XVIII
Sutradan se sjajni Šenbok svrati tetkama po Nehljudova i sasvim ih opčini svojom elegancijom, ljubaznošću, veseljem, darežljivošću i ljubavlju prema Dmitriju. Darežljivost njegova, ako se i vrlo svidela tetkama, ipak ih je navela čak i na neku dvoumicu svojom preteranošću. Prosjacima, slepcima, koji su došli, dao je rubalj, za napojnice je slugama porazdelio petnaest rubalja, a kad je Sizetka, psetance Sofje Ivanovne, pred njim okrvavila nogu, ponudio se da će joj napraviti povoj te, ne premišljajući ni jedan tren, razderao svoj batisten rupčić s porupčićima (Sofja je Ivanovna znala da tuce takvih rubaca ne stoji manje od petnaest rubalja) i načinio od njega povoje za Sizetku. Tetke nisu još videle takvih ljudi i nisu znale da taj Šenbok ima dvesta hiljada duga, koji i neće, znao je, nikad platiti, i da mu je isti račun - bilo dvadeset i pet rubalja manje ili više.
Šenbok je ostao samo jedan dan i naredne je noći otputovao zajedno s Nehljudovorn. Nisu mogli duže da ostanu, jer je bio već poslednji rok da se jave svojem puku.
Tog poslednjeg dana što je proveo kod tetaka, dok je još svež bio spomen o noći, Nehljudovu su u duši iskrsavala i borila se između sebe dva osećaja: jedan, žarke, čulne uspomene životinjske ljubavi, sve ako mu ni izdaleka nije dala ono što je obećavala, i nekog zadovoljstva sa samim sobom što je postigao cilj; drugi, svest o tom da je učinio nešto vrlo zlo i da se to zlo mora ispraviti, a ispraviti treba ne zbog nje, nego zbog sebe.
U tom egoističkom ludilu, u kojem se nalazio, mislio je Nehljudov samo o sebi - o tom hoće li ga osuđivati i koliko će ga osuđivati ako doznaju kako je postupio s njom, a nije mislio o onom što trpi ona, i šta će biti s njom.
Mislio je da Šenbok naslućuje o njegovu odnosu s Katjušom, i to je laskalo njegovu samoljublju.
- Zato si ti odjednom tako zavoleo tetke - reći će mu Šenbok kad je spazio Katjušu - pa nedelju dana ostaješ kod njih. Ni ja ne bih na tvom mestu hteo da putujem. Divota!
Mislio je još i o tom da mu je, doduše, i žao odlaziti sada dok se još nije nauživao ljubavi s njom, ali mu je na probitak što mora da ode, jer u jedan mah kida odnos koji bi se teško mogao održavati. Mislio je još i o tom da joj mora dati novaca, ne zbog nje, ne zato što bi joj mogli trebati ti novci, nego zato što uvek tako čine, i njega bi držali za nepoštena čoveka kad bi se okoristio njom i ne bi to platio I dao joj je novaca - onoliko koliko je držao da dolikuje njegovom i njenom položaju.
Na dan kad je odlazio dočekao ju je u tremu. Planula je kad ga je smotrila i htela da prođe pokazujući očima prema otvorenim vratima u služinsku sobu, ali je on zadrži.
- Hteo sam da se oprostim - reče gužvajući u ruci omotnicu s novčanicom od sto rublja. - Evo ja...
Ona se doseti, namršti se, strese glavom i odgurne mu ruku.
- Ta uzmi - izmuca on, turi joj omotnicu u njedra i, kao da se opekao, otrči u svoju sobu mršteći se i stenjući.
I dugo je još posle toga hodao po svojoj sobi i grčio se, čak i skakao i naglas hukao kao od fizičke boli čim bi se setio toga prizora.
No, šta da radi? Uvek je tako. Tako je to bilo sa Šenbokom i s guvernantom o kojoj je pripovedao, tako je bilo sa stricom Grišom, tako je bilo s ocem kad je živeo na selu te mu seljanka rodila onog nezakonitog sina Mitjenjku koji živi još i danas. A kad svi rade tako, onda zasigurno i treba da bude tako. Tako je tešio sebe, ali se nije nikako mogao utešiti. Uspomena o tom pekla mu je savest.
U dubini, u najdubljoj dubini duše je znao da je postupio tako gadno, podlo, okrutno, da on, kad je svestan o tom postupku, ne samo što ne može nikoga osuđivati nego ni gledati ljudima u oči, a ni spomena nema o tom da bi se smatrao za krasnog, plemenitog, velikodušnog mladaog čoveka za kakvog je smatrao sebe. A potrebno je bilo da sebe smatra za takva zato da bi i dalje živeo živahno i veselo. A za to je bilo jedno jedino sredstvo: da ne misli o tom. Tako je i radio.
Onaj život u koji je ulazio - nova mesta, drugovi, rat - pomogoše tomu. I što je dalje živeo, to je više zaboravljao, a napokon je zaista sasvim zaboravio.
Samo jedan put - kad se posle rata, nadajući se da će je videti, navratio tetkama i doznao da Katjuše više nema, da je brzo iza njegova odlaska otišla od njih da rodi, da je negde rodila, i, kako su tetke čule, moglo je po vremenu biti njegovo, ali je moglo i da ne bude njegovo. Tetke su govorile da se iskvarila i da je bila razvraćena priroda, ista kao i njena mati. I taj sud njegovih tetaka godio mu je, jer kao da je opravdavao njega. Isprva je ipak hteo da pronađe nju i dete, ali kasnije, baš zato što ga je na dnu duše bolelo i stideo se da misli o tom, nije se kako treba potrudio da ih potraži te je još brže zaboravio svoj greh i prestao da misli o tom.
Ali mu sada, eto, ovaj čudni slučaj napomenuo sve i tražio od njega da prizna svoju bezdušnost, okrutnost, podlost, koji su mu omogućili da mirno živi za tih deset godina s takvim grehom na savesti. Ali njemu nije bilo ni na kraj pameti da to prizna, i sad je mislio samo o tom da se ne bi odmah saznalo sve i da ona ili njen branitelj ne bi sve pripovedili i njega osramotili pred svima.
XIX
U takvom se duševnom raspoloženju nalazio Nehljudov kad je iz sudnice otišao u porotničku sobu. Sedio je uz prozor, slušao razgovore oko sebe i neprestano pušio.
Veseli je trgovac očito u dubini duše uživao kako je trgovac Smeljkov provodio vreme.
- No, brate, svojski si bančio, sibirski. I nije luda glava kakvu je devojku zamilovao.
Veseli je trgovac očito u dubini duše uživao kako je trgovac Smeljkov provodio vreme.
- No, brate, svojski si bančio, sibirski. I nije luda glava kakvu je devojku zamilovao.
Porotnički je starešina dokazivao, da sve stoji do veštačenja. Petar Gerasimovič šalio se nešto s nadstojnikom Židovom, i oni se nečemu grohotom nasmejali. Nehljudov je na pitanja odgovarao tek koju reč i želeo jedino da ga ostave na miru.
Kad je sudski pristav naherena hoda pozvao opet porotnike u sudnicu, Nehljudov oseti strah kao da i ne ide suditi, nego kao da njega vode pred sud. Osećao je već u dnu duše da je nitkov koji treba da se stidi pogledati ljudima u oči, a ipak je, po navici, s običnim samosvjesnim kretnjama, otišao na podij i sjeo na svoje mjesto, drugi iza starješine, prekrstio noge i počeo se igrati pince-nezom.
Okrivljenike su također bili nekud odveli i tek ih doveli opet.
U sudnici su bila nova lica - svedoci, i Nehljudov opazi kako je Maslova uzgledala nekoliko puta kao da ne može da otrgne pogled s vrlo nagizdane debele žene u svili i baršunu, koja je sedela u prvom redu pred rešetkama, pod visokim šeširom s velikom vrpcom i s elegantnom torbicom na ruci goloj do lakta. Kako je kasnije saznao, to je bila svedokinja, gospodarica one kuće u kojoj je živela Maslova.
Započelo je preslušavanje svedoka: ime, vera itd. Zatim je, posle upita strankama kako žele da ispituju: pod zakletvom ili bez zakletve - došao opet, jedva vukući noge, onaj isti starac sveštenik, i opet isto onako nameštajući zlatni krst na svilenim prsima, onako miran i uveren da radi potpuno koristan i važan posao, zakleo svedoke i veštake. Kad je završila zakletva, budu otpravljeni svi svedoci, a zadržana samo jedna, i to Kitajeva, vlasnica javne kuće. Zapitaše je šta ona zna o toj stvari. Kitajeva ispripoveda potanko i skladno, pretvorno se smejući, uz svaku rečenicu obarajući glavu sa šeširom, nemačkim akcentom:
Ponajpre je njoj u kuću došao znanac, konobar Simon, po devojku za bogatog sibirskog trgovca. Ona je poslala Ljubašu. Za neko se vreme vratila Ljubaša zajedno s trgovcem.
- Trgovac je već bio zanesen - malo se smeškajući govorila je Kitajeva - a kod nas je nastavio da pije i da časti devojke; ali kako mu je uzmanjkalo novaca, poslao je u svoju sobu tu istu Ljubašu za koju je bio stekao »predilekciju« - reče pogledavši okrivljenicu.
Nehljudovu se učini da se Maslova pri tom osmehnula i taj mu se osmeh učini odurnim. Iskrslo u njemu neobično, nejasno gađenje, koje se mešalo sa smilovanjem.
