Kako je autor romana Robinzon Kruso stvorio masoneriju i britansku špijunažu

Upravo se navršilo 360 godina od rođenja Danijela Defoa, jednog od najpoznatijih pisaca Novog doba. Ukupni tiraž Robinsona Krusoa verovatno je drugi po veličini – odmah iza Biblije. Ali šta znamo o tom čoveku? Avanturista, krijumčar, biznismen, trgovac, navigator, zaverenik, političar, pronicljivi politički strateg i propagandista, tvorac engleskog novinarstva, autor gotovo pet stotina radova iz najrazličitijih žanrova i oblasti: politika, ekonomija, moral, religija, istorija, istorija zločina, psihologija, napokon, šef tajne službe i jedan od stubova engleskog masonstva… Ova lista bila bi dovoljna za više živote, a postoji i ono što je skriveno iza nje.

Ne znamo puno o tajnom životu Defoa (čak ne znamo ni njegov pravi rođendan), ali ono što se zna dovoljno je da se zaključi da je on – za to što živimo u ovakvom današnjem svetu – učinio više od svog svetski priznatog romana. Sam roman propagira liberalno-buržoaski ideal – Robinzon sebe i svoj život pravi iz ničega. I Ruso, i Marks i Engels poštovali su Defoa kao stvaraoca novog sveta. Defo (Danijel Fo je bilo njegovo pravo ime), prefiks „De“ dodao je mnogo kasnije, sa namerom da oplemeni svoje previše plebejsko prezime.

Rođen je u Londonu, u porodici bogatog puritanskog trgovca. Njegov deda je emigrirao u Englesku iz Flandrije. U vreme borbe na smrt i život između novog kapitalističkog poretka sa starim rimokatoličkim. Otac je želeo da sina učini sveštenikom, ali su Danijela privukle sasvim druge stvari među kojima je bilo pljačke i bogaćenja. Njegovi heroji su bili trgovci i gusari i to je zauvek ostalo uz njega. Defo je svoju Opštu istoriju gusara, objavio 1724. pod pseudonimom Čarls Džonson. Avanturistički duh Defoa predodredio je početak njegovog životnog puta. On se upušta u rizična putovanja i komercijalne poduhvate, ženi se devojkom iz bogate porodice… Međutim, njegovi poslovni poduhvati propadaju, a on stiče reputaciju ne baš solidnog i poštenog biznismena.

Političku karijeru započinje avanturistički – kao zaverenik. Uključio se 1685. u pobunu vojvode od Monmauta usmerenu protiv prokatoličkog kralja Jakova. Zavera nije uspela i svi njeni glavni učesnici – odim Defoa – bili su pogubljeni. Samo se on izvukao suv iz vode. Neki su ga osumnjičili da igrao dvostruku igru. Međutim, ubrzo je Englesku šokirao još jedan državni udar, zahvaljujući kojem je 1688. na vlast došao zaštitnik bankarskih krugova, holandski princ Viljem Oranski.

Defo, koji je i sam poreklom iz Holandije, u odbranu novog kralja napisao je – savršeno shvatajući raspoloženje masa – pamflet „Viljem je pravi Englez“, u kojem je cinično ismevao staru englesku aristokratiju. Zahvaljujući tom pamfletu i Defo postaje idol ulice i Viljemov prijatelj. Defo potom postaje aktivan učesnik unutarstranačke borbe na strani Vigovaca koji su bili Viljemovi simpatizeri.

Tu je prodemonstrirao svoje talente političkog stratega i propagandiste, vešto kontrolišući raspoloženje masa. Međutim, ponovo nije imao sreće. Odnos snaga se ponovo promenio. Novi pamflet, koji je napisao u svom omiljenom žanru mistifikacije i provokacije – prividno sa pozicija Torijevaca, a zapravo im se rugajući – nije bio po volji kraljice Ane, Viljemove udovice. Defo je morao da se skriva šest meseci, ali je na kraju ipak zarobljen, osuđen na ogromnu kaznu, zatvor (dok ne plati potpuno kaznu) i vezivanje za stub srama. Kružila je legenda da ga obožavaoci – dok je bio vezan – obasipali cvećem… Tajne veze su Defou pomogle da se izvuče iz zatvora.

Za njega se pred premijerom Robertom Harlijem zauzeo Vilijam Paterson, glavni prevarant i osnivač Banke Engleske, koji je stvorio prauzor moderne svetske bankarske mreže. Harli je bio zainteresovan za Defoove talente, pre svega za njegov projekat stvaranja tajne obaveštajne i kontraobaveštajne službe. Ne, Defo nije tvorac britanske špijunaže. Ona je – kao privatna korporacija za osetljive naredbe vlasti – postojala i pre njega. Međutim, Defo je predložio nešto zaista revolucionarno: pretvaranje privatnog špijunskog kartela u moćan obaveštajni konglomerat i instrument države za uticanje na ceo svet.

Njegov projekat je predviđao formiranje široke obaveštajne mreže za prikupljanje vojnih, političkih i ekonomskih informacija, praćenje javnih raspoloženja, organizovanje zavera i sabotaža. A takođe: za sastavljanje opsežnih dosijea o političkoj i ekonomskoj eliti rivalskih zemalja sa naglaskom na tajnim grehovima i načinima razmišljanja. Ukratko, to je bila engleska špijunaža koju i danas poznajemo. Šest meseci je Harli razmišljao o tom projektu i konačno ga odobrio. Kraljica je Defoa pustila iz zatvora, platila sve njegove dugove i predala ga Harliju.


Od tog vremena počeo je novi život za Defoa, vladinog agenta, šefa tajne obaveštajne i kontraobaveštajne službe, danas poznate kao Tajna obaveštajna služba. Defo je na njenom čelu bio 16 godina. Od 1703. do 1719. godine. U to vreme je još bila privatna jer je status državne institucije dobila tek 1909. Defo je i u tim godinama padao pod sumnju da vodi dvostruku igru, ali to više nije moglo da zaustavinjegovu karijeru.

On je 1697. godine objavio svoju prvu ozbiljnu knjigu – Projektno iskustvo – koja sadrži nacrte buržoaskih reformi u oblastima ekonomije i finansija. Srž knjige bio je projekat stvaranja globalnog bankarskog sistema. Defo je 1704. godine počeo da novcem vlade izdaje politički list Obzerver čije mu je izdavanje omogućilo da usavrši veštine propagande i upravljanja masama.

Defo je 1717. aktivno učestvovao u stvaranju (tačnije zvaničnoj institucionalizaciji) prve masonske lože u Engleskoj. Slobodno zidarstvo je za njega bilo svojevrsna „crkva demokratije“ sa zadatkom da širi ideje slobode, jednakosti i bratstva širom sveta. Drugim rečima, slobodno zidarstvo je trebalo da zameni hrišćansku crkvu, preuzimajući njene funkcije, ali sa potpuno suprotnom ideologijom. Smatrao je da hrišćanstvo gradi duhovno hijerarhizovavi svet, a da slobodno zidarstvo gradi umreženi svet, postajući njegov tajni ezoterijski centar.


Kod Defoa se masonerija i tajna služba nadopunjuju. Tajna služba je – ruka masonerije, Slobodno zidarstvo je – šef tajne službe. A obe imaju za jedan cilj – izgradnju novog svetskog poretka, organizovanje buržoasko-demokratskih revolucija širom sveta. Francuska je postala prva žrtva ove simbioze, a Sjedinjene Države – sledeća. Dalje su se nizale liberalne revolucije 1848-1849, mladoturska revolucija u Turskoj, ruske i nemačka revolucija koje su konačno uništile stare imperijalne države i stari carski poredak Evrope.

Kakvu je ulogu igrao Defo u svemu tome? Teško da možemo pogrešiti ako kažemo: otprilike istu kakvu su Galilej i Njutn odigrali u nauci, Dekart u filozofiji i Defoov prijatelj, Vilijam Paterson, u bankarstvu Defo je odigrao i važnu ulogu u objedinjavanju Škotske i Engleske jer je preko masonskih kanala širom Škotske stvorio špijunsku mrežu.

On je 1719. podneo ostavku na mesto šefa tajne službe i usredsredio se na pisanje. Iste godine izašao je njegov Robinzon Kruso – svojevrsno ogledalo ideologije novog sveta. Ruso je u Robinzonu video svog „prirodnog čoveka“. Međutim, realni Aleksander Selkirk, koji je Defou poslužio kao „materijal“, bio je po kazni deportovan na nenastanjeno ostrvo, sa kojeg se posle četiri godine vratio i bez onih ljudskih kvaliteta koje je imao, a još je ostatak života propio po lučkim krčmama. Kraj života Danijela Defoa bio je tužan. Sve je izgubio jer ga je prevario rođeni sin, pa je umro u siromaštvu…


Autor Vladimir Možegov
izvor
Fakti, 27. april 2020.

Džil Lapor, Herman Melvil kod kuće

   

   Herman Melvil je želeo da napiše roman o mahnitom lovu na grozomornog kita tokom okeanske plovidbe, međutim, veći deo Mobija Dika napisao je na kopnu, u dolini, na farmi, u rasklimatanoj kući gde je živeo sa ženom, sestrama i majkom, u Valdenu porodičnog čoveka. Farmu je nazvao Streloglava (Arrowhead), po brazdama koje je ostavljao njegov plug, i pisao je u sobi na spratu, s pogledom na planine u daljini i, nešto bliže, na polja bundeve i kukuruza, useve koje je sejao kako bi nahranio životinje, „moje prijatelje, konja i kravu“. U štali, voleo je da ih posmatra dok jedu, naročito kravu; voleo je način na koji pomera vilice. „Radi to veoma nežno i bogobojažljivo“, napisao je iste godine kada je na njegovom stolu stajala knjiga Prirodna istorija ulješure. Na vratima sobe za pisanje ugradio je bravu. Kraj srca je nosio harpun; koristio ga je kao žarač.

        Ništa nije izvesno kada govorimo o Hermanu Melvilu. Ovog leta navršava se dvesta godina od njegovog rođenja i sto godina od ponovnog interesovanja za njegovo delo. Rođen 1819, umro 1891, zatim zaboravljen, ponovo je otkriven tek 1919, skoro ceo vek nakon rođenja. Otada, njegova slava nema granica, njegova reputacija spokoja, njegov život privatnosti. Njegovi spisi su objavljeni, napomene u knjigama digitalizovane, svakodnevne navike popisane, svaki pokret je zabeležen, svi govori izanalizirani, svaka stranica sa ušima skenirana i aploudovana, nalik senu spremljenom u ambar. A ipak, kako je Endrju Delbanko napisao u umešnoj biografiji Melvil: svet i delo (2005), „potraga za privatnim Melvilom obično je vodila u ćorsokak“.

     Na putu za taj ćorsokak nalazi se ambar, i on je u plamenu. Melvil nije želeo da njegovi papiri budu sačuvani. „Imam rđavu naviku da uništavam gotovo sva svoja pisma“, priznaje. Spaljivao je svoje rukopise. Bežao je od fotografa: „Idite dođavola i vi i vaša dagerotipija!“ U Pjeru; ili nedoumicama, nastranoj autobiografiji ili, ukoliko je ne shvatite ozbiljno, raspamećujuće smešnom gotskom trileru smeštenom u fikcionalizovanu Streloglavu i objavljenom 1852 – manje od godinu dana nakon Mobija Dika – grozničav, manijakalni Pjer, pošto je sebe upropastio, a familiji naneo ljagu, razmišlja o svom legatu:

Do sada sam prikupio uspomene i suvenire iz prošlosti; divio sam 
se svakoj zaostavštini; brižljivo slagao pisma, vlasi kose, parčiće 
ukrasnih traka, cveće, i hiljadu i jednu sitnicu koju ljubav i sećanje 
misle da posvećuju:– ali gotovo je s time zasvagda!

        U nastupu gneva, Pjer potom uništava portret svog oca, čupajući platno iz rama, umotavajući ga u svitak i polažući u „pucketavi, šuškavi plamen“, iako ga, dok gleda kako se pretvara u gar, obuzima panika: „Iznenada, za jedan tren, oslobodivši se stega vatrenog kovitlaca, kroz buktinju i dim delovalo je kao da izuvijan portret mučno zuri u njega s izrazom preklinjuće strave.“ Međutim, potom grozničavo razgleda po sobi tražeći još stvari za spaljivanje.

Otrčao je ponovo do fioke, grabio je nepregledne svežnjeve 
porodičnih pisama i sve vrste najrazličitijih uspomena na papiru, 
bacao ih je jednu po jednu u vatru. „Tako, i tako, i tako!... 
Sada je svršeno, i sve je pepeo!“

      Korišćenje prepiske za potpalu donekle je ukorenjeno u Melvilovoj porodičnoj tradiciji. Pojedini među Melvilovim neuglađenim rođacima zemljoposedničkih aristokrata, neuračunljivih pomoraca, bankrotera-spletkaroša i sumornih udovica uništili su pisma koja je pripovedač uputio majci, kao i sva ona adresirana na braću i sestre. Jedna njegova nećaka bacila je svu prepisku između njenog oca i ujaka u vatru potpaljenu na Streloglavoj i, iako je Melvilova udovica čuvala zapise svog muža u limenoj kutiji, a među tim papirima su bili i njegovi neobjavljeni rukopisi (Bili Bad, sklonjen u tu kutiju, objavljen je tek 1924), Melvilova pisma upućena ženi je, najverovatnije, uništila njihova ćerka, koja je odbijala da izgovori očevo ime, po svoj prilici zato što je, prema pojedinim izvorima, Melvil bio lud. Elizabet je ponekad tako mislila, a kritičari tako kažu, iako je teško sa sigurnošću utvrditi adresanta, zbog surovosti ocene, ali i stoga što je smisao bio taj da su Melvilove priče uvrnute. „HERMAN MELVIL LUD“, bio je naslov danas čuvenog prikaza Pjera. „N. B. Nisam lud“, piše Melvil u postskriptumu iz kasnijeg životnog doba.

