Fjodor Mihailovič Dostojevski, Bele noći, Druga noć (prvi deo)

Druga noć 

-   Eto, dočekali ste! — reče mi smejući se i stiskajući mi obe ruke.

— Ovde sam već dva sata; vi ne znate šta se sa mnom zbivalo ceo dan.
— Znam, znam... Ali na posao. Znate li zašto sam došla? Ta nisam došla da govorimo o tričarijama, kao juče. Evo, šta je; treba od sad pametnije da postupamo. O svemu tom sam juče dugo razmišljala.
— A u čemu, u čemu da budemo pametniji? Što se mene tiče, ja sam voljan; ali meni se zaista za svega života nije dogodilo ništa pametnije od ovoga sada.
— Zbilja? Prvo, molim vas, ne stiskajte mi toliko ruke; drugo, kažem vam da sam danas dugo razmišljala o vama.
— Tako, a čime je završilo?
— Čime je završilo? Završilo je time da sve treba iznova započeti, jer sam na kraju utvrdila da sam danas, da sam juče postupila kao dete, kao devojčica, pa je dakako izišlo tako da je svemu krivo moje dobro srce, to jest, ja sam pohvalila sebe, kao što se i svršava svagda kad počnemo da proučavamo sami svoje srce. I zato, da ispravim pogrešku, odlučila sam da se potanko obavestim o vama. Ali jer nemam kod koga da se obaveštavam o vama, morate mi sami pripovediti sve u tančine. Dakle, kakav ste vi čovek? Brže — ta započinjite, pripovedajte svoju biografiju.
— Biografiju! — uzviknem zaplašeno — biografiju! Ta ko vam je kazao da imam svoju biografiju? Ja nemam biografiju ..
- Kako ste dakle živeli, ako nemate biografiju? — prekine me ona smejući se.
— Bez ikakve biografije! Živeo sam onako, kako se kod nas veli, sam o sebi, to jest sam samcat — sam, posve sam — razumete li šta je to: sam samcat?
— Pa kako: sam samcat? Niste se, dakle, nikada ni s kim sastajali?
- O, ne, sastajao se jesam — a ipak sam sam samcat.
— Pa zar vi ne razgovarate ni s kim?
— Ako ćemo pravo — ni s kim.
— Ko ste vi, dakle, kažite! Stanite, domišljam se: zasigurno imate babu, kao i ja. Ona je slepa i, evo, otkad živim, ne pušta me nikuda, tako da sam se gotovo odučila i od govora. A kad sam se preklanjske godine uzobestila, razabrala ona da me ne može suzdržati, pa uzela, zovnula me i pribola pribadačom moju haljinu uz svoju — i tako mi odonda sedimo po cele dane; ona plete čarapu, iako je slepa; a ja sedim do nje, šijem ili joj naglas čitam iz knjige — takav je neobičan običaj da sam eto već dve godine pribodena...
— Ah, bože moj, takva nesreća! Ta ne, nemam ja takvu baku.
— A ako nemate, kako to možete da sedite kod kuće.?...
— Poslušajte, hoćete li da znate ko sam ja?
— Pa da, da!
- u pravom smislu reči?
- U najpravijem smislu reči!
— Dobro, dakle, ja sam tip.
— Tip, tip! Kakav tip? — uzvikne devojka i zahohoće tako kao da cele godine nije imala prilike da se smeje. — Ta s vama se čovek zbilja može odlično zabaviti! Pazite: evo klupe; hajde da sednemo! Ovuda niko ne hoda, niko vas neće čuti, pa — započnite svoju biografiju! Jer me ne možete razuveriti, vi je imate, samo se krijete. Ponajpre, šta je to tip?
— Tip? Tip, to je original, to je smešan čovek! — odgovorim te se i sam rashohoćem za njenim detinjim smehom.
— To je karakter. Slušajte: znate li šta je sanjar?
— Sanjar! Pa molim vas, kako ne bih znala? I sama sam sanjarka! Ponekad sedim kraj bake i sve mi se nešto vrti po glavi. Uzmem, dakle, sanjariti i tako se zanesem u mislima — naprosto polazim za kineskog princa... A katkad je to i lepo — sanjariti! Ne, uostalom, bog bi znao! Osobito kad i bez toga imaš o čemu da misliš — dometne devojka sada prilično ozbiljno.
— Divota! Kad ste se, dakle, već i udavali za kineskog bogdihana, onda ćete me posve razumeti. Eto, slušajte... Ali, molim vas: ta ja još ne znam kako se zovete?
— Napokon! Rano ste se i setili.
Ah, bože moj! Ta nije mi ni na pamet palo, bilo mi je i tako lepo...
— Zovem se Nastenjka.
— Nastenjka! Samo?
— Samo! A zar vam je premalo, nezasitniče!
— Je li mi malo? Mnogo, mnogo, naprotiv, vrlo mnogo, Nastenjka, dobra ste vi devojka,kad ste mi od prvoga časa postali Nastenjka.
— I jest! Dakle!
— Dakle, eto Nastenjko, ded slušajte, kakav će to biti smešnu biografiju.
Seo sam do nje, zauzeo pedantski-ozbiljnu pozu i otpočeo, kao da čitam s napisanoga:
— Ima, Nastenjko, ako to ne znate, ima u Petrogradu prilično neobičnih zakutaka. Na ta mesta kao da i ne zaviruje ono isto sunce što svetli svemu petrogradskomu svetu,nego zaviruje neko drugo, novo sunce, kao navlas naručeno za te zakutke, i svetli na sve drugačijom, osobitom svetlošću. U tim zakucima, mila Nastenjko, kao da se živi sasvim drugačijim životom, ni nalik na život što kraj nas bruji, nego onakav kakav može da bude u sedmoj neznanoj carevini, a ne kod nas, u naše ozbiljno preozbiljno vreme. Taj je život dakle mešavina nečega posve fantastičnoga, žarko idealnoga i u isti mah (žali bože,Nastenjko!) mutno prozaičnoga i običnoga, da ne kažem: neverovatno bljutavoga.
— Pi! Gospode Bože moj! Kakav je to predgovor! Šta li ću ja to čuti?
— Čut ćete, Nastenjko (čini mi se nikada neću sustati da vas zovem Nastenjkom), čućete da po tim zakucima žive neobični ljudi — sanjari. Sanjar — ako treba da se tačno utvrdi — nije čovek, nego, znate, nekakvo biće srednjega roda. Nastanjuje se ponajviše gdegod u nepristupnu zakutku, kao da se krije u njemu čak i od danje svetlosti, pa kad se zavuče u svoj stan, tako će prirasti uz svoj zakutak, kao puž, ili barem u tom pogledu jako nalikuje na onu zanimljivu životinju koja je u isti mah i životinja i kuća, a zove se kornjača. Šta mislite, zašto on tako voli svoja četiri zida, obojena svakako zelenom bojom, začađena, tmurna i nedopustivo zadimljena? Zašto taj smešni gospodin, kad dođe da ga pohodi ko god od njegovih malobrojnih znanaca (a on na kraju gubi sve znance), zašto ga taj smešni gospodin dočekuje tako zbunjen, tako promenjen u licu i tako smeten kao da je među svoja četiri zida upravo počinio zločinstvo, kao da je pravio lažne novčanice ili kakve pesmice, da ih pošalje časopisu uz anonimno pismo, u kojem se javlja da je pravi pesnik već umro te njegov prijatelj smatra za svoju svetu dužnost da objavi te stihove? Zašto, recite mi, Nastenjko, razgovor nikako ne teče toj dvojici koji se razgovaraju? Zašto, niti smeh niti živa rečca ne poleću s jezika prijatelju koji je iznenada ušao i smeo se, a inače voli i smeh i živu rečcu, i razgovore o krasnom spolu, i druge vesele teme? Zašto, napokon, taj prijatelj, po svoj prilici nedavni znanac, koji prvi put dolazi u posetu — jer drugoga poseta u takvu slučaju neće više biti, i prijatelj neće po drugi put dolaziti — zašto se i sam prijatelj tako buni, tako koči, unatoč svoj svojoj oštroumnosti (ako je samo ima), gledajući preobraženo lice domaćina koji se već i sam sasvim zbunio i posve smeo nakon silnoga ali uzaludnoga nastojanja da ugladi i iskiti razgovor, da i on pokaže kako poznaje otmeni ton, da i on zapodene razgovor o krasnom polu te se makar takvom pokornošću svidi jadnom čoveku, koji nije dospeo na pravo mesto, nego zabasao njemu u goste? Zašto se naposletku gost maši šešira i odlazi naglo, iznenada se setivši vrlo potrebna posla, kojega nije nikada ni bilo, pa nekako oslobađa svoju ruku iz vatrenoga stiska domaćinova, koji svakojako nastoji da pokaže svoje kajanje i da popravi šta je izgubljeno? Zašto prijatelj koji odlazi hohoće čim iziđe na vrata, odmah se zariče sam sebi da nikada neće dolaziti k tomu čudaku, premda je taj čudak zapravo i divan čovek, a u isti mah ne može nikako da uskrati svojoj uobrazilji mali hir; da usporedi, makar i izdaleka, fizionomiju svojega malopređašnjega sabesednika, za sve vreme sastanka, s likom onoga nesretnoga mačeta koje su deca verolomno zarobila, izgnječila, zaplašila, svakojako mu nažao učinila i sasvim ga zbunila, te se mače naposletku zavuklo pod stolicu, u mrak i tamo po ceo sat dokono mora da se ježi, da frče i obadvema šapama mije svoju uvređenu njuškicu i dugo još nakon toga da neprijateljski gleda prirodu i život i čak poklon s gospodarova stola, što mu ga je spremila milosrdna ključarica.
-Poslušajte — uteče mi u reč Nastenjka, koja me je za sve vreme slušala u čudu, te razrogačila oči i otvorila ustašca — poslušajte: nikako ne znam zašto se sve to dogodilo i radi čega baš meni postavljate takva smešna pitanja; ali zacelo znam to da su se sve te zgode zbile svakako vama, od reči do reči.
— Bez sumnje — odgovorim najozbiljnijega lica.
— Dakle, ako je bez sumnje, onda nastavite — odgovori Nastenjka — jer bi neobično volela znati kako će se to završiti.
— Hteli biste znati, Nastenjko, šta je u svojem zakutku radio naš junak, ili, da bolje reknem, ja, jer ja sam junak svega, ja glavom, moja skromna osoba; vi biste da znate zašto sam se od nenadanoga prijateljeva poseta tako zaplašio i zbunio za ceo dan? Vi biste da znate zašto sam se tako usplahirio, tako se zarumenio kad su se otvorila vrata moje sobe, zašto nisam znao da dočekam gosta te sam tako sramotno propao pod teretom svoje gostoljubivosti?
— Ta da, da! — odgovori Nastenjka — tako je. Poslušajte: krasno pripovedate, ali zar se ne može pripovedati da ne bude tako krasno? Jer govorite kao da čitate iz knjige.
— Nastenjko! — odgovorim ozbiljnim, strogim glasom, jedva se susprežući od smeha— mila Nastenjka, znam da krasno pripovedam, ali oprostite, drugačije ne umem da pripovedam. Sada, mila Nastenjka, kad smo se opet sastali nakon tako duga rastanka, jer sam vas, Nastenjko, znao već odavno, jer sam već odavno tražio nekoga, a to je znak da sam tražio baš vas i da nam je bilo suđeno sresti se sada — sada sam našao hiljade odušaka i moram da izlijem reku reči, jer ću se inače zagušiti. Molim vas, dakle, Nastenjko, ne prekidajte me, nego me slušajte pokorno i poslušno; inače ću da zaćutim.
— Nipošto! Nikako! Govorite! Neću sada reći ni reči!
— Nastavljam; ima, prijateljice moja Nastenjko, u životu mojem jedno određeno vreme, koje izvanredno volim. To je baš vreme kad se završavaju gotovo svi poslovi, službe i obaveze, i svi se žure kući na obrok, da prilegnu i odahnu, pa odmah putem pronalaze i druge zabavne teme, koje se tiču večeri, noći i svega preostaloga slobodnoga vremena. U to vreme i naš junak — jer dopustite mi Nastenjko da pripovedam u trećem licu,zbog toga što se strašno stidim pripovedati sve to u prvom licu — u to, dakle, vreme i naš junak, koji takođe nije besposlen, korača za drugima. Ali čudno zadovoljstvo titra na njegovu bledom, kao nešto zbrčkanu licu. Zaneseno gleda večernji suton što se polako gasi na hladnom petrogradskom nebu. Kad velim da gleda, onda lažem: ne gleda, nego promatra nekako nehajno, kao da je umoran ili zabavljen tog istog časa nečim drugim, zanimljivim, tako da tek letimice, gotovo nehotice može da smogne vremena za sve oko sebe. Zadovoljan je jer je do sutra posvršavao poslove koji su mu mrski, te se veseli kao đak koga su pustili iz školske klupe ljubljenim igrama i nestalnostima. Pogledajte ga, Nastenjko, sa strane; odmah ćete videti da je radost već sretno delovala na njegove slabe živce i bolesno razdraženu fantaziju. Evo, o čemu se zamislio... Vi mislite, o obroku? O današnjoj večeri? Šta gleda tako? Zar onoga gospodina ozbiljne vanjštine, što se veoma slikovito poklonio dami koja se provezla kraj njega u sjajnoj kočiji, na brzonogim konjima? Nije, Nastenjko, šta je njemu sada do svih tih sitnica! Sada je već bogat njegov licni život; nekako se iznenada obogatio, te nije uzalud tako veselo bljesnula pred njim oproštajna sunčeva zraka šta se gasi i u zagrejanom srcu izazvala čitav roj utisaka. Sada jedva i primećuje put na kojem ga je pre mogla preneraziti i najsitnija sitnica, sada je »božica fantazije« (ako ste, mila Nastenjko, čitali Žukovskoga) satkala već hirovitom rukom zlatnu osnovu i počela odvijati pred njim primere neviđena, ćudljiva života — i ko bi znao, prenela ga možda hirovitom rukom u sedmo biljurovo nebo s čvrstoga granitnoga pločnika, po kojem ide kući. 

Pokušajte da ga zaustavite sada, zapitajte ga iznenada: gde sada stoji, kojim je ulicama išao? — zacelo se ne bi ničega setio, ni toga, kuda je hodao, ni toga, gde je sada stajao, te bi se zarumeneo od zlovolje i svakako štogod slagao radi pristojnosti. Zato se i trgnuo tako, gotovo i uzviknuo i zaplašen se ogledao unaokolo, kad ga je neka dostojna starica uljudno zaustavila nasred pločnika i počela ga ispitivati o putu s kojega je zalutala. Namršten od zlovolje tumara dalje i ne primećuje da se počesto koji prolaznik osmehnuo gledajući i okrenuo se za njim, i da se kakva mala devojčica bojažljivo sklonila s puta i glasno se nasmejala kad je raskolačenih očiju ugledala njegov široki promatrački osmeh i kretnje ruku. 

Ali ta je ista fantazija u svojem nestašnom poletu obuzela i staricu, i radoznale prolaznike, i devojčicu koja se smeje, i seljačiće koji tu baš večeravaju na svojim barkama, koje su zagatile Fontanku (po njoj je, recimo, prolazio u to vreme naš junak), satkala obesno sve i sva u svoje tkivo, kao muhe u paučinu, i s novim dobitkom čudak već ušao u svoj ugodni zakutak, seo već za ručak, odavno već pojeo i prenuo se tek onda kad je zamišljena i navek turobna Matrjona, koja ga služi, pospremala sve sa stola i dala mu lulu, prenuo se i u čudu se setio da je već pojeo, a posve prevideo kako je to bilo. 

U sobi se smračilo; pri duši mu je pusto i tužno; celo se carstvo sanjarija srušilo oko njega, srušilo se bez traga, bezbuke i treske, prohujilo kao san, a on se sam ne seća šta mu se prisnivalo. Ali neki nejasan osećaj od kojega mu se ponešto stegle i uzbudile grudi, neka nova želja napasno škaklja i draška njegovu fantaziju i neprimetljivo saziva celi roj novih prikaza. U malucnoj sobi tišina; samoća i lenost blaže uobrazilju; ona se polako uspaljuje, polako uzavire, kao voda u kavenom sudu stare Matrione, koja se mirno vrze kraj njega u kuhinji i kuva svoju kuvaričku kafu. Već uobrazilja pomalo probija u plamsajima, već i knjiga, uzeta bez svrhe i nasumce, ispada iz ruku mojemu sanjaru, koji nije stigao ni do treće stranice. Uobrazilja mu se ponovno razigrala, uzbudila, i odjednom mu opet sinuo u sjajnoj perspektivi nov svet, nov čaroban život. Nov san — nova sreća!

