24.12.2012.

Lav Nikolajevič Tolstoj, Rat i Mir ( o ratu )

 

 

O ratu


I

Krajem 1811. godine počelo je u zapadnoj Evropi jače naoružavanje i prikupljanje vojske, a 1812. godine ta se vojska - milioni ljudi (rašunajući i one koji su prevozili i hranili vojsku) krenu sa Zapada na Istok, prema granicama Rusije, na kojima se, isto tako od 1811. godine, prikupljala ruska vojska. Dvanaestog juna vojska zapadne Evrope pređe granice Rusije i poče rat, to jest, odigra se događaj protivan ljudskom razumu i svoj ljudskoj prirodi. Milioni ljudi činili su jedni drugima tako nebrojeno mnogo zločina, prevara, izdajstava, krađa, pravljenja i izdavanja laznih novčanica, grabeža, paljevina i ubistava, da ih za čitave vekove ne može skupiti hronika svih sudova na svetu, i u tom periodu vremena ljudi koji su to činili nisu to smatrali za prestup.

Šta je izazvalo taj neobični događaj? Kakvi su mu bili uzroci? Istoričari s naivnim pouzdanjem govore da su uzroci toga događaja: uvreda nanesena hercegu Oldenburskom, nepoštovanje kontinentalnog sistema, vlastoljublje Napoleonovo, tvrdoglavstvo Aleksandrovo, pogreske diplomata itd.

Dakle, trebalo je samo da su se Meternih, Rumjancev ili Taljeran lepo potrudili da između carevih primanja i rauta napisu malo veštije akt, ili da je Napoleon pisao Aleksandru: "Monsieur mon frère, je consens à rendre le duché au duc d'Oldenbourg",1 - i rata ne bi bilo.

Razumljivo je što je stvar tako izgledala savremenicima. Razumljivo je što se Napoleonu činilo da su engleske intrige bile uzrok ratu (kao što je govorio na ostrvu sv. Jelene); razumljivo je što je članovima engleskog parlamenta izgledalo da je uzrok ratu bilo vlastoljublje Napoleonovo; što je princu Oldenburskom izgledalo da je uzrok ratu bilo nasilje izvršeno prema njemu; što se trgovcima činilo da je uzrok ratu bio kontinentalni sistem koji upropašćuje Evropu; što se starim vojnicima i generalima činilo da je glavni uzrok bio to što je neophodno bilo da se oni upotrebe u ratu; što je legitimistima u to vreme izgledalo da je neophodno povratiti opet les bons principes, a diplomatima se u to vreme činilo da se sve dogodilo zbog toga što nije dovoljno vešto sakriven Napoleonov savez Rusije sa Austrijom od 1809. godine i sto je bio nevešto napisan memorandum pod No 178. Razumljivo je što je savremenicima izgledalo da su ovo bili uzroci i da je bilo jos nebrojeno, beskrajno mnogo uzroka, čija množina zavisi od nebrojeno različitih tačaka posmatranja. Ali nama potomcima, koji posmatramo u punom obimu ogromnost odigranog događaja i istražujemo njegov prost i strašan smisao izgledaju ti uzroci nedovoljni. Nama je nerazumljivo kako su mogli milioni ljudi-hrišćana ubijati i mučiti jedni druge zato što je Napoleon bio vlastoljubiv, Aleksandar tvrdoglav, politika Engleske lukava a herceg Oldenburski uvređen. Mi ne možemo da razumemo kakvu vezu imaju te okolnosti sa samim faktom ubijanja i nasilja; zašto je hiljadama ljudi s drugog kraja Evrope, zbog toga što je herceg uvređen, ubijalo i upropašćavalo ljude po smolenskoj i moskovskoj guberniji i bilo ubijano od ovih.


