10. WINTERGREEN
Clevinger je bio mrtav. To je bila osnovna pogreška u njegovoj filozofiji. Osamnaest se aviona počelo spuštati kroz
sjajan beli oblak nedaleko od obale otoka Elbe jednog poslepodneva, na povratku sa nedeljnog leta u Parmu po mleko; sedamnaest ih je izišlo iz oblaka. Osamnaestom nije bilo ni traga, ni u vazduhu ni na glatkoj površini vode boje
nefrita. Nije bilo nikakvih ostataka. Helikopteri su kružili oko belog oblaka sve do sumraka. Obnoć je vetar odneo oblak,
a ujutro nije više bilo Clevingera.
Taj je nestanak sve zaprepastio, svakako isto toliko koliko i »Velika urota u Lowery Fieldu« kad su sva šezdeset četvorica iz jedne kasarne iščezli na dan isplate a da se nikad posle nije za njih čulo. Dok Clevinger nije bio tako vešto skinut s pozornice života, Yossarian je držao da su se ljudi jednostavno bili dogovorili da će jednog dana dezertirati. Zapravo ga je bilo toliko ohrabrilo to što se činilo masovno napuštanje svete dužnosti da je u zanosu istrčao napolje da odnese tu uzbudljivu vest bivšem starijem
vojniku Wintergreenu.
- Šta ima tu tako uzbudljivo? - podsmehnuo mu se bivši stariji vojnik Wintergreen neugodno, poduprvši se svojom blatnom vojničkom cokulom o lopatu i naslonivši se leđima, mrzovoljno pogrbljen, na stranu jedne od dubokih, četvrtastih jama, čije je kopanje bila njegova vojna specijalnost.
Bivši stariji vojnik Wintergreen bio je mali podmukli balavac koji je uživao da radi sve naopako. Kad god bi dezertirao, uhvatili bi ga i osudili da u određenom roku kopa i zatrpava jame dva metra duboke, široke i dugačke. Kad god bi izdržao kaznu, ponovo bi dezertirao. Bivši stariji vojnik
Wintergreen prihvatio je svoju ulogu da kopa i zatrpava jame ozbiljno i bez žaljenja, kao pravi rodoljub.
- Nije to loš život - napomenuo bi filozofski. - A valjda mora neko i to da radi.
- Bilo je nekako zgodno biti stariji vojnik - prisećao se setno. - Uživao sam neki ugled ... razumeš li šta hoću da kažem?... i kretao sam se u najboljem društvu. - Smrknuo se od malodušnosti. - Ali je sve to prošlo - nagađao je. - Kad opet zbrišem, zbrisaću kao običan vojnik, a dobro znam da to neće biti isto. - U kopanju jama nije bilo budućnosti. - Nije čak ni stalan posao. Izgubim ga svaki put kad izdržim kaznu. Onda moram opet zbrisati ako ga ponovo hoću dobiti. A ne mogu čak ni tako dalje. Ima jedna kvaka, Kvaka 22. Kad ponovo zbrišem, strpaće me u buharu. Ne znam šta će biti sa mnom. Mogu me čak prebaciti na front ako ne budem dobro pazio. - Nije želeo kopati jame do kraja života, iako nije imao ništa protiv kopanja dok god traje rat i dok god on tako učestvuje u njemu. - To je pitanje dužnosti - napominjao je - a svaki od nas ima dužnost koju mora izvršavati. Moja je dužnost da kopam ove jame, i ja je tako dobro obavljam da sam upravo predložen za Odlikovanje za uzorno ponašanje. Vaša je dužnost da se zajebavate u vojnoj školi i da se nadate da će se rat završiti pre nego što završi vaša obuka. Dužnost je ljudi na frontu da dobiju rat, a ja samo želim da oni obavljaju svoju dužnost isto tako dobro kako je obavljam svoju. Ne bi bilo pošteno da ja idem na front i obavljam njihov posao, nije li tako?