      Možda i nije bio lud, ali je patio u najzabitijim odajama svog uma. Nakon što je napisao Mobija Dika i pošto je počeo da piše Pjera, napisao je, u Streloglavoj, Hotornu: „Verujte mi, nisam lud!“, i kako bi mu se velika želja ostvarila kada bi imao „fabriku hartije postavljenu u jednom kraju kuće, te beskrajnu rolnu tabaka koja se odmotava duž mog stola; i duž tog beskrajnog tabaka bih pisao hiljade, milione – milijarde misli“. Morao je da piše. Želeo je da ljudi čitaju njegova dela. Nije mogao da podnese da bude viđen. Njegov portret u uspravnom stavu mučno zuri u nas s izrazom preklinjuće strave.

       Radnju Pjera pokreće dolazak pisma, koje Pjeru, u bašti, u tmini noći bez meseca, uručuje mračna osoba, pokrivena kapuljačom:

„Za mene!“, uskliknuo je nerazgovetno Pjer, misleći 
na čudnovatost susreta, „smatram neobičnim čas 
i vreme predaje vaše pošte!“
        Reč je o pismu Pjerove sestre, kitu njegovog Ahaba.

„Pisma šaljite direktno u Pitsfild, naslovljena na Hermana“, Melvilova sestra Avgusta obaveštava korespondente nakon što se preselila u Streloglavu da živi sa njim. Melvilu je pošta dostavljana iz poštanske stanice u selu Berkšir blizu Pitsfilda, na njegovom konju Čarliju, koji je takođe i odnosio poštu nazad. „Herman upravo ide u grad i moram da nagnam nalivpero da pojuri“, izvinjava se Avgusta

      Avgusta Melvil je najrevnosnije pisala Melvilova pisma, uloga koju joj je verovatno dodelila majka. („Najbolje bi bilo da Hermanova pisma pišeš četvrtkom.“) Najveći deo života je provela uz brata – nikad se nije udala – radeći kao prepisivačica, što ju je dovelo u poziciju prvog čitaoca. „Herman je upravo prošao kroz sobu: ’Kome to pišeš, Gas?’“ Takođe, ona se pojavljuje u njegovim retkim sačuvanim pismima. „Moja sestra Avgusta me moli da kako vama tako i gospodinu Hotornu prenesem njene najlepše želje“, napisao je Melvil Sofiji Hotorn, Natanijelovoj ženi.

      Herman Melvil je rođen 1819. u Njujorku, njegova sestra dve godine kasnije. „Herman i Avgusta brzo napreduju glede rasta i govora“, napisala je njihova majka Marija Gensvurt Melvil u pismu bratu 1824. godine. Nalik Pjeru Glendeningu, Pjeru iz Pjera, i po očevoj i po majčinoj liniji vodili su poreklo od heroja Američke revolucije Tomasa Melvila (Thomas Mellvill, Hermanova majka je dodala „e“ na kraju prezimena), učesnika Bostonske čajanke, i Pitera Gensvurta, heroja opsade tvrđave Stenviks. „Rodoljubi iz revolucije su u srcu svakog Amerikanca na prvom mestu“, napisala je Avgusta u jednom školskom eseju. Kada su Herman i Avgusta imali 12 odnosno 10 godina, umro im je otac, poremećenog uma; Herman je gledao kako gubi razum, i takođe, tada ili kasnije, do njega su stizale glasine o vanbračnoj sestri, a sve to isto je zadesilo i Pjera.

     Nakon očeve smrti, Melvil je napustio školu i otišao da radi kao knjigovođa, provodeći tokom leta nedelju dana na farmi svog strica blizu Pitsfilda. Godine 1839, kao nepuni dvadesetogodišnjak, Melvil je otišao na more, na trgovački brod, poput Ismaila, a zatim se prijavio za rad na kitolovcu. Spoznao je svet i sazreo među nepoverljivim ljudima. „Steži! steži! steži!“, piše on u Mobiju Diku, u sceni kada potiskuju gromulje iz kitovog ulja. „Stezao sam spermacet dok se i sam nisam smešao s njim; stezao sam taj spermacet dok me ne obuze neka čudna vrsta ludila; i ja uhvatih sebe kako nesvesno stežem ruke svojih saradnika u njemu, smatrajući pogrešno njihove ruke za ta prljava zrnca.“1 Godine 1842. pobegao je na jedno ostrvo u Južnom Pacifiku, gde je oko mesec dana živeo među Polinežanima, koje je zvao Tajpijima, da bi se potom prijavio na australijski kitolovac, a zatim na Nentaketer, vrativši se u Sjedinjene Države 1844, pun sumanutih morskih priča i očajnički žudeći za književnim znanjem. Pjer čuva primerak Hamleta i Danteov Pakao na svom pisaćem stolu. „Preplivao sam biblioteke“, piše Melvil. Čitanje delova Mobija Dika je poput gledanja vatrometa u kom svetlucaju vergilijevske rimske sveće, iskre Starog zaveta i šekspirovske rakete ispaljene istovremeno, šišteći i fijučući; čitalac ima osećaj da će inspicijent svakog trena razneti sebi prst. Ukoliko se za njegovu pirotehniku može reći da je isuviše razmetljiva, erudicija koja ju je iznedrila stečena je napornim radom. Ipak, tu osobenost Mobija Dika posmatrali su kao zaluđenost: „Stil je manijakalan – mahnit poput Martovskog Kunića.“

      Melvilove prve dve knjige – Tajpi, objavljena 1846, i Omu, 1847 – jesu pripovesti o putovanjima, ubedljive avanturističke priče, koje su od mladog i naočitog pisca načinile zvezdu, ne samo zbog krepkosti kojom odišu, pedeset nijansi morske pene, kvaliteta koji se ne iscrpljuje u njegovim opisima polunagih Polinežanki, poput Fejaveje iz Tajpija: „Njene punačke usne, kada ih osmeh razdvoji, otkrivaju zube zaslepljujuće beline; a kada se njena rumena ustašca otvore usled izliva radosti, liče na mlečnobelo seme ‘arte’, voća iz doline, koje ih, kada se rascepi napola, otkriva polegnute u redovima na obe strane, utisnute u bogatu i sočnu kašu“ – već, takođe, prekrivaju i samo more, te pacifički vetar duva „nalik probuđenoj ženi“. Sve se to događa i Pjeru; on blistavo debituje kao književni mezimac ljubavnim sonetom „Tropsko leto“.

       Melvil je Tajpi posvetio Lemjuelu Šou, predsedniku Vrhovnog suda u Masačusetsu, ocu Elizabete Šo, žene kojom je nameravao da se oženi, Avgustinoj prijateljici. Nakon venčanja, 1847, njujorške novine su objavile sledeću zabelešku:

Gospodin HERMAN TAJPIJU OMU MELVIL je 
nedavno stupio u zakonitu bračnu zajednicu sa 
mladom damom iz Bostona. Čestita napuštena 
FEJAVEJ će nesumnjivo morati da se uteši 
optužujući ga za verolomstvo.

     Mladenci su se smestili u Njujorku, iznajmljivali su kuću od para Lizinog oca. Lizi, neiskvarena koliko dobrostojeća, imala je mnogo toga zajedničkog sa Pjerovom voljenom Lusi. Melvilov stariji brat Gejsvurt umro je 1846, ostavljajući Melvilu da brine o porodici. Njegovu kuću su uskoro do vrha popunili njegov brat, četiri sestre, zaova i njegova majka Marija, koja je sa Hermanom živela veći deo svog udovištva, iako je on u svakoj prilici pokazivao prezir prema njoj. Ona na jezoviti način evocira Pjerovu obudovelu majku, bogobojažljivu i dominantnu Mariju, čija neprirodna privrženost sinu – ona ga oslovljava sa „brate“, a on je zove „sestrom“ – ukazuje na incest, i to dvostruki (i majka–sin i brat–sestra!).

       Melvilovi su proveli leto na farmi blizu Pitsfilda, mestu koje je Herman smatrao svojom „prvom ljubavlju“. Njegov um bibliotekara-klasifikatora, nalik lineovskom sistemu, u Mobiju Diku, u poglavlju nazvanom „Cetologija“, podelio je, „kitove u tri osnovne Knjige (podeljene u glave)... I – Folio kit; II – Oktavio kit; III – Duodecimo kit.“2 Delbanko je Melvila smatrao većim Njujorčaninom od bilo kog drugog američkog pisca, toliko većim da čitanje beskrajno digresivnog Melvila „deluje kao bazanje i tumaranje po gradskoj ulici“. Ipak, polja takođe kipte i kuvaju i grakću i krešte. Tokom vožnje u vagonu koji je krenuo sa Pitsfildske vozne stanice, Melvil je nažvrljao imena svih vrsta trave koje je znao: bela rosulja, trstika, svračica, oštrica, busika. Jednom prilikom je pisao Hotornu o ležanju u polju po letnjem danu: „Kao da iz nogu niču izdanci u zemlju. Kosa je lišće pod tvojom glavom. To je sveobuhvatan osećaj.“ Nijedno mesto nije više voleo, čak ni more.

     Melvilovi su ostali u gradu manje od četiri godine, Lizi je 1849. nosila prvo od četvoro dece, Malkolma (ime je Avgusta, porodični istoričar, pronašla u porodičnom stablu), dok se Herman okrenuo od putopisa ka fikciji. Zamarala su ga pitanja o istinitosti Tajpija i Omua, osećao je da ga vernost činjenicama sputava. „Počinjem da osećam nesavladivu odbojnost prema njima; i žudim za ukrašavanjem svojih krila perjem kako bih poleteo“, objasnio je. Međutim, kritičari su prezreli, a čitaoci odbacili njegovo prvo ispovedno fiktivno delo, Mardi, primoravajući ga da napiše još dve knjige u narednih nekoliko meseci, Redburn (1849) i Beli-kaput (1850). Svom tastu je objasnio: „To su dva posla koja sam uradio zbog novca – bio sam na to primoran, kao što drugi muškarci testerišu drvo.“

     Probitačnije je Melvilovu prozu podeliti na pomorsku i nepomorsku nego na faktografsku i fiktivnu. U prvoj podeli, ako izuzmemo Fejavej, koja je realna koliko i sirena, gotovo da i nema žena, dok u drugoj podeli postoji jedino „velika, opasna žena“ ili, kako je Džon Apdajk rekao, Melvilova žena, majka i sestre su slepljene u jednu figuru.

      „Žene nisu mnogo naklonjene moru“, rekao je Melvil Sofiji Hotorn. Međutim, imao je mnogo čitateljki; u ranim danima, padale su u nesvest zbog njega. The United States Magazine and Democratic Review u jednom broju iz 1849. preporučio je i Srca i domove Sare Elis (poredeći ga, sa simpatijama, sa Vašarom taštine) i Melvilov Bredbern („gdin Melvil je još jednom trijumfovao kao najzanosniji pripovedač o okeanu“). Avgusta Melvil je, nakon čitanja Elisine knjige, smatrala da su njeni likovi neuverljivi. „Da li je iko čuo za čoveka poput gdina Ešlija, i za ženu poput njegove supruge, i za takve devojke poput njihovih pet kćerki? – Niko, osim gospođe Elis.“ Ona je bila vrsta čitateljke koja guta avanture. „Da li ste čitali Berberina, novu knjigu doktora Meja?“, pitala je prijateljicu. „Pročitala sam je u dva maha, ali možda je to zbog toga što je život u Maroku za mene bio potpuna nepoznanica, i možda me je zbog toga potpuno obuzela.“

      Melvil je 1849. otputovao u London da pregovora o ugovorima sa izdavačima i da kupi knjige, a među njima je bila i Frankenštajn Meri Šeli – koja se završava ludom okeanskom ekspedicijom. Na povratku u Njujork sinula mu je ideja o njegovoj golemoj knjizi. „Ova knjiga će biti pripovest o avanturi, zasnovana na divljim legendama u Južnim lovištima ulješure“, najavio je. Knjigu pod nazivom Kit počeo je da piše u Njujorku, najverovatnije odeljak u kom Ismail deli krevet u gostionici Pauter in sa lovcem na kitove za kog veruje da je kanibal: „Kad se probudih ujutru, oko svitanja, nađoh Kvikvegovu ruku prebačenu preko mene najljubaznije i najnežnije. Maltene da pomislite da sam mu ja žena.“3

    Godine 1850, gotovo bez pisanog traga i potpuno bez novca, Melvil je kupio 64 hektara zemlje i preselio ženu, dete, Avgustu i, tako redom, majku i ostale sestre u Pitsfild. Streloglava je danas muzej. Kuća, podignuta 1783, renovirana je i ispunjena Melvilovim drangulijama: Marijinim kredencom, Lizinim stočićem za šivenje, Hermanovim harpunom. U Hermanovoj i Lizinoj spavaćoj sobi s obe strane krevetskog postolja nalaze se vrata koja vode u tri skučene sobe. U tim sobama, s druge strane zida u odnosu na njihovo uzglavlje, spavale su Melvilove majka i sestra. Na vratima nema ključaonica i jedini način da se dođe do njih bio je kroz Hermanovu i Lizinu spavaću sobu. Sličan jezoviti raspored nalazimo u Pjeru.

      „Ovde, na selu, imam osećaj kao da sam na moru, sada kada je tlo potpuno prekriveno snegom“, piše Melvil iz Streloglave u decembru 1850. godine. „Gledam s prozora ujutru kad se probudim kao što bih gledao kroz brodski prozor na Atlantiku. Moja soba izgleda kao kabina broda, čak mi se čini da ima previše jedara, mogao bih da se popnem na krov i namestim dimnjak kao krmu.“

       Lizi je najverovatnije dojila Malkolma kad je Melvil počeo da piše Mobija Dika, u kom Ismail krišom posmatra, nedaleko od „Pikvoda“, kako ženke kita doje svoje mladunce, koji, „kao što čovekovi mladunci, dok sisaju, hoće mirno i ukočeno da gledaju u stranu od sise, kao da vode dva različita života jednovremeno“.4 Međutim, najveći deo vremena tokom kog je Melvil pisao Mobija Dika Liz je bila trudna.

