15.09.2012.

Bruno Šulc, Dodo



 Dolazio je nama subotom po podne u tamnom kaputu i belom prsluku od pikea, u  polucilindru koji je morao biti specijalno napravljen za veličinu njegove  lobanje, dolazio je da posedi četvrt ili pola sata kraj čaše vode sa sokom od  malina, da malo porazmišlja naslonjen na koštanu dršku štapa, koji je držao  među kolenima, da se zamisli nad plavim dimom cigarete.
     Obično su nam onda bili u poseti i drugi rođaci i za vreme razgovora koji je slobodno tekao Dodo se nekako povlačio u senku, spuštao se na jednu ulogu statiste u tom živahnom skupu. Ne uzimajući reč, prelazio je ispod divnih obrva izrazitim očima s jednog govornika na drugog, pri čemu se njegovo lice postepeno izduživalo, nekako izlazilo iz zglobova, postajalo sasvim glupo, ničim nezadržavano u tom stihijskom slušanju.
     Govorio je samo kad bismo se obratili neposredno njemu i tada je odgovarao na pitanja, istina jednosloženicama, kao nerado, gledajući na drugu stranu, ukoliko ta pitanja nisu prelazila granice prostih i lako rešivih stvari. Ponekad mu je polazilo za rukom da podrži razgovor još nekoliko pitanja dalje, preko tog okvira, zahvaljujući zalihi jasnih grimasa i gestova kojima je raspolagao, a koji su mu usled svojih mnogih značenja činili univerzalne usluge, ispunjavajući praznine artikulisanog govora i podržavajući, svojom živom, mimičnom ekspresijom sugestiju razumnog rezonansa. Ipak to je bila obmana koja je brzo prskala, a razgovor se prekidao žalosno, dok se sagovornikov pogled lagano i zamišljeno okretao od Doda koji je, prepušten samom sebi, ponovo padao u svojstvenu mu ulogu statiste i pasivnog posmatrača na tlu opšte konverzacije.
     Jer kako se mogao nastavljati razgovor kad je na primer na pitanje, da li je pratio majku u selo, odgovarao plačnim glasom: »Ne znam«. Bila je to tužna i zastiđavajuća istinoljubivost, jer Dodovo pamćenje zaista nije dopiralo izvan trenutka i najbliže aktuelnosti.

     Dodo je bio davno, još u detinjstvu, preboleo neku tešku bolest mozga, za vreme koje je mnogo meseci ležao bez svesti, bliži smrti nego životu, a kad je na kraju i pored toga ozdravio – pokazalo se da je nekako već bio povučen iz opticaja, nije pripadao zajednici razumnih ljudi. Njegovo školovanje je proteklo privatno, nekako pro forma s velikim obzirima. Zahtevi, surovi i nepopustljivi prema drugima, prema Dodu su nekako smekšavali, uzdržavali svoju surovost i bili nekako puni popustljivosti.
     Oko njega je stvorena neka sfera čudnih privilegija, koja ga je odvajala zaštitnim pojasom, sfera neutralna od pritiska života i njegovih zahteva. Svi izvan te sfere bili su napadani od njegovih talasa, bučno su išli po njima, puštali se da budu nošeni, uzbuđeni, u čudnom zaboravu – u unutrašnjosti te sfere je bio mir i pauza, cezura u toj opštoj gužvi.
   Tako je rastao, a izuzetnost njegove sudbine rasla je zajedno s njim, kao da se to samo po sebi podrazumevalo i bez protivljenja s bilo koje strane.

     Dodo nikada nije dobijao novo odelo, nego uvek iznošeno, starijeg brata. Dok je život njegovih vršnjaka bio raščlanjen na faze, periode, artikulisane graničnim događajima, uzvišenim i simboličnim trenucima: imendani, ispiti, veridbe, napredovanja – njegov život je proticao u nediferenciranoj monotoniji, nepomućenoj ničim prijatnim niti neprijatnim, a i budućnost mu se ukazivala kao sasvim ravan i jednoličan drum bez događaja i iznenađenja.
     Varao bi se ko bi pomislio da se Dodo u sebi protivio tom stanju stvari. Primao ga je s prostotom kao formu života koja mu je odgovarala, bez čuđenja, s mudrom saglasnošću, s ozbiljnim optimizmom i snalazio se, aranžirao pojedinosti u granicama te monotonije bez događaja.

