Boris Vijan, Pena dana (8)

XXXV

Colin je, u pratnji Chicka, gurnuo vrata trgovca lekovima. Odjeknuo je »Ding!...« i staklo se s vrata stropoštalo na zamršen sistem bočica i laboratorijskih uređaja. Pojavio se odnekud trgovac uzbunjen tim zveketom. Bio je visok, star i mršav, a glavu mu je poput perjanice resila bela nakostrešena griva. Pojurio je glavom bez obzira prema tezgi, pograbio telefon i okrenuo broj velikom brzinom, plod dugotrajne navike.
- Halo! - rekao je.
Glas mu je imao zvuk brodskog doglašala i tlo se, pod njegovim dugim, crnim i ravnim stopalima, pravilno naginjalo čas napred čas natrag, dok su se prštavi valovi razbijali od njegovu tezgu.
- Halo! Je li tamo firma Gershwin? Da li biste hteli postaviti staklo na mojim ulaznim vratima?!! Za četvrt sata? ... Požurite, jer može naići druga mušterija ... Dobro ... Spustio je slušalicu koja se zakvačila s naporom.
- Gospodo, šta mogu za vas učiniti?
- Izvršiti ovaj lekarski nalog... - potaknuo ga je Colin.
Apotekar je uzeo papir, savio ga popola, napravio od njega dugu i zgužvanu vrpcu i turnuo ga pod malu uredsku giljotinu.
- Gotova stvar - rekao je pritišćući na crveno dugme. Sekira sunu dole, a recept olabavi i splasne.
- Navratite ponovno večeras u šest sati, vaši će lekovi biti zgotovljeni.
- Ali nama se zapravo - rekao je Colin -prilično žuri...
- Hteli bismo ih - nadopunio ga je Chick - odmah dobiti.
- U redu - odgovorio je trgovac - vi dakle želite pričekati, učiniću smesta šta je potrebno.

Colin i Chick su seli na klupicu presvučenu grimiznim baršunom, tačno nasuprot tezgi, i čekali. Trgovac se sagnuo iza tezge i nestao kroz neka tajna vrata, puzajući gotovo bešumno. Trenje njegova dugog i mršavog tela po parketu najpre se stišalo, a potom je posve iščezlo u zraku. Colin i Chick su posmatrali zidove. Na dugim bakrenim policama, prekrivenim patinom, stajale su poredane staklenke u kojima je bilo zatvoreno lekovito bilje i moćni preparati za vanjsku upotrebu. Gusta fluorescencija prosijavala je iz poslednje staklenke u svakom redu. U jednom stožastom sudu od debelog stakla, naduvani su se punoglavci vrtili u silaznoj spirali i, dostigavši dno, otprhnuli bi kao strele natrag prema površini, te iznova nastavljali svoje kruženje izvan središta, ostavljajući za sobom belkastu brazdu zgusnute vode. Sa strane, trgovac je na dnu nekoliko metara dugog akvarija postavio pokusni uređaj, sa cevima za dovod vazduha, radi ispitivanja žaba, a tu i tamo ležalo je već nekoliko neuporabljivih žaba čija su četiri srca još slabo kucala.

Iza Chickovih i Colinovih leđa pružala se golema freska koja je prikazivala trgovca lekovima kako bludniči s vlastitom majkom, i to u trkaćem ruhu Cesarea Borgie. Na stolovima se nalazilo celo mnoštvo sprava za pravljenje pilula, a neke su od njih bile u pogonu, premda su radile usporeno. Pilule, koje su ispadale iz grla cevi od modrog stakla, skupljale bi potom voštane ruke i stavljale ih u smotuljke od nabranog papira. Colin je ustao da bi pobliže razgledao najbližu spravu i podigao je rđavi štitnik što ju je zaklanjao. U njezinoj je nutrini neka čudnovata životinja, napola od mesa, napola od kovine, gutala do iznemoglosti sirovinsku tvar i potom je izbacivala u obliku pravilnih kuglica.
- Dođi da vidiš, Chick - kazao je Colin.
- Šta? - zapitao je Chick.
- To je vrlo neobično!... - rekao je Colin.
Chick je pogledao. Beštija je imala izduženu čeljust koja se micala brzim pobočnim pokretima. Pod prozirnom su joj se kožom razabirali cevasti bokovi od tankog čelika i probavni kanal koji se tromo pomicao.
- To je modifikovani kunić - rekao je Chick.
- Misliš?
- To se obično tako radi - rekao je Chick. - Konzervira se funkcija koja se želi očuvati. Eto, ovaj tu je zadržao motoriku probavnoga kanala, ali bez hemijskog dela probavnog procesa. To je mnogo jednostavnije nego proizvoditi pilule normalnim putem.
- Čime se ta beštija hrani? - upitao je Colin.
- Kromiranim mrkvama - odgovorio je Chick. - Proizvodili su ih u tvornici u kojoj sam neko vreme radio. Osim toga, daju mu još elemente pilula...
- To je odličan pronalazak - napomenuo je Colin - i proizvodi vrlo lepe pilule.
- Da - potvrdio je Chick. - Zaista, potpuno su okrugle.
- Reci mi- kazao je Colin sedajući ponovno na klupu ...
- Šta? - upitao je Chick.
- Koliko ti je još ostalo od onih dvadeset pet hiljada duplofinti koje sam ti poklonio pre odlaska na put?
- lih!... - pisnuo je Chick.
- Bilo bi vreme da se odlučiš na ženidbu s Aliseom. Za nju je tako mučno da nastavi živeti ovako kako ti uporno živiš!!!
- Da ... - odgovorio je Chick. - Konačno, valjda ti je ostalo još dvadeset hiljada duplofinti? Kako bilo da bilo ... To ti je dovoljno da se oženiš ...
- Ali stvar je ... - propentao je Chick.
I reč mu je zapela u grlu, jer mu je bilo teško priznati.
- No, u čemu je stvar? - navaljivao je Colin. - Nisi jedini koji imaš novčanih briga ...
- Znam - rekao je Chick.
- Pa onda? - kazao je Colin.
- Pa onda - rekao je Chick - preostalo mi je još samo tri hiljade dvesto duplofinti...
Colin je osećao silan umor. Neke šiljaste i mračne stvari vrtložile su mu se u glavi, s nejasnim šumom kao kad nailazi plima. Ukočio se na klupi.
- To nije istina ... - rekao je.
Beše iznuren, iznuren kao da ga je maločas neko korbačem naterao da dugo, dugo trči steeple.
-To nije istina ... - ponovio je on ...
- Ti zbijaš sa mnom šalu ...
- Ne, ne zbijam ... - rekao je Chick.
Chick je ostao na nogama. Strugao je vrškom prsta ugao najbližeg stola. Pilule su se kotrljale u staklene cevčice, pomalo klopočući kao klikeri, a šuštanje papira u voštanim rukama stvaralo je ugođaj paleolitsko-magdalenskog svratišta.
- Ali na šta si ih potrošio? - zapitao je Colin.
- Kupovao sam Partrea - odvratio je Chick. Prekopavao je po džepu. - Pogledaj samo ovaj primerak! Našao sam ga juče. Nije li čudovit? Bilo je to Podrigivanje po cveću, uvezano u maroken ukrašen biserima, s Kierkegaardom na posebnim listovima.
Colin je uzeo knjigu u ruke i gledao u nju, ali stranice nije video. Video je Aliseine oči, na svom venčanju, i njen pogled tužnog udivljenja što ga je upućivala Chloeinoj haljini. Ali Chick to nije mogao razumeti. Chickove se oči nikad nisu podizale tako visoko.

- Šta bi hteo da ti na to kažem... - mrmljao je Colin. - Spiskao si znači sve? ...
- Prošlu sam nedelju nabavio dva njegova rukopisa - kazao je Chick, a glas mu je pritom titrao od velikog ali suzdržanog uzbuđenja. - I već sam snimio sedam njegovih predavanja ...
- Da ... - rekao je Colin.
- Zašto me to pitaš? - kazao je Chick. - Alisei je svejedno hoću li se s njome venčati. Ona je i ovako sretna. Volim je mnogo, to znaš. Osim toga, ona također silno voli Partrea!

Jedan od strojeva počeo se prebrzo da vrti. Pilule su šikljale van poput kakva vodopada, a ljubičaste su munje sevale u času kad su upadale u papirne smotuljke.

- Šta se događa? - upitao je Colin. - Je li opasno?
- Ne verujem da je opasno - rekao je Chick. - Za svaki slučaj, nemojmo ostati blizu.

Začuli su kako su se prilično daleko zatvorila neka vrata, a trgovac lekovima iskrsnuo je iznenada iza tezge.

- Žao mi je što ste morali čekati - rekao je.
- Nije to važno - uvjeravao ga je Colin.
- Da - rekao je trgovac ... - Namerno sam vas pustio čekati. Upravo zbog mog društvenog i ekonomskog ranga.
- Čini se da vam se jedan stroj uzjogunio ... - napomenuo je Colin pokazujući mu napravu koja je bila u pitanju.
- Ah!... - uzdahnuo je trgovac lekovima.

Nagnuo se, pograbio karabinku ispod tezge, nanišanio i okinuo. Sprava je u propnju odletela u vazduh i survala se na tlo obuzeta grčevitim trzajima.

- Nije to ništa - kazao je trgovac. - Od vremena do vremena kunić nadvlada čelik i onda ga valja uništiti.
Podigao je svoju napravu, pritisnuo na njezin unutašnji štitnik ne bi li se popišala i obesio ju je na jedan ekser.
- Evo vaših lekova - rekao je vadeći iz džepa jednu kutiju. - Budite oprezni, imaju jako delovanje. Nemojte prekoračiti propisanu dozu.
- Ah! - upao je Colin. - A protiv čega je,prema vašem mišljenju, taj lek? - To ne mogu reći ... - odgovorio je trgovac.
Povukao je svoju dugu ruku sa zaobljenim noktima kroz belu čupavu grivu.
- On može biti za mnoge stvari... - zaključio je. - Ali obična mu biljka ne bi dugo odolela.
- Ah! - prisetio se Colin. - Koliko sam vam dužan?
- To je vrlo skupo - rekao je trgovac. - Morali biste me ubiti i otići ne plativši...
- Oh! - upao mu je Colin u reč - preumoran sam ...
- Kad je tako, dužni ste mi dve duplofinte - rekao je trgovac.
Colin je izvadio novcanik.
- Morate znati - napomenuo je trgovac -reč je zaista o krađi.
- Svejedno mi je ... - odvratio je Colin mrtvačkim glasom.
Platio je i otišao. Chick ga je sledio.
- Baš ste blesavi - kazao je trgovac lekovima, ispraćajući ih do vrata. - Ja sam star i neotporan.
- Nemam vremena - promrmljao je Colin.
- Nije istina - navaljivao je trgovac. - Inače ne biste tako dugo čekali...
- Sad imam lekove - kazao je Colin. - Doviđenja, gospodine.
Koračao je popreko ulicom, u kosom jurišu da prištedi snagu. - Znaš, Colin - rekao je Chick - zato se neću rastati od Alise što se nisam s njome venčao ...
- Oh! - kazao je Colin. - Ne mogu ti ništa reći... To se napokon samo tebe tiče ...
- Takav je život - odvratio je Chick.
- Nije - rekao je Colin.

   XXXVI 

Vetar je probijao sebi put kroz lišće i ponovno izranjao iz drveća do kraja ispunjen miomirisima pupoljaka i cvetova. Ljudi su koračali ponešto uspravnije i disali dublje jer je vazduha a bilo u izobilju. Sunce je polagano odmatalo svoje zrake i izvrgavalo ih, oprezno, opasnostima onih mesta koja nije moglo direktni dosegnuti, svijajući ih pod zaokruženim i nauljenim uglovima, ali se sudaralo s vrlo crnim stvarima i tada ih je naglo privlačilo natrag k sebi, nervoznom i nepogrešivom kretnjom zlatne hobotnice. Njegov se golemi ognjeni kostur malo-pomalo približavao i potom je, onako nepomičan, počeo kontinentalne vode pretvarati u paru, a zidni satovi otkucavali su tri udarca. Colin je čitao Chloei priču... Bila je to priča o ljubavi sa sretnim završetkom. U tom času junak i junakinja pisali su jedno drugome pisma.

- Zašto to tako dugo traje? - kazala je Chloe. - To se obično mnogo brže odvija ...
- Zar si ti navikla na te stvari? - upitao je Colin.
Silovito je uštinuo krajnji izdanak sunčane zrake koja je željela doseći Chloeino oko. Zraka se gipko zgrčila i počela se šetati pokućstvom u sobi. Chloe je porumenila.
- Ne, nisam navikla na njih ... - rekla je plaho. - Ali čini mi se ...
Colin je zatvorio knjigu.
- Imaš pravo, draga moja Chloe. Ustao je i približio se krevetu. - Sad je vrijeme da uzmeš jednu od svojih pilula.
Chloe je zadrhtala od jeze.