Nama potomcima koji nismo istoričari, koji nismo zaneseni procesom istraživanja, pa zato s nepomucenim zdravim razumom posmatramo taj događaj, izgleda da on ima nebrojeno mnogo uzroka. Što više ulazimo u istraživanje uzroka, time nam se više njih otkriva, i svaki posebno uzet uzrok ili čitav niz uzroka izgledaju nam sami za sebe podjednako tačni, a podjednako pogrešni kad se uzme njihova ništavnost prema zamašnosti događaja i podjednako pogrešni kad se uzme da nisu mogli svojim uticajem (bez učešća svih ostalih uzroka što su se stekli) izazvati događaj koji se odigrao. A takav uzrok, kao što je otkaz Napoleonov da ukloni svoju vojsku preko Visle i da vrati hercegstvo Oldenburg, izgleda nam kao želja ili neželja ma kog francuskog kaplara da stupi po drugi put u vojsku: jer kad taj kaplar ne bi hteo ići u vojsku i kad ne bi hteo ni drugi, ni treći, ni hiljaditi kaplar ni vojnik, onda bi za toliko manje ljudi bilo u Napoleonovoj vojsci, i ne bi moglo biti rata.

Da se Napoleon nije našao uvređen zahtevom da odstupi preko Visle i da nije zapovedio trupama da idu napred, ne bi bilo rata; ali da svi seržani nisu poželeli da ponovo stupe u vojsku, ni onda ne bi moglo biti rata. Isto tako ne bi moglo biti rata da nije bilo engleskih intriga, i da nije bilo hercega Oldenburskog, i da se Aleksandar nije osetio uvređen, i da nije bilo apsolutističke vlasti u Rusiji, i da nije bilo francuske revolucije, i za njom diktature i imperije, i svega onog sto je izazvalo francusku revoluciju, i tako dalje. Bez ma koga od tih uzroka ne bi nista moglo biti. Dakle, svi ti uzroci - milijarde uzroka - stekli su se zato da stvore ono sto je bilo. I dakle nista nije bilo izuzetan uzrok dogadjaju, nego se dogadjaj morao dogoditi samo zato sto se morao dogoditi. Morali su milioni ljudi, odrekavsi se svojih ljudskih osecanja i svoga razuma, ici sa Zapada na Istok i ubijati sebi slicne ljude, isto onako kao sto su pre nekoliko vekova isle gomile ljudi sa Istoka na Zapad i ubijale sebi slicne ljude.

Postupci Napoleonovi i Aleksandrovi, od cije je reci, kako se cinilo, zavisilo hoce li se dogadjaj odigrati ili se nece odigrati - bili su onako isto malo svojevoljni kao i postupci svakog vojnika, koji je isao u rat zato sto je izvukao kocku ili sto su ga poterali. To nije moglo biti drukcije zbog toga sto je, da bi volja Napoleonova i Aleksandrova (onih ljudi od kojih je, kao sto je izgledalo, zavisio dogadjaj) bila ispunjena, bilo neophodno da se steknu nebrojene okolnosti, od kojih da nije bilo jedne, dogadjaj se ne bi mogao odigrati. Bilo je neophodno da milioni ljudi u cijim je rukama bila istinska snaga, da oni vojnici koji su pucali, vukli provijant i topove, pristanu da ispune tu volju pojedinih i slabih ljudi i da budu dovedeni do tog pristanka nebrojenom mnozinom slozenih, raznolikih uzroka.

Fatalnost je neizbezna u istoriji zato sto se njome objasnjavaju nerazumne pojave (to jest, one kojima mi ne shvatamo razumnost). Sto se mi vise trudimo da razumno objasnimo te pojave u istoriji, time nam one postaju nerazumnije i nepojamnije.

Svaki čovek živi za sebe, koristi se slobodom da postigne svoje lične ciljeve i oseća svim svojim bićem da može odmah da učini ili da ne učini takav i takav akt; ali cčm ga on učini, odmah taj akt, izvršen u izvesnom momentu vremena, postaje nepovratan i biva svojina istorije, u kojoj on nema slobodnog, nego unapred određenog značaja.

Svaki čovek ima dve strane života: život lični, koji je utoliko slobodniji ukoliko su mu interesi apstraktniji, i život stihijski, život gomile, u kome čovek neizbečno vrši propisane mu zakone.

