Mihail Ljermontov, Demon ( deo drugi )

Moskva, 1920

Демон. Часть II | Demon. Čast' II

Demon. Deo drugi


I

Nemoj da grdiš, oče, mene,
Ne zbori reči koje peku.
Vidi te suze razlivene...
Odavno one, veruj, teku.
Uzalud svi ti momci kreću
K nama iz udaljenih mesta!...
Na zemlji mnogo je nevesta!
Ja žena nikom biti neću...
O, oče moj, ne kudi mene.
Ti znaš da gasim se i venem,
Ja, žrtva duha lukavoga
I sna mu neotklonjivoga:
Noć mi je opčinjena njime;
Ja stradam, oče, požali me!
Imam još samo jednu želju:
Daj da u svetom manastiru
Otkrijem svoj bol spasitelju
I nađem utehu u miru.
Radosti nema mi na svetu...
Ćelija, puna tihe sene,
Neka u svoju tminu svetu,
K'o u grob, rano primi mene...”

II

I u mir manastirske tmice
Tamaru tada otpratiše,
I haljinama pokajnice
Procvale njene grudi skriše.
No kao pod brokatom plamnim,
Pod haljinama ovim tamnim
I dalje beše srce njeno
Prestupnim snima opijeno.
U sjaju sveća, pred oltarom,
Glas pojanja kad počne teći,
Kada se mole svi sa žarom,
Ona bi čula znane reči.
A ponekad u mračnom hramu
Poznati lik bi ispod luka
Proš'o u tamjanovom pramu
Bez vidnog traga i bez zvuka;
K'o zvezda on je sjao tamo
I zvao, zvao... ali kamo?


III

Skrovište njenog svetog stana
Bilo je usred gustog hlada
Od jablanova i platana,
Kraj dva brežuljka. - Ponekada,
Iz klisure kad noćne tmice
Narastahu, plamičak sveće
Svetlucao je kroz drveće
S prozora mlade prestupnice.
Tamo, u seni bademova
Gde beše tužni red krstova,
Stražara nemih kraj grobnica -
Treptaše večni cvrkut ptica.
Niz blistavi su beli žal
Potoci tekli sa litica
I šumeo je studen val.
Struja, u klisuri slivena,
Tekla je dalje preko stena
I gubila se pod rastinjem
Što drhtaše pod cvetnim injem.


IV

Na severu su sjale gore
U snežnom blesku rane zore,
Kad plavskast pramen u dolini
Sa dna se podiže duboka,
I gledajući put istoka
K molitvi zovu mujezini;
Kada treperi zvona glas
Nad uspavanim manastirom
U času svečanom i mirnom;
S krčagom kad po vodu rano
Gruzinka mlada s gore krene
I silazi niz strme stene.
Vrhove snežnih obronaka
Bili su samo plave sene,
Nebeskim sjajem obrubljene;
A preko njih je čas sumraka
Stavljao veo svoj od zlata;
I dižući se iz oblaka,
S čalmom, u rizi od brokata,
Ćutaše iznad tamnog jaza
Ogromni Kazbek, car Kavkaza


V

Ali u vlasti grešne misli
Odbijalo je zanos čisti
Srce Tamarino. Pred njom
Vladaše mrak nad zemljom svom.
U sjaju zore, noćnoj tmini,
Dušu je samo patnja pekla.
Koliko puta je u noći,
Kad zemlja usne u svežini,
Pred ikonu Tamara klekla
I isplakala suzne oči;
U času ponoćne tišine
Putnik bi čuo devojčine
Jecaje, odjek plača njenog;
I, misleći: „To duh planine
U svojoj špilji sapet ječi”,
On bi tad brže i bez reči
Gonio konja izmorenog.


VI

Nemirna i ražalošćena,
Često kraj prozora Tamara
Sedi, duboko zamišljena,
I njene oči pune žara
Nekoga traže u daljini...
I k'o da neko u tišini
Šaptaše kraj nje: on će doći!
Toliko puta je u noći
Snevala ona divne sne:
On bi se javio kraj nje
I čudno nežnim glasom dugo
Zborio, gledajuć' je s tugom.
Već odavno nju duša boli,
Muči se, ne znajući - čemu;
Kad hoće nebu da se moli,
Srce se njeno moli - njemu;
I, dugom borbom izmučena,
Kad prepusti se krilu sna,
Jastuk je žeže, zraka nema,
I ona skoči, drhti sva,
Grudi je vrelim dahom tište,
U očima joj oblak zri.
Naručje njeno susret ište,
Na usni poljubac joj vri...