- To je strašno neugodno - rekla je ona. -Moram li?
- Mislim da moraš - odgovorio je Colin. -Upravo večeras ideš doktoru na pregled, napokon ćemo doznati što ti je. Za sada je potrebno da uzimaš pilule. Poslije će ti možda propisati nešto drugo ... - To je grozno - rekla je Chloe.
- Moramo biti razumni.
- Kad popijem jednu od tih pilula, to je kao da se dvije zvijeri bore u mojim grudima. Osim toga, nije istina... ne valja biti razuman ...
- Bolje je ne biti razuman, ali katkada ipak valja - odvratio je Colin.
Otvorio je kutijicu.
- Imaju neku odvratnu boju - kazala je Chloe - i zaudaraju.
- Podosta su čudne, priznajem, ali ih moraš gutati - rekao je Colin.
- Gledaj - napomenula je Chloe. - Miču se same od sebe, a povrh toga su napola prozirne i u nutrini su sigurno žive.
- U vodi koju nakon toga popiješ - rekao je Colin - sigurno ne mogu proživjeti dugo vremena.
- Baš je glupo što kažeš ... Možda je reč o ribi...
Colin se počeo smijati.
- Onda ćeš od toga ojačati.
Nagnuo se prema njoj i poljubio je.
- Uzmi pilulu, draga moja Chloe, budi dobra!
- Dobro, hoću - pristala je Chloe - ali zato ćeš me poljubiti!
- Dakako - rekao je Colin.
- Ne gadi ti se kad grliš i ljubiš tako ružna muža kao što sam ja...
- Istina je nisi baš lijep - rekla mu je zajedljivo Chloe.
- To nije moja krivnja. Colin je spustio nos. - Ne spavam dovoljno - nastavio je on.
- Colinu moj, zagrli me, ja sam vrlo zločesta i prosta. Daj mi dvije pilule. - Luda si - kazao je Colin. - Samo jednu. Hajde, progutaj...
Chloe je sklopila oči, problijedila i prinijela ruku grudima.
- Gotovo je - kazala je s naporom. - Sad će muke iznova početi...
Kapljice znoja pomaljale su se blizu njezinih sjajnih vlasi. Colin je sjeo kraj nje na krevet i stavio ruku oko njenog vrata. Uhvatila je rukama njegovu šaku i zajecala.
- Smiri se, draga moja Chloe, nema druge.
- Zlo mi je ... - promrmljala je Chloe.
Suze krupne poput očiju izroniše iz ugla njezinih kapaka i iscrtaše hladne brazde na njezinim okruglim i nježnim obrazima.

XXXVII

- Ne mogu više stajati na nogama ... - promrmljala je Chloe.
Spustila je oba stopala na zemlju i pokušavala se podići.
- Nikako ne ide - kazala je ... - Sasvim sam mlitava.
Colin joj je prišao posve blizu i podigao je. Objesila se na njegova ramena.
- Drži me, Colin. Pasću!
- Zamorio te je krevet... - rekao je Colin.
- Nije - odvratila je Chloe. - Nego pilule tvog starog trgovca.
Pokušala je da se posve sama održi na nogama i zateturala je. Colin ju je uhvatio, ali ga je ona pri padu povukla za sobom na krevet.
- Dobro mi je ovako - rekla je Chloe. - Ostani ležati na mojem telu. Već dugo nismo skupa spavali!
- Ne smemk - kazao je Colin.
- Naprotiv, smemo. Zagrli me. Jesam li ti žena ili ne?
- Jesi - odgovorio je Colin - ali se ne osećaš dobro.
- To nije moja krivica - kazala je Chloe, a pritom su joj zadrhtale usne kao da će proplakati.
Colin se nadvio nad nju i poljubio je vrlo nežno, kao što bi poljubio cvet.
- Još - rekla je Chloe. - I nemoj mi ljubiti samo lice ... Znači da me više ne voliš? Zar ti više nije do žene?
Sada ju je jače stisnuo u svom zagrljaju. Bila je vlažna i miomirisna. Bočica parfema što izlazi iz mekane beline kutije.
- Još - rekla je Chloe protežući se ... -još ...

XXXVIII

- Već kasnimo - utvrdio je Colin.
- Nije važno - rekla je Chloe - naravnaj svoj sat.
- Zar uistinu nećeš da idemo kolima? ...
- Neću ... - odvratila je Chloe. - Želim s tobom prošetati gradskim ulicama.
- Ali čeka nas dobar komad puta!
- Baš me briga - kazala je Chloe ... - Kad si me maločas ... grlio, to mi je vratilo samopouzdanje. Uhvatila me je želja da malo hodamo.
- Da kažem, u tom slučaju, Nicolasu da automobilom dođe po nas?. - nagovarao ju je Colin.
- Oh! Ako baš želiš ...
Za odlazak na lekarski pregled Chloe je stavila kratku haljinu nežno plave boje, s vrlo dubokim šiljastim izrezom, i kaputić od risa, s vrlo pristalom tokicom od istoga krzna. Cipele od obojene zmijske kože upotpunjavale su sklad celine.
- Dođi, mačkice - rekao je Colin.
- Nije to mačka - ispravila ga je Chloe. -Nego ris.
- To je vrlo teško raspoznati - napomenuo je Colin.
Izašli su iz spavaće sobe i prošli kroz predsoblje. Chloe se zaustavila ispred prozora.
- Šta se tu događa? Danje svetlo prodire slabije nego obično ...
- Ni govora - umešao se Colin. - Ovde je i te kako sunčano.
- Pre je tako bilo - kazala je Chloe - dobro se sećam, sunce je dopiralo sve do one tamo šare na ćilimu, a sada stiže samo do tuda...
- To zavisi i od sata- napomenuo je Colin.
- Nije istina. Ne zavisi od sata, zato što je to bilo u isto vreme!...
- Pogledaćemo sutra u isto vreme - rekao je Colin.
- Vidiš dobro i sam, sunce je dopiralo sve do sedme crte. A sada se zaustavlja na petoj...
- Dođi - rekao je Colin. - U zakašnjenju smo.
Prolazeći ispred velikog ogledala u popločenom hodniku Chloe se sama sebi nasmešila. Njezina bolest nije mogla biti teška i ubuduće će često odlaziti zajedno u šetnju. Colin će da štedi svoje duplofinte, a i onako im je ostalo dovoljno para da žive udobnim životom. Možda bi Colin mogao i da radi...
Zazveckao je čelični jezičac ključanice i vrata su se zatvorila. Chloe je uhvatila Colina ispod ruke. Hodala je lakim sitnim koracima. On bi učinio jedan uz njena dva.
- Oh, kako sam zadovoljna! - uskliknula je Chloe. - Sunce sja i stabla tako divno miriše!
- Naravno! - rekao je Colin. - Proleće je!
- Zaista? - kazala je Chloe upirući u njega vragoljasti pogled.
Zaokrenuli su udesno. Morali su proći još kraj dve duge zgrade pre negoli stignu u lekarsku četvrt. Stotinjak metara dalje počeli su već osećati miris sredstava za anesteziju,koji je za vetrovitih dana dopirao još mnogo dalje.
Menjala se i građa pločnika. Sada su koračali po širokom i ravnom kanalu, prekrivenom betonskim rešetkama s uskim i stisnutim šipkama. Ispod šipki je proticao alkohol izmešan s eterom i valjao sa sobom svitke vate i gaze, zaprljane gnojem i sukrvicom, a katkad i krvlju. Duga plovna vlakna napola zgrušane krvi bojila su, tu i tamo, lako ishlapljiv izliv i dronjci mesa, koje se već napola raspadalo, plivali su tromo, okrećući se sami oko sebe, poput odviše natopljenih plovećih santi. Posvud se osećao jedino miris etera. Vrpce gaze i zavoji su također tekli niz kanal, odmotavajući svoje uspavane kolutove. S prednje strane svake kuće izlevala se u kanal po jedna odvodna cev, a onaj koji bi na nekoliko časaka zastao da ispita otvor tih cevi, mogao je odrediti specijalizaciju dotičnog lekara. Jedno je oko upravo piljilo u Colina i Chloe, dok se kotrljalo oko vlastite osi, a zatim je iščezlo pod širokom naslagom crvenkaste i mlohave vate, kao kakva opasna meduza.

- Tu mi se nimalo ne dopada - kazala je Chloe. - Što se vazduha tiče, on je ovde vrlo zdrav, ali nije baš ugodno za oko ...
- Nije - potvrdio je Colin.
- Dođi na sredinu ulice.
- U redu - rekao je Colin. - Ali tamo će nas pregaziti.
- Pogrešila sam što sam odbila da se vozimo kolima - priznala je Chloe. - Kao da mi je neko odrezao noge.
- Imaš sreću što profesor Mitojed stanuje prilično daleko od četvrti teške hirurgije ...
- Cuti! - upala mu je u reč Chloe. - Hoćemo li uskoro stići?
Počela je iznenada kašljati i Colin je probledio.
- Nemoj kašljati, Chloe!... - preklinjao je on.
- Neću, Colinu moj...- rekla je susprežući kašalj s velikim naporom.
- Nemoj kašljati... stigli smo ... eto nas.

Cimer profesora Mitojeda predočavao je golemu čeljust kako guta zemljoradničku lopatu kojoj je izvirivao još samo gvozdeni deo. Chloe je to nagnalo u smeh. Smejala se sasvim tiho, posve suzdržano, jer se plašila da će opet kašljati. Duž zidova visile su fotografije u boji, o čudovitim terapijama profesora Mitojeda, inače obasjane svetlima koja u taj čas nisu funkcionisala.

- Vidiš-rekao je Colin.-To ti je veliki specijalist. Druge kuće ne krase tolika odličja.
- To je samo dokaz da on ima mnogo novaca - pripomenula je Chloe.
- Ili da je reč o čoveku koji ima ukusa -rekao je Colin. - To deluje vrlo umetnički.
- Da - kazala je Chloe. - Podseća na uzornu mesnicu.
Ušli su u kuću i našli se u prostranom okruglom predvorju, obloženom belom pokošću. Jedna im je bolničarka krenula u susret.
- Jeste li naručeni? - zapitala ih je.
- Jesmo - odgovorio je Colin. - Možda smo malo zakasnili...
- To nije važno - umirila ga je bolničarka. - Profesor je završio s operacijama za danas. Hoćete li poći sa mnom?
Poslušno su je sledili i njihovi su koraci na emajliranom podu odzvanjali visokim i potmulim zvukom. Na kružnoj steni otvarao se celi niz vrata, ali bolničarka ih je odvela ravno prema onima na kojima se, u zlatnom reljefu, nalazila reprodukcija divovske table na pročelju kuće, i to istih razmera. Gurnuli su još jedna vrata, debela ali prozirna, i našli se u radnoj sobi lekara. Ovaj je stajao je pred prozorom i parfimirao svoju bradicu sa četkicom za zube, prethodno umočenom u cedinu opopanaksa. Okrenuo se, začuvši buku, i krenuo prema Chloe s ispruženom rukom.

- Onda, kako se danas osećate?
- One su pilule bile jezive - rekla je Chloe.
Lekarevo se lice smrknulo. Njegov je izraz sada nalikovao na duboku oktavu.
- Gnjavaža ... - promrmljao je on. - A dobro sam mislio.
Jednu minutu je ostao zamišljeno stajati na mestu, a onda se dosetio da još i sada drži u ruci četkicu za zube.
- Pridržite mi to-kazao je Colinu, turajući mu četkicu u ruku. - Sednite, mala moja - rekao je pak Chloei.
Napravio je jedan krug po sobi i sam seo.
- Vidite - rekao joj je - vi imate nešto na plućima. Tačnije rečeno, nešto u plućima. Nadao sam se da će to biti ... Prekinuo je samog sebe i naglo ustao. - Nikakve koristi od brbljanja - rekao je tada. - Dođite sa mnom. Položite tu četkicu gde god hoćete - nadodao je nesnalažljivom Colinu, koji zaista nije znao šta da s njom započne.

Colin je svakako hteo slediti lekara i Chloe, ali je najpre morao odmaknuti nevidljiv ali čvrst zastor koji se maločas spustio između njih. Srce mu je obuzimala čudna teskoba i ono je nepravilno kucalo. Uložio je priličan napor, sabrao se i stisnuo ruke. Skupivši sve svoje snage, uspeo je napraviti nekoliko koraka napred, a čim je dotaknuo Chloeinu ruku, nelagodnost je iščezla. Ona je pružila lekaru ruku i on ju je poveo u malu belu dvoranu s kromiranim stropom, u kojoj je nekakav glatki i zdepasti uređaj zapremao čitavu jednu stranu.

- Više volim da sedite za vreme pregleda i rekao je lekar. - To neće dugo trajati.

Na prednjoj strani stroja nalazio se crveni ekran, s kristalnim okvirom, i tek se jedno dugme za regulisanje, od crnog emajla,iskrilo na postolju.
- Hoćete li ostati? -zapitao je lekar Colina.
- Radije bih ostao - odvratio je Colin.

Lekar je okrenuo dugme. Svetlost je potekla iz prostorije poput bistra gorskog potoka koji je iščezao pod vratima i u otvor za ventilaciju, smešten iznad stroja, dok se ekran malo-pomalo rasvetlio.

XXXIX

Lekar Mitojed je tapštao Colina po leđima. - Nemojte se zabrinjavati, stari moj - rekao mu je. - To se može popraviti.
Colin je gledao u pod, činio se posve satrven. Chloe ga je držala za ruku. Upinjala se svim silama da deluje veselo.
- Ma da - rekla je ona - to sigurno neće dugo trajati...
- Dakako - promrmljao je Colin. - Konačno - nadovezao je lekar- ako se bude pridržavala mojih uputa, ona će se verovatno već uskoro bolje osećati.
- Verovatno - kazao je Colin.

Nalazili su se u belom i okruglom predvorju, a Colinov se glas odbijao od stropa kao da odzvanja iz vrlo velike daljine.
- U svakom slučaju - zaključio je profesor Mitojed - poslaću vam račun.
- Naravno - rekao je Colin. - Zahvaljujem vam na brizi, doktore ...
- I ako stvar ne krene na bolje - napomenuo je lekar doći ćete ponovno meni. Postoji rešenje koje za sada nismo čak ni uzeli u obzir, a to je operacija ...
- Ma da - rekla je Chloe - stežući Colinovu ruku, ali je pritom stala jecati.
Lekar je sebi pozamašno navlačio bradicu. - To je vraški nezgodno - rekao je on.
Zavladao je tajac. Kroz prozirna vrata pomolila se bolničarka i s dva kratka udarca nagovestila svoj dolazak. Pred njom se, u udubini debelih vrata, upalio zeleni signal »Uđite«. - Stigao je neki gospodin koji mi je rekao neka obavestim gospođu i gospodina da je Nicolas već stigao.
- Hvala, Karonjo - odgovorio je lekar. - Možete se povući - nadovezao je, i bolničarka se smesta pokupila.
- U redu, doktore! - promrmljao je Colin -reći ćemo vam odmah doviđenja ...
- Dakako ... - kazao je lekar Mitojed. -Doviđenja ... Lečite se i... Nastojte otići...

