ČETVRTI DEO
Došla je zima, zima gotovo bez snega, ali oštra i vlažna, neka maglovita, tamna, večna noć, bez imalo svežeg vetra tokom više nedelja. Na ulicama su gotovo čitave dane gorele plinske svetiljke, a ljudi su ipak nasrtali jedni na druge. Svi glasovi, zvonjava crkvenih zvona, praporci na kočijama – sve je zvonilo i zvečalo nekako prepuklo u teškom vazduhu što se u sve uvlačio i sve gušio. Prolazila je nedelja za nedeljom, a vreme je ostajalo isto.
Još sam se uvek zadržavao u gradu.
Sve sam čvršće bio vezan za tu gostionicu, za tu kuću s konačištem za putnike, u kojoj sam uprkos svojoj propalosti našao sklonište. Prošlo je već dugo vremena otkako mi je istekao novac, a ja sam još uvek ostao na istom mestu, kao da na to imam pravo i kao da pripadam ovamo. Gazdarica mi još nije prigovorila, no ipak me je mučilo što joj nisam mogao platiti. Tako su prošle tri nedelje.
Već pre nekoliko dana započeo sam sa svojim piskaranjem, ali nikako mi nije polazilo za rukom da napišem nešto što bi me zadovoljilo. Nisam više imao nadahnuća, premda sam bio vrlo marljiv i pokušavao sve od zore do večeri; i to što sam počeo nije mi koristilo upravo ništa- nadahnuće je prošlo, a ja sam se uzalud naprezao.
Sedeo sam u sobi na drugom katu, u najboljoj sobi za strance, i pisao svoje pokušaje. Od one prve večeri kad sam imao novaca i kada sam sve namirio, nije me gore niko smetao.
Za sve to vreme nadao sam se da ću završiti članak o bilo čemu, da platim sobu i sve što sam dosada bio dužan,i zato sam se eto silno trudio. Od svega što sam započeo najveće sam nade polagao u jednu alegoriju o požaru u papirnici – duboka misao na kojoj sam radio što sam marljivije mogao, da je odnesem uredniku kao naplatu za onih deset kruna. Urednik se mora uveriti da je ovog puta zaista pomogao jednom talentu, i ja nisam ni najmanje sumnjao da ću mu to i dokazati. Treba samo malo pričekati, da se duh spusti nada me. Pa zašto da duh ne siđe i nad mene? Zašto on u budućnosti ne bi došao? Ta više mi ništa ne nedostaje, svaki dan dobijao sam nešto da pojedem od gazdarice, uveče i ujutro po nekoliko kriški hleba s maslacem, a i moje je nervoznosti gotovo nestalo. Više mi ne treba krpa za ruke kad pišem, a mogu već i gledati s prozora drugog sprata a da ne dobijem vrtoglavicu. U svakom mi je pogledu bilo bolje, pa sam se čudio što još uvek nije dovršena moja alegorija. Nisam znao u kakvoj je to vezi.
Jednog sam dana napokon shvatio kako sam oslabio i kako mi mozak radi sporije i slabije. Tog je naime dana došla gazdarica s nekakvim računom i zamolila me da ga pregledam. Negde mora biti pogreška, jer se ne slaže s njezinom knjigom, ali ona tu pogrešku ne može pronaći.
Seo sam i stao zbrajati; gazdarica je sedela nasuprot meni i gledala me. Najpre sam tih dvanaest redova zbrojio odozgo prema dole i našao da je zbroj dobar, zatim opet odozdo prema gore, i rezultat je ponovno bio isti. Pogledao sam gospođu, sedela je sasvim ispred mene i čekala šta ću reći; u istom času spazio sam da je trudna. To nije umaklo mom pogledu, iako je nisam ispitljivo promatrao.
– Zbroj se slaže – rekoh.
– Ali, pogledajte svaki redak: dva hleba po 25, jedan cilindar za svetiljku 18, sapun 20, maslac 30...
Ne treba baš mudra glava da zbroji te cifre, taj mali kramarski račun, o kojem ne zavisi razvoj sveta – i stao sam tražiti pogrešku o kojoj je govorila gospođa, ali je nisam nalazio. Dok sam nekoliko minuta bio zadubljen u te brojke, osetio sam kako mi je sve počelo plesati u glavi; nisam više mogao razlikovati veresiju od duga, sve mi se u glavi smotalo. Najednom se zaustavih kod sledeće stavke: »3 i pet šesnaestina funte sira po 16«. Mozak mi je potpuno zatajio, glupo sam buljio u taj sir, ne znajući što da počnem.
– Zbilja je teško kad je sve to napisano jedno preko drugoga! – rekoh očajno. – Tu je samo pet šesnaestina sira. Ha, ha! Jeste li ikad takvo šta čuli?! Pogledajte!
– Jest – rekla je gospođa – tako oni obično pišu. To je biljni sir. Jest, posve tačno! Pet šesnaestina je dakle pet loti...
– Da, to razumem! – kliknuo sam, premda zapravo nisam ništa razumeo.
Pokušao sam iznova svršiti taj računčić, koji bih pre nekoliko meseci zbrojio u jednom hipu; znojio sam se, intenzivno sam razmišljao o tim zagonetnim brojkama, zamišljeno okretao očima, kao da proučavam, ali bez uspeha. Tih pet loti sira učinilo me potpunom neznalicom. Bilo mi je kao da je u mom mozgu nešto popustilo.
Pa ipak, da pobudim utisak da sam svejednako zaposlen računanjem, micao sam usnama, s vremena na vrieme glasno izgovorio koji broj, kao da sve dalje napredujem u računu i da ga napokon završavam. Gospođa je sedela i čekala. Na kraju rekoh:
– Evo, još sam jednom pogledao od početka do kraja, i koliko sam mogao videti zaista nema pogreške.
– Nema? – odvrati gospođa. – Zar zaista nema? – Dobro sam video da mi ne veruje. Odjednom mi se pričini da u njenom načinu govora ima tračak omalovažavanja, osetih neku ravnodušnost koju dosad nisam primećivao. Rekla mi je da možda nisam vičan računati sa šesnaestinama, rekla mi je štaviše i to da će se morati obratiti nekome drugome, koji se u to razume i koji će račun tačno ispitati. Nije to govorila da me povredi i posrami, nego zamišljeno i ozbiljno. Kad je došla do vrata i htela otići, rekla je i ne okrenuvši se:
– Oprostite što sam smetala.
I izađe iz sobe.
Malo zatim ponovno se otvoriše vrata; nije moguće da je prispela dalje od hodnika,kad se uspela tako brzo vratiti. – Da ne zaboravim – reče – ne smete mi zameriti, ali vi mi još imate nešto platiti. Juče je, čini mi se, bilo tri nedelje otkako ste došli. Jest, čini mi se da je tako. Nije lako kad se čovek s tako velikom porodicom probija, i zato ne mogu nikoga držati na stanu na veresiju. Na žalost...
Upao sam joj u reč.
– Upravo sada radim na jednom članku, o kojem sam vam već i pre govorio – rekoh – čim on bude gotov, vi ćete dobiti svoje. Možete biti mirni.
– Da, ali taj članak nikada neće biti gotov.
– Mislite? Duh se možda već sutra spusti na me, a možda čak i preko noći; nije isključeno da i noću siđe nada me, a tada će moj članak biti gotov za najviše četvrt sata. Gledajte samo, s mojim vam je poslom drugačije nego s poslovima drugih ljudi. Ne mogu samo sesti i napisati, ne, ja moram čekati dok mi dođe moj trenutak. Niko ne zna ni dana ni sata. Ali kad jednom duh siđe nad tekst, onda to ide samo od sebe.
Gazdarica je otišla, ali njezina je vera u mene bila bez sumnje uzdrmana.
Kad sam opet ostao sam, skočio sam i u očajanju stao čupati kosu. Ne, ipak nema spasa za mene, nikakvog spasa! Mozak mi je otkazao! Zar sam već takav idiot da ne mogu izračunati ni vrednost jednog komadića sira? Jesam li šenuo pameću, kad takvo šta pitam? Nisam li usred najnapornijeg računanja izveo kao sunce jasan zaključak da mi je gazdarica trudna? Nisam imao prilike saznati, niko mi nije rekao, a samo tako opet se nisam setio – vlastitim sam svojim očima video i odmah to shvatio, k tome još u najočajnijem trenutku, kad sam sedeo i računao sa šesnaestinama. Kako da to objasnim?
Prišao sam prozoru i pogledao van; prozor je gledao na Ulicu Vognmands. Dole na trotoaru igralo se nekoliko dece. Sirotinjski odevena deca u sirotinjskoj ulici. Dobacivala su jedno drugome nekakvu praznu bocu i kod toga vikala. Jedna kola s kućnim nameštajem lagano su se kotrljala putem: mora da je bila porodica bez stana, koja je menjala svoje boravište. To mi je odmah palo na um. Na kola su bili prebačeni kreveti i ostali nameštaj, crvotočni kreveti i ostale stvari, crveno obojeni stolci na tri noge, pokrivači, gožđeno i limeno posuđe.Na boku je sedela mala devojčica, gotovo još dete, dozlaboga ružno stvorenje sa smrznutim nosom, držeći se čvrsto jadnim, malim, od studeni poplavelim ručicama, da ne spadne s kola. Sedela je na strašnim, mokrim blazinama, na kojima su spavala deca, i gledala na mališane što su se igrali s bocom...
Sve sam to gledao i odmah shvatio.
Dok sam stajao na prozoru i gledao začujem kako gazdaričina sluškinja peva u kuhinji. Znao sam napev što ga je pevala, i pazio sam da možda ne peva krivo.
Najednom opazim da se deca na ulici, dva mala dečaka, svađaju. Jednoga sam poznavao, bio je sin moje gazdarice. Otvorim prozor, da čujem šta će reći jedan drugome. Odmah se pod prozorom skupila sva sila dece, gledajući me molećivo. Da im bacim štogod? Uvelo cveće, kosti, opuške cigareta, ili ma šta drugo što bi mogli glodati ili upotrebiti za zabavu? S lišcima modrima od zime i beskonačno dugim pogledima gledala su deca gore. Dotle se ona dva mala neprijatelja udaljiše, da se potuku. Iz njihovih detinjih usta izlazile su reči kao velike, mokre nemani, strašne pogrde, jezik kurvinski, mornarske kletve koje su možda naučili na mostu za utovar. I obojica su time bili tako zabavljeni da nisu ni opazili kako k njima trči moja gazdarica, da čuje šta se dogodilo.
– Jest – veli njezin sin – on me je zgrabio za vrat,tako da mi je odmah zastao dah!– Kod toga se okrenuo prema malom nevaljalcu koji ga je tako divlje pograbio, i poviče mu besan od srdžbe: – Nosi se dovraga, marše židovsko! Takav fakin hvata ljude za vrat! Neka me đavo odnese ako te neću...
I majka, trudna žena, ispunivši sama gotovo celu usku ulicu, uzela je desetogodišnje dete za ruku i rekla mu:
– Pst! Začepi kljun! Kuneš već jako dobro! Mlatiš gubicom kao da si godinama boravio u kakvoj špelunci! Marš u kuću!
– Ne, neću!
– Moraš!
– Ne, neću! Stajao sam gore kod prozora i gledao kako mati postaje sve žešća. Ta me odvratna scena uzrujala, te se više nisam mogao suzdržati. Pozvao sam dečaka da dođe načas k meni. Pozvao sam ga i drugi put,samo da joj smetam, samo da svađi bude kraj. Poslednji put zazvao sam ga vrlo glasno, tako da se i mati zbunjeno ogledala i pogledala u mene. Začas se opet snašla, pogledala me bezobrazno, s proračunatom nekom bezobraštinom, a onda se udaljila psujući sina. Govorila je tako glasno da sam je i ja mogao čuti. Rekla mu je:
– Phi, stidi se!... I ljudi moraju videti kako si zločest!
Od svega što sam video nije mi umakla ni jedna sitnica. Pažljivo sam promatrao, dapače gutao svaku sitnicu. Moj mozak nije u redu. Kako bi i bio?
Čuj me, rekoh odjedanput, dosta si se dugo brinuo za svoj razum, vreme je da već jednom bude kraj tim ludorijama! Je li to možda znak ludila kad se sve stvari razumeju i zapažaju tako tačno kako ti shvataš i zapažaš? Tome se moram nasmejati!Budi siguran da nije ni bez humora, ukoliko je naime pregledno. Ukratko, jednom se dogodi svakom čoveku da se zbuni, i to baš kod najjednostavnijih pitanja. To međutim ne znači ništa, to je samo slučaj.Takoreći,samo je o jednoj dlaci zavisilo, pa bih te ismejao. Što se tiče onih kramarskih računa, onih pišljivih pet šesnaestina sirotinjskog sira – ha, ha, sir sa klinčićima i paprom, sir, na poštenu reč, o njemu se govori da se od njega i deca mogu dobiti – što se tiče tog smešnog sira, i najpametnijemu bi se moglo dogoditi da od njega poblesavi. Već sam njegov miris može ubiti čoveka... I prasnuh u smeh nad sirom... Ah, da mi se je sad najesti! rekoh.
