V. deo
Probudilo me nekoliko udaraca na vratima. Najvećom sam brzinom skočio s kreveta i brzo se obukao; odeća mi je bila mokra od kiše na kojoj sam spavao juče naveče.
– Javite se dole kod dežurnog – reče stražar.
Blagi Bože, opet ću dakle proći sve te formalnosti! Pomislih obuzet teskobom.
Došao sam dole u veliku sobu, gde je sedelo trideset do četrdeset ljudi, svi bez konačišta. Jedan za drugim bili su prozivani s popisa i jedan je za drugim dobijao doznaku za jelo.
– Je li i ovaj dobio doznaku? Jest, ne zaboravite mu dati doznaku... Izgledate kao da vam je jelo zbilja potrebno.
A ja sam tu stajao, gledao na te doznake za jelo i zaželeo jednu.
– Andreas Tangen, novinar!
Stupim napred i naklonim se.
– Ali dragi gospodine, kako ste vi dospeli ovamo.
.– Jest – reče on sme šeći se – tako je! Jeste li dobro spavali?
- Kao državni savetnik! – rekoh.
– Baš kao državni savjetnik!– Vrlo mi je drago! – reče on i ustane. – Zbogom!
!I ja sam pošao.
Doznaku! I za mene jednu doznaku za jelo! Već puna tri dana i tri noći nisam ništa okusio. Barem komad hleba! Ali niko mi nije dao doznaku, a ja opet nisam imao srčanosti da je zamolim. Pobudilo bi sumnju. I tako sam, ponosno uzdignute glave i s držanjem milionera, izašao posve sam pred većnicu.
Već je sijalo toplo jutarnje sunce, bilo je deset sati, a promet u Ulici Youngstorvet bio je već gust kao u podne. Gde ću? Udario sam se po džepu i osetio pod prstima rukopis; čim otkuca jedanaest sati, potražiću urednika. Neko sam vreme stajao na ogradi i posmatrao život ispod sebe. Međutim je moje odeelo stalo isparivati. Glad se opet javila, bolo me je u prsima, kucalo i zadavalo mi male, tihe ubode, koji su me boleli. Zar uistinu nemam baš ni jednog prijatelja, ni jednog jedinog znanca kome bih se mogao obratiti? Prekapao sam po sećanju, ne bih li našao čoveka koji bi mi dao deset ørea, ali ga nisam našao. Tako je krasan dan, oko mene tako mnogo sunca i svetla, nebo se ljulja kao plavetno more nad brdima.
Nisam ni primetio da sam zapravo na putu prema svome stanu.
Bio sam strašno gladan, te sam s ulice podigao iver i stao ga žvakati. To je pomoglo. Kako se samo već pre nisam toga setio!
Kućna su vrata bila otvorena; konjušar mi po običaju nazove dobro jutro.
– Lepo vreme! – progovori on.
– Jest – odvratio sam. Nisam znao što da mu još kažem. Jesam li možda mogao njega zamoliti da mi pozajmi jednu krunu? On bi to zasigurno učinio, kad bi mogao. Uostalom, ja sam jednom pisao i jedan dopis za njega.
On je stajao i gutao nešto što mi je hteo kazati.
– Lepo vreme, jest, gospodine. Danas moram platiti gazdaricu; napokon, i vi biste mi mogli posuditi pet kruna, je li? Samo na nekoliko dana. Vi ste mi već jednom pomogli.
– Ne, to uistinu ne mogu, Jens – rekoh mu. – Sada nikako. Možda kasnije, možda danas poslepodne... – Potom sam se okrenuo i pojurio uza stepenice u svoju sobu.
Tu sam se bacio na krevet i stao smijati. Kakvu ja to imam prokletu sreću da mi se i takvo što može dogoditi! Moja je čast spašena! Pet kruna – sačuvaj Bože, čoveče! Isto si tako mogao od mene zahtevati i pet deonica od parne pekare, ili kakvo gospodsko imanje.
I misleći na tih pet kruna morao sam se smejati sve jače i jače. Nisam li ja đavolji momak?! Je li? Upravo pet kruna! Jest, zbilja sam čovek na mestu!... Moja je veselost sve to više rasla i ja sam joj se posve prepustio. Phi
.................. do đavola, kako ovde miriši po jelu! Pravi sveži miris svinjskih rebaraca od jela! Phi! Otvorio sam prozor da izračim taj odvratni miris. Konobaru! Polovinu bifteka, molim! Okrenuvši se stolu, razbijenom stolu koji sam morao podupirati nogama dok sam pisao, duboko se naklonim i zapitam: Zapovedate li možda čašu vina? Ne? Moje je ime Tangen, državni savetnik Tangen. Na žalost, malo sam se predugo zadržao napolju... Ključ od kućnih vrata...
Moje se misli i opet zamrsiše. Znao sam da govorim bez veze, ali nisam izgovorio ni jedne reči koju nisam čuo ili razumeo. Rekao sam samome sebi: Ti sad govoriš bez veze! I nisam mogao drugačije. Bilo je kao da ležim budan, a govorim u snu. Glava mi je bila lagana, bez boli i pritiska, a i duh mi je bio jasan. Zajedrio sam bez otpora.
Unutra! Samo dođite! Kao što vidite, sve sam rubin. Ylajali, Ylajali! Crveni, ustalasani divan od svile! Kako samo teško diše! Poljubi me, draga! jače! jače! Tvoje su ruke kao beli jantar, tvoje usne sjaje... Konobaru, naručio sam engleski odrezak...
Sunce je sijalo na moj prozor, a odozdo sam čuo kako konji grickaju zob. Sedeo sam i sisao iver, zadovoljan i veselih misli, kao dete. Neprestano sam pipao za rukopisom; nisam ga nosio u mislima, ali mi je instinkt govorio da on postoji, a i moja me krv sećala na to. I izvukao sam ga iz džepa.
Bio je vlažan, zato sam ga rasprostro i položio na sunce. Zatim sam stao šetati po sobi gore-dole. Kako je sve p-tišteno! Uokolo na podu mali ostaci limenih ploča, ali ni
.................
jednog stolca, da sednem; ni jedan se čavao s odećom nije nalazio na golim zidovima – sve je otišlo, sve je progutao »ujakov« podrum. Na stolu je ležalo nekoliko araka papira pokrivenih debelom naslagom prašine – to je sve moje; stari zeleni pokrivač što mi ga je pre nekoliko meseci posudio Hans Pauli... Hans Pauli! Zapucketao sam prstima. Hans Pauli Pettersen mora mi pomoći! Nastojao sam se setiti njegove adrese. Kako sam samo mogao zaboraviti na Hansa Paulija! On će se zasigurno ljutiti što se nisam odmah obratio njemu. Brzo sam stavio šešir na glavu, pokupio rukopis što se sušio na suncu, gurnuo ga u džep i pojurio niza stube.
