Franc Kafka, Dvorac ( Glava osamnaesta)

i Dok je nasumce gledao unaokolo, K. u daljini primeti Friedu na jednom zavijutku hodnika. Ona se pravila kao da ga ne može prepoznati, tupo je gledala u njega, držeći u ruci poslužavnik s praznim posuđem. On reče poslužitelju, koji ga uopste nije slušao — što se više obraćalo poslužitelju, to je on izgledao rastreseniji — da će se odmah vratiti, i potrča prema Friedi. Kad stiže do nje, uhvati je za ramena, kao da je ponovno prisvaja, postavi nekoliko beznačajnih pitanja i pritom je ispitivački gledaše u oči kao da u njima nešto traži. Ali ona ne izmeni svoje kruto držanje, rastreseno poče razmeštati posuđe po poslužavniku i reče: »Sta ti hoćeš od mene? Idi tamo onima — pa da, ti znaš kako se zovu. Od njih baš sad i dolaziš, vidi se po tebi.« K. brzo okrenu razgovor. Taj razgovor s Friedom nije trebao početi tako iznenada, i to onim najgorim, najnepovoljnijim za njega. »Mislio sam da si ti u krčmi«, reče on. Frieda ga pogleda iznenađeno i rukom koja joj je bila slobodna pomilova ga po čelu i obrazima. Imao je utisak kao da je zaboravila kako on izgleda, pa je na taj način htela to ponovno doznati, a i njene oči imale su onaj zamagljen izraz kao da se s mukom prisećaju. »Opet sam primljena da vodim krčmu«, reče ona zatim polako, kao da to što kaže nije važno, ali govoreći ona samim tim vodi razgovor s K., a to je najvažnije. »Ovaj posao nije za mene, njega može obavljati svaka druga; svaka koja zna prostrti postelju i praviti ljubazno lice, i koja se ne boji nasrtaja gostiju, već ih naprotiv izaziva; svaka takva može biti sobarica. Ja sam, međutim, odmah ponovno primljena u krčmu, iako je onda nisam baš na vrlo častan način napustila; istina, sad imam zaštitu. Ali i gostioničar je bio sretan što imam zaštitu, pa mu je tako bilo lako opet me primiti. Šta više, morali su me nagovarati da se primim tog posla; kad pomislim na što me sve krčma podseća, onda ćeš to razumeti. Napokon, primila sam se. Ovde samo pomažem. Pepi je molila da je ne izlažemo sramoti da odmah mora napustiti krčmu, i tako smo joj ostavili rok od dvadeset i četiri sata, jer je ipak bila vredna i sve dobro vodila, koliko su to njene sposobnosti dopuštale.« »To je sve vrlo dobro uređeno«, reče K., »ali ti si jednom zbog mene napustila krčmu, a sad kad stojimo pred venčanjem, ti se opet u nju vraćaš?« »Neće biti venčanja«, reče Frieda. »Jer sam ti ja bio neveran?« upita K. Frieda kimnu glavom. »Slušaj, Friedo, molim te«, reče K., »o toj mojoj tobožnjoj neveri mi smo već često razgovarali i uvek si na kraju morala uvideti da je to neopravdano sumnjičenje. Otad se s moje strane ništa nije promenilo, sve je ostalo onako pošteno kao što je i bilo i kao što drukčije ne može niti biti. Dakle, moralo se nešto kod tebe promeniti, zahvaljujući došaptavanjima sa strane, ili tako nešto. Grešiš prema meni u svakom slučaju, jer vidi kako stoje stvari s tim dvema devojkama? Jedna, ona crnomanjasta — naprosto me je stid što se moram braniti tako do sitnica, ali ti me na to prisiljavaš — ta crnomanjasta, dakle, meni je ništa manje neugodna nego tebi. Kad god mogu ne biti blizu nje, ja to činim, uostalom, i ona sama to olakšava jer se drži vrlo povučeno.« »Zaista«, uzviknu Frieda, reči izleteše iz nje kao protiv njene volje. K. bi milo da je vidi tako promenjenu, ona je sad bila drukčija nego što je želela biti. »Samo ti možeš nju smatrati povučenom, nju besramniju od svih drugih ti nazivaš povučenom, i tako zaista i misliš, pošteno, ma koliko to izgledalo neverovatno, ti se ne pretvaraš, znam ja to. Gazdarica gostionice Kod mosta rekla je za tebe: ‘Ne mogu ga trpeti, ali ne mogu ga niti napustiti; nemoguće je svladati se pri pogledu na malo dete koje još ne ume dobro hodati, a istrčava napred, moraš ga prihvatiti’.« »Posluži se sad njenom poukom«, reče K. smejući se, »ali ona devojka — je li ona povučena ili bestidna, možemo to ostaviti po strani — ali ona me nimalo ne zanima.« »Ali zašto je onda nazivaš povučenom?« nije Frieda popuštala. To njeno zanimanje K. primi kao dobar znak.»Jesi li ti to sam iskusio, ili želiš time druge omalovažiti?« »Ni jedno ni drugo«, reče K., »jaje tako nazivam samo iz zahvalnosti, jer ona mi tako omogućuje da je ne gledam, i ja, makar morao i samo pokoji put s njom razgovarati, ne bih mogao pregoreti i ponovno ići tamo, a to bi bila velika šteta za mene, jer ja moram tamo ići zbog naše zajedničke budućnosti, kao što ti znaš. Zbog toga, eto, moram razgovarati i s onom drugom devojkom, koju, istina, cenim zbog njene marljivosti, uviđavnosti i nesebičnosti, ali za koju se ne može reći da je zavodljiva.« »Sluge misle drukčije«, reče Frieda. »Sluge misle drukčije i o mnogočemu drugom«, uzvrati K. »Hoćeš li ti zaključivati o mojoj neveri na temelju pohlepe raznih slugu?« Frieda je cutala i mirno dopusti da joj K. uzme poslužavnik iz ruke i stavi na pod i, uhvativši je ispod ruke, počne s njom polako šetati po uskom prostoru. »Ti ne znaš šta je vernost«, reče ona, braneći se malo od njegove blizine. »Kako se ti ponašaš s tim devojkama nije ono najvažnije, ali za mene je nepodnošljiva sramota da ti u tu porodicu uopste odlaziš i vraćaš se s mirisom njihove sobice na odelu. I ti trčiš iz škole ne rekavši ništa i ostaješ tamo kod njih do pola noći. I dopuštaš, kad dođu pitati za tebe, da te devojke tebe kriju, strasno kriju, posebno ona beskrajno povučena. Onda se šuljaš iz kuće tajnim putem, valjda da bi čuvao dobar glas tih devojaka, njihov dobar glas! Ne, bolje da ne razgovaramo više o tome!« »O tome ne, ali o nečem drugom, Friedo«, reče K. »Zbog čega moram tamo ići, to znaš. Meni nije lako, ali se moram svladavati. Ne bi mi to trebala praviti težim nego što jest. Danas sam mislio otići tamo samo na trenutak i raspitati se je li napokon stigao Barnabas, koji već odavno treba doneti jednu važnu poruku. On nije bio tamo, ali je morao stići svakog časa, kao što su mi tvrdili i kao što je i bilo verovtno. Da mi dolazi u školu, nisam hteo, da te njegova prisutnost ne bi vređala. Vreme je prolazilo, a on se, na žalost, nije vraćao. Došao je, međutim, neko drugi koga ja mrzim. Nisam hteo da me on uhodi i zato sam otišao kroz susedni vrt, ali nisam se hteo ni od njega kriti, nego sam mu zatim na ulici otvoreno prišao, i to, priznajem, s jednim vrlo vitkim štapom. To je, dakle, sve i o tome ne vredi dalje razgovarati, nego o nečem drugom. Kako,na primer, stoji s pomoćnicima, koje kad spomenem meni je isto onako odvratno kao tebi kad se spomene ona porodica? Uporedi svoje ponašanje prema njima s mojim ponašanjem prema onoj porodici. Ja razumem tvoju netrpeljivost prema toj porodici i slažem se s tobom. Ali ja idem njima zbog naše stvari i ponekad mi se čini da nisam pravedan prema njima, da ih iskorištavam. A kako stoji s tobom i pomoćnicima? Ti uopste nisi poricala da te oni gone, čak si priznala da te nešto vuče njima. Ja se nisam zbog toga ljutio na tebe, video sam da su se umešale snage kojima ti nisi dorasla, radovalo me je to što se ti barem koliko-toliko braniš, pomagao sam ti u tome, i samo što sam nekoliko sati propustio voditi računa, uzdajući se u tvoju vernost, a i u nadi da je kuća sigurno zaključana i pomoćnici konačno najureni — stalno sam ih podcenjivao, bojim se — dakle, samo što sam tih nekoliko sati propustio motriti, a onaj Jeremias, ako dobro pogledaš ne baš jako zdrav, uvenuli deran, imao je drskost doći na prozor — i, eto, samo zbog toga, Friedo, trebam te izgubiti, i slušati kako me ti dočekuješ s pozdravom: ‘Nema od venčanja ništa. Nisam li ja taj koji ima prava prekoravati, a ja to ne činim, usprkos svemu ne činim.« I njemu se ponovno učini da je dobro da Friedu zabavi nečim drugim, pa je zamoli da mu donese nešto za jelo, jer ništa nije jeo još od podneva. Očigledno ugodno dirnuta tom molbom, Frieda kimnu glavom i potrča doneti nešto, ali ne kroz hodnik na čijem je kraju K. mislio da se nalazi kuhinja, nego krenu bočnim hodnikom, dve-tri stepenice niže. Ona ubrzo donese tanjir s raznim kobasicama i bocu vina, ali to su očigledno bili ostaci nečijeg obroka, i da se to ne bi primetilo, ostaci su bili površno ponovno poredani, ali samo površno, na brzinu, čak je ostala i skinuta pokožica s kobasica, a boca je za dve trećine bila prazna. K. ipak ne reče ništa o tome i dobro navali jesti. »Bila si u kuhinji?« upita on. »Ne, u svojoj sobi«, odgovori ona, »imam sobu ovde dole.« »Trebala si me tamo odvesti«, reče K. »Sići ću dole da bih malo sedeo dok jedem.« »Doneću ti stolicu«, reče Frieda i već se uputi. »Hvala«, reče K. i zadrži je »niti ću ići u sobu, niti mi je više potrebna stolica.« Frieda prkosno zastade, duboko pognu glavu i ugrize se za usnu. »Pa da, on je dole«, reče ona. »Jesi li očekivao nešto drugo? On leži u mom krevetu, prehladio se vani, drhti, jedva je nešto okusio. Zapravo, sve je to tvoja krivica: da nisi oterao pomoćnike i da nisi trčao onima tamo, mi bismo sad mirno sedeli u školi. Samo si ti uništio našu sreću. Veruješ li da bi se Jeremias, da je još u službi, usudio mene zavoditi? Ako u to veruješ, onda uopste ne poznaješ ovdašnji red. On je hteo k meni, on se mučio, on me je vrebao, ali sve je to bila samo igra, kao što se igra gladan pas, ali se ipak ne usuđuje skočiti na sto. Isto tako i ja. Nešto me je vuklo njemu — s njim sam se igrala još kao dete — igrali smo se zajedno na padinama brega na kojem je dvorac, lepa su to bila vremena, ti me nikad nisi pitao o mojoj prošlosti. Ali sve to nije bilo važno dok je Jeremias bio kod tebe u službi, jer ja sam znala kakve su moje dužnosti kao tvoje buduće žene. A onda si ti oterao pomoćnike i još se hvalisao kao da si time učinio nešto meni za ljubav; istina, u neku ruku to je tačno. Sto se tiče Artura, tu si uspeo u svojoj nameri, ali samo privremeno, on je nežan, on nema onu Jeremiasovu strast koja ne preza ni od kakvih teškoća, uostalom, ti si ga udarom šake one noći — to je bio ujedno udarac na našu sreću — gotovo smrvio, on je morao bežati u dvorac da se žali, i sad ga nema, premda će se možda uskoro vratiti. Kad je u službi, on se boji ako njegov poslodavac i okom trepne, izvan službe, međutim, ne boji se ničeg. Došao je i uzeo me. Napuštena od tebe, ovladana od njega, starog prijatelja, ja se nisam mogla opirati. Nisam ja otvorila školska vrata, on je razbio prozor i izvukao me. Pobegli smo ovamo, gostioničar ga ceni, a i gostima je dobro došlo da imaju takvog sobnog konobara pa smo oboje primljeni; on ne stanuje kod mene, nego mi imamo zajedničku sobu.« »Ipak, uprkos svemu tome«, reče K., »ja ne žalim što sam najurio pomoćnike. Ako je to zaista bilo tako kako ti prikazuješ, ako je tvoja vernost bila uslovljena jedino službenom vezanošću pomoćnika, onda je dobro što je svemu kraj. Bračna sreća između dve zverke koje se povijaju samo pred knutom bila bi za mene suviše velika. Onda sam zahvalan i onoj porodici koja je nehotice pridonela da se mi raziđemo.« Oni su cuteći opet išli jedno pored drugog gore-dole, i uopste se nije primetilo tko je sad prvi počeo šetati. Frieda, sasvim uz K., bila je ljuta što je on nije ponovno uzeo pod ruku. »I onda je sve u redu«, nastavi K., »i mi bismo se mogli rastati, ti da ideš svome gospodinu Jeremiasu, koji je možda još prehlađen od stajanja u školskom vrtu i kojeg si ti, s obzirom na to, suviše dugo ostavila samog, a ja da odem sam u školu ili, budući da tamo nemam šta raditi bez tebe, na neko drugo mesto. Ako se ipak ustežem to učiniti, to je zato što imam jak razlog da pomalo sumnjam u to što ti pričaš. Ja o Jeremiasu imam suprotan utisak. Baš dok je bio u službi, on je trčao za tobom, i ja ne verujem da bi ga služba stalno sprečavala da te jednom ozbiljno ne napastuje. Međutim, otkad smatra da je prekinuo službu, on je drukčiji. Oprosti što ja to sebi objašnjavam na sledeći način: otkad ti više nisi zaručnica njegova šefa, više nisi ni privlačna za njega onako kao pre. Možeš ti biti njegova prijateljica još iz detinjstva, ali on — ja sam ga upoznao tek večeras iz jednog kratkog razgovora — nije po mojem mišljenju jako osetljiv na takve stvari. Ne znam po čemu tebi izgleda da je on strastven. Meni se pre čini da ume vrlo hladno umovati. On je od Galatera dobio zadatak koji nije možda najpovoljniji po mene, i on ga se trudi izvršiti, priznajem, s izvesnom službenom revnošću — koja ovde nije baš retka — a u njegov zadatak spada i to da nas dvoje razdvoji; on je to, naravno, pokušavao na razne načine, jedan je od njih bio i taj da te primamljuje svojim čeznutljivim uzdasima, a drugi — u tome mu je gostioničarka pomagala — da koješta priča o mojoj neveri; tek, on je uspeo u svom pothvatu, možda je tome pridonelo izvesno sećanje na Klamma koje ga okružuje, službu je, istina, izgubio, ali nekako baš u trenutku kad mu više i nije bila potrebna, jer sada bere plodove svog rada i izvlači tebe kroz prozor škole, ali time je njegov posao završen, službene revnosti nema više, on je umoran, više bi voleo da je na Arturovu mestu. Jer Artur se uopste ne žali, nego se hvali i dobiva nove naloge, ali neko ipak mora ovde ostati da prati daljnji razvoj stvari. Da se brine o tebi, to je za njega zasigurno prilično dosadna dužnost. O nekoj ljubavi prema tebi nema ni spomena, on mi je to otvoreno priznao, naravno uvažava te kao Klammovu ljubavnicu, i sigurno mu jako godi da se ugnezdi u tvojoj sobi i oseća kao mali Klamm, ali to je sve, ti za njega sada ne značiš ništa, to što te je ovde smestio samo je kao neki dodatak glavnom zadatku koji je već obavio. Da se ti ne bi uznemirila, i sam je ostao ovde, ali samo privremeno, dok ne stignu nove upute iz dvorca i dok se sasvim ne ohladi.« »Kako ga ti klevetaš!« uzviknu Frieda i skupi svoje male šake. »Klevećem?« reče K. »Ne, ne želim ga klevetati. Ali, možda, to je moguće. Možda nije sasvim objektivno to što sam o njemu rekao, možda se može i drukčije reći. Ali klevetati? Klevetanje bi imalo smisla samo kad bih se borio protiv tvoje ljubavi prema njemu. Kad bi to bilo potrebno i kad bi kleveta bila pogodno sredstvo, ja se ne bih ustručavao klevetati ga. Niko me zbog toga ne bi osuđivao. On preko svog naredbodavaca ima toliku prednost nada mnom da mi se ne može zameriti ako se ja, prepušten sam sebi, poslužim malo i klevetom. To bi bilo relativno nevino i, na kraju krajeva, nemoćno sredstvo obrane. Prema tome, nemoj stezati šake.« I on uze Friedinu ruku u svoju; Frieda ju je htela izvući, ali smejući se i bez velikog upinjanja. »Ali meni nisu potrebne klevete«, nastavi K., »jer ti njega ne voliš, čini ti se samo tako, i bićeš mi zahvalna kad te razuverim. Vidiš, kad bi te neko hteo od mene oteti, bez sile ali najpromišljenije planirano, onda bi to morao učiniti služeći se obojicom pomoćnika: naizgled dobri, detinjasti, veseli neodgovorni mladići, doleteli ovamo iz dvorca, uz to malo sećanja na zajedničko detinjstvo, sve je to već vrlo sklono za pobuđivanje ljubavi, osobito kad sam ja takoreći suprotnost svemu tome, a osim toga stalno trčim za poslovima koji tebi nisu sasvim razumljivi, koji tebe ljute, a mene dovode u vezu sa svetom koji ti mrziš, i nešto od toga, uz ovu moju nevinost, pogađa i mene. U celini to je sve samo zlonamerno, premda vrlo vešto, iskorištavanje nezgoda naše veze. Svaka ovakva veza ima svoje nezgode, posebno naša, mi smo iz dva sasvim različita sveta i, otkad se poznajemo, život svakog od nas pošao je sasvim novim putem, mi se još osećamo nesigurni, sve je još previše novo. Ne govorim ja o sebi, to nije važno, ja sam zapravo stalno u dobitku otkad si me ti prvi put pogledala, a naviknuti se na dobit nije odviše teško. Ali ti, i kad ostavimo sve drugo po strani, ti si otrgnuta od Klamma; šta to znači, ja ne mogu tačno oceniti, ali i ja počinjem polako shvatati: teturaš kao izgubljena, ne umeš se snaći i, iako sam te ja spreman uvek prihvatiti, ipak nisam uvek prisutan, a i kad sam prisutan, tebe ponekad obuzimaju sanjarije, ili si pod uticajem nečeg životnijeg, gostioničarke na primer; ukratko, bilo je dana kad si odvraćala oči od mene, sebe prenosila u neku polustvarnost, siroto dete, i u takvim danima trebalo je samo pred tvoje oči staviti pogodne ljude pa da se izgubiš, da podlegneš varci, kao da je ono što je predstavljalo samo trenutke priviđenja, stare uspomene, zapravo tvoj negdašnji život koji je prošao i prolazi sve više, da je sve to tvoj sadašnji stvarni život. Zabluda, Friedo, ništa drugo nego, pravilno gledano, poslednja odvratna smetnja našem potpunom sjedinjavanju. Dođi k sebi, priberi se; ako si i mislila da je pomoćnike poslao Klamma to apsolutno nije tačno, poslao ih je Galater —- i ako su te oni pomoću te varke uspeli opčiniti tako da si ti čak u njihovim prljavštinama i svinjarijama mislila da vidiš tragove Klamma —- otprilike kao što neko misli da u balezi vidi izgubljeni dragi kamen, premda ga tamo uopste ne može naći čak i kad bi tamo zaista bio — dok su, zapravo, oni samo derani onog istog soja kao i sluge u staji, samo što nemaju njihovo zdravlje, oštar zrak ih čini malo bolešljivima, i tera ih u postelju koju oni, istina, umeju izabrati s lukavošću pravih slugu.« Frieda je glavu naslonila na rame K. i njene ruke stalno su se otvarale i sklapale. »Da smo samo«, poče Frieda polako, mirno, gotovo s udobnošću, kao da zna da joj ostaje još samo vrlo malo vremena za odmaranje na ramenu K., ali želi do kraja u tome uživati, »da smo samo još one noći otišli odavde, bili bismo sad negdje u sigurnosti, uvek zajedno, tvoja ruka uvek blizu moje daje mogu dohvatiti; kako je meni potrebna tvoja blizina, kako se otkad te poznajem osećam napuštena bez tvoje blizine, veruj mi, tvoja blizina je jedini san koji ja sanjam, drugih nemam.« Onda neko viknu iz bočnog hodnika; to je bio Jeremias, stajao je na najnižoj stepenici, bio je samo u košulji, ali ogrnut jednim Friedinim šalom. Dok je tako stajao tamo, raščupane kose, s tankom bradicom koja je izgledala kao pokisla, umornih, preklinjućih očiju, prekorno razrogačenih, mrka lica, s obrazima koji su pocrveneli, ali kao da su napravljeni od odviše mlitavog mesa, golih nogu koje toliko drhte od hladnoće da se s njima zajedno tresu i duge rese na šalu — on je izgledao kao bolesnik koji je pobegao iz bolnice i o kojem ništa drugo ne smete misliti nego kako će opet biti smešten u postelju. Tako je to shvatila i Frieda, ona se odvoji od K. i odmah se nađe dolje pokraj Jeremiasa. Njena blizina, brižnost kojom ga je bolje uvila u šal, žurba kojom ga je htela ugurati natrag u sobu, sve to izgledalo je kao da već deluje ozdravljujuće na pomoćnika. On se ponašao kao da je tek sad primetio K. »Gle gospodina geometra«, reče on i Friedu, koja nije htela dopustiti razgovor, potapša po obrazima da bi je odobrovoljio. »Oprostite što smetam, ali za ispriku mi može poslužiti to što se ne osećam nimalo dobro. Čini mi se da imam groznicu, moram piti čaj i preznojiti se. Prokleta ograda u školskom vrtu, dugo je još neću zaboraviti, a uz to još, iako već prehlađen, morao sam lutati po noći. Čovek i ne primećujući žrtvuje svoje zdravlje stvarima koje to zaista ne zaslužuju. A vi, gospodine, nemojte se zbog mene ustručavati, dođite nama u sobu, učinite posetu bolesniku i recite pritom lepo Friedi što još imate reći. Kad se razilaze dvoje koji su nenavikli jedno na drugo, onda naravno imaju u poslednjem trenutku toliko mnogo jedno drugom reći da treći, koji leži u krevetu i čeka na obećani čaj, uopste nije u stanju ma što razumeti. Ali dođite samo, ja ću biti sasvim miran.« »Dosta, dosta«, reče Frieda, vukući ga za ruku. »On ima groznicu i ne zna što govori. A ti, K., nemoj dolaziti, ja te molim. To je moja i Jeremiasova soba, zapravo samo moja soba, i ja ti zabranjujem da u nju ulaziš. Ti me, K., progoniš, ah, zašto me progoniš! Ja se nikad, nikad neću vratiti tebi, jeza me obuzme kad pomislim na tu mogućnost. Idi svojim devojkama; one, kao što su mi pričali, samo u košuljama sede uz tebe na klupi pokraj peći, i kad te neko dođe odvesti, one reže na njega. Ti se kod njih svakako osećaš kao kod kuće, kad te tamo toliko vuče. Ja sam te uvek odvraćala od toga da odlaziš tamo, bez uspeha, istina, ali stalno odvraćala, to je sada prošlo, ti si slobodan. Čeka te lep život, zbog one jedne možda ćeš se morati malo tući sa slugama, a što se tiče one druge, niko ti pod milim bogom neće na njoj pozavideti. Tvoja sprega ima unapred osiguran blagoslov. Ništa nemoj poricati, ti si naravno u stanju sve opovrgnuti, ali ipak na kraju ništa nije opovrgnuto. Zamisli, Jeremias, on sve opovrgava!« Kimajući glavom i smejući se, oboje potvrdiše da su se razumeli. »Ali«, nastavi Frieda, »pretpostavimo da on sve zaista i opovrgne, što je time postignuto, što se to mene tiče? Ma što se tamo kod onih događalo, to je potpuno njihova i njegova stvar, ne moja. Moja stvar je da tebe njegujem, dok opet ne budeš zdrav, kao što si bio pre nego što te je K. zbog mene mučio.« »Dakle, vi zaista ne želite doći?« reče Jeremias, ali sad ga Frieda zaista odvuče u sobu i uopste ne pogleda K. Dole su se videla jedna mala vrata, još manja od ovih ovde u hodniku — ne samo Jeremias, nego se i Frieda morala pognuti prolazeći kroz njih — izgledalo je da je tamo svetlo i toplo; čulo se još neko vreme šaptanje, sigurno je Frieda tepanjem nagovarala Jeremiasa da legne u postelju, a onda su se vrata zatvorila.