Izvolite li možda pet šesnaestina dobrog maslaca. To bi bilo nešto posve drugo!Suvo sam se nasmejao svojoj dosetki:učinila mi se jako zgodnom. Uistinu, više mi ništa nije nedostajalo. To mi je bilo jasno. Imam, Bogu budi hvala, dobru glavu i ništa joj ne nedostaje!Moja je živahnost sve više rasla dok sam tako šetao po sob i sam sa sobom razgovarao,glasno se smejao i osećao veliko zadovoljstvo. Ali i to je istina, da mi je trebao baš taj veseli, kratki trenutak, taj trenutak svetlog ushićenja bez ikakvih briga, da učinim glavu sposobnom za rad. Seo sam za sto i opet počeo raditi na alegoriji. Polazila mi je za rukom vrlo dobro, bolje nego ikada. Nije baš išlo jako brzo, ali ono malo što sam napisao činilo mi se zbilja izvrsnim. Bez umora sam radio čitav jedan sat.
Upravo sam stigao do jednog vrlo važnog mesta u alegoriji, do požara u papimici. To mi se činilo vrlo važnim, pa je sve što sam dosad napisao izgledalo kao ništa prema tom mestu.Upravo sam hteo dubokoumno izraziti svoje misli – da ono što je gorelo nisu bile knjige već mozgovi, ljudski mozgovi. Hteo sam od tih gorućih mozgova stvoriti pravu pravcatu bartolomejsku noć.
Uto se najednom otvore vrata i dojedri gazdarica. Nije stala na pragu, već je došla nasred sobe.
Kriknem kratko i muklo, kao da me je kogod udario.
– Šta? – progovori ona. – Mislila sam da ste nešto rekli. Dobili smo putnika, pa trebamo sobu za njega. Ali vi možete noć prespavati i kod nas, jest, imaćete i svoj krevet.
I, ne čekajući moj odgovor, stala je sa stola skupljati moje papire.
Moje veselo raspoloženje kao da je neko otpuhnuo. Razljutim se i odmah ustanem. Pustio sam je da isprazni sto, i nisam rekao ništa, ni reči. Zatim mi je sve papire gurnula u ruku.
Nije mi preostalo ništa drugo nego da napustim sobu. Eto, sad mi je pokvaren ceo dragoceni trenutak! Novog sam putnika sreo već na stepenicama. Bio je mlad čovek s velikim, plavo tetoviranim sidrom na ruci, a za njim je išao služnik s mornarskom škrinjom na leđima. Stranac je zasigurnpo pomorac, dakle slučajni putnik za jednu noć. Zasigurno neće duže trebati sobu. Možda mi sutra, kad čovjek otputuje, dođe jedan od sretnih trenutaka i moje djelo bude dovršeno. Morao sam se nekako pomiriti sa sudbinom...
Još nikada nisam bio u stanu porodice, u jednoj jedinoj sobi u kojoj su čitav dan i noć disali muž, žena, njen otac i četvero dece. Sluškinja je bila u kuhinji, gde je i noću spavala. Zlovoljan, priđem vratima i pokucam. Niko ne odgovori, premda sam iznutra čuo glasove.
Kad sam ušao, gazdaričin mi muž nije rekao ni reči, nije mi čak ni na pozdrav uzvratio, nego me samo ravnodušno pogledao, kao da ga se ništa ne tičem. Uostalom, sedeo je i kartao s nekim čovekom. Otraga na krevetu ležalo je malo dete, brbljajući samo sa sobom, a starac, gazdaričin otac, sedeo je na klupi koja mu je služila i za spavanje, posve povučen u sebe, naslonivši glavu na ruke, kao da ga bole prsa ili želudac. Kosa mu je bila gotovo posve bela, i ovako skutren izgledao je kao ptica koja je na nešto naćulila uši.
– Na žalost, dolazim da vas za danas zamolim sklonište ovde dole – rekoh čoveku.
– Je li vam to rekla moja žena? – upita.
– Jest. Moju je sobu uzeo jedan putnik.
Na to mi čovek ne odgovori ni crne ni bele, već nastavi dalje kartati.
Tako on sedi iz dana u dan i karta se sa svakim ko mu dođe u sobu. Ne karta ni za što, već samo zato da mu prođe vreme i da ima nešto u rukama. Inače, ne radi ništa, miče se toliko koliko mu dopuštaju leni udovi dok mu žena trči gore-dole po stepenicama, ogledava se na sve strane i preduzima sve moguće kako bi u kuću dobila kog gosta.Bila je u vezi s nosačima i onima što stoje po uglovima, i davala im za svakog gosta određenu nagradu. Danas joj je služnik doveo novog gosta.
U sobu uđu deca, dve male devojčice mršavih, kozičavih, dečjih lica. Imale su na sebi upravo jadne haljinice. Malo zatim dođe i gazdarica. Upitah je gde bih mogao provesti noć, a ona mi odgovori kratko da mogu ležati ovde u sobi s drugima, ili vani u predsoblju,na klupi za spavanje,kako mi je milije. Dok je govorila, hodala je po sobi, prekapala po stvarima i uređivala ih i ne obazirući se na mene.
Njezin me je odgovor učinio malodušnim. Stajao sam kod vrata i uvukao se u sebe koliko sam god mogao, kao da sam vrlo zadovoljan što sam svoju sobu prepustio za jednu noć drugome. Naumice sam pravio ljubazno lice, da je ne razljutim, da me možda posve ne istera iz kuće. Rekao sam: – Ah, da, naći će se već mesta! – i ućutao.
Ona je svejednako trčkarala po sobi.
– Moram vam međutim reći da ne mogu na veresiju držati ljude na stanu i hrani – rekla je. – To sam vam već jednom i rekla.
– Jest, draga gospođo, ali radi se samo još o nekoliko dana, dok ne dovršim svoj članak – odvratio sam. – Onda ću vam drage volje dati povrh duga još pet kruna.
Ali ona očigledno nije verovala u moj članak, koliko sam mogao opaziti. Nisam mogao ponosno ostaviti kuću samo zato što sam se malko uvredio. Znao sam što me čeka ako izađem.
Sedeo sam u sobi na drugom katu, u najboljoj sobi za strance, i pisao svoje pokušaje. Od one prve večeri kad sam imao novaca i kada sam sve namirio, nije me gore niko smetao.
Za sve to vreme nadao sam se da ću završiti članak o bilo čemu, da platim sobu i sve što sam dosada bio dužan,i zato sam se eto silno trudio. Od svega što sam započeo najveće sam nade polagao u jednu alegoriju o požaru u papirnici – duboka misao na kojoj sam radio što sam marljivije mogao, da je odnesem uredniku kao naplatu za onih deset kruna. Urednik se mora uveriti da je ovog puta zaista pomogao jednom talentu, i ja nisam ni najmanje sumnjao da ću mu to i dokazati. Treba samo malo pričekati, da se duh spusti nada me. Pa zašto da duh ne siđe i nad mene? Zašto on u budućnosti ne bi došao? Ta više mi ništa ne nedostaje, svaki dan dobijao sam nešto da pojedem od gazdarice, uveče i ujutro po nekoliko kriški hleba s maslacem, a i moje je nervoznosti gotovo nestalo. Više mi ne treba krpa za ruke kad pišem, a mogu već i gledati s prozora drugog sprata a da ne dobijem vrtoglavicu. U svakom mi je pogledu bilo bolje, pa sam se čudio što još uvek nije dovršena moja alegorija. Nisam znao u kakvoj je to vezi.
Jednog sam dana napokon shvatio kako sam oslabio i kako mi mozak radi sporije i slabije. Tog je naime dana došla gazdarica s nekakvim računom i zamolila me da ga pregledam. Negde mora biti pogreška, jer se ne slaže s njezinom knjigom, ali ona tu pogrešku ne može pronaći.
Seo sam i stao zbrajati; gazdarica je sedela nasuprot meni i gledala me. Najpre sam tih dvanaest redova zbrojio odozgo prema dole i našao da je zbroj dobar, zatim opet odozdo prema gore, i rezultat je ponovno bio isti. Pogledao sam gospođu, sedela je sasvim ispred mene i čekala šta ću reći; u istom času spazio sam da je trudna. To nije umaklo mom pogledu, iako je nisam ispitljivo promatrao.
– Zbroj se slaže – rekoh.
– Ali, pogledajte svaki redak: dva hleba po 25, jedan cilindar za svetiljku 18, sapun 20, maslac 30...
Ne treba baš mudra glava da zbroji te cifre, taj mali kramarski račun, o kojem ne zavisi razvoj sveta – i stao sam tražiti pogrešku o kojoj je govorila gospođa, ali je nisam nalazio. Dok sam nekoliko minuta bio zadubljen u te brojke, osetio sam kako mi je sve počelo plesati u glavi; nisam više mogao razlikovati veresiju od duga, sve mi se u glavi smotalo. Najednom se zaustavih kod sledeće stavke: »3 i pet šesnaestina funte sira po 16«. Mozak mi je potpuno zatajio, glupo sam buljio u taj sir, ne znajući što da počnem.
– Zbilja je teško kad je sve to napisano jedno preko drugoga! – rekoh očajno. – Tu je samo pet šesnaestina sira. Ha, ha! Jeste li ikad takvo šta čuli?! Pogledajte!
– Jest – rekla je gospođa – tako oni obično pišu. To je biljni sir. Jest, posve tačno! Pet šesnaestina je dakle pet loti...
– Da, to razumem! – kliknuo sam, premda zapravo nisam ništa razumeo.
Pokušao sam iznova svršiti taj računčić, koji bih pre nekoliko meseci zbrojio u jednom hipu; znojio sam se, intenzivno sam razmišljao o tim zagonetnim brojkama, zamišljeno okretao očima, kao da proučavam, ali bez uspeha. Tih pet loti sira učinilo me potpunom neznalicom. Bilo mi je kao da je u mom mozgu nešto popustilo.
Pa ipak, da pobudim utisak da sam svejednako zaposlen računanjem, micao sam usnama, s vremena na vrieme glasno izgovorio koji broj, kao da sve dalje napredujem u računu i da ga napokon završavam. Gospođa je sedela i čekala. Na kraju rekoh:
– Evo, još sam jednom pogledao od početka do kraja, i koliko sam mogao videti zaista nema pogreške.
– Nema? – odvrati gospođa. – Zar zaista nema? – Dobro sam video da mi ne veruje. Odjednom mi se pričini da u njenom načinu govora ima tračak omalovažavanja, osetih neku ravnodušnost koju dosad nisam primećivao. Rekla mi je da možda nisam vičan računati sa šesnaestinama, rekla mi je štaviše i to da će se morati obratiti nekome drugome, koji se u to razume i koji će račun tačno ispitati. Nije to govorila da me povredi i posrami, nego zamišljeno i ozbiljno. Kad je došla do vrata i htela otići, rekla je i ne okrenuvši se:
– Oprostite što sam smetala.
I izađe iz sobe.
Malo zatim ponovno se otvoriše vrata; nije moguće da je prispela dalje od hodnika,kad se uspela tako brzo vratiti. – Da ne zaboravim – reče – ne smete mi zameriti, ali vi mi još imate nešto platiti. Juče je, čini mi se, bilo tri nedelje otkako ste došli. Jest, čini mi se da je tako. Nije lako kad se čovek s tako velikom porodicom probija, i zato ne mogu nikoga držati na stanu na veresiju. Na žalost...
Upao sam joj u reč.
– Upravo sada radim na jednom članku, o kojem sam vam već i pre govorio – rekoh – čim on bude gotov, vi ćete dobiti svoje. Možete biti mirni.
– Da, ali taj članak nikada neće biti gotov.
– Mislite? Duh se možda već sutra spusti na me, a možda čak i preko noći; nije isključeno da i noću siđe nada me, a tada će moj članak biti gotov za najviše četvrt sata. Gledajte samo, s mojim vam je poslom drugačije nego s poslovima drugih ljudi. Ne mogu samo sesti i napisati, ne, ja moram čekati dok mi dođe moj trenutak. Niko ne zna ni dana ni sata. Ali kad jednom duh siđe nad tekst, onda to ide samo od sebe.
Gazdarica je otišla, ali njezina je vera u mene bila bez sumnje uzdrmana.
Kad sam opet ostao sam, skočio sam i u očajanju stao čupati kosu. Ne, ipak nema spasa za mene, nikakvog spasa! Mozak mi je otkazao! Zar sam već takav idiot da ne mogu izračunati ni vrednost jednog komadića sira? Jesam li šenuo pameću, kad takvo šta pitam? Nisam li usred najnapornijeg računanja izveo kao sunce jasan zaključak da mi je gazdarica trudna? Nisam imao prilike saznati, niko mi nije rekao, a samo tako opet se nisam setio – vlastitim sam svojim očima video i odmah to shvatio, k tome još u najočajnijem trenutku, kad sam sedeo i računao sa šesnaestinama. Kako da to objasnim?
