Ursula Le Guin,

LEVA RUKA TAME
1969.

1. PARADA U ERENRANGU


Iz arhiva Haina. Prepis dokumenta upućenog ansiblom pod oznakom 01-01101-934-2-Geten. Poslato stabilu na Olulu. Izveštaj Dženlija Aija, prvog mobila na Getenu/Zimi, hainski ciklus 93, ekumenske godine 1490-97.
Podneću izveštaj kao da pričam priču zato što su me na matičnom svetu naučili, dok sam još bio dete, da Istina predstavlja stvar mašte. Najpouzdanija činjenica može da zakaže ili da odnese prevagu već prema stilu kojim jizložena: slično onom naročitom organskom dragulju naših mora, koji dobija na sjaju kada ga nosi jedna žena, dok na drugoj tamni i pretvara se u prah.
Činjenice nisu ništa čvršće, skladnije, okruglije i stvarnije od bisera. Ali i činjenice i biseri su osetljivi.Priča nije u potpunosti moja, niti je samo ja pričam. U stvari, uopšte nisam siguran čija je ovo priča; vi ćete to bolje prosuditi. Ali ona je celovita, a ako povremeno bude izgledalo da se činjenice menjaju sa promenjenim glasom, onda je na vama da odaberete one koje vam se više sviđaju; pa ipak, nijedna od njih nije lažna i ovo je celovita priča.
Ona počinje četrdeset četvrtog dijurnala 1491. godina, koji se na planeti Zimi, u narodu Karhide, naziva odhar-hahad tuva; posredi je dvadeset drugi dan trećeg meseca proleća Prve godine. Ovde je uvek Prva godina. Svakog Prvog dana u godini menjaju se jedino datiranja prošlih i budućih godina, koje se računaju unazad i unapred od jedinstvenog Sada. Bilo je, dakle, proleće Prve godine u Erenrangu, glavnom gradu Karhide, a moj život se nalazio u opasnosti,čega nisam bio svestan.U
čestvovao sam na paradi. Išao sam odmah iza gosivora, a neposredno ispred kralja. Padala je kiša.Kišni oblaci iznad tamnih kula, kiša koja lije u duboke ulice, mračan, kameni grad šiban olujom, kroz koji lagano krivuda jedna zlatna žila. Najpre stupaju trgovci, velmože i zanatlije grada Erenranga, red za redom, veličanstveno odeveni; lako napreduju kroz kišu, kao ribe kroz more. Lica su im bodra i spokojna. Ne marširaju ukorak.Ovo je parada bez vojnika, pačak i bez podražavanja vojnika.Zatim dolaze lordovi, gradonačelnici i poslanici, po jedna osoba, pet,četrdeset pet ili četiri stotine, iz svih pokrajina i potpokrajina Karhide; široka, urešena povorka koja se kreće uz muziku metalnih rogova i šupljih, kockastih svirala od kostiju i drveta, kao i uz suve,čiste tonove električnih frula. Raznovrsne zastave velikih pokrajina mešaju se, u pometnji boja šibanoj kišom, sa žutim zastavicama kojima je iskićen put, a različite melodije pojedinih grupa tvore nesazvučje, preplićući se međusobno u mnoštvu ritmova koji odjekuju dubokom, kamenom ulicom.Potom pristiže skupina opsenara sa uglačanim zlatnim kuglama, koje hitaju uvis, u blistave letove, zatim ih hvataju, pa ponovo bacaju, stvarajuć i sjajnu opsenu mlazeva vodoskoka. A onda, najednom, kao da su doslovce ščepale svetlost, zlatne kugle blesnu poput obasjanog kristala: sunce se probilo kroz oblake.Posle toga sledi četrdeset svirača na gosivorima, svi odeveni u žuto. Gosivor, koji se svira jedino u kraljevom prisustvu, tvori neskladno, rastrojavajuće mukanje. Kada sečetrdeset ovih instrumenata oglasi zajedno, onda se čoveku rastrese um, zatresu se kule Erenranga, stresu se poslednje kišne kapi iz olujnih oblaka. Ako je ovo kraljevska muzika, nije onda nikakvo čudo što su svi kraljevi Karhide ludi.Iza svirača nastupaju redom kraljeva svita,čuvari, gradski i dvorski službenici i dostojanstvenici, poslanici,senatori, većnici, ambasadori, lordovi kraljevstva; niko od njih ne drži korak niti ide u poretku, pa ipak svi hodeveoma dostojanstveno, a međ u njima je i kralj Argaven XV, u beloj tunici, košulji i čakširama, sa kožnim gležnjacima boje šafrana i šiljatom, žutom kapom. Zlatan prsten predstavlja njegov jedini ukras i znamenje svojstva. Izaove skupine osam kršnih delija nosi kraljevu nosiljku, urešenu zlatnim safirima, kojom se nijedan kralj nije provozao već stoleć ima, svetkovinsku relikviju iz Daleke davnine. Uz nosiljku ide osam čuvara naoružanih "napadačkim puškama", takođe ostacima iz varvarskije prošlosti, koje, međ utim, nisu prazne, već napunjene sačmom od mekog gvožđa. Smrt stupa iza kralja. Iza smrti dolaze đaci zanatlijskih škola, akademija i tehničkih učilišta, kao i podmladak kraljevog ognjišta, dugački redovi dece i mladeži u belom, crvenom, zlatastom i zelenom; konačno, izvestan broj tamnih automobila u tihoj, laganoj vožnji završava povorku.Kraljeva svita, u kojoj sam bio i ja, okuplja se na jednoj platformi napravljenoj od sveže istesane drvene građe pokraj nezavršenog luka Rečne kapije. Prigoda parade jeste dovršenje tog luka,čime se okončava izgradnja novog druma i Rečne luke Erenranga, veliki poduhvat drenažiranja, zidanja i putogradnje, na šta je utrošeno pet godinarada i po čemu će se kraljevanje Argavena XV isticati u letopisima Karhide. Stojimo prilično zbijeni na platformi unašim vlažnim i nezgrapnim odeždama. Kiša je prestala, sunce nas obasjava, blistavo, jarko, izdajničko sunce Zime. Obraćam se osobi koja stoji s moje leve strane.
"Toplo je. Stvarno je toplo."
Osoba s moje leve strane - jedan zdepast, crnomanjast Karhiđanin zaglađene i teške kose, odeven u tešku kabanicu od zelene kože protkane zlatom, u tešku belu košulju, u teške čakšire i sa lancem oko vrata od teških srebrnih karika od kojih je svaka velika kao šaka - ta osoba, silno se znojeći, uzvraća mi:
"Baš jeste."

