Gi de Mopasan: Na vodi

      Prošloga sam leta unajmio malu ladanjsku kućicu na obali Seine, nekoliko milja od Pariza, i onamo bih išao spavati svake večeri. Za nekoliko dana upoznao sam jednoga od svojih suseda, čoveka između trideset i četrdeset godina, koji je zasigurno bio jedan od najzanimljivijih ljudi koje sam ikada video. Bio je to star, ali strastven veslač, uvek kraj vode, uvek na vodi, uvek pod vodom. Mora da je bio i rođen u čamcu, i sasvim sigurno će onde i umreti.
      Jedne večeri kada smo šetali obalom Seine, upitao sam ga da mi ispripovedi pokoju zgodu iz svoga života na vodi. I eto, moj čovek smesta živne, preobrazi se i postane rečit, gotovo pa pesnik. U srcu je imao jednu veliku strast, proždiruću i neodoljivu strast: reku.
– Ah! – reče on – koliko uspomena imam na toj reci koja proteče ovuda pokraj nas.
      Vi ostali, stanovnici ulica, vi ne znate što je reka. No poslušajte ribara kad izgovara tu reč.
      Za njega je ona tajnovita, duboka, nepoznata zemlja opsena i priviđenja, gde noću vidimo stvari koje ne postoje, gde čujemo šumove koje ne poznajemo, gde podrhtavamo a da ne znamo zašto, kao kad prolazimo kroz groblje: i reka je zaista najzlokobnije od svih groblja, iako tu nema grobova.
       Ribaru je zemlja ograničena, a reka je u seni, kada nema meseca, neograničena. Pomorac ne oseća isto za more. More je uistinu često okrutno i pakosno, no more viče, urliče, odano je, moćno more; dok je reka tiha i podmukla. Ona ne grmi, uvek nečujno teče, i baš to večno gibanje vode koja teče za mene je strašnije od visokih valova oceana.
      Sanjari veruju da more u sebi krije daleke plavkaste krajeve, gde utopljenici plivaju među velikim ribama, usred čudnih šuma i kristalnih spilja. Reka ima samo crne dubine gde se trune u blatu. A ipak je lepa kada blista u izlazećem suncu i kada nežno zapljuskuje među strmim obalama pokrivenim trstikom koja mrmori.
Govoreći o moru, pesnik je rekao:

O valovi, kakvih li jezovitih priča znate!
Duboki valovi, koji užasavate klečeće majke,
Prepričavate priče jedni drugima dok uzburkavate more
I to čini čemernima vaše glasove
Koje imate noću, kada nam se približavate.