Prišao sam prozoru i pogledao van; prozor je gledao na Ulicu Vognmands. Dole na trotoaru igralo se nekoliko dece. Sirotinjski odevena deca u sirotinjskoj ulici. Dobacivala su jedno drugome nekakvu praznu bocu i kod toga vikala. Jedna kola s kućnim nameštajem lagano su se kotrljala putem: mora da je bila porodica bez stana, koja je menjala svoje boravište. To mi je odmah palo na um. Na kola su bili prebačeni kreveti i ostali nameštaj, crvotočni kreveti i ostale stvari, crveno obojeni stolci na tri noge, pokrivači, gožđeno i limeno posuđe.Na boku je sedela mala devojčica, gotovo još dete, dozlaboga ružno stvorenje sa smrznutim nosom, držeći se čvrsto jadnim, malim, od studeni poplavelim ručicama, da ne spadne s kola. Sedela je na strašnim, mokrim blazinama, na kojima su spavala deca, i gledala na mališane što su se igrali s bocom...
Sve sam to gledao i odmah shvatio.
Dok sam stajao na prozoru i gledao začujem kako gazdaričina sluškinja peva u kuhinji. Znao sam napev što ga je pevala, i pazio sam da možda ne peva krivo.
Najednom opazim da se deca na ulici, dva mala dečaka, svađaju. Jednoga sam poznavao, bio je sin moje gazdarice. Otvorim prozor, da čujem šta će reći jedan drugome. Odmah se pod prozorom skupila sva sila dece, gledajući me molećivo. Da im bacim štogod? Uvelo cveće, kosti, opuške cigareta, ili ma šta drugo što bi mogli glodati ili upotrebiti za zabavu? S lišcima modrima od zime i beskonačno dugim pogledima gledala su deca gore. Dotle se ona dva mala neprijatelja udaljiše, da se potuku. Iz njihovih detinjih usta izlazile su reči kao velike, mokre nemani, strašne pogrde, jezik kurvinski, mornarske kletve koje su možda naučili na mostu za utovar. I obojica su time bili tako zabavljeni da nisu ni opazili kako k njima trči moja gazdarica, da čuje šta se dogodilo.
– Jest – veli njezin sin – on me je zgrabio za vrat,tako da mi je odmah zastao dah!– Kod toga se okrenuo prema malom nevaljalcu koji ga je tako divlje pograbio, i poviče mu besan od srdžbe: – Nosi se dovraga, marše židovsko! Takav fakin hvata ljude za vrat! Neka me đavo odnese ako te neću...
I majka, trudna žena, ispunivši sama gotovo celu usku ulicu, uzela je desetogodišnje dete za ruku i rekla mu:
– Pst! Začepi kljun! Kuneš već jako dobro! Mlatiš gubicom kao da si godinama boravio u kakvoj špelunci! Marš u kuću!
– Ne, neću!
– Moraš!
– Ne, neću! Stajao sam gore kod prozora i gledao kako mati postaje sve žešća. Ta me odvratna scena uzrujala, te se više nisam mogao suzdržati. Pozvao sam dečaka da dođe načas k meni. Pozvao sam ga i drugi put,samo da joj smetam, samo da svađi bude kraj. Poslednji put zazvao sam ga vrlo glasno, tako da se i mati zbunjeno ogledala i pogledala u mene. Začas se opet snašla, pogledala me bezobrazno, s proračunatom nekom bezobraštinom, a onda se udaljila psujući sina. Govorila je tako glasno da sam je i ja mogao čuti. Rekla mu je:
– Phi, stidi se!... I ljudi moraju videti kako si zločest!
Od svega što sam video nije mi umakla ni jedna sitnica. Pažljivo sam promatrao, dapače gutao svaku sitnicu. Moj mozak nije u redu. Kako bi i bio?
Čuj me, rekoh odjedanput, dosta si se dugo brinuo za svoj razum, vreme je da već jednom bude kraj tim ludorijama! Je li to možda znak ludila kad se sve stvari razumeju i zapažaju tako tačno kako ti shvataš i zapažaš? Tome se moram nasmejati!Budi siguran da nije ni bez humora, ukoliko je naime pregledno. Ukratko, jednom se dogodi svakom čoveku da se zbuni, i to baš kod najjednostavnijih pitanja. To međutim ne znači ništa, to je samo slučaj.Takoreći,samo je o jednoj dlaci zavisilo, pa bih te ismejao. Što se tiče onih kramarskih računa, onih pišljivih pet šesnaestina sirotinjskog sira – ha, ha, sir sa klinčićima i paprom, sir, na poštenu reč, o njemu se govori da se od njega i deca mogu dobiti – što se tiče tog smešnog sira, i najpametnijemu bi se moglo dogoditi da od njega poblesavi. Već sam njegov miris može ubiti čoveka... I prasnuh u smeh nad sirom... Ah, da mi se je sad najesti! rekoh.
Izvolite li možda pet šesnaestina dobrog maslaca. To bi bilo nešto posve drugo!Suvo sam se nasmejao svojoj dosetki:učinila mi se jako zgodnom. Uistinu, više mi ništa nije nedostajalo. To mi je bilo jasno. Imam, Bogu budi hvala, dobru glavu i ništa joj ne nedostaje!Moja je živahnost sve više rasla dok sam tako šetao po sob i sam sa sobom razgovarao,glasno se smejao i osećao veliko zadovoljstvo. Ali i to je istina, da mi je trebao baš taj veseli, kratki trenutak, taj trenutak svetlog ushićenja bez ikakvih briga, da učinim glavu sposobnom za rad. Seo sam za sto i opet počeo raditi na alegoriji. Polazila mi je za rukom vrlo dobro, bolje nego ikada. Nije baš išlo jako brzo, ali ono malo što sam napisao činilo mi se zbilja izvrsnim. Bez umora sam radio čitav jedan sat.
Upravo sam stigao do jednog vrlo važnog mesta u alegoriji, do požara u papimici. To mi se činilo vrlo važnim, pa je sve što sam dosad napisao izgledalo kao ništa prema tom mestu.Upravo sam hteo dubokoumno izraziti svoje misli – da ono što je gorelo nisu bile knjige već mozgovi, ljudski mozgovi. Hteo sam od tih gorućih mozgova stvoriti pravu pravcatu bartolomejsku noć.
Uto se najednom otvore vrata i dojedri gazdarica. Nije stala na pragu, već je došla nasred sobe.
Kriknem kratko i muklo, kao da me je kogod udario.
– Šta? – progovori ona. – Mislila sam da ste nešto rekli. Dobili smo putnika, pa trebamo sobu za njega. Ali vi možete noć prespavati i kod nas, jest, imaćete i svoj krevet.
I, ne čekajući moj odgovor, stala je sa stola skupljati moje papire.
Moje veselo raspoloženje kao da je neko otpuhnuo. Razljutim se i odmah ustanem. Pustio sam je da isprazni sto, i nisam rekao ništa, ni reči. Zatim mi je sve papire gurnula u ruku.
Nije mi preostalo ništa drugo nego da napustim sobu. Eto, sad mi je pokvaren ceo dragoceni trenutak! Novog sam putnika sreo već na stepenicama. Bio je mlad čovek s velikim, plavo tetoviranim sidrom na ruci, a za njim je išao služnik s mornarskom škrinjom na leđima. Stranac je zasigurnpo pomorac, dakle slučajni putnik za jednu noć. Zasigurno neće duže trebati sobu. Možda mi sutra, kad čovjek otputuje, dođe jedan od sretnih trenutaka i moje djelo bude dovršeno. Morao sam se nekako pomiriti sa sudbinom...
Još nikada nisam bio u stanu porodice, u jednoj jedinoj sobi u kojoj su čitav dan i noć disali muž, žena, njen otac i četvero dece. Sluškinja je bila u kuhinji, gde je i noću spavala. Zlovoljan, priđem vratima i pokucam. Niko ne odgovori, premda sam iznutra čuo glasove.
Kad sam ušao, gazdaričin mi muž nije rekao ni reči, nije mi čak ni na pozdrav uzvratio, nego me samo ravnodušno pogledao, kao da ga se ništa ne tičem. Uostalom, sedeo je i kartao s nekim čovekom. Otraga na krevetu ležalo je malo dete, brbljajući samo sa sobom, a starac, gazdaričin otac, sedeo je na klupi koja mu je služila i za spavanje, posve povučen u sebe, naslonivši glavu na ruke, kao da ga bole prsa ili želudac. Kosa mu je bila gotovo posve bela, i ovako skutren izgledao je kao ptica koja je na nešto naćulila uši.
– Na žalost, dolazim da vas za danas zamolim sklonište ovde dole – rekoh čoveku.
– Je li vam to rekla moja žena? – upita.
– Jest. Moju je sobu uzeo jedan putnik.
Na to mi čovek ne odgovori ni crne ni bele, već nastavi dalje kartati.
Tako on sedi iz dana u dan i karta se sa svakim ko mu dođe u sobu. Ne karta ni za što, već samo zato da mu prođe vreme i da ima nešto u rukama. Inače, ne radi ništa, miče se toliko koliko mu dopuštaju leni udovi dok mu žena trči gore-dole po stepenicama, ogledava se na sve strane i preduzima sve moguće kako bi u kuću dobila kog gosta.Bila je u vezi s nosačima i onima što stoje po uglovima, i davala im za svakog gosta određenu nagradu. Danas joj je služnik doveo novog gosta.
U sobu uđu deca, dve male devojčice mršavih, kozičavih, dečjih lica. Imale su na sebi upravo jadne haljinice. Malo zatim dođe i gazdarica. Upitah je gde bih mogao provesti noć, a ona mi odgovori kratko da mogu ležati ovde u sobi s drugima, ili vani u predsoblju,na klupi za spavanje,kako mi je milije. Dok je govorila, hodala je po sobi, prekapala po stvarima i uređivala ih i ne obazirući se na mene.
Njezin me je odgovor učinio malodušnim. Stajao sam kod vrata i uvukao se u sebe koliko sam god mogao, kao da sam vrlo zadovoljan što sam svoju sobu prepustio za jednu noć drugome. Naumice sam pravio ljubazno lice, da je ne razljutim, da me možda posve ne istera iz kuće. Rekao sam: – Ah, da, naći će se već mesta! – i ućutao.
Ona je svejednako trčkarala po sobi.
– Moram vam međutim reći da ne mogu na veresiju držati ljude na stanu i hrani – rekla je. – To sam vam već jednom i rekla.
– Jest, draga gospođo, ali radi se samo još o nekoliko dana, dok ne dovršim svoj članak – odvratio sam. – Onda ću vam drage volje dati povrh duga još pet kruna.
Ali ona očigledno nije verovala u moj članak, koliko sam mogao opaziti. Nisam mogao ponosno ostaviti kuću samo zato što sam se malko uvredio. Znao sam što me čeka ako izađem.
Prošlo je nekoliko dana.
Zadržavao sam se dole kod porodice, jer je u predsoblju bilo previše hladno – nije bilo peći. I noću sam spavao u sobi na podu. Strani je pomorac još uvek stanovao u mojoj sobi, a nije bilo izgleda da će se skoro iseliti.
O podne je došlagazdarica i pripovedala da joj je za čitav mesec platio unapred.Uostalom, on će polagati kormilarski ispit, pre nego otputuje. Zato i ostaje u gradu. Čuo sam to i shvatio da je moja soba zauvek izgubljena za mene.
Izašao sam u predsoblje i seo. Budem li uopšte imao gdegod sreću da nešto napišem, biće to negdj vani, gde je tišina.Nisam više radio na alegoriji. Imao sam jednu novu ideju, jedan izvrstan nacrt: napisati jednočinku »Znak krstaa«, dramu iz srednjeg veka. Štaviše, već sam promislio sve što se odnosilo na glavno lice, na lepu fanatičnu bludnicu koja je zgrešila u hramu, ne od slabosti ili strasti već od mržnje prema nebu. Zgrešila je na podnožju oltara u velikom preziru prema nebu.
Što je vreme više prolazilo, to sam se više oduševljavao za taj lik. Naposletku je stajala pred mojim očima kakva je bila i živela, upravo onakva kakvu sam je želeo obraditi. Neno elo mora biti ružno i odvratno, veliko, vrlo mršavo i malko crno, a kad hoda, moraju joj se dugačke noge svakog časa videti kroz haljinu. Mora takođe imati i velike, istaknute uši. Ukratko, na njoj ne sme biti ništa privlačno očima, jedva se može gledati. Ono što me je zanimalo na njoj beše velika besramnost, do vrha prepunjena mera promišljenih greha što ih je počinila. Ona me je zaista veoma zabavljala, mozak mi se upravo proširio od te ružne slike ljudskog stvorenja. Dva sam sata neprestano radio na svojoj drami.
Kad sam napisao deset stranica, a možda i dvanaest, često s najvećim naporom, kadšto i u dužim pauzama, u kojima sam pisao uzalud i morao derati svoje papire, umorio sam se i ukočio od zime i smalaksalosti. Ustao sam i izašao na ulicu. Poslednjih pola sata uznemirivala me je dečija dernjava iz porodične sobe, pa nisam mogao ni koraka dalje. Učinio sam dugu šetnju preko Ulice Drammens, izbivao sve do uveče, svejednako razmišljajući o tome kako ću nastaviti dramu. Kad sam se vraćao kući, evo šta mi se dogodilo:
Sasvim dole u Ulici Karla Johana, već blizu tržnice kod železničke stanice, stajao sam pred jednom postolarskom radnjom. Bog zna zašto sam se zaustavio baš pred tim dućančićem. Gledao sam u izlog, i ne misleći na to koliko bi mi bile potrebne jedne cipele. Misli su mi bile daleko, u drugim delovima sveta. Grupa brbljavih ljudi prošla je iza mene, ali nisam čuo ništa od onoga što su govorili. Tada me pozdravi zvonki glas:
– Dobar veče!Pozdravio me »Gospođica«.