 O, šta je njemu do našega stvarnoga života! Po mišljenju koje ga je zaokupilo ja i vi, Nastenjko, živimo tako leno, tromo, mlako; po njegovu smo mišljenju svi mi tako nezadovoljni svojim udesom, tako nas mori naš život! Pa i zaista, pazite, pazite, zbilja, kako je na prvi pogled sve među nama hladno, tmurno, nekako kao srdito. . . Bednici! misli moj sanjar. A i nije čudo da tako misli! Pogledajte te čarobne prikaze što se tako zamamno, tako hirovito, tako beskrajno i široko stvaraju pred njim u takvoj čarobnoj, zanosnoj slici, na kojoj je pre svega, kao prvo lice, dakako on sam, naš sanjar, njegova dragocena osoba.
Pogledajte ove različite dogodovštine, kao beskrajni roj zanosnih sanja. 

Zapitaćete, možda, o čemu on sanja? Čemu da se to pita? Ta o svemu ... o ulozi pesnika, najpre nepriznatoga, a onda ovenčanoga; o prijateljstvu s Hoffmannom; Bartolomejska noć, Diana Vernon, herojska uloga kad je car Ivan Vasiljevič zauzeo Kazan, Klara Mowbray, Eufija Dens, prelatska skupština i Hus pred njima, uskrsnuće mrtvaca u Robertu. (Sećate li se muzike? Naslućuje se groblje!) Mina i Brenda, bitka na Berezini, čitanje poeme kod grofice V. D., Danton, Kleopatra e i suoi amanti, kućica u Kolomni njegov kutić, a do njega milo stvorenje, koje ga za zimske večeri sluša, rastvorenih ustašca i očiju, kao što vi sada slušate mene, mali moj andeliću... Ta šta je, šta je, Nastenjka, njemu, požudnom lenjivcu, do toga života, za kojim ja i vi toliko težimo? On misli da je to bedan, jadan život, i ne sluteći da će možda i njemu kucnuti jednom tužni čas, kad će za jedan dan toga jadnoga života dati sve svoje fantastične godine, i neće ih dati ni za radost, ni za sreću, niti će mariti da bira u onom času tuge, kajanja i neodoljiva jada.

 Ali zasad to još nije nastupilo, to grozno vreme — i on ne želi ništa, jer je iznad svih tih želja, jer ima sve, jer je prezasićen, jer je sam umetnik svoga života i gradi ga sebi svakoga sata po miloj volji. Ta tako se lako, tako prirodno gradi taj bajni, fantastični svet! Kao da i zaista sve to nije prikaza! Voljan je zbilja ponekad poverovati da sav taj život nisu uzburkani osećaji, nije priviđenje, nije obmana uobrazilje, nego je i doista zbiljski, pravi bivstveni! Zašto se, dakle, recite, Nastenjko, zašto se u takvim časovima snebiva duh? Zašto se, od neke čarolije, od neke samovolje, ubrzava bilo, vrcaju sanjaru suze na oči, gore mu bledi, okvašeni obrazi, i takva neodoljiva dragost ispunjava sav njegov život? Zašto mu cele besane noći prolaze kao trenutak u neiscrpivu veselju i sreći, a kad zora ružičastom zrakom sine u prozore i svanuće osvetli tmurnu sobu svojom fantastičnom svetlošću, kao što je kod nas, u Petrogradu, naš se sanjar, izmoren, izmučen, baca na postelju i zapada u san, zamirući od zanosa svoga bolesno potresenoga duha i sa zamornom slatkom boli u srcu? Jest, Nastenjko, prevarićeš se i nehotice ćeš, ne znajući poverovaćeš da mu prava, istinska strast uzbuđuje dušu, nehotice ćeš poverovati da u njegovim netelesnim sanjarijama ima nešto živo, dohvatljivo! Kolike li zablude — evo, ljubav mu se na primer uvukla u srce sa svom neiscrpivom radošću, sa svim bolnim mukama... Pogledajte ga samo, pa ćete se uveriti! Verujete li, gledajući ga, mila Nastenjko, da on zaista nikada nije poznavao onu koju toliko voli u svojoj pomamnoj sanji? Zar ju je video jedino u zamamnim prikazama, i samo mu se snila ta strast? Zar nisu oni doista ispod ruke prošli tolike godine svoga života — sami udvoje, odbacivši sav svet i sjedinivši svako svoj svet, svoj život sa prijateljevim životom? Zar nije ona, u kasno doba, kad su se rastajali, ležala na njegovim grudima, ridala i jadikovala, te nije čula oluju što se razbesnela pod mračnim nebom, nije čula vetar što trga i odnosi suze s njenih crnih trepavica? Zar je sve to bila sanjarija, i onaj vrt, nujni, zapušteni i divlji, sa stazicama obraslima mahovinom, samotni, tmurni, gde su često hodali njih dvoje, nadali se, jadovali, gde su se ljubili, ljubili se tako dugo, »tako dugo i nežno!«

 I onaj čudni pradedovski dom, u kojem je tako dugo živela samotna i tužna, sa starim mrkim mužem, uvek ćutljivim i žučljivim, koji ih je strašio, a oni su bili plašljivi kao deca te su setno i bojažljivo tajili jedno od drugoga svoju ljubav? Kako su se mučili, kako su se bojali, kako im je nevina, čista bila ljubav, i kako su (ta razume se, Nastenjko!) pakosni bili ljudi! I bože moj, zar je nije sreo kasnije, daleko od žala svoje domaje, pod tuđim nebom, južnim, žarkim, u divnom večnom gradu, u sjaju na plesu, uz bučnu muziku, u palazzu (svakako u palazzu) koji je utonuo u more plamenova, na onom balkonu, opletenom mirtama i ružama, gde je ona, prepoznavši njega, tako brzo skinula krinku i zašaptala: »Ja sam slobodna,« zadrhtala, poletela mu u zagrljaj, pa oni ciknuli od zanosa, privinuli se jedno uz drugo te za jedan čas zaboravili i na jad, i na rastanak, i na sve muke, i na tmurni dom, i na starca, i na mračni vrt u dalekoj domaji, i na klupicu na kojoj mu se ona, s poslednjim strasnim poljupcem, istrgla iz zagrljaja, koji je zanemeo od očajne muke... 

O, priznajte, Nastenjko, da ćete prhnuti, smesti se i zarumenjeti kao đačić koji je baš turnuo u džep jabuku, ukradenu u susednom vrtu, kad kakav dugonja, momčina, veseljak i lakrdijaš, vaš nezvani prijatelj, otvori vaša vrata i zavikne, kao da i nije ništa: »A ja, brate, stigoh upravo iz Pavlovska!« Bože moj!
Stari je grof umro, nastaje neiskazana sreća — a eto ljudi dolaze iz Pavlovska!... 

Patetično zašutim kad sam izgovorio svoje patetične reči. Sećam se, neobično sam želeo da kakogod na silu zahohoćem, jer sam već osećao kako je u meni zatreptao neki dušmanski vražić, da mi se već počelo stezati grlo, a podbradak tresti, i da mi se sve jače te jače kvase oči...
Očekivao sam da će Nastenjka, koja me je slušala razrogačenih pametnih očica, prasnuti u otvoreni detinji, nesuzdrživo veseli smeh, i već sam se kajao što sam zašao predaleko,što sam ututanj pripovedio ono što mi je već odavno nabujalo u srcu, o čemu sam mogao govoriti kao da je napisano jer sam već odavno spremio osudu samomu sebi, i sada se nisam suzdržao da je ne pročitam, jer se, dakako, nisam nadao da će me razumeti; ali na moje čudo, ona zacutala, za časak mi stisla ruku i upitala me nekako stidljivo saosećajući sa mnom:
— Zar ste zaista tako proživeli sav svoj život?
— Sav život, Nastenjko — odgovorim. — Sav život, a čini mi se, tako ću ga završiti.
— Ne, ne sme to biti — reče uznemireno — to neće biti; tako ću valjda i ja proživeti život kraj bake. Slušajte, znate li da nipošto ne valja ovako živeti?
Znam, Nastenjko, znam! — uzviknem, ne suzdržavajući duze svoj osećaj. — I sada znam više nego ikada da sam uludo izgubio sve svoje najbolje godine! Sada to znam i bolnije osećam no što sam svestan toga, jer sam vas je Bog poslao meni, mojega dobrog anđela, da mi to kaže i dokaže. Sada, kad sedim uz vas i govorim s vama, čudno mi je i misliti na budućnost, jer u budućnosti je opet samoća, opet taj zagušljivi, nepotrebni život; a o čemu da i sanjam još kad sam već na javi uz vas bio tako sretan! O, blagosloveni vi, mila devojko, zato jer me niste odbili od prvoga časa, zato jer sada mogu kazati da sam živeo barem dve večeri u svom životu!
— Oh, ne, ne! — uzvikne Nastenjka i suzice joj se zablistale u očima. — Ne, neće više biti tako; nećemo se mi tako rastati! Šta su dve večeri!
— Ah, Nastenjko, Nastenjko! Znate li na koliko ste vreme izmirili mene sa sobom samim? Znate li da sada neću više tako loše suditi o sebi kako sam sudio u ponekim časovima? Znate li da se možda neću više jaditi radi toga što sam u svom životu prestupio i grešio, jer takav je život prestupak i greh? I nemojte misliti da sam štogod preuveličavao, za boga miloga, nemojte to misliti, Nastenjko, jer mene ponekad obuzimaju časovi takva jada... Jer mi se već počinje činiti u tim časovima da nipošto nisam sposoban da otpočnem živeti pravim životom, jer mi se već činilo da sam izgubio svaki takt, svaki osećaj za ono što je pravo, zbiljsko; jer nakon mojih noći fantaziranja snalaze me već časovi otrežnjavanja, koji su užasni! A onamo čuješ kako oko tebe grmi i vitla se u životnom vihoru svetina, čuješ, vidiš kako žive ljudi, vidiš da njima nije život zabranjen, da se njihov život neće razleteti kao san, kao prikaza, da se njihov život večito obnavlja, da je večito nov, i ni jedan sat u njemu ne nalikuje na drugi — a kako je setna i do nesklapnosti jednolična zazorljiva fantazija, robinja sene, ideje, prvoga oblaka, koji će iznenada da zastre sunce i jadom da stegne pravo petrogradsko srce što toliko dršće za svojim suncem — pa i kakva je fantazija u jadu! 

Osećaš da ona napokon sustaje, iscrpljuje se u večitom naporu ta neiscrpna fantazija, jer postaješ i muževan, ostavljaju te tvoji pređašnji ideali; rasipaju se u prašinu, u mrvež; ako pak nemaš drugoga života, moraš ga graditi iz toga istoga mrveža. A međutim, duša moli i želi nešto drugo! I uzalud sanjar čeprka, kao po pepelu, po starim svojim sanjama i traži u tom pepelu bilo kakvu iskricu da je raspuše, da obnovljenim ognjem zagreje ohladnjelo srce i u njem uskrisne sve što je nekada bilo tako milo, što je diralo dušu, što je upaljivalo krv, što je otimalo suze iz očiju i tako raskošno zavaravalo! Znate li, Nastenjko, dokle sam dopro? 

Znate li da već moram slaviti godisnjicu svojih osećaja, godisnjicu onoga što mi je bilo tako milo, čega u zbilji nikada nije ni bilo — jer ta se godisnjica slavi samim onim glupim, netelesnim sanjama — i moram to činiti jer ni tih glupih sanja nema više, zato jer nemaš čime da ih obnoviš, ta i sanje se obnavljaju! Znate li da se sada volim sećati i u određeno vreme posećivati ona mesta gde sam nekada bio na svoj način sretan, volim svoju sadašnjost graditi po liku onoga što je već prošlo i što se neće vratiti, te često lutam kao sena, bez potrebe i bez cilja, nujan i tužan, po petrogradskim zakucima i ulicama. Kakvih sve ima uspomena! Sećam se, na primer, da sam ovde, upravo pre godinu dana, upravo u to isto vreme, u taj isti sat, po tom istom pločniku, lutao isto ovako setno kao i sada. I sećam se da su mi i tada sanje bile turobne, pa, premda i pre nije bilo lepše, ipak nekako osećaš da je nekud i bolje i mirnije bilo živeti da nije bilo te mračne misli što me je sada zaokupila, da nije bilo tih grižnji savesti, mračnih, mrkih grižnji što ti ni obdan ni obnoć ne daju mira. I pitas se: a kako si proveo svoje godine? Kamo si sahranio najbolje svoje doba? Jesi li živeo ili nisi? Gledaj, govoriš sebi, gledaj kako zahlađuje na svetu. Proći će još godina, i za njima će nastati mračna samoća, nastupice drhtava starost sa stapom a iza njih jad i tuga. Izbledeće tvoj fantastični svet, zamreće, tvoje sanje će uvenuti i osušiti se kao žuto lišće sa drveta... O Nastenjka! Jadno je ostati sam, samac i nemati ni začim žaliti — ni za čim, baš ni za čim... jer sve što si izgubio, sve to, sve je bilo ništa, glupa, potpuna nistića, bilo je jedino san.

-Nemojte me više rastuživati! — reče Nastenjka brišući suzu koja joj je kapnula iz oka. — Sada je tome kraj! Sada će nas biti dvoje; sada, što god da mi se dogodi, nikada se više nećemo rastati. Poslušajte! Jednostavna sam devojka, malo sam učila, iako mi je baka držala učitelja, ali vas stvarno razumem, jer sve što ste mi rekli doživela sam sada i sama kada me je baka drzala za haljinu. Naravno, ne bih to tako lepo ispričala, kao što ste Vi ispričali nisam učila - dodade sramežljivo, jer je ipak osećala određeno poštovanje prema mom patetičnom govoru i mom visokom stilu - ali jako mi je drago što otvoreno si mi se poverio. Sada Vas poznajem, potpuno, svega Bas poznajem. I znate šta? Želim Vam ispričati sve i o svom životu, sve bez skrivanja, a Vi ćete me kasnije savetovati. Vi ste vrlo pametan čovek; obećavate li da ćete me savetovati?
Ah, Nastjenjka - odgovorih ja - iako nikad nisam bio savetodavac, a naročito ne pametan savetodavac, ali sada vidim, ako uvek budemo ovako živeli, to će biti nekako veoma pametno, i mi ćemo jedno drugome davati vrlo mnogo pametnih saveta. Dakle, lepa moja Nastjenjka, kakav li je to savet? Kažite mi otvoreno; sad sam tako veseo, srećan, smeo i pametan, da će mi reči same navirati.
- Ne, ne - prekide, nasmejavši se, Nastjenjka - meni je potreban ne samo pametan savet, potreban mi je savet srdačan, bratski, kao da ste me već celog svog veka voleli.
- Dobro, Nastjenjka, dobro! - uzviknuo sam u ushićenju - a da sam vas već i dvadeset godina voleo, ipak vas ne bih voleo jače nego sada!
- Dajte mi ruku! - rekla je Nastjenjka. - Evo! - odgovorih ja pružajući joj ruku.
- Dakle, da počnem svoju istoriju! 