Tek sada K. primeti kako se u hodniku sve utišalo, i ne samo ovde, u ovom delu hodnika u kojem je on bio s Friedom i koji je, čini se, pripadao ekonomatu, nego i u dugačkom hodniku sa sobama u kojima je do malopre bilo tako živo. To znači, dakle, da su gospoda ipak napokon zaspala. I K. je bio vrlo umoran, valjda se zbog umora nije branio od Jeremiasa kako bi trebalo. Možda bi bilo pametnije ugledati se na Jeremiasa, koji je svoj nazeb očito preuveličavao — njegov žalostan izgled nije posledica nazeba, nego mu je urođen, i nikakav lekoviti čaj ne može ga odstraniti — sasvim se ugledati na Jeremiasa, otvoreno pokazati zaista veliki zamor, skljokati se tu u hodniku, što već po sebi mora biti ugodno, odremati malo, a možda će biti i malo negovanja. Samo je pitanje bi li sve ispalo tako povoljno kao u Jeremiasovu slučaju, jer u ovom takmicenju za samilost Jeremias bi sigurno, i verovatno s pravom, bio pobednik, kao uostalom i u svakoj drugoj borbi. K. je bio toliko umoran da je mislio i na to kako bi bilo da pokuša ući u jednu od ovih soba, od kojih su neke sigurno bile prazne, i dobro se ispavati u nekom lepom krevetu. To bi mu, prema njegovom mišljenju, moglo pružiti naknadu za mnogo šta. A imao je pri ruci i jedan napitak za uspavljivanje. Na poslužavniku, koji je Frieda ostavila na podu, bila je jedna bočica s rumom. K. nije žalio truda da se vrati i da je ispije.

Sad se barem osećao dovoljno krepak da može stupiti pred Erlangera. Tražio je vrata Erlangerove sobe, ali kako poslužitelj i Gerstacker nisu više bili tu, a sva su vrata bila ista, on ih nije mogao pronaći. Pa ipak, činilo mu se da se može otprilike setiti na kojem su se mestu hodnika nalazila vrata i on odluči otvoriti jedna koja su, mislio je, verovatno ona koja je tražio. Pothvat nije bio posebno opasan; ako je to Erlangerova soba, onda će ga ovaj tu i primiti, ako je soba nekog drugog, naći će mogućnosti da se ispriča i iziđe, a ako gost spava, što je najverovatnije, onda njegova poseta uopste neće biti primećena; zlo bi bilo samo ako je soba prazna, jer onda se K. sigurno ne bi mogao odupreti iskušenju da legne u krevet i beskrajno spava. On još jednom preleti pogledom hodnik uzduž i popreko; hoće li ipak neko naići i pružiti mu obavesti koje će smeli pothvat učiniti nepotrebnim? Ali dugački hodnik bio je prazan i vladala je tišina. Onda K. osluhnu na vratima; ni ovde, čini se, nije bilo nikog. On zakuca tako polako da se neko ko spava ne može probuditi, i budući da se ni sada ništa ne dogodi, najpažljivije otvori vrata. Međutim, dočeka ga jedan laki uzvik.