Covek zivi svesno za sebe, a sluzi kao nesvesno orudje za postizavanje istorijskih, opstih ljudskih ciljeva. Izvrsen postupak ne moze se povratiti i njegovo dejstvo, kad se stekne u izvesnom vremenu zajedno sa milionima dejstava drugih ljudi, dobija istorijski znacaj. Sto je vise na drustvenoj lestvici, sto je vise vezan s velikim ljudima, tim vise ima vlasti nad drugim ljudima, tim je ocevidnija odredjenost i neizbeznost svakog njegovog postupka.

"Srce je vladaocevo u ruci bozjoj".

Vladalac je - rob istorije.

Istorija, to jest, neizvestan, opsti, masovni zivot covecanstva sluzi se svakim trenutkom vladaocevog zivota kao orudjem za svoje ciljeve.

Pri svem tom sto se Napoleonu sad, 1812. godine, cinilo vise nego ikad da do njega stoji verser ou non verser le sang de ses peuples2 (kao sto mu je Aleksandar pisao u poslednjem pismu), on nije bio nikad vise nego sad podlozan onim neizbeznim zakonima koji su ga nagonili da (radeci, kao sto je njemu izgledalo, po svojoj volji) radi za opstu stvar, za istoriju, ono sto se moralo odigrati.

Ljudi sa Zapada kretali su se na Istok da ubijaju jedni druge. I, po zakonu sticaja uzroka, nakupilo se samo sobom i steklo s tim dogadjajem hiljadama sitnih uzroka tog pokreta i rata: prekori sto se ne odrzava kontinentalni sistem, pa herceg Oldenburski, pa kretanje vojske u Prusku, koje je (kako se cinilo Napoleonu) preduzeto samo zato da se dobije oruzani mir, pa ljubav i navika francuskog imperatora na rat, koja se podudarila s raspolozenjem njegovog naroda, pa zanos od grandioznih priprema, pa troskovi oko priprema, pa potreba da se dobiju takve koristi koje bi podmirile te troskove, pa pocasti u Drezdi koje su mu zanele pamet, pa diplomatski pregovori koji su, po misljenju savremenika, vodjeni sa iskrenom zeljom da se dodje do mira a koji su samo vredjali samoljublje i jedne i druge strane, pa milioni miliona drugih uzroka sto su se nakupili pred dogadjaj koji se morao odigrati i stekli se s njim.

Kad jabuka sazri i padne - zasto padne? Da li zato što teži zemlji, da li zato što joj se srž osuši, da li zato što se suši na suncu, što je teška, što je otresao vetar, ili zato što se dečaku koji stoji pod njom prohtelo da je pojede?

Ni jedno od toga nije uzrok. To je sve sticaj samo onih uslova pod kojima se odigrava svaki životni, organski, stihijski događaj. I onaj botaničar što nađe da jubuka pada zato što joj trune tkivo i tome slično imaće pravo onako isto kao i onaj dečak koji stoji pod njom i koji će reći da je jabuka zato pala što je on zaželeo da je pojede i što se molio bogu da padne. Isto tako imaće pravo i nepravo i onaj koji kaže da je Napoleon pošao u Moskvu zato što je to hteo i da je propao zato što je Aleksandar hteo da on propadne; kao što će imati pravo i nepravo onaj koji kaže da je potkopano i oboreno brdo od milion pudova zato što je poslednji radnik udario pod njim poslednji put pijukom. Takozvani veliki ljudi su u istorijskim događajima etikete što daju naziv događaju, a taj naziv, kao i etikete, najmanje ima veze sa samim događajem.

Svako njihovo dejstvo, što njima samim izgleda svojevoljno, u istorijskom smislu nije svojevoljno, nego je u vezi sa celim tokom istorije i određeno od pamtiveka.


Iz: Lav Nikolajevic Tolstoj, Rat i mir, "Prosveta", Beograd 1968, knjiga III, deo prvi, str. 7-12.


___________________________________


OD ISTOG AUTORA:

                                                       Tolstoj, Lav Nikolajevič, Rat i mir , IV knjiga, I deo  
                                                        Tolstoj, Lav Nikolajevič, Tri isposnika 
                                                        Tolstoj, Lav Nikolajevič. Karma  

Нема коментара:

Постави коментар