16.05.2016.

Blez Sandrar

Tremois



MORAVAGINE

Shvatio sam da je ljubav teško otrovanje, određeni nedostatak, nedostatak koji treba s nekim podeliti, pa ako je jedan od sudionika zaljubljen, drugi je tek sukrivac, ili pak žrtva, ili je i on posednut.
Ljubav je mazohistična. Ti krikovi, te jadikovke, te nježne uzbune, to tjeskobno stanje zaljubljenika, to stanje iščekivanja, ta pritajena patnja, prikrivena misao, jedva izgovorena, ta uznemirenost u odsutnosti voljena bića, taj bijeg vremena, te uzbudljivosti, te hirovitosti, ta snatrenja, te djetinjarije, to moralno mučenje u kojem se mešaju taština i samoljublje, čast, odgoj, stid, ta podizanja i opadanja živčanog tonusa, to zastranjivanje imaginacije, taj fetišizam, ta okrutna točnost osećaja koji bičuju i ruju, ta propast, ta iscrpljenost, to odricanje, to poniženje, to gubljenje i to stalno obnavljanje osobnosti, to tepanje, te reči, te rečenice, ta uporaba deminutiva, ta familijarnost, to ustručavanje pri dodiru, taj epileptični drhtaj, ti uzastopni i umnoženi ponovni padovi, ta olujna strast što sve više i više uznemiruje i što joj razaranja rastu do potpuna umrtvljenja, do posvemašnjeg uništenja duše, do mlitavila osjećaja, do iznemoglosti moždina, do praznine mozga, do jalovosti srca, ta potreba za rušenjem, razaranjem, unakažavanjem, ta potreba za izljevima, za obožavanjem, za misticizmom, ta nezadovoljenost koja se izražava prenadraženošću sluzokože, promjenama okusa, vazomotornim ili perifernim poremećajima i koja nalazi utočište u ljubomori i osveti, u zločinima, u lažima i izdajama, to idolopoklonstvo, ta neizlječiva sjeta, ta apatija, ta duboka moralna bijeda, ta skrajnja i bolna sumnja, taj očaj, nisu li sva ta znamenja upravo obilježja ljubavi, na temelju kojih je moguće postaviti dijagnozu i zatim sigurno ucrtati kliničku sliku mazohizma?

Ljubav nema druge svrhe, a kako je ona jedini pokretač prirode, mazohizam je jedini zakon svemira.


_____________________________

- Dakle, ne ideš sa nama? Ne? Bože dragi, još uvek imaš želju za razmišljanjem, uvek imaš potrebu da razmišljaš o nizu stvari, da gledaš i da vidiš, da meriš, snimaš i beležiš sve ono što ne znaš gde bi smestio. Ostavi to policijskim arhivarima! Još nisi shvatio da je svet misli bedan. Zasmejavaš me tom tvojom metafizičkom teskobom, prpa te je, strah od života, strah od delatnosti, od nereda. Ali sve je nered, dragi moj! Nered su biljke, rude, životinje; nered je mnoštvo ljudskih rasa; nered su ljudski život, misao, istorija, bitke, izumi, trgovina, umetnost; nered su teorije, strasti, sistemi. Oduvek je tako! Zašto želiš da uspostaviš red? Kakav red?! Šta hoćeš? Ne postoji istina! Sve je samo delatnost, delatnost koja je podstaknuta milionima različitih pobuda, trenutna delatnost, delatnost koja se podvrgava svim mogućim i nemogućim slučajnostima, antagonistička delatnost. Život. Život je zločin, krađa, ljubomora, glad, žeđ, zajebancija, glupost, bolest, vulkanska erupcija, zemljotresi, hrpa leševa. Tu ti ništa ne možeš, jadni moj stari, nećeš valjda početi da proizvodiš knjige?...