To je bila mala soba, više od polovine ispunjena širokim krevetom, s električnom lampom koja je gorela na noćnom stoliću, pokraj kojeg je ležala putnička torba. U krevetu, sasvim zavučen pod pokrivače, neko se nemirno micao i šaputao kroz otvor između pokrivača i plahte: »ko je to?« K. nije mogao sad naglo izići, nezadovoljno je gledao udobni, ali na žalost zauzeti krevet, seti se zatim da je upitan i reče svoje ime. Izgledalo je da je ime ostavilo dobar utisak, čovek u krevetu zadiže malo pokrivač s lica, ali plašljivo spreman da se odmah opet sasvim pokrije ako u sobi nešto nije u redu. Ali onda bez razmišljanja odbaci pokrivač i sede. Erlanger to svakako nije bio. To je bio jedan omanji, prilično punačak gospodin, čije je lice istina predstavljalo proturečje utoliko što su obrazi bili punački kao u deteta i oči detinjasto vedre, dok visoko čelo, šiljasti nos, tanka usta, koja kao da su jedva držala usne sklopljene, i brada koje gotovo i nije bilo nimalo nisu izgledali kao u deteta, nego su, naprotiv, odavali zrelu misaonost. To je nesumnjivo bilo zadovoljstvo svim tim, zadovoljstvo samim sobom što mu je očuvalo tako vidljiv ostatak zdravog detinjstva. — »Poznajete li Friedricha?« upita on. K. reče da ne poznaje. »Ali on poznaje vas«, reče gospodin, smešeći se. K. kimnu glavom, uvek se nađu ljudi koji njega poznaju, to je šta više jedna od glavnih teškoća na njegovom putu. »Ja sam njegov sekretar«, reče gospodin, »zovem se Biirgel.« »Oprostite«, reče K. i uhvati se za kvaku, »ja sam, nažalost, pogrešno ušao na vaša vrata. Naime, ja sam pozvan kod sekretara Erlangera.« »Šteta«, reče Biirgel, »ne mislim reći da je šteta što ste pozvani kod nekog drugog, nego što ste pogrešili vrata. Zapravo, ja kad se jednom probudim, nikako više ne mogu zaspati. Ali to vas ne treba žalostiti, to je moja licna nesreća. Zašto se ovde vrata ne mogu zaključati? To svakako ima svoj razlog. Kao što kaže ona stara poslovica, vrata koja vode sekretaru moraju uvek biti otvorena. Ali, naravno, ni to ne može biti shvaćeno tako doslovno.« Biirgel je pitajući vedro gledao u K.; uprkos svome jadanju, izgledao je vrlo dobro ispavan i odmoran; verovatno tako umoran, kao što je K. sada, Biirgei nikada nije bio. »Kamo ćete sada ići?« upita Biirgel. »Četiri su sata. Kome god odete, moraćete ga buditi, a nije svako naviknut na smetnje kao ja, neće to svako primiti tako mirno, sekretari su nervozan svet. Dakle, ostanite još koji trenutak ovde, u pet sati počinje ustajanje, onda ćete se najbolje moći odazvati pozivu. Dakle, pustite, molim vas, napokon tu kvaku i sednite negde, istina ovde nema mnogo mesta, biće najbolje ako sednete ovde na rub kreveta. Vi se sigurno čudite što nemam ovde ni stolicu ni sto? Da, ali ja sam mogao birati ili sobu s potpunim nameštajem koja ima samo uzak hotelski krevet, ili sobu s ovim velikim krevetom i, osim umiovaonika, ni s čim drugim. Ja sam izabrao veliki krevet; u spavaćoj sobi krevet je ipak najvažnija stvar! Ali, za onoga ko se samo može ispružiti i dobro spavati, ovaj krevet je zaista divan. Ali i meni, koji sam stalno umoran, on je dobrodošao, iako ne mogu spavati, u njemu provodim najveći deo dana, u njemu obavljam svu prepisku i prijeme stranaka, i ide vrlo dobro. Pozvani, istina, nemaju gde sesti, ali to oni prebole, i njima je ugodnije kad stoje — a i onaj koji ih saslušava oseća se dobro — nego da udobno sede, a da se onaj kojem su došli na njih izderava. Mogu ponuditi samo ovo mesto na rubu kreveta, ali ono nije službeno i određeno je samo za noćne razgovore. No, što ste se tako ucutali, gospodine geometre?« »Jako sam umoran«, reče K., koji je na učinjenu ponudu grubo i bez ikakva ustručavanja seo na krevet i naslonio se. »Naravno«, reče Biirgel, »ovde je svako umoran. Na primer, to nije mali posao, koji sam obavio juče, a i danas već. Da sada zaspim, potpuno je isključeno, ali ako se ipak dogodi to što je naverovatnije i ja ipak zaspim dok ste vi još tu, onda, molim vas, budite mirni i ne otvarajte vrata. Ali, ne bojte se, ja neću zaspati, a u najboljem slučaju samo na nekoliko minuta. Naime, sa mnom je to tako, valjda i zato što sam naviknut na stalan dodir sa strankama, ja najlakše zaspim kad imam društvo.« »Molim vas, samo spavajte, gospodine sekretare«, reče K., obradovan tim nagoveštajem, »i ja ću onda malo prileći, ako mi dopustite. « »Ne, ne«, opet se smejao Biirgel, »da zaspim na vašu ponudu, to na žalost ne mogu, tek mi se tokom razgovora može pružiti prilika, razgovor me najpre uspava. Da, u našem poslu stradaju živci. Na primer, ja sam sekretae za vezu. Vi ne znate šta je to? Dakle, ja održavam najčvršću vezu«, pritom on živahno protrlja ruke, nehotice otkrivajući svoje zadovoljstvo, »između Friedricha i sela, vezu između njegovih sekretara u dvorcu i sekretara u selu; mahom sam u selu, ali ne stalno; svakog trenutka moram biti spreman voziti u dvorac. Vi vidite ovu putničku torbu, nemiran je to život, nije za svakog. S druge strane, tačno je da se ne mogu više odreći ove vrste posla, svaki drugi posao izgleda mi prazan. A kako je sa vasim poslom?« »Ja taj posao ne obavljam, nisam zaposlen kao geometar«, reče K.; on je teško mogao usmeriti misli na razgovor, jedino je čekao da Biirgel zaspi, ali i to je činio samo iz nekog osećaja dužnosti prema samom sebi, jer u biti je verovao da je trenutak kad će Biirgel zaspati još beskrajno daleko. »To je neverovatno«, reče Biirgel, živo vrteći glavom i ispod pokrivača izvuče jednu beležnicu da nešto pribeleži. »Vi ste geometar, a nemate posao geometra.« K. apatično kimnu glavom, on je levu ruku ispružio po ogradi od kreveta i položio glavu na nju; pokušavao se na razne načine udobno smestiti, taj položaj izgledao je ugodniji od svih drugih, i sada je mogao malo bolje paziti na ono što je Biirgel govorio. »Ja sam spreman ovu stvar dalje terati«, nastavi Biirgel. »Kod nas stvari ipak ne stoje tako da se jedna stručna snaga sme ostavljati neiskorištena. A i vas to zasigurno vređa; pada li vam to teško?« »Teško mi pada«, reče K. polako i nasmeja se u sebi, jer baš sada to mu nije padalo nimalo teško. Isto tako i Biirgelova ponuda ne ostavi veliki utisak na njega. Ona je bila sasvim neozbiljna. Ne znajući ništa o okolnostima pod kojima je došlo do njegova pozivanja, o teškoćama koje su ga čekale u opstini i u dvorcu, o zapletima koji su za vreme njegovog boravka ovde nastali ili prete da nastanu; nemajući ni pojma o svemu tome, šta više ne pokazujući da makar samo i naslućuje, što bi od sekretara trebalo bez daljnjeg očekivati — on, Biirgel, nudi se da tu stvar dovede u red, naprosto kao iz rukava, samo pomoću njegove male beležnice. »Reklo bi se da ste vi već imali poneko razočaranje«, reče Biirgel i pokaza time da on ipak ima izvesno znanje o ljudima kao što je K. Uopste, još otkad je stupio u sobu, s vremena na vreme govorio je sebi da ne treba podcenjivati Biirgela, ali u stanju u kojem je bio bilo je teško ma o čemu drugom pravilno suditi osim o vlastitom umoru. »Ne«,reče Biirgel, kao da čita misao K. i pun obzira prema njemu želi ga poštedeti napora da tu misao izražava, »ne treba dopustiti da vas razočaranja preplaše. Ovde je izgleda mnogošto tako podešeno da uliva strah, i kad početnik dođe ovamo, onda mu smetnje izgledaju potpuno nepremostive. Ja se neću upuštati u to kako je to uistinu, možda taj utisak zaista odgovara stvarnosti; zbog mognpoložaja meni nedostaje potrebno odstojanje da bih to mogao utvrditi, ali imajte u vidu da se ponekad ipak jave prilike koje su malo u saglasnosti s opstim stanjem, prilike u kojima jedna reč, jedan pogled, jedan znak poverenja mogu više postići nego kroz celi život ulagani napori koji izmožde čoveka. To je tako, u to nema sumnje. Istina, te prilike ipak su utoliko u saglasnosti s opstim stanjem što uvek ostaju neiskorištene. Ali zašto ostaju neiskorištene? — uvek se pitam.« K. nije znao odgovori­ ti; istina, on je primetio da se to što Biirgel govori verovatno njega jako tiče, ali on je sad bio protiv svega što se njega tiče; on samo pomakne glavu malo ustranu, kao da otvara put Biirgelovim pitanjima da prođu i da ga više ne diraju. »To je«, nastavi Biirgel, pritom raširi ruke i zevnu, što je bilo u čudnoj suprotnosti s ozbiljnošću njegovih reči, »to je stalna žalba sekretara: da su prisiljeni saslušanja u selu najvećim delom obavljati noću. Ali zašto se oni žale zbog toga? Sto je to odviše naporno za njih? Sta bi više voleli, noć posvetiti spavanju? Ne, zbog toga se oni sigurno ne žale. Istina, ima i među sekretarims onih koji su vredni i onih koji su manje vredni, kao i svuda. Ali na preveliki napor niko se od njih ne žali, najmanje javno. U tom pogledu mi ne pravimo razliku između običnog vremena i radnog vremena. To mi ne radimo. Sto onda sekretaru imaju protiv noćnih saslušanja? Da nije iz obzira prema strankama? Ne, ne, nije ni to. Prema strankama sekretari su bezobzirni, ali nimalo bezobzirniji nego prema samima sebi, nego bezobzirni tačno toliko. Zapravo ta bezobzirnost nije ništa drugo do hladno obavljanje i ispunjavanje službenih dužnosti, najveća obzirnost u stvari koju stranke mogu poželeti. U osnovi — istina, površni promatrač to neće primetiti — to se u potpunosti uviđa i priznaje; na primer, u ovom slučaju baš su strankama dobrodošla noćna saslušanja, protiv njih se uopste ne prave načelni prigovori. Otkud dakle to negodovanje sekretara?« K. ni to nije znao, on jedva da je nešto znao, nije čak ni razumeo traži li Biirgel odgovor ozbiljno ili samo onako. »Kad bi me ti samo pustio da legnem u taj krevet«, mislio je on, »ja bih ti sutra u podne ili još bolje sutra uveče rado odgovorio na sva tvoja pitanja.« Ali Biirgel kao da nije obraćao pažnju na njega, suviše je bio obuzet pitanjem koje je sam sebi postavio: »Koliko ja znam i koliko sam sam iskusio, protiv noćnih saslušanja sekretari imaju otprilike sledeće prigovore: noć je zbog toga manje pogodna za primanje i vođenje razgovora sa strankama što je noću teško, ako ne i nemoguće, očuvati u potpunosti službeni karakter tih primanja. Nisu u pitanju samo vanjski vidovi, forme se mogu, naravno, i po noći, ako se želi, isto onako strogo održavati kao i po danu. Dakle, to nije to, zbog toga ne trpi službeni karakter u noći. Ali i nevoljno postoji sklonost da se u noći stvari ocenjuju s jednog više privatnog stajališta, gledišta stranaka dobivaju veću važnost nego što im pripada, u obzir se ne uzimaju druge okolnosti u vezi s položajem stranaka, njihove muke i brige, olabavljuju se nužne ograde koje postoje između stranaka i činovnika, ma koliko one izvana izgledale besprekorne i, gde bi inače bila reč, kao što i priliči, samo o postavljanju pitanja i davanju odgovora, ponekad se izvrši čudna i potpuno neprilična uloga među osobama. Tako barem pričaju sekretari, dakle u svakom slučaju ljudi koji su za takve stvari obdareni izvanredno finim osećajem. Ali čak i oni — o tome se već često govorilo u našim redovima — malo primećuju to nepovoljno delovanje noćnih saslušanja: naprotiv, oni se unapred trude da im se odupru i na kraju veruju da su u tome pogledu postigli dobre rezultate. Ali kad se kasnije čitaju njihovi zapisnici, čovek se čudi očiglednim slabostima koje oni sadrže. I to su te greške koje je barem našim propisima nemoguće ispraviti uobičajenim kratkim putem, a koje se uvek sastoje u tome što stranke izvlače za sebe dobiti koje su samo upola opravdane. Te greške će jednom, nema sumnje, ispraviti neka kontrolna vlast, ali time će samo pravo biti zadovoljeno; onoj stranci neće se time naškoditi. Zar onda pod takvim okolnostima žalbe sekretara nisu sasvim opravdane?« K. je već proveo u dremuckanju nekoliko trenutaka, i sad je opet bio ometen. »Čemu sve to, čemu?« pitao se on i ispod spuštenih trepavica promatrao Burgela ne kao činovnika koji s njim diskutuje o teškim pitanjima, nego samo kao nešto što ga ometa u spavanju i čiji smisao ma u kojem drugom pogledu on nije u stanju shvatiti. Biirgel, međutim, sasvim predan svojim mislima, smeškao se kao da mu je pošlo za rukom zavesti malo K., ali je odlučio odmah ga izvesti na pravi put. »Dakle«, reče on, »te žalbe ne mogu se ipak bez daljnjeg smatrati sasvim opravdanima. Noćna saslušanja, doduše, nisu nigde propisana, prema tome ne krši se nikakav propis ako ih se pokušava izbeći, ali razne okolnosti, preopterećenost poslovima, način poslovanja činovnika, teškoće u zamenama, propis po kojem se stranke moraju saslušati tek posle potpunog dovršenja ostale istrage, ali tada odmah, sve to i mnogošto drugo učinilo je noćna saslušanja neizbežnom potrebom. Prema tome, ako su ona postala nužnost — kao što ja kažem — onda je to ipak, barem posredno, rezultat propisa, i gunđati protiv postojanja noćnih saslušanja, to gotovo znači — ja, naravno, malo preterujem, ali kao preteranost mogu i reći — znači gotovo gunđati čak i protiv samih propisa. S druge strane, sekretarima je dopušteno da se u granicama propisa osiguraju što bolje mogu protiv noćnih saslušanja i njihovih samo prividnih nezgoda. To oni i čine, i to u najvećoj meri. Oni se upuštaju u raspravljanje samo onih predmeta kojih se, prema svemu sudeći, malo treba bojati; ispituju sebe detaljno pre nego što raspravljanje počne i, ako ishod tog ispitivanja to traži, otkazuju još u poslednjem trenutku sva saslušanja; jačaju sebe time što stranku po deset puta pozivaju pre nego što je saslušaju; rado pristaju da ih zastupaju kolege koji nisu nadležni za dotični slučaj i zato ga mogu raspravljati s većom lakoćom; rasprave određuju za početak ili kraj noći i tako izbegavaju sate usred noći; takvih mera ima još mnogo, sekretari ne podležu lako teškoćama, oni su isto toliko uporni koliko su i osetljivi.« K. je spavao; to istina nije bio pravi san, on je čuo Biirgelove reči možda i bolje nego dok je bio budan, ali je potpuno klonuo od umora. Reč po reč udarala je u njegovo uho, svesnosti koja mu je dosađivala nije više bilo, osećao se slobodan, nije više Biirgel držao njega, nego je on pipkao Burgela; on, istina, još nije bio utonuo u dubinu sna, ali je već bio u nju zaronio. Niko ga više neće odatle otrgnuti. I činilo mu se kao da je time izvojevao neku veliku pobedu, i već je tu bilo i društvo da pobedu proslavi, i on ili neko drugi bio je podigao čašu šampanjca u čast te pobede. A kako bi svi znali o čemu je zapravo reč, borba i pobeda ponovljene su još jednom, ili možda to i nije ponavljanje, nego se borba stvarno sada tek vodi, a samo je pobeda pre slavljena, i nije propušteno da se proslavi, jer je srećom ishod borbe unapred bio izvestan. Jednog sekretara, golog, sasvim sličnog kipu nekoga grčkog boga, K. je u borbi dobro pritegnuo. Izgledalo je vrlo komično, i K. se u snu slatko smejao kad bi sekretar, prestrašen njegovim napadima, napuštao svoju gordu pozu i svoju uzdignutu i stisnutu šaku morao brzo upotrebljavati da bi pokrio svoju golotinju, ali je pritom ipak stalno kasnio. Borba nije dugo trajala: K. je napredovao korak po korak, a to su bili vrlo krupni koraci. Je li to uopste bila borba? Ozbiljnog otpora nije bilo; tu i tamo čulo se samo sekretarivo cičanje. Taj grčki bog cičao je kao devojka koju škakljaju. Napokon ga je nestalo, K. je ostao sam u velikom prostoru, okretao se, borbeno raspoložen, i tražio protivnika, ali tu više nikog nije bilo, rasturilo se i društvo, samo je na zemlji ležala razbijena čaša za šampanjac. K. je potpuno zdrobi. Međutim, krhotine su ga ubadale, i tako se on ipak, trzajući se, opet probudi i bilo mu je zlo kao probuđenom detetu. Ipak, pri pogledu na Burgelove razdrljene grudi, kroz glavu mu sinu misao koju je vukao iz sna: »Evo tu ovde tvoga grčkog boga! Svući ga s jastuka!« »Međutim, postoji«, reče Biirgel, zamišljeno upirući pogled u tavanicu kao da u sećanju traži primere za potvrdu onog što kaže, ali ih ne može naći, »postoji, ipak, uza sve mere opreza, mogućnost da stranke iskoriste za sebe tu noćnu slabost sekretara-uvek pod pretpostavkom, naravno, da je to slabost. Istina, jedna vrlo retka mogućnost ili, bolje reći, mogućnost koja se gotovo nikad ne javlja. Ona se sastoji u tome da usred noći dođe nepozvana stranka. Vi se svakako čudite što se to toliko retko događa, iako izgleda tako jednostavno. Naravno, vi niste upoznati s našim prilikama. Pa ipak, trebali ste i vi već uočiti savršenost službene organizacije. Ta savršenost čini da svaki koji ima neku predstavku ili iz bilo kojih razloga treba o nečemu biti saslušan dobiva poziv odmah, neodgodivo, mahom pre nego što je i sam stigao shvatiti stvar, pa čak i pre nego što za nju dozna. Ovaj put on još neće biti saslušan, uglavnom neće, stvar obično tada još nije zrela, ali on već ima poziv, prema tome ne može doći nepozvan, može samo doći u nezgodno vreme, dobro, ali onda će mu biu skrenuta pažnja na dan i sat koji stoje u pozivu, a kad ponovno dode u pravo vreme, po pravilu će biti opet vraćen, to više ne predstavlja nikakvu teškoću. Poziv u rukama stranke i zabeleška u aktima, to su za sekretare njihovo odbrambeno oružje, istina ne uvek dovoljno, ali ipak jako. Naravno, ovo se odnosi samo na sekretare koji je neposredno nadležan za dotičnu stvar; upustiti se neočekivano noću u druge stvari, stoji ipak svakom otvoreno. Ali malo ko će to činiti, to je besmisleno. Pre svega, to bi ogorčilo nadležnog sekretara; mi sekretari sigurno nismo međusobno ljubomorni što se tiče rada, svaki nosi na leđima jedan visoko odmeren i bez sitničarenja navaljen teret poslova, ali kad su u pitanju stranke, ne smeemo dopustiti nikakvo mešanje u nadležnost. Poneki su već izgubili svoje parnice zato što su verovali da se mogu izvući kod nenadležnih mesta kad naiđu na teškoće kod nadležnih. Takvi pokušaji moraju završiti neuspehom i zbog toga što jedan nenadležni sekretar, iako je noću neotporan i voljan pomoći, ipak baš zbog svoje nenadležnosti ne može učiniti ništa više nego bilo koji advokat, odnosno zapravo još mnogo manje, jer njemu nedostaje — čak i kad bi mogao nešto učiniti, jer on bolje poznaje tajne puteve zakona i prava nego sva ta advokatska gospoda — njemu jednostavno nedostaje vremena za stvari koje nisu u njegovoj nadležnosti; on ne može njima nijedan trenutak posvetiti. Ko će onda pri takvim izgledima provoditi svoje noći tražeći nenadležne sekretare? Uostalom, i stranke su prezauzete kad uz svoje redovne dužnosti trebaju još odgovarati pozivima i uputama nadležnih mesta. Naravno, ‘prezauzetost’ u smislu koji vredi za stranke, ne ‘prezauzetost’ u smislu koji vredi za sekretare.« K. je potvrđivao glavom smešeći se, sada je verovao da sve tačno razume, istina ne zato što se njega ticalo, nego zato što je bio siguran da će ubrzo potpuno zaspati, i to ovaj put bez sna i bez smetnji; između nadležnih sekretara na jednoj strani i nenadležnih na drugoj, a lice u lice s masom prezauzetih stranaka, on će utonuti u dubok san i na taj način umaknuti svima. Na Biirgelov tihi samozadovoljni glas, koji je on očigledno usmerio na to da ga uspava, samo bez uspeha, K. se međutim bio toliko navikao da ga je taj glas više uspavljivao nego što mu je smetao. »Klepetaj, klepetaj, vodenico«, mislio je on, »u moju korist klepetaš.« »Dakle, gde je«, nastavi Biirgel, igrajući se s dva prsta po donjoj usni, raširenih očiju i ispružena vrata kao da se posle napornog putovanja približava jednom divnom vidiku, »gde je, dakle, ona spomenuta, retka mogućnost koja se gotovo nikad ne javlja? Tajna se krije u propisima o nadležnosti. tu stala Naime, nije, niti kod ijedne velike žive orga­ nizacije može biti, da je za jednu stvar nadležan samo jedan određeni tajnik. Zapravo je tako da jedan ima glavnu nadležnost, ali i mnogi drugi imaju poneki dio, istina, manje važne nadležnosti. Tko bi mogao sam, ma bio i najveći radnik, držati na svom pisaćem stolu skupljene sve konce i najmanjeg slučaja? Čak i ono što sam rekao o glavnoj nadležnosti, mnogo je rečeno. Zar i najmanja nadležnost nije već cijela nadležnost? Ne odlučuje li i ovdje revnost kojom se stvar vodi? I zar ona nije uvijek ista, uvijek tu u punoj mjeri? Među tajnicima mogu postojati razlike u svemu, i takvih razlika ima bezbroj, ali ne i u revnosti. Nitko od njih neće štedjeti sebe kad mu bude stavljeno u dužnost da se pozabavi slučajem za koji je on makar i najmanje nadležan. Pre­ ma svemu vanjskom, naravno, treba postojati redovna mogućnost za raspravljanje slučaja, i tako pred stranke istupa jedan određeni tajnik na kojeg su one službeno upućene. Ali to čak i ne mora biti onaj koji ima glavnu nadležnost, to je stvar koju odlučuje organi­ zacija prema svojim trenutačnim potrebama. Tako je stvarno stanje. I sada, gospodine zemljomjere, pretpostavite sebi samo mogućnost da jedna stranka, na neki način, usprkos vama već izloženim i uglavnom sasvim dovoljnim mjerama opreza, ipak usred noći iznenadi jednog tajnika koji je barem donekle nadležan za dotičnu stvar? Svakako niste dolazili na pomisao o jednoj takvoj mogućnosti. Ja vam to potpuno vjerujem. Nema ni smisla misliti na nju, jer ona se gotovo nikad i ne javlja. Kakvo bi neobično, posebno podešeno, tanko i oštro šilo morao biti taj koji bi se provukao kroz svu tu gustu mrežu? Imate pravo, tako što ne može se uopće dogoditi. Ali jedne noći — tko smije za sve jamčiti? — može se ipak dogoditi. Istina, ja ne znam među svo­ jim poznanicima nikog kome se to već dogodilo, ali to ne znači mnogo, moje poznanstvo je ograničeno u usporedbi sa slučajevima koji ovdje dolaze u obzir, a osim toga, nimalo nije sigurno da bi tajnik kojem bi se takvo što dogodilo to i priznao, jer je to vrlo osobna stvar, a u izvjesnoj mjeri predstavlja i službenu sramotu. Pa ipak, moje iskustvo vjerojatno govori u prilog tome daje tu riječ o jednoj rijetkoj pojavi koja postoji samo kao priča, ali koju ništa ne potvrđuje, da je dakle vrlo pretjerano bojati se nje. Čak i kad bi se zaista i dogodila, ona bi se mogla — reklo bi se — učiniti doslovno neškodljivom na taj način što bi joj se dokazalo — a to je barem lako — da za nju nema mjesta na ovom svijetu. U svakom slučaju, nezdravo je kad se iz straha od nje glava zavlači pod pokrivač i oči ne smiju podići. A i kad bi ta potpuna nevjerojatnost iznenada dobila određeni vid, zar bi to značilo da je zaista sve propalo? Naprotiv. Da bi sve propalo još manje je vjerojatno nego taj najnevjerojatniji slučaj. Istina, kad je takva stranka u sobi, to je već veliko zlo. Srce se steže. Koliko li ćeš imati snage opirati se, pitaš se? Ali jasno je da otpora uopće neće biti. Morate sebi samo jasno predstaviti tu situaciju. Ono što se nikad ne događa, ta uvijek očekivana, željno očekivana ali razu­ mom smatrana nedostižnom, nepozvana stranka, eto, sjedi tu! Već svojom nijemom prisutnošću ona vas zove da zadrete u njen bijedni život, da ga promatrate kao nešto što vam pripada i da s njom zajedno patite zbog njenih uzaludnih potraživanja. Taj zov u noći, to je omamljivo. Podajete mu se i zapravo prestajete biti službena osoba. Situacija je takva da vam ubrzo postaje nemoguće odbiti neku molbu. Točno rečeno, očajni ste; još točnije rečeno, presretni ste. Očajni ste zbog bespomoćnosti s kojom tu sjedite i čekate na molbu dotične stranke i znate da će molba biti ispun­ jena čim jednom bude izgovorena, iako ona, ta molba, barem koliko sami to možete sagledati, doslovno razdire službenu orga­ nizaciju; to je svakako ono najgore što se u praksi može dogoditi. Prije svega — ostavimo sve drugo na stranu — i zato što predsta­ vlja proširenje nadležnosti koja prelazi sve granice na koje se trenutačno ovdje uopće može polagati. Po našem položaju mi uopće nismo ovlašteni ispunjavati molbe kao što su te o kojima je ovdje riječ, ali noćnom prisutnošću ove stranke nama takoreći raste službena moć, mi se obvezujemo na stvari koje premašuju opseg naše nadležnosti, štoviše mi ćemo ih i ispuniti. Stranka u noći, kao divlja zvijer u šumi, sili nas da činimo žrtve za koje inače nikad ne bismo bili sposobni. Lijepo, to je tako sad dok je stranka još tu; ona nas jača, ona nas prinuđuje, ona nas potiče i sve je nekako polusvjesno još u tijeku; ali kako će biti poslije, kad se sve svrši, kad nas stranka, zadovoljena i bezbrižna, napusti, a mi tu stojimo, sami, licem u lice sa zloupotrebom službenih nadležnosti — bolje je uopće i ne misliti na to! Pa ipak, mi smo sretni. Kako sreća može biti samoubilačka! Mi bismo se mogli pobrinuti da od stranke sakrijemo pravu situaciju. Ona sama od sebe jedva da uopće nešto primjećuje. Ona je, po njenu mišljenju, možda samo iz nekih ravnodušnih i slučajnih razloga — premorena, razočarana, bezobzirna i ravnodušna zbog premora i razočaranja — upala u neku drugu sobu nego što je htjela, sjedi sad tu u nez­ nanju i razmišlja, ako je za to uopće sposobna, o svojoj zabludi ili 0 svom umoru. Zar je ne biste mogli tada ostaviti? Ne, ne možete. Brbljavost sretnika mora joj sve objasniti. Njoj se mora pokazati, ne štedeći pritom nimalo sebe, što se dogodilo, iz kojih se razloga to dogodilo, kako je izvanredno rijetka i jedinstvena ova prilika; mora joj se pokazati kako je ona uletjela u tu priliku, doduše sa svom onom bespomoćnošću za koju ni jedno drugo biće nije sposobno, nego jedino i isključivo jedna stranka, ali kako ona sad, ako hoće, gospodine zemljomjere, može svemu gospodariti 1 pritom ne treba ništa drugo raditi nego samo nekako izložiti svoju molbu, čije je ispunjenje već spremljeno, za kojim ona treba samo posegnuti — sve se to mora objasniti; teški su to tre­ nuci za činovnika. Ali kad je i to učinjeno, onda je, gospodine zemljomjere, učinjeno najnužnije, ostaje još samo biti skroman i čekati.«

