11.04.2017.

Silvia Plat, Dan kad je umro gospodin Preskot





Dugo vremena pošto smo se smestile niko nije progovorio ni reč, baš kao da su svi čekali da tišinu prekine neko drugi, kao da su osluškivali da čuju reč koja bi označila početak predstave. Jedino je gospođa Mejfer, utonula u svoje salo kao da sedi na prestolu, maramicom neprekidno brisala oči; bila sam skoro sigurna da ne briše suze, već znoj koji curi na sve strane. „Tuga jedna“, poče mama veoma tiho, „tuga jedna, moja Lidija, da je moralo da se desi ovako nešto. Odmah smo se spremile i dojurile, tako da ni ne znam ko ga je pronašao.“

Mama je ono „ga“ izgovorila sa velikim „g“, dok sam ja razmišljala kako je sad, kada gospodin Preskot svojim groznim raspoloženjima i svojim češanjem više nikome ne ide na živce, sve u redu. Upravo je to „Ga“ bila reč koju je gospođa Preskot čekala.

„Ah, Agnes“, poče, i lice joj ozari nekakva naročita svetlost, „ja čak nisam ni bila tu kad se to desilo. Liz, moje siroto dete, ona ga je našla.“

„Jadno dete“, šmrcnula je gospođa Mejfer u svoju maramicu. Njeno džinovsko crveno lice raspadalo se kao prezrela lubenica. „Umro joj je na rukama.“

Liz nije rekla ništa, samo je ugasila do pola popušenu cigaretu, i odmah potom zapalila sledeću. Ni ruke joj nisu zadrhtale. Verujte mi, sve vreme sam je posmatrala.

„Bila sam kod rabina“, nastavljala je gospođa Preskot. Ona se oduvek zanimala za različite religije. Uvek je na večeri imala ponekog paroha ili sveštenika, sad je, očigledno, rabin bio aktuelan. „Ja sam bila kod rabina, dok je Liz spremala ručak, a tatica otišao da pliva u bazenu. Znaš koliko je voleo da pliva.“

Mama je klimnula glavom, da, naravno da zna koliko je gospodin Preskot voleo da pliva.

„Ma, da“, nastavljala je gospođa Preskot, opuštena poput glavnog protagoniste Dragneta[1], „nije bilo ni podne. Tatica je voleo da pliva prepodne, nema veze da li je hladno ili nije, bio je izašao, stajao je tamo, u vrtu, brisao se peškirom i sa susedom razgovarao o ružama puzavicama.“

„Zasadio ih je pre samo godinu dana“, prekinula ju je gospođa Mejfer, tonom koji je nagoveštavao da se radi o podatku od presudne važnosti. „Gospodin Grouv, naš dragi komšija, mišljenja je da je tatica tog jutra izgledao čudno, plavkasto, kaže. U jednom trenutku je tatica prestao da mu odgovara, samo je stajao i buljio ispred sebe sa nekim nenormalnim smeškom na usnama.“

Liz pogleda napolje, škripa ljuljaške se i dalje čula. Pravila je kolutove od dima. Nije rekla ni reč. Samo je ispuštala kolutove od dima.

„Gospodin Grouv je pozvao Liz, ona je dotrčala, tatica se stropoštao na zemlju, gospodin Grouv je otrčao u svoju kuću po konjak, Liz je zagrlila taticu...“

„I šta se onda desilo?“, morala sam da pitam, bilo je napeto baš kao kad sam u detinjstvu od mame slušala krimi-priče.

„Onda...“, reče gospođa Preskot, „onda... Tatica je otišao, umro je u Lizinom naručju. Nije stigao ni konjak da popije.“

„Ah, Lidija“, zavapila je mama. „Šta si ti preživela!“ Gospođa Preskot uopšte nije izgledala kao neko ko je preživeo bilo šta. Gospođa Mejfer je šmrcnula u svoju maramicu i zazvala Boga. Na umu je, najverovatnije, imala gospodina Preskota, pošto je nastavila molitvom „Oh, i oprosti nam grehove naše“, baš kao da je na sudu, baš kao da ga je lično ona usmrtila.

„Moramo da nastavimo da živimo“, reče gospođa Preskot, i nasmeja se odvažno. „Tatica bi tako voleo.“

„To je najbolje što možemo da uradimo“, uzdahnula je mama.

„Samo se nadam da ću i ja, nekad, tako mirno da skončam“, dodala je gospođa Preskot.

„Oprosti nam grehove naše“, plačno je dodala gospođa Mejfer, nemajući nikog posebnog u vidu.

U tom je trenutku prestala škripa ljuljaške, i Ben Preskot uđe na vrata, njegove naočare za sunce blesnuše kroz tminu dok je pokušavao da nas razazna. „Gladan sam“, rekao je.

„Mislim da bismo stvarno mogli da pojedemo nešto“, reče gospođa Preskot uz osmeh. „Susedi su doneli toliko hrane, da će nam biti dovoljno za čitavu sedmicu.“

„Ćuretina i šunka, supa i salata“, živnu Liz, ali samo delimično, poput kelnerice koja se nasmrt dosađuje dok recituje jelovnik. „Ne znam šta da radimo sa svom tom hranom.“

„Ah, Lidija“, zazva mama, „mi ćemo servirati hranu. Tu smo da pomognemo. To je najmanji problem...“

„Ma, kakav problem?“, gospođa Preskot nam podari svoj najblistaviji osmeh, „Neka to uradi mladež.“

Mama mi je dala znak, i ja skočih, baš kao da sam doživela neočekivani strujni udar. „Liz, pokaži mi gde je hrana, i sve će biti postavljeno za tili čas“, rekoh.