_________________________

Mi koji se stalno skitamo i koji poznajemo život u svim zabitima, uvek imamo želju da se negde skrasimo, u nekoj tihoj rupi, pod narandžama, da se nastanimo u nekoj maloj beloj kući sa pogledom na more, sa nekom lepom, urednom curom koja čisti pokućstvo i koja se može deset puta dnevno povaliti, i koja vam priređuje klopu, zaboga, sva ona domaća jela koja se satima tiho krčkaju na laganoj vatri... ode čovek u košulji, zar ne, u vrt da ubere vezu kadulje, ili u dvorište da nacepa drva, ili pak s lulom u ustima, na pijacu, ili bi pak curi opalio pljusku, kao brodskom malome, jer kuća nije dovoljno uredna. Dobro, znam da je to sanjarenje, istog časa kad bih to sve postigao, zasvrbeli bi me tabani, i tek što bi seo, zaželeo bih da navučem svoje stare cipele koje su obišle svet i da pojedem još koji zalogaj u brodskoj kantini, i da nosim košulju bez dugmeta na okovratniku, da teglim i crkavam od žeđi na suncu isplaženog jezika, i da proklinjem svoju prljavu ljubavnicu sudbinu, pa da spavam u nepoznatim gradovima, kleti svoju nevolju pa susresti nekog starog druga koji, kao ni ja, više nema snage i kome je svega dosta, koji se rita i tvrdoglavi i smrdi kao jarac.

_________________________

Sve se miče, sve živi, sve se kreće, sve se propinje, sve se isprepliće. Čak su i apstrakcije razbarušene i oznojene. Ništa nije nepokretno. Ništa se ne može izdvojiti. Sve je aktivnost, usredotočena delatnost, oblik. Svi oblici sveta tačno su izmereni i svi potiču iz istog kalupa. Očito je da je kost šuplja, da se vidni živac račva u deltu i da se grana kao stablo, te da čovek hoda uspravno. Onaj okus kiseline koji se diže iz naše utrobe potiče iz morskih dubina, od riba, od naših najdaljih predaka, a onaj epileptični drhtaj pokožja star je kao sunce.
...

Živo se biće nikada ne prilagođava svojoj sredini i svom okolišu, ili pak, prilagodivši se, umire. Borba za život jest borba za neprilagođenost. Živeti znači stalno biti različit.
Obavezni odgoj završava najdivotnijim gušenjem individualnosti. Decu podučavaju konformizmu. Utuvljuje im se strahopoštovanje prema formalizmu. Pristojnost, dobar ukus, lepo ponašanje. Francuski porodičan život se odvija u svečano smešnim i zastarelim ceremonijama. Dosada je jedino čudo. Jedina težnja mladog čoveka jeste da brzo postane funkcioner, kao i njegov otac. Beležništvo, administracija, pogrebne svečanosti, tradicija. Sentimentalna inflacija, a nigde čoveka. Čak i na zabavama govore o svom poslu. Osećalo se da su privrženi neizmernom radu kojem pripada i njihova razonoda i njihov odmor. Troši se. Bez računa. Nezasitost, radost, raskoš, pesme, plesovi, nova muzika. Brojna društvanca. Rekordi. Putovanja. Visine, udaljenosti, ilustracije, sportovi. Govori se o konjskim snagama. Radi se prema najsavremenijim postupcima, svi poznaju poslednja tehnološka dostignuća. Svi slepo veruju u nova božanstva. Čovek se daje. Troši se. Bez računa.

____________________________

Obično se govori da civilizacija dolazi sa Istoka. Kakva besmislica! Stvaranje i razvitak praistorijskih ljudskih zajednica, prilagođavanje rasa raznim podnebljima, pronalazak vatre, orudja i umetnosti, rasprostiranje versih osećaja i cvetanje misli, velike seobe da se naseli zemlja, sve to kroči uporedo sa razvitkom, premeštanjem i seobom rastinja i životinjskih vrsta i sa velikim svemirskim selidbama.