     Svaki dan je do podne izlazio u šetnju u grad i išao uvek jednom istom turom duž tri ulice, koje je premeravao do kraja, a zatim se tim istim putem vraćao. Odeven u elegantno, iako iznošeno bratovljevo odelo, s rukama, kojima je držao svoj štap na leđima – kretao se uljudno i bez žurbe. Ličio je na gospodina koji putuje iz zadovoljstva i razgleda grad. Taj nedostatak žurbe, nekakvog pravca ili cilja koji bi se manifestovao u njegovim pokretima ponekad je uzimao kompromitujuće forme, jer Dodo je ispoljavao naklonost ka zazjavanju: pred vratima radnji, pred radionicama, u kojima se kuckalo i majstorisalo, pa čak i pred grupama ljudi koji su razgovarali.

   Njegova fizionomija je rano počela sazrevati i, čudna stvar, dok su se životni prelomi i potresi zadržavali na pragu ovog života, štedeći njegovu pustu nedirnutost, njegovu izuzetnost izvan margine, njegove crte su se formirale na tim doživljajima, koji su prolazili pored njega, anticipirali neku neostvarenu biografiku, koja se jedva ocrtana u sferi mogućnosti modelirala i vajala taj lik u iluzornu masku velikog tragičara, punu znanja i tuge svih vremena.

    Njegove obrve su bile svedene u veličanstvene lukove, zadržavajući u senci velike i tužne oči sa dubokim kolutovima. Oko nosa su se urezale dve brazde pune apstraktne patnje i iluzorne mudrosti, i pružale su se prema uglovima usta i još dalje. Mala i natečena usta bila su zatvorena, a koketni veštački mladež na dugoj burbonskoj bradi davao mu je izgled starijeg i iskusnijeg bonvivana.
     Nije se moglo izbeći da tu njegovu privilegisanu izuzetnost otkrije, grabljivo nanjuši lukavo pritajena ljudska pakost, uvek gladna plena.

   Sve češće se događalo da je za vreme svojih šetnji dobijao drugove, i to je spadalo u uslove te privilegovane izuzetnosti, bili su to drugovi naročite vrste, ne u smislu drugarstva i zajedničkih interesa nego u veoma problematičnom smislu koji nije činio veliku čast. Bila su to najčešće mnogo mlađa godišta koja su se okupljala oko godišta punog dostojanstva i ozbiljnosti, a razgovori koje su vodili, imali su specijalan ton, veseo i šaljiv, za Doda – teško je poreći – mio i osvežavajući.
    Kad bi ušao tako, viši za glavu od te vesele i vetrenjaste gomilice, izgledao je kao filozof-peripatetičar opkoljen svojim učenicima, a na njegovom licu ispod maske ozbiljnosti i tuge oslobađao se frivolni osmeh, boreći se sa tragičnom dominantom te fizionomije.
    Dodo je sada zakašnjavao sa svojih jutarnjih šetnji, vraćao se iz njih sa zamršenom kosom, u odelu u lakom neredu, ali živahan i sklon veseloj prepirci s Karolom, bednom rođakom, koju je tetka Reticija bila uzela k sebi. Uostalom, kao da je osećao čast zbog tih susreta, Dodo je u kući čuvao potpunu diskreciju o toj temi.
     Jednom ili dva puta u tom monotonom životu desili su se događaji koji su svojim formatom štrčali iznad plićaka svakidašnjih događaja.
     Jednom, izašavši rano, nije se vratio na ručak. Nije se vratio ni na večeru ni na ručak sledećeg dana. Tetka Reticija je bila blizu očajanja. Ali tog dana uveče došao je malo izgužvan, u zgnječenom i nakrivljenom polucilindru, ali uostalom zdrav i pun smirenosti duha.
     Teško je bilo rekonstruisati istoriju te eskapade, o kojoj je Dodo ćutao kao zaliven. Verovatno je, zazjavajući u šetnji, zašao u nepoznat kraj grada, možda su mu u tome pomogli mladi peripatetičari, koji su Doda rado stavljali u nove i nepoznate životne prilike.
     Možda je to bio jedan od onih dana, kada je Dodo slao na odsustvo svoje jadno, pretovareno pamćenje – i zaboravljao svoju adresu, pa čak i ime, datume, koje je uostalom u drugo vreme uvek znao.
Nikada nismo saznali bliže pojedinosti tog događaja.