      Zarobljen svojim preduzećem, poput Ahaba u njegovoj kabini, sa ženama kao svojom posadom, Melvil je osećao da drži čitavu knjigu u glavi; pitanje je bilo kako je staviti na papir. „Čupanje knjige iz mozga“, napisao je prijatelju, „nalik je pipavom i opasnom poslu čupanja slike iz rama – morao bih da sastružem čitav mozak ne bih li do nje dopro uz sav oprez – a čak ni tada slika nije vredna tolikog truda.“ Budio se oko osam ujutru i pisao do pola tri po podne, kada je pravio pauzu koju bi koristio da jede i da nahrani konja i kravu. Prezirao je prekidanje: „Herman je, nadam se, stigao bezbedno kući nakon što je mene i moje kofere tako prostački izbacio u depo“, napisala je njegova razljućena majka. „Odjurio je kao da mu život visi o koncu.“

      Svakoga dana, na palubi „Pikvoda“, Ismail je žudeo da osmotri Ahaba, sa drvenom nogom napravljenom od kitove kosti. Najzad, u 28. poglavlju, kapetan se pojavljuje:


Izgledao je kao čovek istesan iz debla, preko koga 
je vatra projurila i oštetila grane, ali ih nije sagorela, 
niti je oduzela ijedan komadić njihove stare velike snage.
 Njegova celokupna visoka i široka prilika izgledala je 
kao od valjane bronze salivena i uobličena u neki 
nepromenljivi oblik,u kakav je Čelini salio Perseja. 
Kad pođete od njegove sede kose, pa nastavite pravo dole, 
jednomstranom njegovog zagasitog, opaljenog lica i vrata, 
dok se ona ne izgubi u odelu, vidite jednu tanku modro-beličastu
 belegu. Ličila je na onu upravnu pukotinu koju ponekad 
grom načini na pravom, dostojanstvenom stablu kakvog 
visokog drveta kad udari u njega cepajući, pa mu ne
odvali ni jednu jedinu granu, ali oljušti koru i izbrazda 
drvo od vrha do dna, pre nego što uleti uzemlju, a ostavi 
drvo i dalje zeleno, živo, ali žigosano.5

         Rupa od pola palca bila je izbušena u dasci na krmenom priponu. „Njegova je koštana noga bila utvrđena u toj rupi: jedna ruka mu je bila dignuta i držala je za priponu, a kapetan Ahab je stajao ispravljen i gledao pravo napred preko pramca koji je stalno ponirao u vodu.“6 To je verovatno najbolji ulazak na scenu u američkoj književnosti. On je nalik jednoj stvari, nalik je drugoj, ili trećoj, četvrtoj ili čak petoj. Idite dođavola i vi i vaša dagerotipija! Proza, čoveče! Poezija! Filozofija! Suoči se sa samim đavolom! „Jer Ahab je bio kan palube, kralj mora i visoki gospodar levijatana.“7 Melvil je koristio zaoštrenu kosku kao nalivpero. Želeo je da njegov delokrug bude poput kita koji prekriva svet.

     Svakog dana Avgusta Melvil je prepisivala stranice koje je njen brat napisao dan ranije, posao koji je sputavao njenu čitalačku aktivnost: „Čeznem za časovima dokolice tokom kojih bih mogla da zadovoljim svoja književna interesovanja.“ Posao je prekidao pisanje pisama: „Herman je ušao sa još jednom hrpom za prepisivanje i nervozno traži da mu to dam što je pre moguće.“ Povremeno je kovala planove o pisanju nečeg vrednijeg od pisma. „Zaista verujem da bih u ovom trenutku mogla da napišem sonet“, ispovedila se zadivljena prizorom Beršajera. „Tvrdim da je ovaj predeo čak i mene prozaičnu načinio poetičnom.“ Prijatelj ju je podsticao da piše o odlascima na tavan kod Melvilovih: „Gas, zamisli da napišeš roman potkrepljen činjenicama.“ Međutim, Avgusta je živela u svetu u kom je ženski um, za razliku od nogu, bio omeđen. U trenucima kada je njena imaginacija bila na korak od prekoračenja stega, ona ju je zauzdavala, na primer kada je odbila da opiše san koji je
sanjala, uz objašnjenje: „Bio je odveć neobično tužan, odveć neobuzdano žalostan, za tvoje uši – i odveć silovito fantastičan i prozračan za moje nalivpero.

      Lizi je 22. oktobra 1851. rodila dečaka po imenu Stenviks. Pojavljuju se prve kritike Mobija Dika. „Previše đubreta“, piše jedan kritičar. „Besmisleno ekscentričan; neobuzdano bombastičan.“ „Manjkava koliko jedna knjiga uopšte može biti“, ona nosi obeležja „neupitnog genija“, to je bila najpovoljnija ocena. „Kapetan Ahab je zadivljujući lik“, međutim, „čak bi nas i Hamletovo ili Magbetovo blistavo društvo zamorilo kad bi o njima bilo napisano koliko gospodin Melvil piše o Ahabu.“ Knjiga je bila preduga, Levijatan. Bila je preambiciozna, nasilna sa „rđavim premazivanjima naslaga knjiškog znanja i misticizma.“ Previše ovoga, previše onoga. „U njegovom ludilu nema postupka; i moramo bezuslovno reći da je glavni motiv dela promašaj, a samo delo neumetničko.“ Jednostavno, svega je bilo... previše.

       U kasnu jesen te godine, Melvil je, planirajući Pjera, odlazio u šumu da obara stabla kako bi nasekao drva za potpalu. Kod Lizi se na levoj dojci pojavila iznurujuće bolna infekcija, ali ona nije odbila bebu od sise. (Bol ju je toliko izbezumljivao da su na zidu kraj njene strane kreveta morali da okače čaršav da visi, jer joj se vrtelo u glavi od cvetnih tapeta.) Pojedini među najpoznatijim Melvilovim biografima izneli su neumesne sudove kad je reč o njenoj bolesti. Heršel Parker komentariše situaciju kada Melvil odvozi Lizi u Boston da poseti doktora: „Sigurno je to uradio zle volje. Već mu je bilo previše što je morao da prekida pisanje Mobija Dika da bi vozio sestru Helen i majku u depo. Sada je morao da prekine pisanje što je neprestano iziskivalo snažnu koncentraciju u dužim periodima.“ Endrju Delbanko opisuje nedaću koja je zadesila pisca zbog Lizine bolesti: „Možda jedina stvar koja se sa sigurnošću može reći o Melvilovom bračnom životu jeste da kad god je u Pjeru obrađivao seks kao književnu temu, doživljavao je seksualno odbacivanje.“ Sto mu gromova.

       Tokom godina života na Streloglavi, dok su se Sjedinjene Države približavale građanskom ratu, Melvil je napisao Mobija Dika (1851), Pjera (1852), Priče s pjace (1856), zbirku kratkih priča među kojima su i „Pisar Bartlbi“ i „Benito Kereno“, kao i Poverljivog čoveka (1857). Pisao je epiku; pisao je priče. Usmeravao je čitaočevu pažnju ka stravičnim delima pomoću jezičkog majstorstva i nezasitog apetita za alegoriju, naročito kad je reč o belini. Raskrstio je sa svetovnim; rasklapao kuće; rasporio imperijalizam; sažaljevao je kita; oterao misionare. Pisao je o ženama kao da nikada nijednu nije upoznao

      Ralf Elison je jednom prilikom primetio da je Melvil shvatao rasu kao „suštinski problem američke svesti, simbol stanja čoveka“, shvatanje koje se izgubilo po završetku perioda rekonstrukcije, kada je američka književnost odlučila da ignoriše „problem Nigroa“, potiskujući ga „u podzemlje američke svesti“. Elison je smatrao da ne može svako da se bavi temom rase. Jednostavno ga je kopkalo to što, kada pisac ima potrebu da prikaže jedno ili dvoje crnih ljudi, „do vrha natopi svoje nakazne i nadmene slike Nigora, nalik smradnim telima davljenika“. Upravo tako izgledaju žene kod Melvila. Zanjišu se i potonu.

      Pismo koje je Pjer dobio na početku romana, dok je naizgled bio upleten u incestuozni odnos sa majkom i na korak od prosidbe Lusi, šalje mu njegova davno izgubljena sestra Izabel. Ona mu priča svoju životnu priču. Ukoliko Mobi Dik duguje Frankenštajnu, sa Pjerom je to slučaj još u većoj meri, s pričom u priči u vidu Izabeline autobiografije. „Nikada nisam upoznala običnu majku“, kaže na početku. Priseća se stare, oronule kuće gde su se prema njoj ophodili kao prema životinji, nije podučavana govoru, nije imala svest o tome da je ljudsko biće. I nikada nije u potpunosti postala ljudsko biće; ona je prelepi idiot: „Nisam ništa razumela, Pjer.“

     Osećajući odgovornost za svoju poludivlju sestru, ali ne želeći da nanosi bol voljenoj majci otkrićem postojanja vanbračne ćerke, Pjer odlučuje da izlažira ženidbu sa Izabel, i oni žive zajedno kao muž i žena. (Njuton Arvin, koji je izgubio posao nakon hapšenja zbog homoseksualizma, sugeriše da je incest u Pjeru bio maska za drugačiji tabu, Melvilovu neizrecivu ljubav prema muškarcu.) Pjerovo bogatstvo propada i on postaje pisac; Izabela postaje vredna sekretarica. Na kraju se i Lusi useljava kod njih.

     Nakon ranog uspeha knjige Tropsko leto, Pjer je odlučio da napiše „obimno sveobuhvatno delo, na čije brzo uobličenje su ga nagnala dva silovita motiva – goruća želja da ponudi svetu nešto što je smatrao novom, ili barem nesrećno osporavanom Istinom; i izgledna pretnja da će ostati bez cvonjka“. To je, takođe, zadesilo i Melvila. Nakon Tajpija i Omua, njegove knjige su se loše prodavale. Zapao je u još veće dugove. „Ono što najviše želim da pišem, ukleto je – neće se isplatiti“, žalio se Hotornu. „Međutim, kad se sve sabere, da pišem na drugačiji način ja ne mogu. Iz svega toga nastaje jedna papazjanija, moje knjige su krpeži.“ Predvideo je svoju sudbinu: „Iako sam napisao jevanđelja za ovaj vek, umreću u kaljuzi.“

      Melvil je Mobija Dika i Pjera doživljavao kao blizance, budući da svaka od njih produbljuje psihološke ponore, „još uvek duboko i sve dublje“. Pre nego što je sačinio zaplet Pjera, pročitao je Anatomiju melanholije, izdanje sa oznakom – „A. Melivl“ – lični primerak njegovog oca, prodat na aukciji, nakon što mu je otac umro umobolan. Melvil je bio progonjen. Bio je osuđen. Raspadao se. Dok je stigao do kraja pisanja Pjera, Mobi Dik je doživeo neuspeh. U završnom poglavlju Pjera, izdavač koji objavljuje romane glavnog lika šalje mu pismo:


GOSPODINE: Vi ste prevarant. Pretvarajući se da za nas 
pišete popularne romane, dobijateod nas novac unapred, 
dok naše mašine štampaju tabake bogohulne rapsodije
    Nakon nekoliko krajnje nelogičnih pasusa, Pjer, Lusi i Izabela umiru na gomili, u šekspirovskom stilu.

   „Pjer ili dvosmislenosti možda je najluđa proza dosad napisana“, kaže jedan kritičar, smatrajući verovatnijim da je u pitanju produkt „ludnice nego tihog skloništa u Berkšajeru“. Godine 1860, znajući razmere Melvilove nesolventnosti, njegov tast je uknjižio imanje na Lizino ime. Melvil za života nije objavio više nijedno prozno delo. Godine 1863. prodao je Streloglavu bratu Alenu. Pre nego što se preselio natrag u Njujork, gde se zaposlio kao carinski inspektor, potpalio je lomaču.

     U proleće 1867, godinu dana nakon što je Melvil objavio prvu zbirku poezije, Bitke-parčići, malo je falilo da ga žena, prestrašena, napusti. Lizina familija je skovala plan za njeno kidnapovanje i umalo je bio sproveden u delo; Avgusta je verovatno bila umešana u taj poduhvat. Lizi nikada nije otišla. Kasnije te godine, Malkolm Melvil, osamnaestogodišnjak, pucao je sebi u glavu, u svojoj spavaćoj sobi, u roditeljskoj kući. Nakon sahrane, Lizi i Herman su otišli u Streloglavu, gde su, uz dimnjak, okačili ilustraciju iz Izgubljenog raja.

     Avgusta Melvil je umrla u aprilu 1876, u 54. godini života, u kući svog brata Toma u Staten Ajlandu, od posledica nečega što ukazuje na rak pluća. (Lizi kaže da je Avgusta dugo patila od „žiličastog tumora“, ali nije nikome pričala o tome jer je osećala sramotu.) U januaru je počela da malaksava od bolova, i krenula je u grad kako bi se smestila kod Hermana i Lizi kada joj je stigla poruka da je Melvil odbio njenu posetu jer je bio prezauzet pripremom svoje epske poeme Klarel za slanje izdavaču. Bio je pometen. „Zaista strahujem od toga da bilo ko bude uz mene, plašim se da bi se mnogo uznemirio“, poverila se Lizi. Klarel je objavljena u junu, prošla je nezapaženo, i tek su u skorije vreme kritičari, među kojima i Helen Vendler, počeli pohvalno da pišu o njoj. Melvilov izdavač ju je dao u staru hartiju.

