29.Tri minuta
Proradila je jedna nova sirena, ĉiji se zvuk dizao i padao, a na svim satovima kazaljke su se vratile na 12.00 ĉasova, dok su sekundare poĉele da mere vreme. Sve štoperice zasijale su crveno s jednom zelenom linijom na brojĉaniku, koja je pokazivala kada će nastupiti eksplozija.
A mehaniĉki glas spokojno je ponovio: –Još tri minuta do nuklearnog samouništenja.
–Automatski –reĉe Stoun pribrano. –Sistem se sam ukljuĉuje ĉim je horizont kontaminiran. Ne smemo dozvoliti da dođe do eksplozije.
Hol je držao kljuĉ u ruci. –Postojili neki naĉin da stignem do pomoćne stanice?
–Ne na ovom horizontu. Svaki sektor hermetiĉki je odseĉen od ostalih.
–Ali postoje pomoćne stanice, na drugim horizontima?
–Da ...
–Kako da se popnem?
–Ne možete. Svi uobiĉajeni prolazi su zatvoreni.
–Kako stoji stvar s centralnim jezgrom? –Centralno jezgro povezivalo je sve horizonte.
Stoun slegnu ramenima. –Osiguranje ...
Hol se seti da je s Bartonom ranije razgovarao o osiguranju centralnog jezgra. Teorijski, onaj ko bi se našao u centralnom jezgru mogao je da ide gore, do samog vrha. Ali u praksi, oko jezgra su bili postavljeni senzori da bi se to spreĉilo. Isprva namenjeni tome da osujete bekstvo laboratorijskih
životinja koje bi se mogle probiti do jezgra, senzori su ispuštali gasoviti ligamin, jedan derivat kurarea, koji je bio topljiv u vodi. Bila su tu i automatska oružja koja su ispaljivala strelice s ligaminom.
Mehaniĉki glas reĉe: –Još dva minuta i ĉetrdeset i pet sekundi do samouništenja.
Hol se već vratio u laboratoriju i zurio kroz staklo uunutrašnju radnu oblast; iza toga nalazilo se centralno jezgro.
–Kakvi su moji izgledi? –upita Hol.
–Jednostavno, nema ih –odgovori Stoun.
Hol se sagnu i otpuza kroz tunel do plastiĉnog odela. Saĉekao je da se zatvori za njim, a onda dohvatio nož i isekao tunel, kao rep. Udahnuo je vazduh u laboratoriji, koji je bio hladan, svež i zaĉinjen Andromedinim sojem.
Ništa se nije dogodilo.
Pozadi, u laboratoriji, Stoun ga je gledao kroz staklo. Hol je video kako mu se usne miĉu, ali nije ĉuo ništa. Onda, trenutak kasnije, zvuĉnik je proradio i do njega dopre Stounov glas: –... najbolje što smo mogli da smislimo.
–Šta to?
–Odbrambeni sistem.
–Najlepše hvala –uzvrati Hol krenuvši ka gumenom zaptivaĉu. Bio je kružnog oblika i priliĉno mali, a vodio je ka centralnom jezgru.
–Imate samo jednu šansu –reĉe Stoun. –Doze su niske. One su proraĉunate za životinje od deset kilograma, kao što je veći majmun, a vi ste teški oko sedamdeset kilograma. Možete podneti priliĉno veliku dozu pre nego što ...
–Pre nego što prestanem da dišem –dopuni Hol. Žrtve kurarea su se gušile, jer je otrov izazivao paralizu grudnih mišića i dijafragme. Hol je bio siguran da to nije prijatan naĉin da se umre.
–Poželite mi sreću –obrati se on Stounu.
–Još dva minuta i trideset sekundi do samouništenja –reĉe Gledis Stivens
Hol udari pesnicom zaptivaĉ, koji se pretvori u oblak prašine. Zatim uđe u centralno jezgro.
Bilo je tiho. Ostavio je za sobom sirene i migajuća svetla na horizontu i zaronio u hladni metalni akustiĉni prostor. Centralno jezgro bilo je široko oko trideset stopa i premazano škrtom sivom bojom; samo jezgro, cilindriĉna cev s kablovima i mašinerijom, ležala je ispred njega. Na zidovima mogao je da vidi preĉage lestvica koje su vodile uvis, ka Horizontu IV.
–Imam vas na TV monitoru –ĉuo je Stounov glas. –Penjite se uz lestvice. Svakog trenutka može biti pušten gas.
