Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Mrtve duše, Prva knjiga - I glava

PRVA KNJIGA 

I glava 

 U gostionicu gubernijskoga grada NN uvezla se na kućna vrata prilično lepa, nevelika brička na perima, na kakvoj se voze neženje: potpukovnici u miru, stožerni kapetani, vlastelini koji imaju oko sto duša kmetova, — u jednu reč, svi oni, koje zovu gospodom srednje ruke. U brički je sedeo gospodin, niti krasnik, niti ružna lika, niti predebeo, niti premršav; ne može se reći da je star, ali ni to da je premlad.

Ulazak njegov nije u gradu uzvitlao baš nikakvu prašinu i nije popraćen ničim osobitim; samo dva ruska seljaka, što su stajala na krčamskim vratima naspram gostionice, priklopiše nekoje primedbe, koje su se uostalom više ticale kočije, nego onoga što sedi u njoj. »Gle ti«, reče jedan drugomu, »kakav je to točak! Šta misliš: bi li se taj točak, ako bi se desilo, dovezao do Moskve, ili ne bi?« — »Dovesće se«, odgovori drugi. — »A u Kazanj: se, mislim, neće dovesti?« — »U Kazanj i neće«, odgovori drugi. Time se završio razgovor. A još, kad se je brička dovezla do gostionice, susreo ju mladić u belim, jako tesnim i kratkim platnenim hlačama, u fraku, koji se upeo biti po modi, a ispod njega viri naprsnik, pridenut tulskom pribadačom i brončanim pištoljem. Mladić se obazre, pogleda kočiju, pridrži rukom kapu koju mu je skoro otpirio vetar, pa otiđe svojim putem.

Kad se je kočija uvezla u dvorište, dočeka gospodina gostionički sluga, polovoj1, kako ih zovu u ruskim gostionicama, tako živ i vickast, da se nije moglo ni razabrati kakvo mu je lice. Istrčao on hitro, s ubrusom u ruci, dugonja u dugu kaputu od jaka pamuka, s leđima skoro na samom zatiljku, protresao kosu i hitro poveo gospodina gore celim drvenim hodnikom, da mu pokaže kakvu mu je sobu dosudio Bog. Soba je bila, kakva se već zna, jer i gostionica je bila, kakva se zna, to jest, upravo onakva kakve bivaju gostionice po gubernijskim gradovima, gde putnici za dva rublja na dan i noć dobivaju mirnu sobu sa švabama, što iz sviju kutova izviruju kao sušene šljive crnice, i s vratima u susednu sobu što su zaslonjena ormarom, a tamo se u sobi smestio sused, ćutljiv i spokojan, ali vanredno radoznao čovek, koji se zanima da dozna sve potanko o putniku. Pročelje je gostionici bilo u skladu s unutarnjošću: bila je jako duga, na dva sprata;2 donji nije bio olepljen lepom, nego je ostala gola opeka, tamnocrvena, pa je još i potamnela od ljutih vremenskih nepogoda, a prilično je prljava bila već i sama od sebe; gornji je sprat bio obojen večnom žutom bojom: dole su bili dućančići s konjskim opravama, užetima i ovčjim krznima. U ugaonom dućančiću, ili zapravo u prozoru, smestio se medičar s crvenim bakrenim samovarom i isto tako crvenim licem, tako da bi se iz daljine moglo pomisliti da su na prozoru dva samovara, samo kad jedan samovar ne bi imao bradu crnu kao smola.

Dok je gospodin došljak razgledao svoju sobu, unesu njegovu prtljagu; najpre kovčeg od bele kože, ponešto otrcan, koji kazuje da nije prvi put na putu. Kovčeg unesoše kočijaš Selifan, onizak čovek u kožuhu, i lakaj Petruška, momak od tridesetak godina, u prostranu, izlizanu kaputu, što ga je, vidi se, nosio gospodar; momak, koji je na oko prilično prost, a jako usnat i nosat. Odmah za kovčegom unesu malen sandučić od tisova drveta, opšiven komadićima žilave brezovine, kalupe od čizama i pečenu kokošku umotanu u modar papir. Kad je sve to uneseno, ode kočijaš Selifan u konjušnicu, da se baklja s konjima, a lakaj se Petruška stane nameštati u malom predsoblju, jako mračnoj rupčagi, kuda je već dospio dovući svoju kabanicu i zajedno s njom neki osobiti zadah svoj, koji je prešao i na odmah zatim donesenu vreću s raznim lakajskim priborom.

U toj rupčagi smesti on uza zid uzan tronog krevet i na nj baci kao neku malu strunjaču, koju je već pogodio steći od gostioničara, ugnječenu i spljoštenu kao uštipak, a možda i masnu kao uštipak.

Dok su se sluge udešavale i poslovale, uputi se gospodin u glavnu dvoranu. Kakve su te glavne dvorane, — zna jako dobro svaki putnik: vazda isti zidovi, obojeni uljanom bojom, potamneli gore od dima iz lula, a dole izglačani leđima raznih putnika, i još više leđima domaćih trgovaca, jer na tržne dane dolaze ovamo trgovci u šestoro, u sedmoro, da ispiju svoju izvesnu porciju čaja; isti začađeni strop; isti začađeni luster s mnoštvom ovešenih stakalaca, što svaki put poskakuju i zveče, kadgod konobar protrči po izgaženom voštanom prostiraču, mašući živo poslužavnikom, na kojem je tolika silesija čajnih kupa, kao ptîcâ po morskoj obali; iste slike po celom zidu, naslikane uljanim bojama; u jednu reč, sve onako kao i svagde; jedina je razlika da je na jednoj slici naslikana nimfa takvih ogromnih grudi kakve čitatelj zacelo nije nikad video. Podobna se prirodna stvar događa uostalom i na raznim istorijskim slikama, što su dovezene k nama u Rusiju, ne zna se kada, otkud i od koga, ali su ih kadšto dovozili i naši velikaši, ljubitelji umetnosti, koji su ih pokupovali u Italiji, po savetu kurirâ što su ih vozili. Gospodin zbaci sa sebe kapu, odmota s vrata vunen rubac duginih boja, kao što ih oženjenim ljudima prave svojim rukama žene njihove, pa ih onda opskrbljuju prikladnim poukama kako treba da se omotavaju, a ko te rupce pravi neženjama, — ne znam pouzdano reći: ja nisam nikad nosio takvih rubaca. Kad je gospodin odmotao rubac, naruči obrok. Dok je posluživan različitim jelima, što su obična po gostionicama, kao što su: blitvena čorba s lisnatom pitom, naročito čuvanom za putnike nekoliko nedelja, mozak s graškom, kobasice s kupusom, pečena ugojena kokica, nasoljeni krastavac i večna lisnata pita, koja je vazda na službu; dok je služen svim tim jelima, i podgrijanim i naprosto hladnima, primorao on slugu, ili konobara, da mu pripoveda svakakve ludorije: ko je pre držao tu gostionicu i ko je sada drži, i nosi li velik dohodak, i je li gostioničar velika ništarija, a na to je konobar odgovarao po običaju: »O, velika je on hulja, gospodine!« Kao što u prosvećenoj Evropi, ima sada i u prosvećenoj Rusiji vrlo mnogo čestitih ljudi koji ne mogu u gostionici jesti, a da se ne razgovore sa slugom, a gdekad da se i ne našale dosetljivo s njim.

Ali nije došljak sve samo uludo zapitkivao: ispitivao je vanredno potanko, ko je u gradu gubernator, ko je predsednik suda, državni advokat, — ukratko, nije propustio ni jednoga znatnijega činovnika: ali još se je tačnije, skoro s učešćem, raspitao za sve znatne vlastele: koliko koji ima dûšâ kmetovskih, koliko daleko živi od grada, pa i kakve je naravi i koliko dolazi u grad; raspitao se pomno o prilikama u tom kraju; je li bilo u njihovoj guberniji kakvih bolesti, — zaraznih vrućica, kakvih smrtnih groznica, kozica i nalik, a sve tako i s tolikom tačnošću, te se vidi da ne pita od puke radoznalosti. U manirama mu je bila neka ozbiljnost, a useknuo se je neobično glasno. Ne zna se kako je on to radio, ali nos mu je trubio kao truba. No ta mu je, kako se čini, nevina vrlina stekla ipak u gostioničkoga sluge veliko uvažavanje, pa je on svaki put, čim čuje taj zvuk, protresao kosu, kočio se još od većega poštovanja, a onda naginjao s visine glavu i pitao: »je li što po volji?« Posle jela ispije gospodin tasu kave, sedne na divan, a pod leđa podmetne jastuk, koji se u ruskim gostionicama ne nadeva elastičnom vunom, nego nečim što je nalik na opeku ili na šljunak. Onda zazeva i zapovedi konobaru da ga odvede u sobu, te tamo prilegne i odspava dva sata. Kad se je odmorio, napiše na komadićku papira, po molbi gostioničkoga sluge, stalež svoj, ime i prezime, da se to javi kamo treba, redarstvu. Silazeći niz stepenice pročita konobar sričući: »Koleški savetnik, Pavel Ivanovič Čičikov, vlastelin, po svojim potrebama.« Dok je konobar sve još sricao i razbirao cedulju, uputi se Pavel Ivanovič Čičikov razgledati grad, koji ga je, činilo se, zadovoljio, jer je video da grad ni malo ne zaostaje za drugim gubernijskim gradovima: jako udara u oči žuta boja na zidanim kućama i skromno se tamni siva boja na drvenima. Kuće su na jedan, na dva i na poldrug sprata, s večitim mezaninom, jako krasnim po sudu gubernijskih graditelja.

Gdegde se čini da su se te kuće izgubile nasred ulice, široke poput polja, i med beskrajnim drvenim plotovima, gdegde se zbijaju u hrpu, a tamo se zapaža jača vreva ljudska i živahnost. Nailazi na cimere, skoro isprane od kiše, s perecima i čizmama, gdegde s naslikanim modrim hlačama i s imenom nekoga krojača Aršavskoga; negde je dućan sa šeširima, kapama i natpisom: Inostranac Vasilij Fjodorov; negde je naslikan biljar s dva igrača u frakovima, kakve nose gosti što u poslednjem činu dolaze na pozornicu. Igrači su naslikani kako su nanišanili kejovima, izvrnuli malo ruke unatrag, a noge su im još iskrivljene, kako su poskočili entrechatom3 u vis. Ispod svega toga piše: »Evo gostionica.« Negde stoje na samoj ulici stolovi s orasima, sapunom i paprenjacima, sličnima sapunu; negde je kuharica s naslikanom debelom ribom i viljuškom ubodenom u nju. Ali najčešće se primećuju potamneli dvoglavi državni orlovi, koji su sada već zamenjeni lakonskim natpisom: »Pijačnica.« Pločnik je po cesti svagde prilično loš.

Zaviri i u gradski park od tanka drveća što se je slabo primilo, a poduprto je trokutnim potpornjima, koji su jako lepo umazani zelenom uljanom bojom. Ta drvca nisu doduše viša od trske, ali o njima je rečeno u novinama, kad se je opisivala iluminacija, da se je »grad naš, po brižnom nastojanju građanskoga upravitelja, ukrasio parkom, koji se sastoji od senovita, razgranana drveća, što širi hladovinu za vrućih dana«, a pri tom je »jako ganutljivo bilo pogledati kako su građanima srca skakala od preobilja zahvalnosti, a suze im curkom curile, za znak priznanja gospodinu poglavici.« Ispita potanko stražara kuda mu je preki put, ako bi hteo k stolnoj crkvi, ka kancelarijama, gubernatoru, a onda ode pogledati reku što protiče sredinom kroz grad; putem otrgne objavu, pribijenu na zid, da ju valjano pročita dok se vrati kući; upre pogled i odmeri lepuškastu damu, koja je prolazila drvenim pločnikom, a za njom momak u vojničkoj odori, sa zavežljajčićem u ruci; onda pređe sve očima još jednom, kao da želi dobro zapamtiti položaj mesta, i uputi se ravno u svoju sobu, malko na stepenicama poduprt od gostioničkoga sluge. Kad se napio čaja, sedne za stol, naruči sveću, izvadi iz džepa objavu, prinese je k sveći, zažmiri malo desnim okom i uzme čitati. Ali na objavi nije bio ništa posebno: prikazuje se drama gospodina Kotzebuea, u kojoj Rolla igra gospodin Popljovin, Koru gospođica Zjablova,4 druga su lica još i neznatnija; ali on ih pročita sve, dovuče se čak do cene partera i sazna da je objava naštampana u štampariji gubernijske uprave; onda prevrne objavu na drugu stranu, da vidi nema li štogod i tamo, ali kad nije ništa našao, protare oči, savije valjano objavu i metne je u svoj sandučak, kamo običava slagati sve štogod mu dopadne u ruke. Dan se je završio, čini se, porcijom hladne teletine, bocom penušava kvasa i tvrdim snom i hrkanjem iz petnih žila, kao što govore po nekim mestima prostrane ruske države.

Sav je sutrašnji dan bio posvećen posetama. Došljak se uputi posetiti sve gradske dostojanstvenike. Poklonio se gubernatoru, koji nije, ispostavilo se, ni debeo, ni mršav, isto kao i Čičikov, o vratu mu je Anin red, govorkalo se dapače da je predložen i za zvezdu; bio je uostalom velik dobrijan, štoviše, gdekad je i vêzao na tilu. Onda ode k vicegubernatoru, onda je pohodio državnoga advokata, predsednika suda, šefa redarstva, državnoga zakupnika, glavara erarskih tvornica... šteta što je poteško popamtiti sve moćnike ovoga sveta; ali dovoljno je reći da je došljak neobično marljivo posećivao: došao je pokloniti se čak i nadzorniku zdravstvene uprave i gradskomu graditelju a onda je još dugo sedio u brički i smišljao, ali u gradu nije više bilo drugih činovnika. I u razgovoru s tim moćnicima umeo je jako vešto polaskati svakomu. Gubernatoru je nekako mimogred natuknuo da u njegovu guberniju ulaziš kao u raj, ceste su svuda kao od baršuna, a vladavine koje imenuju mudre dostojanstvenike vredne su velike hvale. Šefu redarstva reče nešto vrlo laskavo o gradskim stražarima; a u razgovorima s vicegubernatorom i predsednikom suda, koji su još samo državni savetnici, reče dapače dva puta krivo: »vaša preuzvišenosti«, što se je njima jako svidelo. Posledica je tomu bila da ga je gubernator pozvao neka mu izvoli doći još toga istoga dana na večernje selo, a i drugi ga činovnici isto tako pozovu, ko na ručak, ko na bostončič, ko na tasu čaja.