     Herman Melvil je umro u Njujorku 1891, u 72. godini. „Ako ćemo pravo, čak je i njegova generacija dugo mislila da je on umro“, piše u jednom njujorškom nekrologu. Po razmerama posthumno dobijenog kritičarskog priznanja, retko koji pisac može s njim da se meri.

    Avgusta Melvil nikada nije napisala roman o životu među Melvilovima, ali je sakupljala rukopise, među kojima se nalazi i pet stotina pisama koje je poslagala u dve kutije, koje su se nakon njene smrti nalazile u kući Gejnsvurtovih. Najzad, neko ih je premestio u štalu. Tu su se nalazile tokom osamdesetih godina 19. veka, kada ih je pronašao jedan trgovac antikvitetima. Završile su Njujorškoj javnoj biblioteci. Prošle godine, biblioteka je kolekciju preimenovala u Spisi Avguste Melvil. Kutije se još uvek nalaze u biblioteci. Liče na sanduke moreplovaca.

     Na Streloglavoj, u podrumu Melvilove kuće na farmi, današnjoj arhivi, nalazi se i jedno pismo koje je Avgusta napisala u maju 1851, u trenutku kada je njen brat bio blizu svršetka pisanja Mobija Dika, a ona pri kraju prepisivanja rukopisa. Roman joj se svideo. „Ova njegova knjiga pobudiće veliko interesovanje, čini mi se“, napisala je: „Veoma je dobra.“

    Polje na kom je Melvil uzgajao bundeve i kukuruz za konja i kravu sada je divlja livada, prepuna ljubičica, perunika, krasuljaka, detelina, bergamota, divljih šargarepa, grahorica i mišjakinja. Melvilova stabla jabuke još uvek su tu, gotovo ogoljena. Staja gde su on i Hotorn odlazili kada su želeli da se odvoje od dama pretvorena je u suvenirnicu gde možete kupiti majicu sa natpisom „Zovite me Ismail“. Vajfaj mreža nosi naziv Pikvod, ali ne znam lozinku. Neke stvari nisu za javnost.


(Sa engleskog preveo Nebojša Marić)
izvor 

Mobi Dik, Predgovor

Mobi Dik, Eop o neuhvatljivom 

Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera (XIX, XX poglavlje )

Devetnaesto poglavlje

      Tom stiže kući u turobnu raspoloženju, a po prvim tetkinim riječima shvati da na ovdašnjem tržištu neće uspjeti proturiti svoje jade:
»Tome, mogla bih ti živom kožu oderati!«
»Tetice, što sam napravio?«
»I previše, bogami. Odem ja do one Sereny Harper, kao prava stara budala, i sve računam kako ću je uveriti u one koještarije o tvojem snu, a kad tamo, gledaj, ona već saznala od Joea da si ti bio ovde i čuo sve što smo mi one noći govorili. Tome, ja ne znam što će biti od dečaka koji je u stanju učiniti tako nešto. Krivo mi je već i kad pomislim kako si me pustio da odem do Sereny Harper i od sebe napravim takvu budalu, a ni rečju me nisi upozorio.«
     Cela priča sada dobi posve drugačiji izgled. Jutrošnja se domišljatost ranije Tomu činila dobrom i vrlo duhovitom šalom. Sada mu je sve to izgledalo otrcano i ružno. Pognu glavu ne znajući što bi rekao u tom trenu. Onda progovori:
»Tetice, voleo bih da to nisam napravio – ali nisam mislio.«
»O, dete moje, ti nikad ni na što ne misliš. Nikad ne misliš ni o čemu osim o vlastitom zadovoljstvu. Mogao si smisliti kako ćeš u noći doći ovamo čak s Jacksonovog otoka da bi se smejao našim jadima, mogao si smisliti kako ćeš mene smotati s onom laži o snu, ali uopšte nisi ni pomislio da se sažališ na nas i prištediš nam tugu.«
»Tetice, sad znam da je to bilo ružno, ali nisam hteo da tako ispadne. Nisam, časna reč. Osim toga, nisam one noći došao ovamo zato da bih vam se smejao.«
»Zbog čega si onda dolazio?«
»Zato da ti kažem kako se ne morate za nas brinuti, jer se nismo utopili.«
»Tome, Tome, ja bih bila najsretnije stvorenje na celom svetu kad bih mogla da poverujem da je tebi ikad pala na pamet neka tako lepa misao, ali i sam znaš da nije tako – a i ja to znam, Tome.«
»Zbilja, zbilja jesam, tetice – ne maknuo se s mesta ako nisam.«
»O, Tome, nemoj lagati – nemoj još i to. Zbog toga sve postaje još sto puta gore.«
»Ne lažem, tetice, to je istina. Hteo sam da ti ne budeš tužna – samo zbog toga sam i došao.«
»Dala bih celi svet da mogu u to poverovati – time bi se iskupio za veliki deo svojih greha, Tome. Onda bi mi gotovo bilo i drago što si pobegao i tako se zločesto poneo. Ali nekako u to ne verujem jer… dete moje, zašto mi se nisi javio?«

     »Eto, vidiš, tetice, kad ste počeli razgovarati o zadušnicama, meni je na pamet pala posve šašava zamisao da bismo se nas trojica mogli vratiti i sakriti u crkvi pa mi je bilo teško da to pokvarim. Tako sam koru od drveta stavio natrag u džep i zadržao jezik za zubima.«
     »Kakvu koru?«
       »Koru na kojoj sam napisao da smo nas trojica otišli u gusare. Sad mi je žao što se nisi probudila kad sam te poljubio – žao mi je, časna reč.«
        Krute se crte na tetkinu licu opustiše i nenadana joj nježnost sinu u očima.
    »Zaista si me poljubio, Tome?«
     »Pa, da, jesam.«
     »Sigurno, Tome?«
       »Pa, da, jesam, poljubio sam te, tetice – najsigurnije što može biti.«
      »Zašto si me poljubio, Tome?«
       »Jer te jako volim, a ti si ležala i ječala pa mi te bilo žao.«
Ove su reči imale u sebi prizvuk istine. Kada je progovorila, stara je gospođa teško mogla prikriti drhtaj u glasu:
          »Poljubi me opet, Tome! A sad se nosi u školu i ne gnjavi me više.«

      Čim je Tom otišao, ona pojuri do ormara i odande izvadi upropašteni kaputić u kojem je Tom bio otišao u gusare. Onda zastade držeći ga u ruci i reče sama sebi:
     »Ne, ne usuđujem se. Jadni dečak, izgleda mi da je to sve slagao – ali je to blagoslovljena, blagoslovljena laž koja me toliko utešila. Nadam se da će mu Gospodin – znam da će mu Gospodin oprostiti jer ga je samo dobro srce navelo da to kaže. Ali ja ne želim otkriti da je to laž. Neću ni gledati.«

      Odložila je kaputić i za trenutak zamišljeno zastala. Dvaput je ispružila ruku za tim komadom odeće i dvaput se zaustavila. Osmelila se još jednom i ovaj put samu sebe ohrabrila pomišlju: »To je bila laž u dobroj nameri – u dobroj nameri – neću dopustiti da me to rastuži.« Pretraži džep na kaputiću pa je trenutak kasnije kroz more suza čitala ono što je pisalo na komadiću kore i govorila: »Sad bih tom dečaku mogla sve oprostiti, pa da je počinio i milion greha!«


Dvadeseto poglavlje


      U držanju je tetke Polly, kada je poljubila Toma, bilo nešto posebno što je raspršilo njegovu potištenost i vratilo mu raniju vedrinu i radost. Krenuo je u školu i na svoju veliku sreću na početku Livadnog puta nabasao na Becky Thatcher. Uvek se ponašao u skladu sa svojim raspoloženjem pa joj bez i najmanjeg kolebanja pritrča i reče:

»Becky, danas sam se ponašao jako ružno i žao mi je zbog toga. Neću to nikad, nikad više učiniti, sve dok sam živ – molim te, daj da se pomirimo?«

Devojčica je stala i prezirno ga pogledala pravo u lice:

»Bila bih vam zahvalna kad bi me poštedeli svojeg društva, gospodine Thomase Sawyeru. Nikad više neću s vama ni reč progovoriti.«

    Ona visoko diže glavu i pođe dalje. Tom se tako zabezeknu da u sebi nije našao čak ni dovoljno prisutnosti duha da joj odbrusi: »Pa što onda, gospođice Pametnjakovićko?«, pre nego što je već bilo prekasno da išta kaže. I tako nije rekao ništa. No, ipak se svojski razbesneo. Zlovoljno se dovuče u školsko dvorište žaleći što ona nije muško i zamišljajući kako bi je tada izmlatio. Uskoro naleti na nju i u prolazu joj dobaci neku zajedljivu primedbu. Ona mu ne ostade dužna pa uzajamna ljutnja sada otvoreno izbi. Becky se, u žestokom uzbuđenju u kakvu je bila, činilo kako nikada neće dočekati da »zazvoni za nastavu«, toliko je jedva čekala da vidi kako će Tom izvući batine zbog umrljane čitanke. Ako se ranije i kolebala u tome hoće li ili neće raskrinkati Alfreda Templea, Tomova je oštra uvreda potpuno odgnala svaku neodlučnost.

     Jadna devojčica nije znala koliko se brzo i njoj samoj približava nevolja. Gospodin Dobbins, njihov učitelj, bio je zašao već i u srednje godine, a da nije ostvario cilj kojem je stremio. Želja je njegova života bila da postane lekar, ali je siromaštvo bilo odlučilo da će ga učiniti tek običnim seoskim učiteljem.. Svaki je dan on iz ladice na katedri izvlačio neku tajanstvenu knjigu i povremeno se, kada nitko od učenika ne bi odgovarao, zadubljivao u nju. Držao je tu knjigu uvek pod ključem. Nije bilo u školi nijednog derišta koje nije umiralo od želje da zaviri u nju, samo nikada niko za to nije imao prilike. Svaki dečak i svaka devojčica imali su svoju teoriju o naravi te knjige, ali se ni dve od tih teorija nisu poklapale, a nije bilo ni načina da se u vezi s tim slučajem dođe do pravih činjenica. Prolazeći pored katedre koja je stajala blizu vrata, Becky opazi ključ u bravi! Bio je to neprocenjiv trenutak. Obazre se uokolo, ustanovi da je sama i u sledećem joj se trenu knjiga nađe u rukama. Ono što je stajalo na koricama knjige – »Anatomija« iz pera nekakva profesora – nije joj ništa značilo pa stoga uze prevrtati listove. Odmah naleti na lepo obojen bakrorez s leve strane naslovnog lista – čovečiji lik, i to potpuno go. U tom trenu na stranicu pade nečija sena i kroz vrata uđe Tom Sawyer, a pogled mu se spusti na sliku. Becky htede navrat-nanos sklopiti knjigu, no nekom zlom srećom do polovice podera baš onaj prilog u boji, i to točno po sredini. Ona gurnu knjigu u ladicu na katedri, okrenu ključ pa od sramote i jada briznu u plač.

»Tome Sawyeru, takav podlac kao ti niko ne može biti. Uhodiš ljude i zaviruješ u ono što oni gledaju.«

»Otkud sam ja mogao znati da ti nešto gledaš?«

»Sram te može biti, Tome Sawyeru, ionako ćeš me tužiti. Oh, što ću sad, što ću sad! Dobiću batina, a još me nikad nisu tukli u školi.«

Onda je lupnula nožicom i rekla:

»Pa onda budi podlac ako baš hoćeš! Ja znam još nešto što će se nekome dogoditi. Samo čekaj i videćeš. Gadiš mi se, gadiš i gadiš!« – pa u novoj provali plača izjuri iz školske zgrade.