XL 

- Zar stvari stoje tako loše? - upitao je Nicolas, ne okrenuvši se, pre nego je upalio motor.
Chloe je još i sada plakala, utonuvši u belo krzno, a Colin je izgledao poput mrtvaca. Miris s pločnika penjao se sve više i više, a eterske su pare potpuno ispunile ulicu.
- Kreni - rekao je Colin.
- Šta joj je? - zapitao je Nicolas.
- Oh! Nije moglo biti gore! - izlanuo je Colin.

Istog je trena postao svestan da se zaleteo i pogledao je Chloe. U tom ju je času tako ljubio da bi se najradije bio ubio radi svoje nesmotrenosti. Skvrčena u uglu automobila, Chloe je grizla sebi šake. Sjajna joj je kosa padala na liče, dok je nogama gazila svoju krznenu kapicu. Ridala je svom snagom, kao malo dete, ali nečujno.

- Oprosti mi, draga moja Chloe - kazao je Colin. - Ja sam prava neman.
Primaknuo joj se bliže i privukao je k sebi. Celivao joj je jadne usplahirene oči i osećao je na svojim grudima da joj srce tuče potmulim i polaganim udarcima.
- Brzo ćemo te izlečiti - rekao je Colin. -Hteo sam zapravo reći da se nije moglo dogoditi ništa gore nego da te vidimo bolesnu, bez obzira o kojoj je bolesti reč ...
- Bojim se ... - rekla je Chloe. - On će me sigurno operisati.
- Neće - tešio ju je Colin. - Pre ćeš ozdraviti.
- Šta joj je? - ponovio je Nicolas. - Mogu li ja nešto učiniti?
Nicolas je takođe izgledao vrlo nesretan. Njegovo je uobičajeno samopouzdanje jako popustilo
. - Chloe, mila moja, primiri se - kazao je Colin.
- To je sasvim sigurno - pridodao je Nicolas. - Ona će vrlo brzo ozdraviti.
- Taj lopoč - napomenuo je Colin. - Gde ga je samo mogla uhvatiti?
- Zar ona ima lopoč? - upitao je s nevericom Nicolas.
- Da, u desnom plućnom krilu - odgovorio i Colin.- Lekar je u početku verovao da je posredi samo nešto životinjsko. Ali radi se zapravo o lopoču. Videli smo ga na ekranu. Već je prilično velik, ali konačno moramo nekako s njime izaći na kraj.
- Svakako - potvrdio je Nicolas.
- Vi ne možete zamisliti kako je to – govorila je kroz jecaje Chloe - to toliko boli kad se miče!!!
- Ne plačite - kazao je Nicolas. - Od toga nikakve koristi, samo ćete se zamoriti.

Kola su krenula. Nicolas je polagano vozio iimeđu zamršenih redova kuća. Sunce se malo-pomalo gubilo iza stabala i vetar je bivao sve svežiji.

- Doktor hoće da Chloe ode u planine - objasnio je Colin. - Tvrdi da će studen ubiti toga gada ...
- Ona je to sigurno uhvatila na onoj cesti -kazao je Nicolas. - Bila je puna isto takvih gadarija na hrpe i gomile.
- On takođe kaže da čitavo vreme mora biti okružena cvećem - nadovezao je Colin -da bi se onaj drugi preplašio ...
- Zašto? - zapitao je Nicolas.
- Zato što ako procvate - protumačio je Colin - tada će niknuti drugi lopoči. Ali nećemo mu dopustiti da procvate ...
- I u tome se sastoji celokupna terapija? -zapitao je Nicolas.
- Ne - odvratio je Colin.
- Šta predstoji kao drugo?

Colin se skanjivao da mu na to odgovori. Slušao je Chloe kako plače na njegovim grudima i unapred je mrzeo mrcvarenje na koje će je uskoro morati osuditi.

- Ona ne sme piti... - rekao je.
- Šta? ... - zapanjio se Nicolas.
- Ništa?
- Ništa - kazao je Colin.
- Baš ništa, uza sve to? ...
- Samo dvije kasike dnevno... - promrmljao je Colin.
- Dve kasike!... - uzviknuo je Nicolas.
Nije više rekao ni reči i zagledao se netremice u cestu ravno ispred sebe.

XLI 

Alise je pozvonila dvaput i pričekala. Ulazna vrata izgledala su joj uža nego obično. Sag je nekako potamnio i stanjio se.
- Dobar dan!... - kazao je Nicolas. - Dolaziš im u posjet?
- Da - rekla je Alise. - Jesu li kod kuće?
- Da - kazao je Nicolas - dođi. Chloe je kod kuće.
Zatvorio je vrata. Alise je ispitivački promatrala čilim.
- Ovdje ima manje svjetla nego prije - rekla je ona. - O čemu to ovisi?
- Ne znam - odvratio je Nicolas.
- Čudno je to - napomenula je Alise. - Nije li ovdje visjela neka slika?
- Ne sjećam se - kazao je Nicolas. Prošao je sebi krzmavom rukom kroz kosu. - Uistinu - rekao je on - stječe se dojam da tu atmosfera više nije ista.
- Da - potvrdila je Alise. - Upravo tako.
Imala je na sebi smeđi dobro skrojeni kostim, a u ruci veliki stručak narcisa.
- A ti - rekao je Nicolas - dobro izgledaš. Kako je?
- Da - odgovorila je Alise - posve dobro. Chick mi je poklonio kostim kao što vidiš ...
- Izvrsno ti pristaje - ustanovio je Nicolas.
- Imam sreću - nastavila je Alise - što vojvotkinja de Bovouard ima taman iste mjere kao i ja. Kostim je iz staretinarnice. Chick se htio domoći papira koji se nalazio u jednom džepu i zato ga je kupio. Pogledala je Nicolasa i nadodala:
- Ti nisi dobro.
- Uh! - kazao je Nicolas... - ni sam ne znam. Imam dojam da starim.
- Pokaži mi svoj pasoš - rekla je Alise.
Ispreturao je svoju futrolu za revolver.
- Eto ga - rekao je.
Alise je otvorila pasoš i problijedila.
- Koliko ti je bilo godina? - upitala je tiho.
- Dvadeset devet... - odgovorio je Nicolas. - Pogledaj... Izračunao je. Sadašnji iznos: trideset pet. - Ne razumijem ... - napomenuo je on.
- Mora da se radi o pogreški - rekla je Alise. - Ne izgledaš stariji od kakva dvadesetdevetogodišnjaka.
- Izgledao sam kao da mi je dvadeset i jedna - napomenuo je Nicolas.
- To će se sigurno popraviti - kazala je Alise.
- Volim tvoju kosu - rekao je Nicolas. -Dođi da vidiš Chloe.
- Što se ovdje zbiva? - rekla je zamišljeno Alise.
- Oh! - uzdahnuo je Nicolas. - To je ta bolest. To nas je sve potreslo. Čim se to popravi, ja ću se opet pomladiti.

Chloe je ležala ispružena na postelji, odjevena u svilenu pidžamu boje sljezova cvijeta i u dugu kućnu haljinu od satenskog pikea nježne narančastožućkaste boje. Oko nje je bilo mnogo cvijeća a, nadasve, orhideja i ruža. Bilo je tu također hortenzija, karanfila, kamelija, dugih rascvalih grana breskve i badema, te nekoliko rukoveti jasmina. Grudi su joj bile otkrivene i veliki plavi vjenčić isticao se jako na jantaru njezine desne dojke. Jagodice su joj bile pomalo ružičaste, oči blještave, a vlasi lepršave i naelektrizirane poput svilenih niti.

- Prehladit ćeš se! - rekla je Alise. - Pokrij se!
- Neću - promrmljala je Chloe. - To se mora. To je dio liječenja.
- Kakvo lijepo cvijeće! - uzviknula je Alise. - Colin će sebe dovesti u propast - nadodala je prpošno ne bi li natjerala Chloe u smijeh.
- Da - promrmljala je Chloe. I osmjehnula se tužno. - Traži posao - rekla je tiho. - Zato i nije kod kuće.
- Zašto govoriš takvim glasom? - zapitala je Alise.
- Žedna sam ... - odgovorila je Chloe u jednom dahu.
- Uzimaš li uistinu samo dvije žlice na dan? - rekla je Alise.
- Da ... - uzdahnula je Chloe.
Alise se nadvila nad nju i zagrlila je. - Uskoro ćeš ozdraviti.
- Da - rekla je Chloe. - Sutradan odlazim s Nicolasom, kolima.
- A Colin? - upitala je Alise.
- Ostaje ovdje - odgovorila je Chloe. - On mora raditi. Jadni moj Colin!... Nema više duplofinti...
- Kako to? - zapitala je Alise.
- To cvijeće ... - odvratila je Chloe.
- Da li još raste? - prošaptala je Alise.
- Lopoč? - kazala je Chloe posve tiho. - Ne, vjerujem da će uskoro uginuti... - Onda jesi li zadovoljna?
- Jesam - odgovorila je Chloe. - Ali tako sam žedna.
- Zašto ne upališ svjetlo? - upitala je Alise. - Ovdje je vrlo mračno.
- Već od nekog vremena je tako - rekla je Chloe. - Već neko vrijeme. Tu se ne da ništa učiniti. Pokušaj sama.
Alise je okrenula električni prekidač i oko lampe se pojavio slabašan svjetlosni prsten.
- Svjetiljke se gase - rekla je Chloe. - Zidovi se također stišću. I ovaj prozor tu, isto tako.
- Uistinu? - zapitala je Alise.
Pogledaj... Velika staklena površina koja se protezala po čitavoj širini zida, zauzimala je sada još samo dva duguljasta pravokutnika, zaobljena na rubovima. Po sredini prozora izrasla je svojevrsna peteljka, spajajući oba ruba i prepriječivši put suncu. Strop je postao mnogo niži, a platforma na kojoj se nalazila Colinova i Chloeina postelja više nije bila tako udaljena od poda.
- Kako do toga može doći? - upitala je Alise.
- Ne znam ...-rekla je Chloe.-Gledaj, eto tračka svjetlosti. Čas prije ušao je u sobu miš sa crnim brkovima donoseći komadičak keramičke pločice iz kuhinjskog hodnika, a taj je isijavao živahno kao luč. - Čim se odviše zamrači - objasnila je Chloe - on mi odmah donese malo svjetla.
Pomilovala je malu životinju koja je ispustila svoj pronalazak na ploču kraj uzglavlja.
- Ipak je lijepo od tebe što si me došla vidjeti - kazala je Chloe.
- Oh! - rekla je Alise - ti znaš da te mnogo volim.
- Znam - potvrdila je Chloe. - A kako je Chick?
- Oh! Dobro je - odvratila joj je Alise. - Kupio mi je kostim.
- Lijep je, dobro ti stoji - rekla je Chloe.
Naglo je zastala u govoru.
- Loše ti je - kazala je Alise. - Jadna moja. Nagnula se i pomilovala je Chloe po obrazu.
- Da - zajecala je Chloe. - Tako sam žedna...
- Shvaćam - rekla je Alise. - Da te poljubim, ti bi bila manje žedna.
- Da - rekla je Chloe.
Alise se nagnula k njoj.
- Oh! - uzdahnula je Chloe. - Kako su ti svježe usne ...
Alise se nasmiješila. Oči su joj bile vlažne od suza.
- Kamo odlaziš? - upitala je ona.
- Ne idem daleko - odgovorila je Chloe. -U planine.
Okrenula se na lijevu stranu.
- Voliš li ga mnogo, tvog Chicka?
- Volim - odgovorila je Alise. - Ali on više voli svoje knjige.
- Ne znam - rekla je Chloe. - Možda je to istina. Da se nisam sama udala za Colina, tako bih voljela da upravo ti s njim živiš. Alise ju je opet poljubila.

Nastavci : Romani u nastavcima

Boris Vijan, Pena dana (7)

 

XXVII

-Jesi li dobro spavao? - upitao je Colin.
- Nisam loše, a ti?-kazao je Nicolas, koji je sada bio u civilu.
Chloe je zevnula i uzela vrč pun sirupa od kopra. - To nesretno okno mi nije dalo spavati -rekla je.
- Zar nije zatvoreno? - upitao je Nicolas.
- Nije baš do kraja - odgovorila je Chloe. -Detinje je teme još premekano i prilično tanko, tako da propušta upravo famozan propuh. Jutros sam imala pluća posve puna tog snega ..
. - To je ubitačno -napomenuo je Nicolas. -Ja ću ih najstrože izgrditi. Zaista, krećemo li jutros?
- Posle podne - odgovorio je Colin.
- Hoće li biti potrebno da stavim šofersku uniformu - zapitao je Nicolas.
- Oh! Nicolas ... - kazao je Colin. - Ako nastaviš tako ... ja...
- U redu - nadodao je Nicolas - ali ne sada. Popio je sav sirup od kopra iz svoje posude i pojeo svoje kriške hleba sa puterom i medom. - Skočiću načas u kuhinju - najavio je ustajući i popravljajući čvor na kravati s pomoću džepnog razvrtača.

