Roman ” Heroj našeg vremena “, Ljermontov je pisao četiri godine i to je jedini piščev završen roman, kao i prvi psihološki roman u ruskoj književnosti sa jednim novim tipom ličnosti ” suvišnog čoveka “. Roman sadrži pet pripovetki koje čine jedno delo, jedan roman, koje su povezane i koja nam svaka na svoj način otkriva neobjašnjivi karakter glavnog junaka. Kroz svaku priču se postepeno upoznaje glavni lik na različite načine, lik od prvih podvojenih likova u evropskoj književnosti, najuspešniji lik u nizu ” suvišnih ljudi ” lik koji zbog svoje egocentričnosti i straha od gubitka slobode postaje veliki protivnik braka. On sebe smatra ” suvišnim čovekom “, misli da sreća za njega ne postoji, da ne može da voli, i dok je u potrazi za uzbuđenjem i novim izazovima, shvata da je prezasićen svime. Pretvara se u jednog cinika, melanholika, ogorčenog individualistu.
II. MAKSIM MAKSIMIČ
Rastavši se s Maksimom Maksimičem, projurih brzo kroz terečki i darjalski klanac. Doručkovao sam u Kazbeku, čaj sam pio u Larsu, a na večeru sam se požurio u Vladikav- kaz. Neću vas mučiti opisivanjem gora ni usklicima, koji ništa ne kazuju, osobito onima kojih onde nije bilo, a ni statističkim podacima, kojih niko ne želi čitati.
Svratio sam se u gostionicu, u koju se svraćaju svi putnici i gde nema nikoga kome bi naredio da ispeče fazana i da svari šči, jer su ona tri invalida, kojima je poverena, tako glupa ili tako pijana da nemaš od njih nikakve koristi.
Rekoše mi da ovde moram provesti još tri dana, jer "okazija" iz Jekaterinograda još nije došla, pa se prema tome ne može ni natrag vratiti. Kakva li je to okazija!... Loša doskočica ne može biti Rusu uteha, pa da mi vreme prođe namislih beležiti pričanje Maksima Maksimiča o Beli, i ne sluteći da će to biti prva karika u dugačkom lancu pripovetke.
Eto vidite, kako gdekad neznatna zgoda ima goleme posledice!... A vi možda i ne znate što je "okazija"? To vam je vojničko odeljenje od pola čete s jednim topom, s kojim idu transporti kroz Kabardiju iz Vladikavkaza u Jekaterinograd.
Prvi dan proveo sam vrlo dosadno; no drugi dan, rano ujutro, uđoše u dvorište neka kola... A! Maksim Maksimič!... Pozdravismo se kao stari prijatelji. Ja mu ponudim, da uzme moju sobu; on se nije skanjivao, udario me štaviše po ramenu pa iskrivio usta, kao da će se nasmešiti. Čudak!...
Maksim Maksimič imao je vrlo mnogo znanja u kuvarskoj veštini; začudo je dobro ispekao fazana, vešto ga polio rasolom od krastavaca, i moram priznati da bih bez njega bio jeo suha jela. Boca kahetinskog vina pomože nam, te zaboravismo čedan broj jela, jer je bilo samo jedno, pa zapalismo lule i sedosmo - ja uz prozor, a on pokraj naložene peći jer je dan bio vlažan i hladan. Ćutali smo. Pa o čemu da govorimo?... On mi je o sebi već sve rekao, što je bilo zanimljivo, a ja nisam imao šta da pripovedam. Gledao sam kroz prozor. Mnoštvo niskih kućica, razbacanih po obali Tereka, što se sve više i više širi, belasaju se iza drveća, dalje se plavile gore poput zupčasta zida, a iza njih se pomaljao Kazbek u svojoj beloj biskupskoj kapi. U misli se praštah s njima; bilo mi ih je žao.
Dugo smo tako sedeli. Sunce se sakrivalo za hladne vrhunce, a belušasta se magla stala razilaziti po dolinama, kadli se na cesti začu zveka putničkog zvonca i vika kočijaša. Nekoliko kola s prljavim Jermenima uđe u gostioničko dvorište, a za njima prazne putne karuce. Njihov lagani hod, udobni uređaj i gospodski izgled davao im je neko strano obeležje. Za njima je išao čovek velikih brkova, u madžarskom haljincu, dosta lepo odeven za lakeja. Morao si pogoditi kakva mu je zvanje kad si video kako smiono i vešto istresa pepeo iz lule i kako viče na kočijaša. Videlo se da je razmažen sluga lena gospodina - nešto kao ruski Figaro. - "Reci, brajane" - viknuh mu kroz prozor - "je li to - okazija prispela, šta li?" - On me prilično drsko pogleda, namesti okovratnik i okrene se.
Neki Jermen, što je pokraj njega išao, nasmeši se, pa mesto njega odgovori da je zaista stigla okazija i da se sutra ujutro vraća. - "Hvala Bogu!" reče Maksim Maksimič, koji je uto pristupio k prozoru. - "Divnih li karuca!" - dometnu - "zasigurno ide neki činovnik na istragu u Tiflis. Vidi se da ne poznaje naših gora! Nema ti, prijane, s njima šale, razbiće ti kola, pa da su engleska!" - "A ko bi to mogao biti - ajde da vidimo..." Izađosmo u hodnik. Na kraju hodnika bila su otvorena vrata u pobočnu sobu. Lakej je s kočijašem vukao kovčege u sobu.
- Čujder, brajko - zapita ga štabni kapetan - čije su te divne karuce?... a?... Prekrasne karuce!... - Lakej se nije ni osvrnuo, već je nešto za sebe progunđao, razvezujući kovčeg. Maksim Maksimič se razljuti, pa udari bezobraznika po ramenu i reče: "Tebi ja govorim, brajane..."
- Čije su karuce?... Moga gospodina...
- A ko je tvoj gospodin?
- Pečorin...
- Šta ti to veliš? Šta? Pečorin?... Ah, Bože moj!... Nije li on služio na Kavkazu?... - uskliknu Maksim Maksimič, pa me uhvati za rukav. Oči mu blistahu od radosti.
- Biće da je služio - ja nisam odavno kod njega.
- E, dakako!... dakako!... Grigorij Aleksandrovič?... Tako mu je ime, zar ne?... Ja sam bio prijatelj tvom gospodinu - dometnu on, udarivši lakaja ljubazno po ramenu, tako da je posrnuo...