Tom ostade nepomično stajati, prilično zbunjen ovim bijesnim napadom. Uskoro reče sam sebi:

     »Kakve su blesače te cure. Nikad je nisu tukli u školi. Koješta, kao da su batine nešto! To se od cure može i očekivati – sve su one tako tankih živaca i zečjeg srca. Ja, naravno, tu malu ludaču neću tužiti starom Dobbinsu jer ima drugih načina da se s njom obračunam, i to načina koji nisu tako podli, ali što s tim? Stari Dobbins će pitati ko mu je poderao knjigu. Niko se neće javiti. Onda će on postupiti onako kao što uvek radi – prvo će pitati jednog, pa drugog, a kad dođe do prave devojčice, sve će mu biti jasno bez ijedne reči. Decvojčicama se na licu uvek sve vidi. Nemaju one kičme. I onda će je istući. Bome, Becky Thatcher je upala u takav škripac da će se iz njega teško izvući.« Tom još koji čas promozga o tome, a onda dodade: »Uostalom, baš dobro. Ona bi volela videti mene u sličnom položaju – neka se sad malo preznoji!«

    Tom se pridruži gomili đaka koji su vani zbijali vragolije. Za nekoliko trenutaka stiže i učitelj i »zazvoni za nastavu«. Toma učenje baš nekako i nije zanimalo. Svaki put kada bi kradomice bacio pogled na žensku stranu učionice, uznemirilo bi ga Beckyno lice. S obzirom na sve, nije ju želio žaliti, ali mu ta želja nije mnogo pomagala. O nekakvu pak osećaju zluradog likovanja nije bilo ni spomena. Malo zatim učitelj otkri njegovu umrljanu čitanku pa je nakon toga Tomu neko vreme glava bila puna vlastitih briga. Becky se bila trgnula iz svojega očajničkog mrtvila te je sada sa živim zanimanjem pratila što se zbiva. Nije očekivala da će se Tom, time što će poreći da je sam prolio tintu po čitanci, moći izvući iz nevolje i bila je u pravu. Poricanje kao da je samo još i pogoršalo Tomov položaj. Becky je ranije bila pretpostavila da će je to obradovati i sada je pokušavala samu sebe da uveri da se zaista i raduje, ali je otkrila da u to baš i nije sigurna. Kada su stvari počele ići sa zla na gore, osetila je u sebi poticaj da ustane i oda Alfreda Templea, ali se suzdržala i prisilila samu sebe da ostane mirna – jer će, govorila je sama sebi, »on sigurno reći da sam ja poderala onu sliku. Neću reći ni reči, pa da mu je i život u pitanju.«
T     om je podneo batine i vratio se na svoje mesto, nimalo ojađen, jer je mislio da je možda u nekom natezanju, i ne znajući, sam prolio tintu po čitanci – a poricao je reda radi, kao i zato što je to bio običaj, a onda je načelno ustrajao u tom poricanju.
     Prođe ceo sat: učitelj je sedeo na svom prestolu i mirno kunjao, a vazduh je bio snen od učeničkog mrmljanja. Zatim se gospodin Dobbins ispravi, zevnu pa otključa katedru i posegnu za knjigom, ali neodlučno zastade, kao da ne zna bi li je izvadio iz ladice ili ne. Većina učenika načas nehajno podiže pogled prema njemu, no dvoje je među njima napetim pogledom pratilo svaki učiteljev pokret. Gospodin Dobbins neko je vreme rastreseno pipkao knjigu prstima, zatim je izvadi i zavali se u naslonjač s naerom da počne da čita. Tom letimično pogleda Becky. Jednom je bio video progonjenog i bespomoćnog zeca, puška mu bila uperena u glavu, a izgledao je baš kao i ona sada. Smesta je zaboravio da su u zavadi. Brzo – nešto se mora učiniti! I to munjevitom brzinom! No, pred neminovnošću je bliske pogibelji nestalo sve njegove dosetljivosti. O, da – nešto mu je ipak palo na pamet! Potrčaće, zgrabiti knjigu, jurnuti kroz vrata i pobeći. No, na kratak se čas pokoleba u svojoj odlučnosti i prilika propade – učitelj je već bio otvorio knjigu. Da se Tomu mogla još jednom pružiti propuštena prilika! Prekasno, za Becky sad više nema spasa, pomisli on. Idućeg se trenutka učitelj zagleda u učenike. Sve se oči spustiše pred tim pogledom. Bilo je u njemu nečega od čega čak i nedužni protrnuše od straha. Tišina potraja koliko bi nekome trebalo da izbroji do deset, a u učitelju se za to vrijeme skupljao bes. Onda progovori:

»Ko je poderao ovu knjigu?«

Ni glaska. Moglo se čuti i muhu da proleti. Duboka je tišina i dalje trajala, a učitelj na jednom licu za drugim tražio znakove krivnje.

»Benjamine Rogerse, jesi li ti poderao ovu knjigu?«

Odrečan odgovor. Ponovno stanka.

»Josephe Harperu, a ti?«

Još jedan odrečan odgovor. Tomova je nelagoda sve više rasla zbog mučne sporosti ovoga postupka. Učitelj pogledom pređe po klupama u kojima su sedeli dečaci, časak porazmisli, aonda se okrenu prema devojčicama:

»Amy Lawrence?«

Odmahivanje glavom.

»Gracie Miller?«

Isti znak.

»Susan Harper, jesi li ti to učinila?«

Još jedan negativan odgovor. Sledeća je na redu bila Becky Thatcher. Tom je od uzbuđenja drhtao od glave do pete, osećajući svu beznadnost njezina položaja.

»Rebecca Thatcher« – Tom baci letimičan pogled na njezino lice: bilo je belo od straha – »jesi li ti… Ne, pogledaj me u oči« – ona zalomi rukama prizivajući pomoć – »jesi li ti poderala ovu knjigu?«

Poput munje, jedna misao sevnu u Tomovoj glavi. On skoči na noge i povika: »Ja sam je poderao!«

Učenici zapanjeno iskolačiše oči na ovu neverovatnu ludost. Tom načas zastade da sabere zbrkane misli, a kada je istupio da primi kaznu, iznenađenje, zahvalnost i divljenje kojima ga obasjaše oči jadne Becky, učiniše mu se kao dovoljna nagrada i za stotinu batinanja. Nadahnut divotom vlastitoga čina, bez ijednoga je jauka podneo najnemilosrdnije šibe što ih je gospodin Dobbins ikada nekome udelio. Isto je tako ravnodušno dočekao dodatnu okrutnu naredbu da nakon nastave za kaznu još dva sata mora ostati u školi – jer je znao ko će ga  čekati napolju sve do kraja njegovog zatočeništva i ta dva dosadna sata neće smatrati izgubljenim vremenom.

Te je večeri Tom otišao u postelju smišljajući kako da se osveti Alfredu Templeu jer mu je Becky, uz mnogo srama i kajanja, bila sve ispričala, ne zaboravivši ni vlastitu podmuklost. No, čak je i čežnja za osvetom ubrzo uzmaknula pred ugodnijim mislima te on konačno usnu, dok su mu Beckyne poslednje reči sanjivo odzvanjale u uhu:
»Tome, kako si samo mogao biti tako plemenit?«

Mark Twen, Doživljaji Toma Sojera 

nastavak: Romani u nastavcima 

Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( 4 ,5, 6,7 )

4

       Nisam imao nekog naročitog posla, pa sam sišao do kupatila i pravio mu društvo dok se brijao. Bili smo jedini u kupatilu, jer su svi još bili na utakmici. Unutra je bilo pakleno vruće, a prozori potpuno zamagljeni. Tu je bilo desetak lavaboa, duž čitavog zida. Stredleter je stao ispred jednog u sredini. Seo sam na susedni lavabo i počeo da otvaram i zatvaram hladnu vodu - to mi je kao neka glupa navika, šta li. Stredleter je zviždao "Pesmu Indije" dok se brijao. Zviždao je vrlo prodorno, tako da nikad u suštini nije pogađao melodiju, a uvek je birao neku pesmu koja je teška za zviždanje, čak i za onog koodlično zviždi, kao tu "Pesmu Indije" ili "Pokolj na Desetoj aveniji". Baš je umeo da upropasti pesmu.


      Sećate se kad sam pomenuo da je Ekli vrlo aljkav tip? Eto, i Stredleter je bio takav, ali na drugi način. Stredleter je bio više potajno aljkav. Uvek je dobro izgledao, ali trebalo je, recimo, videti njegov brijač. Bio je sav zarđao i pun sapunice, dlaka i drugih gadosti. Nikad ga nije prao ili nešto. Uvek je dobro izgledao kad bi okončao doterivanje, ali je svejedno bio aljkav, to ja najbolje znam. Doterivao se da dobro izgleda zato što je bio ludo zaljubljen u sebe. Smatrao je da je najzgodniji tip na zapadnoj hemisferi. On jeste bio zgodan tip - priznajem. Ali bio je u suštini od onih lepotana za koje vaši roditelji, kad vide njihovu sliku u školskom almanahu, odmah pitaju: "Ko je ovaj mladić?" Mislim, bio je tip lepotana kakav se viđa u almanahu. U Pensiju je bilo mnogo likova koji su po meni mnogo bolje izgledali od Stredletera, ali oni ne bi lepo izgledali da im vidiš slike u almanahu. Izgledali bi kao da imaju velike noseve ili klempave uši. Često sam se u to uverio.

      Sve u svemu, sedeo sam na lavabou pored kojeg se Stredleter brijao i otvarao sam kao vodu i zatvarao je. Još sam imao onu crvenu lovačku kapu na glavi, sa štitnikom naopako i sve. Baš sam se zaludeo za nju.

     "Ej", reče Stredleter. "Hoćeš li da mi učiniš jednu veliku uslugu?"

     "Šta?" rekoh. Nisam bio posebno oduševljen. Uvek je tražio da mu učiniš neku veliku uslugu. Uzmimo tako nekog lepotana, ili tipa koji misli da je glavni dasa - takvi će uvek tražiti da im učiniš neku veliku uslugu. Samo zato što oni luduju za sobom, misle da si i ti lud za njima i da jedva čekaš da im učiniš uslugu. Komično je to, u neku ruku.

      "Izlaziš li večeras?" rekao je.

    "Možda. Možda i neću. Ne znam. Zašto?"

      "Treba da pročitam oko sto stranica istorije za ponedeljak", rekao je. "Kako bi bilo da mi napišeš sastav iz engleskog? Moram da ga predam u ponedeljak, zato te i pitam. Šta kažeš, a?"

      To je stvarno bila ironija. Najozbiljnije.

       "Ja sam taj koga izbacuju iz proklete škole, a ti od mene tražiš da ti napišem prokleti sastav", rekoh.

     "Aha, znam. Ali problem je što moram da ga predam u ponedeljak. Budi drug. Budi drugarčina. Važi?" Nisam mu odmah odgovorio. Neke skotove kao što je Stredleter treba ponekad držati u neizvesnosti.

     "O čemu?" rekoh.

      "O bilo čemu. Bilo kakav opis. Soba. Ili kuća. Ili nešto gde si nekad živeo - znaš već. Samo da je neki žešći opis." Zevnuo je iz sve snage dok je to govorio. Muka mi pripadne od takvih stvari. Mislim, kad neko zeva baš kad traži da mu učiniš neku prokletu uslugu.

       "Nemoj samo previše dobro da ga napišeš", rekao je. "Onaj kreten Hercel misli da si genije za engleski, a dobro zna da smo u istoj sobi. Zato bolje da ne staviš sve zareze i ostalo tamo gde bi trebalo."

       To je još nešto od čega mi se obavezno smuči. Mislim, kad dobro pišeš sastave, a neko počne da ti priča o zarezima. Stredleter je uvek radio takve stvari. Hteo je da pomisliš kako je jedini razlog što on piše bezvezne sastave to što stavlja sve zareze na pogrešna mesta. U tome je pomalo ličio na Eklija. Sedeo sam jednom pored Eklija na košarkaškoj utakmici. Imali smo suludog tipa u ekipi, Hauvija Kojla, koji je znao da ubaci s pola terena, bez da pipne tablu ili nešto. Ekli je stalno ponavljao, u toku čitavog prokletog meča, da je Kojl savršeno građen za košarku. Ljudi moji, kako mrzim takve stvari.

       Na kraju mi je dosadilo da sedim na tom lavabou, pa sam se odmakao dva-tri koraka i počeo da stepujem, tek onako, iz zezanja. Ne znam u stvari da stepujem ili nešto, ali u kupatilu je bio kameni pod, idealan za stepovanje. Počeo sam da imitiram nekoga sa filma. Iz nekog mjuzikla. Muka mi je od filmova, ali volim da imitiram te stvari. Stredleter me posmatrao u ogledalu dok se brijao. Dajte mi samo publiku. Živi sam egzibicionista. "Ko sam ja? Ja sam mali guvernerov sin", rekoh. Odlepio sam. Stepovao sam po čitavom kupatilu. "Tata mi brani da stepujem. Tera me u Oksford. Ali nema šanse, step mi je u krvi." Stari Stredleter se smejao. Nije imao loš smisao za humor. "Večeras je premijera Zigfeldovih ludorija." Gubio sam dah. Teško da ga uopšte imam. "Zvezda programa ne može da nastupi. Pijan je kao mazga. Ko će ga zameniti? Ja, eto ko. Prokleti mali guvernerov sin."

     "Gde si nabacio tu kapu?" reče Stredleter. Mislio je na moju lovačku kapu. Tek tada je primetio.

     Prestao sam da se glupiram, ionako sam već izgubio dah. Skinuo sam kapu i pogledao je, jedno devedeseti put. "Uzeo sam je jutros u Njujorku. Za dolar. Sviđa ti se?"

       Klimnuo je glavom. "Moćna je." Samo mi je laskao, u suštini, jer je odmah dodao: "Slušaj, hoćeš li da mi napišeš taj sastav? Moram da znam."

      "Ako stignem - hoću, ako ne stignem - neću", rekoh. Prišao sam i ponovo seo na lavabo pored njega. "S kojom izlaziš? S Ficdžeraldovom?"

     "Ni u ludilu! Otkačio sam tu prasicu, rekao sam ti već."

      "Je l'? Daj je onda meni. Bez zezanja. Ona je moj tip."

     "Uzmi je... ali matora je za tebe."

       Iznenada - bez ikakvog razloga u suštini, osim što sam bio nekako raspoložen za glupiranje - došlo mi je da skočim s lavaboa i dočepam Stredletera u polunelson. To je rvački zahvat, ukoliko niste znali, kad nekome stegneš kragnu i daviš ga do smrti, ako ti je baš stalo. I skočio sam. Bacio sam se na njega kao prokleti panter.

      "Prekini, Holdene", rekao je Stredleter. Njemu nije bilo do zezanja. Brijao se i sve. "Šta hoćeš - da otfikarim prokletu glavu ili nešto?"

      Ali nisam ga pustio. Pošteno sam primenio taj polunelson na njemu. "Oslobodi se iz moje mengele", rekoh.

     "Isuse Hriste!" Spustio je brijač, naglo trgnuo rukama i nekako razbio moj zahvat. On je veoma snažan tip. Ja sam veoma slab tip. "A sad dosta tih gluposti!" rekao je. Nastavio je da se brije, sve ispočetka. Uvek se dvaput brijao, da bi čarobno izgledao. Tim govnjivim brijačem.

       "S kojom imaš sudar ako nije Ficdžeraldova?" upitah. Ponovo sam seo na lavabo pored njega. "Sa onom malom Filis Smit?"

      "Ne. Trebalo je, ali propali su nam neki dogovori. Sad sam odvojio cimerku Bad Touve devojke... Ej, zaboravio sam da ti kažem. Ona tezna."

       "Ko to?" rekoh.

       "Moja riba."