Došljak se je, kako se čini, uklanjao mnogo govoriti o sebi; ako bi ipak progovorio, onda bi govorio opštim rečima, s primetljivom skromnošću, i razgovor bi mu se u takvim zgodama navraćao na književni način: da je on ništav crv na tom svetu i nije vredan da se mnogo brinu o njem, da je mnogo doživeo za svojega veka, u službi mnogo pretrpeo za istinu, imao mnogo neprijatelja, koji su mu dapače i o glavi poradili, a sada je poželeo da se smiri; traži, odabira mesto gde će se nastanili, pa kad je stigao u taj grad, smatrao je da se svakako mora pokloniti prvim gradskim dostojanstvenicima. To je sve što su u gradu saznali o toj novoj ličnosti, koja nije promašila nabrzo se pojaviti na gubernatorovu večernjem selu. Spremanje za to selo zapremilo je više od dva sata i tu je došljak iskazao toliku brižljivost za svoje udešavanje kakva se i ne viđa svagde. Nakon kratka sna posle jela zaiskao vode, da se umije, pa je neobično dugo trljao sapunom obadva obraza, a iznutra ih podupirao jezikom; onda dohvatio konobaru s ramena otarak, otrao njime sa svih strana puno lice svoje, a pred tim je još prsnuo konobaru dva puta baš u lice; onda nadenuo na sebe naprsnik, iščupao dvije dlačice što su mu se promolile iz nosa, a odmah iza toga osvanuo u blistavu fraku brusničine boje. Kad se je tako obukao, poveze se u vlastitoj kočiji po beskrajno širokim ulicama, osvetljenima kukavnom svetlošću, što svetluca gdegde iz prozora. Ali gubernatorov je dom bio rasvetljen kao i ples; kočije s fenjerima, pred ulazom dva žandara, u daljini povici prednjih jahača, ukratko sve kako treba. Kad je ušao u dvoranu, morade Čičikov časkom zažmuriti, jer je strahovit bio bljesak sveća, svetiljaka i damskih odeća. Sve prelila svetlost. Crni frakovi projuruju i lete pojedince i u hrpama amo-tamo, kao što za vrućega srpanjskoga ljeta muhe lete na bijelu, sjajnu rafinadu, kad ju stara ključarica kraj otvorena prozora razbija i deli na komadićke: sva se deca skupila oko nje, gledaju i radoznalo motre hrapave ruke njene, kako se miču i dižu malj, a zračne se eskadrone múhâ uskrilile lakim zrakom, uleću smiono, kao pravi domaćin, koriste se lošim vidom staričinim i suncem što joj dosađuje očima, i ginu na zamamne komadiće, sad rasute, sad u gustim rojevima. Nasićene su bogatim letom, koje im ionako na svakom koraku rasipa zamamna jela, te nisu nipošto uletele zato da jedu, nego samo da se pokažu, da se po gomili šećera prošetaju gore-dole, da potaru stražnje ili prednje nožice jednu o drugu, ili da se počešu njima ispod krilašaca, ili da pruže obadve prednje šapice i njima se počešu iznad glave, pa da se okrenu i opet odlete i dolete s novim nasrtljivim eskadronama. Nije dospio Čičikov ni ogledati se, a već ga pod ruku uhvatio gubernator i odmah ga predstavio gubernatorki.

Došljak se gost ne osramoti ni tu: izreče nekakav kompliment, jako prikladan za čoveka srednjih godina, koji uza to nije previsoka čina, ali ni preniska. Kad su se postavili parovi i sve otisnuli k zidu, zabaci on ruke za leđa i promotri njih dva-tri časka jako pomno. Mnoge su dame bile lepo odevene i po modi, no druge se obukle u ono što im je Bog poslao u gubernijski grad. Muškarci su tu bili, kao i svagde, od dvije vrste: jedni su mršavi i sve se motaju oko dama; neki su od njih takvi da bi ih teško razlikovao od Petrograđana: isto su im tako veoma promišljeno i s ukusom začešljani zalisci, i baš su im naočiti vrlo glatko obrijani ovali lica, isto tako nehajno sedaju k damama, isto tako govore francuski i isto tako navode dame na smeh, kao i u Petrogradu. Drugu su vrstu muškaraca sačinjavali debeljaci, ili onakvi kao Čičikov, to jest, koji nisu predebeli, ali ni premršavi. Ti zaziru i uklanjaju se od dama i samo zveraju u stranu, nije li gubernatorov sluga namestio gdegod zeleni stol za whist. Lica su im puna i okrugla, na gdekojima su dapače i bradavice, gdekoji je i kozičav; vlasi im nisu ni u čupercima ni u uvojcima, niti na način »vrag me odnieo«, kao što kažu Francuzi; kosa im je sasvim ošišana ili zalizana, a crte su im na licu zaokruženije i krepčije. To su odlični činovnici u gradu. Na žalost, debeljaci znaju na ovom svetu bolje udešavati svoje poslove, nego mrše. Mršavi su ponajviše činovnici za naročite naloge, ili se samo broje i tumaraju amo tamo; njihovo je živovanje prelako, uzdušno i sasvim nepouzdano. Ali debeli ne zapremaju nikada neizravna mesta, nego vazda izravna, pa ako sednu kuda, zasednu sigurno i čvrsto, tako da će i mesto zapucketati i uleći se pod njima, a oni neće sleteti. Vanjskoga sjaja ne vole oni; frak na njima nije tako vešto skrojen kao što je u mršavih, ali zato im je kesa puna blagodati božje. U mrše nema za tri godine dana nijedne kmetovske duše koju nije založio u banci; a gle samo debeljaka, — stvorila mu se negdje nakraj grada kuća, kupljena na ženino ime, onda na drugom kraju druga kuća, onda blizu grada dobarce, onda i imanje sa svim što mu pripada. Naposletku debeljak, pošto je poslužio Bogu i caru i stekao svačije poštovanje, ostavlja službu, preseljava se i postaje vlastelinom, slavnim ruskim gospodinom, gostoljupcem, i živi, i dobro živi. A iza njega opet mršavi naslednici spiskavaju po ruskom običaju navrat nanos sav očinski imetak. Ne može se zatajiti da su skoro baš ovakve misli zaokupljale Čičikova kad je promatrao društvo, a tomu je bila posledica da se je pridružio debelima, gde je sreo skoro same poznate ličnosti: državnoga advokata, s jako crnim, gustim obrvama i s levim okom, kojim on malo namiguje, kao da veli: »hajdemo, brate, u drugu sobu, tamo ću ja tebi nešto reći«, — čoveka uostalom ozbiljna i čutljiva; poštara, omalena čoveka, ali domišljana i filozofa; predsednika suda, jako rasudljiva i razborita čoveka, — koji ga pozdraviše svi kao stara znanca, a Čičikov im se otklanja, malko u stranu, ali ipak prijatno. Tu se on upozna i s jako druževnim i uljudnim vlastelinom Manjilovim i s donekle naoko nezgrapnim Sobakjevičem, koji mu je odmah očepio nogu i rekao: »Molim za oproštenje«. Odmah mu tutnu u ruku i kartu za whist, a on je primi s isto tako uljudnim poklonom. Posedaju za zeleni stol i nisu više ustajali do večere. Svi se razgovori prekinuli sasvim, kao što svagda biva kad se naposletku late svojskoga posla. Poštar je bio doduše jako govorljiv, ali čim je u ruke prihvatio karte, odmah je na licu iskazao misaonu fizionomiju, donjom usnom pokrio gornju i očuvao ovakvo stanje za cele igre. Kad bi izbacivao figuru, udarao je rukom snažno po stolu i priklapao, ako je bila dama: »Sevaj, stara popadijo!« Ako je pak kralj: »Sevaj, tambovski seljače!« A predsednik je dometao: »A ja ću njega po brcima!« Gdekada su se uz udar po stolu otimale reči: »Ah! Šta bilo da bilo, ni kud ni kamo, pa ću od bundeve!« Ili naprosto uzvici: »Crvi! Crvotočina! Pikencija!« Ili »Pikendras! Pičuruščuh! Pičura!« Pa i naprosto: »Pičuk!« — Takvim su imenima oni u svojem društvu prekrstili boje u kartama. Kad su svršili igru, uzmu se po običaju prilično glasno prepirati. Prepirao se je i naš došljak gost, ali nekako neobično vešto, tako te svi videše da se prepire, ali se ipak prijatno prepire. Nikada on nije govorio: »vi ste izbacili,« nego: »vi ste izvoleli izbaciti; ja sam imao čast pobiti vašu dvojku«, i nalik. Da bi još jače predobio u nečem svoje protivnike, svaki je put nudio sve redom srebrnom svojom emajliranom tabakerom, u kojoj primetiše dve ljubičice, metnute onamo poradi mirisa. Došljakovu su pažnju zaokupili osobito vlastelini Manjilov i Sobakjevič, koji su već spomenuti gore. Odveo on odmah malko u stranu predsednika i poštara i obavestio se o njima. Po nekolikim se je pitanjima što je zapitao razabrala ne samo radoznalost, nego i temeljitost gostova, jer se je najpre raspitao koliko svaki od njih ima kmetovskih duša i u kakvom su im stanju imanja, a onda se je tek obavestio kako im je krsno i očinsko ime. Za kratko mu je vreme sasvim uspelo da ih opčara. Vlastelin Manjilov, još sasvim nestar čovek, slatkih očiju kao šećer, kojima on zažmuruje kadgod se smeje, sav poludeo za njim. Dugo mu je stiskivao ruku i uverljivo ga molio neka mu iskaže čast svojim dolaskom na imanje, do kojega ima, reče on, od gradske mitnice samo petnaest vrsta, na što Čičikov odgovori, uz vrlo uljudan naklon glavom i uz iskren stisak ruke, da ne samo što je s drage volje pripravan, nego će i smatrati najsvetijom dužnošću da to izvrši. I Sobakjevič reče, donekle lakonski: »Izvolite i k meni«, strugnuv nogom, obuvenom u tako golemu čizmu da bi joj se teško i mogla naći prikladna noga, pogotovo u današnje doba, gde i u Rusiji počinje nestajati divova.

Sutradan ode Čičikov na ručak i na večernje selo k šefu redarstva, gde su od tri sata posle jela zaseli za whist i kartali se do dva sata u noći. Tamo se je, med inim, upoznao s vlastelinom Nozdrjovim, čovekom od tridesetak godina, kočopernim momkom, koji mu je odmah, iza tri-četiri reči, stao govoriti: ti . Sa šefom se je redarstva i s državnim advokatom Nozdrjov također tikao i opštio s njima prijateljski; ali kad sedoše za veliku igru, i šef redarstva i državni advokat vanredno su pažljivo motrili sve što on pobija, i pazili skoro na svaku kartu što ju on izbacuje. Sutrašnju večer provede Čičikov kod predsednika suda, koji je goste, med njima i dve dame, dočekao u domaćoj haljini, ponešto zamazanoj. Onda je bio na večernjem selu kod vicegubernatora, na velikom ručku kod zakupnika, na malom ručku kod državnoga advokata, ali taj je ručak vredio kao veliki; na zakusci posle crkvene službe, koju je priredio gradski načelnik, a i ona je vredila kao ručak. U jednu reč, ni jedan mu se sat nije događalo da bude kući, te je u gostionicu dolazio jedino spavati. Došljak se je nekako u svem znao snalaziti i iskazivao se kao iskusan svetski čojek. O čemu se god zapodeo razgovor, svagda ga je znao podržati: ako je govor o pastuharnici, on govori i o pastuharnici; ako govore o dobrim psima, i tu on primećuje jako valjane primedbe; ako raspravljaju o istrazi što je vodi dohodarinski ured, pokazuje da mu nisu nepoznate ni sudačke smicalice; ako razglabaju o igri na biljaru, ni na biljaru se on ne sramoti; ako govore o kreposti, i o kreposti on rasuđuje jako dobro, dapače sa suzama u očima; ako će o pečenju žestokoga pića, i u žestoko se piće razumije; ako će o carinskim nadzornicima i činovnicima, i o njima on sudi tako kao da je i sâm bio činovnik i nadzornik. Ali je vredno uočiti kako je sve to znao obavijati nekom dostojanstvenošću, kako je znao dobro se držati. Govorio nije ni glasno ni tiho, nego sasvim onako kako treba. U jednu reč, kudgod okrenuo, bio je pristojan čovek. Svi su činovnici bili zadovoljni dolaskom nove ličnosti. Gubernator izjavi o njem da je čovek dobrih načela; državni advokat da je vrstan čovek; žandarski pukovnik da je učen čovek; predsednik suda da je čovek sa znanjem i čestit; šef redarstva da je čestit i ljubazan čovek; žena redarstvenoga šefa da je najljubazniji i najdruževniji čovek. Dapače i sâm Sobakjevič, koji je retko govorio o ikom dobru reč, reče svojoj mršavoj ženi, kad je prilično kasno stigao iz grada, sasvim se skinuo i legao u krevet do nje: »Ja sam, dušice, bio danas kod gubernatora na sijelu, i kod redarstvenoga sam šefa ručao, i upoznao sam se s koleškim savetnikom Pavlom Ivanovičem Čičikovim: preprijatan čovek!« Na što mu žena odgovori: »hm!« i gurne ga nogom.

Ovakvo se je mišljenje, veoma laskavo po gosta, stvorilo o njem u gradu i održalo se donde dok nije jedno neobično gostovo svojstvo i poduzeće, ili kako po provinciji govore: passage, a čitatelj će ga nabrzo doznati, bacilo u silnu dvoumicu skoro sav grad.

                                                                

nastavci: Romani u nastavcima 

O liku Servantesa

                                  

Skoro sve što znamo o Sevantesu a izvesno je potiče od njega samog i postojećih dokumenata 

 Migel de Servantes je tokom protekla četiri veka narastao kao mit. Mit sa hiljadu lica koji je pozajmljivao glas svakakvim tendencijama i idejama. /…/ Mit koji je postao fikcija i u isto vreme protagonista najvećeg broja njegovih biografija, napisanih od 1738. do danas.

 

Šta znamo o Migelu de Servantesu – čoveku, o pojedincu koji je živeo u jednom izuzetnom periodu – Zlatnom dobu španske kulture? Šta zaista znamo o njegovom životu u Madridu posle 1566, o školovanju u privatnoj školi Lopesa de Ojosa (pre nego u gradskoj gimnaziji), o njegovoj želji da se zaposli kao nečiji sekretar? Do koje mere je njegovo junačko učešće u bici kod Lepanta – gde se borio kao mlad vojnik u pozadini na galiji Markiza – zasenila petogodišnju službu u španskoj armadi?