Ben ode u kuhinju, čiji je najveći deo zauzimao stari, pocrneli šporet na gas. Sudopera je bila puna prljavog posuđa. Odmah sam uzela jednu čašu i napunila je vodom.

„Umirem od žeđi!“, rekoh, i ispih je naiskap.

Liz i Ben su me posmatrali začuđeno, kao da su bili hipnotisani. Onda mi sinu: voda je imala čudan ukus, kao da čaša posle nekog žestokog pića nije dobro oprana.

„To je“, reče Liz tek pošto je zapalila još jednu cigaretu, „to je čaša iz koje je tatica pio poslednji put. Ali, nema veze.“

„Bože dragi, oprostite“, rekoh, i smesta odložih čašu na stranu. Odjednom dobih nagon na povraćanje, u misli mi dođe slika starog Preskota koji iz te čaše pije svoje poslednje piće, a onda pomodri i umre. „Stvarno mi je žao.“

Ben se nasmejao: „Neko je nekad iz te čaše morao da pije“. Obožavala sam Bena, uvek je bio praktičan.

Pošto mi je pokazala šta sve treba izneti na trpezu, Liz se popela u svoju sobu da se presvuče.

„Imaš li nešto protiv da malo sviram?“, pitao je Ben, dok sam ja počinjala sa spremanjem krompir-salate.

„Ma, naravno da nemam, što se mene tiče, u redu je“, rekoh. „Nego, šta će reći ljudi? Gitara je za žurke.“

„Neka pričaju šta hoće. Svira mi se, i tačka."

Nastavila sam sa kuhinjskim poslovima, dok je Ben, ne rekavši više ni reč, sedeo i na gitari sasvim tiho svirao neku hilbili melodiju, za koju čovek nije mogao da razazna da li je tužna ili vesela.

„Bene“, rekoh dok sam sekla šnite hladne ćuretine, „baš bih želela da znam da li ti je žao.“

Nasmejao se svojim najtipičnijim osmehom. „Ne baš, ali nije mi ni svejedno. Znao sam i za bolje dane, to je sve.“

Pomislila sam na mamu, i sasvim iznenadno me ščepa tuga koju sam sve vreme potiskivala.

„Nastavićemo da živimo“, rekoh, „još bolje nego ranije.“

I, odmah zatim, ponovih mamine reči, nešto za šta sam mislila da nikad u životu neću biti sposobna: „To je najbolje što možemo da uradimo.“ I sa šporeta sklonila vrelu čorbu od graška.

„Baš čudno“, reče Ben, „misliš da, kad neko umre, bivaš oslobođen, a onda otkriješ da taj neko i dalje sedi tu, pored tebe, i smeje ti se. Uopšte nemam osećaj da je tatica stvarno umro. Kao da je negde dole u meni, i viri, gleda šta će se dalje desiti. I smeje se.“
"Jedino je to dobro u ovoj situaciji“, rekoh, i postadoh svesna istinitosti te svoje tvrdnje. „Od toga ne smemo da bežimo. Znaš da je uvek sa tobom, čak i kad negde odeš, tu je. Na taj način odrastemo.“

Ben se nasmešio, a onda otišao da ih pozove. Večera je protekla u tišini, bilo je u izobilju šunke, ćuretine i svega ostalog. Pričali smo o osiguravajućem društvu za koje radim, tako da sam gospođu Mejfer skoro nasmejala svojim anegdotama o čarobnim cigarama gospodina Mareja. Gospođa Preskot je rekla da je Liz na korak do veridbe, te da je zato sve vreme odsutna duhom, jer Beri nije tu. O gospodinu Preskotu niko nije progovorio ni reč.

Gospođa Mejfer je u sebe strpala čak tri parčeta čokoladne torte, sve vreme izgovarajući jednu jedinu rečenicu: „Samo još parčence i dosta, samo još parčence!“

„Jadna Henrijeta“, govorila je gospođa Preskot dok je kriomice bacala pogled na svoju džinovsku zaovu, koja se sad okomila na sladoled. „To je ta psihosomatska glad o kojoj svi govore. Ona, jednostavno, mora da jede.“

Posle kafe, koju je Liz upravo bila samlela u vodenici – u vazduhu se osećalo koliko je sveža bila – nastala je, doduše na kratko, neprijatna tišina, mama je šoljicu još jednom prinela ustima i, navodno, uzela još gutljaj, iako je svima bilo jasno da je prazna. Liz je i dalje pušila, umotana u male plave oblake. Ben je od salvete napravio avion.

Gospođa Preskot se nakašljala: „Mislim da je vreme da Henrijeta i ja odemo u pogrebni zavod. Agnes, nemoj da posmisliš da sam staromodna, ali ću ponoviti još jednom: bez cveća. I, niko nije obavezan da dođe na sahranu. Ipak, nekoliko taticinih poslovnih prijatelja već čeka.“

„Idem i ja“, reče mama odlučno.

„Deca ne mogu sa nama“, doda gospođa Preskot. „Njima je i ovo previše.“

„Beri će doći kasnije“, reče Liz. „Moram da se operem posuđe.“

„Ja ću oprati posuđe“, ponudih se, izbegavajući da pogledam mamu.

„Ma, Ben može da mi pomogne.“

„Onda je sve dogovoreno.“ Gospođa Preskot je pomogla gospođi Mejfer da ustane iz stolice, mama je prihvatila drugu Mejferičinu ruku. Poslednje što sam videla bilo je kako joj njih dve, hodajući unatrag, pomažu da siđe stepeništem. Jedino ovako mogu, reče ona, stenjući i uzdišući dok se spuštala.



Нема коментара:

Постави коментар