         "Je l'?" rekoh. "Kako se zove?" Baš me zainteresovalo.

         "Samo da se setim... Aha. Džin Galager."

        Ljudi moji, samo što nisam pao mrtav kadsam ga čuo.

        "Džejn Galager", rekoh. Čak sam se digao s lavaboa kad sam ga čuo. Samo što nisam pao mrtav, kunem se. "Naravno da je znam. U suštini, živeli smo vrata do vrata pretprošlog leta. Imala je tog ogromnog pinč-dobermana. Tako sam je i upoznao. Njen ker je stalno zalazio u naše..."

       "Stojiš mi na svetlu, Holdene", rekao je Stredleter. "Moraš li baš tu da stojiš?"

       Ljudi moji, kako sam se uzbudio. Bez zezanja.

       "Gde je ona?" upitah. "Trebalo bi da siđem i pozdravim je ili nešto. Gde je? U aneksu?"

      "Aha."

      "Kako to da me spomenula? Gde ide, u B. M.? Govorila je da će možda tamo. Govorila je i da će možda u Šipli. Kako to da me spomenula?" Baš sam se uzbudio. Najozbiljnije.

      "Isuse, otkud bih ja znao? Diži se, hoćeš li? Sediš mi na peškiru", rekao je Stredleter. Sedeo sam na njegovom idiotskom peškiru.

       "Džejn Galager", rekoh. Nikako da dođem sebi. "Isuse Hriste."

       Stari Stredleter je mazao kosu briljantinom. Mojimbriljantinom.

       "Ona je igračica", rekoh. "Balet i ostalo. Vežbala je po dva sata svakog dana, po najgoroj vrućini i svemu. Bojala se samo da joj to ne pokvari noge da postanu onako mišićave, znaš. Stalno sam s njom igrao čekers."

    "Šta si stalno igrao s njom?"

     "Čekers."

       "Čekers,Isuse!"

        "Aha. Ona nikad nije pomerala svoje kraljeve. Šta je radila - kad god dobije kralja, nije ga pomerala. Samo bi ga ostavila u zadnjem redu. Sve svoje kraljeve postrojila bi u zadnjem redu. Nikad nije igrala s njima. Jednostavno joj se sviđalo kako izgledaju kad su svi zajedno u zadnjem redu."

      Stredleter je ćutao. Mnoge ljude uopšte ne interesuju takve stvari.

      "Njena majka je bila u istom klubu kao i mi", rekoh. "Ponekad sam igračima nosio pribor za golf, da zaradim nešto. Nosio sam i njenoj majci nekoliko puta. Trebalo joj je oko sto sedamdeset udaraca za devet rupa."

     Stredleter jedva da je slušao. Češljao je svoje čarobne uvojke.

       "Trebalo bi da siđem, bar da je pozdravim", rekoh.

       "Pa što ne odeš?"

       "Evo sad ću, za minut."

       Ponovo je počeo da pravi razdeljak. Trebalo mu je jedno sat vremena da se očešlja.

      "Njeni su se razveli. Majka joj se preudala za nekog alkosa", rekoh. "Za nekog mršavog tipa sa dlakavim nogama. Sećam ga se. Stalno je šetao u gaćama. Džejn mi je rekla da je on navodno neki dramski pisac ili nešto, ali sve što sam ja video bilo je kako loče i sluša svaku prokletu emisiju krimi drama na radiju. I kako jurca go-golcat po prokletoj kući. Onako pred Džejn i sve."

     "Je l'?" reče Stredleter. To ga je već zainteresovalo. Kako alkos jurca go-golcat po kući, i to pred Džejn. Stredleter je bio krajnje seksualno nastrojen skot.

      "Imala je bezvezno detinjstvo, najozbiljnije."

       To ga već nije interesovalo. Interesovao ga je samo neki žešći seks ili nešto.

        "Džejn Galager. Isuse." Nikako mi nije izlazila iz glave. Baš nikako. "Trebalo bi da siđem, bar da je pozdravim."

       "Zašto, kog đavola, ne odeš, umesto što to stalno ponavljaš?" reče Stredleter.
       Prišao sam prozoru, ali ništa se nije videlo kroz njega jer je bio sav zamagljen od pare u kupatilu.

      "Nisam trenutno raspoložen", rekoh. I nisam bio. Treba biti posebno raspoložen za takve stvari. "Mislio sam da je otišla u Šipli. Ubeđen sam bio da je otišla u Šipli." Hodao sam malo po kupatilu. Nisam imao šta drugo da radim. "Je l' joj se dopala utakmica?"

      "Aha, mislim. Ne znam."

      "Je l' ti rekla da smo stalno igrali čekers ili nešto?"

       "Ne znam. Isuse, tek sam jeupoznao", reče Stredleter. Konačno je očešljao svoju čarobnu kosu. Sklanjao je svoj govnjivi toaletni pribor.

       "Slušaj. Pozdravi je od mene, hoćeš?"

        "Važi", reče Stredleter, ali znao sam da verovatno neće. Uzmite tako nekog tipa kao što je Stredleter, takvi nikad ne prenose vaše pozdrave drugima.

     Vratio se u sobu, a ja ostao još malo u kupatilu, razmišljajući o staroj Džejn. Onda sam se i ja vratio u sobu.

       Stredleter je vezivao kravatu pred ogledalom kad sam ušao. Provodio je pola života pred ogledalom, ako ne i više. Seo sam u fotelju i malo ga kao posmatrao.

       "Ej", rekoh. "Nemoj da joj kažeš da su me izbacili."

      "Važi."

      To je bila dobra stvar kod Stredletera. Nisi morao da mu objašnjavaš svaku prokletu sitnicu, kao Ekliju. Uglavnom, mislim, zato što nije bio preterano zainteresovan. Baš zato. S Eklijem je bilo drukčije. Taj skot je svuda zabadao nos.

       Obukao je moj karirani sako.

        "Isuse, potrudi se da ga ne razvučeš preko čitave sobe", rekoh. Obukao sam ga možda dvaput pre toga.

       "Ne brini. Gde su, kog đavola, moje cigarete?"

      "Na stolu." Nikad nije znao gde je šta ostavio. "Ispod tvog šala." Gurnuo ih je u džep sakoa - u džepmogsakoa.

      Najednom sam okrenuo štitnik one lovačke kape napred, za promenu. Najednom je počela da me hvata kao neka nervoza. Ja sam prilično nervozan tip. "Slušaj, gde ćeš da je vodiš?" upitah ga. "Znaš li gde ćeš?"

       "Ne znam. U Njujork, ako stignemo. Uzela je izlaz samo do pola deset, Isuse."

       Nije mi se dopao način na koji je to izgovorio, pa mu rekoh: "Verovatno nije znala koliko si neodoljiv i šarmantan. Da je znala, verovatno bi uzela izlaz do pola deset ujutru."

      "Živa istina", reče Stredleter. Teško je bilo uzdrmati ga. Bio je suviše umišljen. "Nego, pustimo sad zezanje. Uradi mi taj sastav", rekao je. Obukao je kaput i bio spreman da krene. "Ne moraš nešto da se polomiš oko toga, samo neka bude žešće opisno. Važi?"

       Nisam mu odgovorio. Nije mi bilo do toga. Samo sam rekao: "Pitaj je da li još drži sve kraljeve u zadnjem redu."

       "Važi", rekao je Stredleter, ali znao sam da neće. "Uživaj." Izleteo je iz sobe, tresnuvši vratima.

       Ostao sam da sedim još nekih pola sata pošto je otišao. Mislim, samo sam sedeo u fotelji, ništa nisam radio. Stalno sam mislio na Džejn i kako Stredleter ima sudar sa njom i sve. Takva me nervoza spopala od toga da sam gotovo poludeo. Rekao sam vam već koliko je taj skot Stredleter bio opsednut seksom.

    Iznenada, Ekli je opet upao u sobu, kroz proklete zavese oko tuša, naravno. Prvi put u mom idiotskom životu bilo mi je istinski drago što ga vidim. Skrenuo mi je misli na drugu stranu.

       Muvao se po sobi sve negde do večere, pričajući o svim tipovima koje ne podnosi u Pensiju, cedeći usput ogromnu bubuljicu na bradi. Nije se čak ni poslužio maramicom. U svakom slučaju, nikad ga nisam video da je upotrebljava.



5


     U Pensiju smo subotom uveče uvek dobijali isto jelo. To je kao trebalo da bude posebna čast, jer su nam davali biftek. Kladio bih se u hiljadu dolara da su to radili samo zato što mnogi roditelji dolaze nedeljom u posetu, pa je stari Tarmer verovatno zamišljao da će svaka majka pitati svog zlatnog sinčića šta je prethodnog dana večerao, a onda će on reći: "Biftek". Kakva prevara. Trebalo je videti te bifteke. Nešto malo, tvrdo i suvo, jedva je moglo da se seče. Uz te bifteke smo uvek dobijali neki zgrudvani pire od krompira, a za dezert 'Braon Beti', neki kolač od jabuka koji niko nije jeo, osim možda onih klinaca iz nižih razreda što nisu ni znali za bolje - i likova kao što je Ekli, koji sve jedu.

     Lepo je bilo, ipak, kad smo izašli iz sale za ručavanje. Napadalo je bar deset santimetara snega i vejalo je kao ludo. Bilo je neviđeno lepo i svi smo počeli da se grudvamo i jurcamo na sve strane. Vrlo detinjasto, ali svi su istinski uživali u tome.

      Nisam izlazio s nekom devojkom ili negde, pa smo ja i taj moj drugar, Mel Brosar, član rvačke ekipe, rešili da odemo autobusom do Edžerstauna i tamo uzmemo po hamburger i možda odgledamo neki glupi film. Ni ja ni on nismo bili raspoloženi da zaglavimo čitavu noć u sobi. Pitao sam Mela ima li nešto protiv da i Ekli pođe sa nama. Pitao sam to zato što Ekli nikad ništa nije radio subotom uveče, samo je sedeo u sobi i cedio bubuljice ili nešto. Mel je rekao da nema ništa protiv, ali nije bio oduševljen tom idejom. Nije baš obožavao Eklija. Sve u svemu, obojica smo otišli gore u sobe da se spremimo i sve i, dok sam obuvao kaljače i ostalo, doviknuo sam Ekliju hoće li u bioskop. Lepo je mogao da me čuje kroz one zavese oko tuša, ali nije odmah odgovorio. Takvi tipovi mrze da vam odmah odgovore. Najzad se pojavio, kroz proklete zavese, stao na ivicu tuš-kade i pitao ko sve ide osim mene. Uvek je morao da zna ko sve ide. Kunem se, kad bi taj tip doživeo negde brodolom, a ti ga spaseš prokletim čamcem, obavezno bi pitao ko vesla u čamcu pre nego što bi ušao. Rekao sam mu da ide i Mel Brosar.

    "Taj kreten..." rekao je. "U redu. Pričekaj malo." Bilo je kao da ti čini ne znam kakvu uslugu.

     Trebalo mu je jedno pet sati da se spremi. Dok sam ga čekao, otvorio sam prozor i napravio grudvu. Sneg je bio odličan za grudve. Ali nisam je bacio na nešto. Krenuo sam bio da je bacim. Na auto koji je bio parkiran s druge strane ulice. Ali predomislio sam se. Automobil je izgledao tako lep i beo. Onda sam krenuo da je bacim na hidrant, ali i on je izgledao previše lep i beo. Na kraju je uopšte nisam bacio. Samo sam zatvorio prozor i šetao s grudvom po sobi, stiskajući je da bude što tvrđa. Malo kasnije, još sam je imao kad smo ja, Brosar i Ekli ušli u autobus. Vozač je otvorio vrata i naterao me da je bacim. Rekaosam mu da neću nikoga da gađam, ali nije mi verovao. Ljudi nikad ne veruju kad im nešto kažete.

     Brosar i Ekli su već gledali film koji se davao pa smo samo uzeli hamburgere i malo igrali flipere, a onda se vratili autobusom u Pensi. Nije mi bilo preterano žao što nisam gledao film. To je izgleda bila neka komedija, s Keri Grantom i ostalim fazonima. Osim toga, bio sam već jednom u bioskopu s Eklijem i Brosarom. Obojica su se smejali kao hijene stvarima koje nisu bile čak ni smešne. Nije mi prijalo ni da sedim u bioskopu pored njih.

      Bilo je tek petnaest do devet kad smo se vratili u Pensi. Stari Brosar je bio zaluđen za bridž pa je otišao da iskopa neko društvo za partiju. Ekli se usidrio u mojoj sobi, tek onako, za promenu. Samo, umesto da sedne na naslon Stredleterove fotelje, legao je ovog puta na moj krevet, s licem nasred mog jastuka i svega. Počeo je da govori onim monotonim glasom, cedeći usput sve one bubuljice. Uputio sam bar hiljadu aluzija da ga se otarasim, ali ništa nije vredelo. Samo je i dalje tupio tim stravično monotonim glasom, sve o istoj ribi s kojom je kao imao seksualni odnos prethodnog leta. Pričao mi je već milion puta o tome, i svaki put je bilo drukčije. Čas joj ga davao u 'bjuiku' nekog rođaka, čas ga je primala ispod nekog nadvožnjaka. Sve su to bile obične gluposti, naravno. Ako je iko bio nevin, to je bio on. Sumnjam čak da je ikad pipnuo neku devojku. Sve u svemu, na kraju sam morao da budem otvoren i kažem mu kako treba da napišem sastav za Stredletera i da je poželjno da se izgubi već jednom iz sobe kako bih mogao da se koncentrišem. Najzad je to i uradio, ali mu je, po običaju, trebalo dosta vremena za to. Kad je otišao, obukao sam pidžamu i bade-mantil, stavio onu lovačku kapu na glavu i počeo da pišem sastav.