Da li je 1575. doista nameravao da se vrati u Madrid da bi bio tek jedan od zaslužnih vojnika i zastavnika koji su, u očekivanju kraljeve „milosti“, ubijali vreme na trgu San Felipe, ili je došao sa već spremnim dokumentima da podnese zahtev da mu se dodeli čin kapetana? Šta je sve radio u alžirskim tamnicama, gde je proveo pet godina? Možda se njegovi pokušaji bekstva mogu tumačiti kao „posao” kojim je, za naknadu, pomagao dobrostojećim zatvorenicima da budu oslobođeni brže od ostalih?

autograf

Pisac koji krije još tajni

Do koje mere je opravdan Servantesov „američki san”, odnosno molba da mu se dodeli upražnjeno mesto u Americi, san za kojim je, prema najstarijem sačuvanom autografu, počeo da traga 1582, a koji se srušio 1590, posle odgovora „Potražite da Vam se ovde /u Španiji, prim. prev./ načini milost”? Do koje je mere pisanje za Servantesa, povratnika iz zatočeništva, bilo samo način da izmiri dugove i da preživi dok čeka „milost”, pa otud njegova rana dela u pozorišnim dvorištima i pastoralni roman Galateja? Zar je nemoguće pomisliti, kao što je više puta naznačeno, da bi prvi deo Don Kihota mogao da bude samo još jedan viteški roman pisan po narudžbini knjižara Fransiska de Roblesa, kome je trebao best-seler? Na to ukazuje molba za dozvolu štampanja iz 1604, ispisana knjižarevom rukom, a sa Servantesovim potpisom…

Servantes nas stalno upućuje na okolnosti svog života sa određenom namerom, a na nama je da utvrdimo sa kojom 

 Zašto je Servantes čekao osam godina posle uspeha Don Kihota iz 1605. da objavi naredno delo? Koji su ga razlozi naterali da za svega tri godine završi i objavi ostvarenja po kojima je dobio epitet „najvećeg među piscima”: Uzorne novele (1613), Putovanje na Parnas (1614), Osam komedija i osam međuigara (1615), i, naročito, drugi deo Don Kihota (1615), kao i da okonča pisanje Persilesa, koji će ugledati svetlo dana 1617?

Danas nam se ukazuju tri Migela de Servantesa: Servantes – čovek, Servantes – književni lik i Servantes – mit.

Servantes – čovek je ključ

Servantes – čovek je živeo u Zlatnom dobu, drugovao sa najznačajnijim piscima svog vremena i stalno morao da počinje ispočetka, što je bio čest slučaj u ono vreme… Sačuvano je malo verodostojnih podataka o njegovom životu, osim uobičajenih službenih dokumenata vezanih za posao koji je obavljao kao skupljač poreza ili književnik. Ipak, vremenom smo došli do više detalja o svakodnevici Zlatnog doba, o dobro čuvanim tajnama hispanske monarhije i književnim i kulturnim okolnostima tog perioda.

Servantes nas izaziva i kao čovek i kao lik i kao mit. Kroz koju godinu ćemo znati da li smo bili na visini zadatka

Vreme u kom je Servantes živeo baca svetlo na njegov lik. Upravo zato bi 2016. godina mogla biti pravi čas da se prisetimo madridskog književnog kvarta, jednog od najznačajnijih književnih i kulturnih trenutaka zapadne kulture, sa Servantesom, ali i Lopeom de Vegom, Gongorom, Kevedom, Kalderonom… i toliko drugih pisaca i umetnika. Opština grada Madrida ne bi smela da ostane skrštenih ruku u ovom istorijskom trenutku; sad ima priliku da pokaže spremnost da sanja velike snove i sposobnost da preobrazi centar Madrida ovim čudesnim projektom. Veliki medijski odjek koji je dobila potraga za Servantesovim zemnim ostacima dokaz je da je uspeh ove urbanističke, kulturne, ekonomske, turističke i društvene zamisli unapred osiguran. Madridu su potrebni projekti koji će mu izmeniti lik, baš kao što se nekoliko godina unazad dogodilo Barseloni, zahvaljujući Olimpijskim igrama. Nema sumnje da je madridski olimpijski san bio noćna mora, ali literarni i turistički san o kvartu posvećenom umetnosti značajan je i našem gradu potreban projekat.

                                                    

Mit nas doziva

Sada je trenutak da se setimo Servantesa koji je književni lik i Servantesa koji je mit i podržimo naučne projekte koje se ne mogu uporediti ni sa jednim posvećenim nekom drugom autoru. Velika Servantesova enciklopedija, pod uredništvom profesora Karlosa Alvara, objavljena je u devet tomova od planiranih petnaest. U toku je digitalizacija fonda Nacionalne biblioteke, najveće servantističke baze na svetu, a tu je i projekat “Digitalni Servantes” Virtuelne Biblioteke Migel de Servantes, najposećenijeg portala za špansku književnost na internetu…**

Servantes – mit nas doziva, četiri stotine godina pošto je Servantes – čovek sahranjen u madridskom manastiru Trinitarki. Servantes – čovek i u XXI veku ima još mnogo čemu da nas nauči: njegovo delo nosi poruku o neophodnosti dijaloga i humanosti. Nema nikakve sumnje da, čitajući Servantesa, postajemo bolji ljudi. Nema nikakve sumnje da ćemo biti zreli kao društvo ako uspemo da dokažemo da smo na visini obeležavanja godišnjice i sposobni da utemeljimo nova znanja i nove obrasce.

Još jednom nas Servantes – čovek, Servantes – lik, Servantes – mit, izaziva. Već naredne godine ćemo znati da li smo bili na visini njegovog izazova.

*Servantista, profesor na Univerzitetu Komplutense u Madridu.

** Na ovom sajtu se mogu pronaći prvi srpski prevod Don Kihota, kao i radovi o recepciji Servantesa kod nas.

Prevod sa španskog: Jasna Stojanović 

 izvor

Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Mrtve duše , Prva knjiga - II glava

 

GLAVA II.

 

   Već duže od nedelje dana živeo je gospodin došljak u gradu, obilazio po večernjim sijelima i ručkovima i provodio, što no se veli, jako prijatno vreme. Na kraju se odluči preneti svoje posete izvan grada i pohoditi vlastelina Manjilova i Sobakjeviča, kojima je obećao. Možda ga je na to naveo drugi, bitniji razlog, ozbiljnija stvar, bliža srcu... Ali sve će to saznati čitatelj, postepeno u svoje vreme, ako samo bude u njega strpljivosti da pročita pripovest što mu se nudi, a jako je duga i još će se kasnije sve širiti i rasprostirati, štogod se bude primicala kraju, koji delo krasi. Kočijašu Selifanu izdade on nalog da u rano jutro upregne konje u poznatu bričku; Petruški naredi da ostane kući te pazi na sobu i kovčeg. Čitatelju neće biti izlišno upoznati se s ta dva kmeta našega junaka. Premda oni nisu, razume se, viđene ličnosti, nego ono što se zove licima drugoga ili trećega stepena, premda glavna kolesa i pera poeme nisu pričvršćena uz njih, nego ih se jedino gdegde dotiču i malko zapinju za njih, ipak pisac neobično voli biti u svem opširan, i hoće u tom, iako je Rus, tačan biti kao Nemac. Neće to uostalom zapremiti mnogo vremena i mesta, jer ne treba mnogo dometnuti onomu što već čitalac zna, to jest, da Petruška nosi prilično prostran kaput cimetove boje, nošen već od gospodara, i da je nosat i usnat, po običaju ljudi svojega staleža. Naravi je on više ćutljive nego razgovorne; ima dapače plemenitih težnja za prosvetom, to jest, za čitanjem knjiga, a sadržaj mu njihov ne zadaje brigu: sasvim mu je svejedno jesu li pustolovine zaljubljenoga junaka, ili naprosto početnica, ili molitvenik, — sve on čita s jednakom pažnjom; da mu podmetnu hemiju, ni nju ne bi odbio. Ne mili mu se ono što čita, nego više samo čitanje, ili da se bolje kaže, proces samoga čitanja, kako se eto iz slova vazda stvara kakvagod reč, koja gdekad đavo bi znao šta i znači. To se čitanje obavlja ponajviše ležećke, u predsoblju, na postelji i na strunjači, koja se od toga i jest ugnječila i stanjila kao lepinja. Osim strasti za čitanje, još su u njega dve navike, koje sačinjavaju dve druge značajne crte njegove:spava nerazdeven, onakav kakav je, u tom istom kaputu, i nosi vazda sa sobom neki osobiti zrak svoga vlastitoga zadaha, koji nekako zaudara na nastanjenu sobu, te čim on ma gde namesti svoj krevet, sve ako je u sobi nenastanjenoj donde, i onamo dovuče svoju kabanicu i prtljagu, već se čini da u toj sobi deset godina stanuju ljudi. Čičikov je bio čovek jako osetljiv, šta više, u nekim prilikama izbirljiv, pa kad bi izjutra potegnuo zrak u sveži nos, samo bi se mrštio, tresao glavom i priklapao: »Ti se, brate, đavo te znao, znojiš, šta li! Šta ne ideš u kupku!« Na to nije Petruška ništa odgovarao, nego je nastojao odmah se zabaviti kakvim bilo poslom, ili je s četkom prilazio gospodarovu fraku što visi, ili je naprosto spremao štogod. Šta je mislio za to vreme, dok je ćutao? Možda je govorio sebi: »Baš i jesi krasan; zar ti nije dodijalo da mi četrdeset puta ponavljaš jedno te isto...« Bog zna da je teško dokučiti šta misli dvorski kmet dok ga gospodar poučava.Evo dakle što se za prvi mah može reći o Petruški. Kočijaš je Selifan bio sasvim drugačiji čovek... Ali pisac se žapa jako da tako dugo zaokuplja čitaoce ljudima niže klase, kad zna po iskustvu kako se oni ne vole upoznavati s niskim staležima. Takav je već Rus: sav gine upoznati se s onim koji je bar za jedan stepen viši od njega, a »poznanstvo po kapi«,jer se pozdravlja s grofom ili knezom, bolje mu je od ikakvoga bliskoga prijateljstva. Autor se štaviše i boji za svojega junaka, koji je samo koleški savetnik. Dvorski će se savetnici možda i upoznati s njim, ali oni koji su se već prikrili generalskim stepenima, — oni će mu, Bog ih znao, možda čak dobacili jedan od onih prezirnih pogleda, kakve čovek baca ponosito na sve, štogod puže do njegovih nogu, ili će možda, a to je još gore, proći s nehajem, ubojitim za autora. Ali kako god bilo žalosno i jedno i druge, ipak treba da se vratimo k junaku. Izdao on dakle potrebne naloge još u predvečerje, probudio se jako rano izjutra, umio se, protro se od glave do pete mokrom spužvom, što on radi samo nedeljom, — a toga se dana baš desila nedelja, i obrijao se tako da mu se je od obrazâ stvorio pravi atlas po glatkoći i po sjaju, obukao frak svetlucave brusničine boje, onda kabanicu od smeđih medvedina, sišao niz stepenice, pridržavan od konobara ispod ruke, čas s jedne, čas s druge strane, i seo u bričku. Uz gromor se izveze brička iz gostioničkih kućnih vrata na ulicu. Pop, što je prolazio, skine šešir, nekoliko dečaka u zamrljanim košuljama pruži ruke i stane govoriti: »Gospodaru, udeli siročadi!« Kočijaš primeti kako je jedan od njih jako voljan da se popne ostrag na potegu, zvizne ga knutom i brička zaskakuće po kamenju. Na radost se ukaza u daljini prutasti đeram, koji kazuje da će naskoro svanuti kraj popločenoj cesti, kao i svakoj drugoj muci, a onda se Čičikov još nekoliko puta udari prilično jako o koš i pojuri napokon po mekoti. Čim je za njim zaostao grad, stadoše po našem običaju s obadviju strana uz cestu iskrsavati sve kojekakve besposlice i budalaštine: panjevi obrasli mahovinom, jelik, niski, retki grmovi mladih borića, ogorela stabla starih borova, divlji vresak i tomu podobna gluparija. Ispadala su preda nj sela, ravna kao konopac, po gradnji nalik na stara složena drva, a pokrivena sivim krovovima s izrezuckanim drvenim ukrasima ispod krovova, kao da su povešani vezeni otarci. Nekoliko seljaka u ovčjim kožusima sedi na klupama ispred vrata i po običaju zija; žene debelih obraza, povezanih grudi gledaju s gornjih prozora; na donje prozore gleda tele ili promalja svinja svoju slepu njušku. Ukratko, poznati prizori. Kad je prevalio petnaestu vrstu, seti se da bi po Manjilovljevim rečima trebalo tu biti njegovo imanje, ali i šesnaesta vrsta proleti, a imanje se sve još ne javlja, pa da nisu sreli dva seljaka, teško da bi pogodili pravo. Na pitanje: »je li daleko imanje Zamanjilovka«, — skinu seljaci šešire; a jedan od njih, koji je pametniji i nosi klinastu bradu, odgovori:

— Manjilovka možda, a nije Zamanjilovka?

— Pa da, Manjilovka.

— Manjilovka! Dok prevališ još jednu vrstu, eto ti je, to jest, ravno dakle.

— Na desno? — upita kočijaš.

— Na desno, — odgovori seljak. — To li je put u Manjilovku, a Zamanjilovke nikako nema. Tako se ona zove, to jest prozvana je Manjilovka, a Zamanjilovke tu nikako nema. Tamo ćeš ravno na visu videti kuću, kamenu, na dva sprata, gospodsku kuću, gde živi, to jest, sâm gospodar. Eto to ti je Manjilovka, a Zamanjilovke nema tu ama nikakve i nije ni bilo.