VII

Humove Gruzije već dira
Večernje magle prvi veo.
I opet je do manastira,
Pun želje, Demon doleteo.
No dugo, dugo nije smeo
Spokojstvo ovog svetog mesta
Da naruši. - I k'o da nesta,
Za časak, dok se kolebao,
Ta surova mi zamisao.
Dok zamišljen kraj zida leti,
Pod lakim korakom za tren
Bez vetra list na tlu zatrepti.
On dignu pogled: prozor njen
Još svetli u to veče tavno;
Ona tu čeka već odavno!
I tad kroz duboki se muk
Začu čingara* skladni zvuk.
Pesma je brujala u noći;
I kao kad se suza toči
Za suzom, zvuci su se lili,
I nežni su toliko bili,
Kao da nebo ih pokrenu
Na zemlju ovu izmučenu.
Da nije izgublenog druga
Anđeo opetsresti hteo,
I zato amo doleteo
Da pesmom tom vremena druga
Oživi, i da kroz te zvuke
Pruži mu melem za sve muke?
I ljubavna je prva tuga
Demona obuzela tada;
U njemu čudan strah zavlada
Što vraćaše ga s praga njenog...
No krilo mu se i ne ganu!
I čudo! teška suza kanu
Iz tamnog oka ugašenog...
I danas tamo kraj ćelije
Prožežen suzom leži kamen,
Suzom što prži kao plamen
I što iz ljudskog oka nije.


VIII

I uđe on, i za dobrotu
I ljubav otvoren je bio,
I načas tad je pomislio
Da kreće k željenom životu.
I kao da na prvi čeka
Sastanak - čudna strepnja neka
I neizvestnost koja guši
Ponosnoj otkriše se duši.
No lošet li nagoveštaja!
On uđe - pred njim dete sjaja,
Heruvim, izaslanik raja
I čuvar prestupnice krasne,
Dok blista mu se čelo, stoji
I smeše mu se oči jasne;
Zaštitio je krilom svojim,
I iskra tog božanskog sjaja
Zaslepila je pogled grešni,
I tu, umesto zagrljaja,
Čekaše samo prekor teški:


IX

„Nemirni duši i poročni,
Ko te je zvao u čas noćni?
Tu nema tvojih poklonika;
Ne vladaše zlo ovde nikad;
Ne idi, u svom grešnom žaru,
K ljubavi mojoj, mom oltaru!
Ko te je zvao?” A duh zao
Odvrati smeškom podmuklim,
I planuv opet mržnjom starom,
On s podmuklim i besnim žarom
Tad sevnu okom zavidnim.
„Ona je moja!” - huknu grozno.
„Odlazi, ovaj čas je moj!
Doš'o si, zaštitniče, pozno,
I sudija ti nisi njoj
Kao ni meni! Nad oholim
Njenim je srcem znak mog žara.
I tu sad nema tvog oltara,
Ja ovde vladam i ja volim!”
I anđeo još jednom skrenu
Ka jadnoj žrtvi tužne oči,
Te utonu u istom trenu,
Zamahom krila, u mrak noći.


X

TAMARA
Ko si ti? Reč ti je opasna!
Šta želiš? Da l' te k meni raj
Ili ad šalje?

DEMON
Ti si krasna!

TAMARA
Al' ko si? Odgovor mi daj...