- Oprostite, gospodaru, vi me smetate - reče on, namrgodivši se.
- Kakav si ti to, brajko!... A znaš li ti da smo tvoj gospodar i ja bili glavni prijatelji, da smo zajedno živeli?... A gde li je on sam ostao?...
Sluga reče da je Pečorin ostao na večeri i na noćištu kod pukovnika N...
- A neće li večeras ovamo? - reče Maksim Maksimič - ili ćeš možda ti, brajko, k njemu zbog čega god?... Ako pođeš, reci mu, da je ovde Maksim Maksimič - tako mu reci... on već zna... Daću ti osam grivni za votku...
Na lakejevu se licu pojavio prezir kad je čuo to čedno obećanje, no ipak je rekao Maksimu Maksimiču da će izvršiti, šta mu je naručio.
- Odmah će dotrčati!... - reče mi Maksim Maksimič svečano. - Idem na vrata, da ga čekam... Ej, žao mi je, što se ne poznajem s N...
Maksim Maksimič sedne na klupicu pokraj vrata, a ja uđoh u svoju sobu. Priznajem da sam i ja ponešto nestrpljivo očekivao toga Pečorina. Ako i nisam, po pripovedanju štabnog kapetana, sebi stvorio najpovoljnije mišljenje o njemu, ipak mi se činilo da u njegovu značaju ima nekoliko zanimljivih crta. Za jedan sat donese invalid vreo samovar i čajnik. - "Maksime Maksimiču, nećete li čaja?" - viknem mu kroz prozor.
- Hvala, nekako mi se neće.
- Pijte, pijte! Evo, ta već je kasno, hladno.
- Ne, hvala...
- Pa kako vas volja! - Počeh sam piti čaj, no za deset minuta eto ti mog starkelje.
- Pravo imate, bolje je piti čaj.- a ja sve čekam i čekam.
Momak je već davno k njemu otišao, očito ga je nešto zadržalo. Na brzu je ruku posrkao čašu, ali drugu nije hteo uzeti, nego je opet otišao na vrata i bio nekako nemiran. Videlo se da je starca ojadio Pečorinov nemar i to tim više što mi je tek nedavno govorio o tome, kako je s njim drugovao, i još malo pre bio uveren da će on dotrčati čim začuje njegovo ime.
Već je bilo kasno i tamno kad sam opet otvorio prozor, stao zvati Maksima Maksimiča i rekao mu da je vreme spavanju. On je nešto progunđao kroz zube, a kad sam ga nanovo pozvao - nije ništa odgovorio.
Legnem na divan, umotam se u kabanicu i, ostavivši sveću na klupi kraj peći, doskora zaspem, pa bih bio mirno prospavao da me nije probudio Maksim Maksimič, koji je vrlo kasno ušao u sobu. On baci lulu na stol, stade hodati po sobi, čeprkati u peći, a napokon leže, ali je dugo kašljao, pljuvao i valjao se...
- Da vas ne grizu stenice? - zapitam ga.
- Da, stenice... - odgovori on, teško uzdahnuvši.
Sutradan ujutro probudih se rano, ali me Maksim Maksimič bio pretekao. Našao sam ga gde sedi na klupici kod vrata. - "Trebam poći komandantu" - reče on - "pa ako Pečorin dođe, molim vas, pošaljite po mene..."
Obećah mu. On potrči, kao da mu je u udove nanovo ušla mlada snaga i gipkost. Jutro je bilo sveže i prekrasno. Zlatni se oblaci gomilali na gorama kao neki nov niz zračnih gora; pred vratima se prostirao širok trg; iza njega je bio sajam, kuda je vrvio svet jer je bila nedelja; bosi osetski momčići, noseći na leđima bisage s medom u saću, vrzli se oko mene; ja sam ih psovao - nije mi bilo do njih, nego je i mene stao hvatati nemir dobroga štabnog kapetana.
Nije prošlo ni deset minuta, kadli se na kraju trga pokaže onaj, što smo ga očekivali. Išao je s pukovnikom N..., koji ga je dopratio do gostionice, pa se onda oprostio s njim i vratio u tvrđavu. Ja poslah smesta invalida po Maksima Maksimiča.
Pečorinu izađe ususret njegov lakej pa mu javi da će odmah upregnuti, pruži mu kutiju s cigaretama i, dobivši nekoliko naloga, pođe spremati za put. Njegov gospodar zapali cigaru, zevne dva-tri puta, pa sedne na klupu s druge strane vrata. Sad vam moram naslikati njegov portret.
Bio je srednjega rasta; skladni, vitki njegov stas i široka mu ramena govorili su da ima snažno građeno telo, koje je moglo podnositi sve tegobe nomadskog života i klimatskih promena, koje nije mogla slomiti ni razuzdanost prestolničkog života ni duševne oluje. Prašni njegov baršunasti kaput bio je zakopčan samo na dva donja dugmeta, pa si mogao videti njegovo poput snega belo rublje, koje je odavalo čoveka što je navikao na red. Njegove uprljane rukavice kao da su bile sašivene upravo za njegovu maljušnu, aristokratsku ruku, pa kad je skinuo jednu rukavicu, začudio sam se kako su mu prsti mršavi i bledi. Hod mu je bio nemaran i lenj, ali sam opazio da ne razmahuje rukama - a to je jasan znak neke nepoverljivosti u karakteru. Uostalom, to su moja vlastita opažanja, i ja nipošto ne tražim da im slepo verujete. Kad se spustio na klupu, pogurio se njegov uspravni stas, kao da mu u hrptenjači nema ni jedne koščice; položaj čitavog mu tela pokazivao je neku nervoznu slabost; sedeo je kao što sedi Balzacova koketa od trideset godina u svom mekanom naslonjaču, kad se na plesu izmorila. Kad sam mu prvi put pogledao u lice, ne bih mu bio dao više od dvadeset i tri godine, no posle sam mu hteo dati i trideset. U njegovom je smehu bilo nešto detinjasto. Koža mu je imala neku žensku nežnost; ispod plave kose, kovrčave od prirode, slikovito se isticalo njegovo bledo, plemenito čelo, na kojem si samo posle posmatranja mogao opaziti tragove bora, što su jedna drugu presecale, a zasigurno su se mnogo jasnije videle u času gneva ili duševnog nemira. Premda mu je kosa bila plave boje, brkovi i obrve mu bijahu crni - a to je kod čoveka znak dobre pasmine, kao što su to crna griva i crn rep kod bela konja.