Jednog je dana bivši stariji vojnik Wintergreen, dok je kopao jamu, probušio vodovodnu cev i malne se utopio dok ga nisu izvadili u gotovo besvesnom stanju. Pročulo se da je to bila nafta, pa su poglavicu Belog Halfoata izbacili iz baze. Uskoro je svaki čovek koji je mogao naći ašov besomučno kopao u potrazi za naftom. Posvuda je letela zemlja; prizor je bio gotovo nalik na ono jutro na Pianosi, sedam meseci kasnije, posle noći u kojoj je Milo bombardovao eskadrilu svim avionima koje je bio okupio u svom sindikatu M & M, a isto tako i aerodrom, skladište bomba i radionicu, pa su svi preživeli bili vani i kopali duboke zaklone u tvrdom tlu i pokrivali ih oklopnim pločama, koje su pokrali iz radionica na aerodromu, i poderanim četvorinama nepromočiva platna koje su pokrali jedan drugome sa šatorskih krila. Poglavicu
Bijelog Halfoata otpravili su iz Colorada na prvi glas o nafti, pa je napokon dospio na Pianosu kao zamena poručniku
Coombsu, koji je jednog dana posao kao gost na borbeni zadatak, samo da vidi kako je to u borbi, pa je poginuo nadFerrarom u avionu s Kraftom. Yossarian se osećao kriv kad god bi se setio Krafta, kriv zato što je Kraft poginuo pri Yossarianovu drugom nadletanju cilja, i kriv zato što se Kraft isto tako bezazleno upleo u »Sjajnu pobunu protiv atabrina» koja je započela u Puerto Riku na prvom delu
njihovog leta preko oceana, a završila se na Pianosi deset dana kasnije, kad je Appleby, čim je stigao, prožet osećajem dužnosti, stupio u kancelariju da prijavi Yossariana da je odbio da uzme tablete atabrina. Narednik mu je ponudio da sedne.
- Hvala vam, naredniče, sesću malo - reče Appleby. - Koliko ću otprilike morati čekati? Imam još mnogo toga da
obavim danas kako bih sutra u ranu zoru bio potpuno spreman da pođem u borbu.
- Izvolite?
- Šta kažete, naredniče?
- Šta ste me ono pitali?
- Koliko ću otprilike morati čekati da me primi major?
- Samo dok ne ode na ručak - odgovori narednik Towser. - Onda ćete odmah moći ući.
- Ali onda njega neće biti tu, nije li tako?
- Neće, gospodine poručniče. Major Major će se vratiti u kancelariju tek posle ručka.
- A, tako - zaključi Appleby nesigurno. - Čini mi se da će onda biti bolje da dođem posle ručka.
Appleby je izišao iz kancelarije prikrivajući zbunjenost. Tek što se našao napolju, učinilo rnu se da vidi nekog visokog tamnoputog oficira, koji je pomalo nalikovao na Henryja Fondu, kako iskače kroz prozor šatora kancelarije i nestaje iza ugla. Appleby je zastao i čvrsto stisnuo oči. Obuze ga mučna sumnja. Bojao se da nije oboleo od malarije ili, što je još gore, da nije uzeo preveliku dozu tableta atabrina nego što je bilo propisano, jer je hteo da bude četiri puta bolji pilot od svakog drugog. Još je žmurio kad ga je narednik Towser potapšao ovlaš po ramenu i rekao mu da sad može ući ako
želi, jer je major Major upravo otišao. Applebyu se vrati samopouzdanje.
- Hvala vam, naredniče! Hoće li se skoro vratiti?
- Vratiće se odmah posle ručka. Onda ćete morati odmah izići i čekati ga pred vratima dok ne ode na večeru. Major Major ne prima nikog u kancelariji dok je u kancelariji.
- Šta ste to rekli, naredniče?
- Rekao sam da major Major ne prima nikog u kancelariji dok je u kancelariji.
Appleby se pažljivo zagleda u narednika Towsera i pokuša poprimiti odlučan ton.
- Pravite li vi to, naredniče, budalu od mene samo zato što sam novajlija u eskadrili, a vi ste već dugo na frontu?
- Ma ni govora, gospodine poručniče - odgovori narednik smerno. - Tako mi je naređeno. Možete pitati majora
Majora kad budete s njim.
- To baš i kanim učiniti, naredniče. Kad ga mogu videti?
- Nikad.
Sav crven od poniženja, Appleby je napisao u bloku, koji mu je dao narednik, izveštaj o Yossarianu i tabletama atabrina, pa je brzo otišao govoreći u sebi da Yossarian možda i nije jedini luđak koji uživa povlasticu da nosi oficirsku uniformu.