K. je spavao, daleko od svega što se zbivalo. Njegova glava, koja je ležala na lijevoj ruci poduprtoj o naslon kreveta, skliznula je pri spavanju i sada visjela slobodno, saginjući se polako i sve više. Ona ruka gore nije više predstavljala dovoljan oslonac i K. je nesvjesno pribavio sebi drugi, i to na taj način što je desnu ruku pritisnuo na pokrivač kreveta, pri čemu je slučajno dohvatio Biir- gelovu nogu koja je virila ispod pokrivača. Biirgel ga je pogledao i ostavio mu nogu, ma koliko mu je to smetalo.

Tada netko jako zalupa nekoliko puta o bočni zid. K. se trže i pogleda u zid. »Je li zemljomjer tamo?« upita glas. »Da«, reče Biirgel, oslobodi nogu od K. i najednom se protegne divlje i neo­ buzdano kao kakav mali dječak. »Neka onda već jednom dođe«, ču se ponovno glas. U tome nije bilo nikakvog obzira prema Biirgelu, kojem je K. možda još bio potreban. »To je Erlanger«,reče Biirgel šapatom; što se Erlanger nalazi u sobi do njegove, to njega, čini se, nije iznenadilo. »Pođite odmah njemu, on se već ljuti, nastojte ga umiriti. On dobro spava, ali mi smo ipak glasno razgovarali; čovjek ne može savladati sebe i svoj glas kad govori 0 izvjesnim stvarima. Dobro, ali krenite već jednom, izgleda da uopće niste u stanju doći k sebi od spavanja. Krenite, što ćete još ovdje? Ne, ne trebate se ispričavati zbog svoje pospanosti, čemu to? Tjelesne snage služe samo do izvjesne granice. Tko je kriv što je baš ta granica tako važna? Ne, nitko za to nije kriv. Svijet se na taj način ispravlja u svom razvoju i održava ravnotežu. To je izvanredan, neshvatljivo izvanredan poredak, iako je u drugom pogledu žalostan. Ali krenite, ne znam zašto me tako gledate. Ako 1dalje oklijevate, okomit će se Erlanger na mene, a ja bih to vrlo rado htio izbjeći. Krenite već jednom, tko zna što vas tamo čeka, ovdje ima puno prilika. Samo, istina, ima prilika koje su u izvjes­ nom smislu suviše velike da bi bile korištene, ima stvari koje su ne zbog nečeg drugog, nego same od sebe osuđene na neuspjeh. Da, to je ono što začuđuje. Uostalom, nadam se da ću sad ipak malo zaspati. Istina, već je pet sati i galama će uskoro početi. Kad biste barem samo vi otišli!«

Još ošamućen od naglog buđenja iz dubokog sna, još bes­ krajno pospan, s bolovima po cijelom tijelu zbog neugodnog položaja pri spavanju, dugo K. nije mogao odlučiti da ustane, držao se za čelo i gledao u svoje krilo. Čak ni Biirgelovo nepreki­ dno tjeranje ne bi ga pokrenulo, jedino osjećaj potpune izlišnosti daljnjeg zadržavanja u ovoj sobi mogao ga je polako navesti da ode. Ta soba izgledala mu je sada beskrajno pusta. Je li takva i bila ili je tek sada postala, njemu nije bilo jasno. Nikad više ne bi mogao ovdje opet zaspati. To uvjerenje bilo je presudno za njegovo odlučivanje. Smijući se pomalo zbog toga, on se podiže, odupirući se gdje god je bilo podrške, o krevet, o zid, o vrata, iziđe ne pozdravivši Biirgela, kao da se od njega već odavno oprostio.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac (Glava sedamnaesta )

t U pomrčini pred Gospodskim konakom stajala je jedna mala grupa ljudi, od kojih su dvojica-trojica držali fenjere u ruci, tako da su se mogla razaznati neka lica. K. nađe samo jednog poznanika, kočijaša Gerstackera, koji ga pozdravi pitanjem: »Ti si još u selu?« »Da«, odgovori K., »ja sam ovamo došao za stalno.« »Mene se to ne tiče«, reče Gerstacker, zakašlja se snažno i okrene se drugima.

Pokaza se da su svi čekali Erlangera. Međutim, Erlanger je već bio stigao, ali pre nego što će početi primati stranke, vodio je poslovne razgovore s Momusom. Među onima koji su čekali razgovor se vodio uglavnom o tome zašto se nije smelo čekati u kući, nego se moralo stajati ovde, vani, u snegu. Istina, jako hladno nije bilo, ali ipak je bilo bezobzirno ostaviti stranke da možda i satima čekaju u noći pred kućom. To svakako nije bila krivica Erlangera, koji je, šta više, bio vrlo susretljiv, verovatno za ovo nije niti znao i svakako bi se jako ljutio kad bi mu to bilo dojavljeno. To je bila krivica gazdarice Gospodskog konaka, koja u svojoj već bolesnoj težnji za finoćom nije mogla trpeti da mnogo molitelja najednom dođe u Gospodski konak. »Ako već tako mora biti da dolaze«, imala je ona običaj reći, »onda, za ime Boga, samo jedan za drugim.« I postigla je da su stranke, koje su prvo čekale u hodniku, zatim na stubištu, onda na tremu, napokon u krčmi, bile izgurane na ulicu. A ni to joj nije bilo dovoljno. Nije mogla podnositi da je u vlastitoj kući »stalno opsednuta«, kako se izražavala. Nije uopste mogla razumeti čemu je potreban taj promet sa strankama. »Kako bi zagadili stubište«, rekao je jednom jedan činovnik, svakako u ljutnji, odgovarajući na njeno pitanje. Međutim, to je za nju vrlo jasno objašnjenje i ona je taj izraz često ponavljala. Njena je težnja bila, a to se uostalom slagalo i sa željama onih koji su morali čekati, da se prekoputa Gospodskog konaka podigne jedna zgrada koja bi služila kao čekaonica. Njoj bi bilo najmilije kad bi i prijem stranaka i saslušanja bili obavljeni izvan Gospodskog konaka, ali tome su se protivili činovnici, a kad se činovnici ozbiljno usprotive, onda, naravno, ni gostioničarka nije mogla prodreti, premda je u sporednim pitanjima provodila neku vrstu male tiranije, zahvaljujući neumornoj i pritom ženski nežnoj upornosti. Gostioničarka će verovatno i dalje morati trpeti prijeme i saslušanja u Gospodskom konaku, jer su gospoda u dvorcu bila protiv toga da pri obavljanju službenih poslova u selu napuštaju Gospodski konak. Oni su uvek žurili, dolazili su u selo uvek protiv svoje volje i nimalo nisu bili voljni zadržavati se duze nego što je bilo nužno niti se od njih moglo tražiti da, samo radi mira i reda u Gospodskom konaku, povremeno sa svim svojim aktima prelaze preko ulice u neku drugu kuću i tako gube vreme. Svoje službene poslove činovnici su najradije obavljali u krčmi ili u svojim sobama, po mogućnosti dok bi jeli, ili iz kreveta pre nego što će zaspati, ili ujutro kad su umorni za ustajanje i još se malo mogu ispružiti u krevetu. Nasuprot tome, činilo se da se podizanje čekaonice bliži povoljnom rešenju, istina, za gostioničarku to je predstavljalo osetnu kaznu — bilo je malo i smejanja oko toga — da je baš pitanje te čekaonice uslovilo mnoge posete i razgovore, tako da su hodnici gostionice retko bili prazni.

O svim tim stvarima vodio se poluglasan razgovor dok se čekalo. K. je uočio da, iako je bilo prilično nezadovoljstva, niko nije imao ništa navesti protiv toga da Erlanger poziva stranke usred noći. K. je postavio pitanje u tom smislu i dobio obavest da bi, šta više, zbog toga trebali biti vrlo zahvalni Erlangeru. Jedino što ga navodi da uopste dolazi u selo, to je samo njegova dobra volja i visoko shvaćanje dužnosti. On bi morao, kad bi hteo — i to bi možda još i bolje odgovaralo propisima — u selo poslati nekog nižeg sekretara da prima i saslušava stranke. Međutim, on je to mahom izbegavao činiti, morao je žrtvovati svoje noći, jer u njegovom službenom planu nije bilo predviđeno vreme za putovanje u selo. K. na to primeti da i Klamm preko dana dolazi u selo, pa čak i po nekoliko dana ovde ostaje; zar je onda Erlanger, koji je ipak samo sekretar, tamo gore potrebniji od Klamma? Neki su se dobroćudno smejali, drugi su, osećajući se pogođeni cutali; ovi poslednji dobiše prevagu i na pitanja K. nije više gotovo ni bilo odgovora. Samo jedan s ustručavanjem reče da je, naravno, Klamm potreban u dvorcu, kao i u selu.

Onda se otvoriše vrata na gostionici i na njima se pojavi Momus, s dva poslužitelja koji su nosili fenjere. »Prvi koji će biti primljeni kod gospodina sekretara Erlangera«, reče on, »jesu Gerstacker i K. Jesu li obojica ovde?« Oni se obojica javiše, ali još pre njih uvuče se Jeremias, dobacivši: »Ja sam ovde sobni konobar«, na što ga Momus, smeškajući se, pozdravi i potapša po ramenu. »Moraću više paziti na Jeremiasa«, reče K. u sebi, premda je pritom bio svestan da je Jeremias svakako mnogo bezopasniji od Artura, koji je u dvorcu rovario protiv njega. Možda je ipak bilo bolje trpeti da ga oni gnjave kao pomoćnici nego pustiti ih da ovako lunjaju bez nadzora i da spletkare, za što su, čini se, imali osobitu sklonost.

