Joseph Heller, Kvaka 22 (3. Havermeyer)

 

3.Havermeyer 

       Zapravo, kad se Yossarian vratio iz bolnice, nije našao nikoga osim Orra i mrtvaca u Yossarianovu šatoru. Mrtvac u Yossarianovu šatoru bio je zanovetalo pa ga Yossarian nije voleo, iako ga nikad nije ni video. Yossariana je toliko smetalo što mu on tu povazdan leži da je nekoliko puta išao u štab da se prituži naredniku Towseru, koji nije hteo da prizna čak ni da mrtvac postoji, kao što, naravno, i nije više postojao. Još je gore bilo obraćati se direktno majoru Majoru, protegljastom i koščatom komandiru eskadrile, koji je pomalo nalikovao na Henryja Fondu u nevolji, i koji je iskakao kroz prozor svoje kancelarije kad god bi se Yossarian probio pored narednika Towsera da mu priča o svemu tome. S mrtvacem u Yossarianovu šatoru naprosto nije bilo lako živeti. Čak je uznemirivao i Orra, s kojim isto tako nije bilo lako živeti i koji je, onoga dana kad se Yossarian vratio, petljao nešto oko ventila kroz koji će tećibenzin u peć, što ju je on počeo praviti dok je Yossarian bio u bolnici. 

 - Šta to radiš? - upita ga Yossarian oprezno kad je ušao u šator, iako je odmah video što radi.

 - Ovde propušta na jednom mestu - reče Orr. - Hteo bih to popraviti. 

 - Molim te da prestaneš - reče Yossarian. - Ideš mi na živce. 

 - Kad sam bio klinac - odvrati Orr - hodao sam po celi dan s divljim jabukama u ustima. S po jednom ispod svakog obraza.

Yossarian odloži torbicu iz koje je počeo vaditi toaletne potrepštine, pa se sumnjičavo sav ukruti. Prođe jedna minuta.

- A zašto? - nije mogao da ne zapita.

Orr se slavodobitno naceri.

- Zato što su bolje nego divlje kestenje - odgovori

   Orr je klečao na podu šatora. Radio je bez predaha, rastavljao ventil, pomno rasprostirao sve sićušne deliće, brojao ih i onda beskonačno proučavao svaki pojedini od njih, kao da nikad u životu nije video ništa ni približno slično, pa onda ponovo sastavljao celi mali mehanizam, pa opet, i opet, i opet, i opet, a da nije ni najmanje gubio strpljenje ni zanimanje, niti pokazivao znakove umora ni nameru da ikad završi posao. Yossarian ga je promatrao kako se bakće, i bio je uveren da će biti prisiljen da ga ubije s predumišljajem, ako ne bude prestao. Pogled mu pade na lovački nož koji je mrtvac obesio iznad okvira mreže protiv komaraca onoga dana kad je stigao. Nož je visio uz mrtvačevu praznu kožnu futrolu iz koje je Havermeyer ukrao revolver.

- Kad nisam mogao doći do divljih jabuka - nastavi Orr - uzimao sam divlje kestenove. Divlji kestenovi su otprilike iste veličine kao divlje jabuke i zapravo imaju bolji oblik, iako oblik nije uopšte važan.

- A zašto si nosio divlje jabuke u ustima? - upita ga iznova Yossarian. - To sam te pitao.

- Zato što imaju bolji oblik nego divlji kestenovi - odgovori Orr. - Upravo sam ti to sad rekao.

- A zašto si ti - opsova Yossarian zadivljeno - zlopogleđo, odrode i kučkin sine sa sklonošću za tehniku, nosio bilo šta u ustima?

- Ja nisam nosio bilo šta u ustima - reče Orr. - Ja sam nosio divlje jabuke u ustima. Kad nisam imao divlje jabuke, nosio sam divlje kestenove. U ustima.

Orr se kesio. Yossarian odluči da ćuti, i ćutao je. Orr je čekao. Yossarian je čekao duže.

- Po jedan ispod svakog obraza - reče Orr.

- Zašto?

Orr to jedva dočeka.

- Kako zašto?- Yossarian odmahnu glavom smeškajući se i ne hoteći dalje govoriti.

- Nešto je čudno na ovom ventilu - razmišljaše Orr naglas.

- Šta to? - priupita Yossarian.

- Zato što sam hteo ...

Yossarian je već znao.

- Isuse Hriste! Zašto si hteo ...

- ... Da imam obraze kao jabuke.

- ... Da imaš obraze kao jabuke? - pripita Yossarian.