   Problem je bio što nisam mogao da se setim neke sobe ili kuće ili nečega što bih opisao na način kako je to Stredleter tražio. Nisam baš lud za opisivanjem nekih kuća ili soba. I tako, napisao sam nešto o rukavici za bezbol moga brata Elija. Bila je vrlo zgodna za opisivanje. Najozbiljnije. Moj brat Eli imao je tu bezbol-rukavicu za levu ruku. Bio je levak. Ta rukavica je bila zgodna za opisivanje zato što su svuda po njoj - po prstima i svuda preko nje - bile ispisane pesme. I to zelenim mastilom. Ispisao ih je po njoj da bi imao nešto za čitanje kad je u polju, dok još niko ne tuče loptu. Sada je mrtav. Dobio je leukemiju i umro kad smo živeli u Mejnu, 18. jula 1946. Sigurno bi vam se dopao. Bio je dve godine mlađi od mene, ali bar pedeset puta inteligentniji. Bio je stravično pametan. Njegovi nastavnici su uvek pisali majci pisma o tome kakvo je zadovoljstvo imati u razredu dečaka kao što je Eli. A to nisu bile prazne priče. Tako su i mislili. Ali stvar nije samo u tome što je bio najpametniji u porodici. Bio je i najbolji, po mnogo čemu. Nikada se nije ni na koga ljutio ili nešto. Kažu da se riđokosi ljudi vrlo lako naljute, ali kod Elija to nije bio slučaj, iako je imao upadljivo crvenu kosu. Reći ću vam kakvu je crvenu kosu imao. Počeo sam da igram golf već u desetoj godini. Sećam se, jednog leta kad mi je bilo oko dvanaest, baš kad sam lansirao lopticu i sve, najednom sam kao osetio da ću, ako se okrenem, videti Elija. Osvrnuo sam se i, naravno, sedeo je na svom biciklu iza ograde - oko čitavog terena bila je ograda - sedeo je tamo, jedno sto metara iza mene, gledajući me kako igram. Takvu je crvenu kosu imao. Ljudi moji, stvarno je bio dobar klinac. Ponekad bi se toliko zasmejao nečemu što bi mu palo na pamet za stolom, usred večere, da je gotovo padao sa stolice. Bilo mi je samo trinaest godina, i hteli su da me vode kod psihologa jer sam porazbijao sve prozore na garaži. Ne krivim ih. Ozbiljno. Te noći kada je umro, spavao sam u garaži i pesnicom polupao sve proklete prozore na njoj, tek tako. Pokušao sam čak da polupam i prozore na 'karavanu' koji smo imali tog leta, ali mi je šaka već bila slomljena i sve, pa nisam mogao. Bilo je veoma glupo uraditi tako nešto, priznajem, ali jedva da sam uopšte znao šta radim, a vi niste poznavali Elija. Šaka me i sada ponekad boli, kad pada kiša ili nešto, i ne mogu više da stegnem pesnicu onako čvrsto, mislim - ali nisam preterano zabrinut zbog toga. Ionako ne nameravam da budem neki prokleti hirurg ili violinista ili ne znam šta.

    Sve u svemu, o tome sam napisao Stredleterov sastav. O Elijevoj rukavici za bezbol. Slučajno sam je imao tu, u koferu, pa sam je izvadio i prepisao pesme koje su bile ispisane po njoj. Sve što je trebalo da uradim bilo je da promenim Elijevo ime, tako da niko ne zna da je on bio moj brat a ne Stredleterov. Nisam bio preterano oduševljen što to radim, ali nisam mogao da se setim ničega tako zgodnog za opisivanje. Osim toga, nekako mi se dopalo da pišem o tome. Trebalo mi je oko sat vremena, jer sam morao da upotrebim izakanu Stredleterovu mašinu koja mi je svaki čas zapinjala. Nisam upotrebio moju zato što sam je pozajmio jednom učeniku iz druge sobe.

      Bilo je oko pola jedanaest, mislim, kada sam završio. Nisam bio nešto umoran pa sam malo gledao kroz prozor. Napolju nije više padao sneg, ali se odnekud povremeno čuo zvuk automobila koji je neko uzalud pokušavao da pokrene. Čulo se i kako stari Ekli hrče u svojoj sobi. Lepo se čulo kroz one zavese oko tuša. Imao je probleme sa sinusima pa je teško disao u snu. Taj lik je imao sve živo. Bolesne sinuse, bubuljice, kvarne zube, zadah iz usta, kvrgave nokte. Čovek je morao pomalo i da žali tog suludog skota.


6

      Neke stvari se teško pamte. Razmišljam sad o Stredleterovom povratku posle izlaska sa Džejn. Mislim, ne mogu tačno da se setim šta sam radio kad sam čuo njegove idiotske korake u hodniku. Verovatno sam i dalje gledao kroz prozor, ali ne mogu da se setim, kunem se. Bio sam stravično zabrinut, eto zašto. Kada istinski brinem zbog nečega, nije mi do zezanja. Moram čak i u klozet da odem kad sam zabrinut zbog nečega. Ali ne idem. Suviše sam zabrinut da bih odlazio. Neću da prekidam svoju brigu odlaženjem. I vi biste bili zabrinuti da ste znali Stredletera. Izašao sam nekoliko puta zajedno sa tim skotom na sudar s devojkama i znam o čemu govorim. Bio je beskrupulozan. Najozbiljnije.

       Sve u svemu, hodnik je bio popločan linoleumom i lepo sam čuo njegove glupe korake usmerene ka sobi. Ne sećam se čak ni gde sam sedeo kad je ušao - kraj prozora, ili možda u fotelji. Kunem se, ne mogu da se setim.

      Ušao je kukajući kako je hladno napolju. Onda je rekao: "Gde su, dođavola, ostali? Ovde je kao u mrtvačnici." Nisam se čak ni potrudio da mu odgovorim. Ako je bio toliko glup da ne shvati da je subota veče i da su svi napolju, ili spavaju, ili su otišli kućama za vikend, nisam hteo da se polomim objašnjavajući mu. Počeo je da se svlači. Nije ni pomenuo Džejn. Ni jednom reči. Nisam ni ja. Samo sam ga posmatrao. Sve što je rekao bilo je hvala što sam mu pozajmio moj karirani sako. Okačio ga je na vešalicu i ostavio u plakar.

     A onda, dok je razvezivao kravatu, upitao me da li sam napisao taj prokleti sastav za njega. Rekao sam mu da je tamo na njegovom prokletom krevetu. Prišao je i čitao ga, otkopčavajući košulju. Stajao je tako i nešto se kao tapšao po golim grudima i stomaku, s nekim osobito glupim izrazom na licu. Večito se tapšao po stomaku ili grudima. Bio je ludo zaljubljen u sebe.

      Najednom je rekao:"Isuse.Ovo je o prokletoj rukavici za bezbol."

      "Pa šta?" rekao sam. Mrtav hladan.

       "Kako to misliš pa šta? Rekao sam ti da mora da bude o prokletoj sobi ili kući ili nečemu."

       "Rekao si da treba da bude opisno. Kakva je sad razlika ako je o rukavici za bezbol?"

      "Dođavola." Bio je užasno ljut. Stvarno je pobesneo. "Ti sve uvek radiš naopako." Pogledao me. "Nije čudo što te izbacuju zauvek odavde", rekao je. "Nisi u stanju da uradiš ni jednu jedinu stvar kako valja. Ozbiljno ti kažem. Ni jednu jedinu stvar."

      Stredleter me i dalje šaketao u rame. Uzeo je bio četkicu za zube, pa je
premostio u usta. "Šta ste radili?" upitah. "Jesi li joj ga strpao u tim prokletim Benkijevim kolima?" Glas mi je toliko drhtao da je već bilo odvratno.

"Kakvi su to izrazi? Hoćeš li da ti isperem usta sapunom?"

 "Jesi li?"

    "To je profesionalna tajna, dečko."

     Onog što je usledilo ne sećam se baš dobro. Znam samo da sam se digao s kreveta, kao da sam krenuo dole u kupatilo ili negde, a onda sam pokušao da ga tresnem, svom snagom, pravo u onu četkicu u njegovim ustima, tako da mu razvali prokleto grlo. Ali, promašio sam. Nisam je ni zakačio. Uspeo sam samo da ga kresnem po glavi, sa strane ili negde. Verovatno ga je malo i zabolelo, mada ne koliko sam ja želeo. Verovatno bi ga gadno zabolelo, ali uradio sam to desnom rukom, a ne mogu baš da stegnem pesnicu tom rukom. Zbog one povrede o kojoj sam vam pričao.

      Sve u svemu, sećam se da sam posle toga ležao na prokletom podu, a on mi je sedeo na grudima, sav crven u licu. U stvari, navalio se prokletim kolenima na moje grudi, a bio je težak čitavu tonu. Ščepao me i za zglavke na rukama, tako da nisam mogao ponovo da ga mlatnem. Ubio bih ga, kunem se.

      "Koji ti je đavo?" ponavljao je, a njegovo glupo lice postajalo je sve crvenije i crvenije.

      "Skloni ta odvratna kolena s mojih grudi", govorio sam. Gotovo sam urlao. "Skloni se kad ti govorim, degenu odvratni."

       Ali nije se sklonio. Samo me i dalje držao za ruke, a ja mu govorio da je kreten i sve, jedno deset sati. Ne mogu više da se setim šta sam mu sve govorio. Rekao sam mu kako misli da može da ga strpa svakom ko mu padne na pamet. Rekao sam mu da ga čak i ne zanima da li devojka drži sve svoje kraljeve u zadnjem redu ili ne, i da ga to ne zanima zato što je prokleti degenerisani moron. Mrzeo je kad mu se kaže da je moron. Svi moroni mrze kad im se kaže da su moroni.

      "Umukni već jednom, Holdene", rekao je, onako velikog glupog
crvenog lica.

    "Umukni već jednom."

    "Ne znaš čak ni da li se ona zove Džejn iliDžin, moronu moronski!"

      "Umukni već jednom, Holdene - opominjem te", rekao je. Baš sam ga izludeo. "Raspaliću te ako ne umukneš."

     "Sklanjaj ta odvratna moronska kolena s mojih grudi."

       "Hoćeš li da umukneš ako te pustim?" Nisam se potrudio da mu odgovorim. Ponovio je pitanje: "Holdene, hoćeš li da umukneš ako te pustim?"

      "Da."

       Digao se s mene, pa sam i ja ustao. Grudi su me gadno bolele od njegovih odvratnih kolena. "Ti si odvratni glupi degenerisani moron", rekao sam.

       To ga je stvarno razbesnelo. Pripretio mi je svojim velikim glupim prstom ispred lica. "Holdene, opominjem te. Poslednji put. Ako ne umukneš već jednom, stvarno ću..."

      "Zašto bih?" rekoh - bukvalno sam vikao. "U tome i jeste problem sa svim moronima kao što si ti. Nikada nećete da raspravite stvari. Po tome se i vidi ko je moron. Oni nikada neće da rasprave stvari na inteligen..."

       Onda me stvarno raspalio, i samo znam da sam se ponovo našao na podu. Ne sećam se da li me nokautirao, ali mislim da nije. Prilično je teško nokautirati nekog, osim u prokletim filmovima. Ali nos mi je krvario na sve strane. Kad sam pogledao naviše, stari Stredleter je bukvalno stajao na meni. Pod rukom je imao svoj prokleti toaletni pribor. "Zašto, dođavola, ne umukneš kad ti govorim?" rekao je. Prilično je nervozno delovao. Verovatno se prepao da mi je pukla lobanja ili nešto kad sam tresnuo na pod. Šteta što nije. "Sam si, dođavola, tražio", rekao je. Ljudi moji, baš je zabrinuto izgledao.

      Nisam se trudio da ustanem. Samo sam ležao neko vreme na podu i govorio mu da je degenerisani moron. Toliko sam bio besan da sam bukvalno urlao.

      "Slušaj. Idi operi lice", rekao je Stredleter. "Čuješ li me?" Rekao sam mu neka opere on svoje moronsko lice - što je bilo prilično detinjasto, ali bio sam užasno besan.

      Rekao sam mu da ga strpa usput gđi Šmit, kada pođe u kupatilo. Gđa Šmit je bila žena našeg domara. Imala je oko šezdeset pet godina.

      Ostao sam na podu sve dok nisam čuo kako Stredleter zatvara vrata i odlazi hodnikom prema kupatilu. Zatim sam ustao. Nigde nisam mogao da nađem onu prokletu lovačku kapu. Najzad sam je našao. Bila je pod krevetom. Stavio sam je na glavu i okrenuo dobri stari štitnik naopako, kako se meni sviđa, a onda prišao ogledalu da pogledam svoje idiotsko lice. Toliko krvi nikada još niste videli u životu. Sva su mi usta bila krvava, brada, pa čak i pidžama i bade-mantil. To me delimično uplašilo, a delimično me fasciniralo. Sva ta krv i ostalo - izgledalo je kao da sam neki surov tip. Samo sam se možda dvaput tukao u životu i oba puta dobio sam batine. Nisam baš neki surov tip. Ja sam pacifista, ako baš hoćete da znate.

       Nešto mi je govorilo da je stari Ekli verovatno čuo čitavu frku i da je budan. I tako sam prošao kroz zavese od tuša u njegovu sobu, tek da vidim šta kog đavola radi. Gotovo nikada nisam odlazio u njegovu sobu. Unutra se uvek osećao neki čudan zadah, jer je bio tako aljkav u svojim ličnim navikama.



7

      Kroz zavese oko tuša dopiralo je nešto malo svetlosti iz naše sobe i mogao sam da ga vidim kako leži na krevetu. Ubeđen sam bio da je sasvim budan. "Ekli?" rekoh. "Jesi li budan?"

    "Aha."

