Poglavlje 68
Njujorški urednik Džonas Fokman upravo je legao da spava kada je telefon zazvonio. Malo je kasno za pozive, progunđa, podižući slušalicu. Glas telefonistkinje je pitao: "Prihvatate li poziv na vaš račun od Roberta Langdona?"
Zbunjen, Džonas upali svetlo. "Uh... naravno, u redu."
Veza kliknu. "Džonas?"
"Roberte? Probudiš me i još mi to i naplatiš?"
"Džonas, izvini", reče Langdon. "Veoma kratko ću. Stvarno moram da znam. Rukopis koji sam ti dao. Da li si..."
"Roberte, izvini, znam da sam rekao da ću ti poslati redakcije ove nedelje ali pretrpan sam poslom. Sledećeg ponedeljka. Obećavam."
"Ne brine me to. Moram da znam da li si nekome poslao kopije na čitanje zbog komentara za korice a da mi nisi rekao?"
Fokman je oklevao. Langdonov najnoviji rukopis - istraživanje istorije kulta boginje - uključivao je nekoliko odeljaka o Mariji Magdaleni koji će naići na vatreno neodobravanje. Iako je materijal bio dobro potkrepljen i potvrđen od strane drugih autoriteta, Fokman nije imao nameru da štampa ijedan primerak Langdonove knjige a da prethodno ne obezbedi podršku ozbiljnih istoričara i poznavaoca umetnosti. Džonas je odabrao deset poznatih imena iz sveta umetnosti i poslao im rukopis zajedno sa propratnim ljubaznim pismom u kojem ih je zamolio da napisu kratak komentar za korice. Fokmanovo iskustvo je pokazalo da većina ljudi rado grabi priliku da vidi svoje ime na knjizi.
"Džonas?" Langdon je insistirao. "Poslao si moj rukopis, zar ne?"
Fokman se namršti, osećajući da Langdon nije srećan zbog toga. "Rukopis je čist, Roberte, i želeo sam da te iznenadim sjajnim komentarima."
Pauza. "Jesi li poslao jedan primerak kustosu pariškog Luvra?"
"Šta misliš? U svom rukopisu se nekoliko puta pozivaš na kolekciju Luvra, njegove knjige su u tvojoj bibliografiji, a čovek se još dobro proda je u inostranstvu. Sonijer je logičan izbor."
Tišina na drugom kraju trajala je dugo. "Kada si ga poslao?"
"Pre oko mesec dana. Takođe sam pomenuo da ćeš uskoro boraviti u Parizu i predložio da popričate. Je li te ikada zvao da se sastanete?" Fokman zastade, trljajući oči. "Čekaj malo, zar ti ne bi trebalo da si u Parizu ove nedelje?"
"Ja jesam u Parizu."
Fokman se uspravi u krevetu. "Zoveš na moj račun iz Pariza?"
"Odbij mi to od honorara, Džonas. Je li ti Sonijer nešto odgovorio? Šta je rekao za rukopis?"
"Ne znam. Nije mi se još javio."
"Pa, nemoj ga ni čekati. Moram da idem, ali ovo dosta toga objašnjava. Hvala."
"Roberte..."
Ali Langdon nije više bio na vezi.
Fokman spusti slušalicu, odmahujući glavom u neverici. Pisci, pomisli. Čak i oni normalni su luđaci.
U rendž-roveru, Li Tibing prsnu u smeh. "Roberte, kažeš da imaš rukopis o tajnim društvima, i da ga je tvoj urednik poslao tom tajnom društvu?"
Langdon klonu. "Očigledno."
"Surova podudarnost, prijatelju moj."
Uopšte se ne radi o podudarnosti, znao je Langdon. Tražiti od Žaka Sonijera da preporuči rukopis o kultu boginje moglo se očekivati koliko i tražiti od Tajgera Vudsa da preporuči knjigu o golfu. Štaviše, bilo je gotovo zagarantovano da će se u svakoj knjizi koja se bavi ovom temom pomenuti Sionski priorat.