– Čuješ li, Jens – viknuo sam u staju – mislim da ću ti danas poslepodne moći pomoći!
Došavši pred većnicu, opazim da je već prošlo jedanaest sati i odlučim da odmah pođem u uredništvo. Pred vratima sam se zaustavio, da vidim jesu li papiri poredani po brojevima stranica. Brižno sam ih izgladio, ponovno gurnuo u džep i pokucao. Kad sam ušao, srce mi je glasno zakucalo.
Čovek sa makazama bio je, po običaju, na svojem mestu. Zapitao sam plaho za urednika. Nikakva odgovora. Čovek sedi i izrezuje lokalne vesti iz pokrajinskih novina.
Ponovio sam pitanje i prišao mu bliže.
– Urednika još nema – reče naposletku čovek, i ne pogledavši me.
– Kad će doći?– Ne znam tačno, zaista ne znam tačno.
- Do kada je otvoreno uredništvo?
Ne dobivši na to pitanje nikakva odgovora, morao sam otići. Za sve to vreme čovek me nije počastio ni jednim jedinim pogledom; čuo je moj glas i po njemu me prepoznao. Tako si dakle ovde loše opisan da te niko ne smatra dostojnim odgovora, mislio sam, je li to možda po nalogu urednika? Doduše, od onog dana kad sam za svoj poznati podlistak dobio deset kruna, obasipao sam ga svojim radovima, gotovo svakog dana dolazio mu na vrata sa stvarima koje je morao pročitati i vratiti mi. Možda je on time htieo učiniti kraj, njegove mere opreza pogađaju... Uputio sam se prema četvrti Homan.
Hans Pauli Pettersen bio je student, sin seljačkih roditelja, koji je stanovao u dvorištu, u nekom podrumskom sobičku, u koji je vodilo pet stepenica. Hans Pauli Pettersen bio je dakle siromašan čovek. Ali ako ima krunu, on će mi je dati. Bio sam tako siguran u to da ću je dobiti, kao da je već imam u džepu. Čitavog sam se puta veselio toj kruni – tako sam bio siguran u nju. Došavši do kućnih vrata našao sam ih zatvorena, pa sam morao pozvoniti.
– Hteo bih govoriti sa studentom Pettersenom – rekao sam i hteo ući. – Znam gde mu je soba.
– Sa studentom Pettersenom? – ponovi devojka. – Je li to onaj što je stanovao u podrumu? Taj je iselio.
Gde je iselio, to ona ne zna. Pisma mu šalju Hermansenu u Ulici Toldbod. I ona mi naznači broj.
Pun vere i nade prošao sam čitavu Ulicu Toldbod, da se raspitam za adresu Hansa Paulija. To mi je bio poslednji izlaz, koji sam svakako morao iskoristiti. Usput sam prošao mimo jedne novogradnje, pred kojom su stajala dva stolara i nešto blanjala. Zagrabio sam u hrpu blanjevine, uzeo nekoliko svetlih tresaka, stavio jednu u usta, a druge za kasnije u džep. Zatim sam nastavio svoj put. Stenjao sam od gladi. U nekoj pekari video sam divan, veliki hleb po deset ørea, najveću štrucu što je bila za tu cenu.
– Došao sam se raspitati za stan Hansa Paulija Pettersena.
– Ulica Bernt Ankers broj 10, u potkrovlju.
Hoću li gore? Bih li bio tako dobar da mu odnesem nekoliko pisama koja su došla za njega?
Pošao sam u grad istim putem kojim sam i došao, i opet prošao mimo stolara, koji su sad sedeli i jeli iz limenih lončića; prošao sam pored pekare, gde je još uvek na istom mestu stajao hleb od deset ørea, i napokon sam stigao napola mrtav od umora u Ulicu Bernt Ankers. Vrata su bila otvorena i ja se uspnem opasnim strmim stepenicama na tavan, izvučem pisma iz džepa, da odmah udobrovoljim Hansa Paulija.
On mie zasigurno neće odbiti, ako mu razložim u kakvim sam se prilikama našao, zasigurno neće. Hans Pauli ima tako plemenito srce, to sam već često rekao...Na vratima nađoh njegovu cedulju: »H. P. Pettersen, student teologije – otputovao kući«.
Seo sam, seo na vlažni pod, mračan, umoran, slomljen. Nekoliko puta ponovio sam mehanički: – Otputovao kući! Otputovao kući! – Onda sam ućutiao. Ni jedne suze u mojim očima, ni jedne misli, ni jednog osećaja. Širom otvorenih očiju zurio sam u pisma, ništa ne poduzimajući. Prošlo je deset minuta, a možda i dvadeset, ili više, a ja sam svejednako sedeo na tom istom mestu, ne maknuvši ni prstom. To mračno razmišljanje bilo je kao san. Čuo sam nekoga na stepenicama, ustao i progovorio:
– Tražim studenta Pettersena, imam za njega dva pisma.
– Otputovao je kući – odgovori gospođa kojoj sam se obratio. – Ali posle praznika ponovno će se vratiti. Ako želite, mogu preuzeti njegova pisma.
– Da, da, zahvaljujem, bit će mi vrlo drago – rekoh – on će ih naći kad se vrati. Možda je u njima štogod važno. Zbogom!
Došavši dole, stao sam na otvorenoj ulici i rekao glasno, stisnuvši šake: Nešto ću ti reći, dragi moj gospodine Bože... ti si svejednaković! I zatresao sam kao besan glavom i zaviknuo stisnutih zuba gore u oblake: Tako mi svih đavola, ti si svejednaković!
Pošao sam nekoliko koračaja i opet stao. Najednom sam promenio držanje, sklopio ruke, naklonio glavu na stranu i zapitao slatkim, pobožnim glasom:
– Zar si ti to njega zazvao, dete?
Nije pravo zvučalo.
– S velikim N – rekoh – s punim velikim N! – Dakle, još jednom: – Zar si ti to Njega zazvao, dete? – I spustio sam glavu, učinio glas plačljivim i odgovorio: – Ne!