- A kakvo je vaše mišljenje o Maslovoj? - crveneći se i u neprilici zapita sudski kandidat koga je sud odredio da brani Maslovu.
- Najbolji - odgovori Kitajeva - devojka obrazovana i šik. Odgojena je u dobroj porodici i francuski zna čitati. Pila je gdekad odviše, ali znala za sebe. Sasvim dobra devojka.
Katjuša je gledala gospodaricu a zatim bacila odjednom oči na porotnike, zaustavila ih na Nehljudovu i lice joj se uozbiljilo i čak postalo oštro. Jedno joj je oko oštro zrikalo. Podugo su ta dva oka što tako neobično gledaju bila uperena u Nehljudova, a on uza svu stravu što ga je obuzimala, nije mogao da otrgne svoj pogled od tih očiju, zrikavih, s belim što se jarko sja u njima. Setio se one strašne noći s ledom što se lomio, s maglom, a posebno s onim izvrnutim mesecom što se uštapio a digao se pred jutro i obasjavao nešto crno i strašno. Ta dva crna oka što gledaju i njega i pokraj njega napominjala su mu to nešto crno i strašno.
»Prepoznala me«, pomisli on. I Nehljudov kao da se skupio očekujući udarac. Ali ga ona nije prepoznala. Tiho je uzdahnula i opet stala da gleda predsednika. Nehljudov uzdahnu takođe. »Ah, da što brže«, mislio je. Obuzimao ga sad osećaj nalik na ono što ga je obuzimalo u lovu kad je trebalo da dotuče ranjenu pticu - i gadno je, i jadno, i mučno.
Nedotučena se ptica koprca u lovačkoj torbi; i mrsko je, i jadno, i hteo bi da je dotuče i zaboravi.
Takav je mešovit osećaj sad obuzimao Nehljudova slušajući ispitivanje svedoka.
XX
No, kao usprkos njemu, rasprava se otegla: posle pojedinačnog ispitivanja svedoka i
veštaka i posle svih nepotrebnih pitanja što su ih, obično, važno zadavali tužiočev zamenik i branilac, predloži predsednik porotnicima da pregledaju stvarne dokaze koji su
se sastojali od prstena silne veličine, s rozetom od briljanata, a taj se prsten očito naticao
na vrlo debeo kažiprst, i od filtra u kojem je pretraživan otrov. Stvari su bile zapečaćene i
na njima ceduljice.
Porotnici su se već spremali da razgledaju te stvari, ali uto ustane tužiočev zamenik i
zaište da se prije razgledavanja stvarnih dokaza pročita lekarski nalaz o lešu.
Predsednik, koji je požurivao raspravu da bi stigao svojoj Švajcarki, znao je, doduše, vrlo
dobro da čitanje tog spisa ne može imati nikakve druge posledice osim dosade i odgađanja jela, i da tužiočev zamenik zahtieva to čitanje jedino zato što zna da ima pravo
zaiskati to - ali nije ipak mogao odbiti te izjavio da pristaje. Sekretar dohvati spis i poče
opet da čita svojim setnim glasom, nejasno izgovarajući slova l i r.
»Po vanjskom se nalazu razabralo da je:
1) Rast Feraponta Smeljkova 2 aršina i 16 vršaka.«- Bogami valjana ljudeskara - zabrinuto šapne trgovac Nehljudovu u uho.
2) Prema vanjštini utvrđeno je da je imao oko četrdeset godina.
3) Leš je naduven.
4) Koža je na trbuhu svuda zelenkasta, mestimice išarana tamnim mrljama.
5) Epiderma se na telu digla u mehurima različite veličine, a mjestimice se odlupila i visi u obliku velikih krpa.
6) Kosa je kestenjaste boje, gusta, a pri dodiru lako opada s kože.
7) Oči su iskočile iz duplja, a rožnica potamnela.
8) Na nosnice, iz oba uha i iz usta curi penava sukrvica, usta su napola otvorena.
9) Vrata gotovo i nema zbog nadutosti lica i prsiju.« I tako dalje, i tako dalje.
2) Prema vanjštini utvrđeno je da je imao oko četrdeset godina.
3) Leš je naduven.
4) Koža je na trbuhu svuda zelenkasta, mestimice išarana tamnim mrljama.
5) Epiderma se na telu digla u mehurima različite veličine, a mjestimice se odlupila i visi u obliku velikih krpa.
6) Kosa je kestenjaste boje, gusta, a pri dodiru lako opada s kože.
7) Oči su iskočile iz duplja, a rožnica potamnela.
8) Na nosnice, iz oba uha i iz usta curi penava sukrvica, usta su napola otvorena.
9) Vrata gotovo i nema zbog nadutosti lica i prsiju.« I tako dalje, i tako dalje.
Na četiri stranice, u 27 tačaka, tekao je tako opis svih potankosti o vanjskom nalazu strašnog, gorostasnog, debelog i još naduvenog, a sad u raspadanju leša toga trgovca koji se provodio po gradu. Neko neodređeno gađenje, koje je osjećao Nehljudov, još je poraslo pri čitanju tog opisa leša. Život Katjušin i sukrvica što curi iz nosnica, i oči što su iskočile iz duplja, i njegov postupak s njom, sve su to, činilo mu se, stvari iste vrste, i sa svih su ga strana okruživale i zaokupljale te stvari. Kad se najzad završilo čitanje vanjskog nalaza, uzdahne predsednik teško i digne glavu nadajući se da je kraj, ali sekretar započe odmah da čita opis unutarnjeg nalaza.
Predsednik spusti opet glavu, podupre se rukom i zaklopi oči. Trgovac koji je sedeo do Nehljudova teškom je mukom nepomično, isto kao i žandari za njima susprezao san i ponekad se ljuljao; okrivljenici su sedeli »Po unutarnjem se nalazu razabiralo
1) Lubanjske su se kožice lako odvajale od lubanjskih kostiju, i nigde se nije videlo da je podustala krv; 2) lubanjske su kosti srednje debljine i cele; 3) na tvrdoj mozgovoj opni nalaze se dve male pigmentne mrlje, po prilici od četiri palca, a sama je opna bledezagasite boje« i tako dalje, i tako dalje, još trinaest tačaka.
Ređala se imena poznatih očevidaca, potpisi i zatim zaključak liječnikov, po kojem se vidjelo da promjene u želucu i djelomice u crijevima i bubrezima, koje su se našle pri razudbi i unesene u zapisnik, daju pravo da se zaključi, s velikim stepenom verovatnosti, da je Smeljkovljeva smrt nastala od trovanja otrovom koji mu je dospio u želudac zajedno s vinom. Po promenama u želucu i u crevima teško je reći kakav je zapravo otrov bio uveden u želudac; da je taj otrov dospeo u želudac s vinom, valja suditi po tom što se u
Smeljkovljevu želucu našla velika količina vina.
- Vidi se, pio je junački - šapne opet trgovac koji se prenuo.
Čitanje toga zapisnika, koje je trajalo oko sata, nije ipak zadovoljilo tužiočeva zamenika.
Kad je pročitan zapisnik, predsednik mu se obrati:
- Ja mislim da je izlišno čitati spise o nalazu unutarnjih organa.
- Ja bih molio da se pročitaju ti nalazi - oštro će tužiočev zamenik ne gledajući predsednika, malo se pridignuvši u stranu i kazujući tonom svoga glasa da je njegovo pravo zahtevati to čitanje, da on neće odustati od toga prava i da će odbijanje biti razlog za kasaciju.
Sudac velike brade i dobrih spuštenih očiju, koji je bolovao od katara, oseti silnu slabost i obrati se predsedniku.
- I čemu da se to čita? Samo zatežu. Te nove metle ne metu čistije, nego duže.
Sudac sa zlatnim naočarima nije rekao ništa, nego mrko i odrešito gledao preda se, ne nadajući se nikakvu dobru ni od svoje žene, ni od života.
Započelo je čitanje spisa:
»Godine 188*..., 15. .. ja dolje potpisani, po naredbi zdravstvenog odseka br. 638 - započe odlučno, povisivši dijapazon svoga glasa kao da želi rasterati san koji je morio sve prisutne - u prisutnosti pomoćnika zdravstvenog inspektora izvršio sam nalaz unutarnjih organa:
1) desnog pluća i srca (u staklenom sudu od šest funti),
2) želučana sadržina (u staklenom sudu od šest funti),
3) samoga želuca (u staklenom sudu od šest funti),
4) jetara, slezene i bubrega (u staklenom sudu od tri funte),
5) creva (u glinenom sudu od šest funti)...
Kad je započelo to čitanje, nagne se predsednik jednom sucu i zašapće nešto, zatim drugom, a kad je dobio potvrdne odgovore, prekine čitanje na tom mestu:
- Sud je odlučio da je izlišno čitanje spisa - reče on. Sekretar ućutia skupljajući spise, tužiočev zamenik uze srdito da zapisuje nešto.
- Gospoda porotnici mogu razgledati stvarne dokaze - reći će predsednik.
Starešina i nekoji porotnici dignu se i, u neprilici zbog te kretnje ili zbog položaja što treba da dadu svojim rukama, pristupe stolu i redom pogledaju prsten, staklenicu i filtar.
Trgovac čak i omeri prsten o svoj prst.
- Baš mu je bio ljudski prst - reče kad se vratio na svoje mesto. - Kao čestiti krastavac -priklopi očito se zabavljajući tom slikom o gorostasu što ju je zamislio o otrovanom trgovcu.