- Hteo sam da imam obraze kao jabuke - ponovi Orr. - Još dok sam bio klinac, hteo sam da jednom imam obraze kao jabuke, pa sam odlučio da radim na tome dok ih ne dobijem, i bogami sam radio dok ih nisam dobio, a eto vidiš kako sam to postigao, noseći divlje jabuke u ustima po cele dane. - On se ponovo naceri. - Po jednu ispod svakog obraza.

- A zašto si hteo da imaš obraze kao jabuke?

- Nisam ja hteo da imam obraze kao jabuke - reče Orr. - Ja sam hteo da imam velike obraze. Nije mi bilo toliko stalo do boje, samo sam hteo da budu veliki. Radio sam na tome baš kao oni ludaci o kojima pišu u novinama kako po cele dane stišću gumene lopte samo zato da ojačaju ruke. Zapravo sam i ja bio jedan od tih ludaka. I ja sam po cele dane nosio u rukama lopte.

- Zašto?

- Kako zašto?

- Zašto si po cele dane nosio u rukama lopte?

- Zato što su lopte ... - poče Orr.

- ... Bolje nego divlje jabuke

Orr odmahnu glavom smejuckajući se.

- Ja sam to radio zato da sačuvam svoj dobar glas, ako me ko uhvati kako nosim divlje jabuke u ustima. Kad sam imao lopte u rukama, mogao sam poricati da u ustima imam divlje jabuke. Kad god bi me ko zapitao zašto nosim u ustima divlje jabuke, samo bih otvorio šake i pokazao da nosim gumene lopte, a ne divlje jabuke, i da su mi u rukama, a ne u ustima. To je dobar izgovor. Ali nisam nikad znao jesam li ga jasno izložio, jer te ljudi prilično teško razumeju kad govoriš sa dve divlje jabuke u ustima. 

 Yossarian ga je i sad prilično teško razumeo pa se još jednom upitao ne plazi li mu Orr jezik iza jednog od tih svojih obraza kao jabuke.

   Yossarian odluči da ne progovori više ni reči. Bilo bi uzalud. Poznavao je Orra i znao je da nema ni najmanje izgleda da dozna od njega zašto je želeo imati velike obraze. Isto bi ga toliko vriedilo pitati koliko ga vredi pitati zašto ga je ona kurva neprestano tukla cipelom po glavi onoga jutra u Rimu, u onom tesnom predsoblju ispred otvorenih vrata sobe male sestre Natelyjeve kurve. Bila je to visoka, kršna devojka dugačke kose i sjajnih modrih vena što su se u velikom broju sticale ispod kože boje kakaoa, onde gde joj je meso bilo najnježnije, a neprestano je psovala i vrištala i skakala visoko u zrak bosim nogama udarajući ga neprestance pravo po temenu šiljastom petom svoje cipele. Obadvoje su bili goli, a dizali su takvu buku da su se svi iz kuće sjatili u predvorje da gledaju, svaki par na vratima svoje spavaće sobe, svi goli osim babe u džemperu i s keceljom, koja je prekorno kvocala, i pohotljivog starog razvratnika koji se za cele te zgode razdragano kikotao od nekog pohlepnog i nadmoćnog veselja. Devojka je vrištala, a Orr se cerio. Kad god bi ga udarila petom svoje cipele, Orr bi se nacerio još glasnije, razbešnjavajući je još više, tako da bi ona skočila još više u zrak da ga nanovo mazne po tikvi, dok su joj divne bujne grudi letele na sve strane, kao zastavice što lepršaju na jakom vetru, a dupe i snažna bedra poskakivali joj tamo-amo kao kakva strahovita iznenadna sreća. Ona je vrištala, a on se kesio sve dok ona nije vrisnula i onesvestila ga jednim dobrim, snažnim udarcem u slepoočnicu tako da se prestao ceriti, pa su ga na nosilima odneli u bolnicu, s rupom u glavi, koja nije bila vrlo duboka, i s vrlo laganim potresom mozga, koji ga je izbacio iz stroja samo na dvanaest dana.