Ni to još nije pravo zvučalo.
Ludo, ne umeš se pretvarati! Jest, moraš reći, jest, ja sam zazvao Boga! I moraš dati svojim rečima najkukavniju melodiju što si je ikad čuo. Taa-ko... samo još jednom! Jest, to je već bolje. Ali moraš jecati, jecati kao da ti svira u plućima. Taa-ko.
I tako sam se podučavao u hinjenju. Kad mi nije us-pijevalo, nestrpljivo sam zatoptao nogom i nazvao sam sebe glupanom, a začuđeni su se prolaznici okretali i promatrali me.
Neprestano sam grickao iver i teturao što sam brže mogao niz ulicu. Prije no što bi okom trenuo, bio sam već na tržnici pokraj željezničke postaje.
Sat na crkvi svetoga Spasa pokazivao je jedan i po. Na trenutak sam stao i razmišljao. Znoj mi je u potocima izbio na čelu i kapao u oči. Dođi sa mnom na nasip, rekoh sam sebi. To jest, ako imaš vremena. I sam sam se sebi naklonio i zaputio se prema železničkom nasipu.
Vani su ležali brodovi, a more se ljeskalo na sunča-noj svjetlosti. Posvuda brze kretnje, zvuci parnih sirena, lučki radnici sa sanducima na ramenima, junačko pevanje splavara. Blizu mene sedi prodavačica kolača, sa-gnuta svojim crvenim nosom preko robe što je prodaje. Njen je stolić grešno krcat svakojakim zakuskama, i ja se srdito okrenem od njega. Miris tih jela ispunio je čitav nasip; phi, otvarajte prozore! Okrenuo sam se gospodinu što je sedeo do mene i silom mu stao obrazlagati o ne-prilikama s prodavačicama kolača ovde i s prodavačicama kolača drugde... Ne?... Ali vi ćete ipak dopustiti da... No dobričina je odmah shvatio da sa mnom nešto nije u redu, nije mi dopustio da se izbrbljam do kraja, nego se digao i otišao. I ja sam ustao i pošao za njim, čvrsto odlučivši da mu dokažem kako nije u pravu.
- Već iz zdravstvenih razloga – rekao sam i potapšao ga po ramenu.
– Oprostite, ja sam ovde stranac i ne znam ništa o zdravstvenim prilikama – odgovori on i začuđeno me pogleda.
Dakako, to je onda nešto drugo... ako je stranac... Ne bih li mu možda mogao kako poslužiti? Da ga vodim? Ne? Mene bi to veselilo, a njega ne bi ništa stajalo.
Ali čovek me se hteo rešiti pod svaku cenu i brzim je koracima zagrabio preko ceste, na pločnik s druge strane.
Ja sam se i opet vratio na svoju klupu i seo. Bio sam nemiran, a orguljice što su negde dalje svirale učiniše me još nemirnijim. Tvrda, metalna muzika, neka Weberova kompozicija a prati je žalosnim glasom mala devojčica. Tugaljivi tonovi orgulja, nalik na frulu, prodirali su mi do krvi; moji su živci stali podrhtavati, kao da u njima odjekuje muzika, a trenutak kasnije pao sam na klupu i tralalikao i pevuckao zajedno s njom. Na šta sve čovek ne dođe kad je gladan! Kao da su me obuzeli ti zvukovi, kao da sam se u njima rasplinuo, obuzeo me osećaj kao da se dižem iznad visokih bregova, nekamo u svetlije prostore.
– Jedan øre! – zamoli me devojčica i pruži limeni tanjurić – samo jedan øre.
– Jest – odgovorio sam nesvesno, skočio s klupe i stao tražiti po džepovima. Ali dete je mislilo da s njime zbijam šalu, pa se udaljilo. Ta nema strpljivost bila je previše za mene: bilo bi mi draže da me je opsovala. Spopala me bol i ja sam je pozvao natrag. – Nemam u džepu ni prebijene pare – rekao sam – ali ja te neću zaboraviti... možda sutra. Kako se zoveš? Tako? Lepo ime, neću ga zaboraviti. Dakle sutra.
Ali ja sam shvatao da mi ona ne veruje, iako nije rekla ni jedne reči, i grcao sam od očaja što mi ta mala devojčica s ulice neće verovati. Još jednom pozovem je nazad, brzo svučem kaput i htedoh joj dati prsluk. Ja ću te već obeštetiti, samo časak pričekaj...
Međutim, nisam imao prsluka!
Kako sam ga samo mogao tražiti?! Već su prošle nedelje otkako sam ga založio. Šta me je spopalo? Začuđena devojčica nije više čekala, nego se brzo udaljila. A ja sam je morao pustiti. Ljudi su se odmah skupili i glasno se smejali; jedan se redar progurao kroz mnoštvo, hoteći čuti sve što se dogodilo.
– Ništa – odgovorio sam – baš ništa nije se dogodilo! Hteo sam samo onoj devojčici pokloniti prsluk... za njenog oca... Tome se ne trebate smejati. Ja bih već otišao kući i obukao drugi.
– Samo nikakvih scena na ulici! – rekao je stražar. Ta...ko, marš! – I gurnuo me napred. – Jesu li to vaši papiri? – viknuo je za mnom.
– Jeste, do đavola, moji novinski članci, mnoštvo važnih spisa. Kako sam mogao biti tako neoprezan!
Uzeo sam rukopise, uverio se da je sve u redu i pošao, ne osvrćući se, ravno u uredništvo. Sat na crkvi svetoga Spasa pokazivao je da su četiri sata.
Uredništvo je bilo zatvoreno. Ljutito sam se šunjao niza stepenice, kao lopov, i zaustavio se, ne znajući šta ću, pred vratima. Šta da sada učinim? Naslonio sam se na zid, buljio u kamenje i razmišljao. Pred mojim je nogama ležala pribadača, pa sam se sagnuo i podignuo je. Kako bi bilo da odrežem dugmad sa svog kaputa? Za njih bih ipak nešto dobio. Možda to ne bi ništa pomoglo, dugmad bi ostala dugmad, ali ja sam ih uhvatio prstima, ogledao sa sviju strana i uverio se da su kao novi. Zaista, divna misao, mogao bih ih nožićem odrezati i odneti u »ujakov« dućan. Odmah sam živnuo, pri samoj pomisli da ću prodati tih svojih pet dugmadi, pa sam rekao:
– Eto, eto, čisti su!
