01.01.2016.

Sigrid Unset




Kao ptice selice

“... Najzad stigoše. Jedna usamljena lučnjača gorela je ispred stanice. Crne prilike koje su izlazile iz voza gubile su se u mraku. Torkild i Roza uputiše se prema rečici gde su se u noći belasale kamare čamove građe, iz kojih je izbijao svež i prijatan miris.
- Je li? - reče Roza najedanput. - Šta će reći sutra gospođa Stranden... jer mi više nismo muž i žena?
- Ah, gospođa Stranden! - nasmeja se Torkild. - I ona je sigurno mišljenja da muškarac i žena koji su jednom venčani ostaju supružnici celog života, bez obzira na sve ludorije današnjice.
Pređoše preko mosta i uputiše se stazom između fabričkih zgrada i rečice, dok su im zarđali gvozdeni opiljci škripali pod nogama. - O, taj šum! - reče Roza tiho. - Često sam za sve ovo vreme mislila na njega. - I ona se priljubi uz njega.
- Torkilde, Torkilde, ne mogu shvatiti da je sve ovo istina. Idem li ja, zbilja, našoj kući?
... Najzad stigoše pred kuću, koja se belela u noći; njeni zatvoreni prozori kao da su bili utonuli u san, dok su sporedne zgrade izgledale kao izrasle pod golim starim drvećem u dvorištu. Zastadoše za trenutak i baciše pogled niz put, koji je vodio dalje i ponovo ulazio u šumu, u pravcu njihovog starog doma. U vazduhu, visoko iznad njihovih glava, začuše se neki čudni i nerazgovetni glasovi.
- Ptice selice - reče Torkild. Zagrljeni, oni pogledaše u sivo, oblačno nebo, ali nisu mogli ništa da vide. Zatim se uputiše, čvrsto pripijeni jedno uz drugo, prema kući. Torkild otključa vrata i oni uđoše u mali hodnik, koji je odisao čistoćom. I, privlačeći Rozu k sebi, on pokuša da izgovori mirnim i odmerenim glasom:- Sad smo... opet kod kuće...

(Odlomak iz „Proleća”)
_________________________________________

Kristina – Lavransova kćerka




Čula je potok koji je tekao i žuborio negde u blizini; pošla je prema zvuku dok ga nije pronašla; popela se gore na neki veliki kamen i oprala ruke i lice, znojno, izujedano od komaraca. Ispod kamena videla se voda u tihom, slabom padu, a u sredini odsjaj planinskog zida i nekoliko malih breza i busenja – bilo je to najlepše ogledalo, a Kristin je radosno dotrčala do potoka i posmatrala se u vodi – htela se uveriti u ono što joj je Istrid rekla, da sliči svome ocu.6 Smejala se, micala glavom i naginjala napred, sve dok se njena kosa nije susrela sa onom svetlijom koja je ovijala njeno lice u potoku.
Svuda okolo raslo je neverovatno mnogo svetlocrvenog cveća koje se zove vodeni koren; cvetovi su bili crveniji i lepši ovde kod planinskog potoka nego kod kuće duž reke. Onda je Kristin brala i povezala svaki cvet uzicom od trave sve dok nije napravila najlepši, najbogatiji svetlocrveni venac. Devojčica ga je postavila na glavu i potrčala do slapa da vidi kako izgleda, sad je bila udešena poput odrasle devojke koja se sprema da ide na igranku.”

(Kristina – Lavransova kćerka)


Udarila je čoveka u lice zavežljajem u kojem je držala novac, a on se zateturao, udarila ga je ponovo u prsa, a on se zanio i odgegao prema steni i još komad puta nizbrdo. Onaj drugi Nemac zgrabio ju je ozada, istrgnuo joj novčanik iz ruke i lančić s vrata, iznemogla devojka pokušala je da mu ga otme. On je hteo da se oslobodi, a tada su pljačkaši čuli da neko dolazi.”

(Kristina – Lavransova kćerka)
____________________________________________




”Tog malog terakota konjica iz Troje koji je dobio od Schliemanna; posudio je Ingvildi, jer je uživao u razmišljanju, ovde se igra njegovo malo mlado s bucmastim, oznojenim rukama sa jednom igračkom kojom se možda igralo neko dete iz Troje pre nekih hiljadu godina.”

”Sva izdanja saga ležala su na najdonjoj polici regala, a Ingvild je ležala na stomaku, na tepihu, kad bi čitala svome ocu.”

(autobiografsko delo, Jedanaest godina )

__________________________________________

ZAŠTO BAŠ... Sigrid Unset

Žene ove generacije su bile čudnovato izolovane u tom začudnom svetu. Daleko od bilo kakve podrške u tek stvorenim društvenim pravilima, one su morale, s punom odgovornošću, da se odreknu nasleđa prošlosti. Neprijateljski raspoložene prema celokupnom društvenom poretku, koji su smatrale beskorisnim jarmom, mogle su da računaju jedino same na sebe kako bi stvorile novo društvo, sačinjeno od uverenja, nesumnjivo iskreno u svojoj suštini, ali ono koje lako obmanjuje.
Sa prelepom maštom, Sigrid Unset je živela život ovih žena; oslikavala ih je s puno saosećanja i sa isto toliko nemilosrdne istine. Ona je prikazala tragediju njihovih života bez ukrašavanja ili preterivanja; i prikazala je logični razvoj njihovih sudbina, koje su ih poricale kao heroine u svetu u kojem su živele...
Erotski život, zajednički problem oba pola, što čini centralnu okosnicu psihološkog interesa Sigrid Unset, ponovo je pronađen, gotovo bez promena, i u njenim istorijskim romanima. U tom smislu, primedbe prirodno padaju na pamet. U srednjovekovnim dokumentima, feminističko pitanje nije bilo suviše poznato; teško bi se pronašli tragovi unutrašnjeg ličnog života koji je kasnije narastao do ovog pitanja. Istoričari, odbacujući dokaze, im

Нема коментара:

Постави коментар