    E pa, ja držim da su priče što ih šapuću trske svojim sitnim i nežnim glasićem strašnije od jezivih priča o kojima urliču valovi.
     Ali budući da me pitate za neku od mojih uspomena, ispričaću vam jednu neobičnu zgodu koja mi se dogodila ovde pre desetak godina.
      Stanovao sam, kao i danas, u kući majke Lafon, i jedan od mojih najboljih prijatelja, Louis Bernet, koji se sada odrekao veslačkih divota i postao visoki državni činovnik, stanovao je u selu C..., dve milje niz vodu. Večerali bismo zajedno svakoga dana, čas kod njega, čas kod mene.
       Kako sam se jedne večeri vraćao sasvim sam i prilično umoran, vukući teškom muko svoj veliki čamac, jolu dugačku dvanaest stopa kojom sam se noću uvek služio, zastao sam načas da odahnem kraj onog vrha prekrivenog šašem, otprilike dvesto metara od gvozdenog mosta. Vreme je bilo divno; mesec je sjajio, reka je blistala, vazduh je bio miran i blag. Zaveo me taj spokoj; pomislio sam kako bi bilo dobro ovde zapaliti lulu. Radnja je sledila misao; zgrabio sam sidro i bacio ga u reku.
       Čamac, koji je plovio nizvodno sa strujom, potegnuo je lanac do kraja i zatim stao; a ja sam seo na krmu, na ovnovu kožu, smestivši se najudobnije što sam mogao. Više se ništa nije čulo, ništa: samo bi mi se s vremena na vreme učinilo da čujem kako voda lagano klopoće, gotovo neprimetno, udarajući o obalu. Razabirao sam i neke trstike, više od drugih, koje su poprimale čudnovate oblike, kao da se na trenutke gibaju.
      Reka je bila savršeno mirna, no ja sam osetio kako me ova neobična tišina uzbuđuje. Sve zveri, žabe i krastače, ti noćni pevači močvare, umuknuše.
      Iznenada, desno pokraj mene jedna je žaba zakreketala. Zadrhtao sam: ona je zaćutala; više ništa nisam čuo.
         Odlučio sam malo zapaliti lulu kako bih se protresao. No kako god sam bio poznat kao strastveni pušač, sad mi nije prijalo. Nakon drugoga dima postalo mi je mučno te sam prestao. Počeo sam pevušiti, zvuk mojega glasa bio mi je neugodan; stoga sam se ispružio na dnu čamca i zagledao u nebo. Neko sam vreme mirovao, no ubrzo su me lagani pokreti barke počeli zabrinjavati. Učinilo mi se kao da se silno diže i spušta, dodirujući naizmence jednu pa drugu obalu reke; zatim kao da je neka nevidljiva sila privlači polako prema dnu i potom diže, da bi je pustila da padne. Ljuljalo me kao da sam usred oluje; čuo sam zvukove oko sebe. Naglo sam se uspravio: voda je blistala, sve je bilo mirno.
      Shvatio sam da su mi živci malo uzdrmani i odlučio otići. Povukao sam lanac; čamac se stao micati, no uskoro sam osetio neki otpor, povukao sam jače, ali nisam mogao izvući sidro. Zakačilo se o nešto na dnu reke i nisam ga mogao podići. Ponovno sam pokušao, no uzalud. Zatim sam veslima okrenuo čamac i premestio ga uzvodno ne bih li promenio položaj sidra. Bilo je uzalud, i dalje je stajalo. Razbesneo sam se i stao besomučno tresti lancem. Ništa se nije pomaknulo. Obeshrabren, seo sam da razmislim o svojoj situaciji. Nisam mogao ni pomisliti da potrgam ovaj lanac ni da ga odelim od čamca, jer je bio golem i prikovan za komad drva deblji od moje ruke. No kako je vreme bilo lepo, bio sam siguran da će kakav ribar naići i priteći mi u pomoć. Moja me neprilika smirila. Sjeo sam i napokon sam mogao popušiti svoju lulu. Imao sam i jednu bocu ruma, ispio sam dve ili tri čašice i nasmejao se svojoj nezgodi. Bilo je veoma toplo i u najgorem slučaju mogao sam prenoćiti pod vedrim nebom.
       Iznenada je nešto kucnulo o moj čamac. Stresao sam se i hladan znoj oblio me od glave do pete. Bio je to zasigurno  komadić drvaeta koji je donela struja, ali to je bilo dovoljno da me iznova uznemiri. Zgrabio sam lanac i očajnički upro. Sidro ni makac. Ponovno sam seo, iscrpljen od napora.
       U međuvremenu se na reku polagano spustila bela gusta magla koja je dopirala do vodenog nivoa , tako da, ustavši, nisam video više ni reku, ni svoje noge, ni čamac, jedino sam zapazio vrške trstike, a podalje bledu ravnicu osvetljenu mesečevom svetlošću, s velikim crnim mrljama koje se dižu prema nebu, skupinama topola uz cestu. Činilo se kao da sam ukopan do pasa u pamučno tkivo neobične beline, i preplavile su me svakojake čudnovate misli. Zamišljao sam da se neko pokušava uspeti u moju barku koju više nisam mogao razabrati, i da je reka, sakrivena neprovidnom maglom, puna čudesnih bića koja plivaju oko mene. Osetio sam užasnu nelagodu, obruč mi je stezao slepoočnice, a srce tuklo kao da će me ugušiti. Izgubivši glavu, pomislio sam pobeći plivajući, no jeza me prošla pri samoj pomisli. Već sam se video kako izgubljen lutam maglom i koprcam se među trstikom i travama koje ne mogu izbeći, hropćem od straha ne naslućujući spas, izgubivši iz vida čamac, i činilo mi se kao da me nešto vuče za noge na dno te crne vode.