Jedan novi glas s magnetofonske trake se umeša: –Centralno jezgro je kontaminirano. Osoblju ovlašćenom za odžavanje preporuĉuje se da smesta napusti taj rejon.
–Idite! –naredi Stoun.
Hol poĉe da se penje. Pošto je po kružnom zidu prevalio komad puta, obazreo se i video kako bledi oblaci belog dima prekrivaju pod
–To je gas –reĉe Stoun. –Nastavite.
Hol se žurno peo, ruku pred ruku, savlađujući preĉage. Disao je teško, delimiĉno zbog napora a delimiĉno zbog uzbuđenja.
–Senzori su vas otkrili –upozori ga Stoun. Glas mu je zvuĉao muklo.
Stoun je sedeo u laboratoriji na Horizontu V i posmatrao kontrolne table, kada su elektronske oĉi kompjutera otkrile Hola i prikazale okvirnu konturu njegovog tela kako se kreće uza zid. Stounu je on izgledao bolno ranjiv. Okrznuo je pogledom treći ekran, na kojem se video izbacivaĉ ligamina, koji se obrtao na svom zidnom držaĉu i ĉije su se majušne cevi pokretale da bi uzele nišan.
–Napred!
Na ekranu Holova prilika bila je istaknuta kao crvena na živoj zelenoj podlozi. Stoun je još gledao kada se konĉanica optiĉkog pribora nadnela nad telo i usredsredila na vrat. Kompjuter je bio programiran da bira mesto kroz koje protiĉe mnogo krvi; kod većine životinja vrat je bio pogodniji nego leđa.
Hol, koji se peo uza zid, bio je svestan samo rastojanja i svog umora. Osećao je ĉudnu i potpunu iscrpljenost, kao da se penje već satima. Onda je shvatio da je gas poĉeo da utiĉe na njega.
–Senzori su vas »uhvatili« –obavesti ga Stoun. –Ali ostalo vam je još samo desetak jardi.
Hol se obazre i vide jedan senzor. Bio je uperen pravo na njega Još ga je gledao kada je oruţžje opalilo, a mali pramen plaviĉastog dima izbio iz cevi. Ĉuo se zviţžduk, a tada je nešto pogodilo zid do njega i palo na pod.
–Ovog puta vas je promašilo. Nastavite.
Druga strelica udari u zid blizu njegovog vrata. On pokuša da požuri, pokuša da se kreće brže. Iznad svoje glave mogao je da vidi vrata s jednostavnim belim natpisom HORIZONT IV. Stoun je bio u pravu; imao je da pređe manje od deset jardi.
Treća strelica, a onda ĉetvrta. Još je bio netaknut. Nekom ironijom, u magnovenju ga je obuzela srdžba: prokleti kompjuter nije bio ni za šta, nije ĉak mogao da pogodi jednostavnu metu...
Sledeća strelica dokaĉila mu je rame, zapekla ga ulazeći u meso, a zatim ga je prožeo drugi talas gorućeg bola kada je teĉnost ubrizgana. Hol opsova.
Stoun je sve to gledao na monitoru. Na ekranu je razmetljivo registrovano POGODAK, a onda je ponovljen snimak događaja: pokazano je kako se strela kreće kroz vazduh i pogađa Holovo rame. To je prikazano triput uzastopce.
Glas ih je obavestio: –Još dva minuta do samouništenja.
–To je niska doza! –doviknu Stoun Holu. –Produžite.
Hol nastavi da se penje. Osećao se trom, kao da je težak ĉetiri stotine funti, ali se ipak peo. Baš kada je stigao do vrata, jedna strelica udari u zid kraj njegove jagodice.
–Odvratno.
–Idite! Idite!
Vrata su imala zaptivku i kvaku. Vukao je kvaku, a u meĊuvremenujoš jedna strelica udarila je o zid.
–Tako, tako, uspećete –hrabrio ga je Stoun.
–Ima još devedeset sekundi do samouništenja –javi se glas.
Kvaka popusti. Uz šištav zvuk vazduha vrata se otvoriše. Hol uđe uunutrašnju komoru baš kada ga jedna strelica pogodi u nogu, što je propratio kratak žareći val toplote. I najednom, u magnovenju, on oteža za hiljadu funti. Kretao se vrlo sporo kada se mašio vrata i zatvorio ih za sobom.
–Vi ste u vazdušnoj pretkomori –reĉe mu Stoun. –Okrenite kvaku sledećih vrata.
