Agata Kristi, Velika četvorka ( Prvo poglavlje, Neočekivani gost )

PRVO POGLAVLJE
Neočekivani gost

       Sretao sam i ljude koji uživaju u prelascima kanala; ljude koji jednostavno mirno sede u naslonjačima na palubi i, kad brod pristane u luci, pričekaju da baci vez, zatim pokupe svoje ~stvafi i iskrcaju se bez ikakve gužve. Meni to nikad -nije uspevalo. Od trenutka kad bih se ukrcao na brod uvek sam imao osećaj da je vreme prekratko za bilo šta. Pomicao bih kovčege s jednog na drugo mesto a kad bih silazio u salon na ručak, pohlepno bih proždirao hranu uz neugodan osećaj da bi brod mogao iznenada pristati dok sam još u potpalublju. Možda mi je to ostalo još iz rata, od onih kratkih dopusta kad se činilo toliko važnim izboriti mesto uz sam izlaz i naći se među prvima koji se iskrcavaju, kako ne bih potratio dragocene minute trodnevnog ili petodnevnog odmora.

      Tog julskog  jutra, dok sam stajao uz ogradu i promatrao kako se približavaju doverske bele stene, divio sam se ljudima koji su mirno sedeli u naslonjačima i ne bi čak niti podigli pogled kad bi se pred njima prvi put pojavio rodni kraj. Ali, ipak bili su drukčiji od mene. Nema sumnje da su mnogi od njih doputovali u Pariz preko vikenda, dok sam ja poslednjih godinu i po dana proveo na ranču u Argentini. Premda sam tamo uspieo i premda smo supruga i ja uživali u slobodnom i lagodnom životu u Južnoj Americi, ipak sam osetio kako mi je nešto stalo u grlu dok sam gledao kako se sve više primiče poznata obala.

      Pre dva dana stigao sam u Francusku, obavio neke nužne poslovne transakcije i sada putujem u London. Trebao bih tamo provesti nekoliko meseci
—dovoljno vremena da potražim prijatelje, a posebno jednog starog prijatelja. Čovečuljka s jajolikom glavom i zelenim očima — Herculea Poirota. Nameravao sam ga potpuno iznenaditi. U poslednjem pismu iz Argentine nije mogao niti naslutiti da se spremam na put—zapravo, to sam odlučio u poslednji tren zbog nekih poslovnih teškoća — i mnogo sam divnih trenutaka proveo zamišljajući kako će se oduševiti i zaprepastiti kad me ugleda.

     Znao sam da najverovatnije neće biti daleko od svojeg sedišta. Davno su prošla vremena kad su ga istrage koje je vodio odvlačile s jednog na drugi kraj Engleske. Pročuo se i proslavio i više nije dopuštao da ga samo jedna istraga ili slučaj potpuno zaokupe. Kako je vreme prolazilo sve je više i više težio da postanei da ga se smatra "savetodavnim istražiocem" —specijalistom kao što je lekar iz Ulice Harlev. Uvek se podsmevao uobičajenoj i opširnoj predstavi o psu tragaču koji se skriva iza predivnih krinki, kako bi ušao u trag kriminalcima, i koji je zastajkivao pokraj svakog otiska stopala kako bi ga izmerio.

    —Ne, moj prijatelju Hastingsu—običavao je govoriti— to prepuštamo Giraudu i njegovim prijateljima. Hercule Poirot služi se vlastitim metodama. Red i metoda, i "male sive moždane ćelije'! Lagodno sedeći u svojim naslonjačima vidimo stvari koje ostali predviđaju i ne zaključujemo naprečac poput mlađahne ždrebadi.
          Ne, gotovo nimalo nije trebalo strahovati da će se Hercule Poirot uputiti negde daleko, u neku zabit. Doputovavši u London, ostavio sam svoj prtljag u hotelu i odmah se odvezao na poznatu adresu. Koje li je to j bolne uspomene probudilo umeni! Jedva da sam pozdravio svoju staru stanodavku a već sam počeo preskakivati po dve stepenice i zakucao na Poirotova vrata.

    —Pa, samo napred—iznutra se začuo poznati glas.

      Ušao sam. Poirot je stajao licem okrenut vratima. U rukama je držao mali kovčežić koji je s treskom ispustio kad me ugledao.
      —Mon ami, Hastings— uzviknuo je.— Mon ami, Hastings.

     I onda, pojurivši napred, snažno me zagrlio. Razgovor nam je tekao nepovezano i nesređeno. Bujice, uţžurbana pitanja, nepotpuni odgovori, poruke moje supruge, objašnjenja o razlozima mojeg puta — sve je to naprosto hrlilo iz nas.
    —Pretpostavljam da je netko u mojim bivšim sobama?—konačno sam izustio kad se Poirot malo sredio.
      —Voleo bih da se mogu opet smestiti ovde.

    Zapanjujućom brzinom promenio mu se izgled lica.

      —Mon Dieu, ali koja chace epouvantable. Izvolite pogledati, prijatelju dragi
   
        Prvi put sam zapravo opazio šta nas okružuje. Naslonjena na zid stajala je golema škrinja pretpovesno ukrašena. Uz nju su bili poredani brojni kovčezi,
uredno složeni po veličini; prvo veliki pa mali. Nesumnjivo se nametao jasan zaključak.

     —Negde idete?
     —Da.
     —A gde?
     —U Južnu Ameriku.
     —Šta?

     —Ma, koje li čudne farse, zar ne? U Rio idem i svakog dana govorim da ništa o tome neću niti natuknuti u pismima — ma, tog iznenađenja kad me ugleda moj vrli Hastings.
    —Ali... kad polazite?
      Poirot je pogledao na sat.
    —Za sat vremena.
     —Verujem da ste jednom prilikom rekli kako vas ništa više neće nagnati da krenete na dugo putovanje preko mora?
         Poirot je samo sklopio oči i slegnuo ramenima.

       —Ne govorite mi o tome, prijatelju dragi. Moj me lekar uverava da se od toga ne umire— i to je samo jedan jedini put; shvatate da se nikad —nikad neću vraćati.
       Gurnuo me je u naslonjač.

  —Dajte, reći ću vam kako se sve to zbilo. Znate li ko je najbogatiji čovek na svetu? Bogatiji čak i od Rockefellera? Abejjvjgnd.

    —Američki kralj sapuna?

      - Tačno. Pristupila mi je jedna od njegovih tajnica. Vrlo vaţžna, kako biste vi rekli, hokus-pokus događaji zbivaju se u vezi s nekom velikom kompanijom u Riju. Želeo je da na samom mestu istražim šta se to zbiva. Odbio sam. Rekao sam da mu mogu, ako mi se iznesu činjenice, ponuditi moje stručno mišljenje. No, odgovorio je da to ne može da učini. Činjenice mogu doznati jedino kad dođem u taj grad. U uobičajenim uslovima, to bi zapravo značilo kraj cele priče. Diktirati Herculeu Poirotu čista je drskost. Ali, ponuđena je svota bila toliko zapanjujuća da sam se prvi put u životu našao na iskušenju samo zbog novca. Koje li zarade —celo bogatstvo! I još me nešto privuklo —vi, prijatelju dragi! Poslednju godinu i po dana proveo sam kao pravi samotnjak. I tako sam pomislio —a zašto ne? Počelo me zamarati to što stalno rešavam budalaste probleme. Postao sam dovoljno slavan. Pa, zašto da ne uzmem taj novac, sredim se i nastanim negde blizu starog prijatelja.
       Zaista me se dojmio taj simboličan izraz Poirotova poštovanja.

   —I tako sam prihvatio—nastavio je.—Za sat vremena trebam stići na feribot. Jedna od onih malih ironija u životu, zar nije tako? No, priznatću vam, Hastings—da ponuđena svota nije bila tako golema, možda bih se i predomišljao jer sam nedavno pokrenuo vlastitu malu istragu. Recite mi što se obično krije pod frazom 'Velika Četvorka'.

   —Pretpostavljam da koren vuče još iz Versajske konferencije, a zatim postoji 'Velika Četvorka' i u svetu filma a pojam, se koristi i za neke manje važne
stvari.
—A tako—rekao je Poirot pomalo zamišljen. —Naišao sam na tu frazu,
znate, pod okolnostima u kojima se ne bi moglo primeniti ni jedno od tih objašnjenja. Čini se da se odnosi na bandu međunarodnih kriminalaca ili nešto slično; jedino...

—Jedino šta? —zapitao sam kad sam osetio da okleva.
—Jedino što imam osećaj da je reč o događaju velikih razmera. To je tek tako neki osećaj, ništa više. Oh, moram se spakovati. Vreme leti.

—Ne idite—pokušao sam ga nagovoriti. —Otkažite svoj aranžman- i krenite istim brodom kojim i ja putujem
—Ah, zar je moguće da ne shvatate? Dao sam reč, shvatite —reč Herculea Poirota. Ništa me, osim Pitanja života i smrti, više ne može zadržati.
—A nije verovatno da će se nešto tako zbiti —promrmljao sam pokajnički. —Osim ako se minutu do dvanaest 'vrata ne otvore i uđe neočekivani gost'.

          Posegnuo sam za starom izrekom sa smehom u glasu, a onda, u nastaloj tišini, obojica smo se uskomešala čuvši glas iz susedne sobe.

—Šta je sad to? —poviknuo sam.
—Ma foi!—uzvratio je Poirot.
—Zvuči i jako podsjeća na vašeg'neočekivanog gosta' u spavaćoj sobi.
—Ali, kako bi iko mogao uči? Jedina vrata vode kroz ovu sobu.
—Sećanje vas odlično služi, Hastings. A sada počnimo dedukovati.
—Prozor! Ali, onda je provalnik? Jako se strmo uspinjao—rekao bih da je to gotovo nemoguće.

      Ustao sam i pošao prema vratima, ali sam zastao na zvuk micanja kvake.

       Vrata su se polagno otvarala. U vratnicama se pojavio čoek. Od glave dopete prekriven blatom i prašinom; mršava i iscrpljena lica. Na trenutak se zagledao u nas, nagnuo ustranu i pao. Poirot je skočio da ga pridrži i obratio mi se.
—Vinjak, brzo.
        Na brzinu sam nasuo malo vinjaka u čašu i pružio je došljaku. Poirot je pomogao čoveku da popije gutljaj-dva i zatim smo ga zajedno podignuli i odneli do kauča. Za nekoliko minuta otvorio je oči i prazna pogleda počeo razgledati uokolo.
—Šta želite, monsieur? —upitao je Poirot. Čovek je pomaknuo usne i progovorio čudnim, mehaničkim glasom.
—G. Hercule Poirot, Ulica Farraway broj 14.
—Da, da. To sam ja.

      Nalikovao je čoveku koji se iznenada prenuo iz sna. Poirot mi je mahnuo da ne govorim. Čovek je nastavio. Govorio je jasnim, visokim glasom i nešto mi je u  njegovom glasu nagovestilo  da citira neki pisani izveštaj ili neko predavanje.

—Li Chang Yena valja smatrati predstavnikom uma Velike Četvorke. On je snaga koja kontroliše i mtivira. Zato sam ga označio i imenovao Brojem Jedan. Broj Dva se retko spominje imenom. Njega se predstavlja slovom "S" s dve okomite poprečne crte —znakom za dolar; takođe i s dve crte i zvezdom. Moglo bi se zaključiti da je reč o američkom građaninu i da predstavlja moć bogatstva. Nema nikakve sumnje da je Broj Tri žena i francuska državljanka. Možda je ona jedna od sirena demimondea, ali ništa se pouzdano ne zna. Broj Četiri.

       Glas mu je na tren utihnuo, a onda se slomio. Poirot se nagnuo prema njemu.
—Da—žustro je dodao —Broj Četiri?

       Oči su mu se usredotočile na došljakovo lice. Činilo se kao da neznanca obuzima neki beskrajan, sveprisutan strah; lice mu se zgrčilo i izobličilo.

—Uništavač—zahroptao je došljak. A onda, u grču, ponovno se onesvestio.

—Mon Dieu!—prošaptao je Poirot. —Znači, imao sam pravo. Imao sam pravo.—Mislite...?Prekinuo me.
—Odnesite ga na krevet u spavaćoj sobi. Nemam ni trenutka vremena, moram uhvatiti voz. Ne mogu reći da to baš ţželim. Oh, samo kad bih ga mogao propustiti čiste savesti! No, dao sam reč. Dođite, Hastings!

        Ostavljajući našeg tajnovitog posetioca na brigu  gospođe Pearson, odvezli smo se i jedva stigli na stanicu na vreme. Poirot je na trenutke ćutao, a zatim postajao brbljiv. Povremeno bi nepomičan sedeo zagledan kroz prozor poput čoveka koji se prepustio nekim snovima i očito nije čuo ni jednu reč od onoga što sam mu govorio. A potom, iznenada živahno i sav u pokretu zasipao bi me nalozima i zapovedima i uveravao kako je nužno da stalno održavamo veze radio telegramima.