– Dobar veče! – odvratio sam nesabrano.
– No, kako je? – upita on.– Tako, posve dobro... kao obično-
- Recite mi... vi ste dakle još uvek kod Christieja?
– Kod Christieja?
– Čini mi se da ste mi jednom rekli da ste knjigovođa kod veletrgovca Christieja...
– O da; ne, to je bilo. Bilo je nemoguće raditi s tim čovekom. Samo se od sebe raspalo.
– A zašto?
– Ah, nešto sam krivo zapisao, i eto...
– Krivotvorili?
Krivotvorio? »Gospođica« je stao i pita me jesam li krivotvorio. Štaviše, on je to zapitao nekako žestoko i živo zainteresirano. Duboko povređen, gledao sam ga i nisam mu ništa odgovarao.
– Jest, jest, Bože dragi, to se desi i najboljemu! – reče da me uteši. Još je uvek mislio da sam krivotvorio.
– Šta hoćete kazati time: Jest, jest, Bože dragi, to se desi i najboljemu? – upitam ja. – Da krivotvorim? Čujete li, dragi moj, mislite li vi zaista da bih ja mogao počiniti takvu nepodopštinu? Zar ja?
– Ali, dragi, mislio sam da ste i sami rekli...
– Ne, rekao sam da sam nešto krivo zapisao, broj godine, jednu malenkost, ako baš želite znati. Jedan krivi potez perom – to vam je bio cijeli moj zločin. Bogu budi hvala, još se zna razlikovati pravo od krivoga! Kamo bih dospio da uprljam poštenje? Imam još samo svoje pošte-nje. Ali se nadam da je ono dovoljno jako. Dosad me je uvek opčuvalo.
Zabacio sam glavu unatrag, okrenuo se od »Gospođice« i zagledao se niz ulicu. Pogled mi padne na neku crvenu haljinu što se približavala nama, na žensko biće pored jednog gospodina. Da nisam upravo razgovarao s »Gospođicom«, da me nije povredilo njegovo grubo nepoverenje i da nisam upravo u tom času zabacio glavu unatrag i uvređeno se okrenuo, zasiguro ne bih opazio tu crvenu haljinu; ona bi prošla pored mene sasvim neopaženo. Pravo uzevši, čemu se ja i brinem za to? Što me se tiče ako je to haljina od dvorske dame, gospođice Nagel?
»Gospođica« je stajao i govorio, nastojeći da popravi svoju zabludu. Nisam ga slušao, nego sam svejednako buljio u crvenu haljinu što nam se približavala. U mojim se grudima nešto trgnulo, kao neka kretnja, kao neki laki, skliski ubod.U mislima sam šaptao, šaptao ne mičućiusnama:
– Ylajali!
Sad se i »Gospođica« okrenuo, opazio oboje, damu i gospodina, pozdravio ih i zagledao se za njima. Ja nisam pozdravio – ili sam možda ipak pozdravio, ali nesvesno. Crvena je haljina prošla Ulicom Karla Johana i nestala.
– ko je onaj što ide s njom? – upita »Gospođica«.
– »Vojvoda«, zar niste videli? Nazivaju ga »Vojvodom«. Poznajete li damu?
– Jest, po viđenju. A vi?
– Ne – odvratim.
– Čini mi se da ste je vrlo prisno pozdravili.
– Ja?
– Ha, ha! Možda niste? – nasmeje se »Gospođica«– Čudnovato. A ona je sve to vreme gledala samo u vas.
– Odakle je poznajete? – upitam
On je ne poznaje. Nego, evo što mu se jedne jesenske večeri dogodilo. Bilo je već kasno, a tri vesela mladića što su upravo došla s obale sastala su istu ovu devojku, koja je sama samcata šetala. I oni je nagovoriše. Najpre je odbila, ali jedan od tih veseljaka, mladić kojeg nije strah ni vatre ni vode, zamoli je neka s njim podeli plodove civilizacije i dopusti mu da je otprati kući. On joj neće dirnuti ni vlas na glavi, samo će je ispratiti do njene veže, kako bi se uverio da je sretno stigla kući, jer inače čitave noći neće imati mira. On je govorio neumorno, prilazio joj sto i hiljadu puta, zvao se Waldemar Atterdag i izdavao se za fotografa. Napokon se morala nasmejati veselom nevaljalcu kojega nije mogla zbuniti njezina hladnoća. Svršilo je tako da je otišao s njom.
– No, pa što onda? – upitam i zadržim dah. – Šta bi bilo? Ah... to ne!Ona je dama – Trenutak smo obojica ćutali.
– Do sto mu đavola,to je dakle bio »Vojvoda«! Zar tako izgleda! – reče on zamišljeno. – Kad je ona s tim čovekom, ne garantujem za nju.
Ja sam još uvek ćutao. Razume se da će »Vojvoda« s njom. Šta se to mene tiče! Šta me briga! Briga me za nju, baš kao i za sve njene draži. Pokušao sam se tešiti time da o njoj mislim sve najgore i veselilo me da je blatim. Ljutilo me jedino to što sam ih pozdravio, ako jesam. Zašto da skidam šešir pred takvim ljudima? Baš me briga, ona mi se više ne sviđa, nije lepa, a i prezrela me. Phi, do đavola, kako je poružnila! Sasvim je moguće da je samo u mene gledala, to me ne čudi. Možda je muči kajanje. No zbog toga se ipak nisam trebao mučiti i pozdravljati je kao budala, kad je u poslednje vreme tako poružnila. Neka je »Vojvoda« samo zadrži za sebe! Dobar mu apetit! Ipak će doći dan kad ću ponosno proći pored nje, i ne pogledavši je. Možda to sebi dopustim i onda kad me bude uporno gledala, i šta više, kad bude prolazila u haljini crvenoj kao krv. To bi se lako moglo dogoditi. Ha,ha.To bi bio trijumf. Kad pravo promislim, mogao bih još noćas dovršiti svoju dramu i pre no što prođe osam dana prisiliti je da preda mnom padne na kolena. Sa svim svojim dražima,ha,ha,sa svim svojim dražima...
– Zbogom! – rekoh kratko.
Ali »Gospođica« me je zadržao i zapitao:
– A čime se sada bavite? – Čime se bavim? Pa,razume se, pišem. Šta drugo da radim? Od toga i živim. Upravo radim na velikoj drami »Znak krsta«, sadržaj iz srednjeg veka.
– Do đavola – reče »Gospođica« – bude li od toga nešto, onda...
– Toga me nije strah! – odvratio sam. – Za osam dana otprilike čućete svakako o meni.
I s time sam pošao kući.
Kad sam stigao u konačište, odmah sam se obratio gazdarici, moleći je svetiljku. Te noći nisam hteo leći,drama mi je šumila u glavi i ja sam se nadao, bio sam čak siguran u to, da će do sutra dobar deo biti napisan. Ponizno sam zamolio gospođu, kad najednom opazim da se nezadovoljno nakreveljila videći da sam došao u sobu. Gotovo sam dovršio izvanrednu dramu, rekoh. Nedostaje mi još samo nekoliko scena. Mogla bi se izvoditi u bilo kojem pozorištu.
Ali gospođa nije imala svetiljku. Razmišljala je i nije se mogla setiti ima li gdegod kakva svetiljka.Možda bih pričekao do dvanaest sati, možda da dobijem svetiljku iz kuhinje? Ne bih li radije kupio sveću?
Ćutao sam. Znao sam da nemam deset ørea za sveću. Sasvi razumljivo, opet se sve moralo upropastiti! Sluškinja je sedela u sobi,a ne u kuhinji,dakle ni onde nije bilo svetiljke. Znao sam to, ali nisam rekao ni reči.
Najednom se oglasi sluškinja:
– Čini mi se da ste došli s dvora. Jeste li onde jeli? – I glasno se nasmeje toj svojoj šali.
Seo sam, izvukao papire i spremio se da nešto završim. Na kolenima raširih arak, zureći neprekidno u pod, da me ne zbune, ali nije koristilo ništa; nisam mogao ni s mesta. Obe male gazdaričine kćeri došle su u sobu i nateravale se s mačkom, odurnom, bolesnom mačkom koja nije imala gotovo ni jedne dlake; kad bi joj duvale u oči, dolazile su joj suze i kotrljale se preko njuške. Gazda je na stolu bacao karte s još nekoliko ljudi. Samo je gospođa bila marljiva, kao uvek, i nešto šila. Videla je vrlo dobro da ne mogu pisati sred ove buke, ali se nije brinula za me, dapače se nasmejala kad me devojka upitala jesam li možda jeo na dvoru. Cela je kuća bila prema meni neprijateljski raspoložena; bilo je kao da sam zbog neke počinjene sramote morao nekom drugom prepustiti svoju sobu, pa sad postupaju sa mnom kao s kakvim strancem. Dapače i sluškinja, mala, smeđooka ulična devojčura s uvojcima na čelu i posve upalim grudima, rugala mi se naveče kad sam dobio svoj hlebs maslacem. Svejednako me je zapitkivala gde ručam, jer me još nikad nije videla u kafani »Grand«. Bilo je jasno da su joj poznate moje jadne prilike i da uživa u tome da mi to pokaže.
Zadržavao sam se dole kod porodice, jer je u predsoblju bilo previše hladno – nije bilo peći. I noću sam spavao u sobi na podu. Strani je pomorac još uvek stanovao u mojoj sobi, a nije bilo izgleda da će se skoro iseliti.
O podne je došlagazdarica i pripovedala da joj je za čitav mesec platio unapred.Uostalom, on će polagati kormilarski ispit, pre nego otputuje. Zato i ostaje u gradu. Čuo sam to i shvatio da je moja soba zauvek izgubljena za mene.
Izašao sam u predsoblje i seo. Budem li uopšte imao gdegod sreću da nešto napišem, biće to negdj vani, gde je tišina.Nisam više radio na alegoriji. Imao sam jednu novu ideju, jedan izvrstan nacrt: napisati jednočinku »Znak krstaa«, dramu iz srednjeg veka. Štaviše, već sam promislio sve što se odnosilo na glavno lice, na lepu fanatičnu bludnicu koja je zgrešila u hramu, ne od slabosti ili strasti već od mržnje prema nebu. Zgrešila je na podnožju oltara u velikom preziru prema nebu.
Što je vreme više prolazilo, to sam se više oduševljavao za taj lik. Naposletku je stajala pred mojim očima kakva je bila i živela, upravo onakva kakvu sam je želeo obraditi. Neno elo mora biti ružno i odvratno, veliko, vrlo mršavo i malko crno, a kad hoda, moraju joj se dugačke noge svakog časa videti kroz haljinu. Mora takođe imati i velike, istaknute uši. Ukratko, na njoj ne sme biti ništa privlačno očima, jedva se može gledati. Ono što me je zanimalo na njoj beše velika besramnost, do vrha prepunjena mera promišljenih greha što ih je počinila. Ona me je zaista veoma zabavljala, mozak mi se upravo proširio od te ružne slike ljudskog stvorenja. Dva sam sata neprestano radio na svojoj drami.
Kad sam napisao deset stranica, a možda i dvanaest, često s najvećim naporom, kadšto i u dužim pauzama, u kojima sam pisao uzalud i morao derati svoje papire, umorio sam se i ukočio od zime i smalaksalosti. Ustao sam i izašao na ulicu. Poslednjih pola sata uznemirivala me je dečija dernjava iz porodične sobe, pa nisam mogao ni koraka dalje. Učinio sam dugu šetnju preko Ulice Drammens, izbivao sve do uveče, svejednako razmišljajući o tome kako ću nastaviti dramu. Kad sam se vraćao kući, evo šta mi se dogodilo:
Sasvim dole u Ulici Karla Johana, već blizu tržnice kod železničke stanice, stajao sam pred jednom postolarskom radnjom. Bog zna zašto sam se zaustavio baš pred tim dućančićem. Gledao sam u izlog, i ne misleći na to koliko bi mi bile potrebne jedne cipele. Misli su mi bile daleko, u drugim delovima sveta. Grupa brbljavih ljudi prošla je iza mene, ali nisam čuo ništa od onoga što su govorili. Tada me pozdravi zvonki glas:
– Dobar veče!Pozdravio me »Gospođica«.
– Dobar veče! – odvratio sam nesabrano.
– No, kako je? – upita on.– Tako, posve dobro... kao obično-
- Recite mi... vi ste dakle još uvek kod Christieja?
– Kod Christieja?
– Čini mi se da ste mi jednom rekli da ste knjigovođa kod veletrgovca Christieja...
– O da; ne, to je bilo. Bilo je nemoguće raditi s tim čovekom. Samo se od sebe raspalo.
– A zašto?
– Ah, nešto sam krivo zapisao, i eto...
– Krivotvorili?