Da dovršim portret, reći ću da je imao malo prćast nos, zube bele kao sneg i smeđe oči. O tim očima trebam kazati još nekoliko reči.
Prvo, one se nisu smejale kad bi se on smejao. - Niste li nikad opazili takvih osobitosti kod nekih ljudi?... To odaje ili zlu ćud ili duboku, postojanu tugu. Iza trepavica, koje su bile napola spuštene, sijale su one nekom fosfornom svetlošću, ako se tako sme reći. To nije bio odsjaj duševnog žara ni žive mašte, to je bila svetlost, nalik na sjaj glatkog čelika koji zasenjuje, ali je hladan. Njegov je pogled bio nestalan, ali oštar i težak, pa ti je ostavljao u duši neki neugodan osećaj kao nečedno pitanje i mogao bi ga nazvati drskim, kad ne bi bio tako ravnodušan i miran. Sva su mi ta opažanja možda samo zato pala na um, što sam znao nešto više iz njegova života i možda bi njegova pojava kod nekoga drugog bila izazvala sasvim drugačiji osećaj, ali kako vi nećete o njemu ni od koga drugog slušati, nego od mene, morate se za nevolju zadovoljiti ovim opisom. Na kraju ću reći da nije bio nipošto ružan i da je imao jednu od onih originalnih fizionomija, koje se osobito sviđaju svetskim ženama.
Konji su već bili upregnuti, zvonce bi na mahove zazvečalo na obluku,lakej je već dvaput dolazio Pečorinu pa mu javio da je sve gotovo, a Maksima Maksimiča još nije bilo. Srećom se Pečorin bio zadubio u misli, gledajući modre zupce na Kavkazu, i kao da se nije žurio na put. Pristupih k njemu. "Ako hoćete malo pričekati" - rekoh ja - "videćete starog prijatelja, pa ćete se obradovati..."
- Ah, doista! - reče on brzo. - Jučer mi rekoše; pa gde je on? - Ja se okrenem prema trgu i ugledam Maksima Maksimiča, gde trči iz sve snage... Za nekoliko minuta bio je već uz nas; jedva je mogao disati; znoj mu je obilno tekao s lica; mokri pramenovi sede kose, što su se pomolili ispod kape, prilepili su se za čelo; kolena su mu drhtala... hteo se baciti Pečorinu oko vrata, no on mu je prilično hladno, iako s ljubaznim smeškom, pružio ruku. Štabni kapetan u prvi se mah zapanjio, no onda je obema rukama željno uhvatio njegovu ruku - ali još nije mogao govoriti.
- Kako mi je milo, dragi Maksime Maksimiču! Pa kako živite? - zapita Pečorin.
- A... ti?... a vi?... - progunđa starkelja sa suzama u očima... - koliko godina... koliko dana... a kuda sad?...
- Idem u Perziju - i dalje...
- Valjda ne odmah?... Ta počekajte, mili moj!... valjda se nećemo odmah rastati?... Tako se dugo nismo videli...
- Vreme mi je, Maksime Maksimiču - bio je odgovor.
- Bože moj, Bože moj! Pa kuda se tako žurite?... Toliko bih vam hteo kazati... toliko vas pitati... Ej, što? Zar ste dali ostavku?... kako?... šta ste radili?...
- Dosadno mi je bilo! - odgovori Pečorin, smešeći se.
- A sećate li se kako smo živeli u tvrđavi?... Divan je ono kraj za lov!... Ta vi ste bili strastan lovac... A Bela?...
Pečorin je malo probledeo i okrenuo se...
- Da, sećam se! - reče i gotovo je u isti čas morao zevnuti.
Maksim Maksimič stade ga moliti da ostane s njim još koja dva sata. "Divno ćemo ručati" govoraše - "ja imam dva fazana, a i kahetinsko je ovde sjajno... dakako nije onakvo, kakvo je u Gruziji, no ipak je bolje vrste... Porazgovorićemo se. Pripovedaćete mi kako ste živeli u Petrogradu. A?"
- Bome, nemam šta pripovedati, dragi Maksime Maksimiču... Ali sada zbogom, vreme mi je... žurim se... Hvala vam, što me niste zaboravili... - dometnu, primivši ga za ruku. Starac je skupio obrve... Bio je i žalostan i ljutit, premda se trudio da to sakrije. - Zaboravio - promrmlja - ništa nisam zaboravio... E, Bog s vama... Nisam mislio da ćemo se ovako sastati...
- Ta nemojte - reče Pečorin - zagrlivši ga prijateljski - nisam li ja isti?... Šta ćete?... svako ima svoj put... Bog zna, hoćemo li se još jednom sresti!... Dok je to govorio, već je sedeo u karucama, a kočijaš je već stao kupiti uzde.
- Stani, stani! - vikne najednom Maksim Maksimič, uhvativši se za vratašca na karucama - gotovo sam sasvim zaboravio... Kod mene su ostali vaši spisi, Grigorije Aleksandroviču... vučem ih sa sobom... mislio sam da ću vas naći u Gruziji, a eto, gde je Bog hteo da se sastanemo... Šta da radim s njima?...
- Šta vas je volja! - odgovori Pečorin. - Zbogom...
- Dakle u Perziju?... A kad ćete se vratiti?... - vikao je za njim Maksim Maksimič.
Karuce su već bile daleko, no Pečorin je učinio rukom znak koji si mogao ovako protumačiti: teško! pa i čemu!
Davno se već nije čula ni zveka zvonca ni glomot kotača po kamenitom drumu, a bedni je starac još uvek stajao na istom mestu, sav u mislima.
- Da - reče napokon, trudeći se da se učini ravnodušan, premda bi mu na mahove od jada na trepavicama zablistala suza - dakako, bili smo prijatelji - e, ali što su prijatelji u današnje doba!... Šta je njemu do mene? Nisam bogat, nemam velik čin, pa i po godin ma mu nisam ravan... Eto kakav je kicoš postao, otkako je opet živeo u Petrogradu... Kakve karuce!... kolika prtljaga!... pa kako ponosan lakej!... Te je reči izrekao s ironičnim smeškom. - Recite - nastavi, okrenuvši se meni - šta vi o tom mislite?... Kakav li ga bes sada u Perziju nosi?... Smešno, bogami, smešno!... Pa ja sam uvek znao da je vetrogonja, u kojega se na možeš pouzdati... A baš je šteta, što će napokon loše proći... ali drugačije je nemoguće!... Uvek sam ja govorio da ne vredi mnogo onaj koji zaboravlja stare prijatelje!... - Nato se okrenuo da sakrije svoju uzbuđenost, i počeo hodati po dvorištu oko svojih kola, kao da tobože razgleda kotače, a kad tamo, oči bi mu se svaki čas napunile suzama.