scribd

Ursula o svom romanu "Leva ruka tame"

..... glavna 'zamisao' u mojoj knjizi Leva ruka tame nije naučna i nemanikakve veze sa tehnologijom. Tu je zamišljeno nešto iz fiziologije: jedna promena u osobinama tela. Za narod na izmišljenom svetu Geten, odnosno Zima, ne postoji pol niko nije ni muškog ni ženskog pola. Getenjani veći deo vremena provode kao neutralna,dakle bespolna bića, ali jednom mesečno obuzme ih potreba za parenjem, a tada postanuili muško, ili žensko, kako-kad. Getenjanin može biti otac nekoliko dece, a istovremeno i majka nekoliko druge dece. Možda ovo izmaštano stanje stvari nekoga očarava, ili mu je nastrano, ili ga čudi, ali u svakom slučaju nije potrebna neka naučna genijalnost da bise shvatilo i da bi čitalac uspešno pratio tok događaja u romanu.
Drugi element u istoj knjizi jeste klima na planeti Geten. Geten je, naime,duboko u ledenom dobu. Zamisao sasvim jednostavna: hladno je; mnogo je hladno;stalno je hladno. Razgranavanja, usložnjavanja, rezonancije, sve to dolazi tek sa pojedinostima izmaštanog.Leva ruka tame razlikuje se od realističkog romana samo po tome što zahteva od čitaoca da prihvati, pro tem, izvesne ograničene, osobene promene u pripovedačkoj stvarnosti. Umesto da budemo na Zemlji tokom jednog od među ledenih doba, u narodu koji ima dva pola (kao, recimo, u romanu Ponos i predrasude ili u ma kom drugom realističkom romanu), mi smo na Getenu tokom jednog od tamošnjih ledenih razdoblja.