    Niko nije uspe da sazna šta se dogodilo, čak ni stari razvratnik koji se kikotao, ni baba koja je kvocala, koji su inače mogli saznati sve što se događalo u onom golemom i beskrajnom bordelu sa bezbroj spavaćih soba s obe strane uskih hodnika, što su vodili u suprotnim smerovima iz prostrana salona sa zastorima na prozorima i s jednom jedinom svetiljkom. Kad god bi ona devojka poslie toga srela Orra, digla bi suknju i podsuknju iznad tesnih belih elastičnih gaćica i, grubo se izrugujući, napela jedri, okrugli trbuh i psovala ga prezimo, a onda, kad bi videla kako se on plašljivo smijucka i skriva iza Yossariana, prasnula u promukao smeh. Šta je on učinio, ili šta je pokušao učiniti, ili šta nije uspeo učiniti iza zatvorenih vrata sobe male sestre Natelyjeve kurve, beše još tajna. Djevojka nije htjela reći Natelyjevoj kurvi ni kojoj drugoj kurvi, ni Natelyju ni Yossarianu. Orr bi možda rekao, ali je Yossarian odlučio da ne progovori više ni reči.

- Hoćeš li da znaš zašto sam hteo da imam velike obraze? - zapita Orr.

Yossarian je i dalje ćutao.

- Sećaš li se kako me u Rimu ona devojka koja tebe ne trpi neprestano udarala po glavi petom svoje cipele? Hoćeš li da znaš zašto me je udarala?

Još je bilo nemoguće zamisliti šta je on mogao učiniti da je toliko naljuti da ga lupa po glavi petnaest ili dvadeset minuta, ali da je opet ne naljuti toliko da ga zgrabi za gležnjeve i prospe mu mozak. Ona je svakako bila dovoljno visoka, a Orr je svakako bio dovoljno nizak. Orr je, uz to što je imao velike obraze, bio zubat i buljav i još manji od mladog Huplea, koji je spavao na krivoj strani železničke pruge, u šatoru u administrativnom području gde je Gladni Joe svake noći urlao u snu. Administrativno područje na kojem je Gladni Joe zabunom podigao svoj šator nalazilo se u sredini eskadrile, između useka u kojem su bile zarđale tračnice, i položite crne asfaltne ceste. Ljudi su mogli povesti devojke tom cestom ako su im obećali da će ih odvesti kamo god žele, jedre, mlade, priproste, nasmešene, krezube devojke s kojima su mogli skrenuti s ceste i leći u travurinu. Yossarian je to činio kad god je mogao, što nije bilo ni približno toliko često koliko ga je Gladni Joe, koji je mogao doći do džipa ali nije znao voziti, molio da čine. Šatori podoficira i vojnika njihove eskadrile bili su s druge strane ceste, uz bioskop pod vedrim nebom, gde su se, za svakodnevnu zabavu samrtnika, nevešte vojske sukobljavale noću na platnu na sklapanje, i kamo je toga istog poslepodneva stigla još jedna kulturno-zabavna družina.

Kulturno-zabavne družine slao je general P. P. Peckem koji je premestio svoj štab u Rim i koji nije imao pametnijeg posla dok je spletkario protiv generala Dreedlea. General Peckem bio je general koji je najviše držao do urednosti. Bio je živahan, ljubazan i vrlo točan general koji je znao kolik je opseg ekvatora i koji je uvek pisao »uvećan« kad je hteo reći »povećan«. Bio je mudonja, a najbolje je to znao general Dreedle kojeg je raspalila nedavna direktiva generala Peckema da se svi šatori na ratnom poprištu na Mediteranu podignu u istom smeru, da im ulazi ponosno gledaju prema Washingtonovu spomeniku u Washingtonu. Generalu Dreedleu koji je vodio jednu borbenu jedinicu, činilo se da je to obično sranje. Osim toga, kog se vraga tiče generala Peckema kako se podižu šatori u brigadi generala Dreedlea? Usledio je živ pravosudni spor između te dvojice gromovnika, koji je okončao u korist generala Dreedlea bivši stariji vojnik Wintergreen, poštanski službenik u štabu Dvadeset i sedme zračne eskadre. Wintergreen je okončao spor tako što je sve dopise od generala Peckema bacao u koš za smeće. Smatrao je da su preopširni. Mišljenja generala Dreedlea, izražena nepretencioznijim književnim stilom, svidela su se bivšem desetaru Wintergreenu, pa ih je hitno prosleđivao dalje pridržavajući se strogo propisa. 

 

    Da bi ponovo stekao ugled koji je bio izgubio, general Peckem počeo je slati više kulturno-zabavnih družina neg ikad pre, i poverio samom pukovniku Cargillu dužnost da probudi oduševljenje za njih.