Krivotvorio? »Gospođica« je stao i pita me jesam li krivotvorio. Štaviše, on je to zapitao nekako žestoko i živo zainteresirano. Duboko povređen, gledao sam ga i nisam mu ništa odgovarao.
– Jest, jest, Bože dragi, to se desi i najboljemu! – reče da me uteši. Još je uvek mislio da sam krivotvorio.
– Šta hoćete kazati time: Jest, jest, Bože dragi, to se desi i najboljemu? – upitam ja. – Da krivotvorim? Čujete li, dragi moj, mislite li vi zaista da bih ja mogao počiniti takvu nepodopštinu? Zar ja?
– Ali, dragi, mislio sam da ste i sami rekli...
– Ne, rekao sam da sam nešto krivo zapisao, broj godine, jednu malenkost, ako baš želite znati. Jedan krivi potez perom – to vam je bio cijeli moj zločin. Bogu budi hvala, još se zna razlikovati pravo od krivoga! Kamo bih dospio da uprljam poštenje? Imam još samo svoje pošte-nje. Ali se nadam da je ono dovoljno jako. Dosad me je uvek opčuvalo.
Zabacio sam glavu unatrag, okrenuo se od »Gospođice« i zagledao se niz ulicu. Pogled mi padne na neku crvenu haljinu što se približavala nama, na žensko biće pored jednog gospodina. Da nisam upravo razgovarao s »Gospođicom«, da me nije povredilo njegovo grubo nepoverenje i da nisam upravo u tom času zabacio glavu unatrag i uvređeno se okrenuo, zasiguro ne bih opazio tu crvenu haljinu; ona bi prošla pored mene sasvim neopaženo. Pravo uzevši, čemu se ja i brinem za to? Što me se tiče ako je to haljina od dvorske dame, gospođice Nagel?
»Gospođica« je stajao i govorio, nastojeći da popravi svoju zabludu. Nisam ga slušao, nego sam svejednako buljio u crvenu haljinu što nam se približavala. U mojim se grudima nešto trgnulo, kao neka kretnja, kao neki laki, skliski ubod.U mislima sam šaptao, šaptao ne mičućiusnama:
– Ylajali!
Sad se i »Gospođica« okrenuo, opazio oboje, damu i gospodina, pozdravio ih i zagledao se za njima. Ja nisam pozdravio – ili sam možda ipak pozdravio, ali nesvesno. Crvena je haljina prošla Ulicom Karla Johana i nestala.
– ko je onaj što ide s njom? – upita »Gospođica«.
– »Vojvoda«, zar niste videli? Nazivaju ga »Vojvodom«. Poznajete li damu?
– Jest, po viđenju. A vi?
– Ne – odvratim.
– Čini mi se da ste je vrlo prisno pozdravili.
– Ja?
– Ha, ha! Možda niste? – nasmeje se »Gospođica«– Čudnovato. A ona je sve to vreme gledala samo u vas.
– Odakle je poznajete? – upitam
On je ne poznaje. Nego, evo što mu se jedne jesenske večeri dogodilo. Bilo je već kasno, a tri vesela mladića što su upravo došla s obale sastala su istu ovu devojku, koja je sama samcata šetala. I oni je nagovoriše. Najpre je odbila, ali jedan od tih veseljaka, mladić kojeg nije strah ni vatre ni vode, zamoli je neka s njim podeli plodove civilizacije i dopusti mu da je otprati kući. On joj neće dirnuti ni vlas na glavi, samo će je ispratiti do njene veže, kako bi se uverio da je sretno stigla kući, jer inače čitave noći neće imati mira. On je govorio neumorno, prilazio joj sto i hiljadu puta, zvao se Waldemar Atterdag i izdavao se za fotografa. Napokon se morala nasmejati veselom nevaljalcu kojega nije mogla zbuniti njezina hladnoća. Svršilo je tako da je otišao s njom.
– No, pa što onda? – upitam i zadržim dah. – Šta bi bilo? Ah... to ne!Ona je dama – Trenutak smo obojica ćutali.
– Do sto mu đavola,to je dakle bio »Vojvoda«! Zar tako izgleda! – reče on zamišljeno. – Kad je ona s tim čovekom, ne garantujem za nju.
Ja sam još uvek ćutao. Razume se da će »Vojvoda« s njom. Šta se to mene tiče! Šta me briga! Briga me za nju, baš kao i za sve njene draži. Pokušao sam se tešiti time da o njoj mislim sve najgore i veselilo me da je blatim. Ljutilo me jedino to što sam ih pozdravio, ako jesam. Zašto da skidam šešir pred takvim ljudima? Baš me briga, ona mi se više ne sviđa, nije lepa, a i prezrela me. Phi, do đavola, kako je poružnila! Sasvim je moguće da je samo u mene gledala, to me ne čudi. Možda je muči kajanje. No zbog toga se ipak nisam trebao mučiti i pozdravljati je kao budala, kad je u poslednje vreme tako poružnila. Neka je »Vojvoda« samo zadrži za sebe! Dobar mu apetit! Ipak će doći dan kad ću ponosno proći pored nje, i ne pogledavši je. Možda to sebi dopustim i onda kad me bude uporno gledala, i šta više, kad bude prolazila u haljini crvenoj kao krv. To bi se lako moglo dogoditi. Ha,ha.To bi bio trijumf. Kad pravo promislim, mogao bih još noćas dovršiti svoju dramu i pre no što prođe osam dana prisiliti je da preda mnom padne na kolena. Sa svim svojim dražima,ha,ha,sa svim svojim dražima...
– Zbogom! – rekoh kratko.
Ali »Gospođica« me je zadržao i zapitao:
– A čime se sada bavite? – Čime se bavim? Pa,razume se, pišem. Šta drugo da radim? Od toga i živim. Upravo radim na velikoj drami »Znak krsta«, sadržaj iz srednjeg veka.
– Do đavola – reče »Gospođica« – bude li od toga nešto, onda...
– Toga me nije strah! – odvratio sam. – Za osam dana otprilike čućete svakako o meni.
I s time sam pošao kući.
Kad sam stigao u konačište, odmah sam se obratio gazdarici, moleći je svetiljku. Te noći nisam hteo leći,drama mi je šumila u glavi i ja sam se nadao, bio sam čak siguran u to, da će do sutra dobar deo biti napisan. Ponizno sam zamolio gospođu, kad najednom opazim da se nezadovoljno nakreveljila videći da sam došao u sobu. Gotovo sam dovršio izvanrednu dramu, rekoh. Nedostaje mi još samo nekoliko scena. Mogla bi se izvoditi u bilo kojem pozorištu.
Ali gospođa nije imala svetiljku. Razmišljala je i nije se mogla setiti ima li gdegod kakva svetiljka.Možda bih pričekao do dvanaest sati, možda da dobijem svetiljku iz kuhinje? Ne bih li radije kupio sveću?
Ćutao sam. Znao sam da nemam deset ørea za sveću. Sasvi razumljivo, opet se sve moralo upropastiti! Sluškinja je sedela u sobi,a ne u kuhinji,dakle ni onde nije bilo svetiljke. Znao sam to, ali nisam rekao ni reči.
Najednom se oglasi sluškinja:
– Čini mi se da ste došli s dvora. Jeste li onde jeli? – I glasno se nasmeje toj svojoj šali.
Seo sam, izvukao papire i spremio se da nešto završim. Na kolenima raširih arak, zureći neprekidno u pod, da me ne zbune, ali nije koristilo ništa; nisam mogao ni s mesta. Obe male gazdaričine kćeri došle su u sobu i nateravale se s mačkom, odurnom, bolesnom mačkom koja nije imala gotovo ni jedne dlake; kad bi joj duvale u oči, dolazile su joj suze i kotrljale se preko njuške. Gazda je na stolu bacao karte s još nekoliko ljudi. Samo je gospođa bila marljiva, kao uvek, i nešto šila. Videla je vrlo dobro da ne mogu pisati sred ove buke, ali se nije brinula za me, dapače se nasmejala kad me devojka upitala jesam li možda jeo na dvoru. Cela je kuća bila prema meni neprijateljski raspoložena; bilo je kao da sam zbog neke počinjene sramote morao nekom drugom prepustiti svoju sobu, pa sad postupaju sa mnom kao s kakvim strancem. Dapače i sluškinja, mala, smeđooka ulična devojčura s uvojcima na čelu i posve upalim grudima, rugala mi se naveče kad sam dobio svoj hlebs maslacem. Svejednako me je zapitkivala gde ručam, jer me još nikad nije videla u kafani »Grand«. Bilo je jasno da su joj poznate moje jadne prilike i da uživa u tome da mi to pokaže.
--------------------------
Sve mi je to sad odjedanput palo u oči i nisam bio kadar naći ni jedan jedini dijalog za svoju dramu. Pokušavao sam uvek iznova, ali uzalud. Tako mi je čudno zujalo u glavi, te sam se naposletku morao predati tome. Strpah papire u džep. Sluškinja je sedela preda mnom, tako da sam joj mogao videti uska pleća i niska ramena, koja još nikad nije čestito oprala. Šta mi se ona ruga? Pa šta, ako sam došao s dvora? Da li je to možda smeta? Poslednjih me dana nekoliko puta upravo drsko ismejala kad mi se dogodila nesreća da sam posrnuo na stepenicama, ili kad bih zapeo o ekser i poderao kaput. Juče je skupila razderane koncepte moje drame, što sam ih bacio u predsoblju, ukrala poderane papiriće i pročitala ih u sobi, glasno, u prisutnosti svih tih ljudi, samo zato da mi se naruga. Nikad je nisam uvredio, a ne mogu se setiti jesam li je ikad zamolio kakvu uslugu. Naprotiv, večerom sam sâm pravio svoj krevet i slagao daske, da se ona s time ne muči. Rugala mi se i zato što mi je ispadala kosa. Ujutro su ležale vlasi u mom umivaoniku, i zato mi se rugala. Cipele su mi se poderane, posebno ona preko koje su prošla krušna kola, pa su i one bile ciljem njezinih dosetki. – Bog da opčuva vas i vaše cipele! – rekla je. – Pogledajte samo, velike su kao psetaraice! Imala je posve pravo, cipele su mi bile izgažene, ali zasad nisam mogao kupiti druge
Sve mi je to sad odjedanput palo u oči i nisam bio kadar naći ni jedan jedini dijalog za svoju dramu. Pokušavao sam uvek iznova, ali uzalud. Tako mi je čudno zujalo u glavi, te sam se naposletku morao predati tome. Strpah papire u džep. Sluškinja je sedela preda mnom, tako da sam joj mogao videti uska pleća i niska ramena, koja još nikad nije čestito oprala. Šta mi se ona ruga? Pa šta, ako sam došao s dvora? Da li je to možda smeta? Poslednjih me dana nekoliko puta upravo drsko ismejala kad mi se dogodila nesreća da sam posrnuo na stepenicama, ili kad bih zapeo o ekser i poderao kaput. Juče je skupila razderane koncepte moje drame, što sam ih bacio u predsoblju, ukrala poderane papiriće i pročitala ih u sobi, glasno, u prisutnosti svih tih ljudi, samo zato da mi se naruga. Nikad je nisam uvredio, a ne mogu se setiti jesam li je ikad zamolio kakvu uslugu. Naprotiv, večerom sam sâm pravio svoj krevet i slagao daske, da se ona s time ne muči. Rugala mi se i zato što mi je ispadala kosa. Ujutro su ležale vlasi u mom umivaoniku, i zato mi se rugala. Cipele su mi se poderane, posebno ona preko koje su prošla krušna kola, pa su i one bile ciljem njezinih dosetki. – Bog da opčuva vas i vaše cipele! – rekla je. – Pogledajte samo, velike su kao psetaraice! Imala je posve pravo, cipele su mi bile izgažene, ali zasad nisam mogao kupiti druge
Dok sam na sve to mislio i čudio se toj neprikrivenoj sluškinjinoj zlobi, deca su počela ljutiti starog čoveka na krevetu. Oboje je skakalo oko njega; to ih je upravo oduševljavalo. Svako je imalo u ruci po slamku, kojom su ga boli u uši. Starac nije ni prstom maknuo da se odbrani, samo je svaki put pogledao na svoje mučitelje strašnim pogledom, tresući glavom da se oslobodi njihova napastovanja.
Taj me je pogled sve više uzrujavao, pa nisam mogao odvratiti oka s njega. Otac je sedeo kod karata i smejao se mališanima, čak je štaviše upozorio i svoje suigrače na ono što se događa. Zašto se starac ne miče? Zašto rukama ne odgurne decu? Koraknuo sam prema krevetu.
– Pustite! Pustite! On je uzet! – viknuo je gazda.
Od straha da mi noću ne pokažu vrata, jednostavno iz bojazni da ne pobudim u čoveka nezadovoljstvo, tiho se vratim na svoje mesto i smirim se. Zašto da stavljam na kocku konačište i kruh s maslacem, mešajući se u porodične poslove? Samo nikakvih gluposti za volju tog polumrtvog starca! Pri tom sam se osećao tvrdim – tvrdim kao kremen!