Napustio je sobu i čulo se kako se stišava zvuk njegovih koraka, verovatno u pravcu kuhinje.
- Šta bi htela da radimo, draga moja Chloe - zapitao je Colin.
- Da se grlimo i ljubimo - odgovorila je Chloe.
- Naravno... - nadovezao je Colin. - Ali nakon toga?
- Nakon toga - kazala je Chloe - ne smem to izreći sasvim glasno.
- Dobro - rekao je Colin - ali nakon toga?
- Nakon toga - odvratila je Chloe - već će biti vreme da jedemo. Uzmi me u naručaj. Hladno mi je zbog tog snega ...

Sunce je u zlaćanim talasima nadiralo u prostoriju.
- Ovde nije hladno - kazao je Colin.
- Nije - rekla je Chloe, stišćući se uz njega - ali meni je hladno. Nakon toga, pisaću Alisei .

XXVIII 

Već od samog početka ulice, svetina se na veliko gurala da omogući sebi pristup u dvoranu u kojoj je Jean-Sol držao predavanje. Ljudi su se služili najrazličitijim lukavstvima i smicalicama kako bi izigrali nadzor zdravstvenoga kordona, zaduženog da preispita valjanost pozivnica, jer je bilo stavljeno u opticaj nekoliko desetaka hiljada krivotvorenih. Neki su stizali u mrtvačkim kolima, a žandari bi tada otvaralikovceg i dugačko čelično koplje i pribili ih na hrastovinu za sve veke vekova amen, čime su istima prištedeli da ih naknadno vade iz njega za ukop, a štetu su pričinjali tek eventualnim pravim mrtvacima kojima se tako rasporio mrtvački plašt. Drugi su se spuštali padobranima iz specijalnog aviona (a tukli su se već na Bourgetu samo zato da se popnu u avion). Jedna vatrogasna četa uzela je na nišan te padobrance i skretala ih, s pomoću požarnih mlaznica, prema mestu zbivanja gde su se kukavno utapali. Treći su, naposletku, pokušavali stizati kanalima. Te bi odgurnuli, udarajući ih grubo cipelama sa gvozdenim potkovama baš u času kad su se hvatali za rub da prikupe snage i izađu van, a štakori bi se pobrinuli za preostalo. Ali ništa nije obeshrabrivalo te strastvene zanesenjake. Doduše nisu bili isti, valja priznati, oni koji su se utapali i ovi koji su tvrdoglavo ustrajali u svojim pokušajima, dok se urnebes dizao prema zenitu i odbijao od oblaka kao spiljska tutnjava. Samo su čistunci, oni dobro obavešten, odnosno prisni prijatelji, imali prave pozivnice, koje je bilo vrlo lako raspoznati od lažnih i, baš zbog toga, prolazili su bez zapreke kroz uski špalir postavljen tik uz kuće, a njega je, na svakih pedeset metara, čuvao tajni agent prerušen u automatsku kočnicu. Uzvanika je inače bilo u silno velikom broju, i već puna dvorana morala je stalno primati nove koji su pristizali svake sekunde. Chick je bio na svome mestu već od sinoć. Bio je stekao, po cenu zlata, pravo da zameni pazikuću, a kako bi omogućio tu zamenu mesta, slomio je dotičnom pazikući levu nogu posluživši se rezervnim repom lafeta. Nije štedeo duplofinte kad se radilo o Partreu. Alise i Isis čekale su zajedno s njime na dolazak predavača. Provele su onde celu noć, u velikoj želji da ne propuste takav događaj. Chick je u svojoj tamnozelenoj vratarskoj uniformi bio privlačan koliko mu je već sama uniforma dopuštala. Uveliko je zapuštao svoj posao, otkad je postao vlasnik onih dvadeset pet hiljada Colinovih duplofinti. Narod koji se gurao u dvorani izgledaoje uistinu sasvim posebno. Primećivala su se samo maglovita lica s naočarima, nakostrešene dlake, požuteli opušci, podrigivanja po bademnjaku, a što se pak žena tiče, sitne prljave pletenice ovijene oko lobanje i duge jakne podstavljene ovčjim krznom, što su ih nosile na goloj koži, s izrezima u obliku krišaka dojki na tamnoj pozadini. U velikoj dvorani u prizemlju, sa stropom koji je bio napola staklen, napola ukrašen freskama naslikanim teškom vodom, i dok su sumnje, koje su nicale u duhu prisutnih, o smislu postojanja napučenog tako obeshrabrujućim ženskim oblinama, bile zaista osnovane, okupljalo se sve više ljudi, a kasni pristizatelji nisu imali drugog izlaza nego da ostanu stajati u dnu na jednoj nozi, služeći se drugom za odguravanje odveć približenih suseda. Posebna loža, u kojoj je kao na prestolju sedela vojvotkinja de Bovouard okružena svitom, privlačila je poglede gotovo beskrvne svetinje i vređala je svojom nepatvorenom raskoši privremeni karakter jadnih dohodaka jednog celog reda filozofa koji su sedeli na stolcima za sklapanje. Približavao se početak predavanja i prisutna je svetina postala grozničava. U dnu dvorane počela se stvarati organizovana gužva, jer je nekoliko studenata pokušavalo posijati sumnju među duhove, recitujući zatezno na sav glas okrnjene odlomke Zakletve na planini barunice Orczy. Ali približavao se Jean-Sol. Na ulici su se začuli zvukovi slonovskog roga i Chick se nagnuo koz prozor pazikućine sobe. U daljini, Jean-Solova prilika izranjala je iz oklopljene nosiljke, ispod koje su smežurana i hrapava slonova pleća poprimala pod svetlošću crvenog reflektora neobičan izgled. Na svakom uglu nosiljke stajao je po jedan izabrani strelac, naoružan sekirom, u stanju pripravnosti. Velikim je koračajima slon krčio sebi put kroz gomilu i potmuli topot četiriju stubova, koji su se spoticali o zgnječena tela, približavao se neizbežno. Slon je kleknuo pred vratima i izabrani strelci siđoše dole. Ljupkim skokom Partre je skočio među njih, u samu sredinu, i oni su, oslobađajući mu put udarcima sekire,krenuli ravno prema estradi. Policajci su zatvorili vrata, a Chick je pojurio glavom bez obzira kroz tajni hodnik koji je vodio do stražnje strane podija, gurajući pred sobom Isis i Alise. Pozadina podija bila je pokrivena zastorom od cistične velur-tapete, u kojemu je Chick probušio nekoliko rupa za gledanje. Seli su na jastučiće i čekali. Na udaljenosti od jedva jednog metra, Partre se pripremao da pročita svoje predavanje. Iz njegova vitkog i asketskog tela isijavalo je neko iznimno zračenje i gledaoci, zatravljeno nedvojbenim čarom što je resio njegove i najmanje pokrete, čekalo je plaho na početni znak. Bilo je mnogo slučajeva onesveštavanja, izazvanih prevelikim intramaterničnim nadražajem koji je posebno hvatao žensku publiku, a Alise, Isis i Chick, sa svog mesta, razgovetno su čuli usopljeno dahtanje osamdeset gledalaca koji su se krišom uvukli ispod podija i svlačili se naslepo kako bi zauzimali što manje mesta.

- Sećaš li se? - upitala je Alise gledajući nežno Chicka.
- Sećam se - odgovorio je Chick. - Upravo smo se tu upoznali... Nagnuo se k Alisei i blago je poljubio.
- Bili ste onde ispod? - zapitala je Isis.
- Da - rekla je Alise. - Bilo je vrlo ugodno.
- Verujem - kazala je Isis. - Šta je pak ovo, Chick?

Chick je počeo otvarati neku veliku crnu kutiju pokraj koje je seo.
- To je registrator - odgovorio je Chick. -Kupio sam ga jer sam slutio da će se održati predavanje.
- Oh! - uskliknula je Isis. - Kakva dobra ideja!... Tako više neće biti potrebno da slušamo! ...
- Tako je - rekao je Chick. - A kad se vratimo kući, moći ćemo ga slušati celu noć, ako baš hoćemo, ali to nećemo učiniti da ne upropastimo ploče. Pre ću ih dati udvostručiti i možda ću zatražiti od izdavačke kuće »Gazdin krik« da mi izbace u prodaju jednu komercijalnu seriju.
- Mora da vas je taj aparat vrlo skupo stajao - napomenula je Isis.
- Oh! - kazao je Chick. - To zbilja nije važno! ...

Alise je uzdahnula. Njezin je uzdah bio tako lagan da ga je jedino ona čula... a i ona ga je jedva čula.
- Evo ga!... - rekao je Chick. - Počinje! Stavio sam svoj mikrofon zajedno s mikrofonima službenog radija, koji stoje na stolu. Niko ga neće opaziti.

Jean-Sol je taman započeo. Ponajpre se čulo samo škljocanje okidača. Fotografski snimatelji, novinari i filmski reporteri iživljavali su se do mile volje. Ali je jednoga od njih oborio na tlo odskok njegovog aparata pa je usledila stravična zbrka. Besne kolege nasrnuli su na njega i poštrcali ga magnezijevim prahom. Nesretnik je iščeznuo u blještavoj munji na opste zadovoljstvo, a policajci su odveli u zatvor sve preživele.
- Divno!-uskliknuo je Chick.-Biću jedini koji će imati snimak .
Publika, koje se sve do tada otprilike mirno držala, počela se živcirati i pokazivalo je svoje divljenje prema Partreu silnom vriskom i povlađivanjima, svaki put kad bi on izgovorio jednu rec, što je prilično otežavalo savršeno razumevanje teksta.

- I ne pokušavajte sve shvatiti - kazao je Chick. - Slušaćemo snimak do mile volje.
- Pogotovo zato što se ovde ništa ne čuje - rekla je Isis. - On ne podiže buku veću nego miš. Doista, imate li vesti od Chloe?
- Primila sam od nje pismo - odgovorila je Alise.
-Jesu li napokon stigli?
- Da, uspeli su krenuti dalje, ali će skratiti svoj boravak na Jugu, jer se Chloe ne oseća najbolje - objasnila je Alise.
- A Nicolas? - zapitala je Isis.
- On je dobro. Chloe mi piše da se jezovito loše ponašao sa svim kćerkama vlasnika hotela u kojima su se zaustavili.
- Nicolas je glavni - pripomenula je Isis. -Pitam se zašto je kuvar.
- Da - rekao je Chick. - To je neobično.
- A zašto? - kazala je Alise. - Mislim da je bolje biti kuvar nego sakupljač Partreovih knjiga - nadodala je štipajući Chicka za uho.
- Ali Chloe valjda nije teško bolesna? - upitala je Isis.
- Nije mi pisala šta joj je - rekla je Alise. - Boli je u prsima.
- Chloe je tako lepa - kazala je Isis. - Ne mogu zamisliti da je bolesna.
- Oh!-prišapnuo je Chick.-Pogledajte!...

Upravo se podigao jedan deo stropa i pomolio se čitav red glava. Smioni obožavatelji su se maločas prišuljali sve do njegovog staklenog dela i izvršili taj osetljiv zahvat. Bilo je i drugih koji su ih gurali, pa su se prvi energično hvatali za rubove na otvoru.

- Nisu pogrešili - pripomenuo je Chick. -Ovo je predavanje značajno!...
Partre je ustao i predočavao publici uzorke izbljuva u bočicama opletenim slamom. Najlepši, nalik na sirovu jabuku i crno vino, požnjeo je istinski uspeh. Sad se više nije ništa čulo, čak ni iza zavese gde su se nalazili Isis, Alise i Chick.
- Onda, kad će se vratiti? - rekla je Isis.
- Sutra ili prekosutra-odgovorila je Alise.
- Tako je dugo otkako ih nismo videli!... - ustanovila je Isis.
- Da - potvrdila je Alise - od njihovog venčanja ...
- To je venčanje divno uspelo - zaključila je Isis.
- Da - rekla je Alise. - I upravo tu veče te je otpratio kući Nicolas ...

Na svu sreću tog se trena stropoštala u dvoranu celokupna površina plafona, što je prištedell Isis da ulazi u pojedinosti. Podigla se gusta prašina. Među krhotinama zida komešali su se neki bleđahni oblici, posrtali su i rušili se, zagušeni teškim oblakom koji je lebdeo nad razvalinama. Partre je prekinuo predavanje i smejao se od sveg srca, udarajući se po bedrima, sretan što vidi tolike ljude angažovane u toj pustolovini. Progutao je veliki gutljaj prašine i započeo mahnito kašljati. Chick je grozničavo okretao dugmad na svom registratoru. Ovaj potonji ispustio je jaku zelenu svetlost, koja je šmugnula razom poda i nestala u pukotini na parketu. Usledio je odmah drugi sev, a zatim i treći, pa je Chick prekinuo struju baš kad je neka gadna mnogonožna životinja izmilila iz motora.

- Šta to radim? - rekao je on. - On je blokiran. To je radi prašine u mikrofonu.

Paklenska galama u dvorani dostizala je vrhunac. Partre je sada pio iz samog vrča i pripremao se da ode jer je upravo pročitao svoj poslednji list. Chick je doneo odluku.
- Ponudiću mu da izađe ovuda - rekao je. - Pođite napred, pridružiću vam se uskoro. 

XXIX 

Prolazeći hodnikom, Nicolas se naglo zaustavio. Sunčeve su zrake prodirale u nj doista slabo. Četverouglaste žute keramičke pločice nekako su potamnile i kao da behu lagano zamagljene, a zrake mseto da se odbijaju poput metalnih kapljica, ponajpre bi se smrskale na tlu i potom se razilazile u plitkim i lenjm lokvicama. Zidovi koje je sunce išaralo sivobelim pegama nisu više jednoliko bleštale kao prs. Miševima, tako se bar činilo, nije posebno smetala ta promena, osim onom sivom sa crnim brkovima, čiji se duboko ojađeni izgled Nicolasa otprve jako dojmio. Nicolas je pretpostavio da je miš žalio zbog nepredviđenog prekida putovanja, kao i za svim onim vezama koje je putem mogao sklopiti.