Kad je započelo to čitanje, nagne se predsednik jednom sucu i zašapće nešto, zatim drugom, a kad je dobio potvrdne odgovore, prekine čitanje na tom mestu:
- Sud je odlučio da je izlišno čitanje spisa - reče on. Sekretar ućutia skupljajući spise, tužiočev zamenik uze srdito da zapisuje nešto.
- Gospoda porotnici mogu razgledati stvarne dokaze - reći će predsednik.
Starešina i nekoji porotnici dignu se i, u neprilici zbog te kretnje ili zbog položaja što treba da dadu svojim rukama, pristupe stolu i redom pogledaju prsten, staklenicu i filtar.
Trgovac čak i omeri prsten o svoj prst.
- Baš mu je bio ljudski prst - reče kad se vratio na svoje mesto. - Kao čestiti krastavac -priklopi očito se zabavljajući tom slikom o gorostasu što ju je zamislio o otrovanom trgovcu.
XXI
- Stvar o kojoj ćete suditi, gospodo porotnici - započeo je svoj govor koji je bio pripravio za čitanja zapisnika i spisa - značajan je, ako se tako može reći, prestupak.
Govor tužiočeva zamenika trebalo je, po njegovom mišljenju, da stekne društveno značenje, nalik na one znamenite govore što su ih govorili advokati koji su se proslavili. Istina, u opštini su sedele samo tri žene: švelja, kuvarica i sestra Simonova i jedan kočijaš, ali to nije ništa značilo. I oni su znameniti ljudi započinjali isto tako. A pravilo tužiočeva zamenika sastojalo se u tom da uvek bude na visini svoga položaja, to jest, da prodire u dubljinu psihološkog značenja prestupka i da otkriva društvene rane.
- Vi vidite pred sobom, gospodo porotnici, značajan, ako se tako može reći, prestupak pod kraj veka, na kojem su, može se reći, specifične crte one tužne pojave raspadanja, koje u naše vreme snalazi one elemente našega društva što se nalaze pod posebno, može se reći, jakim zrakama ovog procesa...
Tužiočev je zamenik govorio vrlo dugo, u jednu ruku nastojeći da spomene sve one nemile stvari što je smislio, u drugu ruku - a to je glavno - nastojeći da ne zastane ni na časak, nego da mu govor teče bez prestanka ceo sat i četvrt. Zastao je samo jedanput i prilično dugo gutao slinu, ali se odmah snašao i nadoknadio to zatezanje još jačom rečitošću.
Govorio je čas nežnim, umilnim glasom, prestajkujući s noge na nogu, gledajući porotnike, čas tihim poslovnim tonom, zagledajući u svoju beležnicu, čas gromkim glasom koji uglavljuje krivicu, obraćajući se čas opštinstvu, čas porotnicima. Samo ni jedan jedini put nije pogledao okrivljenike, koji su se sve troje bili upili očima u njega. U govoru mu je bilo sve najnovije što je onda bilo u modi u njegovom krugu i što se držalo, a drži se još i sada, za poslednju reč naučne mudrosti. Tu je bilo i nasleđe, i prirođena prestupnost, i Lombroso,21 i Tarde,22 i evolucija, i borba za opstanak, i hipnotizam, i sugestija, i Charcot,23 i dekadansa. Po tumačenju tužiočevog zamenika, trgovac je Smeljkov bio tip silnog, iskonskog Rusa, sa širokom prirodom njegovom, a po svojoj je poverljivosti i velikodušnosti pao žrtvom vrlo iskvarenih osoba kojima je dopao u šake.
Simon Kartinkin bio je atavistički plod kmetstva, čovek zatucan, bez obrazovanja, bez principa, čak i bez religije. Jefimija je bila njegova ljubavnica i žrtva nasleđa. U njoj se opažaju svi znaci degenerisanog lica. Glavna pak pokretačica prestupka bila je Maslova koja prikazuje pojavu dekadanse u njenim najnižim predstavnicima. - Ta je žena - govorio je tužiočev zamenik ne gledajući je - dobila obrazovanje. Čuli smo ovde pred sudom iskaz njene gospodarice. Ne samo da zna čitati i pisati, ona zna i francuski; sirotica je koja, valjda, u sebi nosi klice prestupnosti; odgojena je u inteligentnoj plemićkoj porodici i mogla bi živeti od poštena rada; ali ona ostavlja svoje dobrotvore, odaje se svojim strastima, a da im udovolji stupa u javnu kuću gde se ističe među drugim svojim drugaricama obrazovanjem, a glavno, kako ste čuli ovde, gospodo porotnici, od njene gospodarice, veštinom da na goste utiče onim tajanstvenim svojstvom koje je u poslednje vreme ispitala nauka, osobito Charcotova škola, a poznato je pod imenom sugestija. Baš tim svojstvom zaokuplja ona gorostasa Rusa, dobrodušnog, poverljivog Satka, bogatoga gosta, i upotrebljava to poverenje da ga najpre pokrade a zatim mu bez milosti oduzme život.
- No, tu se on, čini se, zatrčao - smeškajući se reče predsednik naginjući se strogom sucu.
- Strahovit bukvan - odgovori strogi sudac.
- Gospodo porotnici - nastavljao je, međutim, tužiočev zamenik graciozno se previjajući u tankom struku - u vašoj je vlasti sudbina ovih osoba, ali je u vašoj vlasti donekle i sudbina društva na koje vi utičete svojom presudom. Proniknite u značenje toga prestupka, u opasnost koju predstavljaju za društvo takve patološke, može se reći, individue kakva je Maslova, i ogradite društvo od zaraze, ogradite nevine, krepke elemente toga društva od zaraze, a često i od propasti.
I kao da je i sam smlavljen važnošću odluke koja će pasti, tužiočev se zamenik spusti na svoju stolicu očito do krajnosti oduševljen svojim govorom.
Smisao njegova govora, kad se izdvoji rečiti nakit, bio je taj da je Maslova hipnotizovala trgovca, pošto je ulagivanjem stekla njegovo poverenje, pa došla u njegovu sobu s ključem po novce i htela sama da uzme sve, ali su je uhvatili Simon i Jefimija, te je morala da deli s njima. A posle toga, da bi zamela tragove svome prestupku, dovezla se opet s trgovcem u gostionicu i onde ga otrovala.
Posle govora tužiočeva zamenika ustade s advokatske klupe čovek sredovečan, u fraku, sa širokim i polukružnim naškrobljenim prsima i žustro izgovori govor u obranu Kartinkinu i Bočkovoj. To je bio advokat kojega su oni bili najmili za trista rubalja. Branio je njih oboje i svaljivao svu krivicu na Maslovu.
Pobijao je iskaz Maslove da su Bočkova i Kartinkin bili zajedno s njom kad je uzimala novce i tvrdio da ne može imati vrednosti njen iskaz kao dokazane trovačice. Novce – 2.500 rubalja, govorio je advokat, moglo je zaraditi dvoje marljivih i čestitih ljudi koji su dobijali od gostiju gdekada po tri i po pet rubalja na dan. A trgovčeve je novce ukrala Maslova i predala ih nekomu ili čak ih i izgubila, jer ona nije bila u normalnom stanju.
Trovanje je izvršila jedino Maslova.
- Zato on moli porotnike neka Kartinkina i Bočkovu oslobode krivice za krađu novaca, a ako i osude da su krivi za krađu, onda bez učestvovanja u trovanju i bez odluke unapred stvorene.
Na kraju doda advokat, kao da prkosi tužiočevu zameniku, da sjajno razlaganje gospodina tužiočeva zamenika razjašnjava, doduše, naučna pitanja o nasleđu, ali ne pristaje za ovaj slučaj, jer je Bočkova kći nepoznatih roditelja.
Zatim ustade branilac Maslove i plašljivo, zapinjući, izgovori svoju odbranu. Nije poricao da je Maslova učestvovala u krađi novaca, samo je tvrdio da nije kanila otrovati Smeljkova, nego mu dala prašak samo zato da bi zaspao. Hteo je da se razglagolja i da razmotri kako je Maslovu razvratio muškarac koji je ostao nekažnjen, a ona morala da pretrpi svu težinu svoga pada, ali mu taj izlet u oblast psihologije nije nikako pošao za rukom da su se svi zastideli. Kad je stao gnjaviti o muškoj okrutnosti i ženskoj nemoći, zamoli ga predsednik, da bi mu pomogao, neka se drži predmeta.
Posle toga branitelja ustade opet tužiočev zamenik i odbrani svoju zasadu o nasleđu protiv prvog branioca time što se, ako Bočkova i jest kći nepoznatih roditelja, nikako ne pobija istinitost nauke o nasleđu, jer nauka je toliko uglavila zakon nasleđa da mi možemo ne samo da prestupak izvodimo iz nasleđa, nego i nasleđe iz prestupka. Što se pak tiče mišljenja obrane da je Maslovu razvratio neki tobožnji (osobito je zajedljivo kazao »tobožnji«) zavodnik, to svi podaci zapravo govore da je ona bila zavodnica mnogim i mnogim žrtvama koje su prošle kroz njene ruke. Rekavši to, on sedne pobednički.
Pozvani su zatim okrivljenici da se brane.
Jefimija Bočkova je ponavljala da ona nije ništa znala te je tvrdokorno ukazivala na Maslovu da je kriva svemu. Simon je samo ponovio nekoliko puta:
- Kako vas volja, samo nisam kriv nizašto.