              

• Dostojevski, Fjodor Mihailovic, Bele noći, Druga noć ( drugi deo)
• Dostojevski, Fjodor Mihailovic, Bele noći, Treca, cetvrta noć ,Jutro
• Dostojevski Fjodor Mihailovič : Mi u Evropi ništa ne značimo
• DostojevskiFjodor Mihailovič, citati
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Zapisi iz podzemlja
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, Bedni ljudi
• Dostojevski Fjodor Mihailovič, odlomci iz romana
• Sa bloga Athoritme
• F.M.Dospjevski, Veliki inkvizitor, odlomak iz romana Braca Karamazovi, 

ANALIZE 

• Haluciniranje Dostojevskog, Leonid Cipkin
• Blagoje Pantelić, Hristos ili gadarinski bezdan ( Bulgakov _Dostojevski ) 
• Zašto je Dostojevski spalio prvu verziju „Zločina i kazne“:

         

Mišel Uelbek o Lavkraftu - Protiv sveta, protiv života

Alternativni univerzum

Život je pun razočaranja i tuge. Bilo bi, onda, besmisleno pisati realistične romane. Uopšteno, već znamo šta nam stvarnost sprema, a nemamo nimalo želje da znamo više. Samo čovečanstvo u nama ne izaziva ništa više do blage znatiželje. Sva „pisanija“ u svoj svojoj impresivnoj suptilnosti, „događaji“, anegdote… Sve to neće imati svrhe jednom kada se knjiga zatvori, osim što u nama potkrepljuje blagi osećaj mučnine, već dovoljno pothranjen bilo kojim danom „stvarnog života“.

A sada, poslušajte Hauarda Filipsa Lavkrafta: „ Ja sam toliko sit čovečanstva i sveta da me ništa ne zanima, osim ako ne podrazumeva bar dva ubistva po stranici ili govori o bezimenim strahotama koje dolaze iz svemira.“ Hauard Filips Lavkraft. Potreban nam je savršen protivotrov svim oblicima realizma. Kada neko voli život, on ne čita. Čak jedva da odlazi u bioskop. Drugim rečima, pristup univerzumu umetnosti je manje-više predodređen za one koji su malo poremećeni.

Lavkraft je bio više nego malo poremećen. Godine 1908, u svojoj osamnaestoj godini, bio je žrtva nečega što bi se dalo opisati kao nervni slom, i zapao je u letargiju koja će potrajati više godina. U dobu kada su se njegovi stari školski drugovi, koji su nestrpljivo prelazili preko mosta detinjstva, upustili se u život kao u divnu avanturu nepoznatog, on se učaurio u svom domu, nije govorio sa svojom majkom, odbijao je da ustane iz kreveta po čitav dan, vukao se po kući u svom penjoaru cele noći. Povrh svega, još nije ni počeo da piše. A šta je radio? Verovatno je pomalo čitao. U to nismo sigurni. U stvari, njegovi biografi se slažu da ne znaju puno, i po svemu, barem između osamnaeste i dvadeset treće godine, nije radio apsolutno ništa.

Onda, između 1913. i 1918., vrlo lagano su stvari krenule na bolje. Malo po malo, on je ponovo uspostavio kontakt sa ljudskom rasom. Nije bilo lako. Maja 1918. pisao je Alfredu Galpinu: „Samo sam poluživ; veći deo moje energije potroši se na sedenje i hodanje; moj nervni sistem je u stanju potpunog sloma, a ja sam sasvim otupeo i apatičan, osim kada naiđem na nešto što me naročito zanima.“

Sasvim je bespotrebno ovde ulaziti u psihodramatične pretpostavke, zbog toga što je Lavkraft lucidan, inteligentan i iskren čovek. Nekakav letargičan strah spopao ga je kada je napunio osamnaest godina, i on je odlučno znao njegovo poreklo. U pismu iz 1920, nadugačko se priseća svog detinstva. Svog malog voza, sa vagonima natovarenim sanducima… kutije sa prorezima u koju je smestio svoje lutkarsko pozorište. I kasnije, svog vrta, za koji je sam osmislio plan i staze; navodnjavan sistemom kanala koje je svojim rukama iskopao vrt je imao terasast oblik, sagrađen oko malog travnjaka, sa sunčanim satom na sredini. Bilo je to, rekao je, „carstvo moje adolescencije“.

Onda dolazi onaj pasus, kojim završava pismo: „Vidim sada da postajem suviše star da bih osetio bilo kakvo zadovoljstvo. Nesaosećajna vremena dozvolila su da me ščepa njihova svirepa šapa, a ja imam sedamnaest godina. Veliki dečaci se ne igraju kućama za lutke i kobajagi baštama, a ja, prepun tuge, moram da predam svoj svet mlađem dečaku koji živi na drugoj strani vrta. I posle toga, nikada više neću kopati zemlju ili praviti staze i putiće, jer će mi prolazna radost detinjstva biti strana. Zrelo doba je pakao.“

Zrelo doba je pakao. Suočeni sa ovako tvdim stavom, „moralisti“ našeg vremena gundjaju pomalo negodujući, i čekaju pogodan trenutak da promovišu svoja opscena učitavanja. Možda Lavkraft zaista nije mogao postati odrasla osoba; ali ono što je sigurno, jeste da nije hteo. A s obzirom na vrednosti koje vladaju u svetu odraslih, teško ih je podržati. Princip realnosti, princip zadovoljstva, nadmetanje, stalni izazovi, seks i rad… ništa što bi se slavilo.

Lavkraft zna da u ovom svetu ništa nema smisla. I svaki put igra ulogu gubitnika. U teoriji, kao i u praksi. Izgubio je svoje detinjstvo, ali je izgubio i svoju veru. Svet mu se gadi, a on ne vidi razloga da pretpostavi da bi se stvari mogle predstaviti i drugačije, sa svetle tačke. On smatra da su sve religije jednako kompromitovane svojim „sladunjavim iluzijama“, koje su zastarele usled napretka naučnog saznanja. Onda kada je posebno dobro raspoložen, on govori o „začaranom krugu“ religioznog verovanja; ali ovo je krug iz koga je, oseća, prognan.

Malo nas je ikada bilo u takvom stanju prezasićenosti, kada je u srž prodro apsolutni nedostatak svakog ljudskog stremljenja. Univerzum je samo slučajni spoj elementarnih čestica. Prolazna slika usred haosa. Što će se završiti neizbežnim: ljudska rasa će isčeznuti. Druge vrste će se pojavljivati i nestajati naizmenično. Nebesa su hladna i prazna, a njima kruže slaba svetla poluugašenih zvezda. Koje će, takodje, nestati. Sve nestaje. A ljudski potezi su isto tako slučajni i besmisleni kao i kretanja elementarnih čestica. Dobro, zlo, moralnost, fina osećanja? Čista „viktorijanska fikcija“. Postoji samo egoizam. Hladan, čist i zapanjujući.

Lavkraft je veoma svestan obeshrabrujuće prirode ovih zaključaka. Ovo je napisao 1918: „Sav racionalizam teži da umanji vrednost i pomrači važnost života i da pomuti celokupnu ljudsku sreću. U nekim slučajevima istina može dovesti do samoubistva, ili bar izazvati gotovo samoubilačku depresiju.“

Njegova ateistička i materijalistička ubedjenja neće se ni malo promeniti. Ona će se ponavljati iz pisma u pismo, sa skoro mazohističkim užitkom.

Naravno, život nema smisla. Ali nema ni smrt. I to je jedna od stvari koja ledi krv kada se otkrije Lavkraftov univerzum. Smrt njegovih junaka nema smisla Ona ne donosi olakšanje. Ona ne dovodi do zaključka u priči, nipošto. Bez milosti, HFL uništava svoje likove a da tome ne nagoveštava značaj veći od kamadanja lutke. Ravnodušan prema njihovom jadnom dolaženju i odlaženju, kosmički strah raste i dalje. On se širi i uobličava.

Veliki Ktulu se budi iz svoje usnulosti.

Šta je Veliki Ktulu? Raspored elektrona, kao što smo i mi. Strah kod Lavkrafta je striktno materijalistička. Ali je vrlo moguće, zbog slobodnih uticaja kosmičkih sila, da Veliki Ktulu na raspolaganju ima silu i snagu delanja znatno nadmoćnije od naših. Što a priori nije naročito ohrabrujuće.

Sa svojih putovanja u neznane svetove nepoznatog Lavkraft nikada ne donosi nijednu dobru vest. Možda, potvrdjuje nam, postoji nešto skriveno, što će se nekad moći uvideti, iza vela realnosti. Ali, uistinu, to je nešto pokvareno.

Verovatno je moguće da izvan ograničenog delokruga naše percepcije postoje drugi entiteti. Druga stvorenja, druge vrste, drugi koncepti i druge inteligencije. Medju ovim entitetima moraju postojati neki sa znatno superiornijom inteligencijom i znanjem. Ali ovo nije samim tim dobra vest. Šta bismo pomislili kada bi ova stvorenja, tako drugačija od nas, ispoljila, na neki način, sličnu moralnu prirodu? Ništa nam ne daje za pravo da pretpostavimo nepoštovanje univerzalnih zakona egoizma i izopačenosti. Smešno je zamisliti da bi nas ova bića čekala u nekom dalekom uglu kosmosa, prepuna mudrosti i dobrodušnosti, da nas povedu prema nekoj zajedničkoj harmoniji. Da bismo zamislili kako bi postupala s nama kada bismo stupili u kontakt, bolje je da se prisetimo toga kako mi postupamo sa „inferiornim inteligencijama“, zečevima i žabama, U najboljem razvoju dogadjaja, oni služe kao hrana; često ih ubijamo jednostavno iz zadovoljstva. Ovo su, upozorava nas Lavkraft, pravi modeli našeg budućeg odnosa sa „vanzemaljskim inteligencijama“. Možda će neki naročito fini uzorci ljudske rase imati čast da završe na stolu za seciranje; i toliko.

I, ponovo, ništa od ovoga nema ikakvog smisla. Za ljude s kraja XX veka, ovaj kosmos lišen nade potpuno je naš svet. Ovaj bedni univerzum, gde se strah širi u koncentričnim krugovima od neimenovanog otkrivenja, ovaj univerzum gde je naša zamišljena sudbina biti zdrobljen i prožderan, mi prepoznajemo kao naš mentalni univerzum. A Lavkraftov uspeh je već sama naznaka onih koji hoće da uhvate ovo stanje svesti u brzim i preciznim isečcima. Danas, kao nikada, možemo učiniti ovu deklaraciju principa kojom započinje „Artur Džermin“: „Život je ogavna stvar; a iz pozadine onoga što o njemu znamo vire demonske naznake istine koje ga čine još hiljadu puta ogavnijim.“

Paradoksalno je, pored svega, to što mi volimo ovaj univerzum, ma kako ogavan, više od naše realnosti. Po tome smo pravi čitaoci koje je Lavkraft čekao. Njegove priče čitamo u isto tako obolelom duhu u kome ih je on pisao. Sotona ili Niarlatotep, bez obzira – ne možemo da podnesemo još jedan trenutak realizma. I neka se zna, Sotona je nekako potcenjen zbog svoje prisnosti sa sramnim klupkom naših jednostavnih grehova. Mnogo bolji je Niarlatotep, pakostan, neljudski, hladan kao led.

Lako možemo videti zašto čitanje Lavkrafta predstavlja paradoksalnu utehu za izgubljene duše ovoga sveta. Možemo, u stvari, to preporučiti svima onima koji su, iz ovog ili onog razloga, počeli da osećaju pravu odvatnost prema životu u svim njegovim oblicima. Šok za sitem koji izaziva prvo čitanje je, u nekim slučajevima, ogroman. Neko se smeška, pevuši melodiju iz operete. Nečiji život, ipak, biva zauvek izmenjen.

Nakon što je Žak Beržije uveo ovaj virus u Francusku, njegova čitalačka publika se znatno proširila. Kao i mnogi zaraženi, otkrio sam HFL-a kad sam imao sedam godina, preko „prijatelja“. Kakav šok! Nisam znao da književnost može tako da deluje. I još važnije, još uvke nisam sasvim siguran. Ima nečega ne baš literarnog kod Lavkrafta. Da bismo se u to uverili, treba uzeti u obzir da je dobrih petnaestak pisaca (uključujući Franka Belknapa Longa, Roberta Bloha, Lin Karter, Freda Čapela, Augusta Derleta, Donalda Vandreija) posvetilo čitave ili delove svojih opusa razvoju i obogaćivanju mitova koje je stvorio HFL. I to ne diskretno, tajno, već potpuno otvoreno. Povezanost je čak sistematično utvrdjena time što su koristili iste reči, koje imaju odredjeni magični dah (divlja brda istočno od Arkhama, Miskatonik univerzitet, Irem, grad hiljadu stubova… R’lieh, Sarnat, Dagon, Niarlatotep… i iznad svega, neimenovani, bogohulni Nekronomikon, čije se ime mora izgovarati prigušeno). la! la! Shub-niggurath! Koza sa hiljadu mladih! U razdoblju koje ceni originalnost kao vrhovnu umetničku veličinu, ima nečeg začudjujućeg u tome. Naime, da citiramo Frensisa Lakasina, ništa slično nije zabeleženo od Homera i epskih pesama srednjeg veka. Ovde imamo, zato moramo priznati, „tvorca mitova“.

Ritualna književnost

Stvoriti popularan mit znači stvoriti ritual koji citalac iščekuje s nestrpljenjem, koji otkriva iznova svaki put s većim zadovoljstvom, zaveden novim ponavljanjem u nešto drugačijoj formi, koji se svaki put iskusi kao veća dubina.

Kada se ovako posmatraju, stvari izgledaju skoro jednostavne. A ipak, takvi uspesi su retki u književnoj istoriji. Nije nipošto lako stvoriti u stvarnosti novu religiju.

Da bi se razumelo o čemu se radi, mora se uvideti snaga razočaranja koje je prevladalo Engleskom kada je umro Šerlok Holms. Konan Dojl nije imao izbora: bio je primoran da oživi svog junaka. Kada je, poražen sopstvenom smrću, autor položio oružje, osećanje rezignirane tuge pronelo se svetom. Ljudi su se morali zadovoljiti sa pedesetak postojećih priča o Šerloku Holmsu, ponovo ih neumorno čitajući. Primajući sa mirnim osmehom neminovne (i retko zabavne) parodije, zadržavajući u srcu san o nemogućem produženju centralne srži, stvarnog srca mita. Recimo, da se u jednom starom indijskom vojnom sanduku tajanstveno otkriju neke nepoznate priče o Šerloku Holmsu…

Lavkraft, koji se divio Konanu Dojlu, uspeo je da stvori mit isto toliko popularan, isto toliko živopisan i neodoljiv. Ovoj dvojici zajednički je bio, moglo se reći, izvanredan talenat za pripovedanje. Naravno. Ali ovde se radi o nečem drugom. Ni Aleksandar Dima niti Žil Vern nisu bili osrednji pripovedači. Ali ništa u njihovim delima nije ni blizu stamenog velikog detektiva iz ulice Bejker. Naravno, središte priče o Šerloku Holmsu je jedan lik, dok se kod Lavkrafta ne susrećemo samo s jednim pravim predstavnikom ljudskog roda. Zasigurno, ovo je važna razlika, vrlo važna; ali ne i suštinska. Mogla bi se porediti s razlikom izmedju teističkih i ateističkih religija. Istinsku fundamentalnu osobinu koju dele, onu koju s pravom možemo nazvati religioznom, teško je definisati – čak i kada joj se pristupi direktno.

Možemo primetiti i drugu manju razliku – nevažnu za književnu istoriju, za tragediju pojedinca – to što je Konan Dojl shvatio činjenicu da je bio u procesu stvaranja jednog suštinskog mita. Lavkraft nije. U trenutku svoje smrti, imao je jasan utisak da će njegova tvorevina umreti s njim.

Ipak, već je tada imao svoje učenike. Ali ih nije smatrao važnima. Dopisivao se s mladim piscima (Blohom, Belknapom Longom…) ali ih nije preterano savetovao da podju istim putem kao on. Nikada nije zauzimao poziciju učitelja ili uzora. Njihove prve pokušaje primao je s primernom taktičnošću i smirenošću. Bio im je iskren prijatelj, učtiv, obziran i prijatan; nikada intelektualni mentor.

Lavkraft se celog života ophodio kao pravi gospodin: nije mogao da propusti da odgovori na pismo, bio je nevoljan da proganja dužnike kada mu nije bilo plaćeno priredjivanje tudjih tekstova, i sistematski je potcenjivao svoj doprinos novodošlima koji, bez njega, ne bi ugledali svetlo dana.