"Evo pitanja za milion dolara", reče Tibing, još uvek se cerekajući.
Da li je tvoj stav o Prioratu bio pozitivan ili negativan?"
Langdon je sasvim jasno razumeo na šta Tibing zapravo cilja. Mnogi su se istoričali pitali zašto Priorat još uvek krije spise Sangreala. Neki su smatrali da je sve davno trebalo podeliti sa svetom. "Nisam zauzeo nikakav stav u vezi sa postupkom Priorata."
"Misliš, nepostupkom."
Langdon slegnu ramenima. Tibing je očigledno bio na strani onih koji su smatrali da je dokumente trebalo obelodaniti. "Samo sam izneo istorijske činjenice o bratstvu i opisao ih kao savremeno društvo obožavalaca boginje, čuvare Grala, i zaštitnike drevnih dokumenata."
Sofi ga pogleda. "Da li si pomenuo ključni kamen?"
Langdon ustuknu. Pomenuo ga je. Mnogo puta. "Pisao sam o navodnom ključnom kamenu kako bih pokazao na šta je sve Priorat spreman kako bi zaštitio spise Sangreala."
Sofi je bila zapanjena. "Mislim da to objašnjava zašto je pisalo P.S. Pronađi Roberla Langdona."
Langdon je sumnjao da je nešto drugo u tom dokumentu potaklo Sonijerovo inleresovanje, ali o toj temi bi razgovarao sa Sofi da su sami.
"Dakle" reče Soli, "lagao si kapetanu Fašu."
"Molim?" upita Langdon.
"Rekao si mu da nikada nisi imao kontakte sa mojim dedom."
"I nisam! Moj urednik mu je poslao rukopis."
"Razmisli malo, Roberte. Ako kapetan Faš nije pronašao kovertu u kojoj je tvoj urednik poslao rukopis, morao je da zaključi da si ga ti poslao." Sofi zastade. "Ili, još gore, da si ga sam dostavio i potom lagao o tome."
Kada je rendž-rover stigao na aerodrom Le Burze, Remi ih odveze do malog hangara na udaljenom kraju piste. Dok su se približavali, neuredni čovek u izgužvanom kaki kombinezonu žurno izađe iz hangara, mahnu im, i otvori ogromna metalna klizna vrata, otkrivajući uglancani beli mlažnjak.
Langdon je zurio u svetlucavi avion. "To je Elizabet?"
Tibing se naceri. "Brža je od prokletog voza ispod Kanala."
Čovek u kaki kombinezonu požuri ka njima, žmirkajući naspram farova. "Gotovo smo spremni, gospodine", viknu, otkrivajući britanski akcenat. "Izvinjavam se zbog kašnjenja, ali iznenadili ste me i..." Zaustavi se upola rečenice kad se grupa iskrcala iz kola. Gledao je u Sofi i Langdona, potom u Tibinga.
Tibing reče: "Moji saradnici i ja imamo hitnog posla u Londonu. Nema vremena za gubljenje. Molim te spremi se da krenemo odmah." Dok je govorio, Tibing izvadi pištolj iz kola i predade ga Langdonu.
Pilotove oči se iskolačiše kad vide pištolj. Priđe Tibingu i prošaputa: "Gospodine, najiskrenije se izvinjavam, ali moja dozvola za diplomatske letove odnosi se samo na vas i vašeg slugu. Ne mogu da povezem i vaše goste."
"Ričarde", reče Tibing, toplo se osmehujući, "dve hiljade funti sterlinga i taj napunjeni pištolj kažu da možeš da primiš i moje goste." Pokaza na rendž-rover. "I tog nesrećnika pozadi."