DEMON
Onaj sam koga kroz noć gluhu
Već odavno ti slušaš tu,
Čije su misli u tvom duhu,
Čmju naslutila si muku,
Kom lik si videla u snu.
Onaj, kom pogled nadu gubi
I koga niko baš ne ljubi;
Bič robova zemaljskih mojih,
Saznanja car sam i slobode,
Nebesa dušman, zlo prirode,
I ja sam, gle, kraj nogu tvojih!
Donosim tebi, da te gane,
Reč što za prvu ljubav moli,
Zemaljske moje prvi boli
I prve suze isplakane.
O, zaslušaj me, požali me!
Zbog jedne samo tvoje reči
Ja mogu opet nebo steći.
Kad bi mi srce dala, s njime
Bio bih opet ja u raju
Nov anđeo u novom sjaju.
O, čuj me samo, ja te molim,
Ja sam tvoj rob, ja tebe volim!
Kad videh te, u istom trenu
Omrznuh zauvek u duši
Bezsmrtnost svoju neželjenu
I svoju moć koja mi guši.
Nesavršena sreća ljudi
Od tada zavist moju budi...
Ti bi, svoj život deleć' sa mnom.
Donela kraj tom bolu plamnom.
U hladnom srcu iskra sija
Svetlosti ove nenadane,
I tuga na dnu stare rane
Pokrenula se kao zmija.
Šta su mi moć i život večni
Ako bez tebe čamim, sam?
Bez smisla zvučna igra reči
I bez božanstva pusti hram.


TAMARA

Lukavi duše, ostavi me!
Ućuti, ne verujem vragu...
O, Bože, zalud tvoje ime
Zazivam... Daj mi sada snagu!
Misli su moje opčinjene!
Čuj me, ti propast nosiš za me:
Tvoje su reči - otrov, plamen...
Reci mi, zašto voliš mene!

DEMON
Zašto, lepotice? - o, jao,
Ja ne znam!... Pun života novog,
Sa prestupničkog čela ovog
Trnov sam venac podigao;
I ponosno od sebe tad
Odbacio sam prošlost celu,
I moje nebo i moj ad
U tvom su oku, na tvom čelu.
Volim te nezemaljskom strašću
Što smrtniku je nepoznata;
Večnim snom, zanosom, svom vlašću
Što bezsmrtnoj je misli data.
Očiju mojih večna meta,
Tvoj lik je u mom duhu poćen
U prvom času ovog sveta;
Njim sam kroz pusti eter vođen.
Imenom svojim duhu mome
Slatki si nemir darovala
I mom blaženstvu nebeskome
Samo si ti nedostajala.
O! Kad bi samo mogla znati
Svu neizmernu muku tu
Kada se celu večnost pati,
A za sve naslade u zlu,
Pa i za dobro što se čini
Sva nagrada je u gorčini;
Kad za sebe se samo živi;
Kad večne borbe udes sivi
Teče bez predaha i slavlja;
Kad sve se žali, ništa želi,
Kad zna se, vidi život celi,
I kada prezir neveseli
Sa mržnjom se u duši javlja!
Čim kao grom iz neba vedra
Bi kletva božja ispunjena
Prirode behu topla nedra
Za mene navek zatvorena;
Preda mnom, kroz prostranstvo plavo
Teklo je slavlje treperavo
Tvetlila što se iskitiše
Svadbenim vencima od zlata...
No, jao! nekadanjeg brata
Poznavala već nisu više...
Tad izgnaničke slične duše,
Očajan, pozvah ja u noći;
No, avaj! ko da pozna oči
I lica, ledna u hladnoći,
Reči, od mržnje što se guše?
Krilima mahnuv, u užasu,
Ja krenuh... Ali zašto? Kuda?
To ne znam... Bejah u tom času,
K'o mrska žrtva božjeg suda,
Od svojih bliskih odbačen;
Svet posla za me gluh i nem.
Tako i lađa oštećena
Morima luta bez jedara,
Bez cilja i bez kormilara,
Po ćudi struja, napuštena;
Tako u prvom praskozorju
Oblaka burnog delić jedan,
Bez pristaništa, sam i bedan,
Lebdi u plavome obzorju,
A bogzna otkud, kamo luta
Nasumce, ne znajući puta!
No ljudima ne morah dugo
Da vladam, s njima u greh srljam
I da sve uzvišeno prljam;
Ne, nisam mnogo ja se rug'o
Lepoti svakoj... Plamen vere
Ugasih ja u njima lako.
Zar vredi mučiti se tako
Za lude i za licemere?
Zato, iz klanaca, niz goru,
Kroz noćni mrak bih strelovito
Jurnuo nalik meteoru;
I samotni bi putnik hit'o,
Zaveden vatrom iz blizine,
I dok je pad'o u dubine
Zalud bi njegov krik kroz tmine
Vapio... samo bi na steni
Ostao trag okrvavljeni.
No, zasićen tom igrom zlom,
Ne zabavljah se dugo njom!
U borbi s moćnym vihorima,
Koliko puta s hukom naglom,
Odeven munjama i maglom,
Proleteh ja u oblacima,
Da u toj stihiji što grca
Prigušim roptanje svog srca,
Da zaborav mi sve odnese
Zaboravit' što ne može se!
Šta znači povest sveg trpljenja
I bede ljudske, ropskog rada
Kroz sva im duga pokolenja -
Pred jednim trenom moga jada
I mojih nepriznatih muka?
I šta je ova tiha luka
Života vašeg - šta su ljudi?
Došli su svi da opet odu,
I nadaju se: ljudskom rodu
Milostivo će On da sudi!
No moja bol za sva vremena
U meni živi: moć je njena
Kao i život moj bez dna
I nema joj u grobu sna!
To je čas zmija probuđena
Što mazi se; čas ljuti plamen;
Čas dušu mori kao kamen,
K'o mauzolej mojih strasti
Što nikad, nikad neće pasti!