Naravno, voleo je da bude pisac. Ali ne po svaku cenu. Godine 1925, u trenutku očaja zabeležio je: „Skoro da sam odlučio da više ne pišem, već samo da sanjarim, kada se rešim, a da se ne spuštam na nivo da zapisujem svoje snove za svinjsku publiku. Zaključio sam da književnost nije zgodno zanimanje za gospodina; i da se pisanje nikada neće smatrati elegantnom umetnošću, kojoj se možeš isključivo posvetiti bez premišljanja.“

Na sreću, nastavio je, a njegove najbolje priče napisane su posle ovog pisma. Ali, do kraja je ostao, pre svega, „fini stari gospodin, rodjen u Providensu, Roud Ajlend“. I nikada baš nikada, profesionalni pisac.

Pardoksalno, Lavkraftov lik zadivljuje nas delimično zbog toga što je njegov sistem vrednosti potpuno suprotan našem. U suštini rasista, otvoreni reakcionar, on veliča puritansko potiskivanje i sasvim jasno smatra odbojnim bilo koje „otvoreno ispoljavanje erotskog“. Odlučan u svom protivljenju komercijalizaciji, on prezire novac, smatra da je demokratija sušta budalaština, a napredak – varka. Reč „sloboda“, tako draga Amerikancima, kod njega izaziva samo sumoran podsmeh.

Čitavog života imao je tipično aristokratski prezrivi stav prema čovečanstvu u celini, ali i izrazitu zabrinutost za neke konkretne pojedince.

Ono u čemu se svi slažu jeste da su oni koji su lično poznavali Lavkrafta osećali veliku tugu kada su saznali za njegovu smrt. Robert Bloh, na primer, napisao je: „Da sam znao istinu o njegovom zdravstvenom stanju, pohitao bih u Providens da ga vidim.“ August Derlet je svoj dalji život posvetio prikupljanju, uredjivanju i posthumnom objavljivanju fragmenata svog izgubljenog druga.

A zahvaljujući Derletu i drugima (a najpre Derletu), Lavkraftov opus je sada dostupan svetu. Danas nam se čini kao jedno impresivno barokno zdanje, uzvišeno i s velikim bogatim stupovima, kao niz koncentričnih krugova oko vrtloga strave i apsolutnih čudesa.

Holokaust

Dvadeseti vek će ostati upamćen kao zlatno doba epske i fantastične književnosti, vreme kada se morbidna sumaglica mlitave avangarde razišla. Već je utrla put R. E. Hauardu, Lavkraftu i Tolkinu. Tri radikalno drugačija univerzuma. Tri stupa književnosti snovidjenja, koju je kritika toliko omalovažavala koliko ju je publika volela. Ovo nije važno. Kritika uvek na kraju priznaje svoje greške; ili, bolje rečeno, kritičari na kraju umru i budu zamenjeni drugim. Stoga, posle trideset godina prezrive tišine, „intelektualci“ su počeli da naginju Lavkraftu. Njihov zaključak je da je ova ličnost imala zadivljujuću imaginaciju (što je neophodno, uostalom, da se objasni njegov uspeh), ali da mu je stil jadan.

Ovo je površno. Ako je Lavkraftov stil jadan, moglo bi se srećno zaključiti da stil, u književnosti, nema ni najmanje važnosti; i preći na druge stvari.

Ovaj glupi pogled na svet je ipak razumljiv. Mora se reći da HFL nije imao nimalo udela u tom elegantnom, suptilnom, minimalističkom i suzdržanom stilu pisanja koji danas dobija sva priznanja. Ovde ću dati, primera radi, odeljak iz priče „Ispod piramida“: „Sagledavao sam stravičnu i štetnu drevnost Egipta, njegovu odvajkada postojeću jezovitu vezu s grobovima i hramovima mrtvih. Video sam fantastične povorke sveštenika s glavama bivola, sokola i ibisa; avetinjske povorke što nezadrživo naviru podzemnim lavirintima izmedju džinovskih propileja, pored kojih je čovek bio manji od muve, nudeći bezimene žrtve nezamislivim bogovima. Kameni kolosi marširali su u beskrajnoj noći, vukući krda iskeženih sfingi s ljudskim licima prema obalama beskrajnih ustajalih reka katrana. A iza svega toga ugledah neizrecivu opakost pradavnog prizivanja umrlih duša, crnih i bezobličnih, koje su me pohlepno tražile u tami da bi ugušile nekog ko se usudio da ih oponaša.“

Ovakvi komadi izrazito bombastičnog stila očigledno su kamen spoticanja za svakog učenog čitaoca; ali mora se jednako istaći da su ovi ekstremni pasusi bez sumnje oni koje pravi amateri vole više od svega. U ovom registru niko nije bio ravan Lavkraftu. Može se kopirati način na koji koristi matematičke koncepte, odredjuje topografiju svake scene drame; može se oživeti njegova mitologija, njegov zamišljeni demonski rečnik; ali ne može se nikada zamisliti podražavanje onih pasusa gde on gubi svu stilsku rezervu, gde se pridevi i prilozi gomilaju do tačke iscrpljenosti, gde on pušta na volju povicima čistog delirijuma, kao: „Ne! Nilski konji ne mogu imati ljudske šake niti mogu nositi baklje!“ A ipak, ovo je prava svrha njegovog dela. Moglo bi se reći da konstrukcije, često suptilne i razradjene njegovih „velikih dela“, nemaju drugu svrhu osim da utiru put pasusima stilske eksplozije. Kao noveli „Senka nad Insmutom“, gde se sreće halucinatorna ispovest Zadoka Alena, poluludog devedesetogodišnjeg alkoholičara: „Heh, heh, heh, heh! Je l’ sad počinješ da s’vataš? Možda bi ‘teo da si bio k’o ja u oni dani, kad sam noću vidjao morski stvarovi iz kupolu na vr’ moje kuće. O, mogu ti kažem da klinčadija ima velike uši, i meni ništa nije promaklo što se pričalo od Kap’tana Obeda i njegovi sledbenici na Greben. Heh, heh, heh. Ili, recimo, šta kažeš na to kad sam uz’o dvogled od oca i iz kupolu video greben gusto načičkan s oblici koji su smesta zaronili čim se mesec podig’o? Obed i njegovi ljudi bili su u čamac, al’ ovi stvarovi su zaronili s druge strane, u dubine, i više nisu izronili… Da l’ bi vol’o da si klinac, sam u kupolu na krov, i da posmatraš figure koje nisu ljucke figure? A?… Heh, heh, heh?“

Lavkraftova suprotstavljenost predstavnicima dobrog ukusa je više nego pitanje detalja. HFL bi verovatno smatrao da je priča loša da nije bio u stanju, bar jednom u toku pisanja, da prevrši sve mere. Ovo on potvrdjuje a contrario u proceni kolege: „Henri Džejms je možda previše rasplinut, previše blag i previše sviknut na suptilnosti jezika kao bi na pravi način došao do sirove i razorne strave.“

Još je značajnija činjenica da je Lavkraft celog života bio uzoran diskretan gospodin, uzdržan i učen. Uopšteno nije bio čovek koji bi govorio o užasima, ili koji bi pomahnitao u javnosti. Niko ga nikada nije video ljutitog; nije plakao, niti se glasno smejao. Život sveden na minimum, iz kojeg su sve vitalne snage prenete na pisanje i snove. Život za uzor.

Autobiografija

Hauard Filips Lavkraft je primer svima onima koji žele da nauče da promaše u životu, a ipak, možda, uspeju u radu. Mada, što se tiče ovog poslednjeg, uspeh nije zagarantovan. Vodeći politiku potpunog neučestvovanja u stvarnosti, rizikujete da utonete u duboku apatiju, i da ne budete u stanju da pišete; a to je ono što je usporavalo njegov napredak, mnogo puta. Samoubistvo je druga opasnost s kojom se morate izboriti; zato je Lavkraft uvek na dohvat ruke godinama držao bočicu cijanida. Mogla se pokazati vrlo korisnom, zavisno od toga da li bi se mogao izvući ili ne bi. On se izvukao, ali ne bez poteškoća.

Mišel Uelbek

izvor

Hauard Lavkraft, Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda, br 12 Romani u nastavcima

Hauard Lavkraft, Niarlatotep ( Negronomikon ) 

Franz Kafka i slobodarski socijalizam

ilustracija Tullio Pericoli 

Samo se po sebi razume da se Kafkino delo ne može svesti na jednu političku doktrinu, kakva god ona bila. Kafka ne stvara govore, nego oblikuje pojedince i situacije, i u svojem delu izražava mišljenja, stavove, atmosferu. Simbolički književni svet nesvodljiv je na pojmovni svet ideologija: književno delo nije apstrakt-ni konceptualni sistem, na primeru filozofskih ili političkih doktrina, nego je tvorevina jednog konkretno zamišljenog sveta osoba i stvari. Ipak, to ne sprečava da se istražuju prolazi, mostići, podzemni hodnici između njegovog antiautoritarnog duha, njegove slobodarske tankoćutnosti, njegovih simpatija za anarhizam s jedne strane i njegovih glavnih dela s druge strane. Ovi prolazi nam otvaraju povlašten pristup onome što bismo mogli nazvati unutrašnjim krajolikom Kafkinog dela. Kafkine socijalističke sklonosti pokazale su se vrlo brzo: prema mišljenju njegovog prijatelja iz mladosti i gimnazijskog druga Huga Bergmanna, čije se prijateljstvo malo ohladilo za vreme prve školske godine (1900 – 1901), jer su „njegov socijalizam i moj cionizam bili previše jaki“. O kakvom se socijalizmu radi?

Tri svedočenja čeških savremenika potvrđuju simpatiju koju je praški pisac imao za češke slobodarske socijaliste te njegovo učestvovanje u nekim od njihovih aktivnosti. Početkom 30. godina XX veka, tokom njegovih istraživanja uoči uređivanja romana Stefan Rott (1931), Max Brod je skupio obaveštenja od jednog od osnivača češkog anarhističkog pokreta, Mihala Kaha. Ona se tiču Kafkinog prisustvovanja sastancima kluba Klub Mladych slobodarske, antimilitarističke i antiklerikalne organizacije, koji su posećivali mnogi češki pisci ( S. Neumann, Mares, Hašek). Skupivši ova obaveštenja – koja su mu bila „potvrđena i s drugih strana„ – Brod piše u svom romanu da je Kafka „često u ‘tišini’ prisustvovao sednicama kružoka“. Mihalu Kahi je bio simpatičan i zvao ga je „Klidas“ što znači „tihi“, ili tačnije prema češkom žargonu „div tišine“, a Max Brod nije nikad posumnjao u istinitost ovog svedočanstva, koje će ponovno navoditi u svojoj biografiji o Kafki.

Drugo je svedočanstvo pisca anarhista Mihala Maresa, koji je upoznao Kafku na ulici (stanovali su blizu jedan od drugoga). Prema Maresu - čiji je spis objavio Klaus Wagenbach 1958, - Kafka je na njegov poziv došao na jedan protest protiv smaknuća Francisca Ferrera, španskog slobodarskog vaspitača, 1909. Tokom godina 1910 – 12, učestvovao je na anarhističkim predavanjima o slobodnoj ljubavi, o Pariškoj Komuni, o miru, protiv smaknuća pariškog militanta Liabeuf, koje su organizovali Klub Mladeži, udruženje „Vilem Körber“ (antiklerikalno i antimili-tarističko) i češki Anarhistički pokret. Takođe je u raznim prilikama platio po pet kruna garancije da se oslobodi njegov prijatelj iz tamnice. Mares uporno tvrdi, na sličan način kao i Kaha, na Kafkinoj ćutljivosti: “Koliko ja znam, Kafka nije pripadao niti jednoj od ovih anarhističkih organizacija, ali je za njih gajio jake simpatije čoveka osetljivog i otvorenog za društvene probleme. Ipak, uprkos zanimanju koje je pokazivao za te sastanke (s obzirom na njegovu ustrajnost), nikad nije učestvovao u diskusijama.“

Ovo će se zanimanje pokazati i u izboru čitanja – Zapisi jednog revolucionara od Kropotkina (dar samoga Maresa), isto tako i dela braće Reclus, Bakunjina i Jeana Gravea – te u njegovim ličnim simpatijama: “Sudbina anarhista Ravahola ili tragedija Emme Goldmann koja je objavila Mother Eart posebno su ga potresli…“. Ovo se svedočanstvo pojavilo u jednim češkom časopisu 1946. u malo drugačijoj verziji, a da nije privuklo pažnju. Ali posle, objava te verzije u dodatku jedne poznate knjige Klausa Wagenbacha o Kafkinoj mladosti (1958) – prvo delo koje je otkrilo poveznice pisca s krugovima praških slobodara – proizvesće niz polemika koje će dovoditi u sumnju njenu verodostojnost.

Treći je dokument Razgovori s Kafkom Gustava Januha, koji se pojavio u prvom izdanju 1951. i u drugom, značajno proširenom, 1968. Ovo svedočanstvo, koje se poziva na razmenu misli s praškim piscem poslednjih godina njegovog života (od 1920), navodi na to da je Kafka sačuvao simpatiju za slobodare. Ne samo da ocenjuje češke anarhiste kao ljude „vrlo ljubazne i vesele“, toliko „ljubazne i prijateljski nastrojene da se smatrao obaveznim verovati u svaku njihovu reč“, nego političke i društvene misli koje iznosi tokom tih razgovora ostaju vrlo obojene slobodarskom misli. Na primer, njegova definicija kapitalizma kao „sistema odnosa zavisnosti“ u kojemu je “sve hijerarhizovano, sve je ulančeno” je tipično anarhistička, zbog njegovog ustrajanja na svojstvu autoritarnosti tog sistema – a ne na izrabljivanju kao što to kaže marksizam. Takođe njegov sumnjičav odnos prema organizovanom radničkom pokretu izgleda da je pod uticajem slobodarskog nepoverenja prema strankama i političkim institucijama: iza radnika koji idu u koloni „već napreduju sekretari, birokrati, profesionalni političari, svi moderni sultani od kojih se neki pripravljaju za dolazak na vlast… Revolucija hlapi, ostaje onda samo talog nove birokratije. Lanci izmučenog čovečanstva su u ministarskoj iskaznici”.

Zadržano u njezinom drugom izdanju (1968), iznosi potpunu verziju njegovih beleški, koje su bile izgubljene posle rata i pronađene kasnije. Januh donosi sledeći razgovor s Kafkom: “Jeste li proučili Ravaholov život? Da! I ne samo Ravaholov, nego takođe i život raznih drugih anarhista. Bacio sam se na biografije i uronio u Godwinove, Proudhonove, Stirnerove, Bakunjinove, Kropotikinove, Tuckerove i Tolstojeve ideje; posećivao sam razne skupine, bio prisutan na sastancima, ukratko, u to sam uložio puno vremena i novca. Učestvovao sam 1910. na sastancima koje su držali češki anarhisti u jednoj gostionici koja se zvala „Zum Kanonenkreuz“, u kojoj se sastajao krug anarhista nazvanih Kružok mladih… Na te sastanke puno puta pratio me je Max Brod, no oni mu se u stvari nisu previše sviđali, […] Prema momu mišljenju, radilo se o vrlo ozbiljnoj stvari. Išao sam Ravaholovim tragom. On me odveo zatim do Ericha Mühsama, pa do Arthura Holitschera i do bečkog anarhiste Rudolfa Grosmana. Svi su nastojali ostvariti ljudsku sreću bez Božje milosti. Razumeo sam ih. Ipak, […] nisam mogao dugo nastaviti hodati uz njih”.

Prema vrlo raširenim mišljenjima komentatora, ova druga verzija je manje verovatna od prve, naročito zbog svog tajanstvenog porekla (beleške izgubljene pa pronađene). Potrebno je nadodati, u ovom posebnom slučaju koji nas zanima, jednu očitu grešku: Max Brod, prema njegovom vlastitom priznanju ne samo da nije nikad pratio svog prijatelja na sastanke kluba anarhista, nego nije ništa znao o njegovom učestvovanju u aktivnostima praških slobodaraca. Hipoteza na koju navode ovi dokumenti – Kafkino zanimanje anarhističke ideje - potvrđena je iz nekih napomena u njegovim intimnim spisima.