- Maksime Maksimiču - rekoh prišavši mu a kakve vam je to spise ostavio Pečorin?
- A Bog bi znao! Neke beleške....
- Šta ćete s njima učiniti?
- Šta? Napraviću patrone.
- Biće bolje da ih meni date.
On me pogleda u čudu, promrmlja nešto kroza zube i stade premetati kofer. Napokon izvadi nekakav svezak i baci ga s prezirom na zemlju; isto se dogodilo i drugomu i trećem i desetomu. U njegovoj je ljutini bilo nešto detinjasto, pa mi je bilo i smešno i žao...
- Eto, to su svi - reče on - čestitam vam na tom nalazu... - I ja ih mogu upotrebiti, kako hoću?
- Ako hoćete, štampajte ih u novinama. Šta je meni do njih?... Jesam li mu ja možda prijatelj ili rod?... Istina, živeli smo dugo pod jednim krovom... E, pa s kim li ja nisam živeo?...
Ja pograbim spise i brže bolje ih odnesem, jer sam se bojao da se štabni kapetan ne pokaje. Naskoro nam dođoše javiti da će okazija za jedan sat krenuti. Ja naredim da zapregnu.
Štabni kapetan uđe u sobu u času kad sam ja već stavljao kapu na glavu; on kao da se nije spremao na odlazak: vladao se nekako usiljeno, hladno. - A vi, Maksime Maksimiču, zar nećete ići?
- Neću.
- A zašto?
- Pa još nisam video komandanta, a trebam mu predati neke državne stvari... - Pa već ste bili kod njega?
- Bio sam, dakako - reče on mucajući - ali ga nije bilo kod kuće... a nisam ga mogao dočekati.
Shvatio sam ga; bedni je starac možda prvi put u svom veku zanemario službene poslove zbog vlastitih stvari, da govorimo uredovnim jezikom - a kakva mu je za to bila plata!
- Vrlo mi je žao - rekoh mu - vrlo žao, Maksime Maksimiču, što se tako brzo moramo rastati.
- Gde smo mi od vas, mi neobrazovani starci!... dok smo pod čerkeskim tanetima, još kako tako... ali kad se kasnije sretnemo stidite se i ruku nam pružiti!
- Nisam zaslužio tih prigovora, Maksime Maksimiču.
- Pa ja to, znate, samo onako govorim; a uostalom želim vam svaku sreću i zabavu na putu.
Oprostismo se dosta hladno. Dobri Maksim Maksimič postade tvrdoglav, svadljiv štabni kapetan! A zašto? Zato što mu je Pečorin - jer je bio zamišljen ili zbog nekog drugog razloga - pružio ruku kad mu se on hteo baciti oko vrata. Tužno je pogledati kad mladić izgubi svoje najlepše nade i snove, kad se pred njim odgrne ružičasta koprena, kroz koju je motrio ljudska dela i osećaje, no ipak ostaje nada da će stare zablude zameniti novima, koje će biti isto tako slatke... Ali čim da ih zameniš u godinama Maksima Maksimiča? I nehotice ti srce otvrdne, a duša ti se zatvori...
Odoh sam.
PEČORINOV DNEVNIK
Nedavno sam doznao da je Pečorin na povratku iz Perzije umro. Taj me je glas vrlo obradovao, jer mi je davao pravo da objavim ove beleške, i ja upotrebih zgodu da stavim svoje ime iznad tuđeg dela. Daj Bože da me čitalac ne kazne za tu bezazlenu prevaru!
Sad moram nekako objasniti razloge koji su me nagnali da javnosti predam tajne čoveka koga nisam nikada poznavao. Eh, da sam mu bio prijatelj! - jer podmukla je nečednost istinskoga prijatelja svakomu razumljiva; ali ja sam ga video samo jednom u životu na državnoj cesti, pa stoga ne mogu prema njemu osećati onu neshvatljivu mržnju koja se krije pod maskom prijateljstva, a onamo tek čeka smrt ili nesreću ljubljenoga bića da mu na glavu prospe kišu prekora, saveta, poruge i sažaljenja.
Čitajući ove beleške, uverih se o iskrenosti onoga, koji je tako bezobzirno svetu otkrivao svoje slabosti i mane. Istorija čovečije duše, pa i one najneznatnije, gotovo je zanimljivija i korisnija od istorije čitvog naroda,posebno kad ju je napisao zreo um, koji je sam sebe valjano posmatrao, i kad je pisana bez tašte želje da pobudi sažaljenje ili udivljenje. Rousseauove "Ispovesti" imaju nedostatak, čitao ih je svojim prijateljima.
Zato me je samo želja da koristim nagnala na objavljivanje odlomaka iz dnevnika, koji mi je slučajno dopao u ruke. Ako sam i promenio sva imena, ipak će oni, o kojima je u njemu govor, verovatno sami sebe prepoznati, a možda će biti kadri opravdati postupak zbog kojega su dosad krivili čoveka što nema više nikakva posla s ovim svetom. Mi praštamo gotovo uvek ono što shvatamo.
U ovu sam knjigu stavio samo ono što se tiče Pečorinova boravka na Kavkazu. U rukama mi je ostao još debeo svezak gde on opisuje čitav svoj život. Jednom će i on izaći na sud sveta, ali sada ne mogu na sebe navaliti tu odgovornost - zbog mnogih važnih razloga.
Možda će neki čitalac hteti doznati, šta ja mislim o Pečorinu. Moj je odgovor naslov ove knjige. "Pa to je zlobna ironija!", reći će oni. - Ne znam.