Dakle, čemu nas uči praistorija?
Postoje dva jaka životna središta, arktičko i antarktičko. Polukugle polova se tope. Sa severa i sa juga jure dva velika vodena toka. Ekvator je preplavljen. Nastaju dva okeana, Tihi i Atlantski, šire se i rastu. Izranjaju, putuju, spajaju se novi kontinenti, evropsko-sibirski na severu i afričko-brazilski na jugu. Nagomilane vode teku sa Ekvatora, teku prema Istoku. Izlazeće sunce privlači njihove neizmerne količine. Amazon, Golfska struja, Sredozemno more, Crveno more, potapaju kasije Lemuriju da bi stvorili Indijski okean. Baš na tom izvoru treba tražiti kolevku onoga što nazivamo praistorijskim čovekom tercijara i kvartara, i na obalama te vode treba slediti selidbe prvobitnih ljudi. Tok ljudskih naraštaja, privučen izlazećim suncem, sledio je tok voda, od zapada prema istoku, kao što se i proklijale biljke, još vlažne i blede, okreću prema svetlosti koja se radja, kao i životinje, kao i ptice. Kolevka današnjeg čoveka je Centralna Amerika i to obale Amazona. O tome svedoče kuhinjski otpaci, argentisnki paraderi i brazilski sambaqui. To beskrajno gomilanje otpadaka, hrpe ljuštura, osja riba, kosti ptica i sisavaca visokih kao planine, dokazuju da su onde već vrlo rano živele skupine ljudi. I ovaj današnji hod civilizacije, od izlaska ka zalasku, od Istoka ka Zapadu, tek je povratak na izvorišta. (a to je ono što se naziva - istorija).

I zato, ako je praistorijsko čovečanstvo na Zapadu poznavalo umetničke oblike, ako je pećinski čovek slikao freske koje još danas pobudjuju divljenje i čuđenje, ako su Hiperborejci rezbarili mekan kamen i kosti kita i irvasa ostavivši uzbudljive prizore iz života mamuta i tura, ako su američki, afrički, australijski divljaci znali da slikaju, rezbare, klešu i tešu kamen i drvo, da grade kolibe, hramove, tvrđave, ako su znali da pevaju, plešu, sviraju, izmišljaju priče i usmeno ih prenose od davnih vremena, bela je rasa iskrcavši se u Americi, najpre tu otkrila jedino načelo ljudske delatnosti koje podiže i pokorava, načelo svrsishodnosti. Ona od tad poznaje samo jednu dogmu: rad, deoničarstvo, naplaćeni rad...

U toj novini stari narodi katedrala, stari evropski narodi se bude, dižu, dolaze k svesti, odlobađaju se svojih okova: slobodarska Irska, imperijalistička Italija, nacionalistička Nemačka, liberalna Francuska, golema Rusija. A na drugoj strani mora potpuno nove zemlje, među kojima je svaka veća od više njih u Evropi zajedno, i među kojima je većina njih prostranjenija od cele Evrope koja odustaje, koja je razočarana i koja je prožeta skučenim obrascima staroga sveta. Čak se i u najmirnijim, najzabačenijim, najbezličnijim državama u Evropi oseća nešto crvotočno što podriva: očekivanje borbe, spoznaja o radu, nove vere koje još mucaju, stare koje navlače novo ruho, teorije, zamisli i sistemi što se sa svih strana hvataju u koštac sa principom - korisnosti. Ne traži se više apstraktna istina, već istiniti osećaj života. Klasični obrasci nisu više dovoljni ni u umetnosti, ni u politici, ni u opštoj ekonomiji. U tom prividnom neredu nameće se određeni oblik društva koji nadvladava zbrku. On deluje, stvara. On menja vrednosti. Nijedna klasična teorija, nijedna apstraktna
koncepcija, nijedna ideologija nije to mogla da rpedvidi. To je strašna snaga koja danas steže čitav svet, oblikuje ga i gnječi. To je velika moderna industrija u kapitalističkom obliku.
Deoničko društvo.
Taj oblik društva našao je utočište u načelu korisnosti, da bi bezbrojnim narodima pružio priču o savršenoj demokratiji, o sreći, o jednakosti i o udobnosti.

