam, jer sam sanjao divan san; sanjao sad da igram brzu polku kod Torlonija sa groficom Đ… ! 

    On izvuče časovnik, koji mu je bio ostavljen da bi sam mogao da oceni koliko je vremena proteklo.

 — Jedan i po sat po ponoći! — reče on. — Pa zašto me kog vraga budite u ovo doba? 

— Da bismo vam kazali da ste slobodni, preuzvišenosti. 

— Dragi moj, — prihvati Albert sasvim slobodno — zapamtite dobro ubuduće ovo pravilo Napoleona Velikog: „Probudite me samo kad su rđave vesti.” Da ste me ostavili da spavam, ja bih dovršio moju brzu polku i bio bih vam na tome zahvalan celog svog života… Znači da je plaćen moj otkup?

 — Nije, preuzvišenosti. 

— Pa onda kako to da sam slobodan? 

— Neko kome ja ne mogu ništa da odbijem došao je da vas zatraži od mene.

 — Čak dovde? 

— Čak dovde. 

— E, bogami, taj neko je veoma ljubazan čovek! 

       Albert pogleda oko sebe i spazi Franca. 

— Kako! — reče mu on — to ste vi, dragi moj Franče, pokazali toliku odanost?.

 — Ne, nisam ja, — odgovori Franc — nego naš sused, gospodin grof od Monte Krista. 

— E, zbilja, gospodine grofe, — reče veselo Albert popravljajući svoju mašnu i manžetne — vi ste zaista dragocen čovek, i nadam se da ćete me smatrati za svog večitog dužnika, najpre zbog onih kola, a zatim zbog ovoga sad! 

     I on pruži ruku grofu, koji zadrhta u trenutku kad mu je pružao svoju, ali mu je ipak pruži. 

     Razbojnik je posmatrao ceo taj prizor zaprepašćeno. On je očevidno bio naviknut da gleda kako njegovi zarobljenici dršću pred njim, a evo sad jednoga čija se podsmešljiva narav nije niukoliko bila izmenila. A što se tiče Franca, on je bio očaran što je Albert, čak i pred jednim razbojnikom, održao nacionalnu čast na dostojnoj visini. 

     — Dragi Alberte, — reče mu on — ako hoćete da se požurite, mi ćemo još imati vremena da otidemo i završimo ovu noć kod Torlonija; nastavićete svoju brzu polku onde gde ste je prekinuli, te tako nećete biti kivni na gospodar-Luiđija, koji se zaista u čitavom ovom događaju ponašao kao otmen čovek. 

     — Gle! Zbilja, — reče on — imate pravo, i mogli bismo da budemo tamo u dva sata. Gospodar-Luiđi, — nastavi Albert — ima li da se izvrši još neka formalnost pre nego što bih se oprostio od vaše preuzvišenosti? 

    — Nema nikakva, gospodine, — odgovori razbojnik — i vi ste slobodni kao ptica na grani. 

    — U tom slučaju, da živite srećno i veselo! Hajdemo, gospodo, hajdemo! 

      I Albert, za kojim su išli Franc i grof, siđe niz stepenice i pređe preko velike četvrtaste dvorane. Svi su razbojnici bili na nogama i sa šeširom u ruci. 

— Pepino, — reče harambaša — daj mi buktinju. 

— Ej, šta vi to hoćete? — zapita grof. 

— Hoću da vas ispratim — reče harambaša. — To je najmanja počast koju mogu da ukažem Vašoj preuzvišenosti. 

    Pa uzevši upaljenu buktinju iz pastirevih ruku, pođe ispred svojih gostiju ne kao sluga koji vrši neki ropski posao, nego kao kralj koji ide ispred ambasadora. 

     Kad stiže do izlaza, on se pokloni

 — A sada, gospodine grofe, — reče on — ponovo vas molim da me izvinite i nadam se da se više ne ljutite zbog ovoga što se dogodilo? 