A Maslova nije kazala ništa. Na poziv predsednikov neka kaže što zna u svoju odbranu, samo je uznela k njemu oči, ogledala se na sve kao zver koju hajkaju i odmah ih oborila i zaplakala jecajući na sav glas.
- Šta vam je? - zapita trgovac koji je sedeo do Nehljudova kad je čuo neobični glas što je odjednom ispustio Nehljudov. Taj je glas bilo suzdržano ridanje.
Nehljudov sve još nije razumevao celo značenje svog sadašnjeg položaja te je slabosti svojih živaca pripisao jedva suzdržano ridanje i suze koje su mu izbile na oči. Natakne pince-nez da ih sakrije, zatim izvadi rupčić i uzme se useknjivati.
Strah od sramote koja bi pala na nj kad bi svi, ovde, u sudnici, saznali za njegov postupak zaglušio je metež u njegovoj duši. Strah je taj bio u to vreme u njemu jači od svega.
Posle toga branitelja ustade opet tužiočev zamenik i odbrani svoju zasadu o nasleđu protiv prvog branioca time što se, ako Bočkova i jest kći nepoznatih roditelja, nikako ne pobija istinitost nauke o nasleđu, jer nauka je toliko uglavila zakon nasleđa da mi možemo ne samo da prestupak izvodimo iz nasleđa, nego i nasleđe iz prestupka. Što se pak tiče mišljenja obrane da je Maslovu razvratio neki tobožnji (osobito je zajedljivo kazao »tobožnji«) zavodnik, to svi podaci zapravo govore da je ona bila zavodnica mnogim i mnogim žrtvama koje su prošle kroz njene ruke. Rekavši to, on sedne pobednički.
Pozvani su zatim okrivljenici da se brane.
Jefimija Bočkova je ponavljala da ona nije ništa znala te je tvrdokorno ukazivala na Maslovu da je kriva svemu. Simon je samo ponovio nekoliko puta:
- Kako vas volja, samo nisam kriv nizašto.
A Maslova nije kazala ništa. Na poziv predsednikov neka kaže što zna u svoju odbranu, samo je uznela k njemu oči, ogledala se na sve kao zver koju hajkaju i odmah ih oborila i zaplakala jecajući na sav glas.
- Šta vam je? - zapita trgovac koji je sedeo do Nehljudova kad je čuo neobični glas što je odjednom ispustio Nehljudov. Taj je glas bilo suzdržano ridanje.
Nehljudov sve još nije razumevao celo značenje svog sadašnjeg položaja te je slabosti svojih živaca pripisao jedva suzdržano ridanje i suze koje su mu izbile na oči. Natakne pince-nez da ih sakrije, zatim izvadi rupčić i uzme se useknjivati.
Strah od sramote koja bi pala na nj kad bi svi, ovde, u sudnici, saznali za njegov postupak zaglušio je metež u njegovoj duši. Strah je taj bio u to vreme u njemu jači od svega.
XXII
Posle poslednjih reči okrivljenika i pregovaranja među strankama u kojem će se obliku postaviti pitanja, što je potrajalo još prilično dugo, postaviše pitanja i predsednik započe svoj rezime.
Pre nego što će razložiti stvar, vrlo je dugo tumačio porotnicima intonirajući nekako po domaći da je grabež grabež, a krađa krađa, i da je krađa sa zaključanog mesta krađa sa zaključanog mesta, a krađa s nezaključanog mesta krađa s nezaključanog mesta. I tumačeći to posebno je često pogledavao na Nehljudova kao da njemu posebno želi da udahne tu važnu stvar nadajući se da će on, kad to bude razumeo, razjasniti svojim drugovima. Zatim, kad je mislio da su se porotnici već dovoljno proželi tim istinama, stade da razlaže drugu istinu o tom da se ubistvom naziva takvo delo od kojega čovek umire -da je zato i trovanje ubistvo. A kad su i tu istinu, po njegovu mišljenju, bili također do kučili porotnici, rastumači im to, ako se krađa i ubistvo izvrše zajedno, da onda prestupak sačinjavaju krađa i ubistvo.
Uza sve to što je i sam želeo da se što pre oslobodi toga, a Švajcarka ga je već čekala, tako je bio privikao na svoj posao da nikako nije mogao da se zaustavi kad je započeo i zato je potanko upućivao porotnike, ako budu okrivljenike držali za krive, da ih imaju pravo proglasiti krivima, a ako ih budu držali za nekrive, imaju pravo da ih proglase nekrivima; ako ih pak budu držali za krive u jednom, ali za nekrive u drugom, to ih mogu proglasiti za krive u jednom, ali za nekrive u drugom. Zatim im je rastumačio da ipak, uza sve to što im je prepušteno to pravo, moraju da se razumno služe njime. Hteo je također da im rastumači da će, ako na postavljeno pitanje budu dali pozitivan odgovor, tim odgovorom priznati sve ono što je rečeno u pitanju, a ako ne priznaju sve što je rečeno u pitanju, to moraju da iskažu ono što ne priznaju. No, kad je pogledao na sat i video da će već za pet minuta biti tri sata, odluči da odmah priđe na razlaganje stvari.
- Okolnosti su u toj stvari ove - započe on i ponovi sve ono što su već nekoliko puta bili kazali i branioci, i tužiočev zamenik, i svedoci.
Predsednik je govorio, s obe su strane uz njega suci dubokoumna lica slušali i ponekad zagledavali na sat, pa im se njegov govor činio doduše dobar, to jest onakav kakav treba da bude, ali ponešto dug. Tako je isto mislio i tužiočev zamenik, i uopšte svi sudski ljudi, i svi koji su bili u sudnici. Predsednik završi rezime.
Činilo se da se izgovorilo sve. Ali predsednik se nije nikako mogao da odrekne svoga prava da govori, tako mu je godilo da sluša uverljive intonacije svoga glasa - te je smatrao za potrebno da izrekne još nekoliko reči o važnosti prava koje je dato porotnicima i o tom kako moraju pažljivo i oprezno da se služe tim pravom i da ga ne zloupotrebljavaju, o tom da su se zaklelii da tajnu o njihovu većanju mora da bude sveta, i tako dalje i tako dalje.
Od onog časa kad je predsednik progovorio gledala ga je Maslova i nije skidala s njega očiju kao da se boji neće li propustiti koju reč, i zato se Nehljudov nije bojao da bi se sastao s njenim pogledom i bez prestanka je gledao u nju. I u pameti mu se zbivala ona obična pojava: davno neviđeno lice ljubljenog bića zapanjuje te isprva onim vanjskim promenama koje su se zbile za vreme odsutnosti, pa pomalo postaje sasvim onakvo kakvo je bilo pre mnogo godina, nestaje svih promena što su se dogodile, i pred duševnim očima istupa samo glavni izražaj isključive, neponovljive duševne ličnosti. To se isto zbivalo u Nehljudovu.
Jest, unatoč uzničkoj haljini, odebljalu telu i razbujalim grudima, uprkos proširenom donjem delu lica, borama na čelu i na slepoočicama i uprkos podbuhlim očima, to je bez sumnje bila ona ista Katjuša koja je na svetlo Uskrsnuće Kristovo onako nevino gledala odozdo gore u njega, ljubljenog čoveka, svojim zaljubljenim očima što su se smejale od radosti i punoće života.
»I takav čudan slučaj. Ta baš je morala ta parnica da dopadne u moju sesiju, da je ja, koji je nisam sretao deset godina, sretnem ovde na optuženičkoj klupi. I čime će se završiti sve to? Da svrši brže, ah, što brže!«
Sve se još nije pokoravao onom osećaju kajanja što je progovorio u njemu. To mu se prikazivalo slučajnošću koja će proći i neće smesti njegov život. Osećao je kao da je u položaju onog šteneta koje se loše vladalo u sobama, pa ga gospodar zgrabio za ogrljak i zabada mu nos u onu gadariju što je načinilo. Štene skviči, trga se, da se što dalje odmakne od posledica svoga dela i da ih zaboravi, ali ga ne pušta neumoljivi gospodar. Tako je i Nehljudov osećao već svu gadariju onoga što je učinio, osećao je i snažnu ruku gospodarovu, ali sve još nije shvatao značenje tomu šta je uradio, nije priznavao samoga gospodara. Sve mu se htelo da ne veruje u nešto što je bilo pred njim i bilo njegovo delo. No, neumoljiva, nevidljiva ruka držala ga je, i već je slutio da se neće oteti. Junačio se još, i po prihvaćenoj navadi, prekrstivši noge i nehajno se igrajući svojim pince-nezom, u samosvesnoj pozi sedeo na svojoj stolici u prvom redu. Međutim je u dnu duše osećao već svu okrutnost, podlost, niskost ne samo tog svog postupka nego i svega svog pustog,razvratnog, okrutnog i samovoljnog života, i ona strašna zavesa, koja je po nekom čudu za sve to vreme, za svih tih dvanaest godina sakrivala njemu i taj njegov prestupak, i sav njegov život iza toga, uzljuljala se već, i on je već na mahove zavirivao za nju!
XXIII
Na kraju završi predsednik svoj govor te gracioznom kretnjom digne list s pitanjima i preda ga porotničkom starešini koji mu je pristupio. Porotnici ustanu radujući se što mogu da odu i, ne znajući šta bi sa svojim rukama, kao da se stide nečega, odu jedan za drugim u većnicu. Čim su se za njima zatvorila vrata, tim vratima pristupi žandar, potegne sablju iz korica, prisloni uz rame i stade pred vrata. Suci ustanu i odu. Okrivljenike izvedoše također.