       Kada smo prošli Woking, zapali smo u dugu ćutnju. Prema voznom redu voz, naravno, nije trebao stati sve do Southamptona; no, eto, zbog saobraćajnog znaka ipak smo se tu zaustavili.
—Ah! Sacre mille tonnerres!—viknuo je iznenada Poirot.
—Bože, koja li sam budala bio. Konačno mi je postalo jasno. Blagoslovljeni bili sveci koji zaustaviše voz. Iskočite, Hastings, iskočite kad vam kažem.

         U hipu je otvorio vrata odjeljka i iskočio na prugu.

—Bacite kovčege i skočite.

       Poslušao sam ga. U pravi trenutak. Kad sam doskočio, tad je voz ponovno krenuo.
—A sada, Poirot—rekao sam s određenom ljutnjom u glasu—bilo bi lepo da mi kažete šta se to dešava.
—Ugledao sam svetlo, prijatelju dragi.
—To mi doista govori sve—rekao sam.
—Trebalo bi da je tako—rekao je Poirot—ali strahujem, jako strahujem da baš nije tako. Ako možete poneti ove dve škrinje, ja ću nekako ostale kovčege.

          Agata Kristi, Velika četvorka  ( nastavci : Romani u nastavcima )

John Green, Gradovi na papiru ( 25,26,27)

25.

       Zvonjavu sata uvek sam doživljavao kao kaznu, no kako sam osećao da sam sve bliže raspletu tih zavrzlama, činilo mi se kao da se vreme tog utorka zaustavilo. Svi smo bili odlučili otići u trgovački centar odmah nakon nastave, a čekanje je bilo nepodnošljivo. Kad je zvono napokon označilo kraj sata engleskoga, sjurio sam se stepenicam i već sam zamalo bio s druge strane vrata, a onda sam shvatio da ne možemo otići dok Ben i Radar ne dovrše probu s orkestrom. Seo sam ispred prostorije za probe i izvadio pizzu zamotanu u salvetu koja mi je u ruksaku stajala još od ručka. Tek sam pojeo prvu četvrtinu, kad je Lacey Pemberton sela do mene. Ponudio sam joj komad. Odbila je.

        Razgovarali smo o Margo, naravno. To nam je bila zajednička praznina. “Moram samo otkriti mesto”, rekao sam brišući mast s pizze o farmerek. “Ali uopšte nisam siguran jesam li joj išta bliže posle tih pseudovizija. Ponekad mi se čini da smo potpuno skrenuli s puta.”

      “Da, ne znam. Iskreno, na stranu sve drugo, sviđa mi se to što otkrivam neke stvari o njoj. Mislim, one koje nisam znala pre. Nisam imala pojma ko je ona zapravo. Iskreno rečeno, nikad nisam o njoj drukčije razmišljala nego kao o svojoj prekrasnoj i šašavoj prijateljici koja radi sve te prekrasne i šašave stvari.”

       “Tačno, ali ona te stvari nije usput smišljala”, rekao sam. “Mislim, sve njene pustolovine imale su određenu... ne znam.”

      “Eleganciju”, reče Lacey. “Ona je jedina osoba koju znam koja nije, ono, odrasla, a ipak poseduje potpunu eleganciju.”

     “Da.”

      “Pa ju je i teško zamisliti u nekoj jadnoj, neosvetljenoj i prašnjavoj sobi.”

     “Da”, rekoh. “Sa štakorima.”
        Lacey je privukla svoja kolena k prsima i zauzela fetalni položaj. “Bljak, to uopšte nije Margo.”

         Lacey se nekako našla na suvozačkom mestu, iako je bila najniža od nas. Ben je vozio. Uzdahnuo sam poprilično glasno kad je Radar, koji je sedeo pokraj mene, izvadio svoj dlanovnik i počeo raditi na Sverečniku.

        “Samo da izbrišem neko vandalizovanje po stranici o Chucku Norrisu”, reče. “Na primer, iako se slažem s time da je Chuck Norris majstor za stražnji kružni udarac, mislim da nije primereno reći: ‘Suze Chucka Norrisa mogu izlečiti rak, ali nažalost on nikada nije zaplakao.’ Uostalom, brisanje vandalizma zauzima samo četiri posto moga mozga.”

        Znao sam da me Radar samo želi nasmejati, ali ja sam želeo da razgovaramo samo o jednoj stvari. “Nisam uopšte siguran da je ona u nekoj pseudoviziji. Znaš, možda to i nije ono što je mislila spominjući ‘gradove od papira. Ima toliko nagoveštaja za različita mesta, ali ništa određeno.”

        Radar je na trenutak podigao pogled, a zatim ga je ponovo spustio na zaslon. “Lično mislim da je ona negde daleko, na nekom šašavom obilasku usputnih atrakcija te da se prevarila misleći da je ostavila dovoljno jasnih tragova koji će nas dovesti do nje. Mislim da je ona trenutačno, recimo, u Omahi u Nebraski i razgledava najveću loptu od maraka na svetu, ili u Minnesoti proučava najveće klupko konopa na svetu.”

       Ben je pogledao u retrovizor i rekao: “Dakle, ti misliš da je Margo na nekakvom obilasku države u potrazi za različitim najvećim loptama na svetu?” Radar je kimnuo.

        “Pa,” nastavi Ben, “neko bi joj onda trebao reći da se vrati kući, jer upravo ovde, u Orlandu u Floridi, može pronaći najveće lopte na svetu. Smeštene su u poznatom izložbenom mestu, u mojoj mošnji.”

       Radar se smejao, a Ben je nastavio: “Mislim ozbiljno. Moja su jaja tako velika da kad naručuješ pomfrit u McDonald’su, možeš birati kakvu porciju želiš: malu, srednju, veliku i veličine mojih jaja.”

         Lacey ga je presekla pogledom i rekla: “Nije. Primereno

       “Oprosti”, promrmljao je Ben. “Mislim da je u Orlandu. I prati kako je tražimo. I prati kako je njeni roditelji ne traže.”

        “Ja i dalje mislim da je u New Yorku”, reče Lacey.

         “Sve je i dalje moguće”, rekoh. “Po jedna Margo za svakoga od nas – i svaka je više ogledalo nego prozor.”

          Trgovački centar izgledao je kao i pre nekoliko dana. Ben je parkirao, a ja sam ih poveo kroz vrata na guranje do ureda. Kad su svi ušli, tiho sam rekao: “Ne palite još džepne svetiljke. Dajte očima priliku da se prilagode.” Osetio sam nečije nokte kako mi se zarivaju u podlakticu. Šapnuo sam: “U redu je, Lace.”

        “Joj”, rekla je. “Pogrešna ruka.” Bilo mi je jasno da je tražila Bena.

         Prostorija se lagano nazirala, maglovito i sivo. Video sam poredane stolove koji čekaju radnike. Upalio sam džepnu svetiljku, a onda su i ostali to učinili. Ben i Lacey su se držali zajedno, i pošli prema trolovoj rupi kako bi istražili druge prostorije. Radar je krenuo sa mnom prema Margoinu stolu. Kleknuo je da bi izbliza video papirnati kalendar zamrznut na junu.

        Prislanjao sam se na njega, kad sam začuo brze korake kako se približavaju.

       “Neko je ovde,” Ben šapne uzrujano. Sagnuo se iza Margoina stola i povukao Lacey za sobom.

       “Šta? Gde?”

        “U sobi pokraj nas”, izustio je. “Nose maske! Vrlo su službeni! Ja kidam!”

         Radar je uperio svoju bateriju u smeru trolove rupe, ali Ben ju je žustro oborio “Moramo. Nestati. Odavde.” Lacey je gledala u mene razrogačenih očiju i verovatno pomalo ljuta što sam joj obećao lažnu sigurnost.

         “U redu”, prošaptao sam. “U redu, svi van, kroz vrata. Vrlo smireno i vrlo brzo.” Tek sam počeo hodati, kad sam začuo gromki glas: “ko je to tamo?

        Sranje. “Oh,” izustio sam, “samo smo u poseti.” Kako li je samo čudnovato i neuverljivo to zvučalo. Iz trolove rupe dolazila je bela svetlost koja me zaslepila. Mogao je to biti i Bog lično.

         “Koje su vam namere?” u glasu se osećao prizvuk lažnog britanskog akcenta.

         Ben se podigao iza stola i stao pokraj mene. Bio je dobar osećaj znati da nisam sam. “Istražujemo jedan nestanak”, rekao je s velikim samopouzdanjem. “Nismo nameravali ništa polomiti.” Svetlo se utrnulo, pa sam treptao da se oslobodim zaslepljenosti i polako počeo razabirati tri figure, a svaka je bila odevena u farmerke, majicu i na licu imala masku s dva cilindrična filtera. Jedna od njih je povukla masku do čela i pogledala nas. Prepoznao sam ta ravna i široka usta s kozjom bradicom.

         “Gus?” upitno će Lacey ustavši. Bio je to čuvar iz zgrade SunTrusta.

           “Lacey Pemberton, Isuse, šta radiš ovde? I to bez maske? Ovo je mesto prepuno azbesta.”

           “A šta ti radiš ovde?”

              “Istražujem”, rekao je. Ben je nekako skupio dovoljno hrabrosti da pristupi ostalim dečacima i s njima se rukuje. Predstavili su se kao Ace i Tesar. Kladio bih se da su im to bili pseudonimi.

            Privukli smo nekoliko prevrnutih kancelarijskih stolaca, poslagali ih u nešto nalik na krug i seli. “Društvo, jeste li vi potrgali ploču od iverice?” upitao je Gus.

            “To sam bio ja”, objasnio je Ben.

            “Zalepili smo je gore jer nismo želeli da neko uđe. Ako ljudi s ceste otkriju da mogu ući, uskoro bi ovde bila gomila ljudi koja nema veze s istraživanjem. Propalice i narkomani, i slični tipovi.” Istupio sam pred njih i rekao: “Znači, vi ste, ovaj, znali da Margo dolazi ovamo?”

         Pre nego što je Gus odgovorio, Ace je progovorio kroz masku. Glas mu je bio pomalo promenjen, ali razumljiv.

       “Čoveče, Margo je celo božije vreme visila ovde. Mi dolazimo ovamo samo nekoliko puta godišnje, ovdje ima azbesta, a uostalom, ovde i nije tako dobro. A nju smo sretali otprilike, koliko, pa skoro svaki put kad smo dolazili ovamo u poslednjih nekoliko godina. Bila je dobar komad, uh!”

    “Bila je?” upita Lacey naglasivši svoje reči.

     “Pobegla je, zar ne?”

      “Šta znaš o tome?” priupita Lacey.

       “Ništa posebno. Isuse! Video sam Margo s njim pre nekoliko nedelja”, reče Gus kimnuvši prema meni. “A onda sam čuo da je pobegla. Nekoliko dana posle sinulo mi je da bi mogla biti ovde pa smo došli proveriti.”

        “Nikad mi nije bilo jasno zašto toliko voli ovo mesto. Ovde nema ničega”, reče Tesar. “Ovde se nema što istraživati.”

         “O kakvom se istraživanju radi?” upita Lacey Gusa.

         “O urbanom istraživanju. Ulazili smo u napuštene zgrade, istraživali ih i fotografisali. Nismo ništa uzimali; ništa nismo ostavljali. Bili smo samo promatrači.”

         “To je hobi”, reče Ace. “Gus je znao povesti Margo na pokoje istraživačko putovanjce dok smo još išli u školu.”

        “Znala je dobro uočavati, iako je imala samo nekih trinaest godina”, reče Gus. “Mogla se svugde uvući. Tada smo to radili samo povremeno, a sada to činimo tri puta nedeljno. Posvuda ima takvih mesta. U Clearwateru se nalazi napuštena umobolnica. Neverovatna je. Možeš videti gde su vezali ludake i davali im elektrošokove. A malo zapadnije odavde je neki stari zatvor. Ali ona nije bila uistinu predana. Volela je provaljivati na razna mesta, ali onda bi jednostavno poželela onde ostati.”

        “Joj, da, Bože, kako me to znalo živcirati!” dodao je Ace.

         Tesar reče: “Nije čak htela, ono, ni fotografisati. Ni bazati okolo i pronalaziti razne stvari. Samo je htela ući i, ono, sesti. Sećaš se, imala je onu crnu beležnicu? I onda bi sela negde u ugao i pisala, kao da je kod svoje kuće i kao da piše zadaću ili nešto slično.”

         “Iskreno,” reče Gus, “nikada i nije ulovila bit svega toga. Da je to pustolovina. Zapravo se činila poprilično depresivnom.”