I. TAMAN
Taman je - najgadniji gradić od svih ruskih primorskih gradova. Tamo umalo nisam umro od gladi, a k tome su me hteli još i utopiti. Došao sam onamo kasno noću na poštanskim taljigama. Kočijaš je umornu trojku zaustavio pred vratima jedne zidane kuće na ulazu u grad. Stražar, neki crnomorski kozak, začuvši zveku zvonca, viknu još bunovan divljim glasom: "..ko si?" Iziđoše narednik i desetar. Ja im kazah da sam oficir, da idem u borbenu jedinicu po potrebi službe, pa stanem tražiti državni stan. Desetar nas povede gradom. U koju smo god seljačku kuću zašli - svuda zapremljeno. Bilo je hladno; tri noći nisam spavao, izmučio sam se, pa se počeh ljutiti. - "Vodi me ma kuda, lopove! Makar i dovraga, samo da se jednom smestim!" - viknem ja. - "Ima još jedna koliba", odgovori desetar, češući se po zatiljku "ali neće biti po volji vašemu gospodstvu; tamo je nečisto." Nisam pravo razumio što znači ova poslednja reč, pa mu naredih, da ide napred, i posle dugoga lutanja po prljavim ulicama, gde sam sa strane video jedino stare plotove, stigosmo do male kolibe baš na morskoj obali.
Pun mesec je sjao na krov od trske i na bele zidove moga novog stana; u dvorištu, ograđeno zidom od šljunka, naherila se druga kolibica, manja i starija od prve. Obala se strmo spuštala k moru, gotovo kraj samih njezinih zidova, a dolje su bez prekida žuborili i pljuskali tamnomodri valovi. Mesec je tiho posmatrao nemirni, ali poslušni mu element i na njegovoj sam svetlosti mogao razabrati daleko od obale dve lađe, kojima se crna oprema poput paučine nepomično isticala na bledoj pruzi horizonta. "Ima lađa u pristaništu, pomislim, sutra ću u Gelendžik."
Moj je momak bio neki linijski kozak. Naložih mu, da skine kovčeg i da otpusti kočijaša, pa stadoh zvati domaćina - sve tiho; pokucam - tišina... šta je to? Napokon izmilji iz veže dečak od nekih četrnaest godina.
- "Gde je domaćin?" - "Nema ga". - "Zar ga uopšte nema?" - "Ne". - "A domaćica?" - "Otišla je na selo". - "A ko će mi otvoriti vrata?" - zapitam i lupim nogom u njih. Vrata se sama otvoriše; iz kolibe udari vlažan zadah. Ja zapalim sumporaču i prinesem je dečaku pod nos; ona rasvetli dva bela oka. Bio je slep, sasvim slep od rođenja. Stajao je nepomično preda mnom i ja uzeh posmatrati crte njegova lica.
Moram reći da su mi vrlo neugodni svi slepi, razroki, gluvi, nemi, hromi, kljasti, guravi itd. Opazio sam da uvek ima neka čudna veza između čovekove vanjštine i njegove duše; kao da s gubitkom uda i duša izgubi neki osećaj.
I tako stadoh posmatrati slepčevo lice; ali što da pročitam na licu koje nema očiju?... Dugo sam ga gledao s nehotičnim sažaljenjem, kad najednom preko njegovih tankih usana preleti jedva vidljiv smešak koji je, ne znam zašto, u meni probudio najneugodniji osećaj. U glavi mi se rodila sumnja da taj slepac nije onako slep kako se čini; uzalud sam se trudio kako bih sam sebe uverio da se belo u oku ne može imitirati, pa i čemu? Ali šta ću! - često sam gotov suditi naprečac...
- Ti si domaćičin sin?" - zapitam ga napokon. - "Nisam". - "Pa ko si?" - "Uboga sirota". - "A ima li domaćica dece?" - "Nema; imala je kćer, ali ona je utekla preko mora s Tatarinom". - "S kakvim Tatarinom?" - "Bes bi ga znao! Krimski Tatarin, lađar iz Kerča."
Uđem u kolibu. Dve klupe i sto pa golem sanduk kraj peći - to je bilo čitavo njeno pokućstvo. Na zidu ni jedne svete slike - loš znak! Kroz razbijeno staklo prodirao je morski vetar. Izvučem iz kovčega komadić voštanice, zapalim je i stanem nameštati stvari. Sablju i pušku stavim u ugao, pištolje metnem na stol, burku prostrem na jednoj klupi, a kozak svoju na drugoj. On je za desetak minuta zahrkao, ali ja nisam mogao zaspati; preda mnom se u mraku neprestano vrzao dečak s belim očima.
Tako prođe otprilike jedan sat. Mesec je svetlio kroz prozor i njegove su zrake igrale po zemljanom podu kolibe. Najednom šmugnu sena preko jasne pruge, što je presecala pod. Ja se dignem i pogledam prema prozoru; neko je po drugi put pokraj njega preletio i sakrio se bogzna kuda. Nisam mogao misliti da bi to stvorenje moglo uteći niza strmu obalu, a ipak ga nikuda drugud nije moglo nestati, Ustanem, obučem bešmet, pripašem kindžal i sasvim tiho izađem iz kolibe. U susret mi izađe slepi dečak. Ja se pritajim kraj plota, a on je sigurnim, ali opreznim korakom prošao pokraj mene. Pod pazuhom je nosio nekakav zavežljaj, okrenuo se prema pristaništu, pa se stao spuštati po uskoj i strmoj stazi. "U taj će dan nemi progovoriti i slepi progledati", pomislim ja, idući za njim u tolikom razmaku da ga ne izgubim iz očiju.
Međutim se mesec počeo odevati oblacima, a na moru se podigla magla, kroz koju se jedva videla svetlost fenjera na krmi bliske lađe. Uz obalu je blistala pena valova, preteći svaki čas da će je potopiti. Ja sam s mukom silazio i spuštao se po strmini - i šta ugledah! Slepac je stao, a onda krenuo dole nadesno; išao je tako blizu vode, te se činilo da će ga val sad zahvatiti i odneti, ali očito nije to njemu bila prva šetnja, sudeći po tome kako je bez straha stupao s kamena na kamen i uklanjao se lokvama. Napokon se zaustavio, kao da nešto osluškuje, seo na zemlju i stavio pokraj sebe zavežljaj. Motrio sam njegove kretnje, sakrivši se iza neke istaknute hridi na obali. Za nekoliko minuta ukaza se na protivnoj strani bela pojava; ona priđe k slepcu i sede kraj njega. Vetar mi je na mahove donosio njihov razgovor.
- Šta, slepče? - reče ženski glas. - Bura je jaka; Janko neće doći. - Janko se ne boji bure - odgovori on. - Magla je sve gušća - opet će ženski glas, nekako tužno.
