20.05.2012.

Knut Hamsun








______________________________________





Davno, davno - toliko sam star da mi se sve dogodilo pre tako mnogo godina - pročitao sam jednu priču o Sokratu. Išao je sa nekim prijateljem ulicom i pozdravio jednoga koga su sreli. "Nije otpozdravio!", rekao je prijatelj uvređeno. Sokrat se nasmejao i rekao: "Meni ne smeta što sam pristojniji od njega!"



Knut Hamsun



Po zaraslim stazama
1949

Ovde se ispredaju legende o izgoreloj vili Smita Petersena. Kažu da je ona bila veličanstveno zdanje i da je služila kao letnjikovac. Prvo sam došao do jednog drvenog mosta bez ograde, skoro brvna, ali sam onda zastao kod nekih velikih jasenova, stogodišnjih i dostojanstvenih, samo pet-šest drveta, ne više, ostala su valjda propala. S mukom sam se uspentrao jednim kamenitim neuredjenim putem i došao do ruševine.
Vila je bila od drveta, preostali zidovi svedoče o maloj i običnoj seoskoj kući koja je po potrebi nadogradjivana i prigradjivana. Ne mogu da zamislim da je ova kuća bila nešto više od toga, ali možda je posedovala neku unutrašnju veličinu, prijatnost i komfor, sjaj, neki poseban sjaj, luksuz i veličanstvenost, šta ja znam. Ovde je možda bilo zabava, velikih trenutaka i bajkovitih noći koje još uvek žive u pričama. Ovde je živela dinastija Smit Petersen, neki članovi su imali crticu u prezimenu, drugi nisu. Jedan Smit Petersen bio je konzul u Grimstadu, još uvek se priča o Smit Petersenovom pristaništu, ja ni o jednom od njih ne znam ništa, samo sam jednom od nekog Smit Petersena dobio jedno pismo napisano žalosno nečitkim rukopisom. Zar nije on bio francuski konzul? Vozila su ga bogami dva konja i kočijaš sa sjajnim dugmadima, a to je u njegovo vreme bilo značajno. Danas bi imao dve limuzine i morao bi do svoje kuće da izgradi pravi put. Ali nije to ono o čemu pokušavam da razmišljam, već sledeće: da sasvim malo stvari dugo traje. Da se čak i dinastije gase. Da čak i veličine propadaju. U ovom razmišljanju ne bi trebalo da bude nikakvog pesimizma, samo spoznaja o tome koliko je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i razigrano, gore-dole, na sve strane, kad jedno padne drugo se digne, dominira neko vreme svetom, a onda odumre. U "Govoru Visokog"* veruju u čestitu statičnu trajnost zagrobne slave. Ali znamo za magadaskarsku poslovicu: "Tesaka ne voli stvari koje dugo traju!"
Kokodakave magadaskarske kokoške, one žive kako žele.
Mi ljudi nismo tako mudri, mi ne želimo da se odreknemo iluzije o dugovečnosti. Mi prkosimo Bogu i sudbini i pokušavamo da dosegnemo slavu i besmrtnost, da ljubimo i milujemo sopstvenu glupost, da potpuno svenemo bez stila i stava. U jednom prizoru vidim Engstremov crtež od pre pedeset godina: stari par sedi na klupi u parku i tiho hrče. Jesen je. On ima dugu, čekinjavu bradu. Naslonjen je na štap.
Na usnama im treperi sledeći razgovor:Sećam se jedne devojke koja se zvala Emilija.
- Ali dragi, pa to sam bila ja.
- A je l' tako... to si bila ti.
Bjernson je bio svestan svoje prolaznosti: vreme izjeda! Zar onda mi drugi imamo šta da kažemo? Što se mene tiče, ja beležim i piskaram o jednoj izgoreloj drevnoj vili i razmišljam o toj stvari. Tamo kod najbližeg imanja trčkara jedno kučence, vidim da laje prema meni, ali me ne ometa. Ja posedujem mir, duša mi je čista, a savest slobodna. Dobijam pisma u kojima piše da ću biti čitan i kad ovo naše vreme bude zaboravljeno, čak me i patriote hvale. Za tu ljubaznost ne marim mnogo. Ali malo toga dugo traje, vreme izjeda, vreme izjeda sve. Izgubiću malo od svog imena u svetu, neku sliku, neku bistu, teško da bi to bila viteška statua.
Ali ima nešto što je gore - čak i da se spomene. Mislio sam da se sa decom dobro slažem. Dolazila bi s vremena na vreme da im potpišem knjižice, naklonila bi mi se, zahvalila i bili smo srećni zajedno. Sada služim kao plašilo za decu. Ni za to ne marim mnogo. Za stotinu godina ili manje, imena će nam zajedno biti zaboravljena.