Krenu tražiti Manjilovku. Provezu se dve vrste, naiđu na poljski put što se odvaja, ali već su bili prevalili i dve, i tri, i četiri vrste, čini se, a dvospratna se kamena kuća se još ne vidi. Seti se sada Čičikov, ako te prijatelj zove za petnaest vrsta na imanje, onda ima donde zacelo trideset. Imanje Manjilovka slabo bi koga zamamilo svojim položajem. Gospodski dom stoji osamljen na vetrometu, to jest na uzvisini, otvorenoj svim vetrovima, kojigod smisle duvati; pristranak s brega, na kojem je dom, pokriven je ostriženom tratinom. Po pristranku su kojekud porazbacane na engleski način dve-tri gredice s grmovima jorgovana i sibirske bagrene; pet-šest breza u malim hrpama ispinje svoje kratke vrške sa sitnim lišćem. Ispod dve se breze vidi senica s plosnatom, zelenom kupolom, s drvenim, modrim stupovima i s natpisom: »hram samotnoga razmišljanja«; nešto niže je ribnjak, pokriven zelenom plesni, što uostalom nije nikakvo čudo u engleskim vrtovima naših vlastelina. Podno te uzvisine, a donekle i po samom proplanku, crne se uzduž i popreko tmurne kućice, koje naš junak, ne zna se poradi kakovih razloga, počne brojati i nabroji ih više od dve stotine. Nigde međutim ne raste nikakvo drvo i nikakvo zelenilo; odasvud viri jedino brvno. Prizor oživljavaju dve žene, koje su slikovito zadigle suknje, potkasale se sa sviju strana, te gaze do kolena po ribnjaku, vuku za dve drvene motke proderanu mrežu zàgažnju, u kojoj se vide dva zapletena raka i blista se crvenperka koja je ovamo zapala; žene kao da su u zavadi i zbog nečega se grde. Podalje, na strani, támni se borik nekom tmurnom modrikastom bojom. I samo se vreme zbilo baš kako treba: niti je vedar dan, niti mračan, nego neke svetle sive boje, — kakve ima samo na starim odorama garnizonskih vojnika, mirne vojske, ali nedeljom donekle netrezne. Da se popuni slika, ne manjka ni petao, vesnik promenljivoga vremena, kojemu su doduše zbog poznatih ženarskih poslova drugi petlovi prokljucali glavu do samoga mozga, ali on kukureče što mu grlo daje, pa i lupka krilima, očupanima kao stara rogožina. Prilazeći k dvoru, smotri Čičikov na vanjskim stepenicama samoga domaćina u zelenuom vunenom kaputu, kako je digao ruku k čelu i zasenio oči da bolje razmotri kočiju što mu se dovozi. Štogod se brička bliže približava stubama, sve su mu oči veselije i oseh mu se širi sve više i više.

— Pavel Ivanovič! — uzvikne on na kraju, dok je Čičikov izlazio iz bričke. — Jedva ste se jednom ipak setili nas.

Oba se prijatelja svojski poljube i Manjilov uvede svojega gosta u sobu. Premda je nešto pokratko vreme što će oni prolaziti kroz hodnik, predsoblje i jedaću sobu, pokušat ćemo ipak, nećemo li dospeti, da se kakogod okoristimo njime i da štošta reknemo o domaćinu. Ali tu mora autor priznati da je ovakvo poduzeće jako teško. Kudikamo je lakše crtati karaktere zamašnije veličine: tamo bacaj naprosto boje punom šakom na platno, crne, žarke oči, nadvešene obrve, čelo prerezano mrštinom, preko ramena prebačen crn ili plamenit plašt, i portret je gotov: ali sva ova gospoda koje ima mnogo na svetu, a svi su jako slični, no ipak im, kad se zagledaš, razbiraš mnogo neprimetljivih osobitosti, — sva se ta gospoda strašno teško portretiraju. Tu moraš svakako napinjati pažnju da primoraš sve fine, skoro nevidljive crte da iskrsnu pred tobom, i uopšte mora duboko zaroniti pogled, već izoštren u nauci ispitivanja.

Jedini bi Bog možda znao reći kakve je naravi Manjilov. Ima vrsta ljudi, poznatih pod imenom: prilični ljudi, ni kuvani ni pečeni; ni u gradu Bogdan, ni u selu Selifan, kako veli poslovica. K njima se treba možda pribrojiti i Manjilov. Naoko je bio naočit čovek, crte njegova lica nisu bile neprijatne, ali kao da je ta prijatnost bila i preslađena; u manirama mu je i u rečima bilo nešto što se umiljava steći sklonost i poznanstvo. Smeškao se je zamamljivo, bio plavokos i modrook. Za razgovora s njim ne možeš u prvi čas ne reći: »Kako je to prijatan i dobar čovek!« Onoga časka za tim nećeš ništa reći, a trećega ćeš časa kazati: »Đavo bi znao, šta je!« i uklonićeš se podalje, a ako se ne ukloniš, zaokupiće te smrtna dosada. Od njega nećeš dočekati nijednu živahnu, niti makar žestoku reč, kakvu možeš čuti skoro od svakoga ako se takneš stvari koja njega dira u živac. U svakoga je svoja voljica: u jednoga se svratila volja na hrtove; drugomu se čini da je velik ljubitelj muzike i da divno oseća sve dubine njene; treći je majstor da vešto jede; četvrti da igra ulogu bar za dva palca višu od one koja mu je određena; peti je ograničenije želje, spava i sanja da mu se je prošetati s krilnim ađutantom, pa da ga gledaju prijatelji, znanci, štoviše, i nepoznati; šesti je već obdaren takvom rukom koja oseća natprirodnu želju da podíći čime kakvomu karo kecu ili dvojci, a sedmomu se ruka vazda otima za tim da načini gdegod red, da se što bliže primakne k ličnostima na poštanskoj stanici, pazniku ili vozačima, u jednu reč, u svakoga ima svoje, samo u Manjilova nije bilo ničega.

Kući je jako malo razgovarao, najviše je umovao i mislio, ali što je mislio zna valjda jedini Bog. Ne može se reći da se je bavio gospodarstvom, nije nikada ni odlazio u polje; gospodarstvo je išlo nekako samo od sebe. Kad mu nastojnik veli: »dobro bi bilo, gospodaru, da se učini to i to«, običava on odgovarati: »da, nije loše«, pa puši lulu uz koju je navikao dok je služio u vojsci, gde je bio smatran za najskromnijega, najfinijega i najnaobraženijega časnika. »Da, baš i nije loše«, ponavlja on. Kad mu dođe seljak, rukom počeše zatiljak i kaže: »Gospodaru, dopusti da odem na posao i da zaradim za porez«, odgovara mu: »odlazi«, puši lulu i nije mu ni na kraj pameti da je seljak otišao pijančiti. Kad gleda sa stepenica dvorište i ribnjak, znao je gdekad govoriti kako bi dobro bilo da se od kuće prokopa podzemni hodnik ili da se ribnjak premosti kamenim mostom, na kojem bi bili s obadviju strana dućani, a u njima bi sedeli trgovci i prodavali svakojaku sitnu robu potrebnu seljacima. Pri tom su mu oči postajale neobično slatke, a na licu se javljalo najveće zadovoljstvo. Ali svi su se ti planovi svršavali samim rečima. U kabinetu mu je vazda ležala neka knjižica, obeležena zalogom na četrnaestoj stranici, koju on neprestano čita već dve godine dana. U kući mu je navek nedostajalo čega god: u gostinskoj je sobi stajalo novo pokućstvo, presvučeno raskošnom svilom, ali domaćin već nekoliko godina upozoruje svaki put gosta rečima: »Ne sedajte na te naslonjače, nisu još gotovi.« U gdekojoj sobi i nema nikakvoga naeštaja, premda je bio govor za prvih dana iza svadbe: »Dušice, moraćemo se sutra postarati da se u tu sobu metne nameštaj bar na vreme.« Navečer se je metao na stol divan svećnjak od tamne bronze, s tri antikne gracije i s divnom činijom od sedefa, a do njega se je postavljao neki naprosto bakreni invalid, hrom, nakrivljen i sav mastan, premda to nije opažao ni domaćin ni domaćica, ni sluge. Žena njegova... uostalom, oni su sasvim zadovoljni bili jedno s drugim.

Iako je prošlo više od osam godina kako su se uzeli, sve još jedno drugomu donosi ili jabukovu krišku ili slatkiš, ili lešnik, i govori dirljivim, nježnim glasom, koji iskazuje potpunu ljubav: »Otvori, dušice, ustašca, metnuću ti ovaj komadićak.« Razume se samo po sebi da se tom prilikom otvaraju ustašca jako dražesno. Za rođendan su se spremali darovi, kakva navlaka na četku za zube, s bisernim vezom. A jako bi često, sedeći na divanu, ne zna se poradi kojih razloga, ostavljali odjednom on svoju lulu, ona svoj rad, ako ga je u taj mah držala u rukama, pa bi pritiskivali jedno drugomu takav čeznutljiv, dug poljubac, da bi se za njegova trajanja lako mogla ispušiti mala cigarica. U jednu reč, bili su, što se veli, sretni. Moglo bi se dabome primetiti da u kući ima mnogo drugih poslova osim dugotrajnih poljubaca i darova, i da bi se štošta moglo zapitati. Zašto se, na primer, glupo i bez pameti priređuju jela u kuhinji? Zašto je smočnica prilično prazna? Zašto je ključarica kradljivica? Zašto su sluge nečisti i pijanci? Zašto sva služinčad spava po miloj volji, a za sve drugo vreme obešenjači? Ali sve su to niske stvari, a Manjilova je dobro odgojena. A dobar se odgoj, kao što se zna, seče u pensionima; a u pensionima, kao što se zna, sačinjavaju tri glavna predmeta osnovu ljudskih vrlina: francuski jezik, preko potreban za sreću porodičnog života, klavir, da pribavlja mužu prijatnih časova, a na kraju naročito gospodarstvena struka: pletenje novčanih kesica i drugih poklona. Uostalom, dešavaju se različita usavršenja i promene u metodama, osobito u današnje vreme: sve to stoji ponajviše do razboritosti i do sposobnosti samih vlasnica pensiona. Zato je u drugim pensionima tako udešeno da je prvi klavir, zatim francuski jezik, a onda tek gospodarstvena struka. A gdekada biva i tako da je prva gospodarstvena struka, to jest pletenje poklona, zatim francuski jezik, a onda tek klavir. Ima različitih metoda. Ne smeta ako se još primeti da Manjilova... ali o damama, priznajem, jako se bojim govoriti, a uza to je i vreme da se vratim k našim junacima, koji već nekoliko časaka stoje pred vratima gostinske sobe i sve nutkaju jedan drugoga neka uđe prvi.

— Budite dobrostivi, nemojte toliko mariti za mene, ja ću iza vas, — govori Čičikov.

— Ne, Pavel Ivanovič, ne, vi ste gost, — govori Manjilov i pokazuje mu rukom vrata.

— Nemojte se nećkati, molim, nemojte se nećkati; izvolite ući, — govori Čičikov.

— Ne, oprostite, neću dopustili da iza mene uđe takav prijatan, obrazovan gost.

— Zašto obrazovan?... Izvolite ući!

— No, ta izvolite vi!

— A zašto?

— Pa zato! — reče Manjilov s prijatnim smeškom.

Na kraju uđu obadva prijatelja porebàrkê na vrata i malo pritisnu jedan drugoga.

— Dopustite da vam predstavim moju ženu, — reče Manjilov. — Dušice! Pavel Ivanovič!

Čičikov smotri zaista damu, koju dosad nije ni primetio, kako se je pozdravljao na vratima s Manjilovim. Bila je lepuškasta, odevena spram lica. Na glavi joj je pristao svilen kapot blede boje; tananom, malom ručicom odbacila ona nešto brže na stol i stisla batistov rubac s vezenim rogljima. Ustala s divana na kojem je sedela. Čičikov joj nije bez zadovoljstva prišao ručici. Manjilova progovori, malo i hruskajući, da ih je jako obradovao svojim dolaskom i da nije bilo dana da ga muž njen nije spominjao.

— Jest, — priklopi Manjilov: — neprestano me ona pita: »ta što ne dolazi tvoj prijatelj?« »Počekaj dušice, doći će«, I evo ste nas napokon počastili svojim posjetom. Zaista ste nam pribavili užitak... i dan... imendan srcu...

Kad je Čičikov čuo da je stvar doterala već do imendana srcu, zbuni se malo i odgovori skromno da nema čuveno ime, pa ni znatan rang.

— Sve vi imate, — prekine ga Manjilov sve s istim prijatnim osmehom: — sve imate, dapače još i više.

— Kako vam se je svidieo naš grad? — priklopi Manjilova — Jeste li prijatno proveli tamo vreme?

— Jako lep grad, prekrasan grad, — odgovori Čičikov. — I jako sam prijatno proveo vreme: društvo je najdruževnije.

— A kakvim vam se čini naš gubernator? — reče Manjilova.

— Zar nije zaista najčestitiji i najljubazniji čovek? — dometne Manjilov.

— Cela istina, — reče Čičikov, — najčestitiji čovek. I kako se je sljubio sa svojom službom, kako ju razume! Probali bi poželeti po više takvih ljudi.

— Kako on ume, znate, svakoga dočekati i očuvati finoću u svojim postupcima, -primetne Manjilov sa smeškom i od uživanja skoro sasvim zažmuri očima, kao mačak kojega su malko poškakljali prstom iza ušiju.

— Jako druževan i prijatan čovek, — nastavi Čičikov, i takav veštak! Nisam ni sanjao kako on lepo veze razne domaće uzorke! Pokazao mi je novčanu kesu što je načinio: retko koja dama veze ovako vešto.

— A vicegubernator je, zar nije istina, mio čovek? — reče Manjilov i opet malo zažmuri očima.

— Jako, jako vredan čovek, — odgovori Čičikov.

— No, molim, a kakvim vam se čini redarstveni šef? Zar nije zaista jako prijatan čovek?

— Vanredno prijatan, i kako je uman, kako je načitan čovek! Kod njega sam se zajedno s državnim advokatom i predsednikom suda kartao whista do najkasnijih petlova. Jako, jako vredan čovek.

— No, a šta sudite o ženi redarstvenoga šefa? — dometne Manjilova. — Zar nije zaista preljubazna žena?

— O, to je jedna od najvrednijih žena što ih ja znam, — odgovori Čičikov.

Ne propustiše onda predsednika suda, poštara, pretresoše tako skoro sve činovnike u gradu i svi se pokazaše da su najvredniji ljudi.

— Vi navek na selu provodite vreme? — zapitaće napokon i Čičikov.

— Najviše na selu, — odgovori Manjilov. — Gdekad uostalom dolazimo u grad, jedino zato da se sastanemo s obrazovanim svetom. Podivljaćeš, znate, ako naviek budeš živeo u zatvoru.

— Istina je, istina, — reče Čičikov.