    Bilo je prilično mračno. Stao sam na nečiju cipelu i zamalo poljubio patos. Ekli se kao pridigao na krevetu i podbočio se rukom. Lice mu je bilo debelo premazano nekim belilom, zbog bubuljica. Sablasno je izgledao u mraku. "Šta kog đavola radiš, a?" rekoh.

      "Kako to misliš, šta kog đavola radim? Pokušavao sam da zaspim kad ste vas dvojica krenuli da galamite. Zbog kog ste se đavola tukli, a?"

      "Gde je svetlo?" Nisam mogao da nađem svetlo. Klizio sam rukom preko čitavog zida.

     "Šta će ti svetlo?... Tu ti je pored ruke."

       Najzad sam našao prekidač. Ekli je podigao ruku da mu svetlost ne bije u oči.

      "Isuse!" rekao je. "Šta ti se, kog đavola, desilo! Mislio je na svu onu krv i ostalo.

      "Zakačio sam se malo sa Stredleterom", rekoh. Onda sam seo na pod. Nikada nisu imali neke stolice u sobi. Pojma nemam šta su, kog đavola, uradili sa stolicama. "Slušaj", rekoh, "jesi li raspoložen za partiju kanaste?" Bio je zaluđen za kanastu.

     "Isuse, pa ti još uvekkrvariš.Bolje stavi nešto na to."

      "Prestaće. Slušaj. Hoćeš li da odigramo jednu kanastu ili nećeš?"

       "Kanastu, Isuse. Znaš li ti uopšte koliko je sati?"

       "Nije kasno. Tek je možda oko jedanaest, pola dvanaest."

       "Tek!" reče Ekli. "Slušaj. Moram rano da ustanem za jutarnju misu, čoveče. Vas dvojica krenete da se derete i mlatite usred... Nego, zbog kog ste se đavola potukli?"

      "Duga je to priča. Neću da te zamaram, Ekli. Za tvoje dobro", rekoh. Nikada nisam razgovarao o ličnim stvarima s njim. Pre svega, bio je čak i gluplji od Stredletera. Stredleter je bio pravi pravcati genije za Eklija. "Ej", rekoh, "mogu li da spavam u Ilajevom krevetu noćas? On se ne vraća do sutra uveče, zar ne?" Dobro sam znao da se ne vraća. Haj je gotovo svakog vikenda odlazio kući.

     "Otkud ja znam kada se on vraća?" reče Ekli.

       Ljudi moji, baš me nervirao. "Kako to misliš - otkud ti znaš kad se on vraća? Nikad se ne vraća do nedeljeuveče,zar ne?"

     "Jeste, ali čoveče, ne mogu ja da puštam svakog kome to padne na pamet da spava u njegovom prokletomkrevetu."

      To me oborilo. Pridigao sam se s mesta gde sam sedeo na podu i potapšao ga po ramenu. "Pravi si princ, Ekli-sinko", rekoh. "Zar nisi znao?"

      "Ne, ozbiljno - ne mogu ja da puštam svakoga da spava..."

       "Pravi si pravcati princ. Ti si džentlmen i školovan čovek, sinko", rekoh. Stvarno je i bio. "Da nemaš slučajno neku cigaretu? Kaži 'nemam', da ne padnem mrtav."

       "Pa i nemam, ako te zanima. Slušaj, zbog kog ste se đavola potukli?"

       Nisam mu odgovorio. Samo sam ustao, otišao do prozora i pogledao napolje. Odjednom sam se osetio tako usamljen. Gotovo sam poželeo da me nema.

      "Zbog kog ste se đavola potukli, a?" rekao je Ekli, jedno pedeseti put. Stvarno je postao dosadan.

      "Zbog tebe", rekoh.

     "Zbog  mene, čoveče."

      "Aha. Branio sam tvoju prokletu čast. Stredleter je rekao da si loš karakter. Nisam mogao da ignorišem takve izjave."

       To ga je uzbudilo. "Toje rekao? Bez zezanja? Stvarno je to rekao?"

      Rekao sam mu da se samo šalim, a onda sam prišao i legao na Ilajev krevet. Ljudi moji, kako sam se bedno osećao. Osećao sam se tako prokleto usamljen.

      "Ova soba smrdi", rekoh. "Čak dovde se osećaju tvoje čarape. Zar ih nikada ne nosiš na pranje?"

       "Ako ti se ne sviđa, znaš već šta možeš da uradiš", rekao je Ekli.

        Izuzetno duhovit lik, zaista. "Kako bi bilo da ugasiš prokleto svetlo?"

       Ali nisam ga odmah ugasio. Samo sam i dalje ležao na tom Ilajevom krevetu i mislio na Džejn i sve. Pomisao na nju i Stredletera parkirane negde u tim debelguzim Ed Benkijevim kolima totalno me izluđivala. Svaki put kad pomislim na to, dolazilo mi je da skočim kroz prozor. Stvar je u tome što vi ne znate ko je Stredleter. Ja sam znao. U Pensiju su svi samopričali kako stalno imaju seksualne odnose sa devojkama - kao Ekli, na primer - ali stari Stredleter je to stvarno i radio. Lično sam poznavao bar dve devojke koje je on sredio. Živa istina.

       "Pričaj mi malo o svom fascinantnom životu, Ekli-sinko", rekoh.

       "Kako bi bilo da ugasiš prokleto svetlo? Moram da ustanem za jutarnju misu."

        Ustao sam i ugasio ga, ako je to bilo ono što će ga usrećiti. Onda sam ponovo, legao na Ilajev krevet.

        "Šta ćeš da radiš - da spavaš u Ilajevom krevetu?" reče Ekli. Ljudi moji, stvarno je bio neviđeno gostoljubiv.

       "Možda. A možda i neću. Ne sekiraj se zbog toga."

       "Ne sekiram se. Samo, stvarno ne bih voleo da se Ilaj iznenada pojavi i nađe nekog..."

      "Opusti se. Neću da spavam ovde. Neću da zloupotrebim tvoje prokleto gostoprimstvo."

        Nekoliko minuta kasnije, hrkao je kao lud. Svejedno sam ostao da ležim u mraku, pokušavajući da ne mislim na Džejn i Stredletera u tim prokletim Ed Benkijevim kolima. Ali to je bilo gotovo nemoguće. Problem je bio u tome što sam znao Stredleterovu tehniku. To je samo pogoršavalo čitavu stvar. Jednom smo izašli zajedno, baš u Ed Benkijevim kolima, i Stredleter je bio pozadi, sa svojom devojkom, a ja napred sa mojom. Kakvu je tehniku taj tip imao! Šta je radio - počeo je da sluđuje svoju devojku tim vrlo tihim, iskrenim glasom - kao da nije samo vrlo zgodan tip, već i vrlo fin, iskren mladić. Samo što nisam povratio slušajući ga. Njegova devojka je stalno ponavljala: "Nemoj - molim te. Molim te, nemoj. Molim te." Ali stari Stredleter je samo nastavio da je sluđuje tim glasom a la Abraham Linkoln. kao iskrenim i sve, i na kraju je na zadnjem sedištu zavladala stravična tišina. Baš je bilo neprijatno. Ne verujem da je te večeri do kraja izveo stvar sa tom devojkom, ali bio je prokleto blizu.Prokleto blizu.

   Dok sam tako ležao i trudio se da ne mislim, čuo sam kako se Stredleter vraća iz kupatila i ulazi u našu sobu. Lepo se čulo kako sklanja svoj odvratni toaletni pribor i sve, i kako otvara prozor. Bio je lud za svežim vazduhom. Zatim je, nešto kasnije, ugasio svetlo. Nije čak ni pogledao naokolo da vidi gde sam.

      Čak je i napolju na ulici bilo depresivno. Nisu se više čuli čak ni automobili. Počeo sam da se osećam tako bedno i usamljeno da sam čak poželeo da probudim Eklija.

       "Ej, Ekli", rekoh, kao nekim šapatom, da me Stredleter ne čuje kroz one zavese oko tuša.

       Ali Ekli me nije čuo.

        "Ej, Ekli!" I dalje me nije čuo. Spavao je kao top.

       "Ej, Ekli!" To je već čuo, nema dileme.

     "Šta je tebi, čoveče?" rekao je. "Isuse, spavao sam."

      "Slušaj. Šta je potrebno za stupanje u manastir?" upitao sam. Poigravao sam se kao idejom da odem u neki. "Moraš li da budeš katolik i ostalo?"

       "Naravno da moraš da budeš katolik. Kretenu, zar si me probudio samo da bi me pitao glupa pita..."

        "Ma samo ti spavaj. Ionako neću u manastir. Kakve sam sreće, verovatno bih zaglavio u nekom sa sve pogrešnim monasima. Sve samim glupim skotovima. Ili samo skotovima."

      Kad sam to rekao, Ekli je najednom seo u krevetu. "Slušaj", kazao je. "Uopšte me ne zanima šta govoriš o meni ili nečemu, ali ako misliš da praviš
sprdnju od moje proklete religije, Isuse..."

       "Opusti se", rekoh. "Niko ne pravi sprdnju od tvoje proklete religije." Ustao sam sa Ilajevog kreveta i pošao ka vratima. Nije mi se više ostajalo u toj idiotskoj atmosferi. Usput sam, ipak, zastao, dohvatio Eklijevu ruku i onako se teatralno rukovao s njim.

     Povukao je svoju ruku. "Šta ti sad to znači?".

      "Ništa. Samo sam hteo da ti zahvalim što si takav neviđeni princ, eto", rekao sam to onim kao vrlo iskrenim glasom. "Laf si ti, Ekli-sinko, jesi li svestan toga?"

       "Budalo. Jednog dana neko će pošteno da te odalami po..."

       Nisam se ni potrudio da ga saslušam. Zalupio sam prokleta vrata i izašao na hodnik.

     Svi su spavali, ili bili napolju, ili kod svojih kuća za vikend, i u hodniku je bilo krajnje tiho i depresivno. Pred vratima Hofmana i Levija bila je prazna kutija 'kolinos'-paste za zube, pa sam je šutirao mojom krznenom papučom dok sam išao ka stepenicama. Šta sam smislio - smislio sam da odem dole i vidim šta radi stari Mel Drosar. Ali iznenada sam se predomislio. Iznenada, rešio sam šta da uradim - da odem bestraga iz Pensija, još iste noći i sve. Mislim, da ne čekam do srede ili nešto. Jednostavno mi se nije više ostajalo tu. Osećao sam se previše tužno i usamljeno. I zato, šta sam rešio - rešio sam da uzmem sobu u nekom hotelu u Njujorku - u nekom vrlo jeftinom hotelu i sve - i lepo se opustim do srede, a onda se u sredu vratim kući, odmoran i lepo raspoložen. Pretpostavljao sam da moji, pre možda utorka ili srede, verovatno neće dobiti pismo starog Tarmera u kojem ih obaveštava da su me izbacili. Nisam hteo da odem kući ili nešto pre nego što dobiju to pismo i temeljno ga svare. Nisam hteo da se nađem tamo baš kad ga budu dobili. Moju majku lako spopadne histerija. U suštini, uopšte nije loša kad nešto temeljno svari. Osim toga, trebao mi je kao neki odmor, šta li. Živci su mi otkazali. Najozbiljnije.

      Sve u svemu, eto šta sam rešio da uradim. I tako, vratio sam se u sobu i upalio svetlo da se spakujem i sve. Dosta stvari sam već ranije spakovao. Stredleter se nije čak ni probudio. Zapalio sam cigaretu i obukao se, a onda popakovao stvari u one moje 'gledston'-kofere. Za to mi je trebalo oko dva
minuta. Stravično brzo pakujem.

      Nešto me je malo izdeprimiralo pri tom pakovanju. Morao sam da spakujem i te nove novcate klizaljke koje mi je majka bukvalno tek poslala. To me stvarno izdeprimiralo. Lepo sam mogao da je vidim kako odlazi kod 'Spoldinga' i postavlja prodavcu mali milion nemogućih pitanja - a mene ovde ponovo izbacuju. To me prilično rastužilo. Kupila mi je pogrešnu vrstu klizaljki - hteo sam trkačke, a ona je kupila one za hokej - ali svejedno me rastužilo. Kad god mi neko nešto pokloni, to se skoro uvek završi tako što me rastuži.

     Kad sam sve spakovao, onda sam kao prebrojao novac. Ne sećam se tačno koliko sam imao, ali bio sam pun para. Baba mi je nedelju dana pre toga poslala čitav štos novčanica. Imam tu babu koja je prilično galantna s novcem. Nije joj više sve na broju - matora je kao Biblija - i stalno mi šalje novac za rođendan, bar četiri puta godišnje. Sve u svemu, iako sam bio pun para, smislio sam da bi mi još neka kinta uvek dobrodošla. Nikad se ne zna. Šta sam uradio - prošao sam hodnikom i probudio Frederika Vudrafa, učenika kome sam pozajmio pisaću mašinu. Pitao sam ga koliko bi dao za nju. Bio je prilično imućan lik. Rekao je da ne zna. Rekao je da mu nije posebno stalo da je kupi. Na kraju je ipak kupio. Koštala je oko devedeset dolara, a on je za nju dao samo dvadeset. Bio je ljut što sam ga probudio.

      Kad sam bio potpuno spreman da krenem, kad sam uzeo ta dva kofera i sve, zastao sam pored stepeništa i bacio poslednji pogled niz prokleti hodnik. Nešto sam kao plakao. Ne znam zašto. Stavio sam onu crvenu lovačku kapu i okrenuo štitnik nazad, onako kako ja volim, a onda sam dreknuo iz sve snage:"Knjavajte, moroni!" Kladim se da sam probudio sve živo na čitavom spratu. Zatim sam se sjurio napolje. Neki kreten je pobacao ljuske od kikirikija po stepeništu, i malo je falilo da skršim svoj suludi vrat.

                     Dejvid Selindžer, Lovac u žitu ( nastavak: Romani u nastavcima )