Obuzelo me veselje i stao sam odrezivati jedno dugme za drugim. Za to sam vreme vodio u sebi ovaj razgovor:
– Eto, vidite, nekome ide loše, nalazi se u trenutačnoj neprilici... Izlizani, velite? Ne brbljajte koješta! Rado bih video onoga ko je svoju dugmad istrošio manje nego ja. Moram reći da ja uvek idem otvorenog kaputa; to mi je navika, neka vrsta osobine!... Ne, ne, ako vi baš nećete, e onda!... Ali ja moram za njih dobiti najmanje deset ørea... Ali zaboga, ko veli da morate? Možete zatvoriti usta i ostaviti me s mirom... Što se mene tiče, jest, jest, samo pozovite redarstvo! Ja ću ovde pričekati dok vi dovedete stražara. Ukrasti vam sigurno neću ništa... No, zbogom, zbogom! Zovem se Tangen, malo sam se predugo zadržao vani...
Evo, neko silazi niza stepenice. Odmah sam se našao u zbilji, prepoznao sam čoveka sa makazama i brzo gurnuo dugmad u džep. Hteo je proći ne odgovorivši uopšte na moj pozdrav, samo je pomno promatrao svoje nokte. Zaustavih ga i zapitah za urednika.
- Nema ga.
– Vi lažete! – rekoh mu. Nastavio sam s drskošću kojoj sam se i sam čudio. – Moram s njim da govorim; vrlo važna stvar. Vesti iz Stiftgaardena.
– Ne možete li to i meni saopštiti?
– Vama? – odvratio sam, odmerivši ga od glave do pete.
To je pomoglo. On se odmah vratio i otvorio mi vrata. Srce mi se popelo u grlo. Čvrsto sam stisnuo zube, da skupim hrabrost, pokucao sam i ušao u urednikovu privatnu kancelariju .
– Dobar dan! To ste dakle vi? – reče on ljubazno. – Izvolite sesti!
Bilo bi mi milije da mi je pokazao vrata; suze su me gušile u grlu i ja odgovorim:– Molim vas, oprostite...– Izvolite sesti! – ponovi on.
Seo sam dakle i izjavio da imam opet jedan članak za novine, za koji bi mi bilo veoma stalo da uđe u list. Jako sam se trudio na njemu, stajao me je puno napora.
– Pročitaću ga – rekao je i uzeo članak iz mojih ruku.
– Zasigurno, vi se kod svih članaka jako trudite, ali ste prežestoki. Kad biste bili samo malo smotreni. Previše grozničavosti! No ipak ću ga pročitati.
I on se opet okrenuo stolu.A ja sam sedeo. Jesam li ga mogao zamoliti jednu krunu? Da mu objasnim zašto je u mojim člancima toliko grozničavosti? On bi mi sigurno pomogao – ne bi bilo prvi put.
Digao sam se. Hm! Ali kad sam poslednji put bio kod njega, tužio mi se na slabe prihode, morao je čak poslati blagajničkog pomoćnika da skupi novac za honorar. Možda bi tako bilo i sada. Ne, to se ne sme dogoditi! Zar ne vidim da sedi usred posla?
– Izvolite li još štogod? – upita on.
– Ne! – odgovorio sam, nastojeći da mi glas bude čvrst. – Kad bih se mogao propitati?
– Ah, kad budete jednom prolazili ovuda – odgovori on. – Za nekoliko dana, ili tako.
Svoju molbu nisam izgovorio. Ljubaznost tog čoveka činila mi se bezgraničnom, pa sam hteo pokazati da to znam da cenim. Radije ću skapati od gladi. Zato sam pošao.
Čak ni onda kad sam već stajao vani i osjetio nove muke od gladi nisam požalio što sam ostavio uredništvo ne zamolivši ga ni tu jednu jedinu krunu. Izvukao sam iz džepa drugu strugotinu i stavio je u usta. Opet je pomoglo. Zašto nisam to već pre učinio? Stidi se, rekao sam glasno; zar si zbilja mogao i pomisliti na to da čoveka zamoliš za jednu krunu i da ga time i opet dovedeš u nepriliku? I postao sam doslovno surov prema samom sebi zbog drskosti što sam je hteo počiniti. – Sam Bog zna da je to najprostije što sam dosada čuo! – Rekao sam: – Zakrčiti čoveku put na stepenicama, gotovo mu izgrepsti oči, i to samo zato što trebaš jednu krunu, prokleto štene! Hajde, hajde! Brzo, bitango! Ta, već ću te poučiti!I da se kaznim, počeo sam trčati. Protrčao sam jednu ulicu za drugom, terao sam se prigušenim povicima, a u sebi sam vikao kao besan, kad mi je došlo da stanem. Tako sam dojurio daleko u Ulicu Pile. Kad sam se naposletku zaustavio, zamalo da nisam stao besnjeti i plakati zbog toga što nisam mogao trčati dalje; drhtao sam čitavim telom i spustio se na neke stepenice. Ne, stoj! rekao sam. I da se temeljito kaznim, ustao sam, sileći se da ostanem stajati, zatim sam se samom sebi nasmiejao i prepao se svoje vlastite propalosti. Napokon, nakon nekoliko minuta, kimanjem glave dopustih sebi da sednem; a i tada sam izabrao najneugodnije mesto .
Gospode Bože, kako je ugodno otpočinuti! Otro sam znoj s lica i duboko udahnuo zraka. Kako sam trčao! Ali nije mi žao, zaslužio sam to. Kako sam mogao i pomisliti na to da zamolim jednu krunu!? Sad vidim posledice! I stao sam se blago opominjati, kao što bi to činila majka. Govorio sam sve dirljivije, i kako sam bio slab i umoran, zaplakah. Tihim, unutarnjim plačem, jecajima bez suza.
Četvrt sata, ili možda čak i više, sedeo sam na istome mestu. Ljudi su dolazili i prolazili, ali niko me nije ometao. Ovde-onde igrala su se mala deca; na jednom stablu preko ulice pevala je nekakva ptica.
Odjednom mi pristupi stražar.
– Zašto sedite ovdje? – zapita.
– Zašto tu sedim? Jer me je volja.
– Gledam vas već pola sata – reče. – Sedite tu već pola sata.
– Pa, otprilike toliko. Šta želite još? – Rekavši to, ustao sam i ljutito pošao dalje.