— Dabome, — nastavi Manjilov: drugačije bi bilo kad bi susedstvo bilo valjano, kad bi bio na primer takav čovek s kojim bi se mogli u neku ruku razgovoriti o ljubaznosti, o dobrom ophođenju, pratiti kojugod onakvu nauku da se duša prodrma i da, štono vele, uzlebdi... —

Htede on tu još nešto iskazati, ali primeti da se je malo zaleteo, pa se razmahne rukom po zraku i nastavi: — onda bi dakako selo i samoća imali jako mnogo prijatnosti. Ali baš nikoga nema.... Samo gdekad pročitaš »Sina Otečestva«.

Čičikov se sasvim složi s tim i priklopi da ništa ne može bili ugodnije nego živeti u samoći, sladiti se pogledom na prirodu i uščitati gdekad koju knjigu...

— No, znate, — nadoveže Manjilov, — ipak, ako nemate prijatelja s kojim bi se razgalili...

— O, to je istina, to je cela istina! — prekine ga Čičikov. — Šta su ti onda sva blaga na svetu! A k o i n e m a š n o v a c a, s a m o i m a j d o b r i h l j u d i z a d r u ž b u , — rekao je jedan mudrac.

— I znate, Pavel Ivanovič, — reče Manjilov, a na licu mu se javi ne samo sladak, nego i bljutavo sladunjav izražaj, nalik na onu miksturu što ju vešt svetski doktor nemilice zaslađuje, misleći da će tim obradovati pacijenta: — onda se oseća nekakva, u neku ruku, duševna slast... Evo kao na primer sada, gde mi je slučaj pribavio sreću, može se reći, retku, uzoritu, da govorim s vama i da se sladim prijatnim razgovorom vašim...

— Ta molim vas, kakav prijatan razgovor?... Neznatan čovek, ništa više, — odgovori Čičikov.

— O, Pavel Ivanovič! Dozvolite mi da budem iskren: ja bih s drage volje žrtvovao polovicu imetka, da mi je jedan dieo tih vrlina što ih imate vi!...

— Naprotiv, ja bih sa svoje strane smatrao najvećim...

Ne zna se dokle bi doprlo uzajamno izlevanje čuvstava dvaju prijatelja, da nije ušao sluga i javio da je gotov ručak.

— Molim najpokornije, — reče Manjilov.

— Oprostite, ako kod nas nije onakav ručak kakav je na parketima i u prestolnicama: kod nas je naprosto, po ruskom običaju, blitvena juha, ali od čista srca. Najpokornije molim.

Uzmu se sada još neko vreme prepirati ko će prvi ući, a na kraju uđe Čičikov porebarke u jedaću sobu. U jedaćoj su sobi već stajala dva dečaka, Manjilovljevi sinovi, koji su bili u onim godinama kad već decu posađuju za stol, ali još na visokim stolicama. Do njih stoji učitelj, koji se uljudno pokloni i nasmeši. Domaćica sedne uza svoju tasu s juhom, gosta posade izmed domaćina i domaćice, sluga sveže deci na vrat ubruse.

— Mile li dece! — reče Čičikov pogledav ih, — a koliko im je godina?

- Starijemu osam, a mlađi je baš jučer navršio šestu, — reče Manjilova.

— Temistokljus! — obrati se Manjilov k starijemu, koji se je mučio osloboditi podbradak što mu je lakaj zavezao u ubrus. Čičikov uzvije malo obrve kad je čuo to donekle grčko ime, kojemu je Manjilov, ne zna se zašto, dometnuo završetak na jus; ali se postara da odmah vrati lice u obično stanje.

— Temistokljus, reci mi: koji je najznatniji grad u Francuskoj?

Učitelj uperi sada svu pažnju u Temistokljusa, kao da će mu se upiti u oči, ali se najzad umiri sasvim i klimne glavom kad je Temistokljus rekao:

— Pariz.

— A koji je kod nas najznatniji grad? — zapita opet Manjilov.

Učitelj napne opet pažnju.

— Petrograd, — odgovori Temistokljus.

— I koji još?

— Moskva, — odgovori Temistokljus.

— Umnik, dušica! — primeti Čičikov. — Ta molim vas... — nastavi on, obrativši se odmah k Manjilovima nekako u čudu. — U tim godinama i već takvo znanje. Moram vam reći da će u tom djetetu biti velikih sposobnosti!

— O, vi još ne znale njega! — odgovori Manjilov: — u njega je neobična oštroumnost. Ovaj mlađi, Alkid, nije tako bistar, ali onaj, čim što spazi: kukca, mekušca, odmah mu zaigraju očice, poleti za njim i mahom uperi pažnju. Ja sam ga namenio za diplomatsku službu. Temistokljus! — nastavi Manjilov i opet se obrati k njemu: — hoćeš biti poslanik?

— Hoću, — odgovori Temistokljus, žvačući kruh i drmajući glavom desno i levo.

U taj mah lakaj što je stajao ostrag obriše poslaniku nos, i jako je dobro učinio, jer bi inače bila kanula u juhu prekrupna kap, koja ne spada onamo. Za stolom se razvede razgovor o zadovoljstvu spokojna života, prekidan domaćičinim primedbama o gradskom pozorištu i glumcima. Učitelj je vrlo pažljivo gledao razgovarače, a čim primeti da su se voljni nasmejati, odmah je toga časa otvarao usta i usrdno se smejao. Bio je valjda zahvalan čovek, pa je hteo time uzvratiti domaćinu za dobar postupak. Ali jedan se je put lice njegovo ipak natmurilo, te on strogo zalupka po stolu i uperi oči u decu što mu sede sučelice. Tako je i priličilo, jer je Temistokljus ugrizao Alkida za uho, a Alkid zažmurio, zinuo i već hteo zaplakati najžalostivije, no onda osetio da bi za to mogao lako ostati bez jela, vratio usta u pređašnje stanje i slao u suzama glabati ovčju kost, od koje mu se omastiše i zasjaše obadva obraza.

Domaćica se je jako često obraćala Čičikovu i govorila mu:

— Vi ništa ne jedete, vrlo ste malo uzeli.

Na to je Čičikov odgovarao svaki put:

— Najpokornije zahvaljujem, ja sam sit. Prijatan je razgovor bolji od ikojega jela.

Ustadoše od stola. Manjilov je bio silno zadovoljan, zahvatio gostu rukom za leđa i tako se spremao odvesti ga u gostinsku sobu, kad mu gost izjavi odednom, jako značajna lica, da se je nakan razgovoriti s njim o preko potrebnoj stvari.

— Ako je tako, izvolite sa mnom u moj kabinet, — reče Manjilov i odvede ga u malu sobicu, s prozorom prema šumi što se modri. — Ovo je moj zakutak, — reče Manjilov.

— Ugodna sobica, — reče Čičikov, pošto ju je premerio očima. Soba i zaista nije bila neugodna: zidovi obojeni nekom modrikastom bojom, kao sivkastom; četiri stolice, jedan naslonjač, stol na kojem leži knjiga i u njoj zaloga, što smo ju već imali prilike spomenuti; nekoliko ispisanih papira; ali najviše je bilo duhvana. Bilo ga je u svakakvu liku: u zamocima i u duhanjarama, i najposle sasutoga naprosto u gomilu na stol. I na obadva su prozora bile hrpice pepela, istresenoga iz lule, brižno poredane u jako lepe rediće. Videlo se je da se domaćin gdekad zabavlja time.

— Dopustite da vas zamolim, da bi izvoleli sesti u ovaj naslonjač, — reče Manjilov. — Tu će vam biti udobnije.

— Dopustite, ja ću sesti na stolicu.

— Dopustite da vam to ne dopustim, — reče Manjilov i nasmeši se. — Taj je naslonjač kod mene već određen za gosta: hteli ne hteli, sesti morate.

Čičikov sedne.

— Dozvolite da vas ponudim lulicom.

— Ne, ne pušim, — odgovori Čičikov prijazno i kao da žali.

— Zašto? — zapita Manjilov isto tako prijazno i kao da žali.

— Nisam navikao, bojim se; vele da lula suši.

— Dozvolite, da vam primetim: to je predrasuda. Štaviše, ja mislim da je kudikamo zdravije pušiti lulu nego šmrkati burmut. U našoj je pukovniji bio poručnik, prekrasan i jako naobražen čovek, koji lulu nije ispuštao iz usta ne samo za stolom, nego dapače, s oproštenjem da reknem, ni na svim drugim mestima. I on je sada već prešao četrdesetu godinu, a dosad je, hvala Bogu, tako zdrav da i ne može biti zdraviji.

Čičikov primieti da se to zaista događa i da u prirodi ima mnogo stvari koje ne zna objasniti ni golema pamet.

— No dopustite ponajpre jednu molbu... — izgovori on glasom iz kojega se je čuo neki neobični, ili skoro neobični, izražaj, i odmah se zatim, ko bi znao zašto, obazre. Manjilov se također, tko bi znao zašto, obazre. — Jeste li odavno izvoleli predati revizijsku listinu?

— Jesam, odavno već; pravo da kažem, — i ne sećam se.

— Je li vam mnogo seljaka pomrlo otad?

— Pa ne znam: o tom, mislim, treba zapitali nastojnika. Ej, slugo! Zovni nastojnika; biće on danas ovde.

Dođe nastojnik. Bio je to čovek skoro od četrdeset godina, obrijane brade, u dugu kaputu; čovek koji provodi, čini se, jako miran život, jer mu je lice puno, kao da je nabuhlo, a žućkasta mu koža i sitne očice kazuju da on i predobro zna šta je perje i perina. Vidi muse odmah da je prošao životnom stazom onako kako njome prolaze svi vlasteoski nastojnici: nekada je bio jedino pismen dečak u kući, zatim se oženio kakvom Agaškom, ključaricom, gospodaričinom miljenicom, poslao i sam ključar, a onda i nastojnik. Kad je pak postao nastojnikom, radio je, razume se, kao i svi nastojnici: družio se i kumio se s onima koji su u selu bogatiji, terao na jaču tlaku one koji su siromašniji; budio se ujutro u devet sati, čekao na samovar i pio čaj.

— Slušaj, dragi, koliko nam je pomrlo kmetova otkad smo predali revizijsku listinu?

— Pa kako — koliko? Mnogo ih je poumiralo odonda, — reče nastojnik i pri tom štucne, a rukom zaslonio malo usta kao zaslonom.

— Jest, priznajem, i sâm sam mislio tako, prihvati Manjilov: baš i jesu jako mnogi pomrli!

Okrene se sada Čičikovu i dometne još: — zaista, jako mnogi.

— A koliko, na primer, na broj? — zapita Čičikov.

— Da, koliko na broj? — prihvati Manjilov.

— Pa kako bih rekao — na broj? Ta ne zna se koliko ih je pomrlo: niko ih nije brojao.

— Jest, baš tako, — reče Manjilov i okrene se Čičikovu, — i ja sam tako sudio, velik pomor; nikako se ne zna koliko ih je pomrlo.

— Ti ih, molim te, prebroj, — reče Čičikov, — i načini potanki popis sviju poimence.

— Da, sviju poimence, — reče Manjilov.

Nastojnik mu odgovori: »na zapovest« i ode.

— A poradi čega treba vama to? — zapita Manjilov, kad je otišao nastojnik.

To pitanje kao da je smelo gosta: na licu mu se javi neki napeti izražaj, od kojega je dapače i pocrveeo, — napinjanje da nešto iskaže što se ne pokorava sasvim rečima. I zaista je Manjilov čuo na kraju takve čudne i neobične stvari, kakvih još nikada nisu čule ljudske uši.

— Vi pitate, poradi kakvih razloga? Evo kakvi su razlozi: želeo bih kupiti kmetove... —reče Čičikov, ali se zamuca i ne dovrši govor.

— No, dozvolite da vas zapitam, — reče Manjilov: — kako želite kupiti kmetove: sa zemljom, ili prosto na preseljenje, to jest bez zemlje?

— Ne, ne velim ja da bih baš hteo kmetove, — reče Čičikov, — ja želim mrtve...

— Kako? Oprostite... ja sam malo nagluh, načuo sam jako čudnu reč...

— Ja želim nabaviti mrtve, koji bi se uostalom po reviziji računali kao da su živi, — reče Čičikov.

Manjilov ispusti i čibuk i lulu na pod, a kako je zinuo, ostade nekoliko časaka otvorenih usta. Oba prijatelja što su raspravljala o prijatnostima prijateljskoga života ukočiše se sada i uperiše oči jedan u drugoga, kao oni portreti što su se u staro vreme vešali jedan prema drugomu, s obadviju strana ogledala. Na kraju digne Manjilov lulu i čibuk i pogleda odozdo Čičikovu u lice, nastojeći uvrebati ne vidi li mu se na usnama kakav podsmeh, nije li se on našalio; ali to mu se nije videlo: naprotiv, lice se je njegovo činilo ozbiljnijim nego obično. Onda pomisli nije li gost kakogod iznenada pomerio pameću, te ga u strahu pogleda uporito; ali gostu su oči bile sasvim jasne; nije bilo u njima onoga divljega i nemirnoga ognja što luđaku titra u očima; sve je bilo pristojno i u redu. Kolikogod premišljao Manjilov šta bi i kako bi, ništa nije znao smisliti, nego samo ispusti iz usta vrlo tankim pramenom dim što mu je zaostao.

— Želio bih, dakle, znati, možete li vi meni ovakve, koji nisu u zbilji živi, ali jesu živi po zakonitoj formi, predati, ustupiti, ili kako budete rasudili da je najbolje?

Ali Manjilov se tako zbuni i smete da ga je samo gledao.

— Čini mi se da je to vama neprilično? — primeti Čičikov.

— Meni? Ne, nije, — odgovori Manjilov: — ali ne mogu d o k u č i t i . . . oprostite... ja dakako nisam stekao takvo sjajno obrazovanje, kakvo se, da tako reknem, vidi u svakoj vašoj kretnji; nema u mene visoke veštine u izražavanju... Možda se tu... u toj izjavi, što ju ovaj čas izrekoste... krije nešto drugo... Možda ste se vi izvoleli izraziti ovako poradi krasote slila?

— Nisam, — prihvati Čičikov: — ne, ja mislim stvar onako, kakva jest, to jest duše koje su zaista već pomrle.

Manjilov se sasvim zbuni. Oseća da mora nešto učiniti, upitati, ali što da upita, đavo bi znao. Završi napokon time da je ispustio dim, ali ga nije više ispustio na usta, nego kroz nozdrve.

— Ako dakle nema nikakvih zapreka, mogli bi se u ime božje latiti da sklopimo kupovinski ugovor, — reče Čičikov.

— Šta, za mrtve duše kupovinski ugovor?