— Ne, dragi moj Vampa — reče grof. — Uostalom, vi iskupljujete svoje greške na tako otmen način, da čovek skoro zaželi da vam bude zahvalan što ste ih načinili. 

— Gospodo, — prihvati harambaša okrećući se ka mladićima — možda vam se ovo što ću vam sad ponuditi neće učiniti mnogo privlačno, ali ako ikada zaželite da me još jednom posetite, ma gde ja bio, vi ćete biti dobrodošli. 

      Franc i Albert se pokloniše. Grof iziđe prvi, a Albert za njim, dok je Franc ostao poslednji. 

   — Vaša preuzvišenost ima nešto da me pita? — reče Vampa osmehujući se. 

   — Jeste, priznajem — odgovori Franc. — Voleo bih da znam koju ste ono knjigu čitali onako pažljivo kad smo stigli? 

   — Cezareve komentare — reče razbojnik. — To je moja najomiljenija knjiga. 

    — Šta je? Zar nećete s nama — zapita Albert. 

    — Hoću — odgovori Franc. — Evo me! 

      I on takođe iziđe kroz uzani otvor. 

      Pođoše nekoliko koraka po ravnici. 

    — Ah, oprostite! — reče Albert vraćajući se nazad. — Hoćete li mi dopustiti, kapetane? 

     I on pripali cigaru na Vampinoj buktinji. 

    — A sad, gospodine grofe, — reče on — požurimo se koliko god možemo, jer mi je neobično stalo do toga da odem i završim ovu noć kod vojvode od Bračijana. 

    Nađoše kola onde gde ih behu ostavili. Grof reče Aliji samo jednu reč na arapskom jeziku, pa konji jurnuše najbržim trkom. 

     Bilo je tačno dva sata na Albertovom časovniku kad dva prijatelja ponovo uđoše u dvoranu za igranje. 

    Njihov dolazak izazva iznenađenje; ali kako su ulazili zajedno, svaka zabrinutost za Albertovu sudbinu prestade istog trenutka. 

    — Gospođo, — reče vikont od Morserfa prilazeći grofici — juče ste bili tako dobri pa ste mi obećali jednu brzu polku i ja evo dolazim malo dockan da zatražim ispunjenje tog ljubaznog obećanja; ali  evo moga prijatelja, čija vam je verodostojnost poznata, koji će vam potvrditi da ja za to nisam kriv. 

    A kako je tog trenutka muzika zasvirala početak valcera, Albert obuhvati rukom grofičin stas i iščeze s njom u vrtlogu igrača. 

     Za to vreme je Franc razmišljao o onoj čudnoj drhtavici koja je prošla kroz telo grofa od Monte Krista u trenutku kad je takoreći bio primoran da se rukuje sa Albertom.

                                                                        

 XVII SASTANAK 

       Sutradan, kad je ustao, prva Albertova reč bila je da predloži Francu da idu u posetu grofu. On mu se već zahvalio sinoć, ali je uviđao da usluga kakvu mu je grof učinio zaslužuje zaista dvostruku zahvalnost. 

    Franc, koga je neka naklonost pomešana sa strahom privlačila grofu od Monte Krista, nije hteo da ga pusti da ode sam tome čoveku, te i on pođe s njim. Obojicu uvedoše u salon; a posle pet minuta pojavi se i grof. 

    — Gospodine grofe, — reče mu Albert prilazeći mu — dopustite mi da vam jutros ponovim ono što sam vam juče nevešto kazao: da nikada neću zaboraviti u kakvoj ste mi prilici vi pritekli u pomoć i da ću se uvek sećati da vama imam da zahvalim za svoj život, ili bar u mnogome. 

    — Dragi susede, — odgovori grof smejući se — vi preuveličavate svoje obaveze prema meni. Vi imate da mi zahvalite što sam vam uštedeo sumicu od dvadesetak hiljada franaka u vašem putnom budžetu i to je sve. Vidite, dakle, da o tome nije vredno ni govoriti. A sad vi — dodade on — primite moja iskrena čestitanja, jer ste pokazali divnu nehajnost i bezbrižnost. 

