14.11.2016.

Žena - prekarijat





Oni kažu da je to ljubav.
Mi kažemo da je to neplaćeni rad.

Silvija Federiči

Osećaj stalne nesigurnosti snažno obeležava celu jednu generaciju radnika/ca koja nastaje s kraja 80-ih godina proteklog veka i polako prerasta u novu radničku klasu. Za razliku od generacija iz razdoblja socijalne države, kojima su radnička prava i socijalne ugodnosti osiguravali stalno zaposlenje, penziono i zdravstveno osiguranje, osmosatno radno vreme, godišnje odmore, slobodne vikende i sindikalno organiziranje, današnji radnik/ca često može računati na odstustvo svih prava za koje se radnički pokret zdušno borio. Postoje teoretičari/ke koji prekarijat smatraju novom radničkom klasom 21. veka, koja je nastala pod uticajem neoliberalnih struja na tržištu rada. Profesor Standing je definisao prekarijat kao klasu u nastajanju koja će, nakon što se konsoliduje, predstavljati novu opasnu klasu. Standing smatra da je potrebno poduzeti određene mere pre nego se frustracija, koja je osnovno obeležje ove (pseudo) klase, kanališe kroz maligne društvene pojave. Glavna karakteristika prekarnosti je nesigurnost – rad na određeno vreme, povremeni i privremeni rad – i niska ili nikakva radna prava i zaštita. To su sezonski/e radnici/e, radnici/e na crno, slobodnjaci/kinje koji žive od honorara, stručnjaci/stručnjakinje koji rade po projektima. Brojni su prekarni radnici/e u, takoz-vanim, kulturnim i kreativnim industrijama, radnici/e koji/e imaju sigurnosti jer rade u granama koje pokreću razvoj gradova i turizma i rad u njima se smatra intelektualno i društveno prestižnim, ako već ne i finansijski. No, ti su sektori zapravo sedišta prekarnog rada. Dobar deo kulturnih i kreativnih radnika/ca radi samostalno, u udruženjima ili malim agencijama. Njihova se zaposlenost definiše kao nestandardni oblik zaposlenosti, a osnovne karakteristike su joj fleksibilnost, mobilnost, rad po projektima, kratkoročni ugovori, honorarni rad, volonterske i nisko plaćene aktivnosti, pseudozapošljavanje, pseudosamozapošljavanje. U poslednje vreme, sve češće ćete čuti za nekog dizajnera/icu, arhitekta/ icu, fotografa/kinju, novinara/ku, kustosa/kinju, PR stručnjaka/ kinju, copywritera/icu, prevoditelja/icu, teoretičara/ku raznih, uglavnom humanističkih, područja i tako dalje da je freelancer/ka (slobodnjak/slobodnjakinja), što je neretko samo bolji naziv za nezaposlen/a.

Odricanje izborenih i zajamčenih prava tumači se danas globalno kao jedino rešenje, iako je zapravo deo problema, štaviše: njegova srž. Kome danas nešto znači osmosatni radni dan, plaćeni prekovremeni sati, stalni radni odnos, topli obrok i naknada za prevoz. (Dean Duda: Radnički zapisi iz podzemlja)

Medijska teoretičarka Marie-Luise Angerer tipičnog radnika/ cu u kreativnom sektoru opisuje kao osobu između 25 i 30 go-dina, obrazovanu, veštu, fleksibilnu, psihički jaku, nezavisnu, nevenčanu, mobilnu i spremnu za svaku poslovnu priliku. Poslodavcima/teljkama odgovara da je što više slobodne radne snage; posao uglavnom obavljaju dobro jer ga inače ne bi imali, i to po ceni koja je manja nego rad stalno zaposlenih, a još im ne moraju plaćati ni penziono i zdravstveno osiguranje.