Kad su porotnici ušli u većnicu, najpre povadiše, kao i pre, cigarete i zapališe. Neprirodnost i lažnost njihova položaja, koju su manje-više osećali dok su u sudnici sedeli na svojim mestima, prošla je čim su ušli u većnicu i stali da puše cigarete, i oni su se s osećanjem olakšanja razmestili po većnici i odmah je otpočeo živahan razgovor.
- Devojka nije kriva, zaplela se - reći će dobrodušni trgovac - treba biti milostiv prema njoj.
- To ćemo već rasuditi - odvrati starešina. - Mi se ne smemo odavati svojim ličnim utiscima.
- Lep je rezime izgovorio predsednik - primeti pukovnik.
- Baš lep! Ja sam gotovo zaspao.
- Glavna je stvar, služinčad ne bi znala za novce da Maslova nije bila u sporazumu s njima - reče nastojnik židovskog tipa.
- Po vašem je, dakle, sudu ona ukrala? - zapita jedan porotnik.
- Ne mogu nikako da to verujem - zavikne dobrodušni trgovac - nego je sve zlo počinila ta nevaljalica crvenih očiju.
- Svi su liepi - reče pukovnik.
- Ta ona veli da nije ulazila u sobu.
- Pa vi verujete više njoj. Ja toj mrcini ne bih poverovao ni za živu glavu.
- Pa šta onda, ta nije važno što vi ne biste poverovali. - reći će nastojnik.
- Ona je imala ključ.
- Šta onda ako je imala? - odvrati trgovac.
- A prsten?
- Ta ona je govorila - zavikne opet trgovac. - Trgovčina je karakteran, a opio se i istukao je. No, a zatim, zna se, požalio. Na, veli, ne plači. Ta koliko je čovek, čuo sam, bogme, dvanaest vršaka, svojih osam pudova.
- Ne radi se o tom - prekine ga Petar Gerasimovič - pitanje je u tom: je li ona nagovorila i zasnovala celu stvar ili služinčad?
- Ne može to uraditi sama služinčad. Ključ je bio u nje.
Nesuvisli je razgovor tekao podugo.
- Ta dopustite, gospodo, reći će starešina. - Sednimo za stol da rasudimo. Izvolite - reče sedajući na predsedničko mesto.
- I jesu gadure te devojčure - reći će nastojnik, a da potkrepi svoje mišljenje da je najkrivlja Maslova, pripovedi kako je jedna takva ukrala njegovu drugu na bulevaru sat.
Pukovnik stade tom prilikom da pripoveda još grozomorniju zgodu, krađu srebrnog samovara.
- Gospodo, molim pitanja! - reče starešina lupkajući olovkom po stolu.
Svi ućute. Pitanja su bila izražena ovako:
- Je li kriv seljak iz sela Boraka, krapivenskog kraja, Simon Petrov Kartinkin, 33 godine star, da je 17. 188*, u gradu N., zamislivši da usmrti trgovca Smeljkova, u nakani da ga opljačka, u sporazumu s drugim osobama, dao njemu u konjaku otrov od kojega je Smeljkov umro te mu ukrao novce u iznosu od 2.500 rubalja i briljantni prsten?
1. Je li za prestupak opisan u prvom pitanju kriva građanka Jefimija Ivanova Bočkova, 43 godine?
2. Je li za prestupak opisan u prvom pitanju kriva građanka Jekaterina Mihajlova, 27 godina?
3. Ako okrivljenica Jefimija Bočkova nije kriva prema prvom pitanju, nije li kriva zato što je 17. 188* u gradu N., nalazeći se u službi u gostionici »Mauritaniji«, tajom ukrala gostu te gostionice, trgovcu Smeljkovu iz zaključanog kovčega, koji se nalazio u njegovoj sobi, novaca u iznosu od 2.500 rubalja zbog čega je otključala na mestu kovčeg, koji je sama donela i odabrala?
Starješina pročita prvo pitanje.
- Šta je, dakle gospodo?
Na to pitanje odgovoriše vrlo brzo. Svi su se složili da odgovore: »Jest kriv je« i uglavili ga za učesnika i u trovanju i u krađi. Nije pristajao da Kartinkina proglasi krivim jedino starac radnik koji je na sva pitanja odgovarao da je za oslobođenje.
Pre nego što će razložiti stvar, vrlo je dugo tumačio porotnicima intonirajući nekako po domaći da je grabež grabež, a krađa krađa, i da je krađa sa zaključanog mesta krađa sa zaključanog mesta, a krađa s nezaključanog mesta krađa s nezaključanog mesta. I tumačeći to posebno je često pogledavao na Nehljudova kao da njemu posebno želi da udahne tu važnu stvar nadajući se da će on, kad to bude razumeo, razjasniti svojim drugovima. Zatim, kad je mislio da su se porotnici već dovoljno proželi tim istinama, stade da razlaže drugu istinu o tom da se ubistvom naziva takvo delo od kojega čovek umire -da je zato i trovanje ubistvo. A kad su i tu istinu, po njegovu mišljenju, bili također do kučili porotnici, rastumači im to, ako se krađa i ubistvo izvrše zajedno, da onda prestupak sačinjavaju krađa i ubistvo.
Uza sve to što je i sam želeo da se što pre oslobodi toga, a Švajcarka ga je već čekala, tako je bio privikao na svoj posao da nikako nije mogao da se zaustavi kad je započeo i zato je potanko upućivao porotnike, ako budu okrivljenike držali za krive, da ih imaju pravo proglasiti krivima, a ako ih budu držali za nekrive, imaju pravo da ih proglase nekrivima; ako ih pak budu držali za krive u jednom, ali za nekrive u drugom, to ih mogu proglasiti za krive u jednom, ali za nekrive u drugom. Zatim im je rastumačio da ipak, uza sve to što im je prepušteno to pravo, moraju da se razumno služe njime. Hteo je također da im rastumači da će, ako na postavljeno pitanje budu dali pozitivan odgovor, tim odgovorom priznati sve ono što je rečeno u pitanju, a ako ne priznaju sve što je rečeno u pitanju, to moraju da iskažu ono što ne priznaju. No, kad je pogledao na sat i video da će već za pet minuta biti tri sata, odluči da odmah priđe na razlaganje stvari.
- Okolnosti su u toj stvari ove - započe on i ponovi sve ono što su već nekoliko puta bili kazali i branioci, i tužiočev zamenik, i svedoci.
Predsednik je govorio, s obe su strane uz njega suci dubokoumna lica slušali i ponekad zagledavali na sat, pa im se njegov govor činio doduše dobar, to jest onakav kakav treba da bude, ali ponešto dug. Tako je isto mislio i tužiočev zamenik, i uopšte svi sudski ljudi, i svi koji su bili u sudnici. Predsednik završi rezime.
Činilo se da se izgovorilo sve. Ali predsednik se nije nikako mogao da odrekne svoga prava da govori, tako mu je godilo da sluša uverljive intonacije svoga glasa - te je smatrao za potrebno da izrekne još nekoliko reči o važnosti prava koje je dato porotnicima i o tom kako moraju pažljivo i oprezno da se služe tim pravom i da ga ne zloupotrebljavaju, o tom da su se zaklelii da tajnu o njihovu većanju mora da bude sveta, i tako dalje i tako dalje.
Od onog časa kad je predsednik progovorio gledala ga je Maslova i nije skidala s njega očiju kao da se boji neće li propustiti koju reč, i zato se Nehljudov nije bojao da bi se sastao s njenim pogledom i bez prestanka je gledao u nju. I u pameti mu se zbivala ona obična pojava: davno neviđeno lice ljubljenog bića zapanjuje te isprva onim vanjskim promenama koje su se zbile za vreme odsutnosti, pa pomalo postaje sasvim onakvo kakvo je bilo pre mnogo godina, nestaje svih promena što su se dogodile, i pred duševnim očima istupa samo glavni izražaj isključive, neponovljive duševne ličnosti. To se isto zbivalo u Nehljudovu.
Jest, unatoč uzničkoj haljini, odebljalu telu i razbujalim grudima, uprkos proširenom donjem delu lica, borama na čelu i na slepoočicama i uprkos podbuhlim očima, to je bez sumnje bila ona ista Katjuša koja je na svetlo Uskrsnuće Kristovo onako nevino gledala odozdo gore u njega, ljubljenog čoveka, svojim zaljubljenim očima što su se smejale od radosti i punoće života.
»I takav čudan slučaj. Ta baš je morala ta parnica da dopadne u moju sesiju, da je ja, koji je nisam sretao deset godina, sretnem ovde na optuženičkoj klupi. I čime će se završiti sve to? Da svrši brže, ah, što brže!«
Sve se još nije pokoravao onom osećaju kajanja što je progovorio u njemu. To mu se prikazivalo slučajnošću koja će proći i neće smesti njegov život. Osećao je kao da je u položaju onog šteneta koje se loše vladalo u sobama, pa ga gospodar zgrabio za ogrljak i zabada mu nos u onu gadariju što je načinilo. Štene skviči, trga se, da se što dalje odmakne od posledica svoga dela i da ih zaboravi, ali ga ne pušta neumoljivi gospodar. Tako je i Nehljudov osećao već svu gadariju onoga što je učinio, osećao je i snažnu ruku gospodarovu, ali sve još nije shvatao značenje tomu šta je uradio, nije priznavao samoga gospodara. Sve mu se htelo da ne veruje u nešto što je bilo pred njim i bilo njegovo delo. No, neumoljiva, nevidljiva ruka držala ga je, i već je slutio da se neće oteti. Junačio se još, i po prihvaćenoj navadi, prekrstivši noge i nehajno se igrajući svojim pince-nezom, u samosvesnoj pozi sedeo na svojoj stolici u prvom redu. Međutim je u dnu duše osećao već svu okrutnost, podlost, niskost ne samo tog svog postupka nego i svega svog pustog,razvratnog, okrutnog i samovoljnog života, i ona strašna zavesa, koja je po nekom čudu za sve to vreme, za svih tih dvanaest godina sakrivala njemu i taj njegov prestupak, i sav njegov život iza toga, uzljuljala se već, i on je već na mahove zavirivao za nju!