- Zar nisi zadovoljan? - upitao je Nicolas.
Miš je kretnjom punom gađenja pokazao na zidove.
- Da - rekao je Nicolas. - Nije kako treba. Pre je bilo bolje. Ne znam što je ...
Miš kao da se zamislio na časak, a zatim je kimnuo glavom i raširio ruke u znak nedoumice. - Ni ja ne shvatam - kazao je Nicolas. -Čak i kad ih se trlja, ništa se ne menja. Po svoj prilici, sama atmosfera postaje razorna ...

Zaustavio se, zadubio u misli, a potom je i sam odmahnuo glavom i pošao dalje svojim putem. Miš je prekrstii ruke i počeo odsutno žvakati, pa je iznebuha sve ispljunuo jer je osetio okus žvakaće gume za mačke. Trgovac se zabunio. U trpezariji je Chloe doručkovala skupa s Colinom.

- Onda? - zapitao je Nicolas. - Je li bolje?
- Čuj - upao je Colin. - Nameravas li već jednom odlučiti da govoriš kao i svi drugi ljudi?
- Nisam još obukao cipele - objasnio je Nicolas.
- Nije loše - rekla je Chloe.
Oči su joj sjale, put joj je oživela i izgledala je sretna što se vratila kući.
- Chloe je pojela celu polovicu torte s piletinom - kazao je Colin.
- To mi je drago - kazao je Nicolas. - Ta torta nije po Gouffeovu receptu.
- Šta želiš raditi danas, Chloe? - Upitao je Colin.
- Da - umešao se Nicolas.
- Hoćemo li jesti rano ili kasno? - Volela bih izići s vama dvojicom i Isis, sa Chickom i Aliseom, ići na klizalište i u trgovine i na surpriseparty- odgovorila je Chloe - i volela bih sebi kupiti zeleni prsten s raskošno ugraviranom gemom.
- Dobro - kazao je Nicolas - U tom ću se slučaju odmah latiti kuvanja.
- Kuvaj u civilu, Nicolas - nagovorila ga je Chloe. Za nas je to kudikamo manje zamorno. A osim toga bićeš odmah spreman za izlazak.
- Otići ću smesta izvaditi duplofinte iz kase - rekao je Colin - a ti, Chloe, telefoniraj l 11 prijateljima.Organizovaćemo prekrasan izlazak.
- Već nazivam - kazala je Chloe.
Ustala je i potrčala do telefona. Podigla je slušalicu i počela oponašati ćurlikanje sove kako bi najavila da želi govoriti s Chickom. Nicolas je raspremio sto pritisnuvši na neku malu polugu i prljavo je suđe krenulo u pravcu sudopera kroz debelu gumenu cev koja se krila ispod tepiha. Napustio je trpezariju i stigao ponovno u hodnik. Miš je, stojeći na stražnjim nogama, grebao noktima jednu potamnjelu keramičku pločicu Na mestima koja je već ostrugao povratio se stari sjaj.

- Eh, pa dobro! - rekao je Nicolas. - Ipak ti polazi za rukom! Promena je upadljiva!
Miš se zaustavio, sopćući, i pokazao Nicolasu vršak krvavih i oguljenih ruku.
- Oh - kazao je Nicolas. - Ozledio si se!... Pusti to i dođi! Konačno tu još uvek ima mnogo sunca. Dođi, staviću ti zavoj...
Smestio ga je u gornji džep na svom kaputu i miš je sav zadahtan i poluzatvorenih očiju, pustio da mu jadne ozleđene nožice vise izvan Nicolasova džepa. Colin je velikom brzinom okretao dugmad na svojoj kasi s duplofintama i pevuckao. Više ga nije mučilo kleštima nespokokojstvo kao proteklih dana i osećao je da mu srce ima oblik naranče. Kasa je bila od belog mramora obloženog belokošću, a dugmeta od crnozelenog ametista. Merilo u kasi označavalo je šezdeset hiljada duplofinti. Poklopac je odskočio uz nauljeno pucketanje i Colina je prošla volja da se smeje. Nivo u kasi, zabrtvljen iz nekog nepoznatog razloga, malo pre se nepomično zaustavio nakon dva-tri titraja na trideset pet hiljada duplofinti. Colin je posegnuo rukom duboko u kasu i ubrzo proverio točnost poslednje brojke. Napravivši napamet brzi proračun, ustanovio je verodostojnost spomenute cifre. Od sto hiljada duplofinti Chicku je bio dao dvadeset pet hiljada,zato da se oženi s Aliseom, petnaest hiljada za automobil, pet niljada za obred venčanja... Ostatak je, naravno planuo sam od sebe. To ga je donekle umirilo.

- To je normalno - rekao je glasno, ali mu se vlastiti glas pričinio nekako čudno izmenjen. Uzeo je koliko mu je trebalo, ali se predomislio i vratio polovinu para iznurenim pokretom u kasu koju je ponovno zatvorio. Dugmad se počela hitro okretati i glasati se više puta uzastopce jasnim škljocanjem. Colin je lupnuo merilo po brojčaniku i proverio označava li uistinu sadržanu svotu. Zatim je opet ustao i nekoliko časaka ostao stajati na mestu, snebivajući se nad golemim svotama koje je morao uložiti da bi Chloei pružio sve ono što joj, prema njegovu sudu, dolikuje i nasmešio se pomislivši na Chloe, ujutro, raspletenih kosa, u krevetu, i na plahtu priljubljenu uz obline njezinog ispruženog tela i na njezinu kožu boje jantara kad bi skinuo s nje carsaf, pa se naglo trgnuo i prisilio samog sebe da ne misli više na kasu, jer to nije bio čas da se razmišlja o takvim stvarima. Chloe se oblačila.
- Kaži Nicolasu da napravi sendviče da možemo odmah krenuti... - rekla je ona. - Zakazala sam svima sastanak kod Isis.

Colin ju je poljubio u rame, iskoristivši trenutačno razvedrenje, i potrčao u kuhinju da obavesti Nicolasa. Nicolas je taman završavao mišu vidati rane i sastavljao mu je par malih štaka od bambusa.
- Eto - zaključio je on. - Hodaj na tim štakicama sve do naveče i više se ništa neće videti.
- Što mu je?-zapitao je Colin pomilovavši miša po glavi.
- Htio je čistiti keramičke pločice u hodniku - rekao je Nicolas. - To mu je i uspjelo, ali se povrijedio.
- Ne zabrinjavaj se zbog toga - kazao je Colin. - Popravit će se samo od sebe.
- Ne znam - rekao je Nicolas. - Čudna je to stvar. Reklo bi se da pločice loše dišu.
- Popravit će se to ... - nastanio je Colin. -Ja bar tako mislim ... Sve do sada toga nikad nije bilo?
- Nije - odgovorio je Nicolas.
Colin je načas zastao pred kuhinjskim prozorom.
- Možda je posrijedi posve obično trošenje - rekao je. - Mogli bismo ipak pokušati da ih damo izmijeniti...
- To će vrlo skupo stajati - napomenuo je Nicolas.
- Da - rekao je Colin. - Možda je bolje pričekati.
- Što si zapravo htio? - zapitao je Nicolas.
- Nemoj kuhati ručak - rekao je Colin. -Pripremi samo sendviče ... Izlazimo odmah.
- Dobro, već se oblačim - kazao je Nicolas. Položio je miša na zemlju i ovaj se uputio prema vratima, klimajući se na svojim sićušnim štakama, a na obje strane stršali su mu brkovi.

XXX

Ulica je potpunoma promenila izgled otkad su otišli Colin i Chloe. Na stablima je sada raslo veliko lišće i kuće su se rešile dotadašnje blede boje da bi se prelevale u nekom svetlozelenom tonu pre no što se poprime nežnu žućkastosmeđu boju leta. Pločnik je postajao savitljiv i gotovo mek pod koracima i vazduh je mirisao po jagodama. Bilo je još sveže, ali se iza modrikastih stakala na prozorima naslućivalo lepo vreme. Zeleni i plavi cvetovi rasli su duž pločnika, a novi je sok zmijuljio oko njihovih tankih stabljika uz lagan navlažen šum, kao pri sparivanju puževa. Nicolas je prvi zakoračio na ulicu. Bio je odeven u sportsko odelo od tople vunene tkanine boje gorčice, a ispod odela nosio je debelu planinarsku maju sa zavrnutim okovratnikom. Njezin pleteni uzorak prikazivao je lososa a la Chambord, tačno onako kako se pojavljuje na 607. stranici Gouffeove Kuvarice. Njegove žute kožne cipele s rebrastim potplatima jedva su i gazile po raslinju. Vodio je brigu da korača po dvema brazdama s kojih bi se svi troje uklanjali samo zato da propuste automobile. Sledili su ga Colin i Chloe. Chloe je držala Colina za ruku i upijala dugim udisajima mirisan vazduh. Nosila je na sebi belu vunenu haljinicu i kaputić od benzolirana leopardova krzna, na kojemu su se pege, istanjene preradbom, širile kao aureole i presecale se u čudnim ukrstanjima. Chloeina penušava kosa lepršala je slobodno i iz nje se zanosno dizala nežna para namirisana jasminom i karanfilom. Cholin se poluzatvorenih veđa prepustio da ga vodi taj miris i njegove bi usnice zadrhtale potajice pri svakom novom upijanju. Pročelja kuća su se pomalo opuštala, lišavajući se svoje stroge pravilnosti, pa je tako izmenjeni izgled ulice kadikad skretao Nicolasa s pravog puta i on se svaki put morao zaustaviti da bi pročitao natpis na emajliranim tablicama.

- Šta ćemo najpre raditi? - upitao je Colin.
- Prvo ćemo ići u dućane - odgovorila je Chloe. - Nemam više ni jedne haljine.
- Zar nećeš ići k Sestrama Ćelepuš, kao obično? - napomenuo je Colin.
- Neću - odvratila je Chloe. - Želim ići u robnu kuću i kupiti već gotove haljine i druge stvarčice.
- Isis će sigurno biti zadovoljna što te opet vidi - rekao je Colin Nicolasu.
- Zašto to misliš? - zapitao je Nicolas.
- Ne znam ...

Zaokrenuli su u ulicu Sidnev-Bechet i stigli na odredište. Pazikuća se njihala pred vratima na mehaničkoj stolici za ljuljanje, koju je motor prduckavo bučio u ritmu polke. Bio je to stari sistem. Dočekala ih je Isis. Chick i Alise su već bili kod nje. Isis je imala crvenu haljinu i nasmešila se Nicolasu. Zagrlila je Chloe, a onda se svi izljubiše u toku nekoliko časaka.

- Dobro mi izgledaš, Chloe - rekla je Isis. -Mislila sam da si bolesna. To mi je veliko umirenje.
- Osećam se bolje - kazala je Chloe. - Nicolas i Colin su me odlično negovali.
- Kako vaše sestrične? - raspitao se Nicolas.

Isis je pocrvenela do ušiju.

- Svaka dva dana me pitaju imam li kakvih vesti o vama - odgovorila je Isis.
- To su dražesne devojke, ali vi ste odlučniji - rekao je Nicolas, okrenuvši se lagano u stranu.
- Da... - kimnula je Isis.
- A vaše putovanje? - upitao je Chick.
- Dobro je prošlo. Cesta je u početku bila strašno loša, ali se kasnije popravila.
- Osim snega - nadovezala je Chloe - sve je bilo dobro ...

Prinela je ruku grudima.
- Gde idemo? - zapitala je Alise.
- Mogu vam ukratko ispričati Partreovo predavanje, ako želite - predložio je Chick.
- Jesi li se nakupovao Partreovih knjiga od našeg odlaska? - upitao je Colin.
- Oh!... Baš i nisam ...- propentao je Chick.
- A kako tvoj posao? - upitao je Colin
- Oh!... Kako-tako ... - rekao je Chick. -Našao sam jednog tipa koji me zamenjuje kad god moram izići.
- Čini li on to besplatno? - upitao je Colin.
- Oh!... Paaa, gotovo zabadava! - odgovorio je Chick. - Hoćete li da odmah odemo na klizalište?
- Ne, najpre idemo u robne kuće - rekla je Chloe. - Ali ako muškarci hoće na klizanje ...
- To je ideja! - uzviknuo je Colin.
- Ja ću dame pratiti u robne kuće - ponudio se Nicolas. -I sam moram obaviti nekoliko kupovina.
- Tako je dobro - rekla je Isis. - Ali pođimo brzo da nam posle ostane još malo vremena za klizanje.

XXXI

Colin i Chick su klizali već jedan sat i malo-pomalo na ledu je zavladala gužva. Večito iste devojke, uvek isti momci, večita padanja na ledu i večiti sluge-čistači sa strugaljkama. Nadglednik je upravo navio na gramofonu neki otrcan šlager što su ga svi redovni posetioci naučili napamet već pre nekoliko nedelja. Potom je okrenuo ploču na drugu stranu, a to su svi prisutni i očekivali, jer su njegove manije postale na kraju poznate, ali se ploča odjednom naglo zaustavila i neki gromoran glas odjeknuo je u svim zvučnicima osim u jednom, raskolničkom, iz kojega je i dalje svirala muzuka. Glas je molio gospodina Colina da izvoli doći u kontrolnu službu jer ga zovu na telefon.