Kad K. prođe pokraj Momusa, ovaj se napravi kao da je tek sad shvatio da je on geometar . »Gle, gospodin geometar, koji se tako nerado izlaže saslušanju«, reče Momus, »gura se sada da bude saslušan! Kod mene bi to išlo mnogo jednostavnije. Istina, nije lako izabrati najpogodnija saslušanja.« Budući da je ovako oslovljen, K. se htede zaustaviti, ali Momus reče: »Idite, idite! Onda su mi bili potrebni vaši odgovori, sad nisu.« Ipak pogođen ovakvim ponašanjem Momusa, K. reče: »Vi mislite samo na sebe. Samo za ljubav puste službene procedure neću odgovarati, nisam hteo onda, neću ni sad.« Momus reče: »A na koga inače trebamo misliti? Koga ima još ovde? Idite!« Na tremu ih dočeka jedan poslužitelj i povede ih putem preko dvorišta, koji je K. već bio poznat, a onda kroz ulazna vrata u nizak, malo kos hodnik. Viši činovnici stanovali su očigledno na gornjim spratovima, dok su sekretari stanovali u tom hodniku, pa i sam Erlanger, iako je on bio jedan od najviših sekretara, Poslužitelj ugasi svoj fenjer, jer ovde je bilo električno osvetljenje. Sve je bilo majušno, ali lepo građeno. Prostor je bio iskorišten do poslednjih mogućnosti. Hodnik je bio jedva toliko visok da se moglo uspravno hodati po njemu. Na obema stranama redala su se vrata, gotovo jedna do drugih. Bočni zidovi nisu stizali do tavanice, to je valjda bilo zbog ventilacije, jer sobice u ovom niskom i dubokom, gotovo podrumskom hodniku nisu imale prozore. Nezgodna strana tih zidova koji nisu dosezali do tavana bila je u tome što se čula graja u hodniku i, na isti način, u sobama. Činilo se da su mnoge sobe već bile zauzete i da se u većini njih nije spavalo; čuli su se glasovi, lupa čekića, zveckanje čaša. Međutim, nije se sticao utisak da vlada neko posebno veselje. Glasovi su bili prigušeni, jedva se tu i tamo mogla razumeti koja reč, nije se činilo ni da se razgovara, verovatno je samo neko nekome nešto diktirao ili čitao nešto naglas; baš iz soba iz kojih se čuo zveket čaša i tanjira nije dopirala ni jedna reč, a lupa čekića podseti K. na to da su mu nekad pričali kako se neki činovnici, da bi se odmorili od stalnog duhovnog napora, s vremena na vreme bave stolarstvom, preciznom mehanikom i tome slično. Sam hodnik bio je prazan, samo je pred jednim vratima sedeo jedan bledi, suhonjavi visoki gospodin u kožuhu pod kojim je provirivala noćna košulja. Verovatno mu je u sobi bilo zagušljivo, pa je izišao i seo pred vrata čitati novine, ali to nije činio pažljivo, često bi zevajući prekidao čitanje, naginjao se i gledao kroz hodnik; verovatno je očekivao stranku koju je pozvao, a koja se još nije pojavljivala. Kad su prolazili pokraj njega, poslužitelj, pokazujući na gospodina, reče Gerstackeru: »Eno Pinzgayera!« Gerstacker kimnu glavom. »Već odavno nije bio dole«, reče on. »Da, već vrlo dugo«, odgovori poslužitelj.

Napokon dođoše do jednih vrata koja su bila ista kao i sva druga, a iza kojih se ipak nalazio baš Erlanger, kao što je poslužitelj rekao. Poslužitelj, kojeg K. podiže na ramena, pogleda u sobu kroz slobodan otvor povrh zida. »On leži u krevetu«, reče poslužitelj silazeći, »istina, odjeven je, ali ja bih ipak rekao da drema. Ponekad ga tako ovde u selu svlada umor zbog promenjenog načina života. Moraćemo čekati. Kad se probudi, on će zvoniti. Istina, događalo se već da prespava celi svoj boravak u selu i da se mora odmah vratiti u dvorac čim se probudi. To je dobrovoljan rad koji on ovde obavlja.« »Samo kad bi sad celo vreme prespavao«, reče Gerstacker, »jer budući da mu ostaje malo vremena za rad kad se probudi, onda je neobično zadovoljan zbog toga što je spavao, pa sve hoće na brzinu svršiti i gotovo je nemoguće s njim razgovarati.« »Vi dolazite zbog iznajmljivanja kola za građevinu?« upita poslužitelj. Gerstacker potvrdi glavom, povuče poslužitelja u stranu i govoraše mu nešto tiho, ali poslužitelj gotovo i nije slušao, gledao je preko Gerstackera, od kojeg je bio viši za čitavu glavu, i pritom je ozbiljno i polako gladio kosu.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac ( Glava sesnaesta )

Glava sesnaesta

Kad se zatim našao na ulici, video je, koliko je tmurna noć to dopuštala, kako gore ispred Barnabasove kuće pomoćnik i dalje šeta amo-tamo, zastaje pokoji put i pokušava fenjerom osvetliti sobu kroz prozor zastrt zavesom. K. ga zovnu; bez nekog vidljivog straha, on prestade uhoditi kuću i priđe. »Koga tražiš?« upita ga K. i o svoju butinu iskuša koliko je vitak štap. »Tebe«, odgovori pomoćnik prilazeći mu. »A ko si ti?« upita K. iznenada, jer mu se učini da to nije pomoćnik. Izgledao je stariji, umorniji, s više bora, ali i puniji u licu, a i hod mu je bio sasvim drukčiji nego hitri hod obojice pomoćnika, čiji su zglobovi bili kao elektrizirani, išao je sporo, malo se gegao, izgledao otmeno bolešljiv. »Zar me ne poznaješ?« upita čovek. »Jeremias, tvoj stari pomoćnik.« »Tako«, reče K. i primakne štap koji je već bio sakrio iza leđa. »Ali mi izgledaš sasvim drukčije.« »To je zato što sam sam«, reče Jeremias. »Kad sam sam, onda zbogom vedra mladosti.« »A gde je Artur?« upita K. »Artur?« upita i Jeremias. »Mali ljubimac Artur? On je napustio službu. Jer ti si, bogami, bio malo grub i nemilosrdan prema nama. Njegova nežna duša nije to mogla podneti. On se vratio u dvorac i podigao je tužbu protiv tebe.« »A ti?« upita K. »Ja sam mogao ostati«, reče Jeremias, »Artur se žali i u moje ime.« »A na što se vi to žalite?« upita K. »Žalimo se na to da ti ne razumeš nikakvu šalu. Šta smo mi učinili? Malo smo se šalili, malo smejali, malo tvoju zaručnicu zadirkivali. Uostalom, sve u saglasnosti s nalogom koji smo dobili. Kad nas je Galater tebi poslao...« »Galater?« upita K. »Da, Galater«, odgovori Jeremias, »on je tada baš zamenjivao Klamma. Kad nas je tebi poslao, rekao nam je — ja sam to tačno zapamtio jer to je ono na što se mi pozivamo: ‘Vi ćete sad biti pomoćnici geometra. Mi smo na to rekli: ‘Ali mi ništa ne razumemo od tog posla’. Na što će on reći: ‘To nije najvažnije; ako bude baš potrebno, on će vas već naučiti. Najvažnije je, međutim, da vi njega razvedrite. Kao što mi je rečeno, on sve uzima vrlo ozbiljno. On je sad došao u selo i to je za njega veliki događaj, iako zapravo nije nikakav. To trebate postići’.« »Pa lepo«, reče K., »je li Galater bio u pravu i jeste li vi izvršili dobijeni zadatak?« »To ja ne znam«, reče Jeremias. »Verovatno to nije bilo moguće i zbog kratkog vremena. Znam samo da si ti bio vrlo grub, i na to se žalimo. Meni nije jasno kako ti, koji si ipak samo nameštenik, čak ne ni nameštenik u dvorcu, ne možeš razumeti da je takva služba tegobna i da je vrlo nepravedno tako samovoljno, gotovo detinje neodgovorno otežavati posao jednom radniku, kao što si to ti činio. Ona bezobzirnost kojom si nas ostavio da se smrzavamo na ogradi, ili kako si Artura, čoveka kojeg svaka ružna reč danima peče, zamalo šakom ubio na prostirci, ili kako si mene popodne jurio unaokolo po snegu, da mi je bio potreban čitav sat da od jurnjave dođem k sebi. Ja ipak više nisam mlad!« »Dragi Jeremias«, reče K., »sve je to tako kao što kažeš, samo to sve trebaš reći Galateru. On je vas poslao na svoju ruku, nisam ja vas od njega tražio. I budući da vas ja nisam tražio, mogao sam vas i vratiti, i ja bih radije to učinio milom nego silom, ali očigledno vi niste hteli drukčije. Uostalom, zašto ti nisi odmah, čim ste obojica došli k meni, govorio tako otvoreno kao što govoriš sad?« »Zato što sam bio kod tebe u službi«, odgovori Jeremias, »to je barem razumljivo.« »A sad nisi više u službi?« upita K. »Više nisam«, reče Jeremias, »Artur je u dvorcu otkazao službu, ili je barem u toku postupak koji nas treba potpuno osloboditi od službe.« »Ali ti ipak još tragaš za mnom kao da si u službi?« reče K. »Nije tako«, reče Jeremias, »ja te tražim samo kako bih umirio Friedu. Kad si je ti napustio zbog onih Barnabasovih devojaka, ona je bila vrlo nesretna, ne toliko zato što te je izgubila, nego zbog tvoje nevere; istina, ona je već odavno uviđala da će do toga doći i zbog toga već mnogo propatila. Ja sam baš bio još jednom prišao školskom prozoru, da vidim jesi li možda ipak postao razumniji. Međutim,tebe tamo nije bilo, samo je Frieda sedela u jednoj školskoj klupi i plakala. Onda sam ušao i mi smo se sporazumeli. Sve je već gotovo. Ja sam sobni konobar u Gospodskom konaku, barem toliko dugo dok moja stvar u dvorcu ne bude sređena, a Frieda je opet u krčmi. To je za Friedu bolje. Za nju nije bilo pametno da postane tvoja žena. A ni ti nisi umeo ceniti žrtvu koju je ona bila spremna za tebe podneti. Istina, dobričina kakva je ona još pokoji put sumnja da ti se ne čini nepravda i da možda ipak nisi bio kod Barnabasovih. Iako, naravno, nikakve sumnje nije moglo biti gde si ti, ja sam ipak došao jednom za svagda to utvrditi, jer posle svih uzbuđenja Frieda je napokon zaslužila da jednom mirno spava, a bogami i ja. Tako sam, eto, došao, i ne samo da sam tebe našao, već sam i video kako se devojke lepe za tebe. Za tebe se zauzela osobito ona crna, prava divlja mačka. Dobro, svako ima svoj ukus. U svakom slučaju, nije bilo potrebe da ideš okolnim putem, preko susednog vrta, ja poznajem put.«

Dakle, dogodilo se ipak ono što se moglo predvideti, ali ne i sprečiti. Frieda ga je napustila. To ne mora biti konačno, stvari ne stoje baš tako loše. Frieda se može ponovno osvojiti, na nju je lako uticati sa strane, posebno ovim pomoćnicima, koji Friedin položaj smatraju sličnim svojem, i budući da je sada njima otkazano, uspeli su i Friedu na to nagovoriti, ali K. treba samo stupiti pred nju, podsetiti je na sve što govori njemu u prilog i ona će opet biti njegova i puna pokajanja, posebno kad bi poseta devojkama mogao opravdati nekim uspehom koji je postigao zahvaljujući njima. Međutim, i uza sva ta razmišljanja kojima se pokušavao tešiti zbog Friede, bio je uznemiren. Još malopre on se pred Olgom hvalio Friedom i nazvao je svojim jedinim osloncem. A eto, taj oslonac nije bio baš najčvršći, nije bilo ni potrebno da se umeša neko od moćnih da bi mu oteo Friedu, bio je dovoljan i ovaj ne odviše privlačan pomoćnik, to meso koje je pokatkad ostavljalo utisak da gotovo i nije živo.

Jeremias se već počeo udaljavati; K. ga prizva. »Jeremias«, reče mu, »želim biti sasvim otvoren s tobom, ali hoću da mi i ti iskreno odgovoriš na jedno pitanje. Mi više nismo u odnosu gospodara i sluge, zbog čega nisi radostan samo ti nego i ja, mi dakle nemamo razloga jedan drugog varati. Ovde pred tvojim očima slomit ću štap koji je bio tebi namenjen, jer nisam ja izabrao put preko vrta iz straha od tebe, nego da bih te iznenadio i nekoliko puta opaučio štapom. Lepo, nemoj mi to uzimati za zlo, sad je sve prošlo. Da ti nisi bio sluga koji mi je nametnut od vlasti, nego naprosto poznanik, mi bismo se odlično slagali, iako meni ponekad tvoj izgled pomalo smeta. Ali ono što smo u tom pogledu propustili, mogli bismo sada nadoknaditi.« »Misliš?« reče pomoćnik i, zevajući, zatvori umorne oči. »Ja bih ti mogao sve to podrobnije objasniti, ali nemam vremena, žurim se Friedi, devojče čeka na mene, još nije stupila u službu, gostioničar joj je na moju molbu — ona se htela odmah baciti na posao, verovatno da bi zaboravila — odobrio kratku odsutnost, i hteli bismo ipak to vreme provesti zajedno. Što se tiče tvog predloga, mogu reći da ja nemam nikakvog razloga da ti lažem, ali isto tako ni da ti se poveravam. Sa mnom, naime, stoji drukčije nego s tobom. Dok sam s tobom bio u službenom odnosu, ti si, naravno, bio za mene vrlo važna osoba, ne zbog tvojih kvaliteta, nego zbog službenog zadatka koji sam imao, i ja bih za tebe učinio sve što hoćeš, ali sad sam prema tebi ravnodušan. Ni lomljenje štapa mene ne dira, podseća me samo na to kakvog sam surovoga gospodara imao, ja nisam sklon zauzeti se za tebe.« »Ti sa mnom razgovaraš tako«, reče K., »kao da je sasvim sigurno da se nikad ni zbog čega nećeš više mene bojati. Ali to zapravo nije tako. Možda se ti nisi sasvim oslobodio od mene, baš tako brzo stvari se ovde ne rešavaju...« »Ponekad još i brže«, reče Jeremias. »Ponekad«, reče K., »ali ništa ne upućuje na to da je tako i ovaj put, barem ni ja ni ti još nismo dobili u ruke pismeno rešenje. Postupak je, dakle, još u toku, a ja još ništa nisam poduzeo preko svojih veza. Ako stvar ispadne nepovoljno za tebe, onda se baš nisi pobrinuo da stekneš naklonost svoga gospodara i možda je čak bilo suvišno lomiti štap. Friedu si, doduše, uspeo odvesti, zbog čega si se posebno osilio, ali uza sve poštovanje prema tvojoj osobi — jer ja to poštovanje prema tebi imam iako ga ti možda nemaš više prema meni — ja znam da je dovoljno da samo nekoliko reči uputim Friedi, pa da se razbiju sve laži kojima si je ti obrlatio. A samo laži mogle su Friedu odbiti od mene.« »Ja se ne bojim tih pretnji«, reče Jeremias. »Ti ipak ne želiš da ti ja budem pomoćnik, ti se bojiš mene kao pomoćnika, ti se uopste bojiš pomoćnika, ti si samo iz straha tukao dobrog Artura.« »Možda«, reče K. »A je li zbog toga manje bolelo? Možda ću moći na taj način pokazivati i svoj strah od tebe. Primetim li da ti služba malo odgovara, ja ću te, prelazeći preko sveg straha, s najvećim zadovoljstvom prisiljavati da je obavljaš. Uz to ću još gledati da ovaj put dobijem samo tebe, bez Artura; onda ću ti moći posvetiti više pažnje.« »Misliš li ti«, reče Jeremias, »da sve to mene ma i najmanje plaši?« »Naravno da mislim«, reče K., »malo se bojiš, svakako, a ako si pametan, trebao bi se jako bojati. Zašto inače nisi već otišao Friedi? Reci, voliš li je zaista?« »Volim li je?« reče Jeremias. »Ona je dobra, pametna devojka, bivša Klammova ljubavnica, dakle u svakom slučaju dostojna poštovanja. I kad me ona neprekidno moli da je oslobodim od tebe, zašto joj tu uslugu ne bih učinio, posebno stoga što time ni tebi ne činim nažao, budući da si se utešio s onim prokletim Barnabasovim devojkama.« »Sad vidim tvoj strah«, reče K. »jedan bednički strah, ti me želiš lažima uloviti. Frieda je molila samo jedno: da bude oslobođena podivljalih, pseći pohotljivih pomoćnika; na žalost, ja nisam imao vremena sasvim ispuniti njenu molbu i sada se javljaju posledice mog propusta.«