Male bezdušnice nisu prestajale s mučenjem. Dražilo ih je što stari neće mirno držati glavu i bole su ga u oči i nos. Gledao ih je pogledom punim mržnje, ali govorio nije ništa i nije mogao ni rukom maknuti. Najednom uspravi malo gornji deo tela i pljune jednoj devojčici u lice, zatim se ponovno uspravi i pljune drugoj, no nije pogodio. Video sam kako je gazda bacio karte na stol i skočio prema krevetu. Vikao je sav crven od besa:
– Što! Pljuješ ljudima u oči, staro svinjče!
– Ali, zaboga, one mu nisu dale mira! – viknuo sam izvan sebe. Ipak, osećao sam veliki strah da će me izbaciti na ulicu, zato nisam viknuo jako glasno. Po čitavom sam telu drhtao od uzbuđenja.
Domaćin se okrene prema meni.
– Čujete li ga!? Koga se vraga to vas tiče! Izvolite držati svoju gubicu! Učinite što sam vam rekao, to će za vas biti najbolje.
Sada je i gospođa progovorila, pa se dreka orila po čitavoj kući.
– Pomozi Bože, čini mi se da ste svi vi poludeli i pobesneli! – zaštekće ona. – Ako želite ostati ovde, budite samo mirni! To vam ja kažem! Nije dosta što se smetu daje hrana i stan – ne, još hoće ovde praviti galamu, pakao i sudnji dan. Zabranjujem vam! Pst! Obešenjaci, držite svoje gubice i obrišite njuške, jer ću se inače ja pobrinuti za to. Takvog čoveka nisam još videla u svome životu! Dojuri s ulice, nema ni prebijene pare da kupi mast za uši. I on eto u vreme spavanja čini u kući galamu i sto čuda! Neću da se to događa, čujete li! Gledajte samo da se što pre izgubite! Mislim da smem zahtijevati mir u svom vlastitom stanu!
Nisam rekao ništa, nisam čak ni usta otvorio, već sam seo do vrata i slušao tu halabuku. Svi su vikali, čak i deca i sluškinja, koja je htela objasniti kako je došlo do svađe. Kad bih se samo mogao svladati, to bi moglo skoro svršiti. Ako ne prozborim ni reči, sigurno neće doći do najgoreg. A i koju reč da kažem?! Nije li vani zima i, šta-više, dolazi noć? Zar je to vreme da udarim šakom po stolu i oštro odgovorim? Samo nikakvih ludorija! I sedeo sam mirno i nisam ostavljao kuću, nije me smetalo što sam ostao da sedim, nisam se stidieo, makar je ovo bilo i više nego otkaz. Buljio sam gore na zid, gde je visio Isus na uljenoj slici, i tvrdokorno sam ćutao na sve gazdaričine napade.
– Jest, ako me se baš hoćete rešiti, milostiva, ništa vam ne stoji na putu – prihvati jedan od kartaša.
Ustao je, a za njim i drugi.
– Ne, nisam mislila na tebe. A ni na tebe – odvrati gazdarica obojici. – Već će se videti ko je taj...
Govorila je isprekidano, zadavala mi te udarce u malim stankama, nekako se izdužila, da mi pravo pokaže da misli na mene. Mirno, samo mirno! viknuo sam u sebi. Nije zatražila da idem, ne izričito, nejasnim rečima. Samo nikakve gizde s moje strane, nikakvog zloupotrebljenog ponosa! Začepi uši!... Čudnovato je zelena kosa Isusova na uljenoj slici! Slična je zelenoj travi, ili, da se tačnije izrazim: debeloj travi na livadi. He! Baš dobro poređenje, neobično debeloj travi na livadi... Duge povorke povezanih misli proleteše mi glavom u tom času: od zelene trave do nekog mesta u Bibliji, da je čitav život kao trava koja se suši, odavde do sudnjeg dana, kad će sve da izgori. Zatim se vratih na potres u Lisabonu, a naposletku zalebdi preda mnom špaska pljuvačnica od medi i držalo za pero od ebanovine što sam ga video kod Ylajali. Ah da, sve je prošlo! Kao trava koja se suši! Sve je došlo među četiri daske, u mrtvačko ruho – mrtvačko ruho kod gospođice Andersen, u veži desno...
Sve mi je to projurilo glavom u tom očajnom trenutku, kad me gazdarica htela izbaciti iz kuće.
– On i ne čuje! – vikala je. – Velim vam, nosite se iz kuće! Da znate. Đavo me odnieo, ali mi se čini da je taj momak pobenavio! Smesta nastojte otići odavde – pa da se to svrši!
Pogledao sam prema vratima, ne zato da odem, nipošto ne zato; sunula mi je u glavu drzovita misao: ako se nalazi ključ u bravi, okrenuću ga i zaključati se zajedno s drugima, samo da ne moram van. Spopao me histerični užas od same pomisli da bih se opet mogao naći na cesti. Ali ključa nema u bravi – i ja ustadoh. Nema nade!
Najednom se u gazdaričinu dreku umeša gazdin glas. U čudu zastadoh. Taj isti čovek koji mi se maločas grozio, gle čuda, sada se zauzima za mene i veli:
– Ipak to ne ide. Ne možeš noću nikoga izbaciti na ulicu. To je i kažnjivo!
Nisam znao je li to zaista kažnjivo, ali možda i jest tako. Uglavnom, gospođa se predomislila, umirila se i nije više ništa rekla. Dapače, pružila mi je dva komadića hleba s maslacem, no ja ih nisam uzeo. Nisam ih uzeo iz čiste zahvalnosti prema gazdi, te rekoh da sam već nešto založio u gradu.
Kad sam se zatim uputio u predsoblje na spavanje, gospođa je došla za mnom, stala na pragu, okrenuvši prema meni svoje trudne obline, i rekla glasno:– To vam je poslednja noć da spavate ovde! Upamtite!
– Jest, jest – odvratio sam.
Sutra, ako se potrudim, već ću naći kakvo sklonište. Već ću naći kakav kutić. Zasad me veselilo da neću morati ovu noć provesti izvan kuće.
Sutra, ako se potrudim, već ću naći kakvo sklonište. Već ću naći kakav kutić. Zasad me veselilo da neću morati ovu noć provesti izvan kuće.
Ujutro sam spavao do pet, šest sati. Još se nije razdanilo kad sam se probudio, no ipak sam ustao. Zbog studeni spavao sam potpuno odeven, pa se sad nisam morao oblačiti. Pošto sam popio malko vode i tiho otvorio vrata, izašao sam, strahujući da ću opet sastati gazdaricu.
Nekoliko stražara što brhu u noćnoj službi bili su jedina živa bića koja sam susreo na ulici. Malo zatim došlo je nekoliko ljudi koji su gasili plinske svetiljke.
Tumarao sam okolo bez svrhe i cilja, došao u Ulicu Kirke i udario prema utvrdama. Napola smrznut, još uvek pospan, jako gladan, slab u kolenima i leđima od dugog hoda, seo sam na jednu klupu i dugo i mamurno gledao preda se. Tri nedelje živeo sam samo od hleba s maslacem što mi ga je gazdarica davala ujutro i naveče. Upravo su prošla dvadeset četiri sata otkako sam poslednji put jeo. Glad je opet grebla u meni i morao sam što pre naći kakav izlaz. U tim sam mislima ponovno zaspao na klupi.
Probudiše me glasovi više ljudi u blizini. Kad sam došao k sebi, opazim da je već svetli dan i da su ljudi na nogama.
Ustao sam i pošao. Sunce se uspelo nad brežuljkom, a nebo je bilo belo i nežno, pa sam u veselju nad jasnim danom nakon tolikih ružnih nedelja odmah zaboravio a sve brige i činilo mi se da sam često još i gore prošao nego sada. Glas mi je zvučao tako slabo da me je upravo do suza dirnuo. Taj prekrasan dan, to belo svetlucavo nebo delovalo je na mene tako da sam iza glasa zaplakao.
– Šta vam je? – upitao me neki čovek.
Nisam odgovorio ništa, žurio sam dalje, skrivajući lice pred ljudima.
Došao sam na nasip kod mora. Tu je ležala usidrena velika lađa s ruskom zastavom i iskrcavala ugljen. Na boku joj pročitam ime »Copegoro«. Neko sam se vreme zabavljao gledajući šta se događa na stranom brodu. Teret mora da je bio već gotovo iskrcan, jer je brod ležao zapravo devet stopa nad vodom usprkos balastu što ga je uzeo, a kad su nosači ugljena u onim teškim čizmama prelazili preko palube, gibao se čitav brod.
Sunce, svetlo, slankasti miris mora, sav taj zaposleni i veseli život ojačao me i krv mi je živo zakolala žilama. Najednom se setim da bih možda mogao napisati nekoliko scena za svoju dramu dok još ovde sedim. Izvučem dakle papir iz džepa.
Pokušam napisati odgovor za fratarska usta, nabujala od snage i netrpeljivosti – no nije mi pošlo za rukom. Pustio sam dakle fratra i hteo oblikovati jedan govor, govor suca oskvrniteljici hrama. Napisao sam pola stranice i slušao kako zvuči. U mojim rečima nije bilo pravog raspoloženja. Život oko mene, pevanje mornara, topot koraka, isprekidan zveket gvozdenih lanaca, sve to nije pristajalo u atmosferu mračnog i trulog srednjeg veka koja se kao magla dizala nad mojom dramom. Pokupio sam papire i pošao.
Samo da imam krov nad glavom! Mozgao sam i razmišljao, ali se nisam mogao setiti ni jednog jedincatog mesta u čitavom gradu gde bih mogao provesti barem jedan sat. Nije mi preostalo ništa drugo nego da se vratim u konačište. Negodovao sam nad tom zamisli, govorio da ne idem, ali sam išao dalje i sve se više približavao tom zabranjenom mestu. Razume se, bilo bi to jadno, i sam sam priznao, jest, bilo bi kukavno, ali nije koristilo. U meni više nije bilo ni najmanje ponosa, smeo sam kazati tu veliku istinu da sam jedan od ljudi s najmanje ponosa koji žive u ovim našim danima. I tako sam pošao.
Sretno sam došao u kolotečinu i znao posve jasno da bi se ipak moglo nešto obaviti, kad bi sve pošlo po dobru.
Pred vratima sam stao i još jednom promislio. Jest, dogodilo se što mu drago, moram pokušati. Sve se vrti tek oko jedne malenkosti. Prvo: radi se samo o nekoliko sati, a drugo: sačuvaj Bože da bih i po drugi put zamolio za klonište u toj kući. Ušao sam u dvorište. Dok sam hodao po neravnom kamenju dvorišta, još se nisam odlučio i zamalo da nisam opet okrenuo prema vratima. Stisnuo sam zube. Ne, samo nikakvog ponosa! U najgorem slučaju imaću izgovor da sam im došao kazati zbogom, da se pristojno rastanemo i pogodimo što se tiče moga duga. Otvorio sam vrata predsoblja.
Nepomično sam zastao. Preda mnom, na udaljenosti od dva koraka, stajao je gazda i gledao kroz ključanicu u porodičnu sobu. Rukom mi je dao znak da stanem mirno, i opet gledao kroz ključanicu. Pri tom se smejao.
- Dođite – rekao je, i ja sam se na prstima približio.
- Dođite – rekao je, i ja sam se na prstima približio.
– Gledajte! – rekao je, smijući se tihim uzbuđenim smehom. – Zavirite unutra! Hi, hi! Tamo oni leže! Vidite li staroga, ha? Jeste li videli staroga?
U sobi, na krevetu, točno ispod Isusa na uljenoj slici, baš prema meni, opazim dve osobe – gazdaricu i stranca kormilara. Noge su im se belo ocrtavale na tamnom pokrivaču. Na drugom rubu kreveta sedeo je njezin otac, uzeti starac, gledao ih oboje spuštene glave, uvučen u se, kao obično, nesposoban da se pomakne...Okrenuo sam se gazdi. On se svom silom suzdržavao da ne prasne u glasan smeh.
– Vidite li starog? – šaptao je. – Ah Bože, jeste li videli starog? Sedi tu na postelji i gleda ih! – I on se ponovno sagne prema ključanici.
Prošao sam kraj njega i seo do prozora. Taj je prizor doveo moje misli u najstrašniji haos, a i moje bogato raspoloženje bilo je raspršeno. No što se to zapravo mene tiče? Ako je pravo njezinom mužu, nek mu bude; ako ga to, štaviše, veseli, nemam ja nikakva razloga da se zbog toga uzrujavam. Što se tiče starca, on je samo starac. Možda on to i ne vidi prvi put, a možda i spava. Bogzna nije li možda i mrtav. U svakom slučaju perem ruke.
Opet sam dohvatio papire, hoteći oterati sve nepozvane utiske. Usred jedne rečenice u sučevu govoru stao sam: »Tako mi nalaže Bog i zakon, tako mi nalaže savest umnih muževa, tako mi nalaže i moja vlastita savest...« Pogledam kroz prozor i stanem misliti što bi mu to imala nalagati vlastita njegova savest. Iz susedne je sobe dopro do mene tihi sušanj. No, štoa me se tiče, šta me je uopšte briga? Mir! Mir!