— Ta ne! — odgovori Čičikov. — Mi ćemo napisati da su žive, onako kako zaista piše u revizijskoj listini. Ja sam navikao da ni u čemu ne odstupam od građanskih zakona; poradi toga sam doduše postradao u službi, ali oprostite: dužnost je meni svetinja, a zakon, ja nemim pred zakonom.

Te se reči svideše Manjilovu, ali u samu jezgru ipak nije prodro, te uzme mesto odgovora tako snažno srkati čibuk da mu je čibuk naposljetku zahripao kao fagot. Činilo se je kao da hoće iz čibuka izvući sud o toj nečuvenoj stvari; ali čibuk je hripao i ništa više.

— Možda je u vas kakva sumnja?

— O, molim vas, nipošto! Ne velim ja da bih imao kakvu, to jest, kritičnu pokudu za vas. Ali dozvolite da javim, neće li taj posao, ili da se još bolje, tako da reknem, izrazim, trgovina,neće li dakle ta trgovina biti u neskladu s građanskim odredbama i daljnjim naumima Rusije?

Tu Manjilov malo mahne glavom i pogleda jako značajno Čičikovu u lice, a na svim mu se crtama na licu i na stisnutim mu se usnama javi takav dubok izražaj, kakav se možda još nikada nije vidio na čovječjem licu, osim jedino u kojega prepametnoga ministra, u času kad jako razbija čime glavu. Ali Čičikov odgovori naprosto da ovakav posao, ili trgovina, nikako neće biti u neskladu s građanskim odredbama i daljnjim naumima Rusije, a nakon časka dometne još da će to državi i koristiti, jer će dobiti zakonite pristojbe.

— Vi dakle sudite?...

— Ja sudim da će to biti dobro.

— A, ako je dobro, onda je druga stvar; ja se tomu ništa ne protivim, — reče Manjilov i sasvim se umiri.

— Sada još samo da se pogodimo za cenu...

— Kako, za cenu? — opet će Manjilov i zastane. — Zar vi sudite da ću ja uzimati novce za duše koje su u neku ruku završile svoje živovanje? Ako vas je već snašla ovakva, da tako reknem, fantastična želja, to vam ih ja od svoje strane dajem besplatno, a kupovinski je ugovor na moj trošak.

Velik bi prekor stigao istorika ovih zgoda što se pripovedaju kad bi propustio i ne bi kazao da je zadovoljstvo obuzelo gosta nakon tih reči, izrečenih od Manjilova. Kolikogod bio dostojanstven i rasudljiv, sada je skoro poskočio kao jarac, a to se radi, kao što se zna, samo onda kad zaokupi najjača radost. Tako se jako okrene u naslonjaču da je pukla vunena tkanina kojom je obapet jastuk; sâm ga Manjilov pogleda nekako u čudu. Potaknut zahvalnošću iznizao Čičikov tolike zahvale, da se je Manjilov smeo, sav se zacrvenio i samo odmahivao glavom, da nije, a na kraju tek izrekao, da to nije baš ništa, ali on bi zaista želieo dokazati čime srdačnu težnju, magnetizam duše; a umrle su duše u neku ruku — trice i kučine.

— Nipošto nisu trice i kučine, — reče Čičikov i stisne mu ruku.

Izvije mu se sada jako dubok uzdah. Čini se da je bio raspoložen za srdačne izlive; izgovori nakraju čuvstveno i izrazito ove reči:

- Da vi znate koliku ste uslugu ovim naoko tricama i kučinama iskazali čoveku bez roda i plemena! I zaista, šta li ja nisam pretrpeo! Kao kakva barka nasred divljih valova...Koliko sam gonjen i vitlan bio, koliki sam jad okusio! A rad čega? Rad toga jer sam se držao istine, jer mi je savest bila čista, jer sam priskakao i udovici bez ikoga igde, i jadnoj siroti!...

I on obriše rupcem suzu što mu je vrcnula na oko.

Manjilov se sav tronuo. Dugo su prijatelji stiskivali jedan drugomu ruke i dugo su ćuteći gledali jedan drugomu u oči, u kojima su se videle suze što im naviru. Manjilov ne htede nikako ispustiti ruku našega junaka, nego ju je vatreno stiskivao da onaj nije više znao kako bi ju oslobodio. Na kraju u je polako izvuče, primeti da ne bi bilo loše kad bi se što pre sklopio kupovinski ugovor, a dobro bi bilo kad bi on sam krenuo u grad; onda uzme šešir i stane se opraštati.

— Šta? Vi bi već da odete? — reče Manjilov, koji se je odjednom trgnuo i skoro se uplašio.

U taj mah uđe u kabinet Manjilova.

— Lizanjka, — reče joj Manjilov nekako samilosno: — odlazi nam Pavel Ivanovič!

— Zato jer smo dosadili Pavlu Ivanoviču, — odgovori Manjilova.

— Gospođo! Ovde, — reče Čičikov: — ovde, evo gde, — i on položi ruku na srce: jest, ovde će prebivati prijatnost toga vremena što sam proveo s vama! I verujte, ne bi mi bilo većega blaženstva nego da živim s vama, ako ne u jednoj kući, barem u najbližem susedstvu.

— A znate, Pavel Ivanovič, — reče Manjilov, kojemu se je jako svidela ta misao: — bilo bi zaista lepo kad bi živeli tako zajedno, pod jednim krovom ili u seni kakvoga bresta, da filozofiramo o čemugod, da zaronimo!...

— O, to bi bio rajski život! — reče Čičikov uzdahnuvši. — Zbogom, gospođo! — nastavi, prilazeći Manjilovoj k ručici. — Zbogom, prepoštovani prijatelju! Ne zaboravite mi molbu!

— O, budite uvereni! — odgovori Manjilov. — Ne rastajem se s vama na duže nego na dva dana.

Odu svi u jedaću sobu.

— Zbogom, mili mališi! — reče Čičikov, kad je smotrio Alkida i Temistokljusa gde se zabavljaju nekakvim drvenim husarom, koji nema više ni ruke ni nosa. — Zbogom, malonje. Oprostite mi što vam nisam donesao poklon, jer ja, priznajem, nisam ni znao da li vi živite na svetu; ali sada ću vam, dok dođem, svakako doneti. Tebi ću donieti sablju.Hoćeš sablju?

— Hoću, — odgovori Temistokljus.

— A tebi bubanj. Je li, tebi bubanj? — nastavi Čičikov, sagnuvši se k Alkidu.

— Pupan, — odgovori šaptom Alkid, a oborio glavu.

— Dobro, doneću ti bubanj, — divan bubanj! Sve će da ori trr... r... tra-ta-ta, ta-ta-ta...Zbogom, duško! Zbogom! — Poljubi ga u glavu i okrene se k Manjilovu i njegovoj ženi s tihanim smehom, s kakvim se obično obraćaju roditeljima da im pokažu kako su nevine želje njihove dece.

— Zbilja, ostanite, Pavel Ivanovič, — reče Manjilov, kad su već svi izišli na stepenice. Pogledajte, kakvi su oblaci!

— To su mali oblačići, — odgovori Čičikov.

— A znate li vi put k Sobakjeviču?

— To bih da vas zapitam.

— Dozvolite, odmah ću reći vašemu kočijašu.

Sada Manjilov isto onako ljubazno razloži stvar kočijašu i jedan put mu dapače reče: v i . Kad je kočijaš čuo da treba proći dva zakretaja, a istom na treći zakrenuti, reče: »pogodićemo, vaše blagorodstvo«, i Čičikov se odveze, praćen dugo naklonima i rupcima, kojima su mahali domaćin i domaćica, propinjući se na prste.

Dugo je Manjilov stajao na stubama i pratio očima bričku što se udaljuje, pa i kad mu je ona nestala iz vida, sve je još stajao i pušio lulu. Nakraju ode u sobu, sedne na stolicu i oda se mislima, radujući se u duši što je gostu pribavio malen užitak. Onda mu misli pređu neopazice na druge stvari i zanesu se najzad Bog ih znao kuda. Premišljao je o sreći prijateljskoga života, o tom kako bi lepo bilo živeti s prijateljem na obali koje reke, onda mu se stao graditi na toj reci most, onda ogromna kuća s takvim visokim belvederom, da se otud može videli čak i Moskva, i tamo da pije naveče pod vedrim nebom čaj i raspravlja o kakvim ugodnim stvarima; onda da se je s Čičikovim dovezao na krasnim kočijama u neko društvo, koje opčarava ugodnim ophođenjem, te da je car doznao za toliko prijateljstvo njihovo i imenovao ih generalima; a dalje, na kraju, Bog bi znao šta je bilo, no on nije više ni sam mogao razabrati. Odjednom mu sve sanjarije prekine čudna molba Čičikovljeva. Misao o toj molbi nikako nije mogao prokuhati u glavi: kakogod ju prevrtao, nikako nije mogao objasniti ju sebi, pa je sve sedeo i pušio lulu i to se oteglo do same večere.

                                                                          

nastavci: Romani u nastavcima 

Obraćenica , Stefan Hertmans ( Jupiterova planina 1. )

  Godine 2016. belgijski pisac Stefan Hertmans objavio je De bekeerlinge, istorijski roman na holandskom, preveden i na engleski (od Davida McKaya) kao The Convert, uz neke pohvale ('budući klasik', rekao je Neil Mukherjee u Guardianu, 'majstorska knjiga o sećanju', New York Times). Roman je, kako piše u naslovu, inspiriran istinitom pričom, pričom koja će biti poznata mnogima od onih koji poznaju istoriju istraživanja Genize – onom o prozelitkinji koja se udala za Židova iz Narbonnea, pričom izloženom uglavnom u velikom pergamentnom pismu, TS 16.100 . 

      Dokumenat TS 16.100 je jedinstven po tome što je inspirirao ne samo naučnu raspravu, već i snažnu književnu raspravu. (vidi-  opširnije) 

Jupiterova Planina

1. 

Rano je jutro, prve zrake sunca tek se pomaljaju iznad planinskog grebena. 

 Kroz prozor koji gleda u dolinu vidim kako se iz daljine približava dvoje ljudi. Mislim da se ovamo spuštaju s visina Saint-Huberta, s kojeg se mogu videti i vrh Mont Ventoux kao i dolina Monieuxa; nakon njega neko su vreme morali hodati kroz retku hrastovu šumu na visoravni kojom lunjaju vukovi. 

 Slavna Rocher du Cire - strma, monumentalna litica na kojoj se visoko i nedostižno roje pčele, a kamen na letnom suncu sjaji se od meda koji doslovno kaplje sa stiene - stoji nepristupačno i osamljeno, masiv potonuo u jutarnju maglu. Sve je to videlo ono dvoje i ćutke prošlo pored toga.

   Svetlo pada postrance na još minijaturne likove. Mukotrpno se spuštaju s tačke gde sad iznad doline poput psa čuvara bde imanje La Plane, vijugavim putem koji vodi na levu obalu reke - njima je to desna strana jer hodaju uzvodno. Pojavljujući se i nestajući ukazuju se između stabala ili se skrivaju iza njih. Zatim stižu do otvorenih travnjaka na padinama i nešto brže se spuštaju. Odande mogu videti kako se napola dovršeni toranj pojavljuje na visokoj kamenoj gromadi, poput putokaza koji uleva poverenje. Kako se sunce još malo uspelo i obasjalo dolinu ispod njih, vide kako se selo razdanjuje; budući da su sve kuće građene prirodnim kamenom i u svitanje se gotovo ne daju razaznati, čini se kao da se selo nekim čudom oslobodilo iz stene i poprimilo oblik zahvaljujući svetlu. Kao da je neko povukao veliki zastor i otkrio uspavani pejsaž.

    Plavetnilo svitanja brzo nestaje. Žutosivi tonovi počinju prevladavati. Poslednje oblake toplina zraka pretvara u divovske, nežne oblutke na ljubičastom nebu; iznad korita reke diže se beli veo koji naočigled isparava. Jato ptica pčelarica već leti iznad krovova.

     Kad se ono dvoje približi još nekoliko stotina metara, vidim da muškarac hoda pomoću grubog drvenog štapa. Žena šepa, hodanje joj očito teško pada. Oboje izgledaju izmučeno. Je li žena uganula nogu na nekoj od grubih staza u planinama ili je boli zbog grebanja obuće i dugotrajnog, teškog hodanja? Podesim dvogled te vidim da je i u visokoj  trudnoći. Muškarac nosi široku tuniku, a na glavi primitivan šešir. S vremena na vreme pomaže ženi da nešto prekorači tako što je primi za lakat. Drugi muškarac s velikom vrećom na leđima pojavi se iza njih. Prati ih u stopu, a sa sobom vodi mulu.

      Kad su danas ustali? Je li ih ispod nekog stabla probudila hladnoća? Jesu li se probudili u nekom svratištu? U veličanstvenoj tišini proletnog jutra još pevaju slavuji u grmlju pored reke. Čuju se do ovamo; ispuštaju melodiozne, sulude tonove. Kad se sunce posve uspne iznad planine, iznad grbavih hrastova sova bešumno otplovi i nestane do sledeće večeri. Bezvremena tišina; udaljeno zavijanje vuka; monotono dozivanje kukavice koja leprša iznad samotnih šuma kod Saint-Jeana. Priroda miriši božanski u ranim satima, odiše nadzemaljskom lepotom. Ovog proletnog jutra sve perunike su rastvorene, divlje trešnje cvatu, ružmarin je pun malih svetlih cvetova, aroma timijana pojavljuje se s toplinom rose. Toplina rose, Hamutal: ženino židovsko ime prođe mi kroz glavu.

  Znam ko su oni. Znam pred kim beže.

    Poželim im poželeti dobrodošlicu ovde u kući, ponuditi ih nečim okrepljujućim što još možda ne poznaju, na primer  šoljom kafe. Gde bi trebali stanovati, sad kad njihova kuća već hiljadu godina ne postoji, a srednjovekovni deo sela nestao je ispod trave i grmlja? Za nekoliko trenutaka mogu se toliko prepasti prvog automobila da im srce stane, zbog čega bi mlada žena mogla prerano roditi. Par se dovukao do mog sela.

    Trgnem se iz sanjarenja. Zatvaram prozor, naložim peć za sveže jutarnje sate, pristavim vodu za kafu. Tu i tamo osetim glup poriv da pogledam kroz prozor. Sunčeve mrlje pomiču se preko starih ploča na podu; dan je prazan i tih.