- U magli se lakše provučeš pokraj stražarskih lađa - bio je odgovor. - A ako se utopi? - E, pa šta? U nedelju ćeš u crkvu bez nove vrpce.
Nato nastade ćutnja. Nečemu sam se ipak začudio: slepac je sa mnom govorio ukrajinski, a sada je govorio čisto ruski.
- Vidiš da sam imao pravo - reče opet slepac, pljeskajući dlanovima. - Janko se ne boji ni mora, ni vetrova, ni magle, ni stražara na obali. Slušaj, to ne pljuska voda, nećeš me prevariti - to su njegova dugačka vesla.
Žensko čeljade skoči i stade nekako nemirno gledati u daljinu.
- Ti buncaš, slepče! - reče ona. - Ja ne vidim ništa. Moram reći da sam uzalud nastojao u daljini razabrati išta nalik na lađu, koliko god sam se trudio. Tako je prošlo oko deset minuta, kadli se među brdima od valova ukaza crna tačka, koja je bila čas veća, čas manja. Po hrptu valova sporo se dizao i naglo s njih spuštao čamac, primičući se obali. "Smion je to bio brodar, što je odlučio da se u takvu noć dade na put preko morskog tesnaca, koji je širok dvadeset vrsta, i zasigurno je važan bio razlog koji ga je na to nagnao."
Dok sam tako mislio, srce mi je nehotice udaralo i ja gledah jadni čamac; ali on je kao patka ronio, a onda bi brzo mahnuo veslima i skočio iz ponora posred pene što je prskala. I mislio sam da će sa svom snagom tresnuti o obalu i razbiti se na komadiće, ali on je vešto okrenuo na stranu i neoštećen uleteo u mali zaliv. Iz njega izađe čovek srednjega rasta, s tatarskom ovčjom kapom; on mahne rukom i sve troje stadoše izvlačiti nešto iz čamca. Tovar je bio tako velik, te ni danas ne razumem kako nije potonuo. Svako uze na leđa po zavežljaj i oni krenuše duž obale, pa sam ih doskora izgubio iz očiju. Trebalo se vratiti kući, ali moram reći da su me sve te čudne stvari uznemirivale, pa sam jedva jedvice dočekao jutro.
Moj se kozak vrlo začudio kad se probudio, pa video da sam ja posve odeven; ali ja mu ipak nisam rekao razloga. Neko sam se vreme naslađivao, gledajući kroz prozor plavo nebo, posuto raskidanim oblačićima, i udaljenu krimsku obalu kojoj se na vrhu beli svetionik. Zatim pođoh u tvrđu Fanagoriju, da doznam od komandanta kada ću moći u Gelendžik.
Ali - jao! Komandant mi nije mogao ništa odlučno reći. Lađe što su stajale u luci, bile su sve ili stražarske ili trgovačke, koje još nisu počele ni tovariti. - "Možda za tri, četiri dana stigne poštanska lađa - reče zapovednik - pa ćemo onda videti." Vratih se mrk i srdit. Na vratima me dočeka moj kozak, sav zbunjen:
- Zlo je, vaše blagorođe! - reče mi on.
- Da, brajko, Bog zna kad ćemo odavde!
Nato se on još više usplahiri pa se nagnu k meni i prošapta:
- Ovde je nečisto! Danas sam sreo crnomorskog narednika; znanci smo - bio je prošle godine u odeljenju. Kad sam mu rekao gde smo se nastanili, reče mi on: "Tamo ti je, brajane, nečisto, nevaljali ljudi!..." I doista, kakav je to slepac!... svuda hoda sam, i na čaršiju, po kruh i po vodu... vidi se da su ovde na to navikli.
- Pa što? Je li se bar domaćica pojavila?
- Danas, dok vas nije bilo, došla je baba i s njom kći.
- Kakva kći? Pa ona nema kćeri.
- A, Bog bi je znao ko je, ako joj nije kći; baba vam eno sedi u kolibi.
Uđem u kolibu. Peć je bila vruće ugrijana i u njoj se kuhao ručak, dosta raskošan za sirotinju. Starica je na sva moja pitanja odgovarala, da je gluva i da ne čuje. Šta da činim? Okrenem se slepcu, koji je sedeo ispred peći i metao suvarke u vatru. "Ej, slepi đavole - rekoh, potegnuvši ga za uho - govori, kuda si se noćas vukao sa zavežljajem - a?" Najednom ti moj slepac stade plakati, vikati, jaukati: "Kuda bih išao?... nikud nisam išao... sa zavežljajem?... s kakvim zavežljajem?" - Sad je i baba čula, pa je stala gunđati: "Eto, koješta izmišljaju, pa još na takva sirotana! Što ste navalili na nj? Šta vam je napravio?" Meni je to dodijalo pa sam izašao, odlučivši tvrdo da nađem ključ toj zagoneci.
Umotam se u burku i sednem kraj plota na kamen pa se zagledam u daljinu; preda mnom se prostiralo more, nemirno od noćne bure i njegov me jednolični šum, nalik na tresku teškoga građa, setio staroga doba i prenio moje misli na sever, u našu hladnu prestolnicu. Te su me uspomene tako obuzele, te se zavezoh kao u san... Tako prođe otprilike jedan sat; možda i više... Najednom mi dopre do ušiju nešto kao pevanje. Doista, bilo je pevanje i to mlado žensko grlo - ali odakle?... Slušam - skladan napev, sad lagan i bolan, sad brz i živ. Obazrem se - nikoga nema unaokolo; slušam opet - glasovi kao da padaju s neba. Dignem oči - na krovu moje kolibe stajaše devojka u prugastoj haljini, raspuštene kose, prava rusalka. Dlanom je zaklonila oči od sunčanih zraka i zagledala se u daljinu, čas smejući se i govoreći sama sa sobom, čas opet pevajući pjesmu.
Zapamtio sam pesmu od reči do reči:
"U slobodi milenoj
Po zelenu moru
Plove laki brodići,
Jedra im se bele.
Uz njih moj se mali čun
Skromno stisnuo,
Uboga mu oprema:
Samo vesla dva.
Kada bura navali,
Onda stari brodići
Svoja krila podignu,
Po moru se raziđu.
Ja se moru poklonim
Nikom ničice,
Gnjevno more,
ne diraj Moje ladice.
Jer moj čamac dovozi
Stvar dragocenu,
Kroz noć njime upravlja
Divlja glavica".