    — Šta ćete, grofe! — reče Albert. — Ja sam bio uobrazio da sam izazvao nekakav oštar sukob i da je iz toga proizišao dvoboj, pa sam hteo da onim razbojnicima uteram u glavu jednu stvar: da se ljudi bore u svim zemljama na svetu, ali da se samo Francuzi smeju za vreme borbe. Pa ipak, kako moja zahvalnost prema vama nije zbog toga ništa manja, došao sam da vas zapitam da li bih vam ja lično, ili preko svojih prijatelja i poznanika, mogao da budem od kakvu  koristi. Moj otac, grof od Morserfa, koji je španskog porekla, zauzima visok položaj u Francuskoj i u Španiji, pa sam došao da se stavimo, ja i svi oni koji me vole, na raspoloženje vama. 

     — E, onda — reče grof — priznaću vam, gospodine od Morserfa, da sam očekivao ovu vašu ponudu i da je primam od sveg srca. Ja sam već pomišljio da od vas zatražim jednu veliku uslugu. 

— Koju? 

— Ja nikad nisam bio u Parizu, ja ne poznajem Pariz… 

— Zbilja! — uzviknu Albert. — I vi ste mogli da živite dosad a da ne vidite Pariz? To je neverovatno! 

— Pa ipak, tako je; ali ja osećam, kao i vi, da je i dalje nepoznavanje prestonice umnoga sveta nešto nemoguće. I još nešto: možda bih čak otišao na to neophodno putovanje već odavno da sam samo poznavao nekoga ko bi me uveo u to društvo gde nisam imao nikakvih veza. 

— O, zar čovek kao što ste vi! — uzviknu Albert. 

— Vi ste vrlo ljubazni; ali kako ja ne smatram da imam kakvu drugu vrednost osim što mogu da se takmičim kao milioner sa gospodinom Agvadom ili gospodinom Rotšildom, i kako ja ne idem u Pariz da igram na berzi, ta sitna okolnost me je zadržavala. Sada me je vaša ponuda naterala da se odlučim. Eto, gospodine od Morserfa (grof proprati ove reči jednim čudnim osmejkom), da li se vi obavezujete da ćete mi, kad budem došao u Francusku, otvoriti vrata tamošnjeg društva, u kome ću biti tuđinac isto koliko jedan crvenokožac ili Košinšinac? 

— O, što se toga tiče, gospodine grofe, biće to sjajno i od sveg srca! — odgovori Albert. — I učiniću to utoliko radije (dragi Franče, nemojte mi se suviše rugati!) što me u Pariz pozivaju jednim pismom koje sam dobio tek jutros i u kome se govori o mom zbliženju sa jednom veoma prijatnom porodicom, koja ima najboljih veza u pariskom društvu. 

— Zbližavanje putem braka? — reče Franc smejući se. 

— Eh, bože moj, pa da! I tako, kad se vratite u Pariz, zateći ćete me kao staloženog čoveka, a možda i kao oca porodice. To će se dobro slagati s mojom urođenom ozbiljnošću, zar ne? U svakom slučaju, grofe, ponavljam vam da smo vam ja i moji rođaci odani i dušom i telom.

— Pristajem — reče grof — ja vam se zaklinjem da mi je nedostajala samo takva jedna prilika, pa da ostvarim svoje planove o kojima razmišljam već odavno. 

    Franc ni za trenutak nije posumnjao da su ti planovi oni isti koje je grof i nehotično spomenuo u pećini na Monte Kristu, te pogleda u grofa dok je on izgovarao ove reči da bi po izrazu njegovog lica pokušao da nazre kakvi su ti planovi zbog kojih ide u Pariz; ali bilo je vrlo teško proniknuti u dušu toga čoveka, a naročito kad ju je on prikrivao osmejkom. 