   

Ali u Yossarianovu aviopuku nije bilo oduševljenja. U Yossarianovu aviopuku bio je samo sve veći broj vojnika, podoficira i oficira koji su po nekoliko puta na dan dostojanstveno dolazili k naredniku Towseru da ga pitaju nije li stigao nalog da ih pošalju kući. To su bili ljudi koji su imali pedeset borbenih zadataka. Sad ih je bilo više nego kad je Yossarian otišao u bolnicu, a još su čekali. Brinuli su se i grizli nokte. Bili su groteskni, kao suvišni mladići za ekonomske krize. Kretali su se porebarke, kao rakovi. Čekali su da se nalog da ih pošalju kući, na sigurno, vrati iz štaba Dvadeset sedme zračne ekadre u Italiji, a dok su čekali, nisu imali drugog posla nego da se brinu i grizu nokte i dostojanstveno dolaze po nekoliko puta na dan k naredniku Towseru da se raspitaju nije li stigao nalog da ih pošalju kući, na sigurno.

    Bila je to trka, i oni su to znali, jer su znali iz gorkog iskustva da pukovnik Cathcart može opet bilo kad povisiti broj borbenih zadataka. Nisu imali pametnijeg posla nego da čekaju. Samo je Gladni Joe imao pametnija posla kad god bi se vratio s leta. Mučila ga je mora pa je urlao, i izlazio je kao pobednik u šakačkim dvobojima s Hupleovim mačkom. Nosio je fotografski aparat u prvom redu na svakoj kulturno- zabavnoj priredbi i pokušavao snimati ispod podsuknje žutokosu sisatu pevačicu u haljini sa šljokicama, za koju se uvek činilo da će pući. Snimke nisu nikad uspele.

   Pukovnik Cargill, desna ruka generala Peckema, beše krepak, rumen čovek. Pre rata je bio čio, poduzetan, prodoran komercijalni direktor. Bio je vrlo loš komercijalni direktor. Pukovnik Cargill bio je toliko grozan komercijalni direktor da su se za njega otimale firmekoje su želele da pretrpe gubitke radi poreza. Širom civilizovanog sveta, od Parka Bettery do Fultonove ulice, bio je na glasu kao pouzdan čovek za brzo otpisivanje poreza. Bio je skup jer često propast nije dolazila lako. Morao je započeti od vrha i probijati se dole, a uz saosećajne prijatelje u Washingtonu nije bilo lako izgubiti pare. Bili su potrebni meseci teškog rada i brižljivog pogrešnog planiranja. Čovek bi sve stavio na krivo mesto, rastrojio, krivo proračunao, prevideo i otvorio sve rupe, i baš kad bi pomislio da je uspeo, vlada bi mu dala neko jezero, ili neku šumu, ili neko naftonosno polje, i sve pokvarila. Ali čak i uz takve smetnje moglo se uvek slobodno računati da će pukovnik Cargill upropastiti i najuspešnije preduzeće. On je bio čovek koji se uzdigao vlastitim sposobnostima i koji nije imao nikome zahvaliti na pomanjkanju uspeha.

- Momci - poče pukovnik Cargill pred Yossarianovom eskadrilom pazeći dobro na stanke u govoru. - Vi ste američki oficiri. Oficiri ni jedne druge vojske na svetu ne mogu to reći za sebe. Razmislite o tome! 

    Narednik Knight je razmislio i onda uljudno izvestio pukovnika Cargilla da govori vojnicima i podoficirima, a da ga oficiri čekaju na drugom kraju eskadrile. Pukovnik Cargill mu se odsečno zahvalio i pošao na drugi kraj sjajeći se od zadovoljstva samim sobom. Bio je ponosan što se uverio da dvadeset i devet meseci služenja u vojsci nije otupilo njegov izvanredni smisao za neumesnost.

   

- Momci - obratio se oficirima pazeći dobro na pauze u govoru. - Vi ste američki oficiri. Oficiri ni jedne druge vojske ne mogu to reći za sebe. Razmislite o tome! 

On ućuta  na čas da bi oni mogli razmisliti o tome. 

- Ovi su ljudi vaši gosti! - prodere se iznenada. - Prevalili su preko pet hiljada kilometara da vas zabave. Kako će se osećati ako niko ne bude hteo doći da ih gleda? Šta će biti s njihovim moralom? Pa sad, momci, meni ni iz džepa ni u džep. Ali ona cura koja vam danas želi svirati na harmonici mogla bi vam biti majka. Kako biste se vi osećali kad bi vam rođena majka prevalila preko pet hiljada kilometara da svira na harmonici jedinicama koje ju ne bi htele gledati? Kako će se ono dete koje bi ta harmonikašica mogla imati osećati kao odraste i sazna za to? Svi mi znamo kako će se osećati. E pa, momci, nemojte me krivo shvatiti. Sve je, naravno, potpuno dobrovoljno. Ja sam poslednji pukovnik na svetu koji bi vam zapovedio da idete na kulturno-zabavnu priredbu i da se dobro zabavite, ali ja želim da svaki od vas koji nije toliko bolestan da leži u bolnici pođe odmah na tu kulturno- zabavnu priredbu i da se dobro zabavi, i to je zapoved.