Na primer, u njegovom dnevniku nalazimo ovakav kategorički imperativ: “Ne zaboravi Kropotkina!“, a u jednom pismu Maxu Brodu 1917. iskazuje svoje oduševljenje za jedan projekat časopisa (List borbe protiv volje moćnika) kojeg je predložio frojdijanski anarhist Otto Gross. Ne treba zaboravti slobodarski duh koji je izgleda nadahnuo neke od njegovih izjava; na primer, malena zajedljiva primedba koju je jednog dana rekao Maxu Brodu, a odnosila se na njegovo radno mesto, Ured za socijalno osiguranje (gde su dolazili radnici žrtve nesreća tražiti svoja prava): “Kako su ponizni ovi ljudi… Dolaze moliti. Umesto da zauzmu zgradu napadom i sve unište, oni dolaze moliti".

Vrlo je verovatno da ova različita tumačenja – naročito dva poslednja - sadržavaju netačnosti i preterivanja. Klaus Wagenbach i sam priznaje (povodom Maresa) da su „neki detalji možda lažni“ ili barem „preterani“. Na isti način, prema Maxu Brodu, Mares, kao i mnogi drugi svedoci koji su poznavali Kafku, „nastoji preterivati“, naročito u pogledu raširenosti njegovih prijateljskih veza s piscem. Glede Januša, ako prva verzija njegovih sećanja daje utisak „autentičnosti i verodostojnosti“, jer ona „donose jasne znakove stila kojim se Kafka izražavao“, druga inačica mu izgleda puno manje dostojna poverenja.

Ali, jedna je stvar utvrditi kontradikcije ili preterivanja u ovim dokumentima, a druga je stvar celokupno ih odbiti, označavajući kao „čistu legendu“ obavesti o vezama između Kafke i čeških anarhista. To je stajalište nekih specijalista, među kojima su Eduard Goldstücker, Hartmut Binder, Ritchie Robertson i Ernest Pawel – prvi od njih je češki komunistički književni kritičar, a ostala trojica su autori Kafkinih biografija kojima se ne može negirati vrednost. Njihovo nastojanje da prikažu anarhističku epizodu u Kafkinom životu zaslužuje da bude raspravljeno do u detalje, u toj meri u kojoj ono ima očite političke implikacije. Prema mišljenju E. Goldstückera – jako poznat zbog svojih nastojanja s ciljem da „rehabilituju“ Kafku u Čehoslovačkoj 60. godina XX. veka – sećanja Maresa, koje je ponovno objavio Wagenbach, „pripadaju kraljevstvu fikcije“. Njegov središnji argument je da nije shvatljivo da bi revolucionari, anarho–komunisti primili na svojim sastancima „jednog čoveka kojeg nisu poznavali“ i koji je, štaviše, uvek ćutiao (prema Kahi i Maresu).

Dakle, ono što izgleda čudno je da Goldstücker zaboravlja da Kafka nije bio neko „nepoznat“, nego, naprotiv, da su galično poznavala dva glavna organizatora tih sastanaka: Mihal Kaha i Mihal Mares (a isto tako i drugi sudionici, kao Rudolf Illovy, njegov stari prijatelj iz gimnazije). Ipak – na pomalo proturečan način s onim što je rečeno ranije – Goldstücker završava tako da dopušta da je Kafka učestvovao u anrhističkim delovanjima, tvrdeći jednostavno da to učestvovanje nije trajalo nekoliko godina, kao što tvrdi Mares, nego je njegova prisutnost bila ograničena na „nekoliko sastanaka“. Budući da sâm Mares izričito navodi samo pet sastanaka, ne vidi se dobro iz kog razloga Goldstücker kategorički odbija takođe i njegovo svedočenje. Hartmut Binder, autor jedne vrlo detaljne i eruditske Kafkine biografije, je taj koji razvija na vrlo energičan način tezu prema kojoj su veze između Kafke i praških anarhističkih krugova „legenda“ koja pripada „kraljevstvu mašte“. Klausa Wagenbacha su optužili da je koristio izvore „koji su bili u skladu s njegovom ideologijom“ (Kaha, Mares i Januš), ali kojim “manjka verodostojnost ili su još i namerne krivotvorine".

Prvi problem s ovakovom vrstom rasuđivanja je sledeći: zašto se tri svedočenja koja se smatraju „malo verodostojnima“ poklapaju s tvrdnjom o vezama između Kafke i slobodarskih socijalista? Zašto ne pronalazimo „tobožnja“ svedočanstva o čestom učestvovanju Kafke na cionističkim, komunističkim ili socijaldemokratskim sastancima? Teško je razumeti – osim ako ćemo zamisliti jednu anrhističku urotu – zašto bi postojale jedino „krivotvorine“ tačno u tom pravcu. Ali, proučimo izbliže Binderove argumente – žučljiva rasprava protiv Wagenbacha nije pošteđena „ideoloških“ motiva.

Prema njegovom mišljenju, jednostavna činjenica da je Brod saznao za te navodne aktivnosti samo nekoliko godina nakon Kafkine smrti, i to od strane Mihala Kahe, starog člana ovoga anarhističkog pokreta […] svedoči protiv verodostojnosti te informacije. Zato je “gotovo nezamislivo da Brod, koji je u tom razdoblju išao na dva putovanja za praznike s Kafkom i s kojim se svakodnevno susretao […] mogao ne biti upoznat sa zanimanjem svog najboljeg prijatelja za anarhistički pokret”. Dakle, ako je to „ gotovo nezamislivo“ (utvrdimo ipak da izraz „ gotovo“ ostavlja tračak sumnje), kako to da je glavni zainteresovani, to jest sâm Max Brod, smatrao tu informaciju kao potpuno pouzdanu, jer ju je upotrebio takođe i u romanu Stefan Rott kao i u biografiji svoga prijatelja? Ista stvar važi za jedno drugo Binderovo obrazloženje: “slušati u zadimljenoj pivnici političke razgovore jedne skupine koja je delovala izvan zakona… ta je situacija nezamisliva za Kafkinu ličnost“. Pa ipak, ova situacija nije bila nipošto čudna u očima Maxa Broda, koji je ipak poznavao nešto od Kafkine ličnosti. Bilo kako bilo, ništa u Kafkinom delu ne daje nam naslutiti da je on imao tako praznoverno poštovanje legalnosti!

Da bi se jednom zauvek pokušao osloboditi svedočenja Mihala Maresa, Binder se uporno poziva na jedno Kafkino pismo Mileni, u kojemu Maresa opisuje kao „nekog kojega je sreo na ulici“. On razvija sledeće razmišljanje: Kafka izričito podcrtava da je njegov odnos s Maresom samo jedan od onih Gassenbekanntschaft (znanac s ulice). Ovo je najjasniji pokazatelj da Kafka nije nikad učestvovao na nekom anarhističkom sastanku". Najmanje što se može reći je da između premise i zaključka postoji jedan očiti non sequitur! Sve ono što se može izvući iz Kafkinog pisma Mileni je da je Mares u svomu svedočenju iz 1946. verovatno preterao o prijateljskeim vezama između sebe i Kafke, ali nema nikakvog proturečja u njihovim sporednim odnosima i Kafkinom učestvovanjuu na anarhističkim sastancima gde se nalazio, između ostalih, i mladi Mares.

Premda se njihovo poznanstvo ograničavalo na susrete na ulici (Kafkina kuća je bila blizu mesta gde je Mares radio), to ne bi sprečilo Maresa da mu doda letke i pozive za sastanke i manifestacije, da potvrdi njegovu prisutnost u nekim od njegovih aktivnosti i takođe da mu oda poštovanje, kad je prigoda, s jednim primerkom Kropotkinove knjige. Mares poseduje, kao materijalni dokaz svojih veza s Kafkom, jednu poštansku dopisnicu koju mu je poslao pisac s datumom od 9. decembar 1910. On tvrdi – ali tu je tvrdnju nemoguće proveriti – da je primio više pisama od svog prijatelja „koja su nestala za vreme mnogobrojnih pretresa u mojoj kući u tom razdoblju“. Binder daje na znanje postojanje tog dokumenta, ali polazeći od činjenice da je dopisnica bila adresirana na „Josepha Maresa“ (a ne na Mihala) i misli da ima nov dokaz „izmišljanja“ svedočanstva: bilo bi potpuno neverovatno da godinu dana nakon što je upoznao Maresa i učestvovao zajedno s njim na raznim večernjim sijelima Kluba Mladih, Kafka „ne zna njegovo ime“. Dakle, taj argument ne vredi iz jednog jednostavnog razloga: prema nemačkim izdavačima dopisivanja između Kafke i Milene, pravo ime Maresa nije bilo Mihal nego Joseph.

Glede Januša, ako Binder odbacuje kao čistu izmišljotinu verziju iz 1968. njegovih sećanja, izvešće o anarhistima iz 1951. izgleda mu da „može biti utemeljeno na pravom sećanju“. Ali, nastoji ga svesti na nešto beznačajno, pretvarajući ga na pasus spomenut u pismu Mileni: poznanstvo „na ulici“ pesnika Mihala Maresa. Dakle, u razgovoru koji prenosi Januš govori se o „anarhistima“ u množini, „tako ljubaznim i prijaznim“, što pretpostavlja da je Mares daleko od toga da bude tek slobodarski borac kojeg susreće Kafka. Zajedno s diskusijom Hartmuta Bindera u ovom naumu ostaje mučan utisak odlučnog i sistematskog pokušaja – koji od svake travke radi snop – uklanjanja iz Kafkinog lika crne mrlje koja bi bila – sa stanovišta konzervativne politike – njegovo učestvovanje na sastancima koje su organizovali praški slobodari.

Nekoliko godina posle, u svojoj biografiji o Kafki – delu vrednom pažnje - Ernst Pawel brani na očit način iste Binderove teze: radi se o tomu „da se pokopa jedan od velikih mitova“ vezanih uz Kafkinu osobu, to jest „legenda o Kafki kao u krilu češke anarhističke skupine Klub Mladih“. Ovu legendu dugujemo „plodnim sećanjima bivšeg anarhista M. Maresa koji u svojim sećanjima, pomalo fantastičnim a objavljenim 1946, opisuje Kafku kao prijatelja i druga koji je učestvovao na sastancima i u anarhističkim manifestacijama“. „Maresova pripovest, koju je kasnije i Januš iskitio, nalazi se u raznim biografijama o Kafki, koje nam ga prikazuju kao mladog pobunjenika i kao saputnika češkog slobodarskog pokreta. Ova pripovest je, dakle, potpuno smetnula s uma sve što znamo o njegovom životu, o njegovim prijateljima i o njegovom karakteru. Vrlo malo verovatan kao pobunjenik, kako bi on mogao, i čak i hteo, skrivati svoj angažman bliskim prijateljima koje je viđao svaki dan? ".

„Legendu“ je utoliko lakše opovrgnuti ako ne odgovara ni jednom od izvora koji su u pitanju: niti Kaha (Pawel ga ne spominje), niti Mares ili Januš – a još manje Wagenbach – nisu nikada mislili da je Kafka bio „pobunjenik u krilu anarhističke skupine“. Mares izričito ustrajava na činjenici da Kafka nije bio član nikakve organizacije. Osim toga, ne radi se o „zaveri“ nego o učestvovanju na sastancima koji su bili, u najvećem broju slučajeva, otvoreni za javnost. U pogledu „skrivanja od bliskih prijatelja“, to jest Maxa Broda, već smo pokazali uzaludnost tog argumenta. Ernst Pawel nam daje jedan dodatni razlog kao potvrdu svoje teze: „nepojmljivo„ je da je „neko ko je imao gotovo položaj službenika“ izbegao pažnju policijskih doušnika. Dakle, dokumenti praške policije „ne sadrže niti najmanju aluziju na Kafku“. Primedba je zanimljiva, ali odsutstvo jednog imena u arhivama policije nije nikad bio po sebi dovoljan dokaz ne-učestvovanja. Osim toga, malo je verovatno da policija raspolaže imenima svih onih koji su prisustvovali javnim sastancima koje su organizovali razni anarhistički klubovi: ona se zanimala za „agitatore“, za vođe tih društava, radije nego za osobe koje su bile prisutne u tišini…

Ipak, Pawel se razlikuje od Bindera svojom spremnosti da prizna vrednost činjenica koje su sugerisane ovim svedočanstvima u jednoj ublaženoj verziji: “Istina je puno prozaičnija. Kafka je stvarno poznavao Maresa […] i bez sumnje je mogao biti prisutan na javnim sastancima ili na manifestacijama, u ulozi zainteresovanog promatrača. Njegove socijalističke sklonosti su potvrdili Bergmann i Brod […]. U godinama koje su sledile, izgleda da se interesovao za filozofski i nenasilni anarhizam Kropotkina i Alexandra Herzena".

Nismo puno udaljeni od Wagenbachovih zaključaka… Istražimo sada gledište Ritchija Robertsona, autora značajne studije o životu i delu praškog židovskog pisca. Prema njegovom mišljenju, informacije koje su dali Kaha i Mares moraju se „gledati sa skepticizmom“. Njegovi su glavni argumenti u toj stvari preuzeti od Goldstückera i od Bindera: kako se može dogoditi da bi jedna skupina, koja se sastaje tajno, mogla primiti u svoj krug jednog tihog posetioca „koji je, zato jer su malo znali o njemu, mogao biti špijun“? Kako je moguće da Brod nije znao ništa o učestvovanju svog prijatelja tim sastancima? Kakvu važnost možemo dati Maresovom svedočanstvu, smatrajući ga da je bio tek Kafkin Gas-senbekanntschaft? Ukratko, „zbog svih ovih razloga, prisutstvo na anarhističkim sastancima izgleda da je upravo obična legenda”. Beskorisno je vraćati se na te prigovore, za koje sam već pre pokazao da su od male vrednosti. Ono što je potpuno novo i zanimljivo u Robertsonovoj knjizi je pokušaj predlaganja alternativnog tumačenja Kafkinih političkih ideja, koje ne bi bile, po njemu, niti socijalističke, niti anarhističke, nego romantičarske. Onakav antikapitalistički romantizam koji ne bi bio ni na desnoj ni na levoj strani. Dakle, ako je romantičarski antikapitalizam zajednička matica nekom obliku konzervativnih i revolucionarnih misli - i na taj se način izdiže iznad tradicionalne podele na desno i levo - to nipošto ne smeta samim piscima romantizma da se svrstaju jasno na jedan ili drugi kraj takve vizije sveta: reakcionarnom i revolucionarnom romantizmu.

Zapravo, anarhizam, slobodarski socijalizam, anarho-sindikalizam paradigmatski su primer „levog romantičarskog antikapitalizma“. Kao posledicu toga, definisati Kafkinu misao kao romantičarsku - što mi izgleda potpuno prikladno – ne znači u stvari da nije „levičarska“, konkretno sklona romantičarskom socijalizmu sa slobodarskom težnjom. Kao kod svih romantičara, njegova kritika savremene civilizacije je mešavina nostalgije za prošlošću, predstavljene u njegovim očima jidiš kulturom židovskih zajednica Istočne Europe. S značajnom intuicijom, André Breton je pisao: “Iako vremenski usklađena, (Kafkina misao) simbolično okreće unatrag kazaljke sata na praškoj sinagogi". Zanimanje za anarhističku epizodu u Kafkinoj biografiji (1909 – 1912), jest u tomu što nam ona nudi jedan od ključeva koji rasvetljavaju čitanje njegovih dela – posebno dela napisanih nakon 1912. Kažem, jedan od ključeva, jer draž ovih dela dolazi takođe iz njegovog posebno više-značnog karaktera, nesvodljivog na jednoznačno tumačenje. Slobodarsko ćudoređe se izražava u različitim situacijama koje su u srcu njegovih glavnih literarnih tekstova, ali iznad svega u radikalno kritičnom načinu u kojem je opsesivno i zastrašujuće lice neslobode: autoritet. Kao što je dobro rekao André Breton, „nijedno delo se ne bori toliko protiv prihvatanja jednog vrhovnog principa, stranog onome koji misli".