        Zaista, budući da bih trebao prevaliti barem pet stotina metara plivajući protiv struje dok ne bih došao do mesta gde se travke ne petljaju za noge, veoma je verovatno da ću se izgubiti u ovoj magli i utopiti se, koliko god dobar plivač bio.
       Pokušao sam se pribrati. Osetio sam čvrstu volju da se oduprem strahu, ali je u meni bilo i nešto drugo osim volje, a to drugo obuzeo je strah. Upitao sam se čega bih se mogao bojati; moje hrabro ja rugalo se onomu strašljivomu i nikada kao toga dana nisam tako jasno opazio da su u nama dva suprotna bića, jedno voljno, a drugo koje se opire, čas pobeđuje jedno, čas drugo.
       Ta glupa i neobjašnjiva bojazan sve je više rasla i pretvarala se u stravu. Ostao sam nepomičan, širom otvorenih očiju, napeta i pripravna uha. Čekajući šta? Nisam znao, a moralo je biti nešto strašno. Da je kojoj ribi palo na pamet da poskoči iz vode, kako se to često događa, mislim da bih se onesvestio poput klade.
      Ipak, uz silan napor, uspelo mi je sabrati se i povratiti razum koji sam gubio. Ponovno sam dohvatio bocu s rumom i otpio velikim gutljajima.
      Onda mi je sinula zamisao i počeo sam vikati iz petnih žila okrećući se na sve četiri strane. Kada sam potpuno promukao, stao sam slušati. Pas je zavijao, veoma daleko.
        Još sam pio i onda sam se ispružio koliko sam dug i širok na dno čamca. Tako sam ostao negde oko sat vremena, možda i dva, budan, otvorenih očiju, sa sablasnim snoviđenjima oko sebe. Nisam se usudio ustati, a ipak sam to silno želeo; odgađao sam to iz minute u minutu. Rekao sam si: "Hajde, ustaj!", ali sam se bojao svakog pokreta. Na kraju sam se podigao pomno i oprezno, kao da moj život zavisi od najmanjeg zvuka koji proizvedem.
Pogledao sam preko ruba.
        Ostao sam bez daha od najveličanstvenijeg, najdivnijeg prizora koji sam ikada video. Bila je to vilinska priča, čudesno priviđenje o kojem govore putnici koji se vraćaju iz daleka i koje slušamo ne verujući im.
       Magla, koja je pre dva sata lebdela nad vodom, malo-pomalo se povukla i skupila na obalama. Ostavljajući reku potpuno čistom, nakupila se na svakom brežuljku s obe strane, visokom šest do sedam metara, koji su blistali pod mesečinom bjelji od snega.
Tako da se nije videlo ništa osim reke, protkane blistavim nitima, opasane belim gorjem. A gore, iznad moje glave, pun i veliki, svetleo je mesec usred plavkastog i mlečnog neba.
    Sve se vodene životinje probudiše; žabe su besno kreketale, a od časa do časa, s leva i zdesna, dopirao je jednoličan i tužan, bakreni glas krastača. Začudo, nisam se više bojao. Bio sam usred toliko izvanrednog pejsaža da me najneobičnije stvari ne bi iznenadile.
    Ne znam koliko je to trajalo, jer sam na kraju usnuo. Kada sam ponovno otvorio oči, mesec je bio zašao, nebo je bilo puno oblaka. Voda je tugaljivo klopotala, vetar je duvao,bilo je hladno, a tama je bila potpuna.
    Popio sam što mi je preostalo ruma, a zatim sam cvokotajući od zime osluškivao šuškanje šaša i zlokobne zvuke reke. Pokušao sam videti, ali nisam mogao razabrati ni svoj čamac ni ruke koje sam primaknuo očima.
      Međutim, malo-pomalo tama je postajala ređa. Odjednom mi se učinilo da jedna sena klizi sasvim blizu mene. Ispustio sam vrisak, i glas je odgovorio; bio je to ribar. Zazvao sam ga, a kada se približio, ispričao sam mu svoju nezgodu. Privukao je svoj čamac do moga i zajedno smo stali vući lanac. Sidro se nije pomaknulo. Dan je svanuo, tmuran, siv i kišan, leden, jedan od onih dana koji vam donose tugu i nesreću. Opazio sam još jednu barku. Prizvali smo je. Čovek koji je bio u njoj pomogao nam je vući i polako je sidro stalo popuštati. Podizalo se, ali polako, polako, opterećeno popriličnim teretom. Na kraju smo opazili crnu masu i dovukli je u moj čamac.
     Bio je to leš stare žene s velikim kamenom oko vrata.

1876

• Mopasan Gi De,La Maison Tellier ( Radnja Telier ) 
•  Mopasan Gi de, Dunda- pripovetka 
• Mopasan Gi de, Dva prijatelja- pripovetka