Gospodine geometre, gospodine geometre!« vikao je neko ulicom. Bio je to Barnabas. Dođe kao da je bez daha, ali ipak se ne zaboravi pokloniti pred K. »Uspeo sam«, reče on. »Sta si uspeo?« upita K. »Moju molbu dostaviti Klammu?« »To nije bilo moguće«, reče Barnabas. »Jako sam se trudio, ali nije bilo moguće, progurao sam se napred, stajao sam tamo celi dan, premda niko to nije tražio, i to tako blizu dugačkog stola da me je jedan pisar, kojem sam zaklonio svetlo, gurnuo u stranu, javljao sam se dižući ruku uvis, što je zabranjeno, kad bi Klamm digao pogled sa stola, ostao sam najduze u kancelariji, bio sam tamo već sam sa slugama, imao sam još jedno zadovoljstvo, da vidim Klamma kako se vraća, ali ni to nije bilo zbog mene, hteo je samo na brzinu još nešto videti u knjizi, pa je odmah opet otišao; napokon, kako se nikako nisam micao s mesta, sluga me je gotovo izbacio metlom kroz vrata. Sve ti to priznajem kako ti opet ne bi bio nezadovoljan onim što ja učinim.« »Sto meni, Barnabase, vredi sva ta tvoja marljivost«, reče K., »kad nema uspeha.« »Ali ima uspeha«, reče Barnabas. »Kad sam izlazio iz svoje kancelarije— ja ga tako zovem, moja kancelarija— primetio sam kako iz dugačkog hodnika lagano prilazi jedan gospodin, inače je sve bilo pusto, bilo je, naravno, već kasno. Odlučih ga pričekati, to je bila dobra prilika da još neko vreme tamo ostanem, najradije bih tamo stalni ostao, samo da tebi ne moram donositi loše vesti. Ali i inače je vredelo čekati tog gospodina, to je bio Erlanger. Ti ga ne poznaješ? On je jedan od najvažnijih Klammovih sekretara. Jedan slabašan, omalen gospodin, malo se gega. Odmah me je pozvao, on je poznat po svom pamćenju i poznavanju ljudi, samo navuče obrve i to mu je dovoljno da svakog prepozna, često i ljude koje nikad nije video, o kojima nikad ništa nije čuo niti čitao, mene, na primer, sumnjam da je ikad video. Ali iako svakog čoveka odmah prepozna, on ipak pita kao da nije siguran. ‘Jesi li ti Barnabas?’ upitao je mene. A onda rekao: ‘Ti poznaješ geometra, zar ne?’ A zatim: ‘To se dobro podudara, ja se sada vozim u Gospodski konak. Neka me geometar tamo poseti. Stanujem u sobi broj petnaest. Ali bi morao odmah doći. Imam samo nekoliko sastanaka tamo i vraćam se natrag u pet sati ujutro. Reci mu da mi je jako stalo da s njim razgovaram’.«

Najednom, Jeremias se snuždi. Barnabas, koji ga u uzbuđenju dosad gotovo nije niti primetio, upita: »Sta to hoće Jeremias?« »Hoće pre mene stići Erlangeru«, reče K. i već je trčao za Jeremiasom, stiže ga, uhvati ispod ruke i reče: »Je li te to iznenada obužela čežnja za Friedom? I mene je ništa manje, i zato ćemo ići istim korakom i ruku pod ruku.«

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac, Olgini planovi

 

Olgini planovi »Sad je trebalo opet naći ocu neko zanimanje za koje je on još bio sposoban, nešto što bi ga bar održavalo u uverenju da on nastoji skinuti krivicu s porodice. Tako nešto naći nije bilo teško, jer ma šta bilo, moralo je u osnovi imati smisla bar kao i sedenje pred Bertuchovim povrtnjakom, ali ja sam pronašla ipak nešto što je čak i u meni probudilo izvesne nade. Kad god bi se gore kod nadležnih ili kod pisara ili ma gde na drugom mestu poveo razgovor o našoj krivici, uvek bi se spominjala samo uvreda nanesena Sortinijevom kuriru, niko se nije usuđivao zadirati dalje. Dobro, rekla sam sebi, kad opste mišljenje, makar i prividno, ima u vidu samo uvredu kurira, onda je moguće, makar opet samo prividno, sve popraviti mireći se s kurirom. Kao što su rekli, nikakva dostava protiv nas nije bila podnesena, nikakvo službeno mesto nije još stvar uzelo u svoje ruke i, prema tome, kurir slobodno može oprostiti u svoje vlastito ime, a nešto više se i ne traži. Sve to, naravno, nije moglo imati neku presudnu važnost, bilo je samo varka i ništa drugo nije moglo ni biti, ali to bi oca razveselilo i moglo bi možda, na njegovo zadovoljstvo, priterati malo uza zid njegove mnogobrojne obaveštače koji su ga toliko mučili. Istina, trebalo je pre svega pronaći kurira. Kad sam ispričala ocu svoj plan, on se prvo jako ljutio, jer je bio postao vrlo tvrdoglav, -delom je verovao — to mu je došlo u glavu dok je bio bolestan da ga uvek mi sprečavamo da postigne krajnji uspeh: najpre je prestajanjem s pribavljanjem novca, sada zadržavanjem u krevetu; a delom više uopste nije bio sposoban shvatiti tuđe misli. Još nisam do kraja ni ispričala svoj plan, a on ga je već odbacivao. Njegovo je mišljenje bilo da treba i dalje čekati pred Bertuchovim povrtnjakom, i kako naravno nije više u stanju svakodnevno sam tamo odlaziti, mi bismo ga trebali u ručnim kolicima onamo voziti. Međutim, ja nisam popuštala i postupno se on pomirio s tom mišlju, smetalo mu je samo to što je u toj stvari potpuno zavisan o meni, jer samo sam ja onda videla tog kurira, on ga nije znao. Istina, jedan poslužitelj je sličan drugome, i ja nisam bila sasvim sigurna da ću onog prepoznati. Onda smo počeli odlaziti u Gospodski konak i tražiti ga među slugama koji su tamo dolazili. Doduše, to je bio Sortinijev sluga, a Sortini nije više dolazio u selo, ali gospoda često menjaju poslužitelje, verovatno se on može naći u grupi nekog drugog gospodina, a ako i ne bude licno pronađen, možda će drugi poslužitelj moći dati obavest o njemu. Naravno, zbog toga je trebalo biti svake večeri u Gospodskom konaku, a nas nigde nisu rado gledali, pa kako tek na ovom mestu; osim toga, mi se tamo nismo mogli ubrajati u goste koji troše. Međutim, pokaza se da nas ipak mogu upotrebiti: ti sam dobro znaš kakve je muke Frieda imala sa slugama, to su u osnovi mahom mirni ljudi koje je laka služba malo razmazila i otromila. ‘Daj Bože, da ti bude dobro kao jednom sluzi’, glasi jedna uzrečica činovnika, i zaista, što se tiče blagovanja, poslužitelji su stvarna gospoda u dvorcu, oni to znaju i ceniti, i u dvorcu, gde se ravnaju prema zakonima koji tamo važe, oni su mirni i dostojanstveni — s više strana mi je to potvrđeno — tragovi toga ponašanja nalaze se među slugama čak i ovdje, ali samo ostaci, inače oni se sasvim promijene s obzirom na to da zakoni dvorca ne važe za njih u potpunosti ovde u selu: to je divlji i nepristojan svet koji, umesto da se drži zakona, rukovodi se jedino svojim nezasitnim nagonima. Njihova drskost nema granica i sreća je za selo da samo po naredbi smeju napuštati Gospodski konak, ali u njemu samom mora se s njima izlaziti na kraj kako se može. Friedi je to padalo vrlo teško i zato je njoj dobro došlo što je mogla mene upotreiti za to da umirujem sluge. Već više od dve godine, bar dvaput svake nedelje, provodim ja noć sa slugama u staji. Ranije, dok je otac još mogao ići u Gospodski konak, on je spavao negde u sobi za šankom i čekao vesti koje ja ujutro rano trebam doneti. Vesti su bile oskudne. Traženog kurira ni do danas nismo pronašli, on mora biti još u službi kod Sortinija, koji ga visoko ceni, i morao je otići s njim kad se Sortini povukao u udaljenije kancelarije. Ostale sluge mahom ga nisu viđale isto onako dugo kao i mi, i kad neko tvrdi da ga je u međuvremenu ipak video, to se onda pokaže kao zabluda. Tako je, dakle, moj plan stvarno pretrpeo neuspeh, pa ipak ne potpuno, kurira nismo pronašli, ali ocu je odlaženje u Gospodski konak i noćenje tamo, a možda i sažaljenje prema meni, ako je on za to još bio u stanju, dokrajčilo njegovo zdravlje, i otada je on u ovom stanju u kojem si ga i ti video, pa ipak njemu je možda i bolje nego majci, čiji kraj svakog dana očekujemo, a koji se odgađa zahvaljujući samo.Amalijinim preteranim naporima. Ali ono što sam postigla u Gospodskom konaku, to je izvesna veza s dvorcem. Nemoj me prezirati kad ti kažem da se ja ne kajem zbog onog što sam činila. Kakva li velika veza s dvorcem može to biti? — pomislićeš ti možda. I bićeš u pravu, velika veza to nije. Doduše, ja sad poznajem poslužitelje, poznajem poslužitelje gotovo sve gospode koja su poslednjih godina dolazila u selo, i ako jednom dospem u dvorac, neću tamo biti nepoznata. Istina, to su samo poslužitelji koje poznajem u selu, u dvorcu oni su sasvim drukčiji, tamo nikog više ne poznaju, naročito ne onog s kojim su bili u selu, iako su se u staji stotinu puta zaklinjali da će se radovati ponovnom viđenju u dvorcu. Uostalom, ja sam već iskusila koliko malo znače sva ta obećanja. Ali to nije ono najvažnije. Vezu s dvorcem nisam uspostavila samo preko poslužitelja, već možda i još i tako što će neko odozgo ko promatra mene i ono što radim — a upravljanje velikim poslužiteljskim osobljem predstavlja za vlast nesumnjivo jedan izvanredno važan i vrlo ozbiljan deo posla — što će taj neko ko me promatra stvoriti o meni bolje mišljenje nego drugi, da će možda uvideti da se ja, istina na jedan žalostan način, ali ipak borim i za našu porodicu i da nastavljam očeve napore u tom pogledu. Kad se tako gleda, onda će mi se možda i oprostiti što od slugu primam novac i upotrebljavam ga za našu porodicu. I još nešto sam postigla, nešto što mi, istina, i ti pripisuješ kao keivicu.Ja sam od slugu doznala ponešto o tome kako se u službu dvorca može dospeti okolišnim putem, bez tegobnog i dugogodišnjeg javnog službenog postupka; doduše, ni tada se ne postaje javni službenik, već samo pritajeni, upola primljen, bez dužnosti i bez prava, naročito je zlo nemati dužnosti, ali se ipak postiže da čovek bude u blizini svega: mogu se uočiti i iskoristiti zgodne prilike, istina nisi službenik ali slučajno može iskrsnuti neki rad, odgovarajući službenik nije pri ruci, jedan poziv samo, pritrči se, i ono što se do tog trenutka nije bilo, postaje se: službenik. Istina, kad se javlja jedna takva prilika?