Kad je pukovnik Cathcart povisio normu na pedeset pet zadataka, narednik Towser je već pomislio da je možda svaki čovek koji nosi uniformu ludak. Narednik Towser bio je mršav i ćoškast i imao je lepu plavu kosu, koja je bila toliko svetla da je bila gotovo bezbojna, upale obraze i zube nalik na velike bele mentolne bombone. On je vodio poslove eskadrile i nije u tome uživao. Ljudi kao Gladni Joe šibali su ga pogledima punim prekora i mržnje, a Appleby je bio prema njemu osvetnički neuljudan otkako je stekao
glas uzornog pilota i stolnotenisera koji nije nikad izgubio ni jedan poen. Narednik Towser vodio je poslove eskadrile zato
što u eskadrili nije bilo nikoga drugog ko bi ih vodio. Nisu ga zanimali rat ni napredovanje u službi. Zanimale su ga
samo krhotine starih posuda i pokućstvo u stilu Hepplewhite.
Narednik Towser nije gotovo ni primetio kako se navikao da misli na mrtvaca u Yossarianovu šatoru isto onako kao i Yossarian - kao na mrtvaca u Yossarianovu šatoru. A u zbilji uopšte nije bilo tako. On je naprosto bio rezervni pilot koji je poginuo u borbi pre nego što se bio službeno javio na dužnost. Svratio je u operativni šator da pita gde je kancelarija, pa su ga poslali pravo u borbu jer su tada već
toliki izvršili trideset i pet borbenih zadataka, koliko se tražilo, da je kapetanu Piltchardu i kapetanu Wrenu bilo
teško popuniti onoliko aviona koliko je zahtevao aviopuk. Kako nije uopšte bio službeno stigao u eskadrilu, nije ju
mogao službeno ni napustiti, pa je narednik Towser slutio da će sve veći broj poruka o tom jadniku neprestano sve više
rasti.
Zvao se Mudd. Naredniku se Towseru, kojem su nasilje i traćenje bili podjednako mrski, činilo da je bilo strahovito rasipništvo dopremiti Mudda avionom preko celog oceana samo zato da ga raznesu na komadiće nad Orvietom manje od dva sata pošto je stigao. Niko se nije mogao setiti ko je on bio, ni kakav je bio, a ponajmanje kapetan Piltchard i kapetan Wren, koji su se samo sećali da se neki novi oficir pojavio u operativnom šatoru upravo na vreme da pogine, i koji su se crveneli od nelagode kad god bi ko spomenuo mrtvaca u Yossarianovu šatoru. Jedini koji su možda videli Mudda, Ijudi iz njegova aviona, bili su svi zajedno s njim razneseni na komadiće.
Yossarian je pak tačno znao ko je bio Mudd. Mudd je bio neznani vojnik koji nije imao sreće, jer je to sve što ljudi uopšte znaju o neznanim vojnicima - da nisu imali sreće. Morali su poginuti. A ovaj je bio zaista neznan, iako su mu stvari još ležale na ležaju u Yossarianovu šatoru gotovo isto onako kako ih je on ostavio pre tri meseca, onoga dana kad nije uopšte stigao - sve su te stvari manje od dva sata kasnije mirisale na smrt, isto onako kao što je sve mirisalo na smrt iduće nedelje za »Velike famozne opsade Bologne», kad je pljesnivi zadah smrtnosti lebdio vlažan u zraku i sumporastoj magli i svaki čovek koji je bio određen da leti bio već okužen.
Nije se moglo izbeći letu na Bolognu kad je već pukovnik Cathcart dobrovoljno prijavio svoj aviopuk da uništi tamošnja skladišta municije, koja nisu uspeli uništiti teški bombarderi s kopna u Italiji s većih visina. Svaki dan odgađanja produbljivao je tu spoznaju i produbljivao turobnost. Nametljivo, ubitačno uverenje da će poginuti, širilo se sve više dok je padala kiša, prožimajući i nagrizajući bolna lica svih Ijudi, kao korozivno žarište neke podmukle bolesti. Svi su zaudarali na for maldehid. Čovek se nikome nije mogao obratiti za pomoć, čak ni u sanitetski šator koji je, na zapoved potpukovnika Korna, bio zatvoren da se
niko ne bi mogao prijaviti da je bolestan, kao što su ljudi učinili na onaj jedini vedri dan kad se pojavila tajanstvena epidemija proliva, zbog koje se akcija morala ponovo odgoditi. Kako se niko nije mogao prijaviti da je bolestan, te su vrata na sanitetskom šatoru bila zakovana, doktor Daneeka provodio je prekide između kiše sedeći na visokoj stolici bez naslona, upijajući bez reči sumorno izbijanje straha i odajući turobnu neutralnost, zguren kao kakav setan sup ispod zloslutna natpisa, koji je u šali ispisao
rukom i pričvrstio na zatvorena vrata sanitetskog šatora kapetan Black, a koji je doktor Daneeka ostavio da visi zato
što to nije bila nikakva šala. Natpis je bio obrubljen crnom bojom i na njemu je pisalo: ZATVORENO DO DALJNJEGA
ZBOG SMRTNOG SLUČAJA U PORODICI.
