4.
Vozili smo se blaženo praznom autocestom I-4. Samo sam prati Margoine upute. Sat na upravljačkoj ploči pokazivao je 1:07.
“Lepo je, je l’ da?” rekla je. Nisam joj video lice jer je bila okrenuta prozoru. “Volim brzo voziti pod uličnim svetlima.”
“Svetlo,” rekao sam, “vidljivi podsetnik na Nevidljivu Svetlost.”
“Lepo rečeno”, rekla je.
“T. S. Eliot”, rekao sam. “I ti si ga čitala. Na satu engleskog prošle godine.” Ja zapravo nikad nisam pročitao celu pesmu iz koje je bio taj stih, ali od onoga što sam pročitao, nekoliko mi se stihova urezalo u pamćenje.
“Oh, pa to je citat”, rekla je pomalo razočarano. Spustio sam pogled na njenu ruku koja je počivala na središnjoj konzoli. Mogao bih i ja svoju ruku spustiti na središnju konzolu, i onda bi nam se ruke našle u isto vreme na istome mestu. Ali nisam to učinio. “Hajde, ponovi to”, rekla je.
“Svetlo, vidljivi podsetnik na Nevidljivu Svetlost.”
“Jebote. Zvuči moćno. Time si sigurno probijao led kod svoje prijateljice.”
“Bivše prijateljice”, ispravio sam je.
“Suzie te nogirala?” upitala je Margo.
“Otkuda ti to da je ona nogirala mene?”
“Oh, oprosti.”
“Zapravo je bilo baš tako”, priznao sam, a Margo se nasmejala. Taj se razlaz dogodio pre nekoliko meseci, ali nisam zamerao Margo što nije obraćala pa\nju na ljubavne jade nižih kasta. Što se dogodi u dvorani za probe, ostaje u dvorani za probe.
Margo je podigla noge na prednju armaturu i mrdala prstima u ritmu svojih reči. Uvek je govorila na taj način, u prepoznatljivom ritmu, kao da recituje poeziju. “Šta ćeš, žao mi je što to čujem, ali da te utešim, moj divni dečko, s kojim sam provela nekoliko meseci, ševi moju najbolju frendicu.”
Pogledao sam je, ali lice joj je zaklanjala kosa, pa nisam bio siguran zafrkava li me. “Ozbiljno?” Nije ništa odgovorila. “Ali još jutros sam vas video kako se smejete.”
“Nemam pojma o čemu govoriš. To sam saznala jutros pre škole, a onda sam ih zatekla kako razgovaraju i počela sam se derati kao luda, i Becca je poletela u naručje Clintu Baueru, a Jase je ostao onde da stoji kao kakav sroljo kojem sline cure iz smrdljivih usta.”
Očito sam sasvim pogrešno protumačio prizor u hodniku. “To je baš čudno, jer me Chuck Parson još jutros pitao znam li išta o tebi i Jaseu.”
“Pa da, pretpostavljam da Chuck radi što mu je naređeno.Verovatno pomaže Jaseu da prokljuvi ko je sve znao za to.”
“Isuse, zašto bi uopć[te petljao s Beccom?”
“Pa nije baš na glasu zbog svoje ličnosti ili plemenite naravi, verovatno se spanđao s njom jer je dobar komad.”
“Nije tako dobra kao ti”, rekao sam pre nego što sam stigao promisliti šta govorim.
“Nikad mi nije bilo jasno zašto ljudi žele biti s nekim samo zato što je taj zgodan. To je kao da žitarice za doručak biraš po boji, a ne po ukusu. A tek da znaš, na sledećem izlazu skrećeš. Ali ja nisam zgodna, svakako ne izbliza. Većina me ljudi smatra manje privlačnom što su mi bliže.”
“To je...”, počeo sam.
“Ma koga briga”, odgovorila je.
Činilo mi se da nekako nije fer da seronja poput Jasona Worthingtona može spavati i s Margo i s Beccom, dok savršeno simpatična osoba kao što sam ja ne može spavati ni s jednom ni s drugom – a, istinu govoreći, ni s ikim drugim. S druge strane voleo sam o sebi razmišljati kao o
nekome ko se ne bi nikada spetljao s Beccom Arrington. Možda i jeste dobar komad, ali je isto tako 1. nepodnošljivo plitka, i 2. apsolutno nepatvorena stopostotna kuja. Mi koji smo redovito navraćali u dvoranu za probe, već smo odavno sumnjali da svoju savršenu figuru duguje tome što se hrani dušama malih mačića i snovima siromašne dečice.