Poglavlje 69
Bežim iz zemlje, pomisli Sofi, dok joj je telo bilo prilepljeno za kožno sedište. Sve do tog trenutka, verovala je da će igra mačke i miša, koju je igrala sa Fašom, moći nekako da se opravda pred Ministarstvom odbrane. Pokušavala sam da zaštitim nevinog čoveka. Pokušavala sam da ispunim poslednju želju svog dede. Ta mogućnost opravdanja, Sofi je znala, upravo je nestala. Napuštala je zemlju, bez dokumenata, prateći čoveka za kojim je raspisana poternica, i vodeći sa sobom vezanog taoca. Ukoliko je 'granica razuma' ikada postojala, ona ju je upravo prešla. Gotovo brzinom zvuka.
Sofi je sedela pored Langdona i Tibinga, blizu prednjeg dela kabine - Fan Jet Executive Elite Design, sudeći po zlatnoj pločici na vratima. Plišane pokretne stolice bile su pričvršćene za šine na podu i mogle su se pomerati oko pravougaonog stola od čvrstog drveta. Minijaturna sala za sastanke. Otmeno okruženje, međutim, nije uspevalo da otmenom učini i scenu u stražnjem delu aviona gde je, u odvojenom delu za sedenje pored toaleta, Tibingov sluga Remi sedeo sa pištoljem u ruci, nevoljko izvršavajući Tibingova naređenja da čuva krvavog monaha koji je ležao pod njegovim nogama svezan i smotan poput nekakvog prtljaga.
"Pre nego što posvetimo pažnju ključnom kamenu", reče Tibing, "pitam se da li biste mi dopustili nekoliko reči." Zvučao je zabrinuto, poput oca koji se sprema da svojoj deci priča o pčelama i cveću. "Prijatelji moji, shvatam da sam na ovom putovanju samo gost, i time sam počastvovan. Ipak, kao neko koje proveo čitav svoj život u potrazi za Gralom, osećam da mi je dužnost da vas upozorim da ste na pragu da zakoračite na stazu sa koje, bez obzira na opasnosti, nema povratka." Okrete se ka Sofi. "Gospođice Nevo, vaš deda vam je dao ovaj kripteks u nadi da ćete tajnu Svetog grala sačuvati."
"Jeste."
"Razume se, osećate obavezu da pratite trag, kuda god on vodio."
Sofi klimnu glavom, iako je imala još jednu motivaciju. Istinu o svojoj porodici. Uprkos Langdonovim uveravanjima da ključni kamen nema nikakve veze sa njenom prošlošću, Sofi je još uvek osećala da je nešto duboko lično upleteno u ovu misteriju - kao da je taj kripteks, koji je njen deda napravio sopstvenim rukama, pokušavao nešto da joj kaže. Da joj ponudi neku vrstu objašnjenja praznine koja ju je proganjala svih ovih godina.
"Vaš deda i trojica drugih ljudi stradali su večeras", nastavi Tibing, "i to da bi ovaj ključni kamen sačuvali od Crkve. Opus Dei je umalo došao u posed ključnog kamena. Razumete, nadam se, da vas to dovodi u izuzetno odgovoran položaj. Predata vam je baklja. Plamen star dve hiljade godina koji ne sme da se ugasi. Ta baklja ne srne da padne u pogrešne ruke." Zastade, gledajući u kutiju od ružinog drveta. "Shvatam da vam nije pružena mogućnost izbora, gospođice Nevo, ali imajući na umu ulog, morate u potpunosti prihvatiti tu odgovornost... ili je morate preneti na nekoga."
"Deda je kripteks dao meni. Sigurna sam da je mislio da mogu da se nosim sa odgovornošću."
Tibing je izgledao ohrabreno, ali još uvek ne i ubeđeno. "Dobro. Snažna volja je neophodna. Ipak, zanima me da li razumete da, ukoliko sa uspehom otključate ključni kamen, to će povući daleko veće iskušenje."
"Kako to?"