Nehotice mi pade na um da sam noćas slušao isti glas. Zamislim se načas, a kad sam opet pogledao na krov, devojke onde više nije bilo. Najednom ona protrči kraj mene, pevajući nešto drugo, i pucketajući prstima utrči k starici te među njima nastade prepirka. Starica se ljutila, a ona se grohotom smejala. Onda eto opet moje undine, - gde poskakuje, pa kad me dostigla, zaustavila se i uprla oči u me, kao da se čudi što sam tu. Nato se nemarno okrenula i lagano pošla prema pristaništu. Ali to nije bilo sve; čitav se dan ona vrzla oko mog stana; pevanje i skakanje nije ni na čas prestajalo. Čudno stvorenje! Na licu joj nije bilo nikakvih znakova ludila; naprotiv, oči je živo i oštro upirala u mene, a u tim očima kao da je bila neka magnetska sila i svaki čas kao da su očekivale neko pitanje. Ali čim bih stao govoriti, ona bi pobegla, smešeći se lukavo.
Svakako, ja nikad nisam video takve ženske glave. Nipošto nije bila lepa, ali ja, i što se tiče lepote, sudim naprečac. Imala je mnogo rase... a rasa je kod žena, kao i kod konja, velika stvar. To je iznašla nova Francuska. Ona se, to jest rasa, a ne mlada Francuska, ponajviše pokazuje u hodu, u rukama i u nogama; a posebno je važan nos. Pravilan je nos u Rusiji ređi od male nožice. Mojoj pevačici kao da nije bilo više od osamnaest godina. Neobična vitkost njezina stasa, osobit način kako je sagibala glavu, duga plava kosa, neko zlaćano prelevanje njene malko opaljene kože na vratu i na ramenima, a posebno pravilni nos - sve me je to očaralo. Ona je doduše nekako popreko gledala, pa sam joj u očima čitao nešto divlje i neko nepoverenje, u njenom je smehu bilo nešto neodređeno, ali tako biva kad sudiš naprečac... pravilni mi je nos zaneo pamet. Činilo mi se kao da sam našao Goetheovu Mignon - to čudno stvorenje njegove nemačke fantazije. I zaista, među njima je bilo mnogo sličnosti: isti brzi prelazi od najvećeg nemira do potpune nepomičnosti, iste zagonetne reči, isti skokovi, čudne pesme...
Pod večer je zaustavim na vratima i povedem s njom ovaj razgovor:
"Ded mi reci, lepotice - zapitah - šta si radila danas na krovu?" - "Gledala sam odakle duva vetar." - "Pa što će ti to?" - "Otkuda vetar, otuda i sreća." - "Šta? Zar si ti jesmom dozivala sreću?" - "Gde se pjeva, tamo je i sreća." - "Ali ako naprotiv pesmom dozoveš zlo?" - "Pa šta? Ako ne bude bolje, bit će gore, a od zla do dobra opet nije daleko." - "ko te je naučio tu pesmu?" - "Niko me nije naučio; padne mi na um - pa zapevam; kome je treba čuti, taj će je čuti, a kome je ne treba slušati, taj je neće ni shvatiti." - "A kako ti je ime, pevačice moja?" - "Ko me je krstio, taj znade." - "A ko te je krstio?" - "Ša ja znam." - "Kako si ti tajanstvena! A ja sam eto koješta o tebi doznao (ona se nije promenila u licu, ni usne joj se nisu maknule, kao da se i ne radi o njoj). Doznao sam, da si noćas išla na obalu." - I ja joj vrlo ozbiljno ispripovedim sve, što sam video, misleći da ću je smesti - ali baš nimalo! Ona se nasmeja u sav glas. - "Mnogo ste videli, ali malo znate, a što znate držite pod ključem." - "A kad bi meni, na primer, palo na um da javim komandantu?" - i tu se ja napravim vrlo ozbiljan, štaviše strog. Ona je opet poskočila, zapevala i sakrila se kao ptica kad je poplašiš u grmlju. Moje su poslednje reči bile sasvim nezgodne; onoga časa nisam slutio kako su važne, ali posle sam se zbog njih i te kako pokajao.
Čim se smrklo, naredim kozaku da ugreje čajnik na ratničku, zapalim sveću i sednem za sto, pušeći iz putne lule. Već sam ispijao drugu čašu čaja, kadli ujedanput vrata škrinuše i ja začuh iza sebe lagano šuštanje haljine i koraka; trgnem se i obazrem - bila je ona, moja undina. Sela mi je nasuprot tiho i šutke i uprla u mene oči; i ne znam zašto, ali taj mi se pogled učinio čudno nežan; setio me jednoga od onih pogleda koji su se nekada tako samovoljno titrali mojim životom. Ona kao da je očekivala pitanje, ali ja sam ćutao, pun neke neshvatljive zabune. Lice joj je bilo pokrito mutnom bledoćom, koja je odavala duševno uzbuđenje; ruka joj je bez cilja lutala po stolu i ja opazih da joj lako dršće, grudi joj se čas visoko dizale, a čas opet kao da je zaustavljala dah. Ta mi je komedija počela dodijavati, pa sam već hteo prekinuti ćutnju na najprozaičniji način, to jest da je ponudim čašom čaja, kad ujedanput ona skoči, zagrli me rukama oko vrata i na ustima mi prasne vlažan, vatren celov. Meni se smrklo pred očima, mozak mi se zavrtio i ja je stisnuh u svom naručju svom snagom svoje mlade strasti - ali ona mi se kao zmija izvije iz ruku i šapnu mi u uho: "Noćas, kad svi zaspu, izađi na obalu" - pa kao strela izleti iz sobe. Pri tome je prevalila čajnik i sveću, koji su stajali na podu. "Vražje li cure!" viknu kozak, koji se bio namestio na slami i sanjao kako će se ugrijati ostacima čaja. Tek tada sam se razabrao.
Za dva sata, kad je u pristaništu sve umuklo, probudim svoga kozaka. "Ako ja opalim pištolj - rekoh mu - potrči na obalu." On izbulji oči i mehanički odgovori: "Slušam, vaše blagorođe." zataknem pištolj za pas pa izađem. Ona me čekala na rubu obale; odeća joj je bila više nego lagana, nevelik joj je rubac opasivao vitki stas.