_____________________________________
Po zaraslim stazama
Kako samo malo stvari dugo traje… U takvim mojim mislima i razmišljanjima nema nekog pesimizma, već samo spoznaje kako je život nemiran i dinamičan. Sve je u pokretu i sve se živahno kreće, gore, dole i na sve strane; kada jedno padne, uzdiže se drugo, ukaže se na neko vreme da bi zatim umrlo.
______________________________________
Po zaraslim stazama

Želim izreći samo jednostavnu ispoved kao Norvežanin, kao čovek i ako German… Ja lično nisam još nikada sreo manje ljubazne ljude od Engleza. Oni su tako puni sebe, tako oholi i nesusretljivi…Engleska ne želi rat voditi sama, zaista ne želi, već naprotiv hoće, kao obično, druge postaći da uđu u rat za Englesku. Davala je obećanja, davala jemstva jednoj evropskoj zemlji za drugom samo da bi se oprle Hitlerovoj želji. I zemlja za zemljom krvarile su kako bi služle Engleskoj… Pa i današnji rat i svu nesreću koju on nosi svetom zahvaljujemo Engleskoj. Engleska je uzrok. Engleska mora na kolena!…

Misterije

Ali u svakom slučaju mogu doprineti da se raširi mišljenje kako je gospođica Kieland koketa, ništa mi ne smeta. I ne činim to da bih joj škodio ili da bih se osvetio, već da bih se branio, činim to iz ljubavi prema sebi samom, zato što je nepristupačna za mene, zato što se ruga svim mojim naporima da me zavoli, jer je zaručena i vezana, izgubljena je, potpuno izgubljena.


_____________________________________
Pan

Pred mojom kućicom stajao je kamen, visok, siv kamen. Iz njega je izbijao izraz prijateljstva prema meni. Kao da me vidi kad odlazim i dolazim, i uvek me pozna. Kada sam u praskozorje odlazio, voleo sam da prođem pored toga kamena i činilo mi se kao da sam tamo ostavljao nekog dobrog prijatelja, koji bi me čekao dok se ne vratim.

A gore u šumi otpočinjao bi lov. Nekad sam ponešto ubio, nekad nisam...

S one strane ostrva prostiralo se more u teškom miru. Kada bih se ispeo visoko gore, često sam stajao i sa visova gledao na more. U tihe dane brodovi se gotovo nisu pomerali napred. Po tri dana sam mogao videti isto jedro, malo i belo, kao galeb na vodi. Ali ponekad, kad bi se vetar podigao, brda u daljini su mogla gotovo iščeznuti, nastajala je oluja, jugozapadna bura, prizor čiji sam ja bio posmatrač. Sve je bilo u dimu. Nebo i zemlja bi se slili u jedno, more se uspinjalo u vratolomnim igrama u vazduhu, pretvaralo se u ljude, konje i pokidane zastave. Ja sam stajao u zaklonu neke stene i na um su mi padale razne stvari. Duša mi je bila uznemirena. Bog će znati, mislio sam, čega sam ja danas svedok i zašto se more otvara pred mojim očima..."
_____________________________________

Pan

Stare planine bile su vlažne i crne od vode koja se sa njih slivala, kapala i žuborila u jednakoj tihoj melodiji. Te tihe melodije duboko u planinama skraćivale su mi po koji čas dok bih sedeo i posmatrao oko sebe. Na um mi je padalo kako ti tihi beskrajni zvuci žubore tu u svojoj usamljenosti i niko ih ne čuje, niko ne misli na njih, a oni i pored toga žubore tu za sebe, čitavo vreme, večno! I, slušajući to žuborenje, više mi nije izgledalo da je planina potpuno pusta.