       Kad je stariji brat Doda otputovao u inostranstvo, porodica se smanjila na tri, četiri osobe. Sem ujaka Hjeronima i tetke Reticije bila je još Karola koja je vršila dužnost ključarke u velikom ujakovom domaćinstvu.
     Ujak Hjeronim već godinama nije izlazio iz sobe. Od vremena kad je Proviđenje blago uzelo iz njegove ruke kormilo te umorne i u plićaku nasukane životne lađe – vodio je život penzionera na uskom komadiću, između trema i mračne ostave, koji mu je bio dodeljen.
    U dugom šlafroku koji je dopirao do zemlje sedeo je u unutrašnjosti ostave i iz dana u dan zarastao u sve fantastičniju kosurinu. Duga brada biberne boje (pri kraju dugih dlaka skoro bela) okružavala mu je lice, dopirala do polovine obraza, ostavljajući slobodnim samo orlovski nos i dva oka, koja su kolutala beonjačama u senci gustih obrva
U tamnoj ostavi, u toj mračnoj tamnici, u kome je bio osuđen da kruži tamo i ovamo kao grabljivi mačak pred staklenim vratima salona – stajala su dva ogromna hrastova kreveta, noćni brlog ujaka i ujne, a ceo zadnji zid je pokrivao veliki goblen, koji se u nejasnim oblicima nazirao u tamnoj dubini. Kad bi se oči navikle na mrak, između bambusa i palmi se pomaljao ogromni lav, moćan i mračan kao prorok i majestetičan kao patrijarh.
      Sedeći leđima okrenuti jedan prema drugom, lav i ujak Hjeronim znali su jedan za drugog i bili puni uzajamne mržnje. Ne gledajući se, pretili su jedan drugom iskeženim, otkrivenim očnjakom i grozeći režećom rečju. Ponekad se lav, razdražen, pridizao na zadnje šape, kostrešio grivu ispružena vrata i njegova strašna rika se valjala oko tmurnog horizonta.
       Onda bi opet ujak Hjeronim izrastao iznad njega proročanskom tiradom, a njegovo lice se preteći modeliralo od velikih reči, kojima je nadolazilo, dok mu se brada talasala u nadahnuću. Tada bi lav bolno sužavao oči i lagano okretao glavu grčeći se pod snagom božjeg slova.
     Taj lav i taj Hjeronim ispunjavali su tamnu sobicu večitom svađom.
    Ujak Hjeronim i Dodo živeli su u tom tesnom stanu nekako ne obraćajući pažnju jedan na drugog, u dve razne dimenzije, koje su se ukrštale ne dodirujući se uopšte. Njihove oči, kad bi se susrele, išle su dalje, preko njih, kao kod životinja dve razne vrste, koje uopšte ne primećuju jedne druge, nesposobne da zadrže stran lik, koji im je skroz prolazio kroz svest, nesposobnu da ga u sebi realizuje.
     Nikada nisu razgovarali.
     Kad bi sedali za sto, tetka Reticija, između muža i sina, predstavljala bi granice dva sveta, zemljouz između dva mora ludila.
     Ujak Hjeronim je jeo nemirno, duga brada upadala mu je u tanjir. Kad bi vrata zaškripala u kuhinji, napola se dizao sa stolice i hvatao tanjir sa supom, spreman da sa svojom porcijom pobegne u sobicu, ako bi neko stran ušao u stan. Tada bi ga tetka Reticija umirivala: »Ne boj se, niko ne ide, to je služavka«. Tada bi Dodo na preplašenog bacao pogled svojih sjajnih očiju pun gneva i ogorčenja gunđajući nezadovoljno sebi u bradu: »Težak ludak...«