»Tako mi nalaže i moja vlastita savjest... «
Ali sve se urotilo protiv mene. Čovek nije nipošto mirno stajao kod ključanice; s vremena na vreme začuo sam njegov zatomljeni hihot i vidio da dršće. Na ulici se također događalo nešto što mi je rastresalo misli. Preko na pločniku sedeo je mališan na sunčanom svetlu i igrao se. Nije imao nikakvih zlih namera, samo je rezao mnoštvo duguljastih papira i nikom nije činio ništa nažao. Najednom skoči i pobegne. Uspne se ravno na vozni nasip i spazi čoveka, odraslog čoveka s crvenom bradom, koji se naslonio na prozor na drugom spratu i pljunuo mu na glavu. Mališan je od besa zaplakao i nesvesno opsovao prema prozoru, a čovek mu se nasmejao u lice. Tako je prošlo kojih pet minuta. Okrenuo sam se da ne vidim dečakove suze
»Tako mi nalaže i moja vlastita savest!...« Nikako nisam mogao dalje.
Na kraju se sve počelo brkati i meni se učini da je sve što sam napisao neupotrebljivo, jest, da je čitava moja zamisao strašna besmislica. U srednjem se veku uopšte ne može govoriti o savesti. Savest je otkrio tek stari učitelj plesa Shakespeare, dakle je celi moj govor nelogičan. Zar ti listići zbilja ne sadrže ništa dobra? Ponovno sam ih letimice pročitao i moje je sumnje nestalo, jer sam naišao na veličanstvena mesta i duge pasaže od velikog značenja. Opet se u mojim grudima pojavila opojna želja da nastavim i završim dramu.
Ustao sam i pošao prema vratima, ne obazirući se na besne gazdine znakove, koji su imali značiti da budem miran. S čvrstom sam odlukom prošao kroz predsoblje, gore uza stepenice na drugi sprat i ušao u svoju staru sobu. Kormilara nije bilo, jer je bio dole kod gospođe u porodičnoj sobi. ko mi dakle sprečava da tu koji časak prosedim? Neću se ni dotaknuti njegovih stvari, neću ni njegovog stola, nego ću sesti na stolac do stola i biti posve zadovoljan. Brzo raširim papire na kolenima.
Ustao sam i pošao prema vratima, ne obazirući se na besne gazdine znakove, koji su imali značiti da budem miran. S čvrstom sam odlukom prošao kroz predsoblje, gore uza stepenice na drugi sprat i ušao u svoju staru sobu. Kormilara nije bilo, jer je bio dole kod gospođe u porodičnoj sobi. ko mi dakle sprečava da tu koji časak prosedim? Neću se ni dotaknuti njegovih stvari, neću ni njegovog stola, nego ću sesti na stolac do stola i biti posve zadovoljan. Brzo raširim papire na kolenima.
Nekoliko je minuta išlo upravo izvrsno. U mojoj se glavi redao odgovor za odgovorom i neumorno sam pisao. Ispisivao sam jednu stranicu za drugom, tiho sam klicao od oduševljenja nad sjajnim raspoloženjem, pa sam jedva znao za sebe. Jedini zvuk što sam ga čuo u tome času bio je moje vlastito zadovoljno kliktanje. Došla mi je nadasve sretna misao s crkvenim zvonima koja bi imala zvoniti na određenom mjestu moje drame. Bilo bi čarobno lepo.
Odjednom začujem na stepenicama korake. Stresem se i gotovo sam izvan sebe. Sedim kao spreman na skok, plah, budan, prestrašen, razdražen od gladi. Nervozno stanem prisluškivati, olovku držim u ruci, ne mogu više napisati ni jedne reči. Vrata se otvore i par iz prizemlja uđe u sobu.
Još nisam dospio ni zamoliti za oproštenje, a gazdarica je već povikala kao da je pala s oblaka:
– Bog budi sa mnom, opet sedi ovde!
– Oprostite – rekoh, a još bih i više rekao, ali dalje nisam mogao.
Gazdarica je širom otvorila vrata i uzvikala se:
- Ako se smesta ne udaljite, neka me đavo odnese ako ne pozovem policiju!
- Ako se smesta ne udaljite, neka me đavo odnese ako ne pozovem policiju!
Ustadoh. – Hteo sam vam samo kazati zbogom – promucam – i zato sam vas morao pričekati. Ničega se nisam ni dotaknuo, samo sam tu sedeo na stolcu...
– Ma nije to ništa – reče kormilar. – Koga to vraga smeta? Ma ostavite ga!
Kad sam sišao niza stepenice, najednom me obuzme besna srdžba na tu deformisanu ženu koja mi je večito bila za petama, samo da me se što pre reši. Jedan sam trenutak stajao prebirući najstrašnije pogrde, da joj ih dobacim u lice. No pravovremeno sam se predomislio i zaćutao. Ćutao sam samo iz zahvalnosti prema tom stranom čoveku koji je išao za njom i koji bi sve čuo. Gospođa me je postojano sledila, grdeći me neprestano, dok je moja srdžba sve to više jenjavala.
Prispeli smo u dvorište. Ja sam išao polagano, razmišljajući još uvek bih li se upustio u prepirku s gazdaricom. U tom sam času bio lud od razdraženosti, mislio sam na grozno krvoproliće, na udarac u trbuh, koji bi je na mestu usmrtio. Uto na vrata uđe dostavljač u uniformi i pozdravi; nisam mu odgovorio. Obratio se gospođi iza mene i čuo sam kako je zapitao za me. Ja se ipak nisam okrenuo.
Kad sam bio samo nekoliko koraka do vrata, dostavljač me stigne i ponovno pozdravi. Pruži mi pismo. Brzo i preko volje otvorim taj list, a iz omotnice ispadne papirnati novac od deset kruna, i ništa više, ni jedna jedina reč.
Pogledao sam dostavljača i upitao:
– Kakve su to ludorije? Od koga je taj list?
– Ne znam – odgovorio je. – Dala mi ga je jedna dama.
Stajao sam mirno. Dostavljač se udaljio. Gurnuo sam novčanicu natrag u omotnicu, pa sam sve zajedno zgužvao, okrenuo se i prišao gazdarici, koja je još uvek gledala za mnom. Bacio sam joj tu grudu papira u lice. Nisam rekao ništa, ni jednog slovca. Samo sam video kako ogledava zgužvani papir, pre no što sam otišao...
Ha, to znači živeti pošteno! Ništa ne reći, ne govoriti s izmetom, već posve mirno zgužvati veliku novčanicu i baciti je u lice progoniteljima. To znači istupiti časno! Tako se mora postupati s njima, tim životinjama!
Kad sam došao na ugao Ulice Tomte i tržnice kod železničke stanice, najednom se stala okretati ulica oko mene, pa sam zateturao prema zidu. Jednostavno nisam više mogao hodati, nisam se mogao uspraviti iz pognutog položaja. Ostao sam stajati onako kako sam pao prema zidu i osećao sam da gubim svest. Moj se luđački bes opet pojavio, uprkos tom napadaju umora. Dignuo sam nogu i udario njome o pločnik. Činio sam još i štošta drugo, da dobijem snage: stiskao zube, mrštio čelo, okretao oči – i pomoglo je. Misli su mi bile jasne i shvatao sam da je to početak kraja. Ispružio sam ruke i odgurnuo se od zida. Ulica se još uvek vrtela oko mene. Počeo sam gutati bes. Iz dubine srca borio sam se protiv nevolje, držao se hrabro, da ne padnem. Nisam hteo umreti ležeći, nego stojeći. Jedna su se radnička kola tiho otkotrljala pored mene i video sam da su u kolima krompiri.
Ali u svom besu i tvrdoglavosti rekoh da to nisu nikakvi krompiri, već glavice kupusa. Strašno sam kleo tvrdeći da su glavice kupusa. Čuo sam vrlo dobro što sam rekao, i neprestano sam se zaklinjao na tu laž, samo da nađem zadovoljstvo u očajanju. Opijao sam se tim besprimernim grehom, dignuo tri prsta uvis i zakleo se drhtavim usnicama da su u kolima bile baš glavice kupusa.
Ali u svom besu i tvrdoglavosti rekoh da to nisu nikakvi krompiri, već glavice kupusa. Strašno sam kleo tvrdeći da su glavice kupusa. Čuo sam vrlo dobro što sam rekao, i neprestano sam se zaklinjao na tu laž, samo da nađem zadovoljstvo u očajanju. Opijao sam se tim besprimernim grehom, dignuo tri prsta uvis i zakleo se drhtavim usnicama da su u kolima bile baš glavice kupusa.
Vreme je prolazilo. Seo sam na neku stepenicu i obrisao znoj sa čela i vrata, zadržao dah i prisiljavao se da budem miran. Sunce je tonulo, bilo je poslepodne. Opet sam stao mozgati o svom položaju. Glad me je besramno mučila, a za nekoliko će sati opet nastati noć. Sada moram naći neko mesto za spavanje, dok je još vreme. Moje su misli iznova stale kružiti oko konačišta iz kojeg su me izagnali. Nipošto, tamo se ni pod koju cienu ne vraćam, ali nisam mogao a da ne mislim na to. Napokon, gospođa je imala potpuno pravo da me izbaci na ulicu. Kako smem i očekivati da ću kod nekoga moći stanovati ako mu i ne platim? Štaviše, ponekad mi je davala i jesti, čak i juče uveče, kad sam je razljutio, pružila mi je hleb s maslacem. Dala mi ga je iz dobrodušnosti, jer je znala da mi je hrana potrebna. Ja se dakle ne mogu ni na što potužiti, te stadoh tiho moliti za oproštenje. Osobito se gorko kajem što sam joj se na kraju pokazao tako nezahvalnim da sam joj bacio u lice papir s novčanicom od deset kruna..
Novčanicu od deset kruna! Tiho sam fućnuo. Od koga je list što ga je doneo dostavljač? Tek sam u ovom trenutku jasno razmišljao o tome i najednom naslutio šta je na stvari. Zabolelo me od bola i srama, mnogo sam puta prošaptao promuklim glasom: »Ylajali«. Pri tom sam kimao glavom. Nisam li već juče čvrsto odlučio da ću ponosno proći pored nje kad je susretnem i da ću pokazati prema njoj najveću ravnodušnost? A umesto toga pobudio sam u njoj sućut i naveo je da se žrtvuje iz milosrđa. Ne, ne, ne, nema kraja mojim poniženjima! Nikada više neću u njezinim očima biti pošten; propadao sam, propadao na svim stranama, kamo sam se god okrenuo, propadao do kolena, do prsiju, utonuo u nepoštenje, i nikad, nikad više neću isplivati na površinu! To je vrhunac! Deset kruna primiti kao milostinju, a da ih ne možeš vratiti tajnom darovatelju, zgrtati taj jadni novac obim rukama, zadržati ga i plaćati njime svoj stan usprkos unutarnjem otporu...
Ne bih li mogao na bilo koji način pribaviti tih deset kruna? Da odem gazdarici i zatražim natrag taj novac – ne bi koristilo, zacelo.
Ali ipak, mora se naći nekakav izlaz, trebam samo dobro promisliti, dobro i oštro promisliti. Zaboga, pa tu ne pomaže razmišljati na običan način, razmišljanje mora obuhvatiti zbilja čitavog čoveka kad je reč o tome da se pribavi deset kruna. Seo sam dakle i zamislio se.
Moglo je biti oko četiri sata; za nekoliko sati mogao bih možda sastati direktora pozorišta, da je drama dovršena. Izvukao sam rukopis i pokušao svom snagom i voljom svršiti tri poslednje scene. Mislio sam, znojio se i još jednom pročitao sve od početka, ali nisam došao dalje. Samo nikakvih gluposti! rekoh si, samo nikakve tvrdoglavosti! I stanem pisati svoju dramu onde gde sam bio prekinuo, sve sam napisao čega sam se god setio, samo da što brže svršim, da krenem napred. Hteo sam se obmanuti da je upravo sada nadošao pravi trenutak za mene, lagao sam sebi, otvoreno se zavaravao i napisao sam sve, kao da ne moram odabirati reči. To je dobro! To je bogatstvo! šaptao sam s vremena na vreme; samo to napiši!
Najednom mi se pričiniše sumnjivima moji poslednji odgovori. Previše su odudarali od dijaloga u prvim prizorima, a nije bilo ni mrve srednjeg veka u fratrovim rečima. Grizao sam olovku, skočio, razderao rukopis nadvoje, poderao svaki list, bacio šešir na ulicu i zgazio ga. Propadoh! šaptao sam. – Poštovane dame i gospodo, propadoh! – govorio sam to gazeći još uvek po svom šeširu.
Nekoliko koraka podalje stajao je stražar i promatrao me. Stajao je nasred ulice i gledao u mene. Kad sam se obazro, naši se pogledi sastadoše. Možda je on već dugo stajao i promatrao me. Podigao sam šešir, opet ga stavio na glavu i prišao čoveku.
– Možete li i kazati koliko je sati ? –upitam .Ustručavao se koji trenutak, a onda je izvukao sat, ne puštajući me s očiju.
– Oko četiri – reče.
– Naravno! – rekoh. – Oko četiri. Tačno. Kako vidim, vi se vrlo dobro razumete u svoj posao i ja ću svakako misliti na vas.