Hol se uputi ka unutrašnjim vratima. Bila su udaljena miljama –beskonaĉan put, rastojanje od kojeg je gubio nadu. Stopala kao da su mu bila oklopljena olovom, noge kao od granita. Osećao je sanjivost i bolni umor svaki put kada bi napravio jedan korak, a onda još jedan, a onda još jedan.
–Šezdeset sekundi do samouništenja.
Vreme je brzo prolazilo. Nije to mogao da shvati: sve je bilo tako brzo, a on je bio tako spor.
Ruĉica. Sklopio je prste oko nje kao u snu. Pomerio je ruĉicu.
–Borite se protiv otrova. Vi to možete! –vikao je Stoun.
Bilo je teško zapamtiti šta se dalje dešavalo. Video je kako se ruĉica pokreće i vrata otvaraju; bio je maglovito svestan devojke, jedne tehniĉarke koja je stajala u hodniku dok se on teturao. Posmatrala ga je oĉiju raširenih od straha kada je naĉinio još jedan nezgrapni korak.
–Pomozite mi –zamolio je Hol.
Ona je oklevala; oĉi su joj se još više raširile, a onda je pobegla niz hodnik.
Ispratio ju je glupavim pogledom i pao na pod. Pomoćna stanica bila je udaljena svega nekoliko stopa –jedna blistava, uglaĉana metalna tabla na zidu.
–Ĉetrdeset i pet sekundi do samouništenja –reĉe glas, a on se razgnevi jer je glas bio ženski i zavodljiv i snimljen na magnetofonsku traku, jer je neko planirao da se to odigra na ovaj naĉin i ispisao seriju neumoljivih naređenja kao kakav scenario kojeg su sada sprovodili kompjuteri uz svu onu uglaĉanu savršenu mašineriju iz laboratorije. Kao da je to bila njegova sudbina, planirana od poĉetka.
I bio je gnevan.
Kasnije, Hol nije mogao dase seti kako je uspeo da puzeći pređe poslednje rastojanje; niti se sećao kako mu je pošlo za rukom da se uspravi na kolena i kljuĉem posegne nagore. Ali zato se sećao kako ga je okrenuo u bravi i ugledao kako se zelena lampica opet upalila.
–Samouništenje je opozvano –najavi glas kao da je to sasvim normalno.
Hol je skliznuo na pod težak, iscrpljen, i posmatrao kako se mrak zgušnjava oko njega.
Dan peti
Odluka
30.Poslednji dan
Glas iz velike daljine reĉe: –On se bori protiv toga.
–Zaista?
–Da. Gledajte.
A onda, trenutak kasnije, Hol se zakašlja kada je nešto izvuĉeno iz njegovog grkljana i opet se zakašlja hvatajući vazduh i otvori oĉi.
Zabrinuto žensko lice naginjalo se nad njim. –Jeste li dobro? To brzo prolazi.
Hol pokuša da odgovori, ali nije uspeo. Leţžao je vrlo mirno na leđima i osećao sopstvene udisaje. Isprva, bio je pomalo ukrućen, ali uskoro je postalo lakše, rebra su mu se dizala i spuštala bez napora. Okrenuo je glavu i upitao: –Koliko?
–Oko ĉetrdeset sekundi –odgovori devojka. –Bar prema našoj proceni. Ĉetrdeset sekundi niste disali. Bili ste malo modri kad smo vas našli, ali mi smo vam odmah uvukli cev u grkljan i prikljuĉili na ureĊđaj za veštaĉko disanje.
–Kad je to bilo?
–Pre dvanaest do petnaest minuta. Ligamin kratko deluje, ali smo ipak bili zabrinuti za vas... Kako se osećate?
–Dobro.
On se obazre po sobi. Bio je u bolnici, na Horizontu VI. Na suprotnom zidu nalazio se televizijski monitor, na kojem se videlo Stounovo lice.
–Zdravo –reĉe Hol.
Soun se isceri. –Ĉestitam.
–Pretpostavljam da bomba nije ...
–Nije –odgovori Stoun.
–To je lepo –izusti Hol i zatvori oĉi. Spavao je duže od jednog sata, a kada se probudio, televizijski ekran bio je zamraĉen. Jedna medicinska sestra saopštila mu je da doktor Stoun razgovara s bazom Vandenberg.
–Šta se desilo?
–Prema prognozama, mikroorganizam se sada nalazi iznad Los Anđelosa.
–I?
Sestra slegnu ramenima. –Ništa. Izgleda da nema nikakvog efekta.