_____________________________________

Pan

Ja lovim da ne bih ubijao, lovim da bih živeo. Danas mi je potrebna jedna mala tetrebica, i zato ne ubijam dve, već sutra ubijam drugu. Zašto da ih ubijem više? Živim u šumi, ja sam sin šume.....
......
Zahvalnost za noć u samoći, za planine, za opojnost mraka i mora, srce mi je opijeno! Hvala za moj život, za dah, za milost što noćas mogu da živim, iz srca zahvaljujem za to! Osluškuj prema istoku i osluškuj prema zapadu, ne osluškuj! To je večiti Bog! Taj mir koji mi žamori u uhu, to je krv cele prirode koja ključa, Bog koji prožima zemlju i mene.

_____________________________________

Pan
Sedosmo u čamac, ona sede kraj mene na moje sedište i dodirnu me svojim kolenom. Ja je pogledah i ona mi na tren uzvrati pogled. Pričinila mi je prijatnost time što me je dodirnula kolenom, počeh da se osećam nagrađenim za taj gorki dan i radost mi se vraćala kada ona iznenada promeni položaj, okrete mi leđa i poče da razgovara sa doktorom koji je sedeo kraj krme. Celih četvrt sata nisam postojao za nju. Onda učinih nešto zbog čega se kajem i što još uvek nisam zaboravio. Njena cipela pade sa noge, ja je zgrabih i zavitlah u vodu daleko od čamca, od radosti što je blizu ili od potrebe da skrenem pažnju na sebe i podsetim je da postojim - ne znam. Sve se zbi tako brzo, nisam razmišljao, to mi je samo tako sinulo. Dame vrisnuše. A ja se ukočih od toga što sam učinio, ali kakva je korist bila od toga? Što je učinjeno, učinjeno je. Doktor mi priteče u pomoć, on uzviknu: Odveslajte! i usmeri čamac ka cipeli; u sledećem trenutku je veslač zgrabi upravo u trenutku kada se napunila vode i nestala ispod površine: čovek se skvasi visoko uz ruku. Onda odjeknu višeglasno ura sa oba čamca, jer je cipela bila spašena.



 ______________________________________


  Bog neka mi bude u pomoći, kako se Tolstoj mučio da isuši sve vesele izvore ljudskog života i da svet učini čvrstim u milosti prema Bogu i bližnjem. Stidim se do srži. Možda drsko zvuči kad se kaže kako se jedan agronom do srži stidi zbog jednog grofa; ali tako je... Nikad ne bih govorio o tome da je Tolstoj mladić koji ima da prebrodi iskušenja i da izdrži borbu da bi propovedao vrlinu i živeo čisto. Ali čovek je već starac čiji su izvori presušili i koji nema ni traga ljudskih sklonosti. Ali, može se reći, pa to se ne tiče njegova učenja! Međutim, ipak se to tiče njegova učenja! Tek kad se od starosti postane žilav i neosetljiv i kad se zasiti uživnja i ogrubi, tek tada se prilazi mladom čoveku i kaže: Odreci se! I mladić okusi, razmišlja i saznaje da je to tačno prema Svetom pismu. I mladić se ipak ne odriče, već carski greši punih četrdeset godina i kad je i sam mladić postao starac, tad i on sedla svoju belu, belu kljusinu i jaše s uzdignutim krstaškim barjakom u koštunjavoj ruci i uz zvuk trube propoveda nešto o odricanju mladića na svetu i opet o odricanju mladića. Hehehe, da, to je ta komedija koja se neprestano ponavlja! Tolstoj me veseli, očaran sam što stari čovek može još toliko dobra da učini; naposletku će još uspeti da uđe u raj! Ali ustvari on čini sve ono što su pre njega mnogi starci činili, i kao što će mnogi starac posle njega činiti. Samo

• Pitate me zašto izbrbljavam svoje tajne koje mi škode a koje bih mogao da skrijem? Odgovaram: iz politike, iz računa. Verujem naime u mogućnost da će moja iskrenost učiniti izvestan utisak na vas, pored sveg vašeg odricanja. U svakom slučaju mogao bih zamisliti da ćete osetiti izvesno poštovanje prema ovoj bezobzirnoj ravnodušnosti s kojom se sam predajem. Možda i pogrešno računam, lako je moguće, onda nemam kud. Ali čak iako mi je račun pogešan, vi ste i onako za mene izgubljeni pa opet ništa ne stavljam na kocku. A do ove se tačke može dospeti, to je očajanje, hazard. Pomažem vam sam da sastavite optužbu protiv mene i učvršćujem vas svojim skromnim sredstvima u vašoj nameri da me se otresete, prosto naprosto otresete. Zašto to činim? Zato što se mojoj sitnoj duši ne sviđa da govori u svoju sopstvenu korist i da nešto dobije na ovako bedan način; ni reči ne bih mogao izustiti. Ali, možete mi reći, pokušavam da lukavstvom i okolišnim putevima postignem isti uspeh koji bi ostali postigli sitnom iskrenošću? Ah... Ne, neću uostalom da se branim. Nazovite to obmanom, zašto ne, dobro je, odgovara; i sam ću dodati da je to najbednije licemerstvo. Dobro, dakle to je obmana, i ne branim se. Imate pravo, čitavo moje biće je obmana. Ali svi ljudi su u izvesnom stepenu zatočenici obmane, pa svejedno koje vrste omane, pošto je u suštini sve obmana?