"Draga moja, zamislite da iznenada imate mapu koja otkriva mesto na kojem se nalazi Sveti gral. U tom trenutku, u vašem će se posedu nalaziti nešto što zauvek može da izmeni istoriju. Bićete čuvar tajne za kojom je čovek vekovima tragao. Bićete suočeni sa odgovornošću otkrivanja istine svetu. Onoga koji to učini mnogi će slaviti, ali će ga mnogi i prezirati. Pitanje je da li ćete vi imati snagu potrebnu da se takav zadatak izvede."
Sofije ćutala. "Nisam sigurna da je na meni da donesem tu odluku."
Tibingove obrve se izviše u luk. "Ne? Ukoliko to nije na onome ko poseduje ključni kamen, na kome je?"
Na bratstvu koje je uspešno čuvalo tajnu toliko dugo."
"Priorat?" Tibing je bio skeptičan. "Ali kako? Bratstvo je večeras razbijeno. Obezglavljeno, kao što ste i sami rekli. Nikada nećemo znati da li ih je neko prisluškivao ili se među njih ubacio špijun, ali oštaje činjenica da je neko razotkrio identitet četvorice glavnih članova. Ne bih verovao nikome ko u ovom trenutku istupi iz bratstva."
"Dakle, koji je tvoj predlog?" upita Langdon.
"Roberte, ti znaš kao i ja da Priorat nije štitio istinu svih ovih godina da bi ona skupljala prašinu doveka. Čekali su pravi istorijski trenutak da tajnu podele sa svetom. Čekali su vreme kada će svet biti spreman da podnese istinu."
"I ti veruješ da je taj trenutak došao?" upita Langdon.
"U potpunosti. Ne bi moglo biti očiglednije. Svi istorijski znaci nalaze se na mestu, a pored toga, ako Priorat nije uskoro nameravao da otkrije svoju tajnu, zašto je Crkva napala baš sada?"
Sofi reče: "Monah nam još uvek nije rekao zašto je to uradio."
"Monahov razlog je razlog Crkve", odgovori Tibing, "težnja da se unište dokumenti koji otkrivaju veliku prevaru. Crkva se večeras približila više nego ikad, a Priorat je svoje poverenje poklonio vama, gospođice Nevo. Zadatak spašavanja Svetog grala jasno podrazumeva da treba da sprovedete u delo konačnu želju Priorata da sopšti istinu svetu."
Langdon se umeša. "Li, koliko je umesno tražiti od Sofi da donese tu odluku kada je tek pre sat vremena saznala da spisi Sangreala postoje."
Tibing uzdahnu. "Izvinjavam se ako vas pritiskam, gospođice Nevo. Oduvek sam verovao da te dokumente treba obelodaniti, ali naposletku, odluka je vaša. Ja jednostavno smatram da je važno da razmislite o onome što će se desiti ukoliko uspemo da otvorimo ključni kamen."
"Gospodo", reče Sofi, odlučnim glasom. "Da vas citiram, 'Ne pronalazite vi Gral, nego Gral pronalazi vas.' Odlučila sam da verujem da me je Gral pronašao sa razlogom, i kada dođe vreme, znaću šta treba da radim."
Obojica su bila zaprepaštena.
"U tom slučaju", reče ona, pokazujući na kutiju od ružinog drveta, "idemo dalje."
Poglavlje 70
Do sada je već mogao stići bilo kuda, pomisli Kole.
Nakon što se oglušio o Fašovo izravno naređenje i po drugi put izgubio Langdona, Kole je bio zahvalan što je ekipa kriminalističko-istraživačke tehnike u podu otkrila rupu od metka, koja je barem potvrđivala Koleove tvrdnje da je hitac ispaljen. Ipak, Faš je bio loše volje, i Kole je osećao da će biti gadnih posledica po njega kada se prašina slegne.
Na nesreću, tragovi na koje su ovde nailazili nisu bacali nimalo svetla na ono što se odigravalo, niti na to ko je umešan. Crni audi ispred bio je iznajmljen na lažno ime i plaćen lažnom kreditnom karticom, a otisci pronađeni u kolima nisu se poklapali ni sa jednima u Interpolovoj bazi podataka.