“Becca je koma”, rekao sam, pokušavajući nekako održati razgovor.
“Da”, odgovorila je gledajući kroz suvozačev prozor, dok joj se kosa sjajila obasjana svetlom uličnih svetiljki. Na tren mi se učinilo da možda plače, ali brzo se pribrala, navukla kapuljaču svoje hudice i iz vrećice iz Wal-Marta izvukla letvu za zaključavanje volana. “E, ovo će biti zabavno”, rekla je dok je otvarala kutiju u koju je letva bila zapakovana.
“Mogu li konačno pitati gde idemo?”
“Do Becce”, odgovorila je.
“Oh-oh”, izustio sam i stao ispred sledećeg znaka za zaustavljanje. Izbacio sam auto iz brzine i pokušao reći Margo da ću je odvesti kući.
“Bez kršenja zakona. Obećavam. Moramo pronaći Jaseov auto. Beccina ulica je prva desno, ali sigurno nije parkirao u njezinoj ulici jer su joj starci kod kuće. Pokušaj skrenuti u prvu sledeću. To nam je zadatak broj jedan.”
“U redu”, rekao sam. “Ali posle idemo kući.”
“Ne, posle prelazimo na zadatak broj dva, i tako sve do jedanaestog.”
“Margo, to nije dobra ideja.”
“Samo vozi”, rekla je i ja sam nastavio voziti. Jaseov Lexus bio je parkiran dva bloka dalje od Beccine kuće, u jednoj slepoj ulici. Još nisam ni zaustavio auto, a Margo je iskočila van s letvom u rukama. Otvorila je vozačeva vrata Lexusa, sela za volan i počela na njega nameštati letvu. Zatim je pažljivo zatvorila vrata “Glupi šlampavac, nikad ne zaključava auto”, promrmljala je kad
se vratila. Ključ od letve gurnula je u džep. Onda je ispružila ruku i razbarušila mi kosu. “Prvi deo – obavljen. A sada, pravac Beccina kuća.”
Dok sam vozio, Margo mi je davala upute za drugi i treći zadatak.
“Pa to je genijalno”, rekao sam, iako sam bio na rubu da prasnem. Skrenuo sam u Beccinu ulicu i parkirao dve kuće niže od njene viletine. Margo se na sve četiri ubacila u prtljažni prostor i vratila se s dvogledom i digitalnim fotoaparatom. Pogledala je prva kroz dvogled, a onda ga dodala meni. Mogao sam videti svetlo u podrumu, ali nisam uočio nikakvo kretanje. Čudio sam se što uopšte imaju podrum, jer u Orlandu nisi mogao zabiti lopatu da ne naletiš na
vodu.
Izvadio sam iz džepa svoj mobitel i utipkao broj koji mi je Margo diktirala. Zvono se oglasilo jedanput, dvaput, a onda se javio bunovan muški glas: “Halo?”
“Gospodin Arrington?” upitao sam. Margo je htela da ja nazovem jer moj glas neće prepoznati.
“Ko je to? Bože, znate li koliko je sati?”
“Gospodine, mislim da biste trebali znati da se vaša kći upravo seksa s Jasonom Worthingtonom u podrumu vaše kuće.” I onda sam prekinuo vezu. Drugi zadatak – obavljen.
Margo i ja iskočili smo iz našeg kombija, sjurili se niz ulicu i bacili se potrbuške tik iza živice koja je okruživala Beccino dvorište. Margo mi je dodala fotić dok sam promatrao kako se pali svetlo u spavaćoj sobi na spratu, zatim u hodniku, pa u kuhinji. A onda se konačno upalilo i na stepenicama koje je vodilo u podrum.
“Stiže”, šapnula je Margo, a ja nisam znao o čemu govori, sve dok krajičkom oka nisam uhvatio Jasona Worthingtona kako se gol do pasa izvlači kroz podrumski prozor. Onda se samo u boksericama dao u trk preko travnjaka, a kada se dovoljno približio, iskočio sam iz zaklona i snimio ga, čime je bio obavljen i treći zadatak. Blic nas je očito obojicu iznenadio pa je izgledalo kao da mi je namignuo u tom deliću sekunde koji je osvetlio tamu, pre nego što je odjurio u noć.