     Hteo sam ih pustiti da govore jer sam mislio da mi to što kažu može pomoći da stvorim sliku o Margo. Ali iznenada Lacey ustane i sruši stolicu iza sebe. “I nikada ti nije palo na pamet da je pitaš je zašto je poprilično depresivna. Ili zašto uopšte zalazi na ta jezovita mesta? To te nije zanimalo?” Sad je već stajala iznad njega i urlala, ustao je i on, za pola stope viši od nje, a onda se oglasio i Tesar: “Neka neko smiri ovu glupaču!”

        “E, pa nećeš tako!” povikao je Ben, i pre negoli sam shvatio što se događa, oborio je Tesara, koji je nezgodno pao sa stolice na rame. Ben ga je opkoračio i počeo udarati po njemu, mahnito i nezgrapno; pljuskao ga je i udarao šakama po njegovoj maski vičući: “NIJE ONA GLUPAČA, TI SI GLUPAN!” Ustao sam i uhvatio Bena za jednu ruku, a Radar mu je uhvatio drugu. Odvukli smo ga, ali se on i dalje derao: “Sada sam baš besan! Uživao sam mlateći tog klipana. Hteo bih ga još mlatiti.”

        “Bene,” rekao sam želeći zvučati smireno, poput moje mame, “Bene, u redu je, dokazao si svoje.”

        Gus i Ace podigli su Tesara pa Gus reče: “Isuse Hriste, odlazimo odavde, u redu? Prepuštamo vam ovo mesto.”

       Ace je pokupio svoju opremu za kameru i izvukli su se kroz sporedna vrata. Lacey mi je počela objašnjavati otkud ga poznaje, govoreći: “Bio je maturant kad smo mi bili pr...” Ali na to sam samo odmahnuo. To više ionako nije bilo važno.

         Radar je znao šta je bilo važno. Odmah se vratio do kalendara i pregledavao ga primaknuvši oči na jedva palac od papira. “Mislim da ništa nije bilo napisano na stranici meseca maj”, rekao je. “Papir je dosta tanak i ne vidim nikakve tragove. Ali ne mogu to tvrditi sa sigurnošću.” Otišao je u potragu za drugim tragovima, još sam po snopovima svetla Laceyne i Benove baterije video da se provlače kroz trolovu rupu, a ja sam samo stajao onde u kancelariji, zamišljajući je. Zamišljao sam je kako sledi te momke, četiri godine starije od sebe, u zapuštene zgrade. To je bila Margo kakvu sam ja video. Iako u samim tim zgradama ona nije bila Margo kakvu sam oduvek zamišljao. Dok ostali istražuju, fotografiraju ili skakuću okolo, Margo sedi u uglu i nešto piše.

        Sa susednih vrata Ben je povikao: “Q, imamo nešto."
     Obrisao sam rukavom znoj s lica i poslužio se Margoinim stolom kako bih se podigao. Hodao sam po sobi, provukao se kroz trolovu rupu i krenuo prema tri snopa svetla koja su osvetljavala zid iznad smotanog tepiha.

         “Pogledajte!” reče Ben koristeći snop svetla svoje svetiljke da označi kvadrat na zidu. “Znaš one rupice koje si spominjao?”

         “Da?”

        “Tu su sigurno bile pribodene neke uspomene, razglednice ili slike koje je možda ponela sa sobom, čini mi se, bar prema razmaku između rupa”, reče Ben.

       “Da, možda”, rekoh, “Kad bismo bar pronašli onu beležnicu o kojoj je pričao Gus.”

       “Da, kad je to spomenuo, setila sam se te beležnice”, kazala je Lacey, a snop svetla moje džepne svetiljke osvetljavao je samo njene noge. “Imala je jednu takvu sa sobom celo vreme. Nikad nisam videla da u nju piše, pa sam zaključila da je to bio neki planer ili slično. Bože, nikad je nisam pitala ništa o toj beležnici. A popizdila sam zbog toga na Gusa, koji joj uopšte nije bio prijatelj. A šta sam je ja ikada pitala?”

       “Ionako ti ne bi odgovorila”, rekao sam. Bilo je nepošteno praviti se kao da ne znam da je Margo itekako radila na prikrivanju same sebe.

       Hodali smo uokolo još nekih sat vremena, i baš kad sam pomislio da je ovo putovanje bilo promašaj, svetlo iz moje džepne svetiljke zaustavilo se na brošurama naselja koje su bile složene u kulu kada smo prvi put došli ovamo. Na jednoj brošuri bio je predstavljen Grovepoint Acres. Gotovo sam ostao bez daha kad sam pregledao ostale brošure. Otrčao sam do svog ruksaka pokraj vrata i vratio se s olovkom i beležnicom u koju sam zapisao imena svih naselja iz brošura. Jedno sam odmah prepoznao: Collier Farms – jedna od dve pseudovizije s moga popisa koje još nisam posetio. Završio sam s prepisivanjem imena naselja i vratio beležnicu u ruksak. Neka misle da sam sebičan, ali ako je pronađem, želim da budem sam.


26.


        Čim je u petak mama došla kući s posla, rekao sam joj da idem s Radarom na koncert. Uzeo sam auto i odvezao se prema ruralnom okrugu Seminole da izvidim Collier Farms. Pokazalo se da i sva ostala naselja iz brošura postoje – većina se nalazila u severnom delu grada, koji je već odavno potpuno izgrađen.

        Skretanje za Collier Farms prepoznao sam jer sam postao nekakav stručnjak za uočavanje jedva vidljivih prašnjavih prilaza. No Collier Farms nije bila kao druge pseudovizije koje sam obišao; bila je divlje zarasla, kao da je napuštena već pedeset godina. Nisam znao je li starija od ostalih pseudovizija ili je močvarno zemljište učinilo da sve brže raste, no tek što sam skrenuo na prilaz za Collier Farms, put je postao neprohodan jer ga je prekrio gusti sloj raslinja i trnovitog grmlja.

       Izašao sam iz auta i nastavio pešice. Gusta i visoka trava grebla mi je potkoljenice, a tenisice su mi svakim korakom tonule u blato. Ipak sam se nadao da je ona možda baš ovde negde razapela šator, na malom deliću zemlje dva pedlja iznad svega, da bi se sakrila od kiše. Hodao sam polako, jer ovde se moglo videti puno više toga nego na drugim mestima i bilo je više mesta za skrivanje, a osim toga znao sam da je ova pseudovizija imala direktnu vezu s trgovačkim centrom. Tlo je bilo tako gusto da sam se morao kretati polako dok sam upijao taj novi pejsaž, proveravajući svaki ugao, dovoljno velik da se neko u njega sakrije. Na kraju ulice u blatu sam ugledao belo-plavu kutiju od kartona, i na trenutak mi je izgledala kao ona kutija za energetske pločice koju sam pronašao u trgovačkom centru. Ali, ne. Bila je to trula kartonska ambalaža za dvanaest limenki piva. Vratio sam se do kombija i krenuo prema mestu koje se zvalo Logan Pines, dalje na severu.

         Trebalo mi je sat vremena da dođem tamo, i sada sam već bio blizu zaštićene šume Ocala, koja je bila izvan okruga Orlanda. Prešao sam tek nekoliko kilometara, kad me nazvao Ben.

         “Šta ima?”

         “Zbrisao si u one gradove na papiru?” pitao me.

       “Da, uskoro sam kod zadnjeg za koji znam. Još ništa.”

        “Slušaj, buraz, Radarovi roditelji morali su iznenada otići izvan grada.”

        “Je li sve u redu?” pitao sam. Znao sam da su Radarovi baka i deda jako stari i da žive u staračkom domu u Miamiju.

        “Da, pazi sad ovo: znaš onog frajera iz Pittsburga koji ima drugu po veličini zbirku crnih Dedova Božićnjaka?”

        “Da?”

        “Odapeo je.”

        “Ma šališ se.”

         “Buraz, ne bih se šalio sa smrću kolekcionara crnih Dedova Božićnjaka. Imao je aneurizmu, pa su Radarovi roditelji odleteli u Pennsylvaniju kako bi otkupili njegovu zbirku. Ovo nam je prilika da pozovemo neke ljude.”

       “ko to mi?”

        “Ti, ja i Radar. Mi smo domaćini.”

      “Ne znam”, rekao sam.

       Nastupila je pauza, a onda me Ben nazvao punim imenom. “Quentine,” rekao je, “znam da je želiš pronaći. Znam da ti je ona najvažnija. I to je u redu. Ali, ono, maturiraćemo za nedelju dana. Ne tražim da odustaneš od potrage. Tražim samo da dođeš na tulum sa svoja dva najbolja prijatelja koje poznaješ gotovo pola svoga života. Tražim od tebe da provedeš dva-tri sata pijući slatkasta vina kao prava dobra devojčica, a onda da sledeća dva-tri sata kroz nos povraćaš prethodno spomenuta vina. Posle se možeš vratiti pretraživanju napuštenih projekata stambene gradnje.”

        Smetalo me što je Ben želeo razgovarati o Margo samo ako je to uključivalo pustolovinu koja bi mu se svidela, i što ja smatrao da sa mnom nešto nije u redu jer sam usredotočen na nju više nego na svoje prijatelje, ali ona je nestala, a ne oni. No Ben kao Ben, kao što bi to Radar rekao. Ionako nakon Logan Pinesa nisam imao više šta da pretražujem. “Moram otići još na to poslednje mesto i onda ću doći.”

         Budući da je Logan Pines bila poslednja pseudovizija u središnjoj Floridi, ili barem poslednja za koju sam znao, polagao sam mnogo nade u to mesto. No dok sam s džepnom svetiljkom u ruci lunjao po jednoj i jedinoj slepoj ulici, nisam video nikakav šator. Nije bilo ni logorske vatre. Ni omota od hrane. Ni traga ljudima. Nije bilo ni Margo. Sve što sam pronašao bio je jedan jedini betonski temelj ukopan u blato. Ali na njemu nije bilo ništa sagrađeno, ostala je samo iskopana rupa u zemlji, nalik na razjapljena usta mrtvaca, koju je prekrivalo grmlje i trava do struka. Ako je i želela da vidim ta mesta, nisam nikako mogao da dokučim zašto. A ako je Margo otišla u neku od pseudovizija da se nikad ne vrati, mora da je znala za mesto koje nisam otkrio u celoj svojoj istrazi.

* * *

        Trebalo mi je sat i po da se dovezem natrag do Jefferson Parka. Auto sam parkirao ispred kuće, presvukao se u polo-majicu i u svoje jedine dobre farmerke prošetao od Jefferson Waya do Jefferson Courta, a zatim skrenuo desno u Jefferson Road. Nekoliko je automobila već bilo poređano s obe strane Jefferson Placea, Radarove ulice. Bilo je tek osam i četrdeset pet.

         Otvorio sam vrata na kojima me dočekao Radar s punim naramkom gipsanih crnih Dedica.

        “Moram skloniti sve ove lepe primerke”, rekao je. “Ne daj Bože da se koji polomi.”

         “Trebaš pomoć?” pitao sam. Radar je mahnuo glavom prema dnevnom boravku, gde su sa svake strane kauča bili stolovi na kojima su se nalazila po tri niza rasklopljenih babuški u obliku crnog Dedice. Kad sam ih sklopio, nisam mogao ne primetiti da su zaista prekrasni – rukom obojeni i s mnogo izvanrednih detalja. Nisam to rekao Radaru, više zbog straha da bi me mogao nasmrt prebiti lampom u obliku crnoga Deda Božićnjaka iz dnevne sobe.
     Odno sam babuške u spavaću sobu za goste u kojoj je Radar pažljivo sklanjao Dedice u komodu.

     “Znaš, kad ih vidiš ovako sve zajedno, moraš se zapitati na koji način mi zamišljamo svoje mitove.”

      Radar je zakolutao očima. “Da, uvek me zatekne to pitanje o tome kako zamišljam svoje mitove dok svakoga jutra jedem žitarice s prokletom žlicom u obliku crnoga Deda Božićnjaka.”

        Osetio sam ruku na ramenu i kako me okreće. Bio je to Ben koji se ubrzano meškoljio nogama kao da mu se piški, ili tako nešto. “Poljubili smo se. Ono, ona je mene poljubila. Pre desetak minuta. Na krevetu Kad a rov ih roditelja.”

         “To je odvratno”, rekao je Radar. “Nemojte se drpati na krevetu mojih roditelja.”

         “Mislio sam da si to prerastao”, rekoh, “kad si već postao takav svodnik i to.”

         “Začepi, buraz, izvan sebe sam”, rekao je gledajući me ukrštenim očima. “Mislim da nisam tako dobar.”

       “U čemu?” “U ljubljenju, mislim, ovih proteklih godina se ona puno više ljubila nego ja. Ne želim biti tako loš da me nogira. Ali tebe cure puše”, obratio mi se, a to je bila istina ako pod curama mislimo na cure iz školskog orkestra. “Buraz, tražim savet od tebe.”