XXIII
Na kraju završi predsednik svoj govor te gracioznom kretnjom digne list s pitanjima i preda ga porotničkom starešini koji mu je pristupio. Porotnici ustanu radujući se što mogu da odu i, ne znajući šta bi sa svojim rukama, kao da se stide nečega, odu jedan za drugim u većnicu. Čim su se za njima zatvorila vrata, tim vratima pristupi žandar, potegne sablju iz korica, prisloni uz rame i stade pred vrata. Suci ustanu i odu. Okrivljenike izvedoše također.
Kad su porotnici ušli u većnicu, najpre povadiše, kao i pre, cigarete i zapališe. Neprirodnost i lažnost njihova položaja, koju su manje-više osećali dok su u sudnici sedeli na svojim mestima, prošla je čim su ušli u većnicu i stali da puše cigarete, i oni su se s osećanjem olakšanja razmestili po većnici i odmah je otpočeo živahan razgovor.
- Devojka nije kriva, zaplela se - reći će dobrodušni trgovac - treba biti milostiv prema njoj.
- To ćemo već rasuditi - odvrati starešina. - Mi se ne smemo odavati svojim ličnim utiscima.
- Lep je rezime izgovorio predsednik - primeti pukovnik.
- Baš lep! Ja sam gotovo zaspao.
- Glavna je stvar, služinčad ne bi znala za novce da Maslova nije bila u sporazumu s njima - reče nastojnik židovskog tipa.
- Po vašem je, dakle, sudu ona ukrala? - zapita jedan porotnik.
- Ne mogu nikako da to verujem - zavikne dobrodušni trgovac - nego je sve zlo počinila ta nevaljalica crvenih očiju.
- Svi su liepi - reče pukovnik.
- Ta ona veli da nije ulazila u sobu.
- Pa vi verujete više njoj. Ja toj mrcini ne bih poverovao ni za živu glavu.
- Pa šta onda, ta nije važno što vi ne biste poverovali. - reći će nastojnik.
- Ona je imala ključ.
- Šta onda ako je imala? - odvrati trgovac.
- A prsten?
- Ta ona je govorila - zavikne opet trgovac. - Trgovčina je karakteran, a opio se i istukao je. No, a zatim, zna se, požalio. Na, veli, ne plači. Ta koliko je čovek, čuo sam, bogme, dvanaest vršaka, svojih osam pudova.
- Ne radi se o tom - prekine ga Petar Gerasimovič - pitanje je u tom: je li ona nagovorila i zasnovala celu stvar ili služinčad?
- Ne može to uraditi sama služinčad. Ključ je bio u nje.
Nesuvisli je razgovor tekao podugo.
- Ta dopustite, gospodo, reći će starešina. - Sednimo za stol da rasudimo. Izvolite - reče sedajući na predsedničko mesto.
- I jesu gadure te devojčure - reći će nastojnik, a da potkrepi svoje mišljenje da je najkrivlja Maslova, pripovedi kako je jedna takva ukrala njegovu drugu na bulevaru sat.
Pukovnik stade tom prilikom da pripoveda još grozomorniju zgodu, krađu srebrnog samovara.
- Gospodo, molim pitanja! - reče starešina lupkajući olovkom po stolu.
Svi ućute. Pitanja su bila izražena ovako:
- Je li kriv seljak iz sela Boraka, krapivenskog kraja, Simon Petrov Kartinkin, 33 godine star, da je 17. 188*, u gradu N., zamislivši da usmrti trgovca Smeljkova, u nakani da ga opljačka, u sporazumu s drugim osobama, dao njemu u konjaku otrov od kojega je Smeljkov umro te mu ukrao novce u iznosu od 2.500 rubalja i briljantni prsten?
1. Je li za prestupak opisan u prvom pitanju kriva građanka Jefimija Ivanova Bočkova, 43 godine?
2. Je li za prestupak opisan u prvom pitanju kriva građanka Jekaterina Mihajlova, 27 godina?
3. Ako okrivljenica Jefimija Bočkova nije kriva prema prvom pitanju, nije li kriva zato što je 17. 188* u gradu N., nalazeći se u službi u gostionici »Mauritaniji«, tajom ukrala gostu te gostionice, trgovcu Smeljkovu iz zaključanog kovčega, koji se nalazio u njegovoj sobi, novaca u iznosu od 2.500 rubalja zbog čega je otključala na mestu kovčeg, koji je sama donela i odabrala?
Starješina pročita prvo pitanje.
- Šta je, dakle gospodo?
Na to pitanje odgovoriše vrlo brzo. Svi su se složili da odgovore: »Jest kriv je« i uglavili ga za učesnika i u trovanju i u krađi. Nije pristajao da Kartinkina proglasi krivim jedino starac radnik koji je na sva pitanja odgovarao da je za oslobođenje.
Starešina je mislio da on ne razume i rastumačio mu kako po svemu nema sumnje da su Kartinkin i Bočkova krivi, ali je radnik odgovarao da on razume pa ipak je bolje požaliti. »Ni mi nismo sveci« - reče pa ostade pri svojem mišljenju.
Na drugo pitanje o Bočkovoj odgovoriše posle dugog raspravljanja i tumačenja: »Nije kriva«, jer nije bilo nikakvih očitih dokaza o njenom učestvovanju u trovanju što je posebno naglašavao njen advokat.
Trgovac koji je želeo da oslobodi Maslovu nije odustajao od toga da je Bočkova glavni kolovođa svemu. Mnogi porotnici pristadoše uz njega, ali starešina, želeći da bude strogo zakonit, govorio je da nema osnove na kojoj bi se ona mogla uglaviti da je učesnica u trovanju.
Posle dugih prekida pobedi starešinino mišljenje.
Na četvrto pitanje, također o Bočkovoj, odgovoriše: »Jest, kriva je«, a na navaljivanje radnikovo dometnuše: »No, zaslužuje milost«.
Treće pak pitanje, o Maslovoj, izazvalo je ljutu prepirku. Starešina nije odustajao da je kriva i za trovanje i za grabež, trgovac nije pristajao, a s njim pukovnik, nastojnik i radnik - drugi kao da su se kolebali, ali starešinino mišljenje počinjavalo je da prevladava,pogotovu zato što su svi porotnici bili šuštali te su voljnije pristajali uz ono mišljenje koje je obećavalo da će ih brže složiti i tako ih sve osloboditi.
Po svemu onome što se događalo u sudskoj istrazi i po onome kako je Nehljudov znao Maslovu, on je bio uveren da nije skrivila ni krađu ni trovanje, i bio je isprva uveren da svi to priznaju, ali kad je video da se zbog nespretne trgovčeve obrane koja se očito osnivala na tom što mu se Maslova fizički sviđala, što on nije ni krio, i zbog starešinina otpora koji se osniva baš na tom, a glavno zbog opšte umornosti, odluka stala naginjati prema krivici, htede da se usprotivi, ali mu je strašno bilo govoriti za Maslovu - činilo mu se da će odmah saznati svi za njegove odnose s njom. Međutim je osećao da ne može ovako ostaviti stvar, nego da se mora protiviti. Crvenio je i bledeo i baš hteo da progovori, kad se Petar Gerasimovič koji je dotle ćutiao ražesti očito na autoritativni ton starešinin te poče odjednom da mu uzvraća i da govori baš ono što je hteo da kaže Nehljudov.
- Dopustite - rekao je - velite da je ukrala zato što je imala ključ, ali zar nisu posle nje konobari mogli da otključaju kovčeg ključem koji su odabrali.
- Pa da, pa da - odobravao je trgovac.
- A ona nije mogla uzeti novac, jer ga u tom položaju i nije imala kamo da dene.
- To, eto, velim i ja - potvrdi trgovac.
- Priličnije je da je njen dolazak naveo konobare na tu misao i oni se okoristili slučajem, a zatim sve svalili na nju.
Petar Gerasimovič govorio je žestoko. A njegova žestina je prešla na starešinu koji je stao zato osobito uporno da brani svoje oprečno mišljenje, ali je Petar Gerasimovič govorio tako uverljivo da se većina složila s njim i zaključila da Maslova nije učestvovala u krađi novca i prstena, nego joj je prsten bio poklonjen.
A kad se zapodela reč o njenom učestvovanju u u trovanju, opet će reći vatreni zastupnik njen, trgovac, da se ona mora proglasiti nekrivom, jer nije imala ni zbog čega da ga truje.
A starešina odgovori da se ne može proglasiti nekrivom kad ja sama priznala da je dala prašak.
- Dala je, ali je mislila da je to opijum - odvrati trgovac.
- Mogla je i opijumom usmrtiti - reći će pukovnik koji je voleo da zastranjuje i poče tom prilikom da pripoveda kako mu se šurjaku žena otrovala opijumom, i bila bi umrla da nije bio u blizini doktor, te se za vremena poduzelo šta treba. Pukovnik je pripovedao tako uverljivo, samosvesno i s takvom dostojanstvenošću, te se niko nije osudio da ga prekine. Jedini se nastojnik zarazio primerom i odlučio da ga prekine pa da pripovedi svoju zgodu.