Margo me povukla za nogavicu traperica; pogledao sam je i video da se zafrkantski smeška. Pružio sam joj ruku i pomogao da ustane, a onda smo otrčali do auta. Već sam bio gurnuo ključ u bravu za paljenje, kad je rekla: “Daj pokaži fotku.” Pružio sam joj fotoaparat, i dok smo čekali da se fotografija pojavi na zaslonu, glave su nam se gotovo dodirivale. Nisam mogao suzdržati smeh kada sam video preneraženo i bledo lice Jasona Worthingtona.
“O, Bože”, vrisnula je Margo i pokazala prstom. Izgleda da u celoj toj zbrci Jason nije stigao spremiti u gaće Maloga Jasona koji je ostao da visi napolju, da bi na kraju bio i digitalno ovekovečen.
“Ako je to penis,” rekla je Margo, “onda je Rhode Island država. Možda i on ima sjajnu istoriju, ali kad je reč o veličini...”
Pogledao sam nazad prema kući i vidieo da se podrumsko svetlo ugasilo. Osećao sam se pomalo loše zbog Jasea – nije on kriv što ima mikropenis i genijalnu i osvetoljubivu devojku. S druge strane u šestom razredu mi je obećao da me neće udarati u rame ako pojedem crva, i tako sam pojeo crva, a onda me on tresnuo posred lica. Zato ga i nisam baš dugo žalio.
Za to vreme Margo je dvogledom promatrala kuću. “Krenimo”, rekla je. “U podrum.”
“Šta? Zašto”
“Zadatak četvrti. Pokupiti njegovu odeću, za slučaj da se pokuša ponovo ušuljati u podrum. Zadatak peti. Ostaviti ribu za Beccu.”
“Ne.”
“Da. Odmah”, rekla je. “Ona je gore i starci se deru na nju. Ali koliko dugo ta prodika može trajati? Mislim, ono, što se tu može reći?
Nisi se smela ševiti s Margoinim dečkom u podrumu. Sve u svemu, to je
lekcija od jedne rečenice. Zato moramo požuriti.”
Izašla je iz auta s limenkom boje u spreju u jednoj ruci i somom u drugoj. “Ovo nije dobra ideja”, prošaptao sam, ali sam je ipak sledio, pognuvši se kao i ona, sve do još uvek otvorenoga podrumskog prozora.
“Ja idem prva”, rekla je. Prvo je kroz prozor spustila noge, dok nije pod njima osetila Beccin sto za komp. Bila je napola unutra, a napola vani kad sam je zapitao: “Mogu li ja samo držati stražu?”
“Uvuci svoje mršavo dupe unutra”, bio je njezin odgovor, pa sam tako i učinio. Na brzinu sam pokupio sve što mi je sličilo muškoj odeći sa Beccinog tepiha boje lavande. Traperice s kožnim remenom, par japanki, bejzbolsku kapu Winter Park Highschool Wildcatsa i svetloplavu polo majicu. Okrenuo sam se Margo, a ona mi je u ruke gurnula soma umotanog u papir i jednu od onih Beccinih svetlucavih ljubičastih olovaka. Rekla mi je štoa da napišem.
Poruka od Margo Roth Spiegelman: što se tiče tvog prijateljstva s njom
– ono spava s ribama.
Margo je ribu sakrila među uredno složene šorceve u Beccin ormar. Začuo sam korake gore i lupnuo Margo po ramenu pogledavši je razrogačenih očiju. Ona se samo nasmešila i ležerno izvadila limenku boje u spreju. Ja sam se nekako uspeo iskoprcati kroz prozor, a kada sam se osvrnuo, video sam kako se Margo naginje nad sto, protresa limenku spreja, a zatim elegantnim pokretom – poput kakva kaligrafa ili Zoroa – na zid iznad stola ispisuje slovo M.
Onda je ispružila ruke prema meni i ja sam je izvukao van. Upravo se bila uspravila na noge, kad je neki visoki glas povikao: “DWIGHT!” Zgrabio sam odeću i dao se u trk, a Margo za mnom.
Čuo sam, na svu sreću ne i video, kako su se širom otvorila ulazna vrata Beccine kuće, ali nisam zastao niti se osvrnuo kad se prolomio glasni “STOJ!” čak ni kada sam sasvim jasno čuo zvuk repetiranja puške. Margo je iza mene promrmljala “puška” – nije delovala uplašeno, zapravo samo je primetila – i zato sam se, radije nego da obilazim Beccinu živicu, naglavce bacio preko nje. Ne znam kako sam se nameravao dočekati – možda nekim umetničkim saltom ili nešto slično – u svakom slučaju, završilo je tako da sam se prosuo po asfaltu sletevši na levo rame. Sreća da su se poda mnom našle Jaseove krpe i ublažile
pad.