Kad sam stigao na trg, zaustavio sam se i pogledao niz ulicu. Jer me je volja! Je li to kakav odgovor? Od umora, trebao si reći, i to plačljivim glasom – ti si glupan, nikada se nećeš naučiti pretvarati – od umora, i kod toga si morao puhati kao konj.
Opet sam stigao do vatrogasne stražarnice. Nova dosetka. Pucnuo sam prstima i nasmejao se tako glasno da su me svi prolaznici začuđeno pogledali. Rekao sam: no, sad uistinu moraš k pastoru Levisonu. Zaista, to moraš. Razume se, samo da pokušaš. Na što bi zakasnio? Danas je tako lepo vreme.
Ušao sam u Paschinu knjižaru i potražio u adresaru stan pastora Levisona. Onda sam izašao. Sad ćemo! rekoh. Samo nikakvih gluposti! Savest, veliš ti! Nikakvih besmislica; ti si previše siromašan a da bi mogao držati do savesti. Ti si izgladneo, dolaziš s važnom molbom. Samo moraš glavu nagnuti na stranu i izgovarati reči pevajući. Zar nećeš? Zašto? Onda neću ni koraka s mesta, da znaš. Dakle: ti se boriš, noću se boriš sa silama mraka i velikim, nemim nemanima – prava strahota; gladuješ i žeđaš za vinom i mlekom, a ne dobijaš ništa. Tako si daleko doterao u svojoj propasti. Sada stojiš tu bez ulja za svetiljku. Ali ti veruješ u milost, hvališ Boga; još uvek nisi izgubio veru! Zatim moraš sklopiti ruke i izgledati posve jadno i kao da se nadaš milosti. Što se tiče đavola, ti ga mrziš u svim spodobama...
Stajao sam pred pastorovim vratima i čitao: »Vreme za primanje od 12 do 4.«Sad samo nikakvih gluposti, rekoh si; sad ozbiljno! Tako... glavu dole... još malo... I pozvonim na ulazu.
- Hteo bih govoriti s gospodinom pastorom – rekao sam devojci; ali nikako mi nije pošlo za rukom da tome pridodam i ime božje.
– Otišao je – odgovori ona.
Otišao! Otišao! To je uništilo celi moj plan, odgodilo sve što sam mu hteo kazati. Štoa mi je koristio ovaj dugi put? I stajao sam pred vratima kao bogalj.
– Je li nešto važno? – upita devojka.
– Ni govora! – odgovorih. – Nije ni najmanje važno. Bilo je divno vreme, pa sam izašao s namerom da ga posetim.
I ja sam stajao tu, a ona nasuprot meni. Hotimice sam se dohvatio prsa, da spazi pribadaču kojom sam zakopčao kaput; očima sam je molio da shvati zašto sam došao, ali jadnica nije shvatila.
– Divno vreme, jest, jest. Zar ni pastorova supruga nije kod kuće?
– Jest, ali je muči kostobolja. Leži na sofi i ne može se ni maknuti... – Želim li možda ostaviti kakvu poruku?
– Ne. Ja ponekad šetam tako, samo radi kretanja. Posle jela, to je veoma zdravo.
Spremio sam se za povratak. Čemu da i dalje brbljam? Osim toga hvatala me i omaglica; nije mnogo trebalo pa da se sasvim ozbiljno srušim. Vreme za primanje od 12 do 16. Zakasnio sam jedan sat – vreme milosti je minulo!...Seo sam na klupu kraj crkve. Za ime božje, kako je to žalosno! Nisam plakao, jer sam bio preumoran, i tako sam tu sedeo potpuno iscrpljen, ništa nisam preduzimao, nisam se ni micao, jer sam bio izgladneo. Moja su se pluća upalila, jer me je u njima peklo tako čudnovato i bolno. Iveri više nisu pomagali, čeljusti su već umorne od tolika beskorisna žvakanja, zato sam ih ostavio na miru. Predao sam se. Osim toga našao sam na ulici osušenu smeđu koru od narandže i stao je odmah glodati, od čega mi je postalo mučno. Bolestan sam; nabrekle žile kucavice su mi poplavile a zglobovi na rukama natekli.
Na šta još čekam? Čitav sam dan trčkarao okolo radi jedne krune, samo da još za jedan sat produžim život. Na kraju krajeva, nije li sasvim svejedno dođe li ono neizbežno jedan dan pre ili kasnije? Da sam postupao kao običan čovek, već bih davno otišao kući, mirno bih legao i prepustio se sudbini. U tom trenutku misli su mi bile potpuno jasne. Sada sam mogao umreti – bila je jesen i sve je zapadalo u san. Sva sam sredstva iskušao, sve mogućnosti iscrpio. Sentimentalno sam se zadubio u te misli i svaki put kad bih pomislio na kakvu mogućnost da se spasim prišaptao s gorčinom: luđače, pa ti već umireš! Morao sam napisati još nekoliko pisama, sve pripremiti i urediti. Brižno se umiti, krevet presvući u čisto; glavu bih položio na najbjelji arak papira, a zeleni bih pokrivač...
Zeleni pokrivač! Odjednom sam se opet otreznio, krv mi je udarila u glavu a srce mi stalo jako udarati. Dignuo sam se s klupe i pošao dalje; život je opet stao kolati u svim mojim žilicama i neprestano sam isprekidano ponavljao: Zeleni pokrivač! Zeleni pokrivač! Žurio sam se kao da moram nekoga dostići i za nekoliko sam minuta ponovno stajao pred kućom mog limara.
Bez zaustavljanja i predomišljanja prišao sam krevetu i smotao pokrivač koji je pripadao Hansu Pauliju. Bilo bi zaista čudnovato kad me dobra misao ne bi spasila! Bio sam iznad tih glupih predrasuda, iznad tih poluglasnih unutarnjih glasova koji su mi govorili o nekakvom žigu, o prvoj tamnoj mrlji na mojem poštenju; to mi je bilo potpuno svejedno. Nisam ja nikakav svetac, nikakav kreposni idiot, još uvek ja imam svoj razum...
I uzeo sam pokrivač pod pazuh pa se zaputio u Ulicu Steners broj 5.
Ondje sam pokucao i ušao u veliku, čudnovatu dvoranu, i to prvi put. Zvono nad vratima udarilo je mnogo puta uz strašnu zveku nad mojom glavom. Iz pokrajnje sobe izađe čovek s punim ustima jela, žvačući, i priđe k stolu.
– Molim vas, dajte mi pola krune na moje naočale! – rekoh. – Za nekoliko ću ih dana posve sigurno otkupiti.