Zatim sam se udaljio. On je stajao zbunjen, gledao za mnom širom otvorenih usta, držeći još uvek sat u ruci. Kad sam došao do hotela »Royal«, stao sam i okrenuo se. On je još uvek stajao u istom položaju i gledao za mnom.
Ha, ha, tako mora čovek sa životinjama! Što je moguće prostije! To imponira životinjama, to ih plaši... Bio sam vrlo zadovoljan sa sobom, pa sam počeo tralalikati nekakvu pesmicu. Svi su mi živci bili napeti od uzbuđenja, štoviše prešao sam preko celog trga ne osećajući nikakve neugodnosti i lagan kao pero, skrenuo za ugao kod tržnice i seo na jednu klupu kod crkve svetoga Spasa.
Zar nije svejedno hoću li vratiti deset kruna ili neću? Kad sam ih dobio, pripadaju meni, a onde otkuda su zacelo nema nevolje. Primiti sam ih ipak morao, jer su mi ih naročito zato poslali, a bila bi besmislica da sam ih ostavio dostavljaču. A kakvog bi smisla imalo da vratim drugih deset kruna, a ne baš one koje sam primio? Dakle od toga nema ništa.
Pokušao sam promatrati život na trgu, zabaviti svoje misli stvarima prema kojima sam bio posve ravnodušan, ali mi nije uspevalo. Još sam uvek morao misliti na onih deset kruna. Naposletku sam stisnuo šake i razljutio se. To bi je uvredilo, rekoh, da joj ih vratim. Zašto dakle da to učinim? Šetao sam okolo i smatrao se previše dobrim i za ovo i za ono, kimao sam glavom i govorio: Ne, hvala lepa! Sad sam video kamo to vodi – opet sam, eto, na ulici. Pa sve da čak i mogu, ne bih zadržao svoj ugodni, topli stan. Bio sam ponosan, skočio kod prve reči, platio deset kruna i pošao svojim putem... Oštro sam se osuđivao što sam ostavio stan i opet se našao u takvoj neprilici.
Međutim, neka sve to šavo nosi! Nikad nisam prosjačio novaca, čim bih ga imao u rukama sve sam odmah razdavao, plaćao novcem posve nepoznate ljude, koje nikada više u životu neću videti. Jest, takav sam bio čovek, gde je trebalo plaćao sam do poslednje pare. Koliko poznajem Ylajali, zacelo ni ona ne žali što mi je poslala novaca. Zašto me to dakle muči? To je najmanje što je mogla učiniti – poslati mi s vremena na vreme deset kruna. Siromašno me devojče ljubi... I ja sam se sam pred sobom hvalio tom mišlju. Bez sumnje, ona me ljubi, siromašno devojče!...
Bilo je pet sati. Opet sam bio potišten nakon dugotrajnog nervoznog uzbuđenja i opet sam osetio zujanje u praznoj glavi. Gledao sam ravno, oči sam ukočio, otvorio ih i gledao ravno u apoteku »K slonu«. Glad je besnela u meni i strahovito sam patio. Dok sam tako zurio u vazduh, postala je pred mojim pogledom posve jasna neka osoba, koju sam napokon prepoznao: prodavačica kolača do apoteke »K slonu«.
Trgnuo sam se, uspravio i zamislio. Jest, istina je, to je ista ona žena, za istim onim stolom i na istome mestu. Nekoliko sam puta zafićukao, pucnuo prstima, ustao i pošao prema apoteci. Samo nikakvih gluposti! Šta me je, dovraga, briga je li to bio grešan ili pošten novac; bio je srebrni, norveški kramarski novac iz Kongsberga! Nisam hteo biti smešan, a od preteranog se ponosa može i umreti...
Pošao sam na ugao, zagledao se u ženu i stao pred nju. Smijuckao sam se, namigivao joj kao znanac i svoje sam reči poredao tako kao da je posve prirodno što ponovno dolazim.
– Dobar dan! – rekoh. – Vi me se sigurno više ne sećate?
– Ne – odvratila je, pogledavajući me.
Osmehnuo sam se još jače, kao da se ona samo šali kazujući da me se ne seća, i nastavio:
– Zar se ne sećate da sam vam dao nekoliko kruna? Koliko se sećam, onda nisam ništa rekao. Ja to ne običavam. Kad čovek ima posla s poštenim ljudima, čemu, da tako kažem, praviti ugovore za svaku malenkost? Ha, ha! Ja sam eto onaj koji vam je dao mnogo novaca.
– Ah, zaista, vi ste to bili! Jest, sad vas prepoznajem, ako dobro pogledam...
Htieo sam sprečiti da mi se zahvali za novac, pa rekoh brzo, izabirući očima kolače na stolu:
– Sad sam došao po kolače.
Nije me razumela.
– Kolače – ponovim. Sada ću ih poneti! – rekoh, nasmejavši se glasno, kao da joj moram objasniti da ću ih poneti. Uzeh sa stola kolač, neku vrstu hleba, i odmah ga zagrizoh.
Kad je to žena videla, ustala je u svojoj podrumskoj rupi i nehotice učinila kretnju kao da će zaštititi kolače, dajući mi time na znanje da nije očekivala da ću je opleniti.
Ne? Zbilja ne? Ona je doista vredna žena! Zar je možda ikad doživela da joj je kogod dao na čuvanje šaku kruna a nije ih tražio natrag? Ne – eto vidite. Misli li ona da sam joj možda dobacio ukradene novce? Ne, ona to dakle ne misli; to je sjajno, zbilja sjajno! Bilo bi lepo od nje, ako se smem tako izraziti, što me je smatrala poštenim čovekom. Ha, ha! Zbilja, zbilja sjajno!
Stanem joj tumačiti zašto sam joj dao novac, tumačio sam joj mirno, naglašavajući svaku reč: Moj je običaj da tako radim, jer smatram da su svi ljudi pošteni. Pa kad mi kogod pruži ugovor, ili potvrdu, ja samo kimnem glavom i velim: »Ne, najlepša hvala!« Eto, tako ja radim.
Žena me još uvek nije razumela.
Udario sam u druge žice, govoreći oštro, zarekavši se da neću izgovoriti nijedne besmislice. Zar joj se još nikad nije desilo da joj je neko platio unapred? upitam. Naravno, mislim ljude koji imaju mnogo novaca, na primer ljudi od konzulata. Ja ipak zato ne mogu biti na šteti, ako je njoj ovakav način plaćanja nešto novo. U inostranstvu je to u modi i običaju. Zar nikad nije bila preko granice? Ne? eto, vidite! Tada vam ne mogu ništa više kazati o toj stvari... I pri tom pograbim nekoliko kolača sa stola.
Ona je ljutito mumljala, tvrdokorno se nećkajući da mi dade nešto od onoga što je imala na stolu, čak mi je iz ruke istrgnula jedan kolač i stavila ga na prijašnje mesto. Razljutih se, udarih po stolu i zagrozih joj se policijom. Hteo sam biti milostiv prema njoj, rekoh. Kad bih hteo uzeti sve što me spada, uništio bih joj ovu daščaru, jer sam joj dao strašno mnogo novaca. Ali ja neću uzeti tako mnogo. Zbilja sam hteo uzeti za samo polovicu vrednosti. Štaviše, nikada se više neću pojaviti. Sačuvaj Bože, nisam ja takav...
Napokon mi je dala nekoliko komada uz upravo besramnu cenu, pet, šest komada za koje je odredila najvišu cenu koja se može zamisliti, a zatim mi zapovedila da odem. Još sam se uvek s njom svađao i tvrdio da me je prevarila za jednu krunu i da me svojim bezdušnim cenama formalno siše. – Znate li vi da se ovakvi lopovluci kažnjavaju? rekoh. – Pomozi vam Bože, mogli bi vas još doživotno zatvoriti u tamnicu! – Dobacila mi je još jedan kolač i vikala, škripeći zubima, neka se nosim.
Ostavio sam je.
He, ovakve žene još nisam vidieo. Za sve vreme dok sam obilazio tržnicom i jeo svoje kolače govorio sam glasno o toj ženi i njezinoj nepopravljivosti, ponavljao ono što smo rekli jedno drugome, i uobražavao da sam je doveo u vrašku nepriliku. Na oči svih ljudi jeo sam kolače i glasno govorio.
Kolači su nestajali jedan za drugim. Ma koliko sam mnogo jeo, nije mi bilo dosta. Temeljito sam bio izgladneo. Veliki Bože, nikako da se zasitim! Bio sam tako proždrljiv da sam već mašio i onog zadnjeg komada, onog što sam ga bio ostavio za mališana koji se igrao u Ulici Vognmands s dugačkim papirićima. Svejednako sam mislio na njega, ne mogavši zaboraviti njegov izražaj lica kad je skočio i pobegao. Kad je čovek pljunuo na nj, on se okrenuo prema mom prozoru da vidi da li se smejem. Samo da ga nekako nađem, kad dođem dole. Naprezao sam se iz svih sila da što prije prispem u Ulicu Vognmands. Prošao sam mimo mesta gde sam rastrgao na komade svoju dramu i gde je još uvek ležalo mnoštvo papirića, obišao sam stražara kojega sam svojim ponašanjem bio strašno začudio, i napokon sam stajao na stepenicama gde je onda sedeo mališan.
Nije ga bilo. Ulica je bila gotovo prazna. Spustila se tama i nigde nisam mogao otkriti mališana. Zacelo je već otišao kući. Oprezno sam položio kolač na visoki rub od vrata, jako sam zakucao i pobegao. – On će ga već naći! – rekoh sam sebi – čim izađe van, naći će ga! Oči mi se orosiše od veselja pri pomisli da će mališan naći kolač.
Nije ga bilo. Ulica je bila gotovo prazna. Spustila se tama i nigde nisam mogao otkriti mališana. Zacelo je već otišao kući. Oprezno sam položio kolač na visoki rub od vrata, jako sam zakucao i pobegao. – On će ga već naći! – rekoh sam sebi – čim izađe van, naći će ga! Oči mi se orosiše od veselja pri pomisli da će mališan naći kolač.
Opet sam se uputio prema železničkom nasipu.Više nisam bio gladan, ali mi je bilo mučno posle poslastica koje sam pojeo.
U glavi su mi se rađale najluđe misli: Šta bi bilo da tajom prerežem uže kojeg broda? Što da najednom zavičem »vatra«? Pošao sam dalje uz nasip, našao sanduk na koji sam mogao sesti, sklopio sam ruke i osetio da mi se sve više komeša u glavi. Nisam se micao, nisam uopšte ništa radio, samo da se održim uspravno.
Buljio sam prema »Copegoru«, brodu s ruskom zastavom. Na provi opazim čoveka. Crvena svetiljka na levom boku broda bacala mu je svetlo na glavu. Ustao sam i upustio se s njim u razgovor. Nije baš imalo nekakve svrhe, a nisam se ni nadao odgovoru. Viknuo sam:
– Plovite li večeras, kapetane?
– Jest, skoro ćemo otploviti – odvrati čovek. Govorio je švedski.
– Hm. Ne biste li možda trebali još jednog čoveka?
U tom trenutku nisam uopćšte mislio na to hoću li dbiti nečan odgovor ili ne. Bilo mi je posve svejedno što će mi čovek odgovoriti. Ustao sam i gledao preko, k njemu.
– Ne – odvrati. – Morao bi biti mladić.
Mladić! Trgnuo sam se, tajomice skinuo naočale i gurnuo ih u džep. Prekoračio sam nasip za utovarivanje i popeo se na brod.
Mladić! Trgnuo sam se, tajomice skinuo naočale i gurnuo ih u džep. Prekoračio sam nasip za utovarivanje i popeo se na brod.
– Ja još nikada nisam plovio – rekoh – ali znaću sve što mi pokažete. Kamo plovite?
– Vozimo teret u Leeds i ondje ćemo uzeti ugljen za Cádiz.
– Dobro! – rekoh, primaknuvši se čoveku. – Meni je svejedno kamo se plovi. Ja ću obavljati svoj posao.
On je neko vreme stajao, gledao me i razmišljao.
– Još nikad nisi plovio? – zapita.
- Ne. Ali kako rekoh, dajte mi posla i ja ću ga obaviti. Na sve sam navikao.
Opet se zamisli. Sad sam već sebi čvrsto zabio u glavu da moram otploviti, i bojao sam se da ću opet biti oteran na kopno.
– Šta dakle mislite, kapetane? – upitam konačno. – Mogu raditi sve, kažem vam. Bio bih mangup, kad ne bih izvršio sve što mi se naredi. Kad bi se moralo, mogao bih preuzeti dve straže, jednu za drugom. To mi dobro ide, sve ću izdržati.
– Hajde, možemo pokušati – reče. – Ne bude li išlo, rastat ćemo se u Engleskoj.
– Svakako – rekoh veselo. Još jednom ponovih da ćemo se rastati u Engleskoj ako ne bude išlo.T
Tako mi dade posao...
Vani, u fjordu, još sam se jednom uspravio. Bio sam mokar od groznice i umora, gledao sam prema kopnu, za ovaj sam put rekao zbogom Kristianiji, u kojoj su prozori sjajili jakom svetlošću.
KRAJ
Нема коментара:
Постави коментар