Pan

  ______________________________________

Lutalica svira sa sordinom
1909.

Daleko sam od varoške buke i jurnjave, od novina i ljudi, od svega sam toga pobegao, jer sam ponovo pozvan u prirodu i usamljenost, odakle i potičem.

.......
Lutam po ostrvu kao i obično i premišljam o raznim stvarima. Mir, mir, nebeski mir izbija iz svakog drveta u šumi. Nisam čitao novine već dve nedelje, a ipak sam još živ, raspoložen sam, napredujem u zadobijanju unutarnjeg mira, pevam, ispravljam se i gologlav posmatram zvezdano nebo.
......

Potrebna je duhovna zaostalost da bi čovek stalno bio zadovoljan životom, i, štaviše, očekivao od njega nešto novo i lepo…U starosti se ne živi u životu, održava se samo uz pomoć uspomena. Mi smo kao otposlata pisma, nismo više na putu, stigli smo na cilj. Od značaja je samo da li smo u sebi uskovitlali bolove i radosti ili smo prošli kroz život bez ikakvog utiska. Hvala na životu, lepo je bilo živeti. Ali žena, ona je bila onakva kakvom su je odvajkada znali: beskrajno ograničena u izražavanju, ali prepuna neodgovornosti, sujete, lakomislenosti. Ona ima mnogo nečeg dečijeg, samo ničega od njihove nevinosti.

.......

I tako je to: već sama milost što se je život smeo da proživi, bogata je plata unapred za svaki pojedinačni bol u životu. Mnogo sam lutao u svom životu i postao sam glup i uvenuo. Ne patim od one perverzne staračke uobraženosti da sam postao pametniji nego što sam bio. Nadam se da nikad i neću postati pametan. To je znak prestarelosti. Kad zahvaljujem Bogu na životu, ne činim to zbog veće zrelosti koju sam stekao s godinama, već zbog radosti koju sam imao od života. Starost ne poklanja nikakvu zrelost, starost ne poklanja ništa sem starosti. Neka me Bog sačuva od toga da postanem mudar...Ja nemam nikakvog posla i nemam nikakvog cilja, ja sam samo lutalica koji izlazi iz jedne drvene kolibe i vraća se u nju, i potpuno je svejedno gde se nalazim…Počinje mraz dok se vraćam kući u moju drvenu kolibu, pustare i baruštine su zamrznute i lako se hoda. Polako i ravnodušno kaskam sa rukama u džepovima. Nema potrebe da se žurim, svejedno je gde sam.

_________________________________________


Plodovi zemlje
1920.

Čovek ide u pravcu severa. Nosi vreću u kojoj je hrana i nešto alata. Čovek je snažan i krupan, ima riđu bradu i male brazgotine po licu i rukama ‒ da li je ožiljke stekao pri radu ili u borbi? Možda dolazi iz zatvora i hoće da se sakrije, možda je filozof i traži mira ‒ ali, svakako, on dolazi, čovek je sam usred ove ogromne samoće. On ide, ide, naokolo je sve tiho, ne čuje se nijedna ptica, nijedna životinja, ponekad on progovori neku reč sam sa sobom.

...................

Nikada on nije čitao ni jednu knjigu, ali misli su mu se često bavile Bogom, on nije mogao drugačije, duša mu je bila puna poverenja i strahopoštovanja. Zvezdano nebo, brujanje šume, samoća, ogromni snegovi, sile na zemlji i nad zemljom često puta bi ga dovele do razmišljanja i pobožnosti; osećao se grešnim i bojao se Boga, nedeljom bi se umio u čast praznika, ali bi radio kao i inače svakoga dana.