–Uopšte nikakvog efekta –rekao je Stoun mnogo kasnije. –Oĉigledno, mutirao je u dobroćudni oblik. Još ĉekamo izveštaje o ĉudnim smrtima i bolestima, ali već je prošlo šest ĉasova i svakog minuta verovatnoća je sve manja. Mi pretpostavljamo da će najzad migrirati nazad i napustiti atmosferu, jer ovde dole ima suviše kiseonika. Ali, naravno, da je bomba eksplodirala u »Grĉkoj vatri«....
–Koliko je vremena bilo ostalo? –upita Hol.
–Kada ste okrenuli kljuĉ? Oko trideset i ĉetiri sekunde.
Hol se osmehnu. –Vremena na pretek. Nije bilo razloga za uzbuđenje.
–Možda tamo gde ste vi bili –uzvrati Stoun. –Ali dole, na Horizontu V, bilo je i te kako uzbudljivo. Zaboravio sam da vam kažem da je, kako bi se poboljšalo njeno dejstvo, trideset sekundi pre podzemne nuklearne eksplozije trebalo da bude ispumpan sav vazduh iz Horizonta V.
–Oh –ote se Holu.
–Ali sada kontrolišemo situaciju –obavesti ga Stoun. –Imamo mikroorganizam i možemo nastaviti da ga izuĉavamo. Već smo poĉeli da određujemo ĉitav niz mutantnih oblika. Taj organizam prosto zapanjuje svojom raznovrsnošću. –On se osmehnu. –Mislim da moţžemo biti sasvim uvereni da će organizam preći u gornje slojeve atmosfere ne priĉinjavajući dalje teškoće na površini Zemlje, tako da ovde nema problema. A što se tiĉe nas ovde, mi shvatamo šta se sada događa u okviru mutacija. To je najvžnije: shvatiti.
–Shvatiti –ponovi Hol.
–Da –reĉe Stoun. –Moramo to sasvim shvatiti.
Epilog
Zvaniĉno, gubitak »Androsa-5«, svemirskog broda s ljudskom posadom, koji je sagoreo pri ponovnom ulasku u atmosferu, objašnjen je pojavom mehaniĉke greške.Toplotni štit prevuĉen plastikom i volframom, navodno, potpuno je erodirao usled toplotnog udara prilikom povratka u atmosferu i NASA je povela istragu o proizvodnim postupcima primenjenim kod izrade ovog štita.
U Kongresu i u štampi ĉuli su se buĉni zahtevi za sigurnim svemirskim brodom. Pod pritiskom vlade i javnosti, NASA je odluĉila da odloži buduće letove s ljudskom posadom na neodređeno vreme. Ovu odluku saopštio je Džek Meriot, »glas Androsa« na konferenciji za štampu u Centru za letove s ljudskom posadom u Hjustonu. Sledi jedan izvod iz dijaloga vođenog na konferenciji.
P: Džek, kada to odlaganje stupa na snagu?
O: Odmah. Upravo sada, dok vam govorim, prekidamo posao.
P: Šta predviđate, koliko će taj prekid trajati?
O: Bojim se da je na to nemoguće odgovoriti.
P: Može li potrajati mesecima?
O: Može.
P: Džek, može li potrajati i godinu dana?
O: Ja, jednostavno, nisam u stanju da na to odgovorim. Moramo ĉekati rezultate istražnog odbora.
P: Vidim da je Dţžeremi Stoun na spisku ĉlanova istržnog odbora. Kako to da je uvršćen jedan bakteriolog?
O: Profesor Stoun je u prošlosti uĉestvovao u radu mnogih nauĉnih savetodavnih tela. Mi cenimo njegovo mišljenje u širokom dijapazonu tema.
P;Hoće li to odložiti planirani termin spuštanja na Mars?
O: Svakako, to će odgoditi naš projekt.
P: Džek, za koliko?
O: Iskreno da vam kažem, to je nešto što bismo svi mi ovde voleli da znamo. Mi gledamo na neuspeh »Androsa-5« kao na nauĉnu grešku, slabost u sistemskoj tehnologiji, a ne kao na specifiĉno ljudsku grešku. Nauĉnici sada razmatraju problem, i mi moramo ĉekati njihova otkrića. Stvarno, odluka nije u našim rukama.
P: Džek, da li biste to ponovili?
O: Odluka nije u našim rukama
K R A J
Chrichton Michael,Andromedin soj (ceo roman u nastavcima: Romani u nastavcima )
Нема коментара:
Постави коментар