Neki put odmah, tek što si došao, tek što si se osvrnuo oko sebe, prilika je već tu, ne može svako imati dovoljnu prisutnost duha da je kao početnik odmah shvati, ali drugi put opet traje godinama, duze nego što bi trajao javni službeni postupak, a jedan tako upola primljeni ne može više biti primljen u službu javno, po propisima. Premišljanju ima, dakle, ovde mesta dovoljno; ali to još nije ništa kad se pomisli da je izbor pri javnom primanju vrlo strog i da je unapred odbačen neko ko je član kakve izvikane porodice; neko takav, na primer, podvrgne se tom postupku, godinama drhti kakav će biti ishod, sa svih strana, još od prvog dana, začuđeno ga pitaju kako se mogao usuditi na nešto tako bezizgledno, a on se ipak nada, jer kako bi inače živeo; međutim posle mnogo godina, možda je već i starac postao, on dozna da je odbijen, dozna da je sve izgubljeno i da je njegov život bio uzaludan. Istina, i ovde ima izuzetaka, i baš zato se čovek i namami tako lako. Događa se da na kraju budu primljeni baš izvikani ljudi, ima činovnika koji i protiv svoje volje miris takve divljači na prijemnom ispitu njuškaju u zraku, razvlače usta, okreću oči, takav jedan čovek, reklo bi se, neverovatno izaziva njihov apetit i oni se moraju čvrsto hvatati za zakonike da bi mu se oduprli. Neki put, istina, to ne pomogne tom čoveku da bude primljen, već doprinese samo beskrajnom oduženju službenog postupka, koji se onda uopste ne završi, već se naprosto prekine posle smrti tog čoveka. I zato je, kako zakonito primanje u službu tako i ono drugo, puno otvorenih i skrivenih teškoća, i vrlo je uputno sve dobro oceniti pre nego što se neko upusti u tako šta. Naravno, mi nismo propustili to učiniti. Barnabas i ja. Uvek kad bih se vratila iz Gospodskog konaka, mi bismo zajedno seli, ja bih pričala najnovije što sam doznala, danima smo to pretresali, i posao je ostajao u Barnabasovim rukama duze nego što je to bilo dobro. Tu možda leži moja krivica u onom tvom smislu. Ja sam ipak znala da se ne može mnogo polagati na pričanja slugu. Znala sam da mi nikad nisu bili voljni pričati o dvorcu, uvek su prebacivali razgovor na drugo, za svaku sam reč morala moljakati, a onda, kad bi uzeli maha, zapeli bi brbljati koješta, razmetali se, nadmašivali jedan drugog u izmišljanjima, tako da se u onom neprekidnom vikanju u kojem su jedan drugog smenjivali jedva mogao dokučiti pokoji mršavi nagoveštaj istine u onoj mračnoj staji. Međutim, ja sam Barnabasu pričala sve kako sam zapazila, a on koji još nije bio u stanju praviti razliku između istine i laži, i koji je zbog položaja naše porodive prosto žeđao za takvim stvarima, sve je upijao u sebe i gorio od želje da još dozna. I zaista, moj novi plan počivao je na Barnabasu. Kod slugu se ništa više nije moglo postići. Sortinijev kurir nije bio nađen i nikada neće niti moći biti pronađen. Sortini se, izgleda, a s njim zajedno i njegov sluga, sve više povlačio, njihova imena i njihov izgled sve više su padali u zaborav i ja sam ih često morala nadugačko opisivati, ne postižući time ništa osim da ih se drugi s mukom prisete, ali da osim toga ništa o njima ne mogu reći. A što se tiče mog života sa slugama, nije zavisilo o meni kako će se o tome suditi, mogla sam se samo nadati da će to biti shvaćeno onako kako je i bilo, i time je s naše porodice skinut jedan mali deo krivice, ali vanjske znakove toga ja nisam dobila. Ipak sam ostala pri tom životu jer nisam videla nikakvu drugu mogućnost da u dvorcu isposlujem nešto za nas. Međutim, za Barnabasa sam takvu jednu mogućnost videla. Iz pričanja slugu mogla sam zaključiti, ako sam bila tome sklona, a još kako sam bila, da neko ko je primljen u službu dvorca može vrlo mnogo učiniti za svoju porodicu. Istina, koliko je trebalo verovati tim pričanjima? To je bilo nemoguće utvrditi, ali da je verovatnog bilo vrlo malo, to je bilo jasno. Kad, na primer, meni neki sluga, kojeg ja više nikad neću videti ili kojeg ću jedva poznati ako ga ikad ponovno vidim, svečano obeća da će pomoći mome bratu da dobije nameštenje u dorcu, ili da će mu barem biti na usluzi, ako Barnabas na neki način dospe u dvorac, na primer da ga osveži — jer prema pričanju slugu događa se da se kandidati za nameštenje onesveste od dugog čekanja ili toliko ošamute da su propali ako se prijatelji za njih ne pobrinu — kad mi to i mnogo što drugo pričaju, onda su to možda opravdane opomene, ali obećanja davana uz to bila su potpuno prazna. Ne za Barnabasa; istina, ja sam ga opominjala da im ne veruje, ali već to što sam mu o tome pričala bilo je dovoljno da on bude pridobiven za moje planove. Moje primedbe nisu mnogo vredile, za njega je bilo glavno ono što sluge pričaju. I tako sam, zapravo, bila upućena na samu sebe, s roditeljima se osim Amalije niko nije mogao sporazumeti, a što sam ja više na svoj način počela provoditi očeve stare planove, to se više Amalija ograđivala od mene,ona sa mnom razgovara pred tobom i pred drugima, ali nikad više kad smo same, za sluge u Gospodskom konaku ja sam opet samo igračka za koju se besno naprežu da je razbiju, u dve godine ni jednu jedinu poverljivu reč nisam ni s jednim od njih izmenila, samo smicalice, laži i ludosti; ostao mi je, dakle, samo Barnabas, a Barnabas je bio još vrlo mlad. Kad sam tokom razgovora primetila u njegovim očima onaj sjaj koji one otada stalno imaju, uplašila sam se, pa ipak nisam prestala jer mi se činilo da je mnogo u pitanju. Istina, nisam imala velike premda iluzorne planove svoga oca, nisam imala onu odlučnost muškarca, zadržala sam se samo na pružanju isprike kuriru za nanesenu uvredu, i još sam htela da mi tu skromnost upisuju u zaslugu. Ali ono što sama nisam bila u stanju uspeti htela sam sada ostvariti preko Barnabasa, na drugi način i sigurno. Mi smo uvredili jednog jedinog kurira i oterali ga iz prednjih kancelarija, što smo mogli učiniti pametnije nego u osobi Barnabasa pružiti novog kurira koji će obavljati posao onog uvređenog i tako mu omogućiti da ostane u pozadini koliko god hoće, koliko mu je potrebno da zaboravi nanesenu uvredu? Istina, ja sam odmah zapazila da se uza svu skromnost ovog plana u njemu krije i razmetljivost i da se može stvoriti utisak kao da mi hoćemo diktirati vlasti kako treba uređivati pitanja osoblja, ili kao da mi sumnjamo u sposobnost vlasti da uredi onako kako je najbolje za nju, ili da već odavno nije to uredila pre nego što smo mi uopste mogli doći na pomisao da tu treba nešto učiniti. Pa ipak sam verovala da je nemoguće da me vlast toliko loše razume ili, ako bi to baš htela, onda da to namerno učini, to jest da unapred, bez bližeg ispitivanja, odbaci sve što ja činim. Tako ja nisam odustala, a Barnabasova ambicija učinila je svoje. U to vreme pripremanja Barnabas se bio toliko osilio da je njemu, budućem službeniku dvorca, obućarski posao izgledao odviše prljav, da se, šta više, usuđivao Amaliji proturečiti, i to principijelno kad mu ona kaže koju reč, što se, istina, događalo retko. Ja sam mu rado dopuštala to kratko zadovoljstvo, jer kao što se moglo predvideti, sa zadovoljstvom i zanosom bilo je svršeno još prvog dana kad je otišao u dvorac. Tada je počela ona tobožnja služba o kojoj sam ti već pričala. Začuđujuće je kako je Barnabas bez teškoća stupio prvi put u dvorac ili, tačnije, u onu kancelariju koji će, takoreći, postati njegova radna prostorija. Taj uspeh me je gotovo izbezumio i kad mi je to Barnabas uvečer, po povratku kući, šapatom priopćio, ja sam otrčala Amaliji, zgrabila je, pritisnula je u jedan kutak i ljubila je i grizla tako zubima da je ona od bola i straha plakala. Od uzbuđenja nisam mogla ništa reći, a i inače mi već odavno nismo razgovarale jedna s drugom, i sve sam odgodila za idući dan. Međutim, već idućeg dana ništa se više nije imalo reći. Sve je ostalo na tome što je postignuto tako na brzinu. Dve godine Barnabas je vodio taj jednolični život koji steže srce. Sluge nisu učinili ništa, ja sam Barnabasu dala jedno malo pismo u kojem sam ga preporučila pažnji slugu, podsećajući ih na dana obećanja, i Barnabas bi, kad god bi video nekog slugu, vadio pismo i pokazivao mu ga i, premda je Barnabas pokoji put nailazio i na sluge koji nisu mene poznavali i iako je takve to nemo podnošenje pisma — jer on se tamo gore nije usuđivao govoriti — moglo ljutiti, ipak je sramota da mu niko nije pomogao i predstavljalo je pravo olakšanje, koje smo mi, istina, već odavno mogli sami sebi pribaviti, kad je jedan sluga zgužvao i bacio u košaru za otpatke pismo koje mu je valjda već više puta poturano pod nos. Nešto mi pade na pamet da nam je pritom mogao i reći: ‘Vi imate običaj na sličan način postupati s pismima’. Ma koliko da je celo to vreme proteklo uprazno, ono je ipak bilo povoljno za Barnabasa, ako se tako može reći, jer je on pre vremena sazreo, pre vremena postao čovek, u ponečemu čak i preko mere ozbiljan i uviđavan. Mene često vrlo žalosti kad ga gledam i uspoređujem s mladićem koji je bio još pre dve godine. A pritom ja uopste nemam onu utehu i podršku koju bi mi on kao čovek možda mogao dati. Bez mene on svakako ne bi dospeo u dvorac, ali otkad je tamo, on je nezavisan o meni. Ja sam svakako jedina osoba prema kojoj je on poverljiv, ali i meni priča samo delić od onog što mu na srcu leži. Mnogo mi priča o dvorcu, ali iz njegovog pričanja, iz svih tih malih činjenica koje on prenosi ne može se ni izdaleka razumeti kako ga je sve to moglo toliko promeniti. Osobito se ne može razumeti zašto je on sada, kao čovek, tamo gore potpuno izgubio onu srčanost koju je kao dečko imao u tolikoj meri da nas je sve dovodio do očajanja. Istina, to besciljno stajanje i čekanje iz dana u dan i uvek iznova i bez ikakvih izgleda za promenu, to naravno mrvi čoveka i tera ga da sumnja, dok napokon ni za što drugo nije sposoban osim za to očajničko stajanje. Ali zašto ni pre nije pokazivao nikakav otpor? Osobito kad je ubrzo uvideo da sam ja bila u pravu i da tamo taštini nema mesta, ali da se zato ipak možda može popraviti položaj naše porodice. Jer tamo je sve — osim ćudljivosti poslužitelja — skromno, taština nalazi podmirenje u radu, i kako pritom sama stvar odnosi prevagu, taština se sasvim gubi, detinjastim željama tamo nema mesta. Istina, Barnabas je verovao, kao što mi je pričao, da jasno vidi koliko su veliki moć i znanje čak i ovih vrlo sumnjivih činovnika u čijoj se sobi smio zadržavati. Kako su oni diktirali brzo, poluzatvorenih očiju, kratkim pokretima ruku, kako su samo jednim pokretom prsta bez ijedne reči davali naloge poslužiteljima, koji su se u takvim trenucima, dišući teško, sretno smeškali, ili kako su pronalazili neko važno mesto u njihovim knjigama, a onda ih širom otvarali i kako su drugi pritrčavali, koliko je to u onoj teskobi moguće, i izvijali vratove da bi videli pronađeno. To i slično tome učinilo je da Barnabas dobije sjajno mišljenje o tim ljudima i on je imao dojam da bi se za našu porodicu moglo beskrajno mnogo postići kad bi oni skrenuli paznjj na njega te bi on s njima mogao progovoriti koju reč— ne kao neznanac, već kao kolega, iako podređene vrste. Ali, eto, tako daleko još se nije došlo i Barnabas se ne usuđuje poduzeti nešto što bi ga moglo tome približiti, premda on već točno zna da je sticajem nesretnih okolnosti u našoj porodici i pored svoje mladosti, izguran na odgovoran položaj staratelja porodice. A sada još da priznam i ovo poslednje: ti si došao pre nedelju dana. Čula sam kako je to neko spomenuo u Gospodskom konaku, ali nisam se za to zanimala; došao je jedan geometar, nisam čak ni znala šta je to. Ali iduće večeri Barnabas se vrati kući ranije nego obično — j a sam imala običaj u određeno vreme izaći mu u susret jedan delić puta — vide da je Amalija u sobi i zazva me zato na ulicu, pritisnu lice na moje rame i dugo plakaše. Postao je opet mali dečak od pre. Dogodilo mu se nešto čemu on nije bio dorastao. Kao da se iznenada pred njim otvorio celi jedan novi svet, a on nije u stanju podneti sreću i brige svega toga novog. A ništa mu se drugo nije dogodilo, osim što je dobio jedno pismo da ga tebi dostavi. Istina je, međutim, da je to bilo prvo pismo, prvi posao koji je on uopste dobio.«

Olga ucuti. Bila je tišina, osim što se s vremena na vreme čulo teško krkljavo disanje roditelja. K. reče onako uzgred, kao u dopunu Olgina pričanja: »Ja sam vas sebi pogrešno predstavio. Barnabas mi je predao pismo kao kakav stari, jako zaposleni kurir, a ti, isto kao i Amalija koja je tom prilikom bila složna s vama, ponašale ste se kao da su kurirska služba i pisma nešto samo onako uzgredno.« »Ti trebaš praviti razliku između nas«, reče Olga. »Zbog ta dva pisma Barnabas je ponovno postao sretno dete, uza sve sumnje koje ima u svoj poziv. Tu sumnju on zadržava za sebe i za mene, pred tobom, međutim, on smatra pitanjem časti da istupa kao pravi kurir, onako kako u njegovoj zamisli istinski kuriri postupaju. Tako sam mu, na primer, morala, iako je sad porasla njegova nada za dobivanje službenog odela, u roku od dva sata prepraviti hlače da barem koliko-toliko sliče na uske hlače službenog odela pa da se tako pojavi pred tobom koji se, naravno, u tom pogledu još lako možeš varati. Takav je Barnabas. Amalija, međutim, zaista omalovažava kurirsku službu i sada, budući da se čini kako je on postigao izvestan uspeh u njoj, kao što ona to može lako zaključiti po Barnabasu i meni, po našem zajedničkom sedenju i šaputanju, sad je ona još više omalovažava nego pre. Ona, dakle, govori istinu i uvek ćeš se varati ako u to sumnjaš. A ako sam ja, K., ponekad omalovažavala kurirsku službu, to nije bilo s namerom da tebe prevarim, već iz straha. Ta dva pisma koja su dosad prošla kroz Barnabasove ruke, to su prvi, iako još prilično sumnjivi znaci milosti koje je naša porodica dobila u poslednje tri godine. Taj preokret — ako je to preokret a ne varka, varke su češće od preokreta — stoji u vezi s tvojim dolaskom, naša sudbina je došla u izvesnu ovisnost o tebi, možda su ona dva pisma samo početak, Barnabasova delatnost možda će se razviti preko kurirske službe koja se odnosi na tebe — želimo se tome nadati dok god možemo; ali zasad se sve okreće samo oko tebe. Međutim, dok tamo gore moramo biti zadovoljni onim što nam dodele, ovde dole ipak valjda možemo sami nešto učiniti, što će reći: osigurati sebi tvoju blagonaklonost ili barem se sačuvati tvoje nenaklonosti ili, što je najvažnije, čuvati te koliko znamo i možemo da ne izgubiš vezu s dvorcem, od koje ćemo mi možda moći živeti. Kako najbolje sve to urediti? Da ti ne počneš sumnjati u nas kad ti se približimo, jer ti si ovdje stran i zbog toga prema svemu pun nepoverenja, pun opravdanog nepoverenja. Osim toga, nas naravno preziru i ti si pod uticajem mnijenja, posebno preko tvoje zaručnice. Kako da ti priđemo, a da, na primer, iako nam to nije namera, ne istupimo protiv tvoje zaručnice i time te ozlojedimo? A poruke, koje sam ja pomno čitala pre nego što si ih ti dobio — Barnabas ih nije čitao, to njemu kao kuriru nije dopušteno — na prvi pogled ne izgledaju jako važne, zastarele su, same umanjuju sebi važnost upućujući te na opstinskog načelnika. Kako se u tom pogledu trebamo držati prema tebi? Ako naglašavamo njihovu važnost, možemo sebe dovesti u sumnju da precenjujemo nešto što je očigledno nevažno i da, ističući ih, kao njihovi prenosioci, provodimo svoje ciljeve a ne tvoje, čime bismo mogli postići da same poruke u tvojim očima izgube na vrednosti i time te zavaramo, sasvim protiv naše volje. Međutim, ako pismima ne pridajemo dovoljnu važnost, isto tako možemo protiv sebe izazvati sumnju, jer zašto se onda toliko trudimo oko dostavljanja tih nevažnih pisama, zašto naše postupanje i naše reči protureče jedno drugom, zašto mi na taj način varamo ne samo tebe kojem su upućena, već i onog koji ih upućuje, jer on nam ih sigurno nije dao zato da ih mi omalovažavamo kod onog kojem su upućene! A između tih krajnosti držati sredinu, to jest pisma pravilno oceniti, nije uopste moguće; ona sama neprestano menjaju svoju vrednost, daju povoda bezbrojnim prosuđivanjima i na čemu će se čovek zadržati zavisi samo o slučaju, dakle i mišljenje je samo slučajno. A kad se u to još umeša i bojazan za tebe, onda se napravi opsta zbrka — pa ne trebaš suviše strogo uzimati moje reči. Kad, na primer, kao što se jednom već dogodilo, Barnabas dođe s vešću da si ti nezadovoljan njegovom kurirskom službom i pod utiskom prvog zaprepaštenja, a na žalost takođe i iz kurirske osetljivosti, ponudi da će napustiti tu službu, onda sam ja, naravno, da bih popravila pogrešku, u stanju varati, lagati, podvaljivati, činiti sve najgore, samo ako to pomaže. Ali to onda činim, barem ja u to verujem, isto onoliko zbog tebe koliko zbog nas.«

Neko zakuca. Olga pritrča vratima i otključa ih. Jedan tračak svetlosti iz fenjera dopre u pomrčinu. Kasni posetilac postavljao je pitanja šapatom i šapatom dobivao odgovore, ali nije se hteo zadovoljiti njima, već je nastojao ugurati se u sobu. Olga ga zasigurno nije više mogla zadržavati i zato pozva Amaliju, od koje je očigledno očekivala da će, kako se roditelji ne bi probudili, sve učiniti da ga otera. Zaista, Amalija odmah pritrča, gurnu Olgu u stranu, iziđe na ulicu i zatvori vrata za sobom. Ne prođe ni trenutak, a ona se već vrati, tako brzo je postigla ono što je Olgi bilo nemoguće.

K. onda doznade od Olge da je poseta bio namenjena njemu: to je bio jedan od pomoćnika koji ga je tražio po Friedinu nalogu. Olga ga je htela sakriti od pomoćnika, on može, ako hoće, posle priznati Friedi da je bio ovde, ali pomoćnik ga nije trebao pronaći. K. se složi s tim. Međutim, on dobi Olginu ponudu da tu provede noć i dočeka Barnabasa. Samu ponudu on bi možda već i prihvatio, jer noć je već bila poodmakla, a i činilo mu se da je on sada, hteo ili ne hteo, već toliko povezan s ovom porodicom da je prenoćište ovde, iako možda neugodno iz drugih razloga, s obzirom na tu povezanost najprirodnije koje u selu može naći; pa ipak on odbi jer ga je uplašila pomoćnikova poseta, nije mu bilo jasno kako su se to Frieda, koja je ipak znala što on hoće a što neće, i pomoćnici, koji su ga se naučili bojati, opet toliko zbližili da se Frieda nije ustručavala po njega poslati pomoćnika, uostalom samo jednog, dok je drugi svakako ostao kod nje. On upita Olgu ima li bič; ona to nije imala, ali je imala dobar štap od trske, on ga uze, a onda upita postoji li još jedan izlaz iz kuće; takav izlaz je postojao kroz dvorište, istina, moralo se preskočiti preko ograde susednog vrta i proći kroz taj vrt, dok se ne dođe na ulicu. K. je bio spreman na to. Dok ga je Olga vodila kroz dvorište prema ogradi, K. ju je pokušao na brzinu umiriti zbog njenih briga i rekao joj je da se on zbog njenih trikova kojima se služila pri pričanju nimalo ne ljuti, naprotiv, da je dobro razume i da joj zahvaljuje na poverenju koje ima u njega i koje je pokazala ovim pričanjem, i naloži joj da Barnabasa odmah pošalje u školu čim se vrati kući, pa makar još bila noć. Istina, poruke koje očekuje preko Barnabasa nisu njegova jedina nada, inače bi s njim loše stajalo, ali ipak ih se nikako ne želi odreći, on želi s njima računati, pritom ne misli zaboraviti ni na Olgu, jer sama Olga njemu je možda sad još važnija od Barnabasovih poruka, važna mu je njena srčanost, njena uviđavnost, njena bistrina i njeno žrtvovanje za porodicu. Kad bi trebao birati između Olge i Amalije, ne bi trošio mnogo vremena na razmišljanje. I on joj s puno srdačnosti stegne ruku dok se prebacivao preko ograde susednog vrta.