Radnici svake godine britanskim poslodavcima daruju 29 milijardi funta besplatnog rada tako da što im ovi jednostavno ne plaćaju prekovremene sate. Taj višak vrednosti cedi se iz radnika tržišnom disciplinom – pretnjom nezaposlenošću ili smanjenim izgledima za napredovanje. Prekarijat svih zemalja odriče se naplate odrađenog samo da bi mogao uživati u ekskluzivnoj povlastici vlastite prekarnosti. Solidarnost neko mora organizovati, rekli su svojevremeno čelnici jednog sindikata, i pogodili meritum stvari. Trebaju nam drukčiji sindikati, čuje se sve glasnije s različitih strana. (Dean Duda: Radnički zapisi iz podzemlja)

Početkom 20. veka, veliki akcenat se stavio na nauku o upravljanju kako bi se povećala produktivnost radnika/ca, osiguravajući njihovu podređenost upravljačkim strukturama. Poslodavci/ teljke su koristili/e različite mehanizme kako bi zadržali stabilnu, dobro organizovani i poslušnu radnu snagu. Rad je razbijen na niz pojedinačnih, merljivih zadataka i radnik/ca je iz ljudskog bića polako pretvoren/a u radnika/cu krojenog prema potrebama poslodavca/teljki. Stručnost obrtnika/ca zamenjena je predvidljivim, rutiniranim zadacima industrijskog radnika/ce. Poslodavac/teljka investira u radnik/cu krojenog/u po njegovim/ njenim potrebama i ciljano pokušava zadržati tog radnika/cu na zadacima gde pokazuje najviše produktivnosti. Smanjenjem fluktuacije radne snage, povećava se produktivnost i dugoročno se može uštedeti mnogo novca. Poslodavci/ke su naučili/e kako uključiti organizirano radništvo kao partnera/icu u kontinuiranom procesu unapređivanja produktivnosti.

Raspad ovog korporativnoga sistema, kao posledica duge i burne krize iz 1970-ih godina, doveo je do temeljne transformacijom rada. Postoje tvrdnje kako je postfordistički kapitalizam pokazao pojačanu tendenciju raskida s dugoročnim oblicima zapošljavanja, zbog toga što su menadžeri/ce i ad-ministratori/ce bili/e u potrazi za fleksibilnijom proizvodnjom. Sve se više poslova, posebno u uslužnom sektoru, od hotelijerstva i ugostiteljstva do čišćenja i kancelarijskih poslova nižeg ranga, ugovara s firmama koje zapošljavaju radnike/ce na povremenoj i privremenoj osnovi. Pozicije koje su nekada držali radnici/e zaposleni/e na puno radno vreme, sada preuzimaju radnici/e zaposleni/e preko ugovora na određeno koji se produžuje svakih nekoliko meseci.
Ovakav proces stvara dinamično rastući sloj radnika/ca koji/a je, iako često visokoobrazovan/a, izložen/a manjku sigurnosti i perspektive, i koji/a od fragmentiranog poslovnog i društvenog života stvara nestalne načine egzistencije. Radi se o vrlo individualističkoj klasi-u-nastajanju, koju karakteriše minimum korporativne odanosti i tek labava solidarnost unutar grupe. Njihova društvenost, barem u zemljama kapitalističkoga centra, poprima formu umrežavanja, koje počiva na društvenim medijima, pre negoli u zajednicama zastarelih oblika radničkog života. Oni su ti koji su se pobunili u antikapitalističkim i studentskim protestima, te okupacijama javnih prostora.

Mnogi analitičari/ke koji/e u svom radu polaze od marksističke perspektive, otvoreno odbacuju tvrdnju da se rađa nova klasa, obrazlažući da se stabilnost zaposlenja nije smanjila onako kako tvrde neki teoretičari/ke (Standing), ali radna snaga zaposlena na neodređeno se nastavila širiti, osobito u najdinamičnijim uslužnim sektorima koje teoretičari/ke prekarijata proglašavaju glavnim poljem unutar kojega se privremeni rad širi. Kevin Doogan ističe da teorija tržišta rada, koja daje prioritet nestandardnim oblicima zapošljavanja - povremenom zaposlenju, zaposlenju sa skraćenim radnim vremenom, privremenom zaposlenju itd. - u istu kategoriju grupiše niz različitih vrsta rada, isključivo na temelju onoga što one nisu. Doogan kroz statističke podatke iznosi tvrdnju da se stopa nezaposlenosti smanjuje kroz nove vidove zaposlenja.