TAMARA
Što jade svoje nepoznate
Iznosiš duhu mom u tami?
Prestupnik ti si...

DEMON
Zar i za te?

TAMARA
Nas mogu čuti...

DEMON
Mi smo sami.

TAMARA
A Bog!

DEMON
Od nas je dig'o ruke;
Nebom je samo zauzet,
Ne zanima ga ovaj svet.

TAMARA
A pakao i večne muke?

DEMON
Šta onda? Bićeš i tu sa mnom!


TAMARA
Ma ko ti bio, prijatelju,
Što spokoj si u duhu plamnom
Izgubio za večnost celu,
Sa uživanjem što svesno nije
Ja slušam tebe, stradaoče...
No ako reč ti zamku krije,
Ako me prevariti hoće...
O! Smiluj se... Zar slavan bićeš
Time što moju dušu stičeš!
Zar nebu bivam dragocena
Jer od tebe sam primećena?
I druge sred tog zemnog puka
Lepotu imaju božansku
I postelju im devičansku
Još nije takla smrtna ruka...
Ne! Zauvek mi se zakuni...
Govori - vidiš muke ove,
Prozireš moje ženske snove!
Ublaži strepnju što se buni,
Jer tvom je duhu sve poznato,
I požalićeš mene zato.
Zakuni mi se... Od zlog cilja
Reci da odričeš se sada.
Zar nema zakletve što zbilja
Ne može dušu zlu da svlada?