                                                        * **

     Ovo selo nekad se zvalo Jupiterova planina - Mons Jovis. Nakon neolitskih naseobina u špiljama nešto dalje odavde, ovde se davno pre početka računanja vremena prvo grubo kamenje naslagalo jednio na drugeo. Slika se gubi u tami vremena, ali može se osetiti u najstarijim kućama gore smeštenog, u ruševine pretvorenog sela. U staroj kapelici na rubu klanca jednom je pronađen kamen s latinskim natpisima, posvećen Marsu Nabelcusu, božanstvu koje su poštovali Rimljani u ovom kraju.

    Tokom srednjega veka primitivne kuće bile su raštrkane između teško dostupnih stena i mladih hrastova, zaštićene visokom liticom, prirodnim zidom od gotovo stotinu metara. Ponekad se još može nabasati na stare podrume usred suve trave, žbunja i timijanom obraslih stena. Mračni otvori mirišu po plesni i zemlji, čak i za vrućih dana. Ovde, ovo divlje mesto puno kupina i sasušene grahorice na kojem danju često sanjarim, nekad je bilo prostorija u kojoj se rađalo i umiralo. Oko desetog veka izbile su razmirice zbog dubokih zdenaca koji su se nalazili ispod nekih od podruma. U razdobljima vrućine - zloglasne canicule - voda bi postala bočata i trovala stanovnike. Optuživali bi lutalice i mučili ih, pa makar da se očuva sećanje na prinošenje žrtve. Onde na uzvisini, izložene delovanju rafales, mistrala i tramontane, stajale su trošne građevine leđima bez prozora okrenute vetru, tako da su izdržale vekovima. Nisu se bitno razlikovale od primitivnih kamenih konstrukcija, bories, koje su podizali pastiri u suhoj nizini ili u hrastovim šumama. Već su se tad u kamenu pravila jednostavna okna koja su se zimi mogla zatvoriti krznom vuka ili lisice, ponekad napetim svinjskim mehurom.

    Srednjovekovne kuće bile su građene na uskim parcelama na nestabilnom tlu. Teški i bez reda nagomilani, debeli su se zidovi naslanjali jedni na druge. Vekovima su postajali viši, ali znanje o gradnji nije evoluiralo s njima. Zato su se od kasnog osamnaestog veka mnoge kuće jednostavno urušile. Ruševine su se preobrazile u slikovite hrpe kamenja, obrasle divljom lozom koja u septembru poprimi krvavo crvenu boju. Preostale kuće odavno se naslanjanju na svoja uska, teška pročelja kao starci na štap. Izdržale su vekovima zahvaljujući popravcima. Prašnjavo vezivno sredstvo od gline i peska zamenjeno je cementom. Stare hrastove grede i improvizovani potpornji ojačani su betonom, kuće drže na okupu čelične šipke koje prolaze kroza zidove, a na krajevima su zašarafljene, pričvršćene elegantnim kovanim prstenima koji ponekad sliče kleštima škorpiona.

                                                               * **

     Shvatljivo je da je dvoje zaljubljenih došlo ovamo. Selo je često bilo utočište putnicima i izbeglicama. Židovi u jedanaestom veku , hugenoti u sedamnaestom. Kad neko mesto stekne glas da je tolerantno, onda se za njega pročuje među ljudima u nevolji. Na početku osamnaestog veka, kad je selo u analima zabileženo imenom Monilis, opština je brojila gotovo hiljadu stanovnika. Uske su ulice bile prepune, mračne i turobne za teških zima na sedamsto metara nadmorske visine, ali hladne tokom dugih vrućih leta. U jarcima ključala je kaljuža kojom se hrane štakori. Oni pak hrane buve, a one kugu. Tokom četrnaestog veka u regiji su opisani prvi slučajevi kuge. Četiri veka posle, tokom velike epidemije koja je uvezena preko Marseillea, podignuti su zidovi protiv kuge, strogo nadzirani debeli slojevi grubog škriljevca pored kojih bi ubili izbjeglice ako bi pokušali proći mimo čuvara. Pljačkaši leševa vrzmali su se oko raštrkanih mrtvaca kako bi im oduzeli poslednju imovinu. Namazali bi se mešavinom timijana, ružmarina, lavande i kadulje. Praznoverje bi odradilo ostalo: mešavina je navodno štitila pljačkaše od zaraze. Jednom sam čuo kako je neka starica tu sad već klasičnu mešavinu začina nazvala les quatre bandits. Kugin zid nalazi se svega nekoliko kilometara dalje, obrastao travom i dračem.

    Ovaj grubi kraj bio je ponosan i vekovima se opirao centralizmu Pariza. Stanovništvo je sve više bilo mešano. Španci, Marokanci i Talijani, mornari koji bi zalutali iz Marseillea i začeli decu s lokalnim lepoticama sa suhih, osamljenih planina. Suznih očiju siromasi su na proletnom vetru sedeli među perunikama, makovima i rietko posijanim pirom. Njihova deca imala su iskrivljena gruba stopala, prodoran pogled i hrapavu kožu. Ponekad bi banda pljačkaša prošla kroz selo, ponekom bi pastiru tresnuli glavom o zid, silovali nekoliko žena i uzeli, čim bi strah zavladao selom, što god bi hteli. Zatim bi nestali preko planinskog hrpta i prepustili selo vetru, suncu, tišini, strahu i molitvama.

     Tako je selo, poput lutalice iz starih vremena, ušlo u dvadeset i prvi vek. Gotovo se ništa nije promenilo; u rana jesenja jutra pastiri još uvek prolaze glavnom ulicom sa svojim stadima iz kojih isparava toplina, zvuk finih kopita i tiha zvonjava zvonaca u raznim tonalitetima nisu bitno drugačiji od vremena kad je Vergilije pisao svoje pastirske pesme; na asfaltu ostaje trag brabonjaka i pramenova vune dok životinje zbijaju redove, a janjad divlje skače. Poštanski službenik pušeći cigaretu mirno čeka u malom kombiju dok stado ne izađe iz sela. U staroj romaničkoj crkvi nedeljom se još uvek služi misa. Vernici pevaju pomalo krivo, kao što i priliči pobožnoj pastvi. Zimi je selo ponekad danima zatrpano snegom. Stanovnici tad žive od zaliha u podrumima i zamrzivačima. Tokom dugih vrućih leta priroda je teška i očaravajuća, suša iscrpljuje tlo, bere se lavanda, a miris paljevine širi se po visoravni dok se dragoceno ule cedi iz biljaka. Prelazna razdoblja su najlepša; zemlja tad predahne, a divlje pčele zuje u lozi. Jednom prilikom razmišljalo se o tome da se kroz klanac prethistorijskog izgleda, uz vijugavo korito reke, postavi železnička pruga kako bi selo postalo lakše dostupno niže smeštenoj nizini; ubrzo se od toga odustalo zato što se pokazalo da je teško čak i konjem prokrčiti put. Tek od devedesetih godina prošlog veka visoravan je postala lako dostupna zahvaljujući autoputu preko hiljadu metara visokog grebena Les Abeilles.

    Dani ne poznaju sate. Možeš netremice promatrati sunčevu mrlju koja se pomiče grubim podom, svojevrsno drhtavo belo svetlo, a u kasno poslepodne popne se uza

zid pre nego što nestane. Ništa se nije dogodilo, to je sav događaj s kojeg ne možeš maknuti pogled. Vreme ide svojim tokom.

                                    

                                   

                           nastavci: Romani u nastavcima 

John Green, Gradovi na papiru ( Sat dvanaesti .- Sat dvadeset prvi )

 

Sat dvanaesti  

  Sati je 2:40 ujutro. Lacey spava. Radar spava. Ja vozim. Cesta je pusta. Čak je i većina vozača kamiona otišla na spavanje. Prođu minute, a da nevidimo svetla koja bi dolazila iz suprotnog smera. Ben me održava budnim brbljajući sa mnom. Razgovaramo o Margo.  

  “Jesi li uopšte razmišljao kako ćemo zapravo naći Agloe?” pita me.  

  “Hm, znam otprilike na kojoj bi se raskrsnici  morao nalaziti”, kažem. “A to ti i nije ništa više od obične raskrsnice.”  

  “A ona će biti na prvom uglu, sedi onde na prtljažnik svoga auta, podbočila je bradu i čeka te?”  

  “To bi svakako bilo praktično”, odgovaram.  

 “Buraz, moram ti reći da sam malo zabrinut da ćeš, ono – ako svene bude onako kako si planirao – biti stvarno razočaran.”  

  „Samo želim pronaći“, kažem, jer to zaista želim. Želim da bude na sigurnom, živa, pronađena. Da se ​​struna ne prekine. Ostalo je manje važno.  

  „Da, ali – ne znam“, kaže Ben. Mogu osetiti njegov pogled i kako se pretvara u Ozbiljnog Bena. „Samo – samo upamti da se ponekad ono što misliš o osobi ne podudara s onim što ona zapravo jeste. Recimo, ja sam uvek mislio da je Lejsi tako seksi i tako kul, ali sada kad sam s njom... nije to isto. Ljudi su drukčiji kad ih možeš pomirisati i videti izbliza, znaš?”  

  „Znam to“, kažem. I zaista znam koliko sam dugo o njoj imao potpuno pogrešnu predodžbu.  

  „Samo kažem da je pre bilo lako da mi se Lacei sviđa. Lako je kadt i se sviđa neko izdaleka. Ali kad je prestala biti ta divna, nedostižna lutkica, i šta ja znam, i počela biti, ono, sasvim obična devojka s čudnim odnosom prema hrani, i hirovita i pomalo sklona zapovedanju – e onda mi se zapravo počela sviđati jedna sasvim druga osoba.”  

  Osećam kako mi se obrazi žare. „Hoćeš reći da se meni Margo zapravo ne sviđa? Nakon svega ovoga – nakon što sam već dvanaest sati u ovim kolima, ti misliš da mi zapravo nije stalo do nje jer ja ne...”, tu sam se zaustavio. „Misliš da mi, zato što imaš devojku možeš s visoka držati lekcije? Ponekad si stvarno takav...”  

  Prestanem govoriti, jer u krajnjem dosegu prednjih svetala vidim stvar koja će me uskoro ubiti. Na autoputu stoje dve krave, nesvesne toga gde su. Iznenada su izronile pred nama, šarulja je u levoj traci, a u našoj ogromno stvorenje, široko koliko i naš kombi, stoji potpuno nepomično, okrenutom unazad, i procenjuje nas bezizražajnim pogledom. Krava je savršeno bela, to je veliki beli zid od krave, na koji se ne popeti, ispod kojeg se ne možemo provući, koji ne možemo zaobići. Možemo samo u njega udariti. Znam da je i Ben vidi, jer čujem kako je prestao da diše.   

      Kažu da ti u takvim trenutcima ceo život proleti pred očima, ali meni se to ne događa. Ništa mi nije pred očima osim tog nemoguće velikog volumena snežnog krzna, sada samo sekundu daleko od nas. Ne znam šta da učinim. Ne, nije u tome problem. Problem je u tome da se nema šta učiniti, osim udariti taj beli zid i ubiti i njega i nas, oboje. Nagazio sam na kočnicu, ali više iz navike nego iz nade u spas: ovo se apsolutno ne može izbeći. Dižem ruke s volana. Ne znam zašto činim, ali podižem ruke i predajem se. Glavom mi lete najbanalnije misli na svetu: da ne želim da se ovo dogodi. Ne želim umreti. Ne želim da moji prijatelji umru. I biću iskren, dok se vreme usporava i dok su mi ruke u zraku, dobijam priliku za još jednu misao, i pomišljam na nju. Krivim je za ovu ludu fatalnu trku – za to što nas je navela na rizik, što me pretvorila u takvog glupana koji je spreman ostati budan celu noć i voziti prebrzo. Da nije nje, sada ne bih bio blizu smrti. Bio bih kod kuće, kao i uvek, i bio bih na sigurnom, i učinio bih ono što sam oduvek želio: odrastao bih.  

     Nakon što sam digao ruke od upravljanja našom lađom, iznenađeno sam što vidim nečiju tuđu ruku na upravljaču. Počinjemo skretati pre nego što sam i shvatio zašto, a tada shvatam da Ben vuče volan prema sebi i skreće nas u beznadnom pokušaju da izbegne kravu, i već smo u ztraci za zauistavljanje, a onda na travi. Čujem kako gume proklizuju dok Ben odlučno i brzo okreće volan u suprotnom pravcu. Prestajem gledati. Ne znam jesu li mi oči zatvorene ili su jednostavno prestale gledati. Želudac i pluća mi se sudaraju. Nešto oštro pogađa mi lice. Zaustavljamo se.  

     Ne znam zašto, ali diram lice. Pogledam ruku i vidim krvavi trag. Opipavam  podlaktice, obujmim samog sebe rukama, ali samo da se uverim jesu li mi ruke još uvek na mestu. I jesu. Gledam noge.  Tu su. Ima i stakla. Gledam naokolo. Razbijene boce. Ben gleda u mene. Ben dira svoje lice. Izgleda u redu. Opipava se kao što sam to i ja činio. Udovi su mu na broju. Bezizražajno me gleda. U retrovizoru vidim kravu. A onda sa zakašnjenjem Ben zavriši. Bulji u mene i vrišti, usta su mu širom otvorena, a krik koji ispušta dubok je, grlen i prestravljen. Onda prestane. Nešto sa mnom nije u redu. Osećam slabost. U prsima kao da mi gori. Držao sam dah celo vreme. Osećam se puno bolje nakon što ponovo počinjem da dišem . Udisaj kroz nos, izdisaj kroz usta.   

“Ko je ozleđen?!” viče Lacei. Otkopčala je pojaseve i oslobodila se iz svog ležećeg položaja pa se naginje prema zadnjem sedištu. Okrenem se i vidim da su se zadnja  vrata sama otvorila i na trenutak mislim da je Radar ispao iz auta, ali onda se i on uspravi. Opipava lice ikaže: „Dobro sam. Dobro sam. Jeste li vi dobro?”  

  Lacei čak i ne odgovara; samo skoči napred, između Bena i mene. Naginje se preko kuhinje i gleda u Bena. Kaže: „Mili, jesi li ozleđen?“ Oči su joj prepune suze, kao bazen u kišnom danu. A Ben kaže:„Dobro sam dobro sam Kkrvari.”  