    — Ali recite, grofe, — nastavi Albert očaran što će moći da se pojavljuje u društvu sa čovekom kakav je bio Monte Kristo — da nije to samo jedna od onih kula u vazduhu kakve se bezbroj puta prave prilikom putovanja i koje, pošto su sazidane na pesku, odnosi prvi vihor vetra? 

— Nije, na časnu reč! — odgovori grof. — Ja hoću da idem u Pariz, i treba onamo da odem. 

— A kada?

 — Pa kad ćete vi biti tamo? 

— Ja? — reče Albert. — Oh, bože moj, pa kroz petnaest dana ili najkasnije za tri nedelje; koliko mi je vremena potrebno da se vratim. 

— E, pa lepo! — reče grof. — Ja vam dajem tri meseca. Eto vidite da ne cicijašim. 

— I kroz tri meseca — uzviknu Albert radosno — vi ćete doći da zakucate na moja vrata? 

— Hoćete li da odredimo tačan dan i čas toga sastanka? — reče grof. — Upozoravam vas da sam očajno tačan. 

— Dan i čas, — reče Albert — to mi sjajno godi. 

— Pa onda, neka tako i bude! (Grof pruži ruku prema jednom kalendaru obešenom pored ogledala.) Danas je 21. februar (tu on izvuče svoj časovnik); sad je deset i po časova pre podne — reče on. 

— Hoćete li da me čekate 21. maja ove godine u deset i po časova pre podne? 

— Divno! — reče Albert. — Ručak će biti gotov. 

— Vi stanujete? 

— U ulici Helder, broj 27. 

— Vi imate možda momački stan, pa da vam ne budem na dosadi? 

 — Ja stanujem kod svoga oca, ali moj stan je u dnu dvorišta i potpuno je zaseban. 

— Dobro. 

     Grof uze svoju beležnicu i zapisa: „Ulica Helder, broj 27, dvadeset prvog maja, u deset i po časova pre podne.” 

— A sad — reče grof vraćajući beležnicu u džep — budite bez brige; skazaljka vašeg časovnika neće biti tačnija od mene. 

— Hoću li vas videti još jednom pre nego što otputujem? — zapita Albert. 

— To zavisi od toga kad ćete otputovati. 

— Odlazim sutra u pet sati posle podne. 

— U tom slučaju, ostajte zbogom. Ja imam neka posla u Napulju, i vraćam se ovamo tek u subotu uveče ili u nedelju ujutru. A vi, — zapita grof Franca — da li ćete i vi otputovati, gospodine barone? 

— Hoću. 

— U Francusku? 

— Ne, nego u Veneciju. Ostaću još godinu ili dve u Italiji. 

— Znači da se nećemo videti u Parizu? 

— Bojim se da neću imati tu čast. 

— Onda, gospodo srećan put! — reče grof dvojici prijatelja pružajući svakome po jednu ruku. 

     Bilo je to prvi put da je Franc dodirnuo ruku toga čoveka; uzdrhtao je, jer je ona bila hladna kao u mrtvaca. 

     — Još poslednji put, — reče Albert — znači ugovoreno je, na časnu reč zar ne? Ulica Helder, broj 27, na dan 21. maja, u deset i po časova pre podne? 

     — Dvadeset prvog maja, u deset i po časova pre podne, ulica Helder broj 27 — prihvati grof. 

     Posle toga oba mladića pokloniše se grofu i iziđoše. 

     — Šta vam je? — reče Albert Francu dok su se vraćali u svoj stan. — Izgledate mnogo zabrinuti?

     — Jeste, — reče Franc — priznajem vam; grof je čudan čovek i ja gledam sa strepnjom na taj sastanak što vam ga je zakazao u Parizu. 

     — Na taj sastanak… sa strepnjom! Koješta. Pa vi ste ludi dragi moj Franče! — uzviknu Albert. 

     — Šta ćete, — reče Franc — lud ili ne, ali je tako. 

    — Slušajte, — nastavi Albert — veoma mi je milo što mi se ukazala prilika da vam to kažem, ali meni se uvek činilo da ste bili hladni prema grofu, dok se on meni uvek činio, naprotiv, savršeno ljubazan prema nama. Imate li vi nešto naročito protiv njega? 