Nastavak: Romani u nastavcima

Franc Kafka, Dvorac, Moljakanja

 

Moljakanja 

»Međutim, što smo mi učinili? U stvari ono što je najgore, nešto zbog čega bi s mnogo više prava trebali biti prezirani nego što smo uistinu bili: mi smo izneverili Amaliju, odbacili smo poslušnost njenoj nemoj zapovesti, nismo mogli više tako živeti, nismo mogli živeti lišeni svake nade, i mi smo počeli svako na svoj način moljakati dvorac ili ga opsedati, da bi nam on oprostio. Istina, mi smo znali da nismo u stanju išta popraviti, znali smo takođe da je jedina naša veza s dvorcem koja nam je mogla pružiti nadu, veza sa Sortinijem, činovnikom koji je bio naklonjen našem ocu, ali da je baš ta veza sticajem okolnosti postala nepristupačna, pa ipak smo se dali na posao. Počeo je otac, počela su ona njegova besmislena potucanja, njegove besmislene posete načelniku, tajnicima, advokatima, pisarima; oni ga obično nisu primali, a kad je lukavstvom ili slučajem uspevao biti primljen — mi smo klicali od radosti na takvu vest i trljali ruke — ispraćali su ga što je moguće brže i nikad ga više nisu primali. A i bilo je lako odgovoriti mu, dvorcu je uvek sve lako. Sta hoće on zapravo? Sta mu se dogodilo? Sta hoće da mu se oprosti? Ko je i kad je neko iz dvorca njega makar i prstom dirnuo? Istina, on je osiromašio, izgubio mušterije, ali to su pojave svakodnevnog života, stvar prilika u zanatstvu, može li se dvorac brinuti za sve to? U stvari, dvorac se i brine za sve, ali on ne može tako grubo istupati protiv razvoja stvari, i to ni u kom drugom cilju već jedino da bi zaštitio interese jednog pojedinca. Treba li dvorac slati svoje činovnike, pa da oni trče za očevim mušterijama i silom ih vraćaju? Ali, uzvraćao je otac na to — mi smo kod kuće do sitnica pretresali te stvari i pre i posle, zbijeni u ugao kao da se krijemo od Amalije koja je, istina, sve primećivala ali nam nije smetala — ali, uzvraćao je otac na to, on se ne žali zbog osiromašenja, lako će on sve to nadoknaditi, sve je to sporedno, samo kad bi mu se oprostilo. Ali što mu se treba oprostiti? Odgovarali bi mu,nikakva dostava protiv njega ne postoji, bar još nije zavedena u protokolima, bar u onim protokolima koji su pristupačni advokatima. Prema tome, koliko se da utvrditi, protiv njega niti je išta preduzeto niti se sprema da se preduzme. Može li on navesti ikakav službeni akt usmeren protiv njega? To otac nije mogao. Ili je neki službeni organ izvršio neki prestup? O tome otac nije znao ništa. Prema tome, budući da ništa ne zna i ništa se nije dogodilo, šta onda hoće? Sto da mu se oprosti? U najboljem slučaju to što sada bez ikakvog razloga dosađuje službenim mestima, ali baš to je neoprostivo. Ali otac nije popuštao, on je tada još bio krepak, a onako po nevolji besposlen imao je dovoljno vremena na raspolaganju. ‘Ja ću oprati Amalijinu čast, neće još dugo trajati’, govorio je meni i Barnabasu po nekoliko puta dnevno, ali sasvim tiho, jer Amalija nije smela čuti; pa ipak to je govorio samo tako da Amalija čuje, jer u stvarnosti on uopste nije mislio na neko pranje časti, već samo na dobivanje oproštenja. Međutim, da bi dobio oproštaj morao je prvo ustanoviti krivnju, a službena mesta su mu baš krivicu poricala. Tako mu padne na pamet misao — i to je ipak govorilo da je duhovno već bio popustio — da od njega kriju krivicu zato što ne plaća dobro, naime do tada je plaćao samo propisanu taksu koja je bila, istina, bar za naše prilike, prilično visoka. Sad mu se činilo da treba više plaćati, što je sigurno bilo pogrešno, jer iako naša službena mesta, jednostavnosti radi i da bi se izbegla nepotrebna objašnjenja, primaju mito, time se ipak ništa ne može postići. Ali kako je to bila očeva nada, nismo ga hteli od toga odvraćati. Prodali smo što god smo imali — bile su to mahom sve neophodne stvari — samo da bismo ocu stvorili sredstva za njegova istraživanja, i dugo vremena imali smo svakog jutra to zadovoljstvo da je otac mogao zveckati s nekoliko novčića u džepu, kad je ujutro kretao od kuće. Istina, preko dana smo gladovali kod kuće i jedino što smo pribavljanjem novca postigli, to je da oca održavamo u nadi. Ali to nije bila nikakva dobit. Njega su ova moljakanja mučila, i ono što bi bez novca brzo dobilo zasluženi kraj, time se produžavalo. Budući da se podmićivanjem ništa izuzetno nije moglo učiniti, pokatkad bi neki pisar pokušao učiniti nešto bar prividno, obećavao bi da će stvar ispitati, negoveštao da su nađeni neki tragovi koji će dalje biti istraživani, istina ne po dužnosti već samo za ljubav ocu; otac, umesto da postane oprezniji, sve više je verovao. On bi se vratio kući s jednim takvim očigledno besmislenim obećanjem, kao da u kuću opet donosi blagostanje i sreću, i bilo je mučno gledati ga kako se iza Amalijinih leđa ceri i razrogačenim očima pokazuje na nju da bi nam stavio do znanja kako, zahvaljujući njegovim nastojanjima, neposredno predstoji spasenje Amalije, koje će najviše nju samu iznenaditi, ali da je sve to još tajna i da je trebamo dobro čuvati. To bi verovatno trajalo još vrlo dugo, da mi na kraju apsolutno nismo više bili u mogućnosti ocu pribavljati novac. Istina, u međuvremenu Brunswick je posle mnogih molbi primio Barnabasa da mu pomaže, ali samo pod uslovom da uveče po mraku dolazi po narudžbe i da završen posao opet po mraku vraća — treba priznati da je Brunswick time, što se tiče njegovog posla, zbog nas primio na sebe izvestan rizik, ali zato je plaćao Barnabasa vrlo malo — a Barnabas sve napravi bez greške — ipak Barnabasova nadnica jedva je dostizala da nas sačuva potpune gladi. Vrlo obazrivo i posle dugih priprema, rekli smo ocu da ga ne možemo više pomagati novčano, ali on to primi mirno. Nije više bio sposoban umom shvatiti bezizglednost svojih pothvata, ali su ga neprekidna razočaranja ipak umorila. Doduše, rekao je — više nije govorio onako jasno kao ranije, ranije se vrlo jasno izražavao — potrebno mu je još samo vrlo malo novca, danas ili sutra sve bi uspeo doznati, a eto, sad je sve propalo, nije uspeo samo zbog novca, i tako dalje, ali ton kojim je govorio pokazivao je da u sve to ni sam ne veruje. I odmah je napravio nove planove. Budući da nije uspeo dokazati krivicu i zbog toga službenim putem nije mogao ništa postići, morao se sada baciti isključivo na moljakanja i činovnicima se licno obraćati. Među njima je verovatno bilo i takvih s dobrim, milostivim srcem, koji, istina, u službenoj dužnosti nisu smeli činiti ustupke, ali zato će to učiniti izvan službe, kad ih čovek iznenadi u pogodnom trenutku.«

K., koji je sve dotle predano slušao Olgu, prekide njeno pričanje pitanjem: »A ti nisi smatrala da je to tako?« Istina, daljnje pričanje dalo bi mu odgovor, ali on je hteo to odmah doznati.

»Ne«, odgovori Olga. »O nekoj samilosti činovnika ili čemu sličnom ne može biti ni govora. Ma koliko da smo bili mladi i neiskusni, to smo ipak znali, znao je naravno i otac, ali on je to zaboravio, to kao i skoro sve drugo. On je smislio plan da se postavi na drum u blizini dvorca, tamo gde prolaze kočije s činovnicima, i da činovnicima kako bilo dostavi svoju molbu za oproštaj. Plan, iskreno govoreći, nimalo razuman, čak i kad bi se dogodilo ono nemoguće i možda doprla do ušiju nekog činovnika. Može li činovnik pojedinačno opraštati? To bi u najboljem slučaju mogla biti stvar celokupne vlasti, ali ni ona ne može opraštati, već samo suditi. Ali bi li uopste jedan činovnik, čak i kad bi sišao s kola i pozabavio se tom stvari, mogao dobiti pravu sliku o njoj na temelju toga što mrmlja otac, jedan bedan, umoran, ostareli čovek? Činovnici su vrlo učeni, ali ipak samo jednostrano, u svojoj struci činovnik po jednoj reči prozre celi smisao, ali u stvarima koje spadaju u nadležnost drugih odeljenja, satima mu možete objašnjavati, on će možda učeno kimati glavom, ali ni jednu reč neće razumeti. Sve je to, naravno, shvatljivo; treba pokušati samo jednu malu službenu stvar za koju ste zainteresovani, majušnu stvarčicu koju jedan činovnik završi dok okom trepne, treba samo pokušati temeljno proučiti jednu takvu stvar, pa će to biti posao za celi život i nikad neće biti završen. Međutim, da je otac i došao do nekog nadležnog činovnika, ovaj ipak bez prethodnog poznavanja akata ne bi mogao ništa završiti, naročito ne na drumu, jer njegovo nije da oprašta već samo da službeno završava stvari, i zbog toga, mogao ga je jedino uputiti na službeni put, a baš na tome putu otac nije uspeo apsolutno ništa postići. Kako je to već stajalo s ocem, kad je on hteo prodreti s ovakvim novim planom! Kad bi postojala ma kakva, makar i najbljeđa mogućnost te vrste, onda bi tamo na drumu vrvilo od molitelja, ali kako je to predstavljalo nemogućnost koja je morala biti jasna svakome s najosnovnijim školskim obrazovanjem, tamo je, naravno, bilo pusto. Međutim, možda je baš to jačalo nadu kod oca, jer on je tu nadu pothranjivao svim i svačim. U ovom slučaju to je i bilo vrlo potrebno; zdrav razum ne bi se uopste upuštao u takva duboka razmišljanja, on bi već na prvi pogled jasno shvatio da je to nemoguće. Kad se činovnici voze u selo ili iz sela u dvorac, to nisu vožnje iz zadovoljstva, njih čeka posao i u selu i u dvorcu, i oni se voze najbržim tempom. Njima ne pada na pamet gledati kroz prozor i vani tražiti one koji na njih čekaju s molbama, već su kola prepuna akata koje činovnici proučavaju.

Ali ja sam«, primeti K., »video iznutra jedne činovničke saonice u kojima nije bilo nikakvih akata.« Olgino pričanje otvorilo je pred njim jedan tako veliki, skoro nepojmljiv svet, da on nije mogao propustiti da ga ne dodirne svojim sitnim doživljajima, i da se tako što više uveri kako u postojanje tog sveta, tako i u svoj vlastiti.

To je moguće«, reče Olga, »ali onda utoliko gore, jer se onda činovnik bavi tako važnim predmetima da su akta odviše dragocena ili možda odviše obimna da bi ih nosili u kolima, a baš takvi činovnici voze se u galopu. U svakom slučaju niko od njih nema napretek vremena za oca. A pored toga, ima više prilaza u dvorac. Neko vreme je jedan u modi, onda obično svi voze tamo, neko vreme drugi, i sve se gura tamo. Po kojem pravilu se obavlja to smenjivanje, još nije utvrđeno. Neki put u osam sati ujutro svi se voze jednim putem, pola sata kasnije opet svi drugim, posle deset minuta trećim, pola sata zatim opet možda onim prvim i pri njemu ostanu celoga dana, ali promena je ipak moguća svakog trenutka. Istina, svi sporedni putevi koji vode iz dvorca spajaju se u blizini sela, ali tu već sva kola jure pomamnom brzinom, dok je u blizini dvorca tempo nešto umereniji.« Ali isto onako kao što je red vožnje neujednačen i ne može se predvideti, tako je i s brojem kola. Često ima dana kad se nijedna kola ne mogu videti, a zatim opet prolaze čitave povorke. E sad zamisli našeg oca u takvim okolnostima. U svom najboljem odelu — uskoro je ono postalo njegovo jedino — on svakog jutra odlazi od kuće, praćen našim blagoslovima. Malu vatrogasnu značku, koju on u stvari bespravno drži, ponese sa sobom da je prikači izvan sela, u samom selu se plaši da je nosi, iako je ona toliko mala da se jedva vidi s dva koraka daljine, ali ipak, po očevom mišljenju, ona je kao stvorena da na njega privuče pažnju činovnika. Nedaleko od prilaza dvorcu nalazi se jedan povrtnjak, on pripada nekom Bertuchu koji dvorcu isporučuje povrće; tamo, na uskom kamenom postolju željezne ograde, izabrao je otac sebi mesto. Bertuch je to trpeo, jer je ranije bio prijatelj s ocem i ubrajao se u njegove najvernije mušterije, on naime ima jednu malo sakatu nogu i verovao je da je jedino otac u stanju napraviti udobnu cipelu za njegovu nogu. Tamo je otac sedeo iz dana u dan, bila je to turobna kišovita jesen, ali otac je bio potpuno ravnodušan prema vremenu. Svako jutro u određeni sat, on bi bio na vratima i pozdravio bi nas pri polasku, uveče bi se vraćao — izgledalo je kao da je svakog dana postajao sve zgureniji — sav prokisao i bacio bi se u neki ugao. U prvo vreme nam je pričao svoje male doživljaje, na primer da mu je Bertuch iz sažaljenja i starog prijateljstva dobacio na ogradu jednu deku, ili da mu se činilo da je u kolima koja su prolazila poznao ovog ili onog činovnika, ili da ga je tu i tamo poznao poneki kočijaš i od šale ga zakačio bičem. Kasnije je prestao pričati takve stvari, očigledno se nije više nadao da će tamo išta moći postići, ali je ipak smatrao za svoju dužnost, za svoj pusti poziv da ide i tamo provede dan. Tada su počeli njegovi reumatični bolovi, zima se približavala, došli su prvi snegovi, kod nas zima rano počinje; i tako je on sedeo tamo prvo na kamenu mokrom od kiša, a zatim na snegu. Noću je stenjao od bolova, ujutro je ponekad bio nesiguran treba li ići, a onda bi se ipak svladao i išao. Mati bi se uhvatila za njega i nije ga puštala; on, valjda, postavši strašljiv zbog nogu koje više nisu bile poslušne, dopustio je majci da ga prati, i tako su i nju spopali bolovi. Mi smo često išli k njima, nosili im jelo, ili ih samo posećivali ili nastojali nagovoriti da se vrate kući; često smo ih zaticali tamo klonule, pribijene jedno uz drugo, na njihovu uzanom sedištu, zgurene pod jednim tankim pokrivačem koji je jedva bio dovoljan za dvoje, unaokolo samo siva magla i sneg, a nadaleko danima nigde jednog čoveka ili kola — kakav prizor, K., kakav prizor! I to sve tako dok jednog jutra otac nije više bio u stanju dići iz kreveta svoje ukočene noge, bio je očajan, i u lakom grozničavom bunilu činilo mu se da vidi kako su se baš tada gore kod Bertucha zaustavila kola, iz njih izašao jedan činovnik, prošao oko ograde tražeći oca i, ljut, vratio se u kola. Pritom je otac tako strahovito vikao da je izgledalo kao da hoće odavde činovniku tamo gore skrenuti pažnju na sebe i objasniti mu kako on nije kriv što je odsutan. A ta odsutnost je dugo trajala, on se tamo uopste više nije vraćao, nedeljama je morao ležati u krevetu. Amalija je uzela na sebe da ih oboje služi, neguje, sprema, preuzela sve, i tako je to s malim prekidima ostalo u stvari do danas. Ona poznaje lekovite trave koje stišavaju bolove, njoj spavanje gotovo nije ni potrebno, ona se nikad ne uplaši, ničeg se ne boji, uvek je strpljiva, ona obavlja sav posao za roditelje; dok smo se mi uznemireno šuljali unaokolo, ona je ostajala hladna i prisebna. A kad je najgore prošlo i otac se opet mogao izvući iz kreveta, s leve i desne strane obazrivo pridržavan, Amalija se odmah povukla i njega prepustila nama.«

Nastavak: Romani u nastavcima