RIBAR UNUTRAŠNJEG MORA

"Timi Keli. On je Esterinih godina - jednu godinu mlađi. Odrastao je u našoj Koloniji, kao i ona. Kelijevi su se učlanili godinu dana posle nas. Bože moj! U stanju smo da sprečimo ulazak ma i jednog virusa, bakterije, spore, ali ovo - ovo se uvuklo?Kako? Kako to može biti?... Kažem ti, Suzana, mislim da monitore treba isključiti. Sve što ova deca mogu videti i čuti sa Zemlje jeste nauk iz nasilja, mržnje, verske i rasne netrpeljivosti, praznoverja."
"Nije morao slušati monitore." Njen ton bio je strpljiv na jedan maltene patronizujući način.
"Radio sam sa Džonom u Mesečevoj senci, bili smo jedan do drugog, osam meseci", reče on. "I ničeg ovakvog nije bilo."
"Verovatno je to više Pet, nego Džon", reče Suzana na isti nepoželjno neuzbuđeni način. "Sitna, skrivena omalovažavanja u Odboru za planiranje ishrane,godinama. Sitne šale. 'Da li bi ovo bilo kofer - Suzana?' E. Vidiš. To je nešto sa čime se mora živeti."
"Dole je bilo tako, ali ovde, u našoj naseobini, u Spesu..."
"Ajk, spesovci su veoma konvencionalni, konzervativni ljudi, zar to nisi primetio? Veoma elitistički nastrojeni. Kako bismo i mogli biti drugačiji?"
"Konzervativni? Konvencionalni? O čemu govoriš?"
"Pa, pogledaj nas! Hijerarhija vlasti, podela rada prema polu, kartezijanske vrednosti, potpuno smo u sredini dvadesetog veka! Ne žalim se, to da bude jasno. I ja sam se za ovo opredelila. Volim da se osećam bezbedna. Htela sam da i klinci budu bezbedni. Ali bezbednost nešto i košta."
"Ne shvatam ovaj tvoj stav. Rizikovali smo sve, da bismo dobili Spes - zato što smo usmereni ka budućnosti. Ovo su ljudi koji su odabrali da ostave pro{lost iza sebe, da po~nu od po~etka. Da obrazuju jednu istinsku ljudsku zajednicu, ali da bude kako treba,da bar jednom bude kako treba! Ovi ljudi su inovatori, intelektualno hrabri, nisu šljam utonuo u stare predrasude protiv drugih ljudi! Naš prosek inteligencije iznosi 165..."
"Znam, Ajk. Znam koliki nam je prosečni IQ."
"Taj dečak diže pobunu", reče Ajk posle kraćeg ćutanja. "Jednako kao Ester.Služe se najprljavijim izrazima koje znaju, pokušavaju da šokiraju odrasle. Besmisao."
"A Džon Keli večeras?"
"Vidi, Mo se bio zaista raspričao. Njegov prokleti šljunak za uspomenu - mnogo on glumi nekakvog šećerka, znaš. Uspeva mu lako kad predaje tom svom jednom razredu dece, ali u Odboru je prilično dodijao. Ako ga je Džon i presekao, neka je; Mo je dobio ono što je sam tražio."
Bili su pred vratima svoje jedinice. Ličila su na ulazna vrata kuće iz NoveEngleske, sa nosećim drvenim gredama u konstrukciji, vidljivim spolja. Ali kad je Ajk  pritisnuo dugme zvonca, zašištala su tiho i kliznula u stranu.Ester se, dabome, zavukla u svoju kocku. U poslednje vreme provodila je što je manje vremena mogla sa njima, u dnevnoj kocki. Noah i Džejson su raširili svoje dijagrame, print aute, udžbenike, i 3-D tablu za igru dama, preko svih ugrađenih aparata,i po podu, i sad su sedeli u sredini svega toga, grickali belanpiriće i časkali.


STARA MUZIKA I ROBINJE

Glavnom oficiru obaveštajne službe pri ambasadi Ekumena na planeti Verel,čoveku koji je na svom matičnom svetu bio poznat kao Sohikelvenjamurkeres Esdan, a u Voe Deu po nadimku Esdardon Aja, što znači Stara Muzika, bilo je dosadno. Bilo je potrebno da izbije građanski rat, i da onda proteknu tri godine,da bi njemu postalo dosadno; ali, konačno je došao do tačke gde je, u svojim izveštajima koje je slao ansiblom Stabilima na Hainu, opisivao sebe kao glavnog oficira službe za glupost.
Kad je legitimna vlada opkolila i potpuno izolovala zgradu ambasade, nastojeći da preseče svako pristizanje i slanje informacija, on je ipak uspeo da zadrži nekoliko tajnih veza sa prijateljima u slobodnom gradu. Dođe i treće ratno leto.Esdan istupi pred ambasadora sa jednim zahtevom. Pošto više nije imala pouzdane komunikacije sa ambasadom, oslobodilačka komanda ga je zamolila (kako? upita ambasador; preko jednog od ljudi koji donose u ambasadu robu izgradskih piljarnica, objasni Esdan) da vidi može li udesiti da jedan ili dva čoveka iz osoblja ambasade prođu krišom kroz blokade, da bi razgovarali sa oslobodiocima, da bi bili viđeni na oslobodilačkoj strani i time dokazali da uprkos propagandi i dezinformacijama, i uprkos činjenici da je ambasada zaglibljena u Gitu i da nikud odatle ne može, pripadnici te ambasade nisu politički stali na stranu legitimne vlasti, nego da su i sad neutralni i spremni da sklapaju sporazume sa onima koji su stvarno na vlasti i na jednoj, i na drugojstrani.
"U Gitu?" reče ambasador. "Nije bitno. Nego, kako stići tamo?""To je uvek problem sa utopijom", reče Esdan. "Pa, eto, mogu se provući sa kontakt-sočivima, ako niko ne zagleda pažljivo. Ali, preći Zonu deobe, to je malo teže."