– Što? Pa to su naočale s čeličnim okvirom.
– Jest.
– Za njih vam ne mogu dati ništa.
– Ah ne, zbilja ne možete! Razume se, ja se samo šalim. Ali imam pokrivač koji mi nipošto ne treba, pa sam na kraju pomislio da ćete ga vi uzeti.
– Na žalost, imam već čitavo skladište posteljine – odgovori on, a kad sam razmotao svoj gunj, pogledao ga je samo jednim pogledom i uskliknuo:
– Oprostite, gospodine, ali ni to ne mogu trebati!
– Hteo sam vam najpe pokazati lošiju stranu – rekoh – druga je strana mnogo bolja.
– Dobro, dobro... ali sve vam je uzalud. Ja ga neću i nema čoveka koji bi vam za to dao deset ørea.
– To je potpuno jasno, nije mnogo vredan, ali sam mislio da bi s drugim kojim starim gunjem i on mogao doći na dražbu.
– Možda i bi, ali sve vam to ne pomaže.– Dvadeset pet ørea? – upitam.
– Ne, čoveče, ja ga neću, ja ga jednostavno neću imati u kući.
Uzeo sam svoj pokrivač pod ruku i vratio se u svoj sobičak.
Pravio sam se kao da se ništa nije dogodilo, opet sam prostro pokrivač preko kreveta, izgladio ga, kako sam to uvek činio, i nastojao zamesti svaki trag svog uzaludnog pokušaja da založim tuđi pokrivač. Nije moguće da sam bio pri zdravoj pameti u času kad sam se odlučio da izvedem tu ludoriju. Što sam više o tome razmišljao, to mi je strašnije izgledalo. Zasigurno me napala neka slabost ili me uspavala savest. Čim sam se zapleo u te mreže, odmah sam naslutio da će to zlo svršiti, i baš zato sam najpre pokušao s naočalama. I veselilo me što nisam imao prilike izvršiti taj zločin, što nisam uprljao poslednje časove svoga života. Opet sam izašao u grad.
Seo sam na klupu pored crkve svetoga Spasa, glava mi je klonula na prsa. Bio sam pospan nakon svih tih napora, bolestan i propao od gladi. Tako je prolazilo vreme.
Samo jedan sat hteo sam provesti vani, bilo je svetlije nego kod kuće; osim toga činilo mi se da na svežem vazduhu ne osećam tako oštre bolove u prsima. Još uvek ću doći dovoljno rano kući.
I sanjario sam, razmišljao i strašno trpio. Uzeo sam oblutak, očistio ga rukavom i stavio ga u usta, tek toliko da nešto žvačem. Inače se nisam micao – štaviše, ni očima nisam trepnuo. Ljudi su dolazili i odlazili, a vazduh je ispunjavalo drndanje kola, topot konja i glasovi.
No mogao sam ipak pokušati s dugmadima? Razume se, koristilo ne bi ništa. Kad pravo promislim, morao bih proći onim delom grada gde stanuje »ujak«, onaj drugi – moj pravi »ujak«.
Napokon sam ustao i stao se polako vući ulicama. Pod trepavicama mi je gorilo, hvatala me groznica, i ja sam se žurio koliko sam god mogao, ali brže nisam mogao ići. Opet sam prošao mimo pekare u čijem je izlogu ležao hleb. Tako, ovde ćemo ostati, ali ne stajati, rekao sam s hinjenom odlučnošću. Da uđem i da zamolim komad hleba? Prolazna misao, kao bljesak. Ako se pravo uzme, to mi nije ni na kraj pameti. Phi! šapnuo sam i zatresao glavom. Onda sam otišao.
U Ulici Repslager stajao je u jednoj veži ljubavni par i šaptao; nešto dalje virila je s prozora jedna devojačka glava. Išao sam polako i zamišljeno, pa je izgledalo kao da o nečemu mozgam... Međutim je devojka sišla na ulicu.
– Kako je, stari? Šta? Jesi li bolestan? Pomozi Bože, kakvo lice! – I brzo je otrčala.
Ali ja sam ostao stajati. Mora da sam bio strašno mršav. Oči su mi sasvim upale u očne šupljine. Kako izgledam? Dođavola, kako samo čoveka može glad uništiti! Osećao sam kako se u meni i opet budi bes, kao za poslednji put – svi su mi se mišići trzali od besa. Pomozi Bože, kakvo lice! Imam na ramenima glavu kojoj u čitavoj zemlji nijedna nije ravna, dve jake šake kojima bih – oprosti mi, Bože! – kojima bih mogao i služnika satrti u kašu, a ipak, na svoju sramotu, gladujem usred Kristianije! Ima li tu mozga i razbora? Radio sam kao konj i noću i danju, oči su mi ispale iz lubanje, izgladnio sam pamet u glavi i što imam, do besa, od svega toga? Čak se i ulične devojke plaše mog pogleda. Ali to je sada već previše! – razumeš li? – previše, neka te đavo odnese.
U sve većem besu, škripeći zubima i osećajući satrvenost, sa suzama i kletvama, mahnitao sam dalje, ne obazirući se na prolaznike. Opet sam stao mučiti samoga sebe, udarao sam glavom o stubove plinskih svetiljki, zarivao nokte duboko u dlanove, kao lud zagrizao u jezik ako nije govorio dovoljno jasno, i luđački sam se smejao kad me je to zabolelo.
– Jest, ali što sada? – upitah se napokon. Pri tom sam nekoliko puta lupio nogom o zemlju i ponovio: – A što sada?
U tom je trenutku prošao pored mene neki gospodin i, smejući se, dobacio mi:
– Idite i dajte da vas zatvore.
Gledao sam za njim. Bio je jedan od naših poznatih lekara za ženske bolesti. Ni taj dakle ne shvata moje stanje, ni taj čovek koga sam poznavao i čiju sam desnicu često stiskao. Umirih se. Jest, ja sam lud, on je potpuno u pravu. Osećao sam ludilo u krvi, osećao sam kako mi juri glavom. Tako li dakle moram svršiti?! Jest, jest!. nastavih svoj polagan, žalostan put.