- Šta bi to moglo biti? - kazao je Colin. Pohitao je prema rubu, u pratnji Chicka, i dočepao se tla pod nogama na prostiračima od kaučuka. Krenuo je duž bara i upao u kontrolnu kabinu gde se nalazio mikrofon. Čovek zadužen za ploče upravo je brisao jednu ploču s ribaćom četkom od korena zubaca da izgladi hrapavosti izazvane prekomernom upotrebom. - Halo! - rekao je Colin dohvativši aparat. Slušao je.
Chick je video kako mu lice, najpre začuđeno, naglo poprima boju leda. - Je li nešto ozbiljno? - upitao je on. Colin mu je dao znak da cuti. - Smesta dolazim - rekao je u prijemnik i zaklopio aparat.

Zidovi kabine su se sve više stezale i Colin je izišao čas pre no što bi i njega zdrobile, sa Chickom koji ga je pratio u stopu. Trčao je na klizaljkama. Stopala su mu se krivila u svim pravcima. Dozvao je dežurnog momka.
- Otvorite brzo moju kabinu. Broj 309.
- I moju, broj 311 ... - rekao je Chick.

Momak ih je sledio ne žureći odviše. Colin se okrenuo, spazio ga je na deset metara od sebe i pričekao da stigne. Uzevši zalet, odapeo mu je, divljački, strahovit udarac klizaljkom pod bradu i glava tog momka se u tili čas zabila u jedan dovod uređaja za klimatizaciju, dok je Chick pograbio ključ što ga je lešina, odsutna izgleda, i dalje držala u ruci. Colin je otvorio jednu kabinu, ugurao u nju telo, pljunuo i skočio do broja 309. Chick je ponovno zatvorio vrata.
- Šta se dogodilo? - upitao je stigavši do njega sav zadihan. Colin je već bio skinuo klizaljke i navukao cipele.
- Chloe je bolesna - odvratio je Colin.
- Teško?
- Ne znam - rekao je Colin. - Pala je u nesvest.
Bio je gotov i već je odjurio.
- Gde ideš? - viknuo je za njim Chick.
- Kući!... - doviknuo mu je Colin i nestao na betonskom stubištu koje se odazvalo jekom.

Na drugom kraju klizališta, iz strojarnice iziđoše ljudi, zagušeni, jer zračenje više nije radilo, i popadaše, iscrpeni, uokolo piste. Chick, koji se ukočio od zaprepaštenja, držeći jednu klizaljku u ruci, buljio je neodređeno u mesto na kojem je iščeznuo Colin. Ispod vrata kabine broj 128 polagano je zmijuljio uzak potočić krvi. Crvena tekućina je počela kapati na led u debelim teškim kapljicama što su se pušile.

 XXXII 

Trčao je svom snagom, a ljudi su se pred njegovim očima polagano naginjali, da bi napokon, pokošeni kao čunjevi, pali na pločnik, uz mlitavo zapljuskivanje nasukanih kobilica, kao kad se pljoštimice ispusti kakav veliki karton. I Colin je trčao, trčao. Oštar ugao obzorja, stisnut, između kuća, strmoglavo se rušio prema njemu. Pod njegovim nogama padala je noć. Noć crne vate, amorfna, anorganska, a nebo je bilo bezbojno, neka vrsta stropa, jedan oštar ugao više, a on je trčao prema vrhuncu piramide, zakočen u srcu odsecima neke manje crne noći, ali morao je preći još tri ulice pre svoje. Chloe je počivala, posve vedra, na njihovoj lepoj svadbenoj postelji. Imala je širom otvorene oči, ali je teško disala. S njom je bila Alise. Isis je pomagala Nicolasu koji je, prema Gouffeovu receptu, pripravljao pouzdano okrepljujuće sredstvo, a miš je svojim oštrim zubićima drobio semenke trava za ukuvavanje i pripremanje noćnog napitka. Ali Colin nije ništa znao i dalje je trčao i strahovao, zato što nije dovoljno da svagda ostanu zajedno, potrebno je pribojavati se, možda je posredi saobracajna nesreća, pregazio ju je auto, ležaće na krevetu, neću je moći videti, zabraniće mi da ulazim, ali vi možda mislite da se ja plašim svoje Chloe, videću je protiv vaše volje, ali ne, Colin, ne ulazi. Možda je samo ranjena, onda od svega toga neće biti ništa, sutra ćemo zajedno otići u Bulonjsku šumu da opet vidimo onu klupu, držao sam njezinu ruku u svojoj i njezina je kosa bila tik uz moju, pa njezin miris na jastuku. Uvek pograbim njezin jastuk, večeras ćemo se opet potući, ona smatra da je moj previše nabijen, pod njezinom glavom ostaje sasvim okrugao, bez i najmanjeg uleknuća, a ja ga kasnije uzimam natrag, zadržava miris njezine kose. Nikada više neću osećati nežan miris njezinih vlasi. Pločnik se podigao uvis pred njim. Prekoračio ga je divovskim skokom, našao se na prvom spratu, popeo se, otvorio vrata i sve je bilo mirno i spokojno, nije bilo ljudi u crnini, ni svestenika, mirnoća sagova sa šarama u sinjoj boji. Nicolas mu je rekao: »Ništa strašno«, a Chloe se nasmešila, bila je sretna što ga opet vidi. 

XXXIII 

Chloeina ruka, mlaka i puna poverenja, mirovala je u Colinovoj. Gledala je u njega, a njezine su mu pomalo začuđene svetle oči ponovno vraćale duševni mir. Od platforme naniže, u njihovoj su spavaćoj sobi prebivale brige, koje su se razjareno gomilale na hrpu, u ljutoj želji da jedna drugu zaguše. Chloe je osecala neku mračnu silu u telu, u prsnom košu, neku neprijateljsku prisutnost, nije znala kako da se bori, kašljala je od vremena do vremena da istisne tog suparnika iz dubina svoga mesa na koje se zakvačio. Činilo joj se da bi se, dišući duboko, živa prepustila tamnom besu neprijatelja, njegovoj pakosnoj zasedi. Grudi su joj se jedva podizale, a dodir njezinih dugih golih nogu s glatkim ponjavama ispunjao je spokojstvom njezine kretnje. Colin je sedeo kraj nje, malo pogrbljenih leđa, i promatrao je. Nadirala je noć, stvarajući koncentrične naslage mraka oko male svetlosne jezgre upaljene svetiljke, pričvršćene na zidu nad uzglavljem, s kuglastim senilom od mlečnog kristala.

- Stavi mi koju ploču, mili moj Colin - rekla je Chloe. - Izaberi melodije koje voliš.
- To će te zamoriti - kazao je Colin.
Govorio je iz vrlo velike daljine. Loše je izgledao. Srce mu je zapremalo sav prostor u prsima, a tek je sada postao toga svestan.
- Neće, molim te - rekla je Chloe.
Colin je ustao, sišao malim ljestvama od hrastovine i napunio automatski uređaj. Zvučnici su bili postavljeni u svim prostorijama. Stavio je, međutim, u pokret samo onaj u spavaćoj sobi.
- Što si stavio? - upitala je Chloe. Smeškala se. Pogađala je.
- Sećaš li se? - rekao je Colin.
- Sećam...
- Ne boli te?
- Ne boli me prejako ...

Na mestu gde se reke ulivaju u more stvara se prud, preko kojeg se teško prelazi, i veliki zapenjeni vrtlozi po kojima plešu olupine. Između vanjske noći i svetlosti lampice, iz mraka su iznova potekle uspomene, sudarale se sa svetlošću, pa su čas uronjene, čas vidljive, pokazivale svoje bele utrobe i srebrnasta leđa. Chloe se malko pridigla.
- Dođi i sedni pored mene ...
Colin se približio, ispružio se popreko na krevet pa je Chloeina glava odsad počivala u udubini njegove leve ruke. Njezina lepršava čipkasta spavaćica risala joj je na zlaćanoj puti hirovitu mrežu, koja se nežno nadimala na mestu gdje su joj nicale dojke. Chloeina ruka obesila se na Colinovo rame.
- Ne ljutiš se? ...
- Zašto bih se ljutio?
- Zato što imaš tako glupu ženu ...
Poljubio je jamicu na njezinu bezazlenom ramenu.
- Pokrij bar malo ruku, draga moja Chloe. Prehladićeš se.
- Nije mi hladno - rekla je Chloe. - Slušaj ploču.
U sviranju Johnnya Hodgesa bilo je nešto eterično, nešto neobjašnjivo i savršeno senzualno. Putenost u čistom stanju, oslobođena tela. Uglovi sobe menjali su oblik i zaokruživali se sve više pod uticajem muzike . Colin i Chloe mirovali su sada u središtu kugle. - Šta je to bilo? - upitala je 'Chloe.
- Bila je to muzika The Mood to be Wooed - odgovorio je Colin.
- Upravo sam to osećala - kazala je Chloe. - No hoće li doktor moći stupiti u našu sobu otkad ima ovakav oblik?

 XXXIV 

Nicolas je pošao da otvori. Na pragu je stajao neki doktor.
- Ja sam doktor - rekao je.
Odvukao ga je sa sobom u kuhinju.
- Dobro - odgovorio je Nicolas. - Hoćete li se potruditi da me sledite ... - Eto - objasnio je on, kad su stigli u kuhinju. - Probajte ovo i kažite mi što o tome mislite.
U jednoj posudi od silikatno-natrijumsko-kalcijumskog stakla nalazio se napitak neobične boje koja je istovremeno vukla na Kasijev grimiz i na zeleni mehur s laganim otklonom prema plavoj boji kroma.
- Štaje to? - upitao je doktor.
- Napitak ... - rekao je Nicolas.
- To znam ... ali čemu služi? - zapitao je doktor.
- Za okrepu - odgovorio je Nicolas.
Doktor je primaknuo čašu k nosu, ponjušio, zasjao se, udahnuo kroz nos i probao, a potom je na dušak ispio napitak i uhvatio se obema rukama za trbuh, prepuštajući lekarstvo svojoj torbi. -
- Deluje? Hm? - napomenuo je Nicolas.
- Uh!... Da, i te kako - rekao je doktor. -Da crkneš ... Vi ste veterinar?
- Nisam - odvratio je Nicolas. - Ja sam kuvar. Napitak, konačno, sve u svemu deluje.
- Prilično - kazao je doktor. - Osećam se osnažen i razdragan...
- Dođite videti bolesnicu - rekao je Nicolas. - Sada ste dezinfikovani.
- Bolesni ste-
- Nisam toga svesna.
- Da - rekao je doktor - ali to nije dobro. Seo je na krevet.
- Preslušaću vam smesta pluća, ako vas to ne gnjavi.
- Samo izvolite - rekla je Chloe.
Doktor je izvadio iz torbe stetoskop s pojačalom i prislonio membranu na Chloeina leda.
- Brojite - naložio joj je.
Chloe je brojala.
- Pogrešili ste - rekao je doktor - nakon dvadeset šest dolazi dvadeset sedam.
- Da - rekla je Chloe - molim da me ispričate.
- Dovoljno je uostalom - kazao je doktor. -Kašljete li?
- Da - odvratila je Chloe i zakašljala.
- Šta joj je doktore? - upitao je Colin.-Da li je nešto ozbiljno?
- Hm!... Ima nešto na desnom plućnom krilu. Ali ne znam šta bi moglo biti... - kazao je doktor.
- A šta onda? - raspitao se Colin.
- Trebalo bi da dođe u moju ordinaciju na savršeniji pregled - predložio je doktor.
- Ne bi mi baš bilo drago da se diže iz kreveta, doktore - pripomenuo je Colin. - Ako joj pozli kao danas popodne?
- Neće - rekao je doktor- nije posredi teška bolest. Napisaću vam recept, ali će biti potrebno da ga se strogo pridržava.
- Svakako, doktore - rekla je Chloe. Prinela je ruku ustima i počela kašljati.
- Nemojte kašljati - rekao je
-Nemoj kašljati, mila moja - preklinjao ju je Colin.
- Ne mogu se nikako svladati – odgovorila je Chloe isprekidanim glasom.
- Iz njezinih pluća se čuje se nekakva čudna svirka - rekao je profesor.
Lice mu je poprimilo zlovoljan izraz.
- Je li to normalno, doktore - upitao je Colin.
- Do odredjene mere - rekao je doktor.
Potezao je svoju bradicu i ona se vratila na svoje mesto uz resko pucketanje.
- Kada moramo doći kod vas, doktore - upitao je Colin.
- Za tri dana - odgovorio je profesor. - Moram najpre popraviti aparaturu.
- Zar se obično njome ne služite? - upitala je ovaj put Chloe.
- Ne - odgovorio je profesor. - Neuporedivo više volim graditi smanjene modele aviona, ali mi pacijenti stalno dosađuju, tako da na jednome modelu visim već godinu dana i ne mogu naći dovoljno vremena da ga završim. Na kraju, to me već baca u očaj!...
- Nema sumnje - napomenuo je Colin.
- To su vam morski psi. Sa zadovoljstvom sebe uspoređujem s nesretnim brodolomcem na čiju dremljivost vrebaju te proždrljive nemani ne bi li izvrnule njegovu krhku barčicu.
- To je lepa slika - pripomenula je Chloe i nasmejala se krišom da je iznova ne bi uhvatio kašalj.
- Pazite, mala moja - rekao je profesor, stavljajući joj ruku na rame. - Ta je slika sasvim blesava, s obzirom da prema Genie Civil od 15. septembra a 1944, a suprotno opstem mnijenju, postoje još samo tri ili četiri vrste morskih pasa od ukupno trideset pet poznatih ljudožderskih vrsta! Još uvek morski psi manje napadaju čoveka nego što on napada njih ...
- Lepo govorite, doktore - rekla je zadivljena Chloe. Volela je tog doktora.
- To kaže Genie Civil - napomenuo je doktor. - Nisu to moje reči. A sada vas napuštam.
Dao je Chloei veliki poljubac u desni obraz i potapšao je po ramenu, a potom se počeo spuštati malim merdevinama. Zapeo je desnom nogom o levu, a levom nogom za poslednju prečagu i pao.
- Vaš je način stanovanja zaista ponaseban -upućujući tu opasku Colinu, sam je sebi snažno trljao leđa.
- Oprostite - kazao je Colin.
- Osim toga - nadovezao je profesor - ta kuglasta prostorija izaziva potištenost. Pokušajte naviti Slap Happy. Od toga će verovatno opet doći na svoje mesto, ili je pak izblanjajte.
- Svakako - rekao je Colin. - Prihvatate li mali aperitiv?
- Neka bude - pristao je doktor. - Doviđenja, mala moja - doviknuo je Chloei pre nego je napustio sobu.