DEMON
Kunem se danima stvorenja
I propasti sve vaseljene,
Kunem se sramom sagrešenja,
Pobedom pravde savršene;
Kunem se kratkim snom o slavi
I padom što ga u mrak zavi;
Susretom ja se kunem našim
I rastankom koga se plašim;
Kunem se skupom slugu mojih,
Duhova, čiju vlast osvojih;
Kunem se budnim mačevima
Dušmana mojih, heruvima;
Životom kunem se i grobom,
Zemaljskom svetinjom i tobom;
Kunem se tvojom suzom plahom
I časom kad ti pogled trne,
Nevinnih usta tvojih dahom,
Talasom tvoje kose crne;
Kunem se ljubavlju i strašću,
Kunem se srećom i propašću;
Odustajem od oholosti
I mržnje, osvetu što snuje;
Od sada otrov lukavosti
Nikome neće duh da truje;
Ja neću s nebom da se borim,
Ja hoću ljubavlju da gorim,
Ja hoću Dobrom da odišem!
Suzama pokajanja svoga
Sa čela moga ću da zbrišem
Tragove ognja nebeskoga,
Pa neka mirni vrt tog sveta
Bez mene odsad navek cveta!
Tvog bića tajne dragocene
Pojmiti jedino ja mogu,
I jer si svetinja za mene
Moja je vlast kraj tvojih nogu.
Na ljubav tvoju kao na dar
Ja čekam, veruj mi, Tamara;
Za tvoj sam jedan mig ja kadar
Da večnost žrtvujem, pun žara -
Jer veličinu ja ne gubim
Ni kada mrzim, ni kad ljubim.
Sa mnom ćeš, sinom vaseljene,
Poći u prostore kometa
I bićeš carica tog sveta
I verni drug što prati mene;
Bez saučešća, bez ganuća
Na zemlju ćeš da gledaš ti,
Gde brzo trne želja vruća,
Gde varljivi su lepi sni;
Gde ima samo lažne sreće
I grehova i teških kazni,
Gde nikad niko bez bojazni
Ni mrzeti ni volet' neće.
Zar ne znaš šta je ljubav ljudi
Što načas u njima se budi?
- Jedino krvi zanos mladi,
No dani teku, krv se hladi!
Zar prkosi ko rastajanju
I novoj draži iskušenja
I umoru i samovanju
I ćudlivosti sitnih htenja?
Ne, nije tebi, mome drugu,
Veruj mi, data takva kob
Da uveneš u tesnom krugu
Zavisti ljudske, kao rob,
Kraj dušmana i kraj slabića,
Kraj pritvornih i hladnih bića,
Pod udarcima praznih nada,
Strepnji i nepotrebnih jada!
Ne, nije za te udes hudi
Da ovde budeš ugašena
U molitvama, udaljena
I od božanstva i od ljudi.
O, ne! ti divno rajsko biće,
Tebi je dalo više htenje
Drukčijeg stradanja otkriće,
Drukčije, dublje ushićenje;
Prepusti zato samom sebi
Taj jadni svet i bivše sanje;
Ponosno, beskrajno saznanje
Ja ću da zato pružim tebi,
I pratiće te, neumorne,
Duhova mojih verne čete;
I robinjice čudotvorne
Hitro i ljupko služiće te;
A ja ću venac zlatni za te
Sa zvezde istočne da skinem,
Pa ću mu rosom trake zlatne
Zasuti, da ti lepše sine;
K'o pasom, sutonskim ću žarom
Da obvijem tvoj divni stas;
I svuda, kao pred oltarom,
Prosuću miris oko nas;
A tvoje snove će da ljulja
Muzike blage uzdah snen;
Od ćilibara i dragulja
Dvorce ću podići za tren;
Na morsko dno ću sići, smeo,
I uzdići se nad oblakom -
Taj svet ću da ti pružim ceo
Za tvoju ljubav!..


XI

- I on lako
Ustima svojim užarenim
Drhtave usne joj je tak'o;
Sablažnjivi mu odgovori
Molbama uzvraćahu njenim,
A pogled mu, gde plamen gori,
Kroz njene ronio je oči.
On palio je. - Usred noći
K'o mač se blistao nad njom,
Sjajući neizbežnim zlom.
To beše čas kad zloduh vlada!
Poljupcem njoj u nedra mlada
On smrtonosni otrov uli.
U noćnom muku su se tada
Užasni krik i jecaj čuli.
U njima behu bol, strahota,
Prekor i ljubav, preklinjanje
I beznadežno rastajanje
Od jedva početog života.

XII

Prelazeć' stazu određenu,
Stražar je noćni u tom trenu
Išao pored manastira
S gvozdenim bilom. - Pun nemira,
On spori korak zaustavi
Kraj okna monahinje mlade,
Ruka na bilu mu zastade,
A strah mu se u duši javi.
U gluhom muku okoline
Kao da glas je iz blizine
Začuo tada - glas iz tmine,
Kao kad neko nekog ljubi -
I krik i jecaj što se gubi.
I slutnja bezbožna i zla
U srcu mu je ponikla.
No prođe samo magnovenje
I sve se stiša... Izdaleka
Stizaše s vetrom kao jeka
Lisnatih krošnji žamorenje,
I sneno s priobalskim stenjem
Šaputala je gorska reka.
I kanon svetog ugodnika
Pročita starac, jeze pun,
Da od nečastivoga lika
Oslobodi svoj grešni um
Te uzdrhtalom krsteć' rukom
Prsa gde srce bije burno,
Pritisnut teškim noćnim mukom,
Produži znanim putem žurno.
...........................