— Možda. 

— Da li ste ga već videli negde pre nego što ste se ovde susreli s njim? 

— Tačno. 

— Gde to? — Obećavate li mi da nećete nikome ni reči reći o ovome što ću vam sad ispričati? 

— Obećavam vam. 

— Na časnu reč?

 — N časnu reč. 

— Dobro. Onda slušajte. 

     I tada Franc ispriča Albertu svoj izlet na ostrvo Monte Kristo; kako je tamo naišao na krijumčarsku posadu i među tom posadom na dva korzikanska razbojnika. On podrobno opisa sve pojedinosti vilinskog gostoprimstva koje mu je grof ukazao u svojoj pećini iz Hiljadu i jedne noći; ispriča mu sve o večeri, hašišu, statuama, o stvarnosti i snu, i kako je posle njegovog buđenja ostala kao dokaz i kao uspomena na sve te događaje samo mala jahta, koja je na vidiku jedrila ka Porto-Vekiju. 

    Zatim pređe na Rim, na noć u Koloseumu, na razgovor koji je čuo između grofa i Vampe, razgovor koji se odnosio na Pepina i u kome je grof obećao da će izdejstvovati pomilovanje za tog razbojnika, obećanje koje je onako lepo i održao, kao što su naši čitaoci mogli i sami da ocene.

    Naposletku dođe i do sinoćne pustolovine, do nezgode u kojoj se našao kad je video da mu nedostaje šest ili sedam stotina pijastra da popuni sumu; i najzad na pomisao koja mu je pala na um da se obrati grofu, pomisao koja je imala tako živopisan i u isti mah tako povoljan završetak. 

    Albert je slušao Franca s napregnutom pažnjom. 

   — Pa dobro! — reče mu on kad je ovaj završio. — Šta vidite vi u svemu tome što bi zasluživalo prekor? Grof voli da putuje, grof ima svoj brod zato što je bogat. Otidite u Portsmut ili u Sautempton, pa ćete videti da je pristanište puno jahti bogatih Engleza koji imaju istu takvu ćud. Da bi znao gde da se zaustavi prilikom svojih izleta; da ne bi jeo ovu užasnu hranu koja nas truje, mene već četiri meseca a  vas već četiri godine; da ne bi legao u ove odvratne krevete u kojima se ne može spavati, on je udesio sebi jedno povremeno boravište na Monte Kristu; a kad je taj njegov stan bio uređen, on se pobojao da mu toskanska vlada ne otkaže gostoprimstvo i da mu ne propadne uloženi novac, pa je onda kupio to ostrvo i uzeo njegovo ime. Dragi moj, potražite malo u svom sećanju, pa mi recite koliko je vaših poznanika uzelo ime nekog poseda koji nisu ni imali.

 — A oni korzikanski razbojnici — reče Franc Albertu — koji su se nalazili među njegovom posadom?

 — Pa lepo! Čega tu ima čudnoga? Vi znate bolje nego iko, zar ne, da korzikanski razbojnici nisu lopovi, nego prosto naprosto begunci koje je neka krvna osveta primorala da pobegnu iz svoje varoši ili iz svoga sela, pa se dakle čovek može viđati s njima a da se ne ozloglasi. A što se tiče mene, ja izjavljujem: ako ikada odem na Korziku, pre nego što bih se predstavio upravniku ili okružnom načelniku, da ću se upoznati sa Kolombinim razbojnicima, ako ikako uspem da ih pronađem, jer nalazim da su on divni ljudi. 

   — Ali Vampa i njegova družina — prihvati Franc — to su razbojnici koji presreću ljude da bi ih opljačkali; to valjda ne poričete? Šta ćete reći za onaj uticaj što ga grof ima nad takvim ljudima?