Odjednom sam opet stao. Valjda ne zatvoriti, kažem, to ne! I samo što nisam zanemeo od straha. Molio sam, vapio gore u modrinu, samo da me ne zatvore. Tada bih opet dospeo u većnicu, zatvorili bi me u onu mračnu ćeliju u koju ne dopire ni najtanja zraka svetla. Samo to ne! Ima i drugih izlaza, koje još nisam pokušao naći. Pokušaću! Bit ću marljiv. Uzeću mnogo vremena i neumorno obilaziti od kuće do kuće. Na primer, tu je Cislerova trgovina muzikalija, u kojoj još nisam bio. Dotle će mi već pasti na pamet kakva misao... Tako sam govorio u sebi, gotovo jecajući od ganuća. Samo da me ne zatvore!
Cisler? Nije li to možda putokaz odozgo, prst božji? Bez ikakva sam se povoda setio njegovog imena, a i njegova je trgovina bila tako daleko; ali ipak sam ga hteo potražiti; mogao sam hodati polako, a u međuvremenu pokatkad počinuti. Znao sam put, a u onim dobrim vremenima često sam bio kod njega i nakupovao svu silu nota. Mogu li ga zamoliti za pola krune? To bi mu možda bilo neugodno. Moraću dakle zaiskati celu.
Ušao sam u dućan i zapitao za vlasnika; pokazaše mi njegovu poslovnicu. Tu je sedeo stasit gospodin, odeven po najnovijoj modi, i pregledavao račune.
Promucao sam nešto kao ispriku i izrekao svoju molbu. Prisiljen nuždom, obraćam se njemu... u najkraćem ću mu roku vratiti... odmah čim dobijem honorar za novinski članak... učiniće mi veliko dobročinstvo.
Dok sam ja još govorio, on se okrenuo svome stolu i nastavio svoj posao. Kad sam dovršio, pogledao me iskosa, zatresao svojom lepom glavom i rekao: – Ne. – Samo tu jednu jedinu reč: Ne. Nikakva objašnjenja, ni-jedne druge reči.
Kolena su mi zaklecala, morao sam se osloniti na ormar. Hteo sam pokušati još jednom. Zašto mi je baš njegovo ime palo na pamet dok sam još bio tako daleko odavde, blizu svojega stana. Na levoj strani prsa osjetio sam nekoliko uboda i počeo se znojiti. Hm!? Ja sam uistinu vrlo propao, rekoh, na žalost sam i nešto boležljiv, no svakako ću mu za nekoliko dana vratiti. Ne bi li bio tako dobar?
– Dobri čoveče, zašto ste baš k meni došli? – zapita on. – Vi ste mi potpuno nepoznati, došli ste tek ovako, s ulice. Pođite u uredništvo, gde vas poznaju.
– Samo za danas naveče! – rekoh. – Uredništvo je već zatvoreno, a ja sam strašno gladan.
Za sve to vreme on je svejednako tresao glavom i još je jednom zatresao njome kad sam se već dohvatio kvake na vratima.
– Zbogom – rekoh.
Dakle nije bio nikakav znak s neba, mislio sam gorko se smešeći. Vukao sam se od jedne gradske četvrti do druge i ovde-onde otpočinuo na kakvom pragu. Samo da me ne zatvore! Strah pred ćelijom progonio me sve to vreme, ni na trenutak me nije puštao na miru; čim sam na cesti spazio stražara, odmah sam skrenuo u pobočnu ulicu, samo da izmaknem susretu s njime. Sada ćemo brojiti stotinu koraka, rekao sam, a onda ćemo iznova pokušati sreću! Jednom ipak mora uspeti..
Evo male trgovine pamukom. To je dućan u koji još nikad nisam zavirio. Za tezgom jedan jedini čovek, pozadi mala poslovnica s porculanskim cimerom na vratima, natrpane police u dugim redovima. Čekao sam dok nije iz dućana izašla i poslednja mušterija, neka mlada dama s jamicama na obrazima. Kako je samo sretno izgledala! Ja, sa svojom pribadačom na kaputu, nisam ni pokušao učiniti na nju kakav utisak, čak sam se štaviše okrenuo od nje, a iz mojih se grudi izvio tihi jecaj.
– Izvolite? – zapita nameštenik.
– Je li vlasnik ovde?
– Planinari na Jotunhejmenu – odgovori mi.
– Želite li štogod?
– Samo nekoliko ørea, da kupim nešto za jelo – rekoh i pokušah se nasmejati. – Gladan sam, a nemam ni prebijene pare.
– Onda ste baš toliko bogati kao i ja – odvrati nameštenik redajući zamotke s pamukom.
– Oh, ne odbijajte me... nemojte to učiniti – rekao sam i osetio kako mi se telo ledeni. – Doista, gotovo sam mrtav od gladi; već nekoliko dana nisam ništa jeo.
On je s najvećom ozbiljnošću, ne govoreći ni reči, počeo prevrtati jedan džep za drugim. Možda mu ne verujem, šta li?
– Samo pet ørea? Za nekoliko dana vratit ću vam deset.
– Ali dragi čoveče, zar me možda hoćete navesti da ukradem iz blagajne? – upita on nestrpljivo.
– Jest – rekoh – uzmite tih pet ørea iz blagajne.
– Na krivoga ste se namerili – zaključi on i okrene s i odmah ću vam reći da mi je toga već dosta. –
Bolestan od gladi i crven od srama, išuljao sam se van. Zbog jedne jadne koščice postao sam pseto, a ipak ništa nisam dobio. Ali tome mora biti kraj! Zaista, to je već došlo predaleko. Toliko sam godina stajao uspravno, bio u mnogim teškim časovima čvrst i ponosan, a sad sam najednom spao na najobičnije prosjačenje. Taj jedan dan zasenio je sve moje misli, a moj je ponos uprljao ljagom besramnosti. Nisam se ustručavao ni onog najpodlijeg, da plačem eto pred jednim običnim kramarom. I šta je koristilo? Nisam dobio ni korice hleba da je stavim u usta. Tako sam već daleko dospeo da se gnušam nad samim sobom. Jest, jest, tome mora biti kraj! Sada je možda poslednji trenutak da nađem otvorena kućna vrata, pa sam se morao požuriti, da i opet ne provedem noć u zatvoru...
To mi je dalo snage; nisam hteo spavati u zatvoru. Hvala Bogu, sat na tornju crkve svetog Spasa pokazuje tek sedam sati. Još mi ostaju tri sata, prije no što će za-tvoriti kućna vrata. Kako sam se uplašio!