- Neki se priučavaju tako - započe on - pa ispijaju četrdeset kapi; moj rođak...
Ali pukovnik se nije dao prekidati, nego nastavio da pripoveda o posledicama uticaja opijuma na ženu njegova šurjaka.
Ta sad će već pet sati - reče jedan od porotnika.
- Pa kako ćemo gospodo, - obrati se starešina svima - proglasićemo da je kriva, ali bez namere grabeža i da nije imovinu krala.
- Šta je, dakle? Petar Gerasimovič zadovoljan svojom pobedom, pristade
- No, zaslužuje milost - priklopi trgovac.
Pristadoše svi, jedino je radnik uporno tražio da se kaže: »Ne, nije kriva.«
- Ta i izlazi tako - rastumači starešina - bez namjre grabeža, a imovinu nije krala, dakle, i nije kriva.
- Pa neka bude tako, i zaslužuje milost: dakle - ostaje da se raščisti poslednje - veselo izgovori trgovac.
Svi su bili toliko šuštali, tako se zapleli u prepirke, te se niko nije dosetio da pridometne odgovoru: Jest, ali bez namjere da usmrti.
Nehljudov je bio tako uzbuđen da to nije opazio. U takvu su obliku napisali, dakle, odgovorili i odneli u sudnicu.
Rabelais piše kako je pravnik, komu su bili došli da se sude, ukazivao na svakojake zakone, a pošto je bio pročitao dvadeset stranica strašne pravničke besmislene latinštine, predložio parničarima neka bace kocke: par ili nepar. Ako bude par, ima pravo tužilac, ako bude nepar; ima pravo tuženik.
Tako je bilo i ovde. Prihvaćena je ta odluka, a ne neka druga, ne zato što su se svi složili, nego, prvo, zato što je predsednik, koji je tako dugo govorio svoj rezime, propustio ovaj put da kaže ono što je svagda govorio, to jest, da oni, kad odgovaraju na pitanja, mogu kazati: jest, kriva je, ali bez namere da usmrti; drugo, zato što je pukovnik vrlo dugo i dosadno pripovedao zgodu o ženi svoga šurjaka; treće zato što je Nehljudov bio tako uzbuđen da nije opazio kako je propuštena ograda da nije bilo namere usmrćenja te je mislio da ograda: bez namere grabeža ništi krivicu; četvrto, zato što Petra Gerasimoviča nije bilo u sobi - bio je izašao dok je starešina nabrajao pitanja i odgovore; a glavno, zato što su svi bili šuštali i svi su želeli da se što pre oslobode i da se zato slože s onom odlukom po kojoj će se sve svršiti što pre.
Porotnici pozvone. Žandar koji je s golom sabljom stajao pred vratima zgura sablju u korice i ukloni se. Suci posedaju na mesta, a porotnici uđu jedan za drugim.
Dostojanstveno se držeći, starešina je nosio list. On pristupi predsedniku i predade mu ga. Predsednik pročita i očito u čudu razmahne rukama i obrati se kolegama da se posavetuje. Predsjdnik se čudio što porotnici, kad su izneli prvu ogradu: bez namere grabeža, nisu izneli drugu: bez namere usmrćenja. Izlazilo je, po porotničkoj odluci, da Maslova nije krala, nije pljačkala, a u isti mah otrovala čoveka bez ikakve vidljive svrhe.
- Pogledajte, kakvu su nezgrapnost zaključili - reče on sucu s leva. - Ta to je robija, a ona nije kriva.
- Ta otkud nije kriva - reče strogi sudac.
- Pa prosto nije kriva. Po mojem sudu to je slučaj primene 818. paragrafa (818. paragraf glasi da sud može dokinuti porotničku odluku kad drži da je ko nepravo proglašen krivim.)
- Šta mislite vi? - obrati se predsednik dobrome sucu. Dobri sudac ne odgovori odmah, nego pogleda broj spisa što je ležao pred njim i zbroji brojeve - nije bilo deljivo sa tri.
Zagonetno je, ako se deli, to će on pristati; ali uza sve to što se nije delilo, on po dobroti svojoj pristade.
- I ja mislim da bi trebalo - reče.
- Nipošto - odgovori on odlučno. - I tako govore novine da porotnici oslobađaju prestupnike, šta će tek da reknu kad ih sud bude oslobodio. Ne slažem se nipošto.
Predsednik pogleda na sat. - Zao mi je, ali šta ćemo - i dade pitanja starešini neka ih pročita.
Svi ustanu, a starešina, prestajkujući s noge na nogu, iskašlje se te pročita pitanja i odgovore. Svi sudski ljudi: sekretar, advokat, čak i tužiočev zamenik izjaviše svoje čuđenje:
Okrivljenici su sedeli neuzbuđeni, očito nisu shvaćali šta znače odgovori. Posedaju opet svi, a predsednik upita tužioca: kakve kazne predlaže za okrivljenike.Tužilac se obradova nenadanom uspehu zbog Maslove, te pripisujući taj uspeh svojoj rečitosti, prolista negde, pridigne se i reče:
- Predlažem da Simon Kartinkin bude kažnjen na osnovu paragrafa 1452. i 4. tačke 1454, Jefimija Bočkova na osnovu 1659. paragrafa i Jekaterina Maslova na osnovu 1454. paragrafa.
Sve su te kazne bile najstrože što su se mogle odrediti.
- Sud će se udaljiti da stvori odluku - reče predsednik ustajući.
Svi ustanu za njim i s olakšanjem i ugodnim osećajem o izvršenom dobrom delu stanu da izlaze ili da se kreću po sudnici.
- Ta mi smo, gospodine, sramotno zbubali - reći će Peter Gerasimovič pristupivši Nehljudovu kojemu je starešina pripovedao nešto. - Ta mi smo je oterali na robiju.
- Šta vi to govorite? - uzviknu Nehljudov koji ovaj put nije nikako ni opazio neugodnu učiteljevu familjarnost.
- Dabome - odgovori on. - Nismo metnuli u odgovor: kriva, ali bez namere da usmrti.
Maločas mi je rekao sekretar, tužilac predlaže petnaest godina robije.
- Pa tako smo i odlučili - reći će starešina.
Petar Gerasimovič poče da se prepire govoreći da se razumelo samo po sebi kad nije uzimala novac, nije mogla ni imati namere da ga usmrti.
- Ta ja sam pročitao odgovore pre nego što smo izišli - branio se starešina. - Niko se nije protivio.
- Ja sam u taj mah izišao iz sobe - odgovori Petar Gerasimovič. - A kako ste vi to propustili?
- Nisam nikako ni mislio - reče Nehljudov.
- Pa i niste mislili.
- Ta to se može popraviti - reče Nehljudov.
- Ne, ne može - sada je kraj.
Nehljudov pogleda okrivljenike. Oni, ti isti kojima se krojila sudbina, svejednako su onako isto sedeli za svojom rešetkom pred vojnicima. Maslova se smeškala nečemu. A Nehljudovu se u duši pokrenu ružan osećaj. Pre toga, dok se nadao da će biti oslobođena i ostavljena u gradu, nije znao kako bi se vladao prema njoj. I bilo mu je teško da odredi odnos prema njoj. Ali su robija i Sibirija ništili u jedan mah mogućnost svakog odnosa s njom. - Nedotučena bi ptica prestala da se koprca u lovačkoj torbi i da napominje o sebi.
Na drugo pitanje o Bočkovoj odgovoriše posle dugog raspravljanja i tumačenja: »Nije kriva«, jer nije bilo nikakvih očitih dokaza o njenom učestvovanju u trovanju što je posebno naglašavao njen advokat.
Trgovac koji je želeo da oslobodi Maslovu nije odustajao od toga da je Bočkova glavni kolovođa svemu. Mnogi porotnici pristadoše uz njega, ali starešina, želeći da bude strogo zakonit, govorio je da nema osnove na kojoj bi se ona mogla uglaviti da je učesnica u trovanju.
Posle dugih prekida pobedi starešinino mišljenje.
Na četvrto pitanje, također o Bočkovoj, odgovoriše: »Jest, kriva je«, a na navaljivanje radnikovo dometnuše: »No, zaslužuje milost«.
Treće pak pitanje, o Maslovoj, izazvalo je ljutu prepirku. Starešina nije odustajao da je kriva i za trovanje i za grabež, trgovac nije pristajao, a s njim pukovnik, nastojnik i radnik - drugi kao da su se kolebali, ali starešinino mišljenje počinjavalo je da prevladava,pogotovu zato što su svi porotnici bili šuštali te su voljnije pristajali uz ono mišljenje koje je obećavalo da će ih brže složiti i tako ih sve osloboditi.
Po svemu onome što se događalo u sudskoj istrazi i po onome kako je Nehljudov znao Maslovu, on je bio uveren da nije skrivila ni krađu ni trovanje, i bio je isprva uveren da svi to priznaju, ali kad je video da se zbog nespretne trgovčeve obrane koja se očito osnivala na tom što mu se Maslova fizički sviđala, što on nije ni krio, i zbog starešinina otpora koji se osniva baš na tom, a glavno zbog opšte umornosti, odluka stala naginjati prema krivici, htede da se usprotivi, ali mu je strašno bilo govoriti za Maslovu - činilo mu se da će odmah saznati svi za njegove odnose s njom. Međutim je osećao da ne može ovako ostaviti stvar, nego da se mora protiviti. Crvenio je i bledeo i baš hteo da progovori, kad se Petar Gerasimovič koji je dotle ćutiao ražesti očito na autoritativni ton starešinin te poče odjednom da mu uzvraća i da govori baš ono što je hteo da kaže Nehljudov.