Strah je svuda prodro, u Dunbarovu eskadrilu gde je
Dunbar u sumrak zavirio radoznalo na ulaz u sanitetski šator i obzirno nagovorio nejasnu priliku dra Stubbsa, koji je
sedeo u tamnoj seni za bocom viskija i staklenim vrčem punim pročišćene pitke vode:
Je li vam zlo? - upitao je brižno.
- Strašno - odgovori dr Stubbs.
- Šta radite tu?
- Sedim.
- Ja sam mislio da više nema pregleda.
- Pa i nema.
- Pa zašto onda tu sedite?
- A gde da sedim? U onom posranom oficirskom klubu s pukovnikom Cathcartom i Kornom? Znate li šta radim ovde?
- Sedite.
- U eskadrili, mislim. Ne u šatoru. Nemojte se praviti tako strašno pametni. Možete li pogoditi što jedan lekar radi ovde u eskadrili?
- U ostalim su eskadrilama zakovali vrata na sanitetskim šatorima- pripomenu Dunbar.
- Ako ntko ko je bolestan uđe na ova vrata, ja ću ga osloboditi letenja - obreknu dr Stubbs. - Puca mi prsluk šta oni govore.
- Vi ne možete nikog osloboditi letenja - podseti ga Dunbar.
- Zar ne znate kakva je naredba izdana?
- Oboriću ga na dupe inekcijom i zbilja osloboditi letenja. -
Dr Stubbs se nasmeja veselo i zajedljivo pri toj pomisli. - Oni misle da mogu ukinuti lekarske preglede. Gadovi jedni! Oho, evo je opet! - Ponovo je počela kiša, najpre po drveću , zatim po barama u blatu, i zatim, napokon, polagano, kao mrmorenje koje umiruje, po krovu šatora. - Sve je mokro - napomenu dr Stubbs gadljivo. - Čak se i zahodi i pisoari dižu u znak protesta. Celi posrani svet smrdi kao mrtvačnica.
- Nema svetla. Nisam raspoložen da uključim generator.
Nekad sam strašno cvao što spašavam ljudske živote, a sad se pitam kakvog to ima đavoljeg smisla kad ionako svi moraju umreti.
- Ama, ima smisla, kako ga ne bi bilo - uveravaše ga Dunbar.
- Ima? A koji je to smisao?
- Smisao je u tome da ih čuvate na životu što duže možete.
- Ma dobro, ali kakvog to ima smisla kad ionako svi moraju umreti?
- Tajna je u tome da čovek ne misli na to.
- Ostavite tajnu po strani! Kakvog to ima đavoljeg smisla?
Dunbar je nekoliko trenutaka mozgao u tišini.
- Đavo bi ga znao!
Dunbar nije znao. Trebalo je da Dunbar bude ushićen Bolognom, jer su se minute otezale, a sati vukli kao vekovi. Ali ga je Bologna mučila, jer je znao da će poginuti.
- Želite li zaista još malo kodeina? - upita ga dr Stubbs.
- To je za mog prijatelja Yossariana. On je uveren da će poginuti.
- Yossariana? Koji je to đavo Yossarian? Kakvo je to đavolje ime, uostalom, Yossarian? Nije li to onaj koji se neku veče napio i pograbio s potpukovnikom Kornom u oficirskom klubu?
- Jest, baš taj. On je Asirac.
- Nije on tako lud - reče Dunbar. - Kune se da neće letjeti na Bolognu.
- To sam baš i mislio - odvrati dr Stubbs. - Taj je prokleti luđak možda još jedini ostao pri zdravoj pameti.
Нема коментара:
Постави коментар