................
Ja sam jedan od onih koji znaju šta valja, ali to ne rade. Ja sam nešto, ali on nije ništa, on je samo munja, brz čovek sadašnjice. Ali munja kao takva jalova je. Uzmimo vas tamo u Selanrou. Vi svaki dan vidite plava brda pred sobom; nisu to nikakve izmišljene stvari, to su stara brda, koja tu od pamtiveka stoje, ali su vam drugovi. Tako vi tu idete zajedno sa nebom i zemljom, jedno ste s njima, jedno ste sa širinom i srasli ste sa zemljom. Vama nije potreban mač u ruci, idete kroz život bez šlema na glavi i bez oružja u ruci, okruženi samim prijateljstvom. Eto, tu je priroda, ona pripada tebi i tvojima. Čovek i priroda ne ratuju između sebe, odobravaju jedno drugom, ne takmiče se, ne utrkuju se sa nekom predrasudom, idu zajedno. U sredini svega toga ste vi sa Selanroa i zato napredujete. Imate sve što vam za život treba, sve zašto živite, rađate se i stvarate nova pokolenja, nužni ste zemlji. A šta imate za to? Življenje u pravu i pravdi, življenje u istinitom i iskrenom stavu prema svemu. Ništa vas, ljude sa Selanroa, ne savlađuje, niti vama vlada, imate mira moći i sile, okruženi ste samim prijateljstvom. Počivate na toplim grudima i igrate se s izvesnom materinskom rukom i siti se nadojite. A ostali? Moj sin je munja, koja u stvari nije ništa, nekoristan blesak. On ume da trguje. Moj sin je primer čoveka našega doba, što su ga naučili čivutin i jenki; ali ja samo vrtim glavom nad svim tim.
___________________________________


Bog neka mi bude u pomoći, kako se Tolstoj mučio da isuši sve vesele izvore ljudskog života i da svet učini čvrstim u milosti prema Bogu i bližnjem. Stidim se do srži. Možda drsko zvuči kad se kaže kako se jedan agronom do srži stidi zbog jednog grofa; ali tako je... Nikad ne bih govorio o tome da je Tolstoj mladić koji ima da prebrodi iskušenja i da izdrži borbu da bi propovedao vrlinu i živeo čisto. Ali čovek je već starac čiji su izvori presušili i koji nema ni traga ljudskih sklonosti. Ali, može se reći, pa to se ne tiče njegova učenja! Međutim, ipak se to tiče njegova učenja! Tek kad se od starosti postane žilav i neosetljiv i kad se zasiti uživnja i ogrubi, tek tada se prilazi mladom čoveku i kaže: Odreci se! I mladić okusi, razmišlja i saznaje da je to tačno prema Svetom pismu. I mladić se ipak ne odriče, već carski greši punih četrdeset godina i kad je i sam mladić postao starac, tad i on sedla svoju belu, belu kljusinu i jaše s uzdignutim krstaškim barjakom u koštunjavoj ruci i uz zvuk trube propoveda nešto o odricanju mladića na svetu i opet o odricanju mladića. Hehehe, da, to je ta komedija koja se neprestano ponavlja! Tolstoj me veseli, očaran sam što stari čovek može još toliko dobra da učini; naposletku će još uspeti da uđe u raj! Ali ustvari on čini sve ono što su pre njega mnogi starci činili, i kao što će mnogi starac posle njega činiti. Samo to.


_________________________________________


Pitate me zašto izbrbljavam svoje tajne koje mi škode a koje bih mogao da skrijem? Odgovaram: iz politike, iz računa. Verujem naime u mogućnost da će moja iskrenost učiniti izvestan utisak na vas, pored sveg vašeg odricanja. U svakom slučaju mogao bih zamisliti da ćete osetiti izvesno poštovanje prema ovoj bezobzirnoj ravnodušnosti s kojom se sam predajem. Možda i pogrešno računam, lako je moguće, onda nemam kud. Ali čak iako mi je račun pogešan, vi ste i onako za mene izgubljeni pa opet ništa ne stavljam na kocku. A do ove se tačke može dospeti, to je očajanje, hazard. Pomažem vam sam da sastavite optužbu protiv mene i učvršćujem vas svojim skromnim sredstvima u vašoj nameri da me se otresete, prosto naprosto otresete. Zašto to činim? Zato što se mojoj sitnoj duši ne sviđa da govori u svoju sopstvenu korist i da nešto dobije na ovako bedan način; ni reči ne bih mogao izustiti. Ali, možete mi reći, pokušavam da lukavstvom i okolišnim putevima postignem isti uspeh koji bi ostali postigli sitnom iskrenošću? Ah... Ne, neću uostalom da se branim. Nazovite to obmanom, zašto ne, dobro je, odgovara; i sam ću dodati da je to najbednije licemerstvo. Dobro, dakle to je obmana, i ne branim se. Imate pravo, čitavo moje biće je obmana. Ali svi ljudi su u izvesnom stepenu zatočenici obmane, pa svejedno koje vrste omane, pošto je u suštini sve obmana?...

