Velike ljubavi velikih književnih umova

Catherine Aleksandre

Kako su velike ljubavi iznedrile velika književna dela, pesnike i pisce – Jesenjin, Niče, Rilke i Balzak



Jesenjin je voleo Isidoru Dankan, Niče i Rilke jednu istu – Lu Andreas Salome, Balzak Evelinu Hansku. Za te svoje ljubavi ostavili su nam svedočanstva. Koja su bolja svedočanstva od pisanih reči? Njihove misli su letele njihovim dragama i mogli su samo da pišu…

A kako su ova četvorica velikana volela svoje drage? Svako na sebi svojstven način…

Sergej Jesenjin je bio ludo zaljubljen u poznatu američku plesačicu Isidoru Dankan. Ona mu je bila inspiracija za mnoge stihove. Njihova ljubavna priča je počela tako što je Jesenjin ugledao Isidoru na nekom prijemu kada je plesala svoj čuveni ples sa šalom. Odmah je svom prijatelju rekao da je ona boginja. Nakon više neuspelih veza, Isidora dolazi u Rusiju gde se opet sreće sa Jesenjinom. Tada otpočinje njihova veza. Venčavaju se i sele u Pariz, a potom u Ameriku. Tada njihova ljubav dolazi na veliku probu. Isidora je tu poznata i prihvaćena, a Jesenjin upada u mrak nezadovoljstva i apatije. Razočaran, vraća se u Moskvu gde vrši samoubistvo. Uradio je to tako što se obesio šalom koji mu je Isidora poklonila kao simbol njihove ljubavi. Čudne li sudbine! Šal je bio i Isidorin „ubica“ – zamotao se oko točkova automobila i udavio je. Tako se tragično završila jedna snažna ljubavna priča sa dosta previranja. Kao dokaz Jesenjinovog razočaranja i bola ostala je pesma Pismo ženi:

Vi se sećate.
Da, vi se svega sećate,
Kako sam stajao
Uza zid netramice,
A vi se uzrujano po sobi šećete
I nesto ostro
Bacate mi u lice.

Govorili ste
O rastanku, jer patite,
Jer vam se smučio
Moj život prljav,
Da je već vreme da se poslu vratite,
A moj udes,
Da sve dublje srljam.

Voljena moja!
Niste me voleli.
Vi niste znali, u svetu sto vrvi
Bejah kao konj pod konjanikom smelim,
Mamuzan i zagnan do krvi…

Lu Andreas Salome bila je ludi kamen spoticanja dvojici poznatih književnih stvaralaca – Fridrihu Ničeu i Rajner Mariji Rilkeu. Lu Salome je bila poznati nemački filozof ruskog porekla. U dvadeset prvoj godini sreće Ničea i zaljubljuje se u njega. Ta ljubav ostaje platonska. I Lu i Niče su bili opčinjeni Bogom i mislima o njemu, svoju ljubav nisu ostvarili. Njegova majka i sestra su bile protiv i uspele su da ih odvoje. Lu se udaje za Fridriha Karla Andreasa i tada je konačno stavljena tačka na njihovu ljubav. Niče je pokazao svoj bol i veliko razočaranje uputivši Lu sledeće reči: “Šire gledano, u celokupnom stavu prema životu – nepoštena, potpuno bezosećajna u davanju ili uzimanju: bez duha i bez sposobnosti da voli, u afektu uvek bolesna i blizu ludila, bez zahvalnosti, bez stida prema dobročiniteljima, a naročito nepouzdana; lošeg ponašanja, sirova u pitanjima časti, mozak s nagoveštajima duše, karakter mačke – zver maskirana u kućnog ljubimca; plemenitost kao trag druženja s plemenitima; jaka volja, ali nevelik cilj, bez budnosti i čistote…”. Ljubav završava oštrim rečima punim osude.

Lu Salome se u svojoj trideset šestoj godini zaljubljuje u Rajner Mariju Rilkea, koji je bio četrnaest godina mlađi od nje. Veza im traje tri godine, a dopisuju se do kraja života. Postoje mnoga pisma kao svedoci njihove ljubavi. Rilke joj zaneseno piše: “… Volite li ruže? Sada mi se čini da sve ruže sveta cvetaju za vas i zahvaljujući vama…”. Kao i: “O, plemenita, ti daješ snove mojim noćima, pesme mojim jutrima, cilj mojim danima, sunčeve želje mojim crvenim sumracima. Daješ beskrajno. Klečim i pružam ruke da primim tvoju milost…”. Nažalost, ni ova ljubav se nije ostvarila. Mnogo ljubavi, mnogo lepih i nežnih reči, ali sudbina je htela drugačije. Oni svoju vezu nastavljaju platonski i tako bude do kraja života. Nikad se više nisu sreli.

Onore de Balzak je pisao čarobna pisma Evelini Hanskoj. Upoznao ju je u Švajcarskoj 1833. godine. Hanska odbija da postane žena poznatog kompozitora Franca Lista i udaje se za Balzaka. Nažalost, on umire nakon pet meseci braka. Još jedna nesrećna ljubav. Ipak, i za ovu veliku i duboku ljubav imamo svedočanstvo u obliku pisama. Od najlepših reči Balzaka upućenih Evelini izdvajamo: “Bože, kako si mi se učinila lepom, one nedelje, u ljubičastoj haljini. Oh, kako si snažno pogodila sva moja maštanja! Zašto si toliko tražila da ti kažem ono što sam hteo da ti izrazim samo pogledima? Misli te vrste gube rečima. Hteo bih da ih predam iz duše u dušu plemenima jednog pogleda!… Oh, koliko te volim! S kakvim melemom me obavija ljubav; nema tog bola koji mogu da osetim. Ti si moja snaga, ti to vidiš.”

Velike ljubavi nose sa sobom velike boli. Borba za ljubavlju traje celoga života, ali nemaju svi sreću da je pronađu i zadrže za sebe. Za tu sreću nije dovoljno biti jedan Jesenjin, Niče, Rilke ili Balzak. Ljubav je za njih bila više nesreća nego radost. Patili su, i ta patnja ih je inspirisala za velika dela. Tako su nam, ostavljajući svedočanstva o velikim ljubavima, ostavili i svedočanstva o velikim bolima.

 

 

Brankica Živković, profesor srpskog jezika i književnosti
izvor