   Yossarian je zaista bio toliko bolestan da je hteo natrag u bolnicu, a bio je još bolesniji nakon tri borbena zadatka, kad je doktor Daneeka opet vrtio svojom setnom glavom odbijajući da ga poštedi daljnjih letova.

- Ti misliš da imaš briga? - prekori ga doktor Daneeka ojađeno. - A šta da ja kažem? Ja sam živeo osam godina na kikirikiju, dok sam učio za doktora. Posle kikirikija živeo sam na hrani za piliće u svojoj ordinaciji dok nisam stekao dovoljno pristojnu klijentelu da sam bar mogao podmiriti troškove. Tada, baš kad mi je praktika napokon počela donositi profit, bio sam mobilizovan. Ja ne znam zbog čega se ti žališ.

Doktor Daneeka bio je Yossarianov prijatelj, a nije hteo tako reći ni prstom maknuti da mu pomogne. Yossarian je pažljiov slušao dok mu je doktor Daneeka pričao o pukovniku Cathcartu u aviopuku, koji je želeo postati general, o generalu Dreedleu u aviobrigadi i bolničarki generala Dreedlea, i o svim ostalim generalima u štabu Dvadeset i sedme zračne eskadre, koji su tražili da svega četrdeset letova bude obavezno za svakog letača.

- Zašto se jednostavno ne nasmeješ i ne pomiriš sa sudbinom? - posavetovao je mrzovoljno Yossariana. - Budi kao Havermeyer!

Yossarian se zgrozi od tog saveta. Havermeyer je bio čelni bombarder-strelac koji nije nikad manevrisao kad se obarao na cilj, te je zato povećavao opasnost za sve koji su leteli u formaciji s njim.

- Havermeyere, kog đavola ti nikad ne manevrišeš? - pitali bi ga besno nakon leta.

- Hej, ostavite vi kapetana Havermeyera na miru - naložio bi pukovnik Cathcart. - On nam je najbolji bombarder-strelac. 

 Havermeyer bi se nacerio i kimnuo glavom i stao tumačiti kako on lovačkim nožem pravi dumdum metke pre nego što gađa poljske miševe svake večeri u svom šatoru. Havermeyer je zaista bio najbolji bombarder-strelac među njima, ali je leteo pravo i na istoj visini od tačke uvođenja napad do cilja, pa čak i mnogo dalje od cilja, sve dok ne bi video kako bombe padaju na zemlju i eksplodiraju u strelovitu sukljaju nenadana rumenila, što bi sevnulo ispod uskovitlana plašta dima i smrvljenih ostataka koji su divlje izbijali, kao gejziri u golemim sivim i crnim valovima što su se valjali. Havermeyer je držao smrtne ljude ukočene od straha u šest aviona, pitomih i mirnih kao mete na streljani, dok je s velikim zanimanjem pratio pogledom kroz pleksiglas nosa aviona bombe na celom njihovu putu i davao nemačkim topnicima koliko su god vremena trebali da nameste očanike i naciljaju i povuku obarače, ili konopčiće, ili prekidače, ili koga su god đavola vukli kad su oni hteli ubiti ljude koje nisu ni poznavali.

Havermeyer je bio čelni bombarder-strelac koji nije nikad promašio. Yossarian je bio čelni bombarder-strelac koji je bio smenjen zato što mu se fućkalo je li promašio ili nije. Nakanio je bio da živi večno ili da pogine pri tom pokušaju, i jedini mu je zadatak bio, kad god bi poleteo, da se vrati živ. 