Jedan agent žurno uđe u dnevnu sobu, grozničavog pogleda. "Gde je kapetan Faš?"
Kole jedva da je podigao pogled satinjajućeg žara. "Telefonira."
"Završio sam", brecnu se Faš, ulazeći u prostoriju. "Šta imate?"
Drugi agent reče: "Gospodine, Centrala se upravo čula sa Andreom Verneom iz Ciriške depozitne banke. Želi da nasamo razgovara sa vama. Menja svoj iskaz."
"Zar?" upita Faš.
Kole sada podiže pogled. "
Verne priznaje da su Langdon i Nevo neko vreme bili u njegovoj banci večeras."
"To smo shvatili", reče Faš. "Zašto je lagao o tome?"
Rekao je da će razgovarati samo sa vama, ali pristao je na punu saradnju."
"U zamenu za šta?"
"U zamenu za to da se ime njegove banke ne pominje u vestima, kao i da mu pomognemo da povrati ukradenu imovinu. Zvuči kao da su Langdon i Nevo ukrali nešto iz Sonijerovog sefa."
"Šta?" izlete Koleu. "Kako?"
Pogleda prikovanog na drugog agenta, Faš se nije obazirao na Kolea. "Šta su to ukrali?"
"Verne nije ulazio u detalje, ali zvuči kao da je spreman da učini bilo šta kako bi to povratio."
Kole pokuša da zamisli kako se tako nešto moglo dogoditi. Možda su Langdon i Nevo uzeli bankarskog službenika za taoca? Možda su primorali Vernea da otvori Sonijerov sef i omogući im da pobegnu u oklopnom kamionu. Koliko god to zvučalo izvodljivo, Kole teško da je mogao da zamisli da je Sofi Nevo umešana u tako nešto.
Iz kuhinje, još jedan agent pozva Faša. "Kapetane? Proveravam najvažnije brojeve gospodina Tibinga i upravo razgovaram sa aerodromom Le Burze. Imam loše vesti."
Trideset sekundi kasnije, Faš se pakovao i pripremao da napusti zamak Vilet. Upravo je saznao da je Tibing u blizini imao privatni mlažnjak, na aerodromu Le Burze, i da je isti avion poleteo pre oko pola sata.
Predstavnik aerodroma sa kojim je razgovarao tvrdio je da ne zna ko je u avionu, niti kuda se avion zaputio. Poletanje nije ranije najavljeno, a plan leta nije priložen. Krajnje protivno zakonima, čak i za mali aerodrom. Faš je bio uveren da će, ukoliko primeni prave mere, dobiti odgovore koji su mu potrebni.
"Poručnice Kole", zagunđa Faš, krećući ka vratima. "Nemam drugog izbora nego da vam poverim istragu kriminalističke tehnike koja se ovde vodi. Pokušajte da uradite nešto kako valja, za promenu.
Poglavlje 71
Kada je avion stabilizivao visinu, usmeren ka Engleskoj, Langdon pažljivo podiže kutiju od ružinog drveta iz svog krila. Polažući je na sto, osećao je sa koliko se iščekivanja Sofi i Tibing naginju napred.
Otkopčavši i podigavši poklopac, Langdon je pažnju umesto na brojčanike sa slovima na kripteksu - usredsredio na majušnu rupu sa unutrašnje strane poklopca. Pomoću vrha penkala pažljivo skloni intarziju ruže, otkrivajući tekst ispod nje. Sub Rosa, promrmlja, nadajući se da će mu novi pogled na tekst razjasniti stvari. Koncentrišući se svim silama, Langdon je proučavao neobični tekst.
Sa mesta na kojem je sedela, sa druge strane stola, Sofi još uvek nije mogla da vidi tekst, ali to što Langdon nije uspeo istog trenutka ila prepozna jezik iznenadilo ju je. Deda je govorio jezik toliko nepoznat da čak ni simbolog ne može da ga identifikuje? Brzo je shvatila da to ne bi trebalo da je čudi. I mnoge druge tajne je Žak Sonijer skrivao od svoje unuke.