Grade se zaštićene luke, putevi sa odmaralištima, geometrijski gradovi. Kockaste fabrike, straobalne mašine, milion malih smešnih sprava koje obavljaju kućne poslove. I to se upija. Automatizacija prožima svakidašnji život. Razvitak. Geometrijski procvat. Delo, namenjeno gomili, ljudima, životu. Ono zbližava zemlje koje su geografski i kulturološki, istorijski strane, da bi se ostvarila njihova sličnost: pristaništa Aden, Dakar, Alžir; lučka čvorišta Bombaj i Hong Kong; Boston, Njujork, Barselona, Roterdam, Antverpen, izlazi industrijskih područja. Karavane od 10 ili 15 hiljada kamila, koje su se nizale putevima Timbuktua i koje su prenosile petnaest stotina tona tovara, zamenili su teretni brodovi od 20 hiljada tona što ulaze u luke sagradjene na nepristupačnoj obali, i za osam dana, dvadeset hiljada tona robe stiže na tržište pomoću brodova i tegljača, železnice, guseničara i aviona.

I točak se okreće... on stvara novi jezik. U tom čudesnom poslu, usred svog tog pamuka, kaučuka, kafe, pirinča, plute, kikirikija, Pustetovih liturgijskih knjiga, lososa u bačvama, kolutova gvozdenih žica, ovaca, konzervi, sanduka piletine, hladnjaka, znamenja Sacre-Coeura, Listovih rapsodija, fosfata, banana, jezik - reči i stvari, ploče i rune, portugalski i kineski, brojke i fabričke oznake, garancije, poštanske marke, nalepnice, brodske teretnice - jezik se menja i otelovljuje se u bioskopima gde se obraća nestrpljivoj gomili nepismenih, u novinama koje zanemaruju gramatiku i sintaksu da bi što jače upale u oči tipografijom svojih naslova, skladno oblikovane cene na nekoj kravati u izlogu, raznobojni oglasi i gigantska slova koja podupiru hibridno graditeljstvo. Današnjica. Duboka današnjica.

Sve se menja, sve se udaljuje, sve se približava, gomila se rastače, vrišti, potvrđuje i razdražuje. Proizvodi pet delova sveta nalaze se na istom poslužavniku, na istoj tkanini. Sve je veštačko i sve je stvarno.

____________________________________

Načelo svrsishodnosti je najlepši i možda jedini izražaj zakona intelektualne postojanosti. Pećinski čovek, koji je nasadio dršku na svoju kamenu sekiru kako bi je bolje držao u ruci, koji je njom s ljubavlju tesao, stvarajući oblik ugodan oku, pokoravao se načelu korisnosti i upotrebljivosti, kao što se istom načelu podvrgava moderan inžinjer koji znalački savija trup transatlantika od četrdeset hiljada tona, obradjujući njegovu unutrašnjost tako da pruža što manji otpor - dajući tom plovećem gardu oblik što je oku ugodan.
Putevi, kanali, pruge, luke, potporni stubovi i zidovi, nasipi, električni vodovi, vodovodi, mostovi, tuneli, sve te crte i krivulje koje vladaju savremenim krajolikom, nameću čoveku svoju veličanstvenu geometriju.

U manje od pedeset godina, monokultura je preobrazila sliku sveta, iskorišćavajući ga sa neverovatnom veštinom. Potrebni su joj proizvodi, sirovine, biljke, životinje da bi drobila, mrvila, preobražavala. Ona rastavlja i rastvara. Bez obzir na narav nekog područja, odomaćuje odredjeni uzgoj, popisuje odredjeno raslinstvo, poremećuje stogodišnje gospodarstvo. Monokultura nastoji da preobrazi pojedina područja planete, možda i čitavu planetu! Moderan čovek ima potrebu da sve pojednostavi i da ugodi sebe na sve načine. I ta neprirodna istolikost koju nastoji da ostvari, ta istolikost koja sve više i više preplavljuje svet, ta istolikost je znak naše veličine. Ona je znak volje, volje svrsishodnosti. Njome se opravdava preterana industrijalizacija, a najnoviji, najčudniji, najneočekivaniji oblici naše civilizacije dosežu njom do najviših vrhunaca najvećih civilizacije svih vremena. Od prvih svojih pojava na zemlji, ljudski je život ostavio tragove svoje delatnosti. Ali i ona se pokorava samo jednom podsticaju - upotrebljivosti, i poput naših inžinjera, praistorijsko čovečanstvo je takodje imalo samo jedno načelo - načelo korišćenja svrsi.

_________________________

 
 
 
 

Нема коментара:

Постави коментар