__________________________________________
Jednoga dana, mogao sam imati oko devet godina, u poštansku kancelariju je ušao vrlo crn i visok čovek, divčina. Začudjeno sam ga pogledao. Predao mi je jedno pismo i četiri šilinga za marku.
- Udario si danas put pod noge? - reče moj ujak.
- Da, doneo sam jedno pisamce za svog sina u Kristijaniji.
- Čitao sam o njemu - reče moj ujak.
- Je l' - reče..., I ja sam čitao o njemu ali ništa nisam razumeo. Njegova majka se nadala da će izučiti za sveštenika i doći kući. Ali izgleda da tako neće biti.
A moj ujak na to odgovori sa svoje klupe: "On je više nego sveštenik!"

Ne znam otkud mom ujaku takav odgovor, najverovatnije iz novina i knjiga po kojima je njuškao. Ko je bio taj sin koji je obećavao? Pol Boten-Hansen (poznati norveški kritičar i bibliograf) Glavom i bradom! Bio je jedan od najboljih u svoje vreme.
I moj otac je nekada imao sina koji obećava.
A za tako velike nade potrebna su veća ulaganja.
Ali nećemo dozvoliti da mi, koji smo razočarali, postanemo tragični likovi. Nije to vredno toga.


__________________________________
Po zaraslim stazama

Pogledaj ovo - sigurno je rekao - pogledaj samo kako on piše. Gore nešto u životu nisam video. A samoglasnike i suglasnike uopšte ne zna.
- Ne, nisam ih znao. Ali nisam bio utučen, niko ne treba da ih zna. Pokušao sam da nabrojim suglasnike i samoglasnike obrnutim redom, ali od toga nisam postao srećniji i zadovoljniji, ne, duša mi zbog toga nije postala ni malo uzvišenija, tako da sam mogao da pljunem na njih. Čemu uopšte te koještarije služe? Sve je to presipanje iz šupljeg u prazno. U čemu je poenta? Sve te nepotrebne stvari koje moramo da naučimo i pamtimo celog života. Pogledajte kako to rade novinari. Oni se više ne služe svojim papagajskim znanjima, snalaze se bez njih i ljudi ih razumeju. Danas sam video jednu polomljenu fotelju, pripadala je nekom starom direktoru škole, sedeo je u njoj do svoje smrti. Sedamdeset godina je znao svoje dragocene lekcije, a sad mu deca prodaju fotelju.

_______________________________
Po zaraslim stazama

Osećam danas da je moje srce osamljeno. Zato u vrt odoh da te susretnem. Lovorovo lišće navlažila kiša rosulja pevajući tužni rekvijem, jer tebe nema. Kap pre nego padne drhtavo želi da me pozdravi. Prolazim stazama gde sam toliko o tebi sanjala, ne bi li štogod tvoga susrela. Neka tuga obara svaki pup, a ti kao sena nad mojim lebdiš snom. Tuga je zasenila tvoje oci u mojoj duši. I suton sve jače osutonio pa senama svojim želi da bol progonstva ispije. Tako ce biti zauvek govorim sebi… zauvek... I da stabla jesen osete, ja na njih sipam svoju dušu i snove im sušim. Tek sada jedva listovi dišu prepuni bola k'o prikaza sunčanih smiraja iza planine. Duga je na horizontu i ja je vidim iz vrta, pratim je pogledom, sve dok nebo toliko ne potamni i prve zvezde ne počnu da svetlucaju na svodu.