Preko puta Sofi, Li Tibing je osećao da će se svakog trenutka raspući. Nestrpljiv da vidi tekst, drhtao je od uzbuđenja, naginjući se, pokušavajući da proviri preko Langdona.
"Ne znam", prošaputa Langdon zaneto. "Prvo sam pomislio da je semitski, ali sada nisam baš siguran. Većina primarnih semitskih jezika podrazumeva nekudot. Ovaj ga nema."
"Verovatno je u pitanju drevni jezik", natuknu Tibing.
"Nekudot?" upita Sofi.
Tibing nije skidao pogled sa kutije. "Većina modernih semitskih pisama nema vokale i koristi nekudot - sićušne tačkice i crtice koje se pišu ili ispod konsonanata ili u okviru njih - koji označavaju da uz njih stoji vokal. Istorijski gledano, nekudot je relativno savremeni dodatak jeziku."
Langdon se još uvek nadnosio nad tekstom. "Sefardska transliteracija, možda?..."
Tibing više nije mogao da izdrži. "Možda da ja samo..." Naginjući se, odvukao je kutiju od Langdona i primakao je k sebi. Nije bilo sumnje da je Langdon bio prilično dobro upoznat sa standardnim drevnim jezicima - poput grčkog, latinskog, romanskih jezika - ali na osnovu letimičnog pogleda na ovaj jezik, Tibing je mislio da izgleda specijalizovanije. Možda Raši pismo ili STA"M sa krunicama.
Duboko uzdahnuvši, Tibing se naslađivao pogledom na urezani tekst. Nije progovarao veoma dugo. Svake sekunde osećao je kako mu samopouzdanje opada. "Zapanjen sam", reče. "Ovaj jezik nije nalik nijednom koji sam ikada video!"
Langdon klonu.
"Mogu li ja da pogledam?" upita Sofi.
Tibing se pravio da je nije čuo. "Roberte, rekao si ranije da ti se učinilo da si i pre video nešto nalik ovome?"
Langdon je izgledao izmučeno. "Mislio sam da jesam. Nisam siguran. Pismo izgleda nekako poznato."
"Li?" ponovi Sofi, očito nezadovoljna što je izostavljena iz razgovora. "Mogu li da pogledam kutiju koju je moj deda napravio?"
"Naravno, dušo", reče Tibing, gurnuvši kutiju ka njoj. Nije hteo da zvuči omalovažavajuće, iako je ovo nadilazilo Sofi Nevo. Ako britanski kraljevski istoričar i simbolog sa Harvarda nisu mogli da odrede čak ni koji je jezik u pitanju...
"Aah", reče Sofi, nekoliko sekundi kasnije. "Trebalo je da pogodim."
Tibing i Langdon se istovremeno okrenuše, zureći u nju.
"Da pogodite šta?" upita Tibing.
Sofi slegnu ramenima. "Da pogodim da bi moj deda koristio ovaj jezik."
"Hoćete da kažete da vi umete da pročitate ovaj tekst?" uzviknu Tibing.
"I to lako", odvrati Sofi, očigledno uživajući. "Deda me je naučio ovaj jezik kada sam imala samo šest godina. Govorim ga tečno." Nagnula se preko stola, netremice gledajući Tibinga značajnim pogledom. "I iskreno, gospodine, s obzirom na vašu odanost Kruni, iznenađena sam što ga vi niste prepoznali."
Istog trenutka, Langdon je shvatio.
Nije ni čudo što je pismo izgledalo tako prokleto poznato!
Pre nekoliko godina, Langdon je prisustvovao jednom događaju u harvardskom muzeju Fog. Bil Gejts, koji je odustao od studija na Harvardu, vratio se matičnoj instituciji da prikaže u muzeju jedan od svojih poseda od neprocenjive vredosti - osamnaest listova papira koje je nedavno bio kupio na aukciji na imanju Armana Hamera.