    Ljudi su voleli leteti za Yossarianom koji je ispadao nad cilj iz svih mogućih pravaca i sa svih mogućih visina, uzlećući i sunovraćujući se i izvijajući se i okrećući se toliko okomito i oštro da su piloti u ostalih pet aviona morali dobro paziti da ostanu u formaciji s njim, leteći na istoj visini samo po dve-tri sekunde, koliko je trebalo da bace bombe, a onda bi opet naglo uzletio, uz bolno zavijanje motora, i izvrtao se toliko u zraku provlačeći se kroz jezivu baražnu vatru iz flakova, da bi se ubrzo svih šest aviona rasulo po nebu kao molitve, tako da je svaki mogao biti lak plen nemačkih lovaca, što Yossariana nije ni najmanje smetalo, jer nemačkih lovaca nije više uopšte bilo, a on nije želeo biti u blizini nijednog aviona u trenutku kad eksplodira. Tek kad bi sav onaj Sturm und Drang ostavili daleko za sobom, umorno bi zabacio šlem za zaštitu od flakova na uznojeni potiljak i prestao sipati upute McWattu za palicom, koga u takvim trenucima nije ništa drugo zanimalo nego gde su pale bombe.

- Bombe bačene - javio bi narednik Knight odostraga.

- Jesmo li pogodili most? - pitao bi McWatt

- Nisam video, neprestano sam ovde pozada  toliko poskakivao da nisam ništa video, a sad je sve obavijeno dimom pa se ne vidi.

- Hej, Aarfy, jesu li bombe pogodile cilj?

- Koji cilj? - zapitao bi kapetan Aardvaark, Yossarianov dežmekasti navigator, koji je pušio lulu usred hrpe karata koje je nabacao pokraj Yossariana u nosu aviona. - Ja mislim da još nismo stigli do cilja. Ili jesmo?

- Yossariane, jesu li bombe pogodile cilj?

- Koje bombe? - zapitao bi Yossarian kome su jedina briga bili flakovi.

- Ha, bože, šta se može - sročio bi McWatt.

    Yossarianu se živo fućkalo je li pogodio cilj ili nije, glavno da je Havermeyer, ili koji drugi čelni bombarder, pogodio pa da se više ne moraju vraćati. Od vremena do vremena neko bi se toliko naljutio na Havermeyera da bi ga lupio.

- Rekao sam vam, momci, da ostavite kapetana Havermeyera na miru - opominjao ih je srdito pukovnik Cathcart. - Zar vam nisam rekao, bogamu, da nam je on najbolji bombarder-strelac?

    Havermeyer bi se nacerio zbog pukovnikova upletanja i strpao još jedan komad karamele od kikirikija u usta. Havermeyer se izveštio u gađanju poljskih miševa noću pištoljem koji je ukrao mrtvacu iz Yossarianova šatora. Mamac mu je bio kornad čokolade, a prethodno bi naciljao u tami, dok je sedeo čekajući da čuje griskanje, i držeći prst u omči konopca, koji je proveo od okvira mreže protiv komaraca do lančića obične žarulje na vrhu. Konopac je bio napet kao struna na bendžu i, čim bi ga on cimnuo, upalila bi se žarulja i zaslepila uzdrhtalu žrtvu. Havermeyer bi se radosno kleberio promatrajući sićušnog sisavca kako se ježi i prevrće prestravljenim očima tražeći grozničavo uljeza. Havermeyer bi čekao dok im se pogledi ne bi ukrstili, a onda bi se glasno nasmejao i u isti mah povukao otponac i razni telešce, obraslo gustim krznom, po celom šatoru uz zaglušan tresak i poslao njegovu ili njenu plašljivu dušu Stvoritelju.

Jednom kasno u noći, kad je Havermeyer ispalio metak u jednog miša, Gladni Joe je izletio bos derući se iz svega svog krešiavog glasa i ispraznio kolt kalibra 45 u Havermeyerov šator jurišajući niz jednu stranu jarka i penjući se uz drugu, dok najednom nije nestao u jednom od rovova koji su se, kao nekim čudom, pojavili pokraj svakog šatora ujutro, pošto je Milo Minderbinder bombardovao eskadrilu. Bilo je to baš pred zoru »Velike famozne opsade Bologne«, kad su nemi mrtvaci napučivali noćne sate kao živi dusi i kad je Gladni Joe bio sumanut od teskobe, jer je opet navršio potreban broj letova i nije više trebalo da leti. Kad su ga izvukli s mokra dna rova, Gladni Joe je nesuvislo nešto blebetao o zmijama, štakorima i paucima. Ostali su osvetlili džepnim svetiljkama dno, samo da se uvere. Dole nije bilo ničega osim nekoliko palaca ustajale kišnice.

- Vidite li? - vikao je Havermeyer. - Rekao sam vam ja. Rekao sam vam da je lud; nije li tako?

                                                

nastavci: Romani u nastavcima