Iako nije nužno nesiguran, rad na skraćeno radno vreme, kao dio širega obrasca podzaposlenost svakako je u porastu. Potrebno je spomenuti i studentsku komponentu prekarijata. Doogan naglašava kako je rast studentskoga tržišta rada u razvijenim kapitalističkim društvima, pogotovo u Sjedinjenim Američkim Državama, jedan od najznačajnijih procesa u poslednjih nekoliko decenija. Studenti/ce u Sjedinjenim Američkim Državama u proseku rade 21 sat sedmično. Ova vrsta nisko plaćene, nesigurne radne snage postala je ključna za strategije zapošljavanja velikih poslovnih sektora, posebno supermarketa i teleprodaje. Nesigurnosti zaposlenja pridodana je finansijskoj nesigurnosti. Gomilanje ogromnih dugova domaćinstava u godinama pre kreditne krize bilo je popraćeno kolapsom privatne štednje. Pored toga, kako Standing ističe, službeni podaci lako mogu zaseniti pravi opseg upotrebe prekarnoga rada. Crna tržišta rada, osobito migrantskog rada, deluju izvan direktnog nadzora države.

Globalni je trend da migrantski/e radnici/e postaju ogromna rezerva prekarne radne snage. Ovo je jedan od najsnažnijih Stand-ingovih argumenta. Takav trend rezultat je politički nametnutih barijera mobilnosti radne snage, i to ne samo na međunarodnom nivou nego i na domaćem tržištu. U Narodnoj Republici Kini, ruralnim migrantima/cama nije dopušteno stalno boraviti u gradovima

Prekarnost je ugrađena u neoliberalni kapitalizam, u kojem rast počiva na finansijskome riziku i zaduženosti, u kojem su tržišta rada oslabljena, a socijalne zaštite povučene, u kojem države podižu barijere kako bi određene skupine radnika/ca lišile građanskih prava, i u kojem poriv za pronalaženjem novih područja akumulacije rezultira ograđivanjima, izvlaštenjima i urbanizacijom bez zapošljavanja. Osim toga, gore opisani pomak u načinu proizvodnje nije posve neutemeljen. Ubrzani prelazak s proizvodnje na uslužne delatnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu u 1980-ima nesumnjivo je bio povezan s klasno osveštenim napadima na bastione organizovanog radništva, a time i na razne oblike zaštićenosti koje su sindikati osiguravali. Dok se širenje privremenoga i povremenoga rada u zemljama OECD-a može doimati preterano naglašavanim, širenje tih oblika celim svetom značajno je. Preseljenja proizvodnih pogona pojedinih sektora na globalni Jug nije bilo zanemarivo, čak i ako su poslodavci/teljke bili/e skloni/e preuveličavati takve trendove kako bi povećali produktivnost radne snage.

Standing tvrdi da se prekarijat sve više povećava te da sada obuhvata sve, od sezonskih radnika/ca na moru pa do diplomiranih informatičara/ke koji žive iluziju samozaposlenja kroz masovno pokretanje start up firmi. Iako su trenutno neorganizirani/e i nepovezani/e, prekarijat će s vremenom pronaći zajednički glas, predviđa Standing, jer se radna prava 20. veka više ne mogu garantovati ni primenjivati, no to ne znači da zaposleni/e trebaju biti bez ikakve zaštite. Standing primećuje i da se članovi/ ce prekarijata (što je inače reč francuskog porekla, kojom su se opisivali sezonski radnici/e) drugačije odnose prema radu - on ih ne definiše kao osobe, nego ga gledaju kao sredstvo prema cilju.

Jednostavan shematski prikaz klasa, ispripovedan iz ove perspektive, odvijao bi se na sledeći način; ukoliko ste deo radničke klase, reprodukujete sistem tako da svoju radnu snagu prodajete kao robu kapitalistu/kinji, nekome ko poseduje određena sredstva za proizvodnju, te dopuštate kapitalistima/kinjama da iz te razmjene izvuku višak - profit. Ako ste kapitalist/kinja, reprodukujete sistem kupovinom kapitalne imovine, njezinim spajanjem s radnom snagom koju također kupujete i plasiranjem na taj način proizvedene robe za prodaju na tržištu. Ako ste uspešan/a kapitalist/kinja, ostvarićete veći udeo proizvedenog viška negoli u slučaju da to niste, no sve dok ulažete svoj novac kako biste ostvarili taj višak - vi ste kapitalist/kinja.