    — Reći ću, dragi moj, da pošto ponajverovatnije ja imam da zahvalim tome uticaju što sam još živ, nije moje da ga odveć strogo napadam. I zato, umesto da mu to smatram za veliki zločin, kao što vi to činite, dopustićete da mu to oprostim, ako ne zato što mi je spasao život, a ono bar zato što mi je uštedeo četiri hiljade pijastra, koje nesumnjivo vrede dvadeset i četiri hiljade franaka u našem novcu, a toliko niko za mene ne bi tražio u Francuskoj, što dokazuje — dodade Albert smejući se — da niko nije prorok u svom zavičaju. 

   — E, pa to je baš ono! Iz koje je zemlje grof? Koji je njegov maternji jezik? Kojim sredstvima za život on raspolaže? Otkuda mu to njegovo ogromno bogatstvo? Kakav je bio onaj prvi deo njegovog tajanstvenog života koji je nad drugim razastro onu tamnu i čovekomrznu polusenku? Evo šta bih ja, da sam na vašem mestu, želeo da saznam. 

   — Dragi moj Franče, — prihvati Albert — kad ste vi primili moje pismo i videli da nam je potreban grofov uticaj, otišli ste i kazali mu: „Albert od Morserfa, moj prijatelj, nalazi se u opasnosti; pomozite mi da ga izvučem iz te opasnosti!” Zar niste? 

 — Jesam. 

— Ali da li vas je on tada zapitao: „Ko je taj gospodin Albert od Morserfa? Otkuda mu to ime? Otkuda mu njegovo bogatstvo? Kojim sredstvima za život on raspolaže? Iz koje je zemlje? Gde je rođen? Je li vas on pitao sve to, recite? 

— Nije, to priznajem. 

— On je došao, i to je sve. On me je izvukao iz ruku gospodina Vampe, gde sam ja, i pored mog potpuno bezbrižnog izgleda, kao što vi kažete, bio u dosta bednom položaju, to priznajem. E, vidite, dragi moj! Kad on, u naknadu za takvu jednu uslugu, traži od mene da učinim za njega ono što činimo za koga bilo ruskog ili italijanskog kneza koji prolazi kroz Pariz, a to će reći da ga uvedem u otmeno društvo, vi hoćete da mu ja odbijem! Koješta! Vi ne znate šta govorite. 

     Mora se priznati da su ovog puta, nasuprot dotadašnjem običaju, svi opravdani razlozi bili na Albertovoj strani. 

— Najzad — odgovori Franc sa uzdahom — činite kako vam je volja, dragi moj vikonte; jer sve što ste mi sad rekli liči na istinu, to priznajem; ali je pri svem tom istina da je grof od Monte Krista čudan čovek. 

    — Grof od Monte Krista je čovekoljubiv. On vam nije rekao u kom cilju odlazi u Pariz. E, vidite, on odlazi da učestvuje na konkursu za Montijonove nagrade7 a ako mu je potrebna samo moja preporuka da bi ih dobio i uticaj onoga vrlo ružnog gospodina čijom pomoću se one mogu dobiti, e onda ću mu ja dati ono prvo i zajemčiću mu ovo drugo. A sad, dragi moj Franče, ne govorimo više o tome, sednimo za sto, pa ćemo posle otići da još poslednji put posetimo Crkvu svetog Petra. 

    Učinili su onako kako je Albert rekao, pa su se sutradan, u pet sati posle podne, dva mladića rastala: Albert od Morserfa da bi se vratio u Pariz, a Franc od Epineja da provede petnaestak dana u Veneciji. 

    Ali pre nego što se popeo u kola, Albert još predade hotelskom momku (toliko se bojao da njegov budući gost ne propusti taj sastanak) jednu posetnicu za grofa od Monte Krista, na kojoj je, ispod reči „Vikont Albert od Morserfa”, bilo ispisano pisaljkom: 

      21. maj. u deset i po časova pre podne, ulica Helder broj 27 

                                                                       KRAJ DRUGOG DELA 

                                                          

Nastavci : Romani u nastavcima 

Dalji nastavci  453- 1294 str-