Jedna antiautoritarnost slobodarskog nadahnuća provlači se kroz čitavo Kafkino romaneskno delo u kretanju od „depersonalizacije“ i rastućeg otuđenja: od očevog i ličnog autoriteta prema admistrativnom i anonimnom autoritetu. Još jednom, ne radi se o bilo kakvoj političkoj doktrini, nego o stanju duše i o jednoj kritičkoj senzibilnosti – čije je glavno oružje ironija, humorizam, onaj crni humor koji je, prema Andreu Bretonu „uzvišena pobuna duha“. Ovo stajalište ima intimne i osobne korene u njegovom odnosu s ocem. Despotski autoritet pater familiasa je za pisca sâm arhetip političke tiranije. U svom Pismu ocu iz 1919. godine Kafka se seća: “Poprimili ste u mojim očima zagonetni karakter koji imaju tirani čije se pravo ne temelji na razmišljanju nego na njihovoj osobi”. Suočen s brutalnim ponašanjem, nepravednim i samovoljnim prema zaposlenicima svog oca, osećao se solidaran s žrtvama: “To mi je učinilo dućan nepodnošljivim, previše me je podsećao na vlastitu situaciju u odnosu na tebe… i zato sam neizbežno stajao na stranu osoblja…”.

Glavna svojstva autoritarizma u Kafkinim delima su: 1) samovolja: odluke su nametnute odozgo, bez ikakvog opravdanja – moralnog, razumnog, ljudskog – često postavljajući neumerene i apsurdne zahteve prema žrtvi; 2) nepravda: krivica se smatra – krivo, kao očita, koja se podrazumeva sama od sebe, bez nužnosti dokaza i kazne su potpuno prevelike „krivici“ (nepostojeća ili banalna). U svom prvom važnom delu, Osuda, iz 1912, Kafka postavlja u prizor jedino očinski autoritet; i to je, također, jedno od njegovih retkih dela u kojem se junak (Georg Bendemann) podvrgava potpuno i bez otpora na samovoljnu osudu: naređenje koje je otac dao samovoljno svojem sinu, da se baci u reku! Uspoređujući ovu pripovest s Procesom, Milan Kundera primećuje: “Sličnost između dve optužbe, krivice i egzekucije odaju stalnost koja povezuje bliski porodični „totalitarizam“ s onim velikih Kafkinih vizija". U njegova dva velika romanima Procesu i Zamku radi se ,naprotiv, o „totalitarnoj“ moći, savršeno anonimnoj i nevidljivoj.

Roman Amerika, iz 1913–14, sačinjava u tom smislu nešto između ta dva romana: samovoljne su osobe ponekad očinske figure (otac Karla Rossmanna i stric Jacob), ponekad su visoki rukovodioci Hotela (Šef osoblja i Portir). I ovi poslednji imaju izgled tiranije, kojem se pridružuje birokratska hladnoća s pojedinačnim, kukavnim i okrutnim despotizmom. Simbol ove kažnjavajuće samovolje izvire već iz prve stranice knjige: demistifikacija američke demokratije, predstavljene slavnim kipom Slobode na ulazu u newyoršku luku, gde Kafka zamenjuje u njegovoj ruci baklju sabljom… U jednom svetu bez pravde, gole snage, samovoljna moć neograničeno kraljuje. Simpatije junaka su na strani žrtava tog društva: kao što je vozač automobila u prvom poglavlju primer „patnje siromašnog čoveka podčinjenog moćnima“, ili Terezine majke, gurnute u samoubistvo zbog gladi i siromaštva. Pronalazi prijatelje i saveznike među siromašnima: samu Terezu, studenta, stanovnike narodne četvrti koji ga odbijaju predati policiji – jer, piše Kafka u jednom komentaru koji puno otkriva: “radnici nisu na strani autoriteta".

S gledišta onoga što nas zanima, veliki preokret u Kafkinom delu je pripovest U kažnjeničkoj koloniji, napisana malo posle Amerike. Malo je tekstova u svetskoj književnosti koji prikazuju lice autoriteta tako nepravednim i zločinačkim. Ne radi se o moći pojedinca – Zapovednici (stari i novi) igraju drugorazrednu ulogu u pripovesti – nego o jednom bezličnom mehanizmu. Okvir pripovesti je kolonijalizam… francuski. Službenici i zapovednici kolonije su Francuzi, dok su skromni vojnici, istovarivači u luci, žrtve koje moraju biti osuđene su „domoroci“ koji „ne razumeju ni reči francuskog“. Jednog „domorodačkog“ vojnika su časnici osudili na smrt, a njihova je pravna doktrina sažeta u malo reči, samovolja: “Krivnju nikad ne treba stavljati u sumnju!“ Njegova egzekucija se mora izvesti jednim strojem za mučenje, koji polagano piše na njegovom telu s iglama koje ga probadaju: „Poštuj svoje nadređene“. Središnji lik pripovesti nije putnik koji gleda događaje s nemim neprijateljstvom, niti zatvorenik koji uopšte ne reaguje, niti oficir koji vodi egzekuciju, niti Zapovednik kolonije. To je sâm Stroj. Čitava se pripovest vrti oko tog zlokobnog stroja (Aparat), koji izgleda da je sve više svrha sam sebi, prema rečima oficira koji vrlo detaljno za vreme njegovog delovanja daje objašnjenja putniku. Aparat nije tu da kazni čoveka, nego je upravo čovek taj koji je tu zbog Aparata, da bi ga opskrbio telom na kojem on može pisati svoje estetsko remek–delo, svoj krvavi natpis ukrašen „mnogim izabranim pjesmama i ulepšanjima“. I sâm je čoficir samo sluga Stroja i na kraju se i sâm žrtvuje tom nezasitnom Molohu.

Na kakav konkretan „Stroj moći“, na kakav „Aparat samovolje“, kojemu su žrtvovali živote, je mislio Kafka? Pripovest U kažnjeničkoj koloniji napisana je u oktobru 1914, tri meseca posle izbijanja Prvog svetskog rata…U Procesu i u Zamku ponovno nalazimo samovolju kao hijerarhizovani „aparat“, apstraktan, bezličan: birokrate, koliko je god njihov karakter kukavan i brutalan ili prljav, oni su samo zupčanici tog stroja. Kao što oštroumno primećuje Walter Benjamin, Kafka piše s gledišta „modernog građanina koji zna da je izručen jednom birokratskom nedostupnom aparatu čiji rad kontrolišu instance koje ostaju u seni takođe i svojim izvršnim organima, najviše zbog onih kojima on manipuliše”.

Kafkino delo je u isto vreme duboko ukorenjeno u praško okružje – kako to primećuje André Breton, „ujedinjuje sve lepote, i čarolije Praga – i savšeno univerzalno. Suprotno od onoga što se često misli, njegova dva velika romana nisu kritika stare carske austro-ugarske Države, nego državnog aparata ukoliko je i moderniji: njegov anonimni bezlični karakter što se tiče otuđenog birokratskog aparata, „postvarenog”, autonomnog, preobraženog na kraju u sebe samog. Jedan odomak iz Zamka posebno razjašnjava takvo gledište: on je malo remek-delo crnog humora u kojem gradonačelnik sela opisuje službeni aparat kao jedan samostalan stroj koji izgleda radi „za sebe sama“: “Reklo bi se da administrativni organizam ne podnosi napetost, nervozu koja je trajala godinama zbog iste stvari, možda nedostojne po svojoj prirodi, tako da i ona sama može izreći kaznu bez pomoći funkcionara". Ova duboka intuicija o birokratskom stroju kao slepom zupčaniku u kojem odnosi među pojedincima postaju stvar, nezavisan predmet, je jedan od modernijih, aktuelnijih, lucidnijih vidova Kafkinog dela. Slobodarsko nadahnuće inspisano je u srcu Kafkinih romana, koji govori o Državi – bilo da je u obliku „administracije“ ili „pravde“ – kao o sistemu bezličnog nadzora koji gnječi, guši ili ubija pojedince. Taj je jedan teskoban, mračan, nerazumljiv svet, u kojem kraljuje nesloboda.

Često se Proces prikazivao kao proročansko delo: autor je predvideo svojom vizionarskom maštom pravosuđe totalitarnih država, nacističke ili staljinističke procese. Bertold Brecht, pristaša SSSR-a, osvrnuo se, u jednom razgovoru s Walterom Benjaminom, na Kafku 1934. (pre procesa u Moskvi): “Kafka ima samo jedan problem, a to je organizacija. Ono što ga je zgrabilo je strah pred Državom, mravinjakom, pred načinom na koji se sami ljudi otuđuju kroz oblike njihovog zajedničkog života. I predvideo je razne oblike te otuđenosti, kao na primer metode GPU-a“. Ne dovodeći u sumnju prikladnost ovoga poštivanja pronicljivosti praškoga pisca, treba se ipak podsetiti da Kafka ne opisuje u svojim romanima države „izuzetke“: jedna od najvažnijih misli – čije je srodstvo s anarhizmom očito – koju njegovo delo sugeriše, je otuđena i ugnjetavalačka priroda „normalne“ Države, zakonite i ustavne. Već od prvih redaka Procesa rečeno je jasno: “K. je živeo u jednoj Državi prava (Rechtstaat), svuda je vladao mir, svi su zakoni bili na snazi, ko se dakle usudio napasti ga u njegovoj kući?".

Kao i njegovi praški prijatelji anarhisti, izgleda da je smatrao svaki oblik Države, Državu kao takvu, kao samovoljnu hijerarhiju koja ukida slobodu. Država i njezino pravosuđe su takođe, zbog svoje same prirode, lažni sistemi. Ništa to ne ocrtava bolje od razgovora, u Procesu, između K. i opata povodom tumačenja para-bole o čuvaru zakona. Za opata, „sumnjati u čuvarovo dostojanstvo bilo bi sumnjati u Zakon“ – klasičan argument svih predstavnika reda. K. nadodaje da ako se prihvati to mišljenje „treba verovati sve ono što kaže čuvar“, što mu izgleda nemoguće: “Ne, kaže opat, nismo obavezni verovati da je istina sve što kaže, dovoljno je da se zadrži nužno. Žalosno mišljenje, kaže K., ono će podignuti laž na visinu svetskog pravila“. Kao što vrlo tačno primećuje Hannah Arendt u svom članku o Kafki, razgovor s opatom otkriva „tajnu teologiju i intimno verovanje birokratima kao verovanje u nužnost po sebi, s obzirom na to da su birokrati u poslednjoj analizi službenici nužnosti“.

Napokon, Država i Suci manje upravljaju vršenjem pravde koliko lovom na žrtve. U jednoj slici, koja se može usporediti s onom iz romana Amerika kada menja baklju sa sabljom na Kipu Slobode, u Procesu vidimo sliku slikara Titorellija koja – pretpostavlja se - da predstavlja božicu Pravde, ali kada je delo dobro osvetljeno, božica Pravde se pretvara u božicu Lova. Birokratska i pravosudna hijerarhija čine jednu ogromnu organizaciju koja prema Jozefu K., žrtvi u Procesu,“ ne samo da koristi potkupljive čuvare, inspektore i glupave istražne suce … nego još i drži čitavu sudsku vlast na visokom položaju s njihovom neizbežnom pratnjom sluga, pisara, žandara i drugih pomoćnika, možda čak i krvnike, ne povlačeći se pred rečju“. Drugim rečima: autoritet Države ubija. Joseph K. će se susresti s krvnicima u poslednjem poglavlju knjige, kada ga dva službenika ubijaju „kao psa“. „Pas“ sačinjava za Kafku etičku kategoriju – ako ne i metafizičku: tako je opisan onaj ko se servilno podčinjava autoritetima, bilo koji da su oni. Trgovac Block na kolenima kraj nogu advokata je tipični primer: “Sada nije više bio klijent, bio je advokatov pas. Da mu je ovaj naredio da se uvuče pod krevet puzeći i lajući, kao iz dna neke jazbine, napravio bi to sa zadovoljstvom“. Sram koji mora proživeti Joseph K. (poslednje reči Procesa) je onaj da je umro „kao pas“, podčinjavajući se bez otpora svojim krvnicima. Isti je slučaj s zatvorenikom iz pripoviesti U kažnjeničkoj koloniji koji niti ne pokušava pobeći i ponaša se s „pasjom“ podložnošću (hündisch).

Mladi Karl Rossmann, u romanu Amerika, je primer nekoga ko se pokušava – a da nikad ne uspie – odupreti „autoritetima“. U njegovim očima postaju psi samo oni „koji to hoće biti“. Odbijanje da se podčini i da puzi kao pas pojavljuje se tako kao prvi korak prema hodanju uspravno, prema slobodi. Ali Kafkini romani nemaju „junake“, niti buduće utopije: ono o čemu se radi je da se pokaže s ironijom i lucidnosti licemerno lice naše epohe. Nije slučajno ako je riječ „kafkijanski“ ušla u govorni jezik: ona pokazuje jedan vid društvene stvarnosti koje sociologija ili politička nauka nastoje ignorisati, ali kojeg je Kafkina slobodarska osećajnost zadivljujuće uspela uhvatiti: tlačiteljska i apsurdna priroda birokratske more, neprovidnost, neprobojni i nerazumljivi karakter pravila državne hijerarhije, tako kako su oni bili življeni odozdo i izvana – suprotno društvenoj nauci koja se ograničila uopšteno istraživati birokratski stroj „iznutra“ ili u odnosu s onima „ odozgo“ (Država, autoriteti, institucije): njegov „delotvorni“ ili „nedelotvorni“, „racionalni“ ili „unapred racionalan“ karakter.

Društvena nauka još nije proučila koncept za taj „tlačiteljski efekt“ birokratskog otuđenog sistema, koji sačinjava bez sumnje jedan od najkarakterističnijih fenomena modernog društva, kojeg svakodnevno proživljavaju milioni muškaraca i žena. Čekajući, ova bitna dimenzija društvene stvarnosti nastaviće biti opisivana pozivajući se na Kafkino delo.

___
Michael Löwy je voditelj istraživanja u CNRS (Pariz) i nastavnik na Visokoj školi društvenih nauka. Autor je mnogobrojnih dela prevedenih na više od dvadeset jezika, upravo je objavio studiju o Walteru Benjaminu. Predaje na temu «O konceptu istorije» i trenutno radi na delu Franza Kafke.

Stevo Grabovac POSLIJE ZABAVE ( ovogodisnja Ninova nagrada )

I onda počinje oluja govana.
(R. Bolanjo)

PISCI (2005)

Priča koju želim da ispričam govori o jednom užasnom zločinu. I njena najveća tragedija je, kako bi rekao Kiš, upravo u tome što je istinita. Ne radi se, dakle, o plodu moje bolesne mašte, već o stvarnim događajima.

Priča počinje u proljeće dvije hiljade i pete, mnogo godina nakon što se sam zločin desio i u tim trenucima ja ne znam ništa o njemu. Počinje, baš kao u svim lošim romanima, jednim telefonskim pozivom.