         Bio sam u iskušenju spomenuti sve silno Benovo laprdanje o raznim načinima na koje bi on okrenuo različita tela, ali sam samo rekao: “Koliko znam, postoje dva osnovna pravila: 1. Ne grizi bez dopuštenja, i 2. Ljudski je jezik poput wasabija: vrlo je moćan pa ga valja upotrebljavati štedljivo.”

         Benove su oči panično sevnule. Trgnuo sam se i rekao: “Stoji iza mene, je l’ da?”

        “Ljudski je jezik poput wasabija”, oponašala me Lacey dubokim, glupavim glasom za koji sam se nadao da nije nalik na moj.

         Okrenuo sam se. “Naime, ja mislim da je Benov jezik poput kreme za sunčanje”, rekla je. “Dobra je za zdravlje i može se slobodno upotrebljavati.”

          “Upravo sam si povratio u usta”, rekao je Radar.

         “Lacey, jednostavno si me nekako lišila želje da nastavim”, dodao sam.

         “Želeo bih da to mogu prestati zamišljati”, reče Radar.

        “Sama ideja je toliko uvredljiva da je zapravo ilegalno izgovarali na televiziji reči jezik Bena Starlinga”, rekao sam.

         “Kazna za kršenje toga zakona je ili deset godina zatvora ili jedno kupanje jezikom Bena Starlinga”, rekao je Radar.

       “Svi bi,“ rekoh.

          “Izabrali”, smešeći se doda Radar.

          “Zatvor”, dovršili smo rečenicu zajedno.

         A onda je Lacey poljubila Bena pred nama. “O, Bože!” rekao je Radar mašući rukama ispred njegove face. “O, Bože. Slep sam. Slep sam.”

         “Molim vas, prestanite”, rekao sam. “Uznemirili ste crne Dedice.”

         Zabava je završila u službenom dnevnom boravku na drugom spratu Radarove kuće, gde se naguralo nas dvadeset. Naslonio sam se na zid, glava mi je bila palac od portreta crnoga Dedice na baršunu. Radarovi su imali jednu od onih ugaonih  garnitura i svi smo se nagurali na nju. Pivo je bilo u hladnjaku pokraj televizora, ali niko nije pio. Umesto toga, svi su pričali priče jedni o drugima. Većinu priča već sam čuo ranije – priče o kampiranju orkestra, priče o Benu Starlingu, priče o prvim poljupcima – ali Lacey nije čula još nijednu, pa su tako i dalje bile zabavne.

       Uglavnom ih nisam slušao, sve dok mi se Ben nije obratio: “Q, kako ćemo se pojaviti na dodeli diploma?”

         Smijuljio sam se i rekao: “Golih guzica ispod halja.”

       “To!” Ben je gucnuo malo Dr. Peppera.
       “Ja neću ni poneti odeću da ne zaribam stvar.”

           “Neću ni ja. Q, zakuni se da nećeš poneti odeću.” Nasmejao sam se. “Časna reč.”

         “Ja sam za”, dobacio je naš prijatelj Frank. A zatim je sve više ekipe podržalo tu ideju. Cure su se iz nekog razloga protivile.

         Radar se obratio Angeli: “Tvoje odbijanje ove ideje uzdrmaće temelje naše ljubavi.”

        “Ne razumeš ti to”, rekla je Lacey. “Nije da se mi bojimo, nego smo već odabrale haljine.”

         Angela je pokazala na Lacey. “Upravo tako”, dodala je “Nadajte se da neće biti vetrovito.”

         “Nadam se da će baš biti vetrovito”, rekao je Ben. “Najveće svetske lopte vole propuh.”

       Lacey je rukom pokrila lice, posramljena. “Biti s tobom je pravi izazov”, rekla je. “Ima svojih prednosti, ali je izazov!” Nasmejali smo se.

       To sam najviše voleo kod svojih prijatelja: sedenje i pričanje priča. Priče o prozorima i priče o ogledalima. Samo sam slušao – priče u mojoj glavi i nisu bile tako smešne. Nisam mogao prestati razmišljati kako škola i sve drugo završava. Zato sam radije stajao podalje od  garniture i promatrao ih – bila je to tuga koja mi nije smetala, pa sam samo slušao i dopustio svoj sreći i tuzi zbog završetka da uđu u mene, i u svom kovitlanju jedna drugu naizmence oštre. Osećao sam kao da mi se pluća širom otvaraju, ali ne na neki neugodan način.

          Otišao sam nešto pre ponoći. Neki su ostali i duže, ali do tada sam smeo biti vani, a i nije mi se više ostajalo. Mama je spavala na kauču, ali se prenula čim me videla: “Jesi li se zabavio?”

          “Da”, rekao sam. “Bilo je super!”

            “Baš kao i ti”, rekla je mama smešeći se. Taj njezin komentar bio mi je urnebesan. Ustala je i privukla me k sebi pa poljubila u obraz. “Stvarno sam sretna što sam tvoja mama”, rekla je.

          “Hvala”, rekoh.


* * *

           Otišao sam u krevet s Whitmanom i otvorio knjigu na delu koji mi se svideo pre i u kojem on sve vreme provodi osluškujući operu i ljude.

          Nakon sveg tog osluškivanja, on piše: “Tuče me gorka i ljutita tuča.” To je tako savršeno, pomislih: osluškuješ ljude kako bi ih mogao zamisliti i čuješ o svim strašnim i prekrasnim stvarima koje čine sebi i drugima, ali na kraju to osluškivanje više ogoli tebe nego što ogoli ljude koje pokušavaš osluhnuti.

        Tumaranje po pseudovizijama i pokušaj osluškivanja nje same, sve to ne propituje toliko slučaj Margo Roth Spiegelman koliko propituje mene. Nekoliko stranica dalje, nakon što se naslušao i bio otkriven, Whitman počinje pisati o svim putovanjima koja može izvesti zamišljanjem, niže sva mesta koja može posetiti dok planduje na travi i piše: “Moji dlanovi prekrivaju kontinente.”

         Nastavio sam razmišljati o kartama, na način na koji sam nekada kao dete gledao atlase, kada mi se od samog gledanja u njih činilo kao da sam negde drugde. To je ono što sam trebao napraviti. Trebao sam osluhnuti i zamisliti svoj put prema njezinoj karti.

        Ali nisam li ja to sve već pokušao? Bacio sam pogled na karte iznad svog kompjutera . Pokušao sam nanositi na kartu sva njena moguća putovanja, ali baš kao što strši trava, strši i Margo. Bilo ju je tako teško prikovati kartama. Bila je premalena, a prostor koji su pokrivale karte, bio je prevelik. One su bile više nego gubitak vremena – bile su fizički prikaz neplodnosti cele stvari, moje apsolutne nesposobnosti da dlanovima prekrijem kontinente, da imam um koji ispravno zamišlja.

         Ustao sam, pošao do karata i strgnuo ih sa zida; ekseri su izleteli s papirom i pali na pod. Zarolao sam karte i bacio ih u kantu za smeće. Na putu do kreveta stao sam na ekser, kao neki idiot, i premda sam bio iživciran i iscrpljen, i bez ideja i pseudovizija, morao sam pokupiti sve eksere razbacane po celome tepihu, kako ne bih posle stao na njih. Tako sam želeo drmnuti šakom o zid, ali morao sam pokupiti te proklete eksere. Kad sam ih sve pokupio, vratio sam se u krevet i stisnutih zuba lupio iz sve snage svoj jastuk.

     Ponovo sam pokušao čitati Whitmana, ali nakon tog pokušaja i razmišljanja o Margo, osećao sam se i previše ogoljenim za tu večer. Zato sam odložio knjigu. Nisam se zamarao ustajanjem i gašenjem svetla. Samo sam buljio u zid, a moji su treptaji postajali duži. I svaki put kada bih otvorio oči, tačno sam video gde se koja karta nalazila, četiri rupice činile su pravougaonik, a ostale rupice od eksera bile su naizgled nasumce raspoređene unutar tog pravougaonika. Vidio sam sličnu shemu već negde pre. U praznoj prostoriji iznad srolanog tepiha.

      Karta. S označenim gradovima.



27.


      U subotu sam se probudio u ranu zoru, nešto pre sedam. Začudo, Radar je već bio onlajn.

QUSKRSNUĆE: Mislio sam da još spavaš.

SVEREČNIKOVIĆ96: Ne, čovječe. Budan sam još od šest, prerađujem članak o tom nekom malezijskom pop-pevaču. Angela je još u krevetu.

QUSKRSNUĆE: Opa, spavala je kod tebe?

SVEREČNIKOVIĆ96: Aha, ali moja je nevinost ostala sačuvana. Ipak, u maturskoj noći... možda i bude nešto.

QUSKRSNUĆE: Čuj, sinoć sam o nečem razmišljao. One rupice na zidu u trgovačkom centru – možda su od karte na kojoj su neka mesta bila označena ekserima?

SVEREČNIKOVIĆ96: Nešto kao stanice  na ruti putovanja?

QUSKRSNUĆE: Baš tako.

SVEREČNIKOVIĆ96: Hoćeš da odemo tamo? Samo moram čekati da Ange ustane.

QUSKRSNUĆE: Zvuči dobro.

       Nazvao me u deset. Pokupio sam ga i onda smo se odvezli do Benove kuće, pretpostavljajući da je iznenadni napad jedini način da ga probudimo. Ali čak ni pevanje pesme “You Are My Sunshine” pod njegovim prozorom nije dalo veći rezultat od onoga da je otvorio prozor i pljunuo na nas. “Do podneva ne radim ništa”, rekao je odlučno.

        Tako smo Radar i ja sami krenuli put trgovačkog centra. Putem je brbljao o Angeli, o tome kako mu se sviđa i kako je baš uvrnuto zaljubiti se nekoliko meseci pre nego što će oboje otići na različite koledže, ali bilo mi ga je teško pratiti. Želeo sam tu kartu. Želeo sam videti mesta koja je označila. Želeo sam vratiti one eksere u zidu.

       Prošli smo kroz kancelariju, projurili kroz biblioteku, nakratko zastali da bismo pogledali rupice ispred zida spavaće sobe i ušli u suvenirnicu. Mesto me više uopšte nije plašilo. Kada smo prošli kroz sve prostorije i videli da smo sami, osećao sam se sigurno kao da sam u vlastitoj kući . Ispod pulta s vitrinom pronašao sam kutiju punu geografskih  karata i brošura koje sam prelistavao tokom maturske večeri. Podigao sam je i postavio na ugao azbijene staklene vitrine. Prvo ih je prelistavao Radar, tražeći neku koja ima kartu, a onda sam ih pregledao ja tražeći rupice.

       Kad smo se približili dnu kutije, Radar je izvukao crno-belu brošuru s naslovom PET HILJADA AMERIČKIH GRADOVA. Izdala ju je 1972. kompanija Esso. Dok sam pažljivo razmatao kartu, nastojeći da izravnam pregibe, primetio  sam rupicu u uglu. “Ovo je ta!” povikao sam uzbuđeno. Oko te rupice bila je mala poderotina, kao da ju je neko naglo strgnuo sa zida. Bila je to požutela lomljiva karta, nalik na one u učionicama, na kojoj su bile gusto otisnuto potencijalne destinacije.

       Po stanju u kojem je bila karta zaključio sam da Margo sigurno nije nameravala da to bude trag. Margo je bila previše precizna i sigurna u svoje tragove da bi ovako zamutila vodu. Ovde smo igrom slučaja naleteli na nešto što nije planirala i videvši to, ponovo sam stao razmišljati o tome koliko toga jest planirala.

        I možda je baš to, pomislio sam, ono čime se ovde u tišini i mraku bavila. Putovala je ne mičući se s mesta, kao Whitman, dok se pripremala za pravu stvar.

        Otrčao sam nazad do kancelarije i u stolu pokraj Margoina pronašao hrpu eksera, a onda smo Radar i ja razmotanu kartu pažljivo odneli u Margoinu sobu. Držao sam je prislonjenu na zid dok je Radar pokušavao zabosti eksere u uglove, ali tri od četiri ugla  bila su poderana, kao i tri od pet lokacija, verovatno kada je kartu skidala sa zida. “Malo gore i levo”, navodio me Radar. “Ne, niže. To. Ne miči se.” Konačno smo kartu pričvrstili na zid i počeli uspoređivati rupice na karti s onima na zidu. Lako smo pronašli svih pet lokacija, ali i ovde su neke rupice bile poderane pa je bilo nemoguće odrediti o kojem se TAČNO mestu radi. Šta na karti s pet hiljada gradova i nije bilo nevažno. Natpisi su bili tako sitni da sam morao ustati s tepiha i doslovce zabiti nos u kartu da bih pročitao ime mesta. Dok sam diktirao imena gradova, Radar ih je na svom dlanovniku upisivao u Sverečnik.