Ponuda koju je dao i koja je pobedila - elegantnih 30,8 miliona dolara.
Autor - Leonardo da Vinči.
Osamnaest folija - sada poznatih kao Leonardov Kodeks Lester po njihovom čuvenom vlasniku, erlu od Lestera - bilo je sve što je ostalo od jedne od Leonardovih najveličanstvenijih svezaka: eseji i crteži koji su prikazivali Da Vinčijeve napredne teorije o astronomiji, geologiji arheologiji i hidrologiji.
Langdon nikada neće zaboraviti svoju reakciju nakon što je čekao u redu i konačno ugledao pergament od neprocenjive vrednosti. Krajnje razočaranje. Stranice su bile nečitljive. Uprkos tome što je bio divno očuvan i ispisan besprekorno urednim rukopisom - grimiznim mastilom na krem papiru - kodeks je izgledao kao gomila gluposti. Isprva je Langdon mislio da ne može da ih pročita jer je Da Vinči koristio arhaični italijanski. Međutim, nakon što ih je pažljivije proučio, shvatio je da ne može da pronađe ni jednu jedinu reč na italijanskom - niti jedno jedino slovo.
"Probajte sa ovim, gospodine", prošaputa asistent na štandu na kojem je rukopis bio izložen. Pokaza na malo ogledalo pričvršćeno za štand pomoću lanca. Langdon ga uze i prouči tekst u ogledalu.
Istog trenutka, postao je jasan.
Langdon je bio toliko nestrpljiv da prouči neke od ideja velikog mislioca da je potpuno zaboravio na jedan od brojnih umetničkih talenata tog čoveka - sposobnost da piše obrnutim pismom bukvalno nečitkim za bilo koga osim za njega samog. Istoričari su se još uvck raspravljali oko toga da li je Da Vinči pisao na taj način jednostavno da bi se zabavio, ili da mu ljudi ne bi virili preko ramena i krali ideje, ali to nije ni bilo važno. Da Vinči je radio kako je želeo.
Sofi se nasmeja u sebi kad vide da je Robert shvatio na šta je mislila. "Mogu da pročitam prvih nekoliko reči", reče ona. "Na engleskom su."
Tibing je još uvek bio van sebe. "Šta se događa?"
"Tekst u ogledalu", reče Langdon. "Potrebno nam je ogledalo."
"Nije nam potrebno", reče Sofi. "Kladim se da je ovaj furnir dovoljno tanak." Ona podiže kutiju od ražinog drveta, prinese je svetiljki na zidu i poče da proučava unutrašnju stranu poklopca. Njen deda nije zapravo mogao da piše obrnutim rukopisom, te je stoga uvek varao tako što bi pisao normalno i potom okretao papir i pratio olovkom obrnuti tekst. Sofi je pretpostavljala da je spaljivanjem u drvetu otisnuo normalan tekst, a potom šmirglao poleđinu drveta dok nije postala sasvim tanka, poput lista papira, i dok tekst nije mogao da se vidi kroz drvo. Potom je jednostavno okrenuo parče drveta, i umetnuo ga u poklopac.
Kad je približila poklopac svetlu, videla je da je u pravu. Jasni snop svetlosti prosijavao je kroz tanak sloj drveta, i tekst se pojavio kao odraz na unutrašnjoj strani poklopca.
Bio je čitljiv istog trenutka.
"Engleski", reče Tibing dubokim, grubim glasom, pognuvši glavu od srama. "Moj maternji jezik."
U stražnjem delu aviona, Remi Legaludek se upinjao da čuje glasove koje je zaglušivala buka motora, ali razgovor koji se vodio napred nije se mogao razaznati. Remiju se nije sviđalo kako su tekli događaji te noći. Uopšte mi se nije sviđalo. Pogledao je vezanog monaha. Sada je ležao potpuno nepomično, pomiren sa sudbinom, ili možda, u nemoj molitvi za oslobođenje.
Нема коментара:
Постави коментар