22.06.2014.

Antonio Tabucchi,Pismo Nimfe Kalipse Odiseju

Image and video hosting by TinyPic

Ljubičasti su i nabubreni pehari cvetova s Ogigije, kao pűti tajne; kratke i mlake kišice poje sjajno zelenilo šuma; nikakva zima ovde ne zamućuje vode potokâ.

Protekao je tek drhtaj usana od tvoga odlaska koji se tebi čini tako davnim, i tvoj glas koji mi s mora kaže zbogom i dalje nanosi bol mom božanskom sluhu u ovom mom neprolaznom sada. Gledam svakoga dana sunčeva kola što nebom jure i pratim njihovu putanju prema tvom Zapadu; gledam svoje ruke nepromjenive i bele; grančicom povlačim crtu po pesku kao meru zaludna brojanja; potom brišem. Hiljade sam takvih znamenja nacrtala i izbrisala, isti je pokret, isti pesak, i ja sam ista. I sve.

Ti, naprotiv, živiš u mijeni. Tvoje su ruke postale koščate, zglobovi izraženiji, jedre plave žilice što su se granale na poleđini dlana sve su više poput čvornatih konopa tvoje lađe; i ako se dete njima igra, plavi konopi beže pod kožom i dete se smeje i odmerava spram tvoga dlana majušnost svoje ručice. Tad ga spuštaš s kolena i vraćaš na zemlju jer je u tebi probudilo spomen iz dalekih godina, i sena ti je prostrujala licem: ali ono te veselo zove i galami oko tebe i ti ga iznenada ponovno uzimaš i postavljaš ga sesti na sto ispred tebe: nešto se duboko i neizrecivo zbiva i dokučuješ, u prenošenju pűti, srž vremena.

Ali od koje je tvari sazdano vreme? I gde se ono stvara, kad je sve predodređeno, nepromenljivo, jedinstveno? Noću gledam prostore među zvezdama, vidim prazninu bez međa; i ono što vas smrtnike satire i odnosi, tu je samo časak neprolazan, bez početka i kraja.

Oh, Odiseju, kad bi se moglo pobeći iz toga večna zelenila! Slediti lišće koje požutelo pada i živeti s njime časak! Znati se smrtnom.

Zavidim ti na tvojoj starosti, i želim je: takav je oblik ljubavi koju ćutim za tebe. I snivam neku drugu sebe, staru, sedu i onemoćalu; sanjam kako mi snaga ponestaje, kako sam svakim danom sve bliže Velikom krugu u koji sve uvire i gde se sve okreće; kako raspršujem atome što čine ovo žensko telo koje Kalipsa nazivam. No, ostajem tu, pogleda uprta u more što se diže i spušta, ćuteći se slikom njegovom, i bolno trpim umor koji me pritišće i koji nikada neće biti ublažen – praznu stravu večnoga.

s talijanskog preveo Mario Kopić

Нема коментара:

Постави коментар