      Dve rupice bile su netaknute: jedna je po svoj prilici pokazivala Los Angeles, iako su u južnoj Kaliforniji gradovi tako gusto načičkani da su njihova imena često bila otisnuta jedno preko drugog. Druga sačuvana rupica bila je usred Chicaga. Ona koja je označavala New York bila je poderana, a sudeći po mestu rupe u zidu, trebala je obeležiti jedan od pet okruga New York Cityja.

         “Poklapa se s onim što već znamo.”

          “Da”, rekao sam. “Ali, za Boga dragoga, gde je New Yorku? To je pitanje.”

       “Mora da nam je nešto promaknutlo”, rekao je Radar. “Neki nagoveštaj, aluzija na neko mesto. Koje su ostale tačke?”

         “Još je jedna u državi New York, ali nije blizu grada. Mislim, svi su ti gradovi minijaturni. Mogao bi to biti Poughkeepsie ili Woodstock ili Catskill Park.”

         “Woodstock”, rekao je Radar. “To bi moglo biti zanimljivo. Ne bi se baš moglo reći da je Margo hipi, ali širi oko sebe tu neku vibru nesputanog duha.”

       “Ne znam”, rekao sam. “Poslednja je ili u samom Washingtonu, ili u Annapolisu, ili u Chesapeake Bayu. Ali i ta zapravo može označavati svašta.”

        “Bilo bi puno lakše kad bi na karti bila samo jedna rupica”, rekao je Radar zlovoljno.

        “Verovatno putuje od mesta do mesta”, rekao sam. “Skita se na večnom putovanju.”

         Seo sam na tepih dok mi je Radar čitao o New Yorku, o gorju Catskill, o glavnom gradu, o koncertu u Woodstocku 1969. Činilo se da ništa nije od pomoći. Osećao sam se kao da smo odsvirali svoje i na poslednjoj struni i ništa nismo našli


         Nakon što sam odvezao Radara doma, poslepodne sam proveo kod kuće, čitajući “Pesmu o meni” i učeći preko volje za završne ispite. U ponedeljak sam imao matku i latinski, verovatno dva najteža predmeta i nisam mogao priuštiti da ih potpuno ignorišem. Učio sam celu subotnju veče i veći deo nedelje, a onda mi je, neposredno posle večere, na pamet pala jedna ideja u vezi s Margo pa sam prekinuo prevođenje Ovidija i ulogirao se na Instant Messenger. Video sam da je Lacey onlajn. Istina da sam njezino korisničko ime tek nedavno saznao od Bena, ali zaključio sam da je već dovoljno dobro poznajem da joj mogu poslati poruku.

QUSKRSNUĆE: Ćapo, ja sam,

Q. KOSTRETIPEPEO: Ćao!

 QUSKRSNUĆE: Jesi li ikad razmišljala o tome koliko je vremena Margo potrošila da bi sve ovako pomno isplanirala?

KOSTRETIPEPEO: Da, kako je ono u supi ostavila testeninu u obliku slova pre odlaska u Mississippi i kako te navela na trgovački centar.

QUSKRSNUĆE: Da, to nisu stvari koje možeš smisliti za deset minuta.

KOSTRETIPEPEO: Misliš na beležnicu.

QUSKRSNUĆE: Baš na nju.
KOSTRETIPEPEO: Da, razmišljala sam o tome danas jer sam se setila kako je kad smo zadnji put išle u kupovinu gurala tu beležnicu u svaku torbu koja bi joj se dopala, kao da hoće biti sigurna da može stati unutra.

QUSKRSNUĆE: Voleo bih imati tu beležnicu.

KOSTRETIPEPEO: Da, ali verovatno ju je ponela sa sobom.

QUSKRSNUĆE: Da. Nije bila u njenom ormariću?

KOSTRETIPEPEO: Ne, samo udžbenici, uredno složeni kao i uvek.


       Učio sam za stolom i čekao da se i ostali pojave onlajn. Uskoro se pojavio Ben, pa sam ga pozvao da se dopisuje sa mnom i s Lacey. Uglavnom su razmenjivali poruke njih dvoje – ja sam kao nešto prevodio – sve dok se nije ulogovao Radar i pridružio nam se. Tada sam odložio olovku, za večeras je bilo gotovo s prevođenjem.

SVEREČNIKOVIĆ96: Danas je neko iz New Yorka preko Sverečnika pretraživao Margo Roth Spiegelman.

TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Možeš li videti odakle iz New Yorka?

SVEREČNIKOVIĆ96: Nažalost ne.

 KOSTRETIPEPEO: Onde još ima plakata u nekim prodavaonicama ploča. Verovatno je neko hteo otkriti ko je ona.

SVEREČNIKOVIĆ96: Pa da. Zaboravio sam na to. Dođavola!

QUSKRSNUĆE: Hej, nisam sasvim u toku jer sam na onoj stranici koju mi je Radar pokazao i koja slaže rute između mesta koja je Margo označila. TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Link?

 QUSKRSNUĆE: thelongwayround.com

 SVEREČNIKOVIĆ96: Imam novu teoriju. Pojaviće se na maturi i sedeće u publici.

 TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Ja se držim stare teorije da je negde u Orlandu i da nas sve skupa zafrkava i uživa što je opet centar univerzuma.

KOSTRETIPEPEO: Bene!

TOJEBILAINFEKCIJABUBREGA: Oprosti, ali potpuno sam u pravu.

      Nastavili su u istom stilu, govoreći svako o svojoj Margo, a ja sam pokušavao na karti odrediti rutu. Ako nije hela da ova karta bude trag a poderane rupice govorile su mi da nije – onda imamo sve tragove koje nam je nameravala ostaviti, čak i pokoji više. Dakle, imao sam sve što mi je trebalo. A ipak sam se osećao još jako daleko od nje.

John Green, Gradovi na papiru ( nastavci : Romani u nastavcima )

John Green, Gradovi na papiru ( 22,23,24 )

22.
       U mom snu njezina je glava bila na mojem ramenu, a ja sam ležao na leđima. Između nas i betonskog poda nalazio se samo rub tepiha. Njezina je ruka bila prebačena preko mojih prsa. Samo smo ležali onde i spavali. Bože, pomozi mi! Ja sam jedini tinejdžer u Americi koji sanja da spava s devojkama, i to samo spava. A onda je zazvonio moj mobilni. Još je dva puta zazvonio, a onda su ga moje nespretne ruke pronašle na odrolanom delu tepiha. Bilo je 3:18 ujutro. Zvao me Ben.

    “Dobro jutro, Bene”, rekao sam.

        “TOOO!!!!!” odgovorio je vrišteći i odmah sam shvatio da sada nije trenutak da mu pokušam objasniti sve što sam saznao o Margo i kako sam je sve zamišljao. Mogao sam vraški dobro osetiti miris alkohola u njegovu dahu. Ta jedna reč i način na koji ju je izgovorio sadržavala je više oduševljenja nego sve što sam do tada čuo od njega.

       “Pretpostavljam da uživaš na maturskoj večeri?”

      “TOOOOO! Quentine Jacobsene! Najveći američki Quentine! To!” Glas mu se udaljio, ali još uvek sam ga mogao čuti. “Hej, ljudi, zaćutite, stanite, zašćutite – QUENTIN! JACOBSEN! ON JE NA TELEFONU!” U pozadini se začuo glasan usklik, a onda i Benov glas. “To, Quentine! To! Buraz, moraš doći ovamo.”

      “Ge je to ovamo?”

      “Kod Becce. Znaš li gde je to?”

      Naravno, znao sam tačno gde živi. Bio sam u njenom podrumu.

      “Znam gde je to, ali sada je gluvo doba noći, Bene. I ja sam u...”

      “TOOO!!! Moraš odmah doći. Odmah!”

      “Bene, događaju se mnogo važnije stvari”, odgovorio sam.

       “PROGLAŠAVAM TE SVOJIM VOZAČEM!”

       “Šta?”

        “Ti si moj vozač! Da! Ti si kao stvoren za tu ulogu! Baš mi je drago da si se javio! To je mrak! Trebam stići kući do šest! A ti si taj koji će me dovesti. TOOOO!”

       “Možeš li prenoćiti tamo?” upitao sam.

      “NEEEE! Buuuuu. Buuu za Quentina. Hej svi! Buuuu Quentine!” A onda je usledilo zviždanje. “Svi su se napili. Ben je pijan. Lacey je pijana. Radar je pijan. Niko ne vozi. Mora doći kući do šest. Obećao je mami. Buuu za pospanog Quentina! Hura za vozača koji će nas voziti! TOOOO!”

       Duboko sam uzdahnuo. Da se Margo htela pojaviti, došla bi do tri. “Doći ću za pola sata.”

      “TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TO! TOOOOO!!!! TO! TO!”

       Kada sam prekinuo vezu, Ben je još uvek uzbuđeno torokao. Ležao sam još koji trenutak, pokušavajući se naterati da ustanem, a onda sam ustao. Još napola pospan, provukao sam se kroz trolovu rupu do bibliotelke, a zatim sam došao u kancelariju. Otvorio sam stražnja vrata i zaputio se prema autu.

       Stigao sam u Beccino naselje nešto prije četiri. Duž obje strane Beccine ulice bili su parkirani automobili. Pretpostavio sam da bi unutra mogla biti gomila ljudi jer ih je većina došla limuzinama. Našao sam parkirno mjesto blizu LGLP-a.

      Nikad nisam vidio Bena pijanog. U drugom razredu srednje škole popio sam na jednom tulumu orkestra bocu roze vina. Bilo je lošeg okusa, i onda kada mi je prolazilo jednjakom u želudac, i onda kada je izletalo van. Ben je bio taj koji je tada sedeo sa mnom u kupaonici Casey Hiney, dizajniranoj u Winnie Pooh stilu, dok sam ja iz sebe projektilskom brzinom izbacivao ružičastu tekućinu po slici magarca Njara. Mislim da nas je to iskustvo obojicu distanciralo od alkoholnih užitaka. Barem do večeras.

     Bio sam spreman na to da ću zateći Bena pijanog. Bilo je dovoljno ono što sam čuo preko telefona. Nijedna trezna osoba ne bi izgovorila “to” onoliko puta u minuti. Prošao sam pokraj društva koje je pušilo na Beccinom travnjaku i otvorio vrata kuće. Ipak, nisam očekivao da ću zateći Jasea Worthingtona i još dvojicu igrača bejzbola kako naglavce drže Bena obučenog u smoking iznad bačve piva. Cev pivske bačve bila je u Benovim ustima i svi pogledi u prostoriji bili su upereni u njega. Svi su glasno klicali i odbrojavali: osamnaest, devetnaest, dvadeset. Na trenutak sam pomislio da ga – ono – majmuniraju, ili nešto slično. Ali nisam bio u pravu; Ben je sisao tu cev kao da je u bačvi majčino mleko, a tanak mlaz piva cedio mu se s obe strane usta jer se osmehivao. Gomila je oduševljeno vikala: dvadeset tri, dvadeset četiri, dvadeset pet. Očito se događalo nešto izvanredno.

      Sve mi je to izgledalo tako jadno i sramotno. Kao da papirnata deca imaju svoju papirnatu zabavu. Progurao sam se kroz gomilu prema Benu i iznenadio se nabasavši na Radara i Angelu.

    “Do ĐAVOLA, što je ovo?” upitao sam.

    Radar je prestao odbrojavati i pogledao u mene. “To! Stigao je naš vozač! To!”

      “Zašto svi večeras stalno govore ‘to’?”

      “Dobro pitanje”, doviknula mi je Angela. Napuhala je obraze i izdahnula. Bila je uznemirena kao i ja.

     “Dođavola da, to je dobro pitanje!” rekao je Radar držeći u rukama crvene plastične čaše pune piva.

      “Obe su njegove”, smireno mi je objasnila Angela.

       “Zašto ih ti ne voziš kući?” upitao sam je.

      “Hteli su tebe. Mislili su da će te tako dovući ovamo”, rekla je.

         Zakolutao sam očima. I ona je saosećajno zakolutala.

      “Stvarno ti se sviđa”, rekao sam pokazujući glavom prema Radaru, koji je držao oba piva iznad svoje glave i opet se pridružio odbrojavanju. Svi su izgledali tako ponosni što uopšte još mogu brojiti.

      “Čak je i sad divan”, odgovorila je.

       “Odvratno”, rekao sam.

       Radar me lagano gurnuo jednom pivskom čašom. “Vidi ti našeg prijatelja Bena! On je neka vrsta autističnog mudraca kada je u pitanju bačvostoj. Očito želi postaviti svetski rekord, ili nešto slično.”

      “Štoa je bačvostoj?” upitao sam.

       “Pa ovo”, rekla je Angela i pokazala prstom u Benovu smjeru.

       “Oh, pa dobro, to je – mislim, koliko teško može biti visiti tako naglavce.”