Chloe se još smejala. Odozdo se videlo kako sedi na velikom ponešto spljoštenom krevetu, kao na kakvom velebnom podiju, obasjana sa strane električnom žaruljom. Svetlosne pruge prosijavale su joj kroz kosu, a imale su boju sunca u mladoj travi, dok se svetlost što se odbijala od njezine puti spuštala sva pozlaćena na stvari.
- Imate lepu ženu - rekao je doktor Mitojed Colinu u predsoblju.
- Da - potvrdio je Colin.
Odjednom je briznuo u plač jer je znao da je Chloe bolesna.
- Hajde, molim vas - rekao je profesor -stavljate me u škakljiv položaj... Još ću vas morati tešiti... Gledajte ... Prekopao je unutrašnji džep svoga kaputa i izvukao mali notes sa crvenim kožnatim uvezom. - Gledajte, to je moja...
- Vaša? - upitao je Colin, koji se upinjao da opet postane miran.
- Moja žena - objasnio je profesor.
I Colin je nesvesno otvorio notes i prasnuo u smeh.
- Eto ti ga na - kazao je profesor. - Još nikad nisam promašio. Svi crkavaju od smeha. Ali recite mi što je, na kraju krajeva ... na njoj tako strašno smešno?
- Jjjaa ... ja nnneee ... znam - zamuckivao je Colin i skljokao se na pod jer ga je zgrabio i napadaj najluđeg smeha. Profesor je uzeo natrag svoj notes.
- Svi ste isti - rekao je. - Mislite da je potrebno da žene budu lepe ... Onda, stiže li konačno taj aperitiv.

                   Nastavci : Romani u nastavcima
 

U Kafkinom zamku ili ...( recenzija)

 

Vladimir Gvozden

U Kafkinm zamku ili ( ne) stvarnosti želje 

Zamak je mnogo tumačen, a kritički komentari uključuju stotine tomova na desetinama jezika.1 Roman počinje kao bajka i vrlo brzo se pretvara u lavirint koji, doslovno govoreći, nema ni rešenje ni razrešenje, jer nije ni dovršen. Poput Procesa, ni Zamak se ne može svesti na jedno ili na dominantno značenje, odnosno tumačenje. Postoje raznolike, često suprotne interpretacije koje se odnose na položaj i mesto čoveka, totalitarni aparat, birokratiju, socijalni, psihološki, sudsko-pravni kompleks, relaciju moderno–pred- moderno, paralelni/realni svet ili egzistencijalnu situaciju (život kao zagonetka ili zamka). Alegorijska tumačenja ispitivala su nedokučivost i neprozirnost sveta zamka i njegovih tajanstvenih službenika. Prvi tumači romana videli su zamak kao simbol boga, a potragu K.-a kao traganje za božjom milošću. Drugi su poistovećivali dezorijentaciju i uzaludnu težnju K.-a da dosegne zamak sa egzistencijalnim stanjem čovečanstva. Treći su razumeli zamak i zbrku koju on širi oko sebe kao sliku političke tiranije što kroz birokratske procedure nastoji da sakrije svoju despotsku narav. Tekst može da podrži, ali i opovrgne svako od ovih tumačenja, pa bi nas to onda vodilo, kao što ćemo videti, do zaključka da je značenje Zamka trajno neodređeno i da je roman zapravo izraz samog neuspeha da se pronađe bilo kakvo značenje.

U Zamku zapleta nema, ili ga nema u onom obliku na koji smo navikli. Sadržaj je jednostavan: jedan „prilično odrpan” čovek u tridesetim godinama po imenu K. pozvan je u neki zamak i dolazi u neko selo. Ubrzo saznajemo da je K. zemljomer i da se obreo u selu na poziv grofa; deluje stoga logično to što on želi da ga u zamku prime, ali oni koji su ga, navodno, pozvali ne znaju ništa o njegovom dolasku. Mladić telefonira u zamak, gde najpre poriču da je grof pozvao zemljomera, da bi kasnije ipak potvrdili da to jeste učinio. Preostali deo romana se bavi uzaludnim pokušajima K.-a da kroz mnogobrojna ponavljanja i nastojanja sazna zbog kakvog posla je došao u zamak, odnosno da stekne poverenje stanovnika sela. Do zamka ne dopire, u selo ga ne primaju, ali ga, avaj, i ne otpravljaju iz njega.

K. tako postaje sama želja za uspostavljanjem ili očuvanjem „dodira” i „veze” sa zamkom. Poput drugih Kafkinih dela, Zamak ima jednostavnu, ali ne preterano čvrstu strukturu: ono što rukovodi radnjom jeste niz pomeranja i odlaganja junakovog cilja. Zamak postaje objekt geometrove neobjašnjive opsesije već u prvim poglavljima romana, a potom se pojavljuju njegove različite supstitucije: od zamka do njegovog predstavnika Klama, pa potom do Klamove ljubavnice Fride, Hansa Brunsvika, gospođe Brunsvik, Olge, Pepi i tako dalje. Struktura koja počiva na zameni autoriteta dodatno doprinosi tome da roman koji ne sadrži zaplet održava čitaočevu pažnju.

Zamak, čini se, ima svojstva fatamorgane, priviđenja koje nama, čitaocima, kao i samom junaku, neprestano izmiče. Kretanje K.-a pretvara se u kruženje oko zamka, nikada mu ne prilazi dovoljno blizu, tako da je moguće tvrditi da se sadržaj romana podudara sa formom, koja je takođe kruženje. Zato i ne čudi to što se roman često tumači kroz figuru Mebijusove trake, koja ima samo jednu stranu, iako, logički posmatrano, ne bi trebalo tako da bude. Slično je i sa Zamkom, u kojem junak neprestano, kao u kakvoj zamci, ostaje zatvoren unutar jedne strane opisanog sveta koji kruži oko nekakve neodređene vlasti ili moći.

Kafkini romani Proces i Zamak pokazuju da smo deo nečega što bi se moglo nazvati petljom, odnosno da gradimo odnose saučesništva: akteri se ponašaju kao da zaista veruju u svet suda ili zamka, iako se njihovi realni sadržaji nikada ne otkrivaju. Neodređenost krasi svet zamka, nije jasno šta on predstavlja, kao što ostaje neobjašnjiva i želja K.-a usmerena ka njemu. Prema tumačenju Deleza i Gatarija, u Zamku „pojavno jedinstvo ustupa mesto suštinskoj razdeljenosti”. Kao što smo videli, sam zamak je opisan kao „bedna varošica, sklepana od seoskih kuća”, a učitelj će u jednom trenutku reći: „Ne pripadam ni seljacima ni zamku. Između seljaka i zamka nije velika razlika [...].” Želja je usmerena ka nekakvoj neodređenoj moći koja se nastanjuje u takođe neodređenom prostoru zamka, koji u romanu može biti opažen čak i kao „tobožnji zamak”.

Imajući na umu faraone i piramide, Luis Mamford je jednom tvrdio da su prve kompleksne mašine bile napravljene od ljudi. Čitalac Kafkinog Zamka pozvan je da uroni u svet ljudske mašine u kojem se do neprepoznatljivosti prepliću želja i odgovornost: „Ući u mašinu, izaći iz mašine, biti u mašini, proći duž nje, približiti joj se, i dalje činiti deo te mašine: to su stanja želje, kakvo god bilo njihovo tumačenje” (Delez i Gatari). K. procenjuje ljude u skladu s njihovim odgovornostima prema utopiji – ova reč je u šesnaestom veku skovana od starogrčkih reči „ne” i „mesto” da označi društvo kojeg nema, nepostojeće mesto – zamku u koji nikada neće uspeti da uđe. Frida iznosi optužbu na njegov račun: K. nikada ne posmatra ljude kakvi jesu, već samo u skladu sa svojim ciljevima. Pa ipak, ostaje kod Kafke nedorečeno ili, tačnije, nezamislivo kakvi su (ili kakvi bi bili) ljudi ukoliko ne bi postojao zamak. Stiče se utisak da je njihovo postojanje uslovljeno isključivo mašinom, to jest njihovim vezama sa zamkom – da nema njega i njegove neprozirne hijerarhije, ne bi bilo ni njih. Ali kako bi onda K. mogao da ih sagleda onakvim kakvi jesu?

Roman je, u jednoj ravni, mračni opis birokratije kojoj su podređena ljudska bića, opterećena nejasnim odlukama i mnoštvom različitih kancelarija i službenika. Prema Kafkinom savremeniku, sociologu Maksu Veberu (1864–1920), birokratija iziskuje impersonalno hijerarhijsko ustrojstvo u kojem svaki službenik ima jasno propisane zadatke i odgovornosti. Zadaci se izvršavaju na predvidljiv i merljiv način u skladu sa propisima kako bi se eliminisali uplivi ličnih tumačenja i stavova službenika. Sirova arbitrarnost svakodnevice se kroz birokratsku kontrolu pretvara u apstrakciju pravila. Shodno tome, izolovani zamak u potpunosti odvaja njegove službenike od stvarnosti. Prema rečima Morisa Fridmana, činovnici „kategorično isključuju svaku mogućnost greške i zla u svojoj ulozi”. Detalje saznajemo u trenucima kada, pogrešno obavešten da se neko za njega interesuje, K. odlazi u nadleštvo, buni se na vratima i dospeva u spavaću sobu jednog službenika, odnosno na mesto gde vlast ispunjava svoj zadatak samo u nekakvom magnovenju. Tu će on prvi put čuti škrte detalje o svom slučaju i saznati bitnu činjenicu da postoji „naklonost”, odnosno nekakva mogućnost koja nastaje kad birokratska mašina radi nesavršeno. Umesto da bude ushićen, posle tog „velikog” otkrića K. je, iscrpljen, zaspao.

U Zamku, kao što uočava Ginter Anders, vlada „diskrepancija između ekstremne nestvarnosti i ekstremne tačnosti; ova diskrepancija pak stvara sa svoje strane jedan šok, a ovaj šok opet osećaj najakutnije stvarnosti”. Ova istovremenost irealiteta i preciznosti tipična je za Kafku. U svom pristupu birokratiji, on izlaže nevidljivost vlasti kao još jednu važnu osobinu modernih institucija. Predmoderne vlasti su svoj autoritet zadobijale kroz javne ceremonije; čak je i kažnjavanje bilo javno. U Zamku su u pozadini pojavnog nevidljivi vladari koji liče na savremene direktore i menadžere: tradicionalna vladavina grofa Vestvesta se pominje, ali nema nikakav sadržaj, a birokrate, naročito Klam, uživaju sujeverno poštovanje koje se nekad poklanjalo kraljevskom visočanstvu. Svest o obavezi koja je u temeljima odgovornosti aktera u Kafkinom romanu postaje svest o zamku. I sam K. se trudi da upozna i poštuje propise, pa čak i da opravda neke nejasne i „nemoralne” zahteve vlasti. Kao i mnogo toga kod Kafke, čini se da i odgovornost čoveka za svoje delovanje neprestano izmiče jer nema u čemu da se utemelji. Uostalom, koji tip odgovornosti je u vezi sa nedovršivošću kao njenim uslovom?

Francuski filozofi Delez i Gatari su u svom tumačenju Zamka akcenat stavili na prazno, ali možda baš zato toliko delotvorno jezgro moći: „[...] potrebno je više no ikad odreći se ideje o transcendentnosti zakona. Krajnje instance su nedostupne i opiru se predstavljanju ne zbog beskonačne hijerarhije svojstvene negativnoj teologiji već zbog blizine želje usled koje se sve uvek događa u susednoj kancelariji: blizina kancelarije, izdeljenost moći na segmente zamenjuje hijerarhiju instanci i uzvišenost suverena (već se zamak odaje kao skupina nepovezanih, zbijenih seoskih kuća, po modelu habzburške birokratije i mozaika naroda u Austrijskom carstvu).” Oni dobro uočavaju neobičnu imanenciju želje na kojoj Kafka gradi svoje pripovesti: prostor želje je uvek hijerarhizovan, a možda najvećma onda kad se vrtimo oko praznine. Svet Zamka je na prvi pogled ogoljeni svet dužnosti, a onda se u njemu otkriva ogromna snaga želje. Time se može objasniti i poreklo slepe odgovornosti birokrata i seljana prema apstrakciji vlasti. Kako bi rekao italijanski filozof Đorđo Agamben u Profanacijama, „nisu odvratni pojedinci, nego dispozitiv”, shvaćen kao mreža uspostavljena među različitim elementima.