Opsovao sam, a pre nego što sam i pokušao ustati, osetio sam da me Margo vuče gore. Kad smo se dokopali auta, pojurio sam u rikverc bez svetala, i tako sam zamalo pregazio polugolog kapetana bejzbolske momčadi Winter Park Wildcatsa. Jaše je trčao vrlo brzo, ali nije ostavljao utisak kao da uopšte trči u nekom određenom pravcu. Dok smo prolazili pored njega, opet mi se nekako sažalio, pa sam napola spustio prozor i bacio mu van njegovu polo-majicu. Srećom, mislim da nije video ni Margo ni mene, a nije bilo verovatno da će prepoznati moj kombi, jer – ne bih se želeo ponavljati ili zvučati ogorčeno – nisam ga smeo voziti u školu.
“Zašto si, dovraga, to napravio?” pitala je Margo kad sam upalio svetla i krenuo napred da kroz lavirint prigradskih uličica pronađem put do našega naselja.
“Žao mi ga je.”
“Njega? Zašto? Zato što me vukao za nos šest nedelja? Zato što mi
je preneo bog-te-pitaj kakvu boleštinu? Zato što je odvratni idiot koji će
verovatno celi život biti bogat i sretan, dokazujući kako u svemiru nema pravde?”
“Izgledao je baš nekako očajno”, rekao sam.
“Tako mu i treba. Idemo sada do Karin. Ona stanuje u ulici Pennsylvania, pokraj ABC Liquorsa.”
“Nemoj se ljutiti na mene”, rekao sam. “Malopre su me ciljali puškom jer sam ti pomagao, zato nemoj biti ljuta na mene.
“NISAM LJUTA NA TEBE!” zaderala se Margo i udarila šakom po
kontrolnoj ploči.
“Zašto onda vičeš?”
“Mislila sam možda – ma nije važno. Mislila sam da me možda ne vara.”
“Oh.”
“Karin mi je rekla pre škole. Pretpostavljam da mnogi to znaju već odavno. I niko mi ništa nije rekao, osim Karin. Mislila sam da možda samo pokušava izazvati dramu, ili nešto slično.”
“Žao mi je”, rekao sam.
“Da. Da. Ne mogu verovati da mi je uopšte stalo.”
“Srce mi udara kao ludo”, rekao sam.
“To znači da se odlično zabavljaš”, rekla je Margo.
Ali meni to nije nalikovalo na zabavu; možda pre na infarkt.Parkirao sam na parkiralištu supermarketa 7-Eleven i stavio prst na vrat, na žilu kucavicu, gledajući istovremeno kako digitalni sat zatitra svake sekunde. Kad sam se okrenuo prema Margo, video sam da koluta očima.
“Puls mi je opasno visok”, objasnio sam joj.
“Ne sećam se kad sam se posljednji put ovako uzbudila zbog nečega. Još osećam adrenalin u grlu i kako mi se pluća šire.”
“Udiši na nos, izdiši na usta”, savetovao sam joj.
“Ti i tvoje neuroze. To je tako...”
“Slatko?”
“Kaže li se danas tako kad se želi reći detinjasto?” Nasmejala se.
Margo je otpuzala do stražnje klupe i vratila se s torbicom. Koliko
joj je još sranja ostalo tamo iza? zapitao sam se. Otvorila je torbicu i izvukla
bočicu laka za nokte, toliko tamnocrvenog da se činio gotovo crn. “Dok se ne smiriš, ja ću malo lakirati nokte”, rekla je i nasmiejala mi se kroz šiške. “Ne daj se smetati.“
I tako smo onde sedeli, ona s lakom za nokte na kontrolnoj ploči, a ja s drhtavim prstom na vlastitom pulsu. Bila je to dobra boja laka, a Margo je imala fine prste, tanje i koščatije od ostatka tela, koje je bilo sve u oblinama i zaobljenih rubova. Imala je onu vrstu prstiju s kojima poželiš da isprepleteš svoje. Setio sam se kako su ti prsti u Wal-martu počivali na mom boku, i sve mi se to sada činilo danima daleko.
Otkucaji srca su mi se usporili. Pokušavao sam samoga sebe da uverim:
Margo je u pravu. Nemam se čega bojati, ne u ovome malom gradu, u ovoj tihoj noći.
John Green, Gradovi na papiru ( nastavci: Romani u nastavcima )
Нема коментара:
Постави коментар