- Pođite za mnom! - reče, primivši me za ruku, i mi se stadosmo spuštati. Ne shvatam kako nisam slomio vrat; dole smo krenuli nadesno i pošli istim putem kuda sam sinoć išao za slepcem. Mesec još nije bio izišao i samo su dve zvezdice, kao dva spasonosna svetionika, blistale na tamnomodrom svodu. Tromi su se valovi jednolično valjali jedan za drugim, jedva podižući samotan čamac što je bio privezan za obalu. "Uđimo u čamac", reče moja družica. Oklevao sam - nisu mi po volji sentimentalne šetnje po moru; ali natrag se nije više moglo. Ona skoči u čamac, a ja za njom i nisam se još mogao ni razabrati, kadli opazim da već plovimo. "Šta to znači?" zapitam ljutito. - "To znači - odgovori ona, posadivši me na klupu i obuhvativši me rukama - to znači, da te ljubim..." I njen se obraz privio k mojemu, te osetih na svom licu nežno vatreno disanje. Najed- nom nešto bućnu u vodu; ja se uhvatim za pojas - nema pištolja! O! Strašna mi se sumnja tada uvukla u dušu, krv mi je udarila u glavu! Obazrem se - odmakli smo se od obale oko pedeset hvati, a ja ne umem plivati! Hoću je gurnuti od sebe - ali ona mi se kao mačka uhvati za odelo i ujedanput me snažan udarac malone rinu u more. Čamac se zaljuljao, ali ja se ispravim i među nama nastade očajna borba. Besnilo mi je jačalo snagu, ali sam doskora opazio da je moj protivnik od mene spretniji... "Šta hoćeš!" viknem i snažno stisnem njene male ruke. Prsti su joj pucali, ali nije kriknula; njena zmijska priroda podnela je tu muku.
- Ti si video - odgovori ona - pa ćeš prijaviti! - i natprirodnim me naporom prevali preko boka. Oboje smo do pojasa visili iz čamca; njene se kose doticahu vode; čas je bio odlučan. Uprem se kolenom o dno, uhvatim je jednom rukom za kosu, a drugom za grlo; ona ispusti moje odelo i ja je u tren oka bacim u vodu.
Već je bilo dosta tamno; glava joj se dvaput pojavila usred morske pene - i više ništa nisam vidio...
Na dnu čamaca nađoh polovicu starog vesla i nekako, posle mnogo muke, pristadoh u luci. Kad sam se po obali verao do svoje kolibe, nehotice sam pogledao prema onoj strani gde je sinoć slepac čekao noćnog brodara. Mesec je već plovio nebom i meni se učini kao da neko u beloj haljini sedi na bregu. Nagnala me radoznalost, pa se prikradem i legnem u travu iznad strme obale. Kad sam glavu malo ispružio, mogao sam sa hridine lepo videti sve što se dole zbivalo, i nisam se malo začudio, a gotovo sam se i obradovao, kad sam video da je to moja rusalka. Ižimala je vodu iz svoje dugačke kose; ispod njene mokre košulje isticao se vitki stas i punane grudi. Doskora se u daljini pojavio čamac. Brzo se primicao - i iz njega je, kao i sinoć, izašao čovek s tatarskom kapom, ali je bio ošišan na kozačku, a iza kožnog remena virio mu je velik nož. "Janko - reče ona - sve je propalo!" Zatim nastaviše razgovor, ali tako tiho da nisam ništa mogao čuti. - "A gde je slepac?" reče napokon Janko jačim glasom. "Poslala sam ga" - odgovori ona. Za nekoliko minuta pojavio se slepac, vukući na leđima vreću koju su položili u čamac.
- "Čuj, slepče - reče Janko - čuvaj ono mesto... znaš? Tamo ima skupocene robe... reci (imena nisam čuo) da mu više nisam sluga; stvar se na zlo okrenula, on me više neće videti; sada je opasno; idem tražiti posla na drugome mestu, a on neće više naći ovakva vratoloma. I reci mu, da ga Janko ne bi ostavljao kad bi bolje naplaćivao trud; a meni je svuda put, gde samo duva vetar i more šumi!" - Neko je vrijeme Janko ćutao, a onda nastavi: - "Ona će poći sa mnom; ne može više tu ostati; a babi reci da joj je došlo vreme umirati, dosta je živela, treba znati, što ne pristoji. Nas neće više videti."
- A ja! - reče slepac turobnim glasom.
- Šta ćeš mi ti? - odgovori Janko.
Međutim je moja undina skočila u čamac i mahnula drugu rukom. On turi slepcu nešto u ruku i reče: "Evo, kupi sebi paprenjaka." - "Samo toliko?" - reče slepac. "Na, evo ti još" - novac pade, udari o kamen i zazveča. Slepac ga nije podigao. Janko sede u čamac; vetar je duvao od obale; oni podigoše malo jedro i brzo se otisnuše. Dugo se na mesečini belilo jedro između tamnih valova, a slepac je još uvek sedeo na obali i meni se učini kao da čujem nešto slično jecanju. Slepi je dečak doista plakao - dugo, dugo... Meni se ražalilo. Pa i zašto me je udes bacio u mirno kolo poštenih krijumčara? Kao kamen, bačen u bistro vrelo, poremetio sam njihov mir, i kao kamen umalo da nisam potonuo!
Vratim se kući. U hodniku je sveća dogorevala i praskala u drvenom tanjiru, a moj kozak, premda sam mu zabranio, spavao je kao zaklan, držeći pušku obema rukama. Ostavim ga na miru i uđem u kolibu. Jao! Moja kutija, srebrom okovana sablja, dagestanski kindžal - dar mojih prijatelja - svega je nestalo. Odmah sam pogodio šta je ono vukao prokleti slepac. Probudim kozaka, gurnuvši ga dosta neuljudno, izgrdim ga, naljutim se, ali koja mi od toga korist! A zar ne bi smešno bilo potužiti se vlasti što me je slepi dečak pokrao, a devojče od osamnaest godina malone utopilo? Hvala Bogu, sutradan se desila zgoda da odem, i ja ostavih Taman. Što se zbilo sa staricom i s jadnim slepcem, ne znam. Pa i što je meni do ljudskih radosti i nevolja, meni, oficiru, koji putuje, pa još s objavom, da putujem po potrebi službe.
Kraj prvog dela. (Svršetak Pečorinova dnevnika)
- Ljermontov Mihail, Heroj našeg vremena (1 deo)
- Ljermontov Mihail, Heroj našeg vremena (3 deo)
- Ljermontov Mihail, Heroj našeg vremena ( 4 deo)
Нема коментара:
Постави коментар