Kao što je poznato, geometri crtaju granice. Taj problem odvodi nas u sferu prava koje počiva na obeležavanju vlasništva nad nekom teritorijom, kao i na razrešenju nastalih sukoba – svet kakav jeste nezamisliv je bez granica. Osim toga, posao geometra počiva kako na matematičkoj apstrakciji merenja i računanja, tako i na umetničkoj ambiciji posmatranja, upisivanja i crtanja. K. veruje u važnost svoje profesije upravo zbog moći kojom raspolaže, a to je crtanje granica (što je zapravo osnovna delatnost u delokrugu moći kao takve). Zato Agamben tvrdi da Zamak nije, kao što mnogi smatraju (na čelu sa Kafkinim prijateljom Maksom Brodom), priča o nastanjivanju K.-a u selu i prihvatanju od strane zamka već povest o utvrđivanju i prelaženju granica. Ako zamak, kako tvrdi Brod, igra ulogu „božanskog vladara” sveta, onda je jedan geometar nužno uključen u borbu protiv zamka i njegovih službenika s ciljem da ograniči njihovu vladavinu tako što će preoblikovati njene granice. Ali postoji tu jedan komični (ili ironično- veseli) detalj koji ne bi trebalo zanemariti: kada Švarcer, jedan od nižih službenika, telefonski dobije informaciju od dežurne noćne službe zamka da K. nije pozvan (malo kasnije će se, naravno, ispostaviti da jeste!), sa neskrivenim oduševljenjem uzvikuje: „Kakav geometar! Obična lažljiva skitnica, a verovatno i nešto gore!”

Kad se postavi pitanje da li bi došljak mogao imati pravo, postaje jasno da Zamak otvara i problem justifikacije, prilagođavanja, priznavanja, a Kafka je nazvan „moralistom prilagođavanja” (Ginter Anders). Pored toga što se roman može čitati kao satira na račun birokratije, moguće mu je pristupiti i kao tekstu o krizi zajednice i njenog odnosa prema tuđincu, strancu, došljaku ili skitnici. Seoski sekretar Momus će reći da K. „samo smeta”, iako je on tek izgnanik i stranac koji nema na koga da se osloni. O tome sam K. govori učitelju na početku romana: „Ostajem ovde duže vremena i osećam se već sad malo usamljeno: ne pripadam seljacima, a isto tako ni zamku.” Kako tumači Anders: „Gde god se obrati, svet su – drugi. I ne može se afirmisati. Čitav njegov život je zapravo jedno besprekidno traženje potvrde da postoji” (Anders to vidi i kao činjenicu Kafkinog života). Tako se otvara put za čitanje Zamka kao reakcije na uslove modernog života: subjekt nastoji da se ostvari kroz nemoguću integraciju unutar zajednice. K. upada u tokove života na selu, ali nikako ne može da se uklopi u njih. Kafka to neuklapanje pomno ispituje kroz različite oblike pripovedanja koji u sebe uključuju elemente mita, gotskog romana, ljubavnog romana, verske alegorije i društvene satire. Pokazuje se da put integracije K.-a sadrži niz prepreka i neuspeha: on ne uspeva da stupi u kontakt s „višom” realnošću zamka; uništava bilo kakvu mogućnost da pronađe svoje mesto u selu; kida vezu s Fridom i tako gubi svaku mogućnost da živi običan život za koji, po svemu sudeći, nije potrebno odobrenje zamka kao više instance.

Ženski likovi su tesno povezani s integracijom junaka kako u svet zamka, tako i u svet sela. Kako primećuje Moris Fridman: „Odnosi K.-a sa ženama u početku izgledaju produktivnije nego odnosi sa službenicima.” No i ovde sve postaje komplikovano i beznadežno zato što K. upotrebljava žene isključivo kao sredstvo za dolazak do zamka. Zato Ginter Anders kaže da je žena – bez metafizičke forme ženstvenosti – tek „jedna pukotina u zidu koji tuđinca deli od sveta”. Može se reći da ženski likovi nemaju vlastitost, oni su projekcije samog K.-a u neku ruku. To se posebno vidi kroz njegovu vezu s Fridom – ona je za junaka privlačna samo zbog toga što je bila Klamova ljubavnica. Kasnije, za njega brak s njom postaje bitan isključivo zbog ulaska u seosku zajednicu. Frida će preko noći postati njegova verenica i napustiti ga već sledećeg dana (odlazi s njegovim pomoćnikom Jeremijom). Premda je odnos K.-a i Fride kratkotrajan, različite epizode tog odnosa od upoznavanja, uspostavljanja veze, nastanjivanja u školi i konačnog otuđenja, izlažu kratku priču o braku i razvodu. Kritičari smatraju da je Kafka u ovaj segment Zamka uneo refleksije o ličnim iskustvima sa ženama.

No ženski likovi ne odnose se samo na K.-a. Amalija iz porodice Barnabas je, na primer, drugačija od drugih žena, jer pokazuje snagu „da pruži otpor autoritetu i snosi posledice, snagu da živi bez iluzije i bez nade” (M. Fridman). Novi tip žene predstavljen je u liku učiteljice Gize, koja dominira nad ljubavnikom Švarcerom, dok on uživa da joj pomaže prilikom pregledanja školskih radova. Tradicionalnu ulogu žene srećemo u liku gostioničarke Gardene. Ona je nezadovoljna mlađim mužem, a prati je senka prethodne kratke veze s Klamom. Klam je samo još jedno „prazno mesto” u tekstu (o njemu, naime, ne znamo gotovo ništa), ali ovde se veza s njim posmatra u romantičnom ključu koji kvari Gardenin odnos s mužem. Prema nekim feminističkim tumačenjima (Elizabet Boa), uprkos tome što u matrijarhalnom mikrosistemu porodice žene vode glavnu reč, romantična žudnja se može posmatrati kao sredstvo koje ih drži u zatvoru patrijarhalnog poretka sela. Viđeni na ovaj način, romantični pogledi na ljubav su prepreka za prihvatanje svakodnevnog života i igraju ulogu ženskog korelativa neobjašnjive opsednutosti K.-a zamkom. Ista ta opsesija odvodi Olgu u promiskuitetne odnose sa poslužiteljima zamka, ali i do Amalijine uloge negovateljice ostarelih roditelja. Zanimljivo je ovde primetiti da u romanu postoje isključivo suberotske napetosti, seksualni činovi nisu nigde eksplicitno opisani, što je verovatno samo još jedan oblik kruženja oko praznine, povezan sa glavnim junakom i njegovim ambivalencijama.

K. kaže gostioničaru odmah na početku romana nešto veoma važno: „U poverenju rečeno, ja zaista nisam moćan. Valjda zbog toga i uvažavam moćne isto koliko i ti, samo nisam tako iskren kao ti i neću to uvek da priznam.” Valjalo bi stoga još jednom podvući da njime rukovodi opsesija, to jest želja. Zato su neki kritičari došli do zaključka da je odnos K.-a prema autoritetu ambivalentan. U jednom trenutku K. kaže Amaliji da je njegova najveća i jedina želja da dovede u red svoje stvari s vlastima. Moris Fridman u njemu vidi elemente onoga što psihologija naziva „autoritarna ličnost”, te je, u tom ključu posmatrano, strah K.-a da će postati podređen drugima u stvari u osnovi njegove spremnosti da druge podredi sebi (što se veoma dobro prepoznaje u njegovom ophođenju prema pomoćnicima Arturu i Jeremiji): „Odnosi K.-a sa činovnicima zamka predstavljaju kombinaciju neprijateljstva i straha, pobune i pokoravanja zbog koje je nemaran kada su u pitanju važne stvari, a pažljiv kad su u pitanju one trivijalne.”

Konačno, budući da prodire u sve pore teksta, može se tvrditi da je problematika neodređenosti i neizvesnosti glavno načelo strukturiranja romana. Neodređenosti se mogu nabrajati unedogled: Da li je K. iznenađen što pored sela postoji zamak, ili je on namerno došao u selo kako bi osvojio svet zamka? Da li je K. pravi geometar ili je to obmana kojom se služi kako bi bio prihvaćen u novoj sredini? Šta je to K. ostavio kod kuće kako bi preuzeo dužnost geometra u nepoznatom mestu? Ako je imao ženu i dete, kako je moguće da želi da se oženi Fridom? Da li K. zaista ima pomoćnike koji treba da stignu kolima, kako kaže na početku, ili je to još jedna strateška laž? I ko su, u tom slučaju, Jeremija i Artur? Ako oni nisu njegovi stari pomoćnici, kako je moguće da ih prihvata kao da oni to jesu? Na kraju krajeva, ako su selo i zamak toliko negostoljubivi, šta motiviše junaka da tu ostane i toliko snažno žudi za priznanjem? Kao što znamo, roman se iznenada okončava, doslovno usred rečenice. Prema Maksu Bordu, postojala je varijanta završetka u kojoj se K. nalazi na samrti u trenutku kad mu iz zamka stiže vest da će mu biti dopušteno da živi i radi u selu. Ovaj završetak uistinu pripada paradoksalnom duhu Zamka, ali njega nema u tekstu. Mi zato ne znamo da li K. odustaje ili nastavlja da se bori, ali u trenutku prekida pisanja jasno je da on lagano prestaje da se trudi.

Glavni junak romana K. još je dvosmislenija figura od Jozefa K.-a iz Procesa. Međutim, za razliku od Jozefa K.-a, ovaj K. nije sasvim pasivna žrtva, već neko ko barem na trenutke, aktivno nastoji da upozna instituciju čija će žrtva biti. Ali ostaje nejasno šta je njegov motiv za dolazak u selo, kao što je nerazumljiva i priroda njegovog odnosa prema zamku. Da li K. tek hoće da bude priznat (prepoznat) od strane vlasti? I šta bi time dobio? Da li to što je postavljen za geometra i pisma u kojima Klam hvali njegov rad pokazuju da je on to priznanje dobio? Ili se on možda nada da će biti integrisan u društvo sela? Ali ako je tako, zašto je njegova želja za priznanjem toliko usmerena na zamak, a ne na selo? Čini se da je njegov cilj jednako taman kao i priroda samog zamka.

Kafkina proza je puna nagoveštaja i sugestija koji se ne mogu u potpunosti ispratiti. Kako bi pojačao neodređenost u tekstu, Kafka je više puta preinačavao rukopis i brisao ona mesta u kojima su motivi K.-a barem delimično objašnjeni. Obrisao je, recimo, sledeću rečenicu, u kojoj K. shvata besmislenost sukoba sa zamkom: „Na ovaj način se ne borim sa drugima već sa sobom.” Kako smo videli, pokušaji da opišemo ne samo teme romana već i osnovne elemente zapleta i motivacije neprestano nas vode ka pitanjima bez odgovora. Još jednom vredi podvući da se, kao čitaoci, tako nalazimo u sličnoj situaciji u kojoj je junak romana: kao što K. kruži oko zamka i nikada ne stupa u njega, tako i mi, čitaoci, kružimo tekstom, bezuspešno pokušavajući da ga protumačimo. Zato prevladava mišljenje, kako se ističe u jednoj enciklopediji posvećenoj Kafki, da je Zamak roman koji je strukturiran kao parabola o zagonetkama tumačenja i o nužnosti nesporazuma.

Umetnička vrednost Zamka počiva u neobičnom povezivanju različitih elemenata kako bi se stvorio paralelni svet. Kao što zamak u romanu ima različita značenja u zavisnosti ko ga i odakle posmatra, tako i čitalac, u sudaru sa različitim sistemima označavanja kojima se Kafka koristi (realizam, alegorija, mit, erotski diskurs, intertekstualne aluzije), može da bira različite strategije tumačenja. Povrh toga, čitalac neprestano doživljava trenutke dosezanja smisla zahvaljujući upravo razlikama među tim sistemima: satirični prikaz birokratije smenjuju ekspresivne slike egzistencijalne izolacije, kritika muškosti se prepliće s opisima autoritarnih odnosa. No isti ti trenuci otežavaju potragu za jednim smislom romana. Stoga je, kako se čini, glavni junak Zamka samo pisanje kao potraga za pravom književnošću. Kafka je bio posvećenik reči: mnogo je čitao i pisao, sastavljao mnoštvo pisama, sakupljao različite tekstove. Na jednom mestu u Dnevniku on kaže da veći deo njegovog tela teži da postane „nova Kabala, tajno učenje”, a drugde tvrdi kako je načinjen od književnosti i kako nije i ne može biti ništa drugo. Ako su njegova dela ezoterična, to je pre svega zato što su istinski književni primer nemogućeg pisanja, jedne nove i drugačije ispisive književnosti za kojom je sam žudeo.

Ako je Proces najpoznatiji, Zamak je možda najbolji izraz samog Kafke. U njemu on stvara snažne slike suočen sa svetom kao preprekom i sa životom kao zamkom u koju smo upali, a njegovi junaci kao da prate, prema rečima Gintera Andersa, „naloge koje je izdao svet kojeg više nema”. Modernost donosi sudare različitih semiotičkih sistema i osećaj nepripadanja sve više pogađa pojedince koji, budući da ne znaju gde pripadaju, ne znaju ni kuda idu. Kafku zanima ideja „pravog puta”, pitanje šta je to što čovek zaista može da učini, odnosno da li je svet samo skup ljudi i stvari ili je to entitet koji potražuje moralni, pravni, verski razlog za svoje postojanje. Ali avaj, uverava nas tvorac ove literarne zamke, čak i ako je taj razlog nekada postojao, sada je nestao ili ga je nemoguće pronaći. Kako naglašava Moris Fridman u knjizi Problematični pobunjenik, prema Kafkinom razumevanju umetnik je „čovek koji ispoljava ono što se ne može ispoljiti, koji definiše ono što se ne može definisati, koji vidi aspekte i unutrašnje stvarnosti našeg postojanja kojih većina ljudi nije svesna ili ne može da ih izrazi”. Setimo se da je pisac u Dnevniku zapisao da je snažno primio ono negativno u svom vremenu. Stoga i Anders kaže da kod Kafke „suludi svet važi kao normalan”. U tome je Kafkina zamka: naime, sasvim suprotno, reklo bi se da je on, ogolivši odgovornost prema nečemu (zamak) kao delovanje želje ka nečemu (opet zamak), pokazao da je u svojoj hiperinflatornoj proizvodnji „praznih” objekata želje ovaj svet koji važi za normalan, u stvari lud.

Izvor