Prekarijat je veoma teško klasifikovati jer je zahvatio sve segmente radničke klase. Ako bismo ga pokušali klasifikovati na najopštiji način, dobili bismo sledeće podkategorije:

Niskoobrazovani/e radnici/e: Besperspektivni/e pripadnici/e marginalizovanih skupina (imigranti/ce) koji/e nisu stekli/e visoko obrazovanje i na tržištu rada mogu ponuditi svoju fizičku snagu. Vrlo često su trajno nezaposleni/e ili ako su zaposleni/e rade na određeno vreme, nemaju nikakve povlastice, nisu kreditno sposobni/e, bezperspektivni/e su i degradirani/e u društvu. Bez vizije o budućnosti i bez osećaja solidarnosti s drugim ljudima. Profesor Standing kao za primer daje gomilu mladih ljudi koji su u Londonu radili velike nerede 2011. godine, koji nisu imali nikakve političke zahteve, već su ih pokrenuli kako bi pokrali trgovine. Standig smatra da je ta solidarnost namerno iskorenjena iz mlađih generacija.

Obrazovani/e: Završene visoke škole, pametni/e i naprednih stavova, ali frustrirani/e jer žive u društvu koje im ne pruža nikakvu šansu, karijeru ili sigurnost pa ni osećaj pripadanja. Ta kategorija se oseća potpuno napušteno od društva i ne vide nikakvo rešenje od politički prestavnika/ca.

Nekadašnja radna klasa: Nekadašnji pripadnici/e radničke klase koji/e su deindustrijalizacijom izgubili/e posao i teško preživljavaju. Standing ovu kategoriju smatra potencijalnom opasnošću upravo zbog toga što ih frustracija i osjećaj nepravde čine lako zapaljivima i metama ekstremnih neofašističkih poli-tika, koje ih huškaju protiv imigranata/ica jer im, navodno, kradu poslove mada su baš imigranti/ce česte žrtve prekarnog rada.

Generacija Y: Generacija mladih ljudi rođenih od 1980-e do 2000-te koji je u početku bio samo marketinški koncep, a postala je stvarnost. Po nekolicini sociologa/ginja može se reći da se radi o novoj generacijskoj strukturi u kojoj se većina ljudi može klasno strukturirati ovisno o godini rođenja. A ova generacija se automatski kategorizuje u klasu prekarijata. Velika većina mladih u Evropi je nezaposlena, a jedino ima se nude stručna osposobljavanja i stažiranja koja su im jedina šansa da jednog dana, možda u tridesetima, dobiju stalno zaposlenje.

Imigranti/ce: Pokušavajući da nađu prividnu sigurnost pristaju na odsustvo svih prava u nadi da će u bližoj budućnosti poboljšati svoj status. Nažalost, pored silnih napora da se status nakon određenog vremena poboljša ostaju zarobljeni/e u bespravnom vakumu prekarijata.

Žene: Frustrirajuća je pozicija žene u prekarskom pravnom sistemu nezaštite radnika/ca. Prema nekim istraživanjima, uslovljene su da odustanu od osnovnih prava za koja su se teškom borbom izborila. Vrlo često žena koja se ostvarila kao majka, na savremenom tržištu rada bude ocenjena kao nepoželjana radnica. Još apsurdnija je pozicija žene koja bi, prema poslodavčevoj/poslodavateljkinoj proceni mogla u skorije vreme osnovati porodicu, i koja je samo zbog toga markira kao nepoželjna radnica.

Rad ljubavi: Važno je prepoznati da kada govorimo o kućnom radu, ne govorimo o poslu poput drugih poslova, već o sveprožimajućoj manipulaciji, o najsuptilnijem i najmistifikovanijem nasilju koje je kapitalizam ikad počinio nad bilo kojim delom radničke klase. Istina je da je u kapitalizmu svaki radnik/ca manipulisan/a i eksploatisan/a i da je njegov/njen odnos prema kapitalu potpuno mistifikovan. Nadnica odaje utisak poštenog dogovora: radiš i plaćen si za to, dakle, ti i gazda ste jednaki; dok u stvarnosti nadnica ne samo da ne predstavlja isplatu za rad već prikriva sav neplaćen rad koji ide u profit. Ali nadnica makar prepoznaje radnika kao radnika i omogućava pogodbe i borbu oko i protiv uslova i visine nadnice, uslova i količine rada. Imati nadnicu znači biti deo društvenog ugovora, i nema sumnje šta to znači: radiš, ne zato što to voliš, ili zato što je to prirodno, već zato što je to jedini uslov pod kojim ti je dozvoljeno da živiš. Međutim, koliko god da si eksploatisan, ti nisi taj rad. Danas si poštar, sutra si taksista. Jedino što se računa je koliko moraš da radiš i koliko novca možeš da dobiješ.

izvor

Нема коментара:

Постави коментар