Bio je utorak, oko podneva, i ja sam drijemao u fotelji, gledao sam snimku neke fudbalske utakmice engleske Premijer lige, vjerovatno sažetke ili reprizu od sinoć, ne znam, nisam bio koncentrisan i nije me puno zanimalo, tonuo sam u stanje između sna i jave kada me prenuo ružni i uporni zvuk zvonjave telefona. Sporo sam se pridigao nadajući se da će zvonjava prestati, no kako se to nije dešavalo, odlučio sam da se javim. „Dobar dan” – rekao je ljubazni ženski glas iz dubine ponora telefonske slušalice – „da li je to gospodin Stevo Grabovac?” Nikada se nisam osjećao kao gospodin, ali rekao sam: „Da, ja sam.” „Ovdje Nataša” – reče glas i meni istog trena na um pade pjesma „Poslednje igre leptira”. „Zovem iz Udruženja bivših ratnih zarobljenika i civilnih žrtava rata i udruženja za traženje nestalih.” „Iz sva tri?” – upitao sam. Čuo sam kako se glas nasmijao. „A ne, to je samo jedno udruženje.” „Imate jako komplikovan naziv” – pokušao sam da nastavim u istom tonu, ali ljubazni glas je već prešao na stvar: „Da li biste mogli da dođete u petak, u jedanaest sati, u našu kancelariju?” „A zašto bih dolazio?” – odgovorio sam protivpitanjem. „Pa, vidite ovako...” – iz iskustva sam znao da će neko, čim upotrijebi ove tri riječi, mada su zapravo dvije, jer „pa” i ne možemo računati kao pravu riječ, ali je u ovom kontekstu jako bitna, dakle, znao sam da će ta osoba napraviti opsežan brifing oko stvari koje me se uglavnom ne tiču; obično to rade prodavci polisa osiguranja i slična žgadija, oni koji, kako se to kaže, ulažu sav trud da vam nešto uvale. I ovaj put sam bio u pravu. „Radimo reviziju nekih slučajeva ratnih zločina koji su se desili tokom devedesetih u Brodu i Posavini, kao i na pripremama za sudsko procesuiranje. Ne znam da li vam je poznato, ali izjava vašeg pokojnog oca jedan je od dokaza u pominjanim predmetima. Mi smo došli do saznanja da ste vi njegov jedini živi nasljednik, tako da jedino vi možete da potvrdite tačnost te izjave.” Glas je izdeklamovao svoje i nastala je kratka pauza. „Evo, potvrđujem”– rekao sam i ljubazni glas se opet nasmijao, samo sada nešto kiselije nego prvi put. „Ne ide to baš tako.” „Nego, kako ide?” Sigurno sam bio iritantan, to mi je i bila namjera, jer sam čuo nešto kao uzdah. „Morate u prisustvu svjedoka da pročitate očevu izjavu, a onda da potpišete zakonski validan dokument kojim potvrđujete njenu autentičnost.Takva je procedura.” Znam da sam u tom trenutku, iz mnogih razloga koje sad nemam namjeru nabrajati, poželio da kažem sve ono što zaista mislim o birokratiji, sudstvu, pravdi i pravu, riječi su mi već navirale u grlo, ali shvatio sam tada da je Nataša samo obična službenica koja radi svoj posao i da nije kriva zbog situacije u kojoj smo se našli. Kao da osjeća kolebanje sa moje strane slušalice, reče:„Čujte, ako vam možda ne odgovara ovaj termin, vi recite kada ste u mogućnosti, pa ćemo probati da nađemo nekakav kompromis.” Htio sam da kažem da vjerovatno nikad neću biti u mogućnosti da se bavim stvarima koje njihovo udruženje sa tri imena radi, ali opet, čemu sve to? „Odgovara mi, doći ću”– rekao sam. Glas kao da je odahnuo, onako kako se odahne nakon dobro obavljenog posla. „Naša kancelarija se nalazi u...”, „Znam gdje se nalazi!” I to je bilo to. Hvala, prijatno doviđenja. Onda klik, pa tu-tuuu... poslije muk, tišina iz nijeme slušalice. Tu-tuuu, tu-tuuu...

Pripalio sam cigaretu i otišao do prozora; vani je bio jedan od onih čudnih proljetnih dana, izgledalo je kao da će svaki čas početi neko strašno nevrijeme, cijela strana neba bila je prekrivena gustim i tamnim oblacima, a opet je odnekud probijalo bolešljivo sunce i njegove fluorescentne zrake rasipale su se po staklima prozora, starim fasadama zgrada i pustoj ulici. Baš kao nakon apokalipse.

U petak, u pola dvanaest, bio sam pred vratima kancelarije udruženja. Mogao bih mnogo toga da kažem o kašnjenju, nisam bio jedan od onih koji ne stižu na vrijeme, zapravo sam se uvijek trudio da stignem prije i sačekam ako treba, ali ovaj put sam to uradio namjerno i nisam osjećao ni najmanju grižu savjesti zbog toga. Istina, nemam pojma zašto sam to učinio niti šta sam tim mislio postići.

Vrata su bila obična, drvena, sa metalnom kvakom, na njih je neko selotejpom zalijepio papir sa nazivom udruženja. Kancelarija se nalazila u zgradi nekadašnje osnovne škole koju sam pamtio još iz onog vremena kad je bila sivomaslinasta. Tamo sam završio prva četiri razreda, a onda su nas premjestili u novu zgradu, sa bolje opremljenim učionicama, u kojima je sterilni miris čistoće zamijenio isparavanja stogodišnje prašine. Zgrada je bila ofarbana u neku nijansu narandžaste, a okviri prozora i vrata bili su bijeli. I sada se u njoj nalazila gradska biblioteka. To je bio jedini razlog zbog koga sam znao gdje je kancelarija udruženja – nebrojeno puta sam prošao pored ovih vrata posuđujući ili vraćajući knjige.
Skromni knjižni fond bio je smješten u nekadašnjoj zbornici i nastavničkim prostorijama. Zapravo, većina knjiga je bila sačuvana iz stare gradske biblioteke, koja se, u doba prije rata, nalazila u Radničkom domu, tako da se moglo nabasati i na zapise Koče Popovića, biografiju Ive Lole Ribara ili sabrana djela Josipa Broza Tita u tvrdom uvezu. U tu zgradu ušao sam samo jednom, nekada davno, i ostao zapanjen visinom i popunjenošću polica. Možda sam taj utisak stekao samo zato što sam bio dijete i sve stvari su za mene izgledale ogromno. Ovdje je pak, osim poznatog mirisa papira i naftalina, sve izgledalo maleno i skučeno, nedovoljno. Odmah do ulaza nalazila se polica sa knjigama koje su posebno odvojene za to mjesto; djela raznih lokal-patriota, uglavnom zbirke rodoljubive poezije, posljedice velikog izdavačkog buma devedesetih godina prošlog vijeka. Nisu bile okrznute nijednim dodirom. Ipak, moglo se tu, između dva zida, te dvije krajnosti, nabasati na rasparčane komplete Dostojevskog, Tolstoja, Čehova, poneku zbirku Nerudinih ili Lorkinih pjesama, dobro očuvane komplete Perl Bak, one sa crvenim koricama, koje su prije rata prodavali po firmama, radnicima na rate, i koji su uglavnom služili da popune prazna mjesta na stalažama funkcionalnih komunističkih stanova. Jednom prilikom sam našao „Golaća na urvini” braće Strugacki, koga je neko poslije prisvojio sebi, bilo je nekih sasvim sporednih Foknerovih djela, za koje je vjerovatno i sam Fokner zažalio što ih je pisao, ali sam jednom u odjeljku za špansku književnost, koja je zauzimala jedva jedan solidan metar, tamo gdje mu nije mjesto, pronašao „Dok ležah na samrti”. Postojao je i jedan primjerak „Proljeća Ivana Galeba”, u kome su skoro sve stranice bile višestruko ispodvlačene, kao da ih je čitao šizofrenik sa paničnim napadima. Na jednom prastarom primjerku „Hamleta” neko je nacrtao kurac iz koga su štrcale kapi sperme ili mokraće, nije bilo definisano, a na prvoj stranici Krležinog „Hrvatskog boga Marsa” neko je u krstu nacrtao četiri ćirilična slova „S”. Nijedan od dva kompleta Lajoša Zilahija nije imao u sebi roman „Ararat”, koji se obično pominjao u ukrštenicama uz ime ovog pisca. Ako se pažljivo i strpljivo traži, mogli su se pronaći romani Artura Klarka, pjesme Zbignjeva Herberta ili Konstantina Kavafija, tu i tamo izronila bi i poneka novija knjiga, Paola Koelja ili Sidnija Šeldona, no sva su izdanja bila prastara, iscijepana i lijepljena, sa nekoliko pečata biblioteke na raznim stranicama, kojima se označavalo o čijem vlasništvu je riječ.

Pokucao sam na vrata i ušao. Prostorija u koju sam zakoračio bila je omanja kancelarija, rekao bih više kao neko predsoblje. Radni sto sa monitorom kompjutera na njemu, uski zatvoreni ormar, to je manje-više bilo sve; za stolom je sjedila djevojka smeđe kose, svezane u rep, u običnoj crnoj majici, jednoj od onih za koje možete reći da običnije od takvih ne postoje. Pozdravio sam i predstavio se, pretpostavio sam da se radi o Nataši i nisam se prevario – ona je ustala od stola, pružila svoju sitnu ruku i rekla: „Drago mi je, ja sam Nataša.” Čini mi se da sam, ovako izbliza, mogao uočiti pjegice ugniježđene oko njenog nosa i očiju. „Šef vas očekuje” – rekla je. Nisam poznavao nikoga koga zovu šef, pomislio sam da kažem, ako ne računamo debelog vođu grupe TNT iz stripova o Alanu Fordu, ali sam prećutao. Nataša me potom uvela u drugu kancelariju, u koju se ulazilo odmah iz njene, bila je dosta veća, to sam odmah primijetio, mada uređena podjednako neukusno. Dva radna stola spojena u obliku slova T, po kojima su uglavnom bili složeni štosevi papira i fascikli, zatim jedan dugački ormar s registratorima, a na jedinom slobodnom zidu, umjesto bilo kakve, makar i loše reprodukcije neke umjetničke slike, visio je obični kalendar. Bio sam nepovjerljiv prema prostorijama u kojima na zidu vise kalendari, podsjećale su me na auto-mehaničarske radionice, gdje se osjećaju jaka isparenja nafte i motornog ulja. Ipak, cijelom prostorijom dominirao je veliki prozor, kroz koji je ulazila sasvim pristojna sunčeva svjetlost i rasipala se po tepihu.

I tada sam upoznao Manova.

Bio je to nizak, na ćelavo ošišan muškarac, čije godine nije bilo lako odrediti. Tome je svakako doprinosilo gotovo dječačko lice koje bore još nisu posjetile i koje je djelovalo kao da brijač nikada nije prešao preko njega. Vidjelo se odmah, čim je ustao, da je to jedan od onih što vode brigu o svome tijelu, ne znam ni kako je obukao tako usku majicu, čija je jedina svrha bila da pokaže njegovu vitku figuru. Obišao je sto, prišao mi i snažno stegnuo ruku, to je bila još jedna odlika takvih muškaraca, jak stisak ruke odmah pri prvom kontaktu, nehotično dokazivanje ko je ovdje alfa, mada ja nikad nisam razumio svrhu toga; ni sada nisam došao da se tučem s nekim, pa je ovo pokazivanje snage bilo sasvim nepotrebno. „Drago mi je da sam te konačno upoznao” – rekao je. Govorio je sa izraženim naglaskom, za koji ću poslije saznati da je makedonski, neka mješavina tople ekavice i energičnosti naglašavanja ovdašnjih riječi. Ponudio me da sjednem i ja sam se smjestio na jedinu slobodnu stolicu, izgledala je kao da je tu ostala još iz vremena kada su po ovim hodnicima trčala djeca, bila je neudobna i tvrda, baš kao i za vrijeme mog školovanja.

Od bibliotekarki sam već odavno saznao da su po učionicama bila smještena razna nevladina udruženja i organizacije, dobro skriveni od pogleda, tako da njihovi uposlenici mogu u miru tračati i ispijati kafe. Takva udruženja uglavnom i nisu služila ni za šta drugo, osim da uzimaju pare iz evropskih fondova koji su se bavili onim što su krajnje nedefinisano nazivali „mirna reintegracija Bosne i Hercegovine”. Uglavnom su prekraćivali vrijeme u razgovorima sa bibliotekarkama, jer u ovu zgradu je inače rijetko ko ulazio.

Manov se smjestio iza stola na kome je, kao i u Natašinoj kancelariji, bio monitor kompjutera, ali i visoka crna fotelja, čiju sam udobnost i odavde mogao da naslutim. Pitao me da li sam za kafu ili za „možda neko konkretnije piće”, nisam znao šta je baš konkretno petkom oko podneva, a nije lijepo odavati svoje alkoholičarske navike potpunim strancima, pa sam rekao: „Može, kafa je sasvim u redu.” I on je onda rekao Nataši da nam donese dvije kafe, pa je ona izašla iz kancelarije.

„Dakle.” Manov je upotrijebio ovu riječ oslanjajući se laktovima na sto, sa širokim osmijehom na usnama, tako da mi je bilo jasno da slijedi jedan od onih dugih monologa koji bi trebalo mirno saslušati klimajući glavom. „Pokrenuli smo neke stare slučajeve, verovatno ti je to Nataša već rekla, no ono što sigurno ne znaš jeste da je to dug i obiman posao, pre svega zato što za zločine nad Srbima nikog nije briga. Malo ko ima sluha za bilo šta od ovoga, bez obzira na sve dokaze koje posedujemo, tako da je skoro i nemoguće doći do međunarodnih sudova. Sada se situacija donekle promenila.” Nadao sam se da mi neće pričati o tome kako se promijenila, jer sam slutio da će to odvesti priču u neki sasvim drugi rukavac, a tamo nisam želio da idem; u principu – nije me zanimalo. Nataša je ušla noseći dvije šoljice na okrugloj tacni sa žutim obrubom, na kome je bila ispisana sasvim nečitka reklama za neko pivo. Nagnula se i spustila jednu šoljicu ispred mene, činila je to sporim i drhtavim pokretima, vidjelo se da u životu nije imala nikakvog konobarskog iskustva, a ja sam tada mogao da osjetim blagi miris njenog parfema, učinilo mi se da ima izvjesnu dozu limuna u sebi, kao da je spravljen po uzoru na mala primorska mjesta. Isto je ponovila stavljajući kafu na sto ispred Manova, s tim da je on malo raščistio papire oko sebe da bi joj napravio mjesta. „Uglavnom” – rekao je kad je ona izašla – „poznato ti je da je izjava tvog pokojnog oca...” – a onda je zastao, pa je rekao – „ne smeta ti da budemo na ti?” Klimnuo sam glavom: „Ne, sasvim je u redu.” „Dakle, poznato ti je da je izjava tvog pokojnog oca, o događajima koji su se desili tokom devedeset druge, zaprimljena kao jedan od dokaza. Tvoj otac je bio izravni sudionik, logoraš koji je pretrpeo mučenja i torture, tako da se njegova izjava ne može zanemariti. Ali zbog raznih procedura koje su prekomplikovane da ih sad objašnjavam, mi moramo imati potvrdu nekog iz najužeg kruga porodice, ko je znao šta se desilo, upravo zbog toga što je tvoj otac u međuvremenu preminuo.” Ono što mi nije bilo jasno, ni kod njega, a ni kod Nataše onomad dok smo razgovarali telefonom, bila je ta isključivost, sve su uzimali zdravo za gotovo, ni u jednom trenutku niko mene nije upitao da li ja zaista želim da potpišem bilo kakav papir, to se skoro pa podrazumijevalo. Otpio sam gutljaj kafe, bila je prilično bljutava, obična topla voda sa aromom. „Da se bacimo na posao” – rekao je Manov i odnekud iz stola izvadio štos papira A4 formata, uredno spojenih spajalicama. Koliko sam mogao ocijeniti, bilo je tu barem dvadesetak stranica teksta, a bio je dovoljan samo jedan pogled da shvatim da je to nešto što je moj otac napisao. Tekst je bio otkucan na pisaćoj mašini, ćiriličnim slovima, istim onakvim koje bih prepoznao, čini mi se, bilo gdje i bilo kad, iz nekog razloga sam bio uvjeren da je ta mašina – koju je posjedovao moj otac – jedinstvena, da takve dvije nisu postojale na ovom svijetu, samim tim je i njen oblik slova bio jedinstven. Ta stara šklopocija sada je trunula na nekom tavanu, ali bio sam siguran da je i dalje besprijekorno radila. Bacio sam samo letimičan pogled na tekst, tako brz da nijedna riječ nije posebno odskočila niti se urezala u moje sjećanje, nisam imao ni najmanju namjeru da to sada čitam, iako sam mogao relativno brzo da završim taj posao – od ranog djetinjstva imao sam tu sposobnost brzog čitanja, iako je većina ljudi mislila da samo prelazim očima preko teksta – dakle, odložio sam očevu izjavu na sto ispred sebe. Kao da je tako nešto i očekivao, Manov mi je onda pružio tri papira istog formata, na kojima je, kako sam vidio, bio identičan tekst, uredno otkucan na kom- pjuteru. Pisalo je da se ja, taj i taj, dolje potpisani, pod punom pravnom i moralnom odgovornoš- ću... Onda mi je Manov pružio plastičnu hemijsku olovku i ja sam se potpisao na liniji u donjoj desnoj strani papira, ispod koje je pisalo „svojeručni potpis”. Vratio sam papire Manovu, a on je odvojio jedan i pružio ga meni. „Tvoj primerak” – rekao je, a onda je nešto tražio po ladicama stola i najzad izvukao još jedan štos papira. „Ovo sam ti kopirao, to je izjava tvog oca, original je kod nas, ali mislio sam da bi ti želeo da imaš svoj primerak.” Uzeo sam papire, „hvala” – rekao sam, iako nisam baš bio siguran da li je to u ovom trenutku bila odgovarajuća riječ.