I ništa, ništa nije ostalo što nisam pokušao – učinio sam sve što sam mogao. I da mi se doista čitavog dana nijednom nije osmehnula sreća! Mogu to pripovedati kome hoću, niko mi neće verovati, a ako napišem reći će da lažem. Ni na jednom jedinom mestu! Jest, jest, nema pomoći; samo nikad više lunjati okolo i biti ganutljiv. Phi, to je gadno, uveravam te, prijatelju, upravo mi po tome postaješ mrzak! Ako se više ničemu nemam nadati, onda je svršeno! Nisam li mogao ukrasti barem šaku zobi, dole u staji? Jedna zraka svetla, jedan plamičak – znao sam da je staja zatvorena.
Malko mi je odlanulo i, kao puž, odvukao sam se kući. Osećao sam žeđ, na sreću prvi put ovog dana, i ogledao se za mestom gde bih se mogao napiti. Od tržnice sam predaleko, a u privatne kuće nisam hteo da ulazim. Možda ću se strpiti do kuće, to će trajati samo četvrt sata. Nigde doduše nije rečeno da će me održati jedan gutljaj vode; želudac mi više ništa nije podnosio.
A dugmad? Sa dugmadima još ipak nisam pokušao! Zaustavio sam se i morao se osmehnuti. Možda ipak dođe kakva misao! Još nisam posve proklet. Za njih bih sigurno dobio deset ørea, sutra ću gdjegod drugde dobiti još deset ørea, a u petak ću primiti honorar za novinski članak! Još bih oživeo, da sve pođe po dobru! Kako sam samo mogao zaboraviti na dugmad! Izvukao sam ih iz džepa i posmatrao idući dalje. Od veselja mi se zacrnilo pred očima, nisam više video ni ulicu kojom sam išao.
Kako li sam tačno poznavao veliku zalagaonicu, svoje sklonište za tamnih večeri, prijatelja krvopiju! Sve, sve što sam god imao, jedan komad za drugim, nestalo je ovde – tu su nestale sve moje malenkosti iz kuće, moje poslednje knjige. Na dane kad se održavala dražba obično sam dolazio da vidim i svakog sam se puta veselio kad su moje knjige dolazile u dobre ruke. Glumac Magelsen ima moj sat, time sam se gotovo ponosio; kalendar u kojem su bili štampani moji prvi pesnički pokušaji kupio je jedan znanac; moj ogrtač dospeo je u ruke nekom fotografu, a ovaj ga je posuđivao u ateljeu mušterijama. Od svega nije ništa izgubljeno.
Držao sam u ruci pripremljenu dugmad i ušao u zalagaonicu. »Ujak« je sedeo za stolom i nešto pisao
- Ne žuri se – rekoh plašeći se da ga ne zbunim i ne naljutim svojim nagovorom. Glas mi je zvučao tako čudnovato i prazno da sam ga jedva prepoznao, a srce mi je udaralo poput bata.
On mi priđe sa smeškom, kako je uvek običavao. Dlanovima obe ruke naslonio se o sto, ali nije progovorio ni reči.
Imam nešto i hteo sam ga pitati bi li on to uzeo... nešto što mi je kod kuće samo na putu... uveravam vas... samo mi smeta... nekoliko dugmadi..
Dakle šta je, šta je s dugmadi? Pri tome posve približi oči mojoj ruci.
Ne bi li mi mogao dati za njih nekoliko ørea?... Toliko koliko on sam misli... Po svojoj volji...
- Za oveu dugmad ? I »ujak« začuđeno izbulji oči. Zar za oveu dugmad ...
No, samo toliko, za jednu cigaru, ili koliko već hoće dati! Stari se zalagaoničar samo nasmejao i ne trošeći reči vratio se svome stolu. Ja sam još uvek stajao. Doduše, nisam se nadao ničemu, ali ipak mi se činilo da se još uvek može pomoći. No njegov smeh beše moja smrtna presuda. Više mi ni naočale neće pomoći.
Naravno, ja bih založio i svoje naočale, posve jasno, rekao sam i skinuo ih. Samo deset ørea, ili ako misli da toliko ne vrede, onda samo pet...
– Ta dobro znate da vam na vaše naočale ne mogu dati ništa – reče »ujak« muklo. – To sam vam jednom već i rekao.
– Ali ja trebam jednu poštansku marku – rekoh u pola glasa. – Ne mogu poslati pismo koje sam morao napisati. Jednu marku po deset erea, ili po pet, sasvim po vašoj volji.
– Molim vas da odete! – odgovori on i odbije me kretnjom ruke.
Jest, jest, neka bude i to! – rekao sam u sebi. Mehanički sam opet namestio naočale, uzeo dugmad i izašao. Zaželieo sam mu laku noć i po običaju zatvorio vrata za sobom. No, sad se više neda pomoći! Na vrhu stepenica što su vodile u podrum još sam se jednom zaustavio i pogledao dugmad. On ih ni pod koju cenu neće! rekoh. A još su posve nova. To zaista ne mogu razumeti!
Dok sam tako uzbuđen stajao, prošao je pored mene čovek i sišao u podrum. U žurbi me je malko gurnuo; obojica se ispričasmo i ja sam se okrenuo i gledao za njim.
– Gle, to si ti? – reče on dole na stepenicama. Zatim se opet vrati gore, i sad sam i ja njega prepoznao. – Nego, kako ti to izgledaš? – zapita. – I što si radio tu dole?
– Ah, poslovi; ti isto ideš dole, kako vidim?
Kolena su mi drhtala, naslonio sam se na zid, pruživši mu ruku s dugmadi.
–Dođavola ? – vikne on. – Ipak ideš predaleko.– Laku noć – velim i hoću otići; osećao sam kako ću sad na zaplakati.
– Ne, pričekaj još časak!
Zašto da čekam? On je također na putu do »ujaka«, možda mu nosi svoj zaručni prsten, možda već nekoliko dana gladuje, ili je dužan gazdarici.
– Jest – rekoh napokon – pričekaću, samo ako se brzo vratiš...
– Svakako – odgovori on i uhvati me za ruku – no nešto ću ti reći: glupan si. Bit će najbolje pođeš li sa mnom. Znao sam što hoće, i osetivši u sebi neku iskru poštenja, odgovorih:
– Ne mogu! Obećao sam da ću u sedam i po biti u Ulici Bemta Ankersa i...
– Sedam i po, kažeš? Ali sad je već osam. Imam tu sat, hoću ga naime odneti dole. Dakle napred, sa mnom, gladni grešniče! Biće za te najmanje pet kruna!
I on me gurne unutra.
Нема коментара:
Постави коментар