       “Očito jest, kad je istorijski rekord Winter Parka šezdeset dvije sekunde”, objasnila je. “Postavio ga je Tony Yorrick, a to je onaj ogromni momak koji je diplomirao kad smo mi bili prvaši. Sada igra američki nogomet za Floridsko sveučilište.”

       Želeo sam da Ben obori rekord, ali se nisam mogao pridružiti skupini koja je glasno odbrojavala: pedeset osam, pedeset devet, šezdeset, šezdeset jedan, šezdeset dva, šezdeset tri! A zatim je Ben izvukao cev iz usta i vrisnuo: “TOO! JA SAM NAJVEĆI! UZDRMAO SAM SVET!” Ja se i neki igrači bejzbola okrenuli su Bena i sada su ga nosili na ramenima. On me tada ugledao, upro prstom u mene i pustio najglasniji i najstrastveniji zvuk koji sam ikada čuo: “TOOOO!!!!!!”. Mislim da ni nogometaši koji pobede na Svetskom prvenstvu nisu toliko uzbuđeni.

       Ben je skočio s ramena bejzbolaša i napravio nespretan čučanj, tako da je zateturao dok se dizao. Obgrlio me rukom oko ramena. “TO!” opet je rekao. “Quentin je ovde! Velika faca! Hajde, jedan uzvik za Quentina, najboljeg prijatelja jebenog svetskog prvaka u ispijanju piva naglavce!” Jase me protrljao po temenu i rekao: “Ti si zakon, Q!”, a onda mi je Radar šapnuo na uho: “Usput, ova ekipa nas doživljava kao narodne junake. Angela i ja došli smo s nekog afterpartija zato što mi je Ben rekao da ću biti dočekan kao kralj. Mislim, izvikivali su moje ime. Očito ovde svi misle da je Ben urnebesan, ili tako nešto, zato smo im se i mi svideli.”

      Radaru, a i svima ostalima, samo sam rekao: “Vau.” Ben se okrenuo na drugu stranu i video sam kako je zgrabio Cassie Hiney. Stavio je svoje ruke na njezina ramena i rekao: “Moja je pratilja zamalo proglašena kraljicom maturske zabave”, a Cassie je rekla: “Znam. To je odlično”, a Ben je rekao: “Svakoga dana poslednje tri godine želeo sam te poljubiti”, a Cassie je rekla: “Mislim da bi sada trebao”, a onda je Ben rekao: “TO! To je mrak!” Ali nije poljubio Cassie, nego se okrenuo prema meni i rekao: “Cassie me želi poljubiti!” Ja sam odgovorio: “Aha”, a Ben je rekao: “To je tako mrak.” A zatim je izgleda zaboravio i na mene i na Cassie, kao da je ideja o ljubljenju Cassie Hiney bila bolja nego što bi moglo bili ljubljenje.

  Cassie mi je rekla: “Ovaj tulum je sjajan, zar ne?” Ja sam rekao: “Je”, a ona je rekla: “Ovo je, ono, potpuna suprotnost tulumima koje organizira orkestar, ne?” Ja sam opet rekao: “Je”, a ona je rekla: “Ben je luđak, ali volim ga.” Ja sam rekao: “Je.” Zatim je Cassie dodala: “K tome ima tako zelene oči”, a ja sam odgovorio: “Uh-uh”, a ona je rekla: “Svi kažu da si ti zgodniji, ali meni se više sviđa Ben”. Ja sam rekao: “Okej”, a ona je opet ponovila: “Ovaj tulum je tako sjajan, zar ne?” I ja sam opet rekao: “Je”. Razgovor s pijanom osobom je kao razgovor s izrazito sretnim, mentalno zaostalim trogodišnjakom.

    Čim je Cassie otišla od mene, prišao mi je Chuck Parson. “Jacobsene” rekao je hladnokrvno.

      “Parsone”, odgovorio sam.

      “Obrijao si mi jebenu obrvu, zar ne?”

      “Ustvari, nisam je obrijao”, odgovorio sam. “Koristio sam kremu za depiliranje.”

      Gurnuo me prilično snažno posred prsnog koša. “Stvarno si seronja”, rekao je, ali se i nasmiejao. “Za takvo štoa treba imati muda, frende. I sada izigravaš velikog mangupa i slične brije. Mislim, možda sam pijan, ali nekako volim to tvoje seratorsko dupe.”

      “Hvala ti”, odgovorio sam. Osećao sam se beskrajno daleko od ovih glupih priča u stilu srednja-je-škola-gotova-i-sada-trebamo-pokazati-da-se-zapravo-u-dubini-duše-volimo. Koja glupost. Zamislio sam Margo na ovoj zabavi ili na hiljasdama sličnih zabava. Praznih očiju. Zamišljao sam je kako sluša Chucka Parsona koji nešto trkelja i razmišlja o svojim planovima, putovima u život i putovima u smrt. Mogao sam zamisliti oba puta s jednakom jasnoćom.

     “Hoćeš pivo, kurcoljupče?” upitao me Chuck. Gotovo sam bio zaboravio da se nalazi pokraj mene, ali miris pića u njegovom dahu podsetio me na njegovu prisutnost. Odmahnuo sam glavom i on je produžio dalje.

     Hteo sam ići kući, ali znao sam da ne mogu požurivati Bena. Ovo je bio verovatno najvažniji dan u njegovu životu. Imao je pravo na takav dan.

      Umesto toga pronašao sam stepenice i spustio se njima u podrum. Bio sam toliko dugo u mraku da sam još jače počeo da žudim  za njim. Poželieo sam leći negde gde je dovoljno tiho i mračno, kako bih mogao maštati o Margo. Ali kad sam prolazio pokraj Beccine sobe, začuo sam prigušene zvukove – bolje rečeno, neko stenjanje – pa sam zastao ispred njezinih odškrinutih vrata.

      Ugledao sam Jasea bez majice i pod njim Beccu, koja ga je obavila svojim nogama. Nisu bili goli, ali to je bilo samo pitanje vremena. Možda bi se bolja osoba okrenula, ali ljudi kao ja nemaju često priliku videti devojku poput Becce Arrington golu. Zato sam ostao u hodniku i virio kroz vrata. Onda su promenili položaj, pa je sada Becca bila na Jasonu. Uzdisala je dok ga je ljubila i krenula skinuti majicu. “Misliš li da sam seksi?” pitala ga je.

     “O, Bože, da, stvarno si seksi, Margo”, rekao je Jase.

     “Šta!?” povikala je Becca bijesno i odmah mi je bilo jasno da je neću videti golu. Počela je vrištati, a ja sam se odmaknuo od vrata. No, Jase me uočio i zaderao se: “Imaš problema?” Becca je viknula: “Pusti sad njega, ko ga jebe.
Šta je sa mnom? Zašto razmišljaš o njoj, a ne o meni?”

        Sad je bila prilika da se izvučem iz ove nezgodne situacije pa sam zatvorio vrata i ušao u kupaonicu. Ionako mi se pripišalo, ali sam se zapravo hteo izolovati od ljudskih glasova.

       Uvek mi je bilo potrebno nekoliko sekundi da počnem pišati nakon što bih propisno namjestio svoga maloga. Stajao sam tako nekoliko sekundi, čekao, i konačno počeo pišati. Tek što sam pustio puni mlaz, onaj posle kog sledi val olakšanja, začuo sam ženski glas koji je dopirao iz kade: “ko je to?”

      “O, Lacey?” rekao sam.

        “Quentine? Jebote, što radiš ovde?” Hteo sam prestati pišati, ali naravno da nisam mogao. Pišanje je kao dobra knjiga, kad jednom počneš čitati, više ne možeš stati.
      “Uh, pišam”, rekao sam.

         “Kako ide?” pitala je kroz zavesu.

          “Uh, dobro.” Završio sam, zakopčao hlače i pustio vodu.

            “Želiš li se druškati u kadi?” upitala je. “I nemoj misliti da ti se nabacujem.”

            Nakon nekoliko trenutaka rekao sam: “Naravno”. Povukao sam zavesu. Lacey mi se osmehnula i povukla kolena prema prsima. Seo sam nasuprot njoj i naslonio se na hladan, mokri porculan. Stopala su nam se ispreplela. Bila je odjevena u kratke hlačice, majicu bez rukava i neke slatke japanke. Šminka joj je oko očiju bila malo razmazana. Njezina frizura s maturske večeri još je bila dobro očuvana. Noge su joj bile preplanule. Mora se reći da je Lacey Pemberton bila veoma lepa. Nije bila tip devojke zbog koje bih mogao zaboraviti Margo Roth Spiegelman, ali svakako je bila devojka zbog koje bih svašta mogao zaboraviti.

         “Kako je bilo na maturskoj?” upitao sam.

        “Ben je stvarno sladak” odgovorila je. “Bilo nam je zabavno. A onda smo se Becca i ja strašno posvađale i nazvala me kurvom, a onda se popela na kauč i ućutkala zabavu da bi mogla svima reći kako imam spolno prenosivu bolest.”

      Stresao sam se. “Zaboga”, rekao sam. “Da. Uništena sam. To je... o, Bože. To je sranje, iskreno rečeno, zato što... je tako ponižavajuće, a ona je znala da će tako biti, i... o, sranje. Onda sam otišla u kadu, a Ben je krenuo za mnom, a ja sam mu rekla da me ostavi na miru. Nemam ništa protiv njega, ali on nije baš jako dobar u slušanju drugih. Bio je prilično pijan. A više ih uopšte nemam. Imala sam ih, ali sam se izlečila. Ma, nije važno. Samo, ja nisam drolja. Bio je taj neki tip. Neki neopisivi jadnik. Bože, ne mogu verovati da sam joj to rekla. Trebala sam reći samo Margo, i to kad Becca nije u blizini.”

           “Žao mi je. Becca je samo ljubomorna”, rekao sam.

         “Zašto bi bila ljubomorna? Ona je kraljica mature. Hoda s Jaseom. Ona je nova Margo.”

           Osjetio sam bol u dupetu pa sam pokušao promeniti položaj. Moja su kolena dodirivala njena. “Niko nikada neće biti nova Margo”, rekao sam. “Ipak, ti imaš ono što ona želi. Ljudi te vole, misle da si zgodnija.”

        Lacey je sramežljivo slegnula ramenima: “Misliš li da sam plitka?”

        “Pa, da.” Razmišljao sam o sebi kako stojim ispred Beccine sobe, nadajući se da će skinuti majicu. “Ali i ja sam takav. Svi su takvi”, dodao sam. Često sam zamišljao: Kad bih barem imao telo kao Jase Worthington. Kad bih hodao kao da znam hodati. Kad bih ljubio kao da se znam ljubiti. “

         Ali nisu svi plitki na isti način. Ben i ja smo tu izjednačeni. A tebe boli dupe za druge i što oni misle o tebi.”
       
       To jest i nije bila istina. “Brinem se više nego što bih hteo”, rekao sam.

        “Sve je bez veze kad nema Margo”, rekla je Cassie. Bila je pijana, ali nije mi smetalo njezino pijanstvo.

       “Da”, rekao sam.

      “Htela bih da me odvedeš na to mesto. U taj trgovački centar. Ben mi je pričao o njemu”, rekla je.

       “Da, možemo otići kad god želiš”, rekao sam. Ispričao sam joj kako sam proveo celu noć tamo, kako sam našao Margin lak za nokte i njezin pokrivač.

        Lacey je neko vreme ćutala, dišući kroz otvorena usta. Kada je konačno progovorila, zvučala je kao da šapuće. Postavila je to kao pitanje, a izgovorila kao činjenicu: “Mrtva je, je l’ da?”

       “Ne znam, Lacey. I ja sam to mislio do večeras, ali sada ne znam.”

        “Ona je mrtva, a mi svi... eto gde smo.”

        Setio sam se označenih Whitmanovih stihova:

                  Ako me niko drugi na svetu ne opaža, ja zadovoljno sedim 
                    i ako me svako i svi opažaju, ja zadovoljno sedim.

        “Možda je baš to ono što je želela, da nastavimo živeti svoje živote”, rekao sam.

       “To ne zvuči kao moja Margo”, rekla je. A ja sam razmišljao o svojoj Margo, o Laceynoj Margo i Margo gospođe Spiegelman. Svako je od nas gledao neki drugi Margoin odraz u kući ogledala. Hteo sam nešto reći, ali su se Laceyna otvorena usta ukočila, a zatim je naslonila glavu na hladne sive pločice zida i zaspala.

           Kad su ljudi počeli dolaziti na pišanje, odlučio sam je probuditi. Bilo je skoro pet sati ujutro i trebao sam odvesti Bena kući.

       “Lace, probudi se”, rekao sam, dodirujući joj japanke svojom tenisicom. Protresla je glavom. “Volim kad mi se neko tako obraća. Znaš li da si mi trenutačno najbolji prijatelj?” upitala je. “Oduševljen sam”, odgovorio sam joj, iako je bila pijana i umorna i nesumnjivo je lagala. “Slušaj me, idemo gore zajedno, a ako ti neko nešto dobaci, braniću tvoju čast.”