     Onda se Lejsi okrene prema meni; znam da ne bih trebao plakati, ali svejedno plačem, ne zato što me nešto boli, nego zato što sam uplašen, i što sam bio pustio volan, a Ben nas je spasio, i sada je tu i ta devojka koja me gleda, gleda me na majčinski način, pa iako me to ne bi trebalo raznežiti, ipak me raznežuje. Znam da posekotina na mom licu nije ozbiljna i to im pokušavam reći, ali ne mogu prestati plakati. Lacei mi pritišće posekotinu svojim prstima, tankim i mekanim, i viče Benu da nađe nešto za previjanje, i tada mi stavlja malu poderinu s konfederacijske zastave na obraz, desno od nosa. Kaže: „Samo je drži čvrsto; dobro je, boli li te još negde?” Ja kažem da ne boli. Tada primetim da motor i dalje radi, i da je auto u brzini, a stoji samo zato što još uvek pritišćem kočnicu. Prebacim ga u ler i ugasim motorni. Kad ga ugasim, čujem da curi tekućina – više teče nego što kapa.  

  „Trebali bismo izaći“, kaže Radar. Držim komadić zastave Konfederacije na licu. Zvuk tekućine koja teče iz auta još uvek se čuje.  

  „To je benzin! Eksplodiratće!“ viče Ben. Otvara suvozačka vrata i beži u panici. Preskače drvenu ogradu i kida preko pokošenog polja s balama sena. I ja izlazim, ali ne baš u takvoj žurbi. Radar je takođe vani, i dok Ben ruši sve brzinske rekorde, Radar se smeje. „To je pivo“,kaže.  

  “Šta?”  

  „Sve pivske boce su se razbile”, kaže i pokažem glavom prema rastvorenom frižideru iz kog teče zapenušava tečnost.  

 

      Pokušavamo dozvati Bena, ali on nas ne čuje jer je previše zauzet vrištanjem: "EKSPLODIRAĆE!" i trčanjem preko polja. Maturska mutoga leprša u sivom svitanju i povremeno otkriva golo koščato dupe. 

    Okrećem se i gledam prema autoputu  jer čujem da se približava neki auto. Biela zver i njena pegava prijateljica ležerno su se odgegale do sigurnosti suprotne  trake za zaustavljanje, još uvek savršeno spokojne. Okrenuvši se, vidim da je kombi naslonjen uz samu ogradu. 

    Procjenjujem štetu, a Ben se konačno dovuče do auta. Dok smo se okretali, mora da smo zakačili ogradu, jer je na kliznim vratima duboko udubljenje, tako duboko da ako pogledaš izbliza, možeš videti unutrašnjost kombija. Ali osim tog oštećenja sve ostalo izgleda u redu. Nema drugih udubljenja. Stakla nisu razbijena. Gume nisu probušene. Obiđem auto da zatvorim stražnja vrata i promotrim 210 razbijenih boca piva, iz kojih se još uvek penuša. Lacei dođe do mene i prebaci mi ruku preko ramena. Oboje zurimo u zapenjeni potok što otiče u drenažni jarak ispod nas. “Šta se dogodilo?” pita. 

    Kažem joj: bili smo već mrtvi, a onda je Ben uspeo da zaokrene auto na pravi način, baš kao neka briljantna vozačka balerina. Ben i Radar uvukli su se pod kombi. Ni jedan ni drugi nemaju pojma o automobilima, ali pretpostavljam da ih to smiruje. Ispod auta izviruje rub Benove toge i njegovi goli listovi.

 “Stari”, viče Radar. „Izgleda da je sve u redu.”

 „Radare“, kažem, „auto se zavrteo nekih osam puta. Naravno da nije u redu.” 

“Pa čini se u redu”, kaže Radar. 

“Hej”, kažem i hvatam Bena za njegove Nev Balance tenisice.

“Hej, izlazi van.”

Ben hitro ispuza ispod auta, a ja mu pružim ruku da ustane. Ruke su mu crne od automobilskog maziva. Privučem ga i čvrsto zagrlim. Da mu nisam prepustio upravljanje vozilom i da ga on nije tako vešto preuzeo, sigurno bih sada bio mrtav.

 „Hvala ti“, kažem tapšući ga po leđima, verovatno malo prejako.„Bilo je to najbolje upravljanje vozilom sa suvozačkog sedišta koje sam ikada video.” 

Lagano me pljesnuo svojom masnom rukom po neozleđenom obrazu. „Učinio sam to da bih spasio sebe, ne tebe“, kaže. „Veruj mi kad kažem da mi ti nijednog trena nisi bio na pameti.” 

Nasmejem se. „Ni ti meni“, kažem. 

    Ben me gleda, u uglu usana titra mu jedva primetan osmeh, a onda kaže: „Mislim, bila je to prokleto velika krava. Pre kopneni kit nego krava.” Nasmejem se. 

    Sad već i Radar isplazi ispod auta. „Stari, stvarno mislim da je sve u redu. Mislim, izgubili smo samo pet minuta. Nećemo trebati ni povećavati putnu brzinu.” 

     Lejsi naškubljenih usana gleda udubljenje na kombiju. “Šta misliš?" pitam je. 

     “Idemo”, kaže. 

     “Idemo”, glasa i Radar. 

Ben napuše obraze i ispusti glasan izdah. „Uglavnom zato što se neznam odupreti pritisku: idemo.”

     „Idemo“, kažem. „Ali nema šanse da više vozim.” 

    Ben uzima ključeve od mene. Ukrcavamo se. Radar usmerava auto prvo uz mali nasip, a onda natrag na međudržavni autoput. Između nas i Agloea još je 872 kilometa. ra 

  Sat trinaesti 

       Svakih nekoliko minuta Radar kaže: „Ljudi, sećate se kako smo, ono, svi bili na korak do smrti, a onda je Ben zgrabio volan i izbegao mega enormnu strašnu kravu, zavrteo auto kao one šoljice u Diznilendu, i ipak nismo poginuli. Lejsi se naginje preko kuhinje, ruka joj je na Benovom kolenu, i kaže: „Mislim, stvarno si heroj, shvataš li to? Za ovakve stvari se dobijaju odlikovanja .”

      „Već sam ovo rekao, ali reći ću ponovo: nisam imao na umu nikoga od vas. Samo. Sam. Hteo. Spasiti. Svoje. Dupe.” 

„Lažljivče jedan. Ti preslatki hrabri lažljivče”, kaže ona i poljubi ga u obraz. 

Radar kaže: „Hej, ljudi, sećate se onda kako sam, ono, bio vezan sa dva  pojasa na zadnjem sedištu i kako su se vrata rastvorila i sva piva izletela van, a ja sam preživeo potpuno neozleđen? Kako je to uopšte moguće ?” 

„Hajde, igrajmo metafizičku verziju ja vidim, kaže Lacei. “Ja vidim svojim malim okom herojsko srce, srce koje ne kuca samo za sebe, nego za čitavo čovečanstvo.” 

„NIJE DA SAM SKROMAN. ALI JEDNOSTAVNO NISAM HTEO TEK TAKO UMRETI”, Ben uzvikuje. „Ljudi, sećate se li se kad smo, ono, pre dvadeset minuta bili u kombinaciji, i kad na neku foru nismo izginuli?” 

Sat četrnaesti 

      Nakon prvog šoka počinjemo čistiti. Pokušavamo nagurati što je moguće više ostataka stakla razbijenih Bluefin boca na komade papira i skupiti ih u vrećicu koju ćemo posle baciti. Tepih u autu natopljen je lepljivim Mountain Devom, Bluefinom i dijetnom kolom, a mi to pokušavamo osušiti s nekoliko salveta koje imamo. Bilo bi u najmanju ruku potrebno ozbiljno pranje auta, ali pre Agloea za to nećemo imati vremena. Radar je istražio koliko će je koštati neizbežna zamena bočne ploče: 300 dolara plus bojenje. Trošak ovog putovanja nezaustavljivo raste, ali ja ču ga nadoknaditi radom u tatinoj kancelariji  ovog leta; u svakom slučaju, to je mala otkupnina za nekoga kao što je Margo. 

     Sunce nam izlazi s desne strane. Lice mi i dalje krvari.  Zastava Konfederacije zalepila mi se za ranu i više je ne moram sam držati. 

Sat petnaesti 

       Retka hrastova šumica zaklanja čist pogled na polja kukuruza, koja sežu sve do horizonta. Pejsaž  se menja, ali ništa se drugo ne menja. Veliki međudržavni put kao što je ovaj učinio je da čitava zemlja izgleda isto: McDonald's, BP-ove benzinske stanice , Vendi's. Znam da je do nešto što bih verovatno trebao da mrzim i čeznem za onim smireni mstarim vremenima kada se na svakom uglu susretao s mesnim posebnostima – ali šta je, tu je. Meni se ovo sviđa. Volim doslednost. Sviđa mi se to što se mogu odvesti petnaest sati od kuće, a da se svet oko mene gotovo ne promeni. Lacei me dvostruko opasuje na stražnjem sedištu. „Potreban ti je odmor”, kaže. „Proživeo si teške trenutke.” Začuđujuće je da me niko još nije okrivio što nisam bio aktivniji u borbi s kravom. 

     Dok tonem u san, čujem ih kako jedni druge nasmejavaju – ne razaznajem reči, čujem samo ritam govora, uzlazne i silazne kadence zadirkivanja. Sviđa mi se to osluškivanje, to ležanje na travi. I odlučim da ćemo, ako stignemo tamo na vreme, a ne nađemo je, učiniti baš to:vozićemo se oko Catskillsa i pronaći mesto ugodno za sedenje i dangubljenje, besposličarićemo na travi, razgovarati, pričati viceve. Možda je moja potpuna uverenost da je živa učinila sve to ponovo mogućim – čak i ako nikada ne nađem dokaz za to. Gotovo da mogu zamisliti sreću i bez nje, zamisliti da sam je u stanju pustiti da ode, i biti zadovoljan osećajem da nam je korenje povezano, pa makar nikada više ne video tu vlat trave. 

Sat šesnaesti 

Spavam. 

Sat sedamnaesti 

Spavam. 

Sat osamnaesti 

Spavam. 

Sat devetnaesti 

      Budim se. Radar i Ben glasno se prepiru oko toga koje ime dati  autu. Ben bi ga hteo nazvati Muhammed Ali, jer baš kao i Muhammed Ali, i kombi primi udarac, ali nastavlja dalje. Radar kaže da se auto ne može nazvati prema istorijskoj osobi. On misli da se treba nazvati Lurlene, jer to zvuči baš dobro. 

“Želiš ga nazvati Lurlene ?” pita Ben, a glas mu se podiže od užasa na samu pomisao. “Zar ovo siroto vozilo nije pretrpelo dovoljno neprilika?” 

Otkopčam jedan pojas i sednem. Lacey se okrene prema meni.“Dobro jutro”, kaže. “Dobro došao u slavnu državu New York.”

 “Koliko je sati?”

 “Devet i četrdeset dva.” Kosa joj je svezana u rep iz kojeg su ispali kraći pramenovi. “Kako si?” pita ona. 

“Uplašen sam”, odgovorim joj. 

Lacey mi se osmehne i kimne. “Da, i ja takođe. Kao da ima previše stvari koje bi se mogle dogoditi, a da bismo na sve bili spremni.”

“Da”, kažem.

“Nadam se da ćemo ti i ostati prijatelji tokom ovog leta”, kaže. Iz nekog razloga da mi pomogne. Nikad ne možeš znati kada ćeš ti nešto biti od pomoći.

Radar upravo govori da bi se auto trebao zvati Siva guska. Malo se nagnem napred kažem: “Zvrk.

Što ga jače zavrtiš, to dalje stigne.”

Ben kimne. Radar se okrene. “Mislim da bi ti trebao biti službeni imenovatelj stvari.”

Sat dvadeseti

     Sedim u prvoj spavaćoj sobi s Lacey. Ben vozi. Radar je navigator. Spavao sam kad su prošli put zaustavili, ali setili su se uzeti kartu New Yorka. Agloe nije označena, no severno od Roscoea samo je pet ili šest raskršća. New York sam uvek zamišljao kao ogroman i beskrajan megapolis, ali ovde vidim samo bujne, blage brežuljke na koje se moj kombi junački uspinje na putu prema svome odredištu. Kad se javi zastoj u razgovoru i Ben krene rukom prema prekidaču na radiju, ja kažem:“Idemo, metafizička igra pogađanja!”

    Ben kreće. “Ja vidim svojim malim okom nešto što volim.”

“Ah, znam”, kaže Radar. “To je okus tvojih jaja.”

"Ne."

“Okus penisa?” pogađam ja.

“Ma ne, idiote”, kaže Ben.

“Hmm”, kaže Radar. “Da nije miris jaja?"

“Tekstura jaja?" pokušam ja.

“Ma dajte, vi mamlazi, nema to nikakve veze s genitalijama. Lacey?

“Je li to osjećaj da si upravo spasio tri života?”

“Ne. Mislim da vam je ponestalo ideja.”

“U redu, što je to?”

„Lejsi“, kaže Ben. Vidim da gledam u retrovizoru.

“Mutavče”, kažem. “Ovo je navodno metafizička verzija. Ja vidim ono što ti ne vidiš. Mora biti nešto što se uopšte ne može videti.”

“Baš to mislim”, kaže Ben. “Ono što mi se zaista sviđa Lacey, ali ne vidljiva Lacey.”

„Ah, povraća  mi se“, kaže Radar, ali Lejsi otkopča svoj pojas i nagne se napred preko kuhinje, kako bi mu šapnula nešto na uho. Ben nato porumeni.

“Okej, obećavam da ja neću biti tako otrcan”, kaže Radar. “Ja vidim svojim malim okom nešto što svi ovde osećaju.”

Nagađam: “umor?” “Ne, ali izvrstan pokušaj.”

Lacey kaže: “Je li to onaj čudni osećaj koji se javlja od previše kofeina kad misliš da ti ne lupa samo srce, nego čitavo telo?”

“Ne. Bene?”

“Hm, osećamo li svi da nam se piša ili samo ja?”

“Kao i uvek, to si samo ti. Još pokušaja?” Svi ćutimo. “Ispravan odgovor je da svi osećamo da ćemo biti sretniji nakon a cappella izvođenja pesme ‘Blister in the Sun’.”

A tako i jest. Koliko god da sam bez sluha, i ja pevam, glasno kao i svi ostali. A nakon što smo završili, kažem: “Ja vidim svojim malim okom jednu sjajnu priču.”

Neko vreme niko ništa ne govori. Čuje se samo zvuk Zvrka koji proždire cestu grabeći nizbrdo. A onda, nakon nekoliko trenutaka, Ben kaže. “Ovu priču, zar ne?”

Kimnem potvrdno.

“Da”, kaže Radar. “Ako ne umremo, biće to vraški dobra priča.

Biće još bolje ako je pronađeno, mislim, ali ne kažem ništa. Ben uključi radio i nađe stanicu s rock-baladama uz koje možemo pevušiti.

                                   

nastavci; Romani u nastavcima