_______________________________


Po zaraslim stazama

Još i dan-danas nosim u sebi mučna sećanja na ono što je boravak u toj klinici uništio u meni. Ne može se to izmeriti, ne postoji za to mere. Bilo je to lagano, lagano, lagano čupanje samog korena. Gde je krivnja tome? Nigde posebno, nigde naročito, već u sistemu. Vladavini nad živim životom, pravilima bez intuicije i srca, u psihologiji tačaka i rubrika, u celoj jednoj nauci koja prkosi znanju. Drugi možda mogu podneti to mrcvarenje, no to se mene nimalo ne tiče, ja ga podneti ne mogu…
… Svi smo mi na putu prema jednoj zemlji u koju ćemo uvek na vreme stići. Nikuda nam se ne žuri i putem prikupljamo slučajne događaje. Samo se budale krevelje put nebesa i pronalaze velike reči o tim događajima, trajnijima od nas i neizbežnima. Da, prijatelju, kako li su samo ustrajni i neizbežni!.


ZAŠTO BAŠ... Knut Hamsun

(Iz inaugurativnog govora Haralda Hjarnea, predsednika Komisije za dodelu Nobelove nagrade, 10. decembra 1920.)

Hamsunovo delo je ep o radu kojem je autor dao monumentalne karakteristike. Nije u pitanju različit rad koji deli ljude između sebe; u pitanju je koncentrisan težak rad koji u svom najčistijem obliku u potpunosti oblikuje ljude, koji umiruje i spaja rastavljene duše, koji čuva i uvećava plodove njihovog rada pravilnim i neprekinutim napretkom. Rad pionira i prvog farmera, sa svim svojim teškoćama, u rukama pisca, prema tome, preuzima karakter herojske borbe koja ne proizvodi ništa drugo do veličanstveno i junačko žrtvovanje za nečiju zemlju i prijatelje pod oružjem. Baš kao što je pesnik seljačkog porekla Hesiod opisao rad na polju, tako je Hamsun u prvi plan svog dela postavio idealnog radnika koji čitav svoj život i svu svoju snagu posvećuje raščišćavanju zemljišta i trijumfovanju nad preprekama sa kojima ga ljudi i sile prirode suočavaju. Ako je Hamsun iza sebe ostavio sve teške uspomene na civilizaciju, on je svojim sopstvenim radom doprineo preciznom razumevanju nove kulture za koju naša era očekuje da nastane iz napretka fizičkog rada kao produžetka prastare civilizacije.
Svi Hamsunovi junaci nose znak svog norveškog porekla; oni su svi na neki način uslovljeni "plodovima zemlje". Jedna od karakteristika nama srodnih jezika je da često iste reči izražavaju veoma različite nijanse značenja slikama koje dočaravaju. Kada mi, Šveđani, kažemo "plodovi zemlje", mi automatski pomislimo na nešto plodno, obilno, sočno, uglavnom u agrokulturnoj regiji koja je bila obrađivana dugo vremena. Misao u Hamsunovoj knjizi ne ide u ovom pravcu. "Zemlja" je ovde neravno i nepristupačno neobrađeno tlo. NJeni plodovi ne ispadaju iz roga izobilja, oni uključuju sve što može da klija i raste na ovom nezahvalnom tlu, dobro i loše, lepo i ružno, među ljudima i životinjama, kao i u šumama i poljima. Takve vrste plodova Hamsunovo delo nudi našoj žetvi.
Međutim, mi Šveđani, ili barem većina Šveđana, ne oseća se čudno u predelima i okolnostima koje su ovde opisane. Mi ponovno otkrivamo atmosferu Severa sa svim što je deo njegovog prirodnog i socijalnog miljea, i sa mnoštvom paralela sa obe strane granice.

1 коментар:

  1. Анониман18.05.2014. 16:45:00

    ''Ja nisam dostojan da glasno govorim o Adolfu Hitleru i njegov život i rad ne pozivaju na sentimentalne reči. On je bio ratnik za Čovečanstvo i vesnik jevanđelja pravde za sve nacije! Bio je reformatorska ličnost najvišeg ranga i to je bila njegova istorijska sudbina da uradi posao u vreme najveće pokvarenosti, koja ga je na kraju i srušila.
    Ovo, smatram, treba da bude uobičajen pogled zapadnih Evropljana na Adolfa Hitlera. A mi, njegove bliske pristalice, pognimo glavu pred njegovim pokrovom.''
    Hamsun, o smrti Adolfa Hitlera, prvog maja 1945. godine.

    ОдговориИзбриши