          “Okej”, rekla je. I tako smo se popeli gore zajedno. Zabava je bila utihnula, ali su se pokraj bačve s pivom još uvek nalazili Jase i bejzbolaši. Većina je ljudi spavala u vrećama za spavanje, a neki su razvukli kauč i stisnuli se na njemu. Angela i Radar ležali su zajedno na malom dvosedu. Oboje su spavali i Radaru su noge visile sa strane. Prespavaće ovde.

       Baš kad sam krenuo pitati društvo pokraj bačve jesu li videli Bena, on je uletio u dnevnu sobu. Nosio je na glavi plavu kapicu za bebe i mahao mačem napravljenim od osam limenki Milwaukee’s Best Light piva. Pretpostavljam da je mač napravio tako što je zalepio limenke jednu na drugu.

        “VIDIM TE! VIDIM QUENTINA JACOBSENA! TOOO! Dolazi ovamo! Na kolena”, vikao je uperivši mač u mene. “Šta? Ben, daj se smiri.”

       “NA KOLENA!”

       Poslušno sam kleknuo i podigao pogled prema njemu. Spustio je pivski mač i lagano mi dotaknuo oba ramena. “Ovim pivskim mačem, zaepljenim superljepilom, imenujem te svojim vozačem!”

       “Hvala”, odgovorio sam. “Samo nemoj povraćati u autu.”

         “TO!” viknuo je. A kada sam pokušao ustati, gurnuo me nazad svojom slobodnom rukom i ponovo dodirnuo mačem. “Ovim pivskim mačem proglašavam da ćeš na dodeli diploma biti go ispod toge.”

       “Šta?” E, onda sam ustao.

         “DA! Ja, ti i Radar! Goli ispod toga! Na promociji! To će biti mrak!”

         “Pa, biće to stvarno ludo”, rekao sam.

          “DA!” rekao je. “Zakuni se da ćeš to učiniti. Radar je to već napravio. RADARE, PZAKLEO SI SIE?”

        Radar je polako okrenuo glavu i dopola otvorio kapke. “Jesam”, promrmljao je.
       “Pa onda se i ja zaklinjem”, rekao sam.

       “TO!” Onda se Ben okrenuo Lacey i rekao joj: “Volim te.”

         “I ja tebe volim, Bene.”

         “Ne, volim te. Ne kao što brat voli sestru ili prijatelj prijatelja. Volim te kao što očito pijani dečko voli najbolju devojku na svetu.” Ona se nasmešila.

         Prišao sam mu i stavio ruku na rame kako bih ga sprečio da se i dalje nepotrebno sramoti. “Ako želimo stići kući do šest, trebali bismo krenuti”, rekao sam.

       “Okej” složio se. “Želim se samo zahvaliti Becci na ovako otkačenom tulumu.”



        I tako smo Lacey i ja otpratili Bena niza stepenice. Otvorio je vrata Beccine sobe i rekao: Tvoja je zabava baš razvalila. Iako si ti baš koma. Mislim da tvoje srce umesto krvi pumpa tekući otrov! Ali hvala ti na pivu!” Becca je bila sama. Ležala je na pokrivaču i buljila u strop. Nije ga uopšte pogledala. Samo je promrmljala: “Ah, odjebi, pijani glupane. Nadam se da ćeš pokupiti picajzle od svoje pratilje.”

     Ben joj je odgovorio bez trunke ironije u glasu: “Sjajan govor”, i onda zatvorio vrata sobe. Mislim da nije imao pojma kako ga je upravo uvredila. Opet smo otišli na sprat i spremali se otići. “Bene, moraćeš ostaviti pivski mač ovde”, rekao sam.

    “U pravu si”, odgovorio je. Zgrabio sam vrh mača i povukao ga, ali Ben ga nije puštao. Hteo sam podviknuti na tu ispičuturu, ali onda sam shvatio da mu se mač zalepio za prste. Lacey se smejala. “Bene, pa jesi li se to zalepio za pivski mač?”

       “Ne, ja sam se super zalepio. Tako mi ga niko ne može oduzeti!”

       “Dobro razmišljanje.” rekla je Lacey ravnodušno.

      Lacey i ja uspeli smo otrgnuti sve limenke, osim one koja mu je bila zalepljena za ruku. Koliko god da sam jako povlačio, micala se i Benova ruka. Izgledalo je kao da je limenka bila konac, a njegova ruka lutka. Konačno je Lacey rekla: “Moramo krenuti.” I tako smo krenuli. Stavili smo Bena na stražnje sedište i zavezali ga pojasom. Lacey je sela do njega, jer sam hteo biti siguran da Ben neće povratiti ili zatući samog sebe tom pivskom limenkom u ruci.

      Bio je već posve iscrpljen. Dok sam vozio prema autocesti Lacey je rekla: “Znaš, ja nemam ništa protiv toga što se on trudi. Mislim, u tome često i pretera, ali zašto bi to bilo loše. Sladak je, zar ne?”

      “Mislim da je”, rekao sam. Benova je glava lelujala amo-tamo, kao da uopšte nije pričvršćena za kralježnicu. Doduše, za njega ne bih baš rekao da je posebno sladak, ali neka joj bude.

      Prvo sam ostavio Lacey na suprotnoj strani Jefferson Parka. Kad se nagnula i lagano poljubila Benove usne, bio je dovoljno priseban da promrmlja: “To”. Prišla je mojim vratima pre nego što se zaputila prema stanu. “Hvala”, rekla je. Ja sam samo kimnuo glavom.

       Vozio sam kroz naselje. Nije bila noć, a nije bila ni zora. Ben je iza mene potiho hrkao. Zaustavio sam se ispred njegove kuće. Izišao sam napolje, otvorio klizna vrata i odvezao njegov sigurnosni pojas.

      “Vreme je da ideš kući, Benners.” Frknuo je, odmahnuo glavom, a zatim se probudio. Podignuo je ruke da protrlja oči i iznenadio se kad je u desnoj ruci ugledao praznu limenku Milwaukee’s Best Lighta. Pokušao je stisnuti šaku i malo je udubio limenku, ali nije je uspeo ukloniti. Gledao je limenku nekoliko minuta, i onda kimnuo glavom. “Beštija je zaepljena”, primetio je.

  Izašao je iz auta i oteturao do kuće. Kada je došao do trema, okrenuo se i nasmejao. Mahnuo sam mu. A pivo mi je odmahnulo.

23.




Odspavao sam nekoliko sati, a zatim sam ostatak jutra proveo prelistavajući turističke vodiče koje sam pronašao prethodnoga dana. Pričekao sam podne, a onda sam nazvao Radara i Bena. Prvo sam nazvao Bena. “Dobro jutro, sunce”, rekao sam.
      “O, Bože”, zastenjao je patnički. “O, Isuse preslatki, dođi i uteši svog malog bracu Bena. O, Gospodine, obaspi me svojom milošću.”

     “Dogodilo se puno toga u vezi s Margo”, rekao sam uzbuđeno. “Zato moraš doći do mene. Pozvaću i Radara.” Kao da me Ben nije čuo. “Hej, daj mi objasni ovo: kad mi je mama jutros u devet ušla u sobu i kad sam podigao ruku da zevnem, otkrio sam da mi je u ruci zalepljena limenka od piva.”

      “Sinoć si superlepkom zalepio nekoliko limenki jednu na drugu da bi napravio pivski mač, a onda si ga superzalepio na ruku.”

    “A tako. Pivski mač. Nešto se mutno prisećam.”

     “Bene, dođi do mene.”

     “Buraz, osećam se ko posran.”

      “Onda ću ja doći do tebe. Kada da dođem?”

      “Buraz, ne možeš doći k meni. Moram odspavati jedno deset hiljada sati. Moram popiti deset hiljada litara vode i uzeti deset hiljada  tableta protiv glavobolje. Vidimo se sutra u školi.”

       Duboko sam udahnuo i potrudio se da ne oseti da me raspizdio. “Vozio sam usred noći središnjom Floridom da bih trezan visio na najpijanijem tulumu na svetu i da bih mogao tvoje pijano dupe odvesti kući, i tako mi...” Bio bih nastavio s pričom da Ben nije prekinuo vezu. Meni je prekinuo vezu. Šupak jedan.
      Kako je vreme prolazilo, u meni je sve više kuvalo. Jedno je kad te boli đon za Margo. Ali Bena je očito bolio đon i za mene. Možda je celo naše prijateljstvo bilo samo stvar praktičnosti – nije imao većeg kulera od mene za igranje videoigrica. A sada više nije morao biti fin sa mnom, nije morao brinuti o stvarima koje su meni važne, sada je imao Jasea Worthingtona. Imao je rekord u ispijanju piva iz bačve dok visiš naglavce. Imao je seksi pratilju. I iskoristio je prvu priliku koja mu se pružila da se pridruži bratstvu ispraznih seronja.

          Pet minuta nakon što mi je prekinuo poziv, nazvao sam ponovo njegov mobilni. Nije se javio pa sam mu poslao poruku. “Ti bi, Krvavi Bene, hteo biti kul kao Chuck? To si oduvek hteo? Pa čestitam. Dobio si ga. I zaslužuješ ga, jer si isti takav šupak. Više me ne zovi.”

         A onda sam nazvao Radara. “Hej”, rekao sam.

       “Hej”, odgovorio je. “Upravo sam se izbljuvao u tuš-kabinu. Mogu li te nazvati malo kasnije?”

       “Naravno”, odgovorio sam, nastojeći da ne zvučim razočarano. Samo sam želio nekoga ko će mi pomoći da shvatim Margoin svet. Ali Radar nije bio Ben; nazvao me nakon nekoliko minuta.

       “Bilo je tako loše da sam povraćao i čistio istovremeno, a onda, dok sam čistio to što sam izbljuvao, ponovo sam povraćao.”

       “Možeš li doći do mene? Ili da ja dođem tebi?”

       “Da, svakako. Šta ima?”

      “Margo je bila živa najmanje jednu noć nakon svoga nestanka i provela ju je u onom trgovačkom centru.”

       “Stižem. Četiri minute.”

       Tačno četiri minute kasnije Radar se pojavio pod mojim prozorom. “Moraš znati da sam imao žestoku svađu s Benom”, rekao sam mu dok se pentrao unutra.

      “Previše sam mamuran za posredovanje”, tiho je odgovorio. Legao je na krevet, očiju napola zatvorenih i protrljao rukom svoju kratko ošišanu kosu. “Osećam se kao da me udario grom.” Šmrcnuo je. “Okej, pričaj šta ima novo.” Seo sam na stolicu za radnim stolom i ispričao mu sve o noći provedenoj u Margoinoj vikendici. Nastojao sam da ne ispustim ni jedan moguće važan detalj. Znao sam da je Radar bolji u slaganju slagalica nego ja, pa sam se nadao da će složiti i delove ove.

    Nije progovorio sve dok nisam rekao: “A onda me nazvao Ben i pošao sam na tulum.”

      “Imaš li tu knjigu, tu na kojoj su napravljene uši?” upitao je. Sagnuo sam se i počeo pipati ispod kreveta dok je nisam pronašao. Radar ju je držao iznad glave, sve škiljeći od glavobolje, i počeo je prelistavati.

       “Zapiši ovo”, rekao je. “Omaha, Nebraska. Sac City, Iowa. Alexandria, Indiana. Darwin, Minnesota. Hollywood, Kalifornija. Alliance, Nebraska. Okej. Ovo su mesta koja je ona – ili ko god da je čitao ovu knjigu – smatrao zanimljivim.” Ustao je, pokazao mi da se maknem sa stolice i seo za kompjuter. Radar je imao čudesan dar da održava razgovor i istovremeno tipka . “Na internetu postoji program koji ti dopušta da uneseš nekoliko destinacija a onda ti na karti Sjedinjenih Država izbaci više različitih planova putovanja. Ne verujem da je Margo znala za ovaj program, ali ipak želim proveriti.

       “Odakle znaš za sva ta sranja?”

       “Hm, da te podsetim: Celi. Život. Provodim. Na. Sverečniku. Za onih sat vremena otkad sam se jutros vratio i dok se nisam izbljuvao pod tušem, potpuno sam preradio stranicu o pegavoj ribi udičarki. Nego, imam problem. Okej, pogledaj ovo”, rekao je. Nagnuo sam se i video nekoliko cik-cak ruta iscrtanih po karti Sjedinjenih Država. Sve su počinjale u Orlandu, a završavale u Hollywoodu u Kaliforniji.

     “Možda ide u Los Angeles”, nagađao je Radar.

     “Možda”, rekao sam. “Nema načina da predvidimo njezinu rutu.”