- Dopustite - rekao je - velite da je ukrala zato što je imala ključ, ali zar nisu posle nje konobari mogli da otključaju kovčeg ključem koji su odabrali.
- Pa da, pa da - odobravao je trgovac.
- A ona nije mogla uzeti novac, jer ga u tom položaju i nije imala kamo da dene.
- To, eto, velim i ja - potvrdi trgovac.
- Priličnije je da je njen dolazak naveo konobare na tu misao i oni se okoristili slučajem, a zatim sve svalili na nju.
Petar Gerasimovič govorio je žestoko. A njegova žestina je prešla na starešinu koji je stao zato osobito uporno da brani svoje oprečno mišljenje, ali je Petar Gerasimovič govorio tako uverljivo da se većina složila s njim i zaključila da Maslova nije učestvovala u krađi novca i prstena, nego joj je prsten bio poklonjen.
A kad se zapodela reč o njenom učestvovanju u u trovanju, opet će reći vatreni zastupnik njen, trgovac, da se ona mora proglasiti nekrivom, jer nije imala ni zbog čega da ga truje.
A starešina odgovori da se ne može proglasiti nekrivom kad ja sama priznala da je dala prašak.
- Dala je, ali je mislila da je to opijum - odvrati trgovac.
- Mogla je i opijumom usmrtiti - reći će pukovnik koji je voleo da zastranjuje i poče tom prilikom da pripoveda kako mu se šurjaku žena otrovala opijumom, i bila bi umrla da nije bio u blizini doktor, te se za vremena poduzelo šta treba. Pukovnik je pripovedao tako uverljivo, samosvesno i s takvom dostojanstvenošću, te se niko nije osudio da ga prekine. Jedini se nastojnik zarazio primerom i odlučio da ga prekine pa da pripovedi svoju zgodu.
- Neki se priučavaju tako - započe on - pa ispijaju četrdeset kapi; moj rođak...
Ali pukovnik se nije dao prekidati, nego nastavio da pripoveda o posledicama uticaja opijuma na ženu njegova šurjaka.
Ta sad će već pet sati - reče jedan od porotnika.
- Pa kako ćemo gospodo, - obrati se starešina svima - proglasićemo da je kriva, ali bez namere grabeža i da nije imovinu krala.
- Šta je, dakle? Petar Gerasimovič zadovoljan svojom pobedom, pristade
- No, zaslužuje milost - priklopi trgovac.
Pristadoše svi, jedino je radnik uporno tražio da se kaže: »Ne, nije kriva.«
- Ta i izlazi tako - rastumači starešina - bez namjre grabeža, a imovinu nije krala, dakle, i nije kriva.
- Pa neka bude tako, i zaslužuje milost: dakle - ostaje da se raščisti poslednje - veselo izgovori trgovac.
Svi su bili toliko šuštali, tako se zapleli u prepirke, te se niko nije dosetio da pridometne odgovoru: Jest, ali bez namjere da usmrti.
Nehljudov je bio tako uzbuđen da to nije opazio. U takvu su obliku napisali, dakle, odgovorili i odneli u sudnicu.
Rabelais piše kako je pravnik, komu su bili došli da se sude, ukazivao na svakojake zakone, a pošto je bio pročitao dvadeset stranica strašne pravničke besmislene latinštine, predložio parničarima neka bace kocke: par ili nepar. Ako bude par, ima pravo tužilac, ako bude nepar; ima pravo tuženik.
Tako je bilo i ovde. Prihvaćena je ta odluka, a ne neka druga, ne zato što su se svi složili, nego, prvo, zato što je predsednik, koji je tako dugo govorio svoj rezime, propustio ovaj put da kaže ono što je svagda govorio, to jest, da oni, kad odgovaraju na pitanja, mogu kazati: jest, kriva je, ali bez namere da usmrti; drugo, zato što je pukovnik vrlo dugo i dosadno pripovedao zgodu o ženi svoga šurjaka; treće zato što je Nehljudov bio tako uzbuđen da nije opazio kako je propuštena ograda da nije bilo namere usmrćenja te je mislio da ograda: bez namere grabeža ništi krivicu; četvrto, zato što Petra Gerasimoviča nije bilo u sobi - bio je izašao dok je starešina nabrajao pitanja i odgovore; a glavno, zato što su svi bili šuštali i svi su želeli da se što pre oslobode i da se zato slože s onom odlukom po kojoj će se sve svršiti što pre.
Porotnici pozvone. Žandar koji je s golom sabljom stajao pred vratima zgura sablju u korice i ukloni se. Suci posedaju na mesta, a porotnici uđu jedan za drugim.
Dostojanstveno se držeći, starešina je nosio list. On pristupi predsedniku i predade mu ga. Predsednik pročita i očito u čudu razmahne rukama i obrati se kolegama da se posavetuje. Predsjdnik se čudio što porotnici, kad su izneli prvu ogradu: bez namere grabeža, nisu izneli drugu: bez namere usmrćenja. Izlazilo je, po porotničkoj odluci, da Maslova nije krala, nije pljačkala, a u isti mah otrovala čoveka bez ikakve vidljive svrhe.
- Pogledajte, kakvu su nezgrapnost zaključili - reče on sucu s leva. - Ta to je robija, a ona nije kriva.
- Ta otkud nije kriva - reče strogi sudac.
- Pa prosto nije kriva. Po mojem sudu to je slučaj primene 818. paragrafa (818. paragraf glasi da sud može dokinuti porotničku odluku kad drži da je ko nepravo proglašen krivim.)
- Šta mislite vi? - obrati se predsednik dobrome sucu. Dobri sudac ne odgovori odmah, nego pogleda broj spisa što je ležao pred njim i zbroji brojeve - nije bilo deljivo sa tri.
Zagonetno je, ako se deli, to će on pristati; ali uza sve to što se nije delilo, on po dobroti svojoj pristade.
- I ja mislim da bi trebalo - reče.
- Nipošto - odgovori on odlučno. - I tako govore novine da porotnici oslobađaju prestupnike, šta će tek da reknu kad ih sud bude oslobodio. Ne slažem se nipošto.
Predsednik pogleda na sat. - Zao mi je, ali šta ćemo - i dade pitanja starešini neka ih pročita.
Svi ustanu, a starešina, prestajkujući s noge na nogu, iskašlje se te pročita pitanja i odgovore. Svi sudski ljudi: sekretar, advokat, čak i tužiočev zamenik izjaviše svoje čuđenje:
Okrivljenici su sedeli neuzbuđeni, očito nisu shvaćali šta znače odgovori. Posedaju opet svi, a predsednik upita tužioca: kakve kazne predlaže za okrivljenike.Tužilac se obradova nenadanom uspehu zbog Maslove, te pripisujući taj uspeh svojoj rečitosti, prolista negde, pridigne se i reče:
- Predlažem da Simon Kartinkin bude kažnjen na osnovu paragrafa 1452. i 4. tačke 1454, Jefimija Bočkova na osnovu 1659. paragrafa i Jekaterina Maslova na osnovu 1454. paragrafa.
Sve su te kazne bile najstrože što su se mogle odrediti.
- Sud će se udaljiti da stvori odluku - reče predsednik ustajući.
Svi ustanu za njim i s olakšanjem i ugodnim osećajem o izvršenom dobrom delu stanu da izlaze ili da se kreću po sudnici.
- Ta mi smo, gospodine, sramotno zbubali - reći će Peter Gerasimovič pristupivši Nehljudovu kojemu je starešina pripovedao nešto. - Ta mi smo je oterali na robiju.
- Šta vi to govorite? - uzviknu Nehljudov koji ovaj put nije nikako ni opazio neugodnu učiteljevu familjarnost.
- Dabome - odgovori on. - Nismo metnuli u odgovor: kriva, ali bez namere da usmrti.
Maločas mi je rekao sekretar, tužilac predlaže petnaest godina robije.
- Pa tako smo i odlučili - reći će starešina.
Petar Gerasimovič poče da se prepire govoreći da se razumelo samo po sebi kad nije uzimala novac, nije mogla ni imati namere da ga usmrti.
- Ta ja sam pročitao odgovore pre nego što smo izišli - branio se starešina. - Niko se nije protivio.
- Ja sam u taj mah izišao iz sobe - odgovori Petar Gerasimovič. - A kako ste vi to propustili?
- Nisam nikako ni mislio - reče Nehljudov.
- Pa i niste mislili.
- Ta to se može popraviti - reče Nehljudov.
- Ne, ne može - sada je kraj.
Nehljudov pogleda okrivljenike. Oni, ti isti kojima se krojila sudbina, svejednako su onako isto sedeli za svojom rešetkom pred vojnicima. Maslova se smeškala nečemu. A Nehljudovu se u duši pokrenu ružan osećaj. Pre toga, dok se nadao da će biti oslobođena i ostavljena u gradu, nije znao kako bi se vladao prema njoj. I bilo mu je teško da odredi odnos prema njoj. Ali su robija i Sibirija ništili u jedan mah mogućnost svakog odnosa s njom. - Nedotučena bi ptica prestala da se koprca u lovačkoj torbi i da napominje o sebi.
Нема коментара:
Постави коментар