Pomislio sam da je to sve, da sam završio svoje, otpio sam još jedan gutljaj kafe čiji se ukus nije ni najmanje popravio otkako sam je prvi put probao i već sam namjeravao da krenem. Na neki način osjetio sam olakšanje: znao sam da od svega ovog vjerovatno nikad neće biti ništa. U stvari, nisam ni znao šta bih želio. Da neko nekad osudi ljude koji su prebijali mog oca? Dobro pitanje. Koliko to sada, nakon toliko godina, uopšte ima smisla? Sve bi podsjećalo na još jednu farsu, kao što je, uostalom, i do sada bilo. Ipak, nisam postupio krajnje bezobzirno, iako sam to u jednom momentu svakako poželio, još onog trenutka kad me Nataša nazvala, neki čudan osjećaj u meni govorio je da je tako možda i trebalo uraditi – moj otac nije među živima i cijelu tu priču trebalo je završiti i zaboraviti.

„Imaš li još malo vremena?” – pitao je Manov. – „Želeo bih da popričamo o nečemu.” Slegnuo sam ramenima, imao sam sasvim dovoljno vremena, to uopšte nije bilo sporno, nisam izgledao kao čovjek koji žuri nikuda. „Vidi, postoji još jedan dobar razlog zašto sam te pozvao, sve ovo si već mogao obaviti sa Natašom, ali želeo sam da te lično upoznam.” Nisam vidio nikakav razlog za ovakvo nešto, istina je, do tog trenutka mi nije ni palo na pamet da sam sve te glupe administrativne poslove svakako mogao obaviti bez cijele ove teatralnosti, a Manov je, vjerovatno znajući da se igra mojim strpljenjem, odmah prešao na stvar.

Zapravo, ispričao mi je priču. O njenoj istinitosti nisam znao ništa. Počinjala je onda kada je Manov preuzeo upravljanje ovim udruženjem, što, kako sam uspio da zaključim, nije bilo tako davno. Ljudi koji su ovaj posao radili prije njega, da, upotrijebio je množinu, oni su, dakle, bili nesposobni, možda nesposobni, možda bezobrazni, kako god, uzimali su svoje naknade i jednom sedmično dolazili u kancelariju, ali nisu ni pokušavali da rade bilo šta. Ovo udruženje, kako mu samo ime govori, postoji isključivo zbog ovih kategorija društva: cvilnih žrtava rata, a prije svega – bivših logoraša, a broj takvih ljudi u Brodu nije zanemariv, o njihovim pravima i potrebama naprosto se niko nije brinuo. Upravo to je bio razlog zašto su njega postavili na ovo mjesto; nisam tačno razumio ko ga je postavio, kao što mi nije bilo jasno da li je tu zbog svojih već dokazanih sposobnosti ili upravo zato što mora da se dokaže, ali on je već započeo neke radikalne reforme – bar je tako rekao. No, tu stvari tek počinju da se komplikuju; postoje, kako je naveo, razne međunarodne organizacije koje rade na mirnoj reintegraciji Bosne i Hercegovine (kao da to već nisam znao, cinično sam pomislio), najzad, dobrim dijelom moramo igrati po pravilima koje servira Evropska unija, htjeli mi to ili ne, to je zapravo jedini način da se izborimo za neka svoja prava. Njegovi prethodnici, slijedeći politiku apsolutne nevinosti srpskog naroda, koji je samo branio svoja pradjedovska ognjišta u ovom ratu, nisu željeli da imaju nikakve veze sa tim stvarima,„što je sasvim u redu” – dodao je, ali je istovremeno i dvosjekli mač: pristanak na izolaciju i opšteprihvaćenu ulogu agresora i ništa drugo. „Hoću reći, nisu ni pokušali da ispričaju našu stranu priče, ona nije mogla da se čuje nigde, ako razumeš šta hoću da kažem.” Mislim da sam razumio, taktika ako ne možeš protiv njih – pridruži im se, za koju sam prvi put čuo u crtanom filmu o Tomu i Džeriju. Manovu se nije naročito svidjela ova moja cinična opaska, ali da bi mi do detalja slikovito objasnio stanje stvari, ono zapravo o čemu se tu sve vrijeme radi, napomenuo mi je da u nazivu postoji i treća kategorija – nestali – što nas je dovelo do samog zapleta. „Vidi, kad za nekog kažemo da je nestao u ratu, podrazumeva se da je poginuo, ono što je nestalo to su njegovi zemni ostaci i sve na čemu radimo jeste pronalaženje istine o tome gde su oni zakopani. A šta misliš, kako to funkcioniše?” Pitanje je bilo na mjestu, ali nisam imao pojma o tim stvarima, ne znam, vjerovatno postoje svjedoci, naivno sam pomislio, na šta je Manovu preko lica preletio kratki smiješak. „Upravo se o tome radi, svedoka nema, ako ih ima, nema šanse da će bilo ko da otkrije gde se nalaze masovne grobnice koje je pravila njihova vojska. Vidiš, sad već ima smisla. Da bi se uopšte pristupilo bilo kakvom istraživanju, mora postojati saradnja, nadam se da me razumeš.” Nije mi bilo baš najjasnije kuda to sve vodi. „Pa, isto kao što mi tražimo svoje nestale, tako i pripad- nici druga dva naroda, sa istim udruženjima kao što je ovo naše, traže svoje. Zato se ovakve stvari rade mimo javnosti, mi njima otkrivamo lokacije gde je naša vojska ubijala njihove zarobljenike, a oni nama otkrivaju gde je njihova vojska ubijala naše. Isto kao u ratu, razmenjujemo zarobljenike.” Osjetio sam naglu navalu mučnine i otpio sam još jedan gutljaj kafe. No, ni to nije bilo sve: da bi zapravo došlo do bilo kakve razmjene podataka, do bilo kakve saradnje, mora postojati posrednik, u ovom slučaju – međunarodne organizacije, neutralna teritorija na kojoj se igra po njihovim pravilima. Oni su davali novac, to nije bilo sporno, ali su tražili i nešto zauzvrat. Ali nije se tu radilo samo o prijeko potrebnom novcu, bar je tako Manov rekao, bio je to jedini način da se sazna i čuje istina. Kada je završio, i dalje mi ništa nije bilo jasno. „Dobro, ali kakve to veze ima sa mnom i zašto si mi ovo ispričao?” – upitao sam. Manov me pogledao direktno u oči, hladnokrvno, i rekao:
„Trebaju mi saradnici.”

Postoji vjerovatno nekoliko situacija u životu kada sam se osjećao kao junak trećerazrednog romana, a ovo je definitivno bila jedna od njih. Zbunjeni protagonista, doveden u neko bizarno okruženje, sa čudnim zahtjevom koji dolazi iz vedra neba, a postavljen je pred njega, misterija koja u svemu postoji i koja se nadvija kao ledena sjena nad njegovom glavom. Takvih je pokušaja bilo od detektivskih romana do neuspjelih postmodernističkih akrobacija. I uvijek sam bio uvjeren da ovakve stvari postoje samo zato što je u pitanju roman, fikcija, takvo nešto mora stvoriti intenzivnost, napraviti bilo kakav zaplet, privući čitaoca ili šta već. U mom običnom, svakodnevnom životu (istini za volju, i životi tih junaka do ovih su sudbonosnih preokreta bili obični i svakodnevni), takve se stvari nisu dešavale. Pomislio sam kako je život ponekad tek običan šund, štivo za one koji ne znaju šta bi od dosade.

„Kakav crni saradnik? Ja nemam pojma o ovim stvarima o kojima si mi govorio. Nemam nikakve veze s tim, niti bih želio da imam” – mislim da sam odjednom počeo glasnije da pričam. Manov se nasmiješio. „Polako, polako” – rekao je – „ja sam ti samo objasnio šta mi radimo, nisam ti rekao da isto to od tebe tražim, postoje posebne komisije koje se formiraju, stručnjaci koji obavljaju svoj deo posla, to čak nije do nas. Ono što meni u ovom slučaju treba jesu mladi, obrazovani ljudi, spremni da uče, neostrašćeni nacionalizmom.” Da, baš tako je rekao – neostrašćeni nacionalizmom. Ne znam na osnovu čega je mogao zaključiti da ja spadam baš u tu kategoriju. Uglavnom, onda je, valjda da ne bi dalje podgrijavao moju sumnjičavost, rekao: „Čuo sam mnogo lepih stvari o tebi.” Ovo je, naravno, imalo sasvim drugačiji efekat; tek sam sada postao sumnjičav, od koga je uopšte mogao čuti bilo šta o meni? „Vidi, ne brini se” – počeo je on polako da priča. – „Meni, na primer, u ovom tre- nutku treba neko ko će ići na određene seminare, ništa posebno, neko ko će naučiti da piše projekte kojima apliciramo za donacije, a samim tim i neko ko će ostvariti kontakt sa ljudima iz sličnih udruženja iz Federacije. Naravno, i ja bih tamo išao, ti bi samo bio u funkciji mog saradnika, ako me razumeš. Pazi, većina članova našeg udruženja već su stari ili polupismeni, a ako nisu, čisto sumnjam da bi bilo ko od njih pristao da sedi u istoj prostoriji sa ljudima protiv kojih su se juče možda borili.” Rekao sam: „Ja ih uopšte ne krivim zbog toga.” On je odmahnuo glavom. „Ne radi se o tome, ne krivim ih ni ja, samo bi bilo gotovo nemoguće da ih ubedim da to radimo za njihovo dobro.” Onda smo obojica neko vrijeme oklijevali, ja sam se suzdržavao da ne postanem krajnje nekulturan, jer nisam volio da bilo ko kopa po mojoj savjesti, bilo mi je sasvim jasno kako će izgledati ako ga direktno i hladno odbijem, pa sam pokušao da nađem neki kompromis, uvijek taj glupi kompromis, s kojim se provlačimo kroz ovo privremeno postojanje. „Ja sam već zaposlen” – rekao sam i shvatio da sam izgovorio glupost kada se on u trenutku nasmijao. Nije to bilo nešto na šta on nije imao već spreman odgovor. „Ne nudim ti ja posao. Zapravo, to jeste jedna vrsta posla, svakako, tvoje vreme će biti plaćeno, niko ne traži da bilo šta radiš besplatno, ali to nije takva vrsta posla da zahteva svakodnevnu angažovanost i da na bilo koji način ometa tvoje obaveze. Osim toga, možeš naučiti mnogo novih stvari koje svakako mogu da ti koriste u karijeri.” Shvatio sam da se nalazim na jako pipavom terenu, a uopšte nisam želio da budem tu. Trebalo je naći neki vještiji način da se izvučem iz svega toga. „Ja, zapravo, hoću da kažem da ja već imam svoje obaveze, radim u smjenama i ne mogu tek tako uzeti slobodan dan ili izaći iz firme.” Manov je odmahnuo glavom, „ako je to jedini problem, smatraj da je rešeno, kad god ti bude trebao slobodan dan i mimo naših obaveza, obrati se meni i ja ću to da ti završim za par minuta.” Rekao je to takvim tonom da nijedne sekunde nisam posumnjao u istinitost ovih tvrdnji; sad sam već mogao da budem siguran kako on zna sve o meni. Ne bi se usudio takvo šta reći da ne zna gdje radim i da, očigledno, ne poznaje ljude koji su na rukovodećim pozicijama. Onda smo ćutali kratko, obojica, on se već pripremao da kaže ono posljednje, najznačajnije i najuvjerljivije, pokazao je prstom na papire ispred mene i sasvim mirno izgovorio: „Nemoj to da radiš radi mene, uradi to radi svog oca.” Pustio je da ove zastrašujuće riječi stoje neko vrijeme u vazduhu, a onda je rekao: „Da, znam ja odlično ko je bio tvoj otac. Usudio bih se reći da ovo udruženje ne bi ni postojalo da nije bilo njega. Isto tako znam da mu je nanesena ogromna nepravda, u to nemoj da sumnjaš. To je jedan od glavnih razloga zašto ti i ja sada razgovaramo. Znam da je tvoj otac prikupio dobar deo, ako ne većinu izjava logoraša, da je on prvi pokrenuo celu tu stvar, da je napravio arhivu koja je nama danas od neprocenjive koristi. Sve ja to znam, kao što znam da su se drugi samo koristili njegovim radom, tako što su objavljivali knjige i publikacije, a da on nigde nije pomenut, čak ni u zahvalnici, iako je zapravo sav trud bio njegov. Isto tako, savršeno razumem da imaš puno pravo da budeš ogorčen zbog toga, svako bi bio. Ono što ja mogu sa svoje strane da ti kažem jeste da nemam nikakve veze s tim, u to vreme nisam mogao ništa da učinim. Ali sada mogu.” Da, to je bila istina, moj pokojni otac je neko vrijeme vrijedno radio na prikupljanju izjava ljudi koji su se, nesrećnom sudbinom, tokom devedesetih zadesili u ratnom zarobljeništvu, njihovih mučnih priča i patnji, sjetio sam se njegove upornosti i odlučnosti koja je ponekad znala da bude i razlog svađa između nas, sve to o čemu godinama nisam mislio počinjalo je opet polako da isplivava iz mutnih dubina sjećanja. I sve što je Manov rekao bilo je tačno, osim moje ogorčenosti – jedini ogorčen i uvrijeđen bio je moj otac, jedini je on bio razočaran tim razvojem događaja: sitni nitkovi, sa dovoljno političke podobnosti da im vlasti finansiraju objavljivanje knjiga ili osnivanje organizacija i udruženja, obilato su se koristili očevim radom, sve te kilograme prikupljenog materijala prisvajali su sebi i koristili kao svoj istraživački rad. A njegovo razočaranje je bilo utoliko veće jer je sve to dopuštao, naivno vjerujući da je to jedini način da istina izađe na vidjelo, a dok je tonuo u zaborav skupa sa tom istinom i iskrenošću – mogao je osjećati samo gorak ukus koji osjećaju izdani i prevareni. U to svakako nije bilo sumnje, svojevremeno sam bio svjedok svega toga. Manov je rekao: „Jedini način na koji ja mogu ispraviti stvari jeste ovaj – da pružim tebi šansu. To je jedino što ja mogu, što zapravo želim i zato sam hteo da te upoznam i da ti ponudim saradnju.”
Ostatka razgovora se ne sjećam, ako ga je uopšte bilo, znam da mi je Manov dao broj svog privatnog telefona i broj mobilnog i rekao da će se javiti uskoro, možda smo još o nečemu razgovarali, možda sam i ja nešto pričao, ne pamtim to, sjećam se samo da sam se našao ispred zgrade, sa onim papirima smotanim u tubu koju sam stavio ispod ruke dok sam pokušavao da pripalim cigaretu. Ispred ulaza se nalazila nisko povijena žalosna vrba i njene grane su se njihale nošene vjetrom što je u međuvremenu počeo da duva, opet su neki mutni oblaci zaklanjali nebo, izgledalo je kao da će kiša početi svaki čas, u takvoj situaciji bilo je gotovo nemoguće izvesti manevar paljenja cigarete. Ne znam kako mi je pošlo za rukom, ali kada sam najzad uspio, krenuo sam prema zgradi u kojoj sam stanovao, polako, puštajući valjda da mi vjetar bistri misli.

Skrenuo sam u prvi kafić na koji sam naišao, bilo je skoro prazno unutra; konobar je gledao sportske rezultate na teletekstu velikog televizora koji je visio iznad šanka, a jedan tip je sjedio za stolom u ćošku i čitao novine. Sjeo sam za sto odmah do vrata, odavde se vidjela ulica i automobili što su prolazili, zgrada preko puta i još nekoliko oko nje. Naručio sam dupli espreso – kafa je bila dobra, zapravo odlična i istinski sam uživao u svakom gutljaju. Spustio sam papire na sto ispred sebe i gledao ih kao da gledam u svog pokojnog oca, izranjao je tu, iz dubina mojih sjećanja, isto onako ispijen i mršav kakvog sam ga upamtio, jasno sam mogao da ga zamislim kako sjedi prekoputa mene kao da je živ.

 izvor :