XIII

K'o uspavana peri** mila
Na odru svom je ona snila;
Čistije nego pokrov, belo,
Umorno blistalo je čelo;
Spuštene navek trepavice...
No ko - o nebo! - ne bi rek'o
Da pod njima još zraci gore
Pogleda njenog, što je ček'o
Da dodirne joj belo lice
Poljubac, ili rumen zore!
No zalud, slična zlatnoj suzi,
Na njih je tekla svetlost blaga,
Uzalud su u nemoj tuzi
Celivala ih usta draga...
Ne! pečat smrti neće više
Nikakva sila da izbriše!

XIV

Nikada ni u svetkovanju
Haljina još ne beše njena
Tako bogata, ukrašena.
Mirise još nepoklonjene
Planinsko cveće lije na nju
(Obredi drevni tako traže),
Kao da zbogom zemlji kaže
U stisku mrtve ruke njene!
I ništa baš na licu tome
Ne govoraše o propasti
U času zanosa i strasti;
Lepota, u tom mramornome
Spokojstvu svom, bez izražaja,
Bez misli i bez osećaja,
Beše u svakoj njenoj crti,
Prepuna tajne poput smrti!
Na usnama joj osmeh čudni
Zaleđen beše tek što niče;
Za pažljive je oči ljudi
Otkrivao on tužne priče:
Lio je hladni prezir duše
Što zna da vene nalik cvetu,
Poslednje misli sjaj prigušen
I nemo zbogom ovom svetu.
Života prošlog odraz jadan,
Bio je leden i beznadan,
Mrtviji nego njene oči
Potonule u večnoj noći.
Tako i vrh kavkaza sine
Kroz suton tamni, iz daljine,
Dok sunce se u drugi kraj
Svečano skriva iza gora,
A snegom, poput znatnog mora,
Još blešti rumen odsjaj taj.
No odraz poluživog zraka
U pustinji se neće naći
I neće s lednih obronaka
Nad stazom nikome da zrači!...


XV

Žalosni sprovod skuplja njene
Rođake brojne i susede.
Bijući grudi izmučene
I čupajući kose sede,
Na svome konju grive bele
Poslednji put sad Gudal jaše.
I sprovod krenu. - Put trajaše
Tri dana i tri noće cele.
Između zemnih ostataka
Dedova njenih, sveža raka
Poslednji stan je tad joj dala.
Jedan od predaka Gudala,
Pljačkaš iz busija i sela,
Kad ga je bolest oprhvala,
U kajanju zbog svojih dela
Obeća da za iskupljenje
Grehova svojih crkvu digne
Tu gde na kršno ovo stenje
Samo se bura s pesmom penje,
Gde samo gorski jastreb stigne.
I tu, na snegu planinskome,
Samotna crkva potom niče,
I u njoj je zlo ljudsko biće
Pronašlo spokoj prahu svome;
Kao da samo blizu neba
Topliji biva smrtni stan,
Kao da izbegavat' treba
Ljude, što mute večni san...
Uzalud! pokojnik ne sanja
Ni prošlu radost, ni stradanja!


XVI

Kroz plavi eter, u beskraju,
Anđeo, vojnik rajskih četa,
Grešne je dušu iz tog sveta
Nosio u svom zagrljaju
Zamahom svojih zlatnih krila.
I reč mu, utešna i mila,
Sumnje je njene razgonila,
I suzom spiraše on njene
Bolne i teške uspomene
O gresima, o zlu i muci.
I evo, k njima rajski zvuci
Već dopirahu - kad odjednom,
Presecajući njihov put,
Iz ponora se neproglednog
Uzvinu pred njih paklen duh.
Bio je jak k'o vihor šumni,
Blistav k'o munja kad mrak seče,
I - drznik gordi i bezumni -
„Ona je moja!” - on im reče.

Tamarina se duša privi
Uz svete grudi svog čuvara,
I molitvama punim žara
Stišavala je užas živi.
Rešavala se sudba njena,
Jer pred nju opet on je stao,
No - Bože! - ko bi ovog trena
Ponovo njega prepoznao?
Kako te oči, mržnje pune,
Otrov iz duše prosipahu,
Neprijateljstva zloću plahu
Što večno preti, večno kune!
I led je s nepomičnog lica
Hladnoćom vej'o k'o grobnica.