     Pre no što je ujak Hjeronim dobio apsoluciju preterano zamršenih komplikacija života i dozvolu da se povuče u svoje sklonište u ostavi – on je bio čovek sasvim drugog kroja. Oni koji su ga znali u mladosti, tvrdili su da taj neukrotivi temperament nije znao ni za kakve kočnice, obzire niti skrupule. Sa zadovoljstvom je govorio neizlečivim bolesnicima o smrti koja ih čeka. Posetama u kojima je trebalo da izjavi saučešće on bi se koristio da pred zaprepašćenom porodicom izloži oštroj kritici život pokojnika, za kojim se još ni suze nisu osušile. Ljudima koji su skrivali neke neprijatne i tugaljive lične probleme – prebacivao je to glasno i podrugljivo. Ali jedne noći se vratio sav izmenjen i van sebe od straha, pokušavajući da se sakrije pod krevet. Nekoliko dana kasnije se u porodici raširio glas da je ujak Hjeronim abdicirao sa svih svojih zamršenih, sumnjivih i rizičnih poslova, koji su mu izrasli preko glave, da je abdicirao na celoj liniji i definitivno i da je počeo novi život, život ograničen surovim i strogim, iako za nas nerazumljivim pravilima.
    U nedelju po podne dolazili smo svi tetka-Reticiji na malu porodičnu užinu. Ujak Hjeronim nas nije poznavao. Sedeći u sobici bacao je kroz staklena vrata divlje i preplašene poglede na taj skup. Ponekad je, međutim, iznenada izlazio iz svoje usamljene odajice u šlafroku dugom do zemlje, s bradom koja se talasala oko lica, i praveći rukama pokret kao da nas razdvaja, rekao: »A sada preklinjem vas, raziđite se tako kako ste tu, rasturite se kradom, potajno i neprimetno...« Zatim bi preteći nam tajnstveno prstom, spuštenim glasom dodavao: »Svuda već govore: Di-da.« 
    Tetka bi ga blago ugurala u sobicu, a on bi se na vratima još preteći osvrtao i s podignutim prstom ponavljao: »Di-da.«
    Dodo nije odmah shvatio sve, nego lagano, i prolazilo je nekoliko trenutaka ćutanja i konsternacije, pre no što bi situacija postala jasna u njegovoj glavi. Tada bi prelazeći očima sa jednog na drugog, kao da traži potvrdu da se desilo nešto veselo, prskao u smeh i smejao se bučno i sa zadovoljstvom, sažaljivo vrteo glavom i ponavljao smejući se: »Težak ludak...«
    Nad kućom tetka-Reticije se spuštala noć, pomuzene krave su se u mraku češale o daske, devojke su spavale u kuhinji, iz vrta su dolazili mehuri noćnog ozona i rasprskavali se u otvorenom prozoru. Tetka Reticija je spavala u dnu svog velikog kreveta. Na drugom je kao ćuk sedeo u jastucima ujak Hjeronim. Njegove oči su bleštale u mraku, brada mu je padala na zgrčena kolena
    Lagano je silazio s kreveta prikradajući se na prstima tetki. Stajao je tako nad njom pritajen kao mačka za skok, naježenih obrva i brkova. Probuđena, tetka se prestrašila te glave sa iskričavim očima koja je frktala.
– Idi, idi u krevet – govorila je terajući ga kao petla pokretom ruke.
   Povlačio se frkćući i osvrćući se nervoznim pokretima glave.
    U drugoj sobi je ležao Dodo. Dodo nije umeo da spava. Centar sna u njegovom bolesnom mozgu nije funkcionisao pravilno. Vrteo se, bacao u postelji, prevrtao sa strane na stranu.
    Madrac je škripao. Dodo je teško uzdisao, dahtao, ustajao, nemoćan u jastucima
    Neživljeni život se mučio, patio u očajanju, vrteo kao mačka u kavezu. U Dodovom telu, u tom telu idiota, neko je stario bez doživljaja, neko je sazrevao za smrt bez ijedne mrvice sadržine
Iznenada je grozno zajecao u mraku.
Tetka Reticija potrča k njemu iz kreveta: »Šta ti je Dodo, boli li te nešto?«
Dodo zaprepašćen okrenu glavu. – Ko? – upita.
– Zašto jaučeš? – pita tetka.
– To nisam ja, to je on...
– Ko on?
– Zazidani...
– Ko?
Ali Dodo rezignirano odmahnu rukom: »Eh...« i okrenu se na drugu stranu. Tetka Reticija se na prstima vrati u krevet. Kad je prolazila ujak Hjeronim joj popreti prstom: »Svuda već govore: Di-da... « 

Preveo s poljskog Stojan Subotin


Arhiva 


****



Нема коментара:

Постави коментар