„Odlazi, sumnje duše zli!”
- Odvrati izaslanik raja -
„Trenutak stiže presudni
Kad već je dosta tvoga slavlja
I kad se božja milost javlja!
Patnjama njenim evo kraja:
Spali su s nje u isti mah
I okov zla i zemni prah.
Znaj! čekali smo dugo nju!
Proživela je njena duša
Svoj život sličan kratkom snu
Kom beše suđeno da kuša
Neiskazane muke ljute
I radosti nedosegnute.
Od etera su najlepšega
Stvorene strune duša tih,
I svet ne postoji zbog njih
A niti one radi njega!
Surov je otkup ona dala
Za sumnje svoje... Jer je znala
Da ljubi i da teško strada -
Za ljubav raj se širi sada!”

I anđeo još jednom, strog,
Pogleda napasnika zlog,
I radosno uzletev, smesta
U nebeskome sjaju nesta.
I prokle Demon pobeđeni
Bezumne, smele svoje snove
I opet osta usamljeni
Oholi duh u vaseljeni,
Bez ljubavi, bez nade nove!

***

Na gorskoj kosi, na vrleti,
Nad Kojšaurskim dolom cvetnim,
Do današnjega stoje dana
Ostaci drevnog samostana.
Predanja davna sačuvaše
Priče o njemu, koje plaše
Još uvek dečji narod sneni.
K'o priviđenje, svedok nemi
Iz čarobnih i davnih dana,
Sred zelenih se crni grana.
Dole je rašireno selo;
Cvetaju krošnje u dalini,
I zbrkan žamor se veselo
Gubi u maglenoj daljini,
I karavana duge trake
Još idu, zvoneć' izdaleka,
I rušeć se kroz magle lake,
Treperi, blešti hitra reka.
I svud su življenje i sunce,
Prolećno cvetanje, zuj pčela,
Kao da priroda je cela
Igra za bezbrižne mladunce

No žalostan je zamak sivi
Koji svoj dug odužio je,
K'o bedni starac, što sam živi
Sahranivši sve drage svoje.
I sada mesečinu žele
Nevidljivi mu stanovnici:
U njoj se igraju, vesele
I praznuju u noćnoj tmici.
I nalik pustinjaku nekom,
Tu pauk plete svoje mreže,
I gušteri po krovu meko
U razigranoj trci beže;
I oprezno se javlja zmija
Iz neke tamne pukotine,
Na staroj ploči načas sine,
U tri se kruga zatim svija,
Puzi, na dugu nalik traku,
Blista se poput sablje britke
Što, bačena na polje bitke
Ne treba palome junaku!...
I sve je ovde plen divljine:
Nema ni traga iz davnine,
Jer marljivi je hod stoleća
Sve izbrisao već odavno,
I ništa više ne podseća
Na Gudalovo ime slavno,
Na Gudalovu kćerku milu!

Ali još uvek, u sivilu,
Oblaka tmurnih, crkva stoji.
Tu prah se ljudski upokoji
U planinskome hladnom krilu.
Kraj njenih vrata hridi sure,
Kao stražari usred bure,
Bdiju pod snežnim plaštevima,
I sloj je ledenih gromada
Umesto oklopa na njima.
Lavine snežne, iznenada
Ledenim mrazom zahvaćene,
K'o besne struje vodopada
S litica vise, namrštene.
I mećava na straži huji;
Čas briše prah sa crkve stare,
Čas pesmu peva u oluji
I svoje doziva stražare.
Čuvši o dalekome hramu
Čudesnih priča pronošenje,
Oblaci hrle k tomu kamu
Sa istoka na poklonjenje.
No niko ne plače odavno
Nad porodicom grobnih stena;
Kazbeka samo krilo tavno
Na straži vreba, željno plena,
I neće večni jauk ljudi
Iz večnog mira da ih budi.


Preveo Nikola Bertolino.
na ruskom jeziku i  ćirilici
izvor 

                          

•  Mihail Ljermontov:Čovek iza genijalca
• Ljermontov Mihail, poezija 
• Demonizam u Ljermontovljevoj poemi ,,Demon”