      “Istina. Dakle, ne postoji ništa drugo što bi upućivalo na Los Angeles. Ono što je rekla Jaseu upućuje na New York. A čini se da ono “otići u gradove od papira i nikada se više ne vratiti” upućuje na neki obližnji grad duhova. Lak za nokte je znak da je možda još uvek na istom području? Samo hoću reći da bismo na popis mogućih Margoinih stanica slobodno mogli dodati i lokaciju najveće lopte na svietu napravljene od kokica.”

       “Putovanje se podudara s jednim od Whitmanovih stihova: ‘Skitam se na večitom putovanju’.”

      Radar je sedeo pogrbljen za kompjuterom. Ja sam otišao do kreveta da sednem . A da isprintaš kartu Sjedinjenih Država pa da označimo sve ove tačke?” upitao sam.

     “To mogu napraviti i onlajn”, rekao je.

     “Da, ali želieo bih sve dobro da proučim .” Za nekoliko sekundi začuo se šum kopir aparata  i ja sam pokraj karte  s pseudovizijama obesio i kartu Sjedinjenih Država. Označio sam ekserima šest lokacija koje je ona (ili neko drugi) obeležila u knjizi. Pokušao sam ih sagledati kao konstelaciju i videti oblikuju li možda neki lik ili slovo – ali nisam uspeo ništa prepoznati. Lokacije su bile raspoređene nasumce, kao da je stavila povez preko očiju, a onda igrala pikado na karti.

      Uzdahnuo sam. “Znaš što bi bilo lepo?” upitao je Radar. “Kad bismo uspeli pronaći neki dokaz da je proveravala poštu ili bilo što na internetu. Tragam za njenim imenom svaki dan, namestio sam BOTprogram da me obavesti kada se sa svojim korisničkim imenom uloguje na Sverečnik. Sledim i IP-adrese ljudi koji upisuju izraze kao ‘gradovi od papira’. Neverovatno frustrirajući posao.”

      “Nisam imao pojma da sve to radiš”, rekao sam.

     “No dobro, radim samo ono što bih voleo da u sličnoj situaciji neko drugi napravi za mene. Znam da nismo bili bliski prijatelji, ali zaslužuje da je pronađemo, znaš?”

      “Osim ako ona ne želi da je pronađemo”, rekao sam.

     “Da, i to je moguće. Sve je još uvek moguće.” Kimnuo sam glavom. “Onda dobro”, rekao je. “Možemo li mozgati dok igramo igrice?”

     “Baš i nisam raspoložen.”

      “Možemo li u tom slučaju pozvati Bena?”

       “Ne. Ben je šupak.”

       Radar me pogledao iskosa. “Naravno da jeste. Znaš li koji je tvoj problem, Quentine? Stalno očekuješ od ljudi da ne budu ono što jesu. Mislim, i ja bih tebe mogao mrzieti zato što uvek kasniš, zato što te ne zanima ništa osim Margo Roth Spiegelman i zato što me nikad nisi pitao, ono, kužiš, kako mi je s devojkom – ali boli me dupe, čoveče, jer to si ti. Moji roditelji imaju na kamare crnih Dedova Božićnjaka, i to je okej. To su oni. Ja sam toliko opsednut referentnim web-stranicama da ponekad ne odgovaram na pozive ni prijateljima ni svojoj devojci. I to je okej. To sam ja. A ipak me voliš. I ja tebe volim. Duhovit si, pametan, pa iako često kasniš, na koncu uvek stižeš.”

     “Hvala ti.”

     “Da, dobro, ali ovo nije bio kompliment. Hteo sam samo reći: prestani očekivati od Bena da bude ti, a i on bi trebao prestati očekivati od tebe da budeš on, i dajte se više obojica iskulirajte.”

     “Dobro”, rekao sam na kraju i nazvao Bena. Novost da je Radar kod mene i da hoće igrati igrice dovela je do čudesnoga izlečenja od mamurluka.

     “I?” rekao sam nakon što sam završio razgovor s Benom. “Kako je Angela?”

     Radar se nasmejao. “Dobro je, čoveče. Stvarno je dobro. I hvala što pitaš.”

     “Još si uvek djevac?” upitao sam.

     “Pravi frajer ljubi i ćuti. Ali, ako baš hoćeš znati, jesam. Ah, da, jutros smo se prvi put posvađali. Doručkovali smo u Wafle Houseu, a ona je pričala i pričala o tome kako su crni Dedovi Božićnjaci mrak, kako su moji roditelji sjajni ljudi zato što ih skupljaju, jer je važno da ne podrazumevamo kako su svi koji su kul u našoj kulturi, kao primerice Bog i Ded Božićnjak, beli, i kako je crni Ded Božićnjak važan za celu afroameričku zajednicu.”

       “Pa, mislim da ima pravo”, rekao sam.

       “Da, dobro, izgleda kao zgodna ideja, ali zapravo je to čista koještarija. Nisu oni nikakvi apostoli evanđelja crnog Deda Božićnjaka. Da je tako, onda bi oni proizvodili crne Dedove Božićnjake. Umesto toga oni pokušavaju otkupiti sve svetske zalihe. Ima tamo neki starac u Pittsburgu koji ima drugu najveću kolekciju i oni je stalno pokušavaju otkupiti.”

      Ben se oglasio s vrata. Očito je onde već neko vreme stajao. “Radare, tvoj neuspeh da povališ tu slatku kokicu najveća je humanitarna katastrofa našeg doba.”

     “Šta ime, Bene?” pitao sam ga. “Hvala na noćašnjoj vožnji, buraz.”



24.



        Iako je preostalo još samo nedelju dana do završnih ispita, proveo sam ponedeljak popodne čitajući “Pesmu o meni”. Želeo sam posetiti poslednje dve pseudovizije, ali Ben je trebao svoj auto. Nisam više toliko tražio tragove u pesmi, tražio sam Margo. Ovaj put sam uspeo doći do pola “Pesme o meni”, kad sam zapeo na još jednom delu koji sam neumorno čitao i iščitavao.

      “Sada neću ništa drugo nego osluškivati”, piše Whitman i onda iduće dve stranice samo osluškuje: osluškuje zvižduk pare, osluškuje glasove ljudi, osluškuje operu. On sedi na travi i dopušta zvukovima da prolaze kroz njega. I ja sam to također pokušavao učiniti, barem mislim, čuti svaki njen i najmanji zvuk, jer pre nego bi išta moglo dobiti smisao, mora se čuti. Već dugo nisam zapravo čuo Margo – video sam je kako vrišti i pomislio da se smeje – pa mi se činilo da je to zapravo moj posao. Pokušati, pa makar i s ovako velike udaljenosti, čuti zvukove njezine opere.

         Ako ne mogu čuti Margo, barem mogu slušati što je ona nekada slušala, pa sam skinuo album Woodyja Guthrieja. Seo sam za kompjuter zatvorenih očiju, oslanjajući se laktovima o sto, i slušao glas koji je pevao u molu. U pesmi koju nikada pre nisam čuo, pokušao sam čuti glas koga se teško prisećam nakon samo dvanaest dana.

       I dalje sam slušao – sada jednog drugog njenog omiljenog autora – Boba Dylana, a onda je mama stigla kući. “Tata će zakasniti”, rekla je kroz zatvorena vrata. “Mogla bih napraviti pureće pljeskavice?”

       “Zvuči dobro”, odgovorio sam i opet zatvorio oči i slušao muziku. Nisam se ni pomaknuo sve dok me tata nije zvao na večeru, album i po kasnije.

       Za večerom su mama i tata razglabali o politici na Bliskom istoku. Iako su se u potpunosti slagali, ipak im je pošlo za rukom da viču jedno na drugo, govoreći da je taj i taj lažljivac, a taj i taj lažljivac i lopov i da su mnogi od njih trebali dati ostavku. Ja sam se usredotočio na pureću pljeskavicu, koja je bila odlična, s nje se cedio kečap i gušila se u luku s roštilja.

      “Dobro, dosta”, rekla je mama nakon nekog vremena. “Quentine, kako si proveo dan?”

     “Dobro”, odgovorio sam. “Spremao sam se za završne ispite, bar mislim.”

     “Ne mogu verovati da je ovo poslednja nedelja  nastave”, rekao je tata. “Zaista se čini kao da je jučer...”

     “Da, čini se”, rekla je mama. Glas u mojoj glavi oglasio je uzbunu: UPOZORENJE NA UZBUNU ZBOG NOSTALGIJE, UPOZORENJE, UPOZORENJE, UPOZORENJE. Sjajni su ljudi ti moji roditelji, ali skloni su ispadima kretenske sentimentalnosti.

      “Tako se ponosimo tobom”, rekla je mama. “Ali, Bože, nedostajaćeš nam sledeće jeseni.”

       “Da, dobro, nemoj skakati pred rudu. Još uvek mogu pasti engleski.”

      Mama se nasmejala i dodala: “Oh, znaš koga sam juče srela na Kršćanskoj zajednici mladih? Betty Parson. Rekla mi je da Chuck sledeće jeseni ide na Državni univerzitet Georgia. Bilo mi je drago zbog njega; uvek ga je škola mučila.”

     “On je seronja”, rekao sam.

       “Da”, rekao je tata,” i nasilnik također. Njegovo je ponašanje za žaljenje.” To je tipično za moje roditelje: u njihovim glavama niko nije bio jednostavno šupak. Uvek nešto nije bilo u redu s ljudima, nisu mogli jednostavno biti bezveznjaci: ili su imali poremećaj u socijalizaciji, ili su imali granični poremećaj ličnosti, ili što god već.

       Mama se zakvačila za mamac. “Ali Chuck ima poteškoća s učenjem. Nosi se s različitim problemima – kao i svi ostali. Znam da ti je nemoguće gledati tako na svoje vršnjake, ali kad si stariji, počinješ doživljavati i onu zločestu i onu dobru decu, svu decu, kao ljude. Oni su samo ljudi koji zaslužuju biti voljeni. Postoje različiti stepeni bolesnoga, različiti stepeni neurotičnoga, različiti stepeni samoostvarenoga. Ali znaš, oduvek mi se sviđa Betty, i oduvek sam polagala nade u Chucka. Stoga je dobro da on ide na studije, ne misliš li tako?”

      “Iskreno, mama, ne marim za njega, ni ovako ni onako.” Ali sam pomislio: ako je svako nekakva osoba, kako to da su mama i tata ipak mrzeli sve političare u Izraelu i Palestini?

       O njima nisu govorili kao o ljudima.

      Tata je završio sa žvakanjem nečega, odložio je viljušku i pogledao me. “Što duže radim svoj posao,” rekao je, “to mi je jasnije da ljudima fale dobra ogledala. Drugima je tako teško da nam pokažu kako izgledamo, a nama je tako teško da pokažemo drugima kako se osećamo.”

        “To je zaista dražesno”, rekla je mama. Bilo mi je drago da su se svideli jedno drugome. “Ali nije li tačno da na nekom temeljnom nivou  teško shvatamo da su drugi ljudi ljudska bića, isto kao i mi? Idealizujemo ih kao bogove, ili ih odbacujemo kao životinje.”

      “Istina. Ni savest nije dobar prozor. Mislim da nikada nisam razmišljao o tome na taj način.”

     Naslonio sam se. I slušao. I čuo sam nešto o njoj i o prozorima i ogledalima. Chuck Parson je bio osoba. Kao ja. I Margo Roth Spiegelman je bila osoba. Nisam dosada o njoj tako razmišljao, ne zapravo, to je bila propast svih mojih prethodnih zamišljanja. Celo vreme, ne samo otkako je otišla, već i desetljeće pre, zamišljao sam je, a da je nisam slušao, ne znajući da ni ona nije bila dobar prozor, kao ni ja. Stoga je nisam mogao ni zamisliti kao osobu koja oseća strah, koja se oseća usamljenom u sobi punoj ljudi, koja se možda srami svoje zbirke ploča jer je doživljava preintimnom da bi je delila. Neko ko možda čita knjige o putovanjima, kako bi pobegao od života u gradu, u koji su mnogi ljudi pobegli. Neko ko – zato što ga niko ne doživljava kao osobu – nije imao s kime uistinu popričati.

       I odjednom sam znao kako se Margo Roth Spiegelman osećala kad nije bila Margo Roth Spiegelman: osećala se prazno. Osećala je da je okružuje zid na koji se ne može popeti. Zamišljao sam kako je usnula na tepihu s malim delićem izrezanog neba iznad glave. Možda se onde osećala ugodno jer je Margo osoba tako živela celo vreme: u napuštenoj sobi sa zakračunatim prozorima, u koju svetlost sipi samo kroz rupe na krovu. Da. Osnovna pogreška koju sam uvek radio – i na koju me, da budemo pošteni, baš ona navodila – bila je ova: Margo nije bila čudo. Nije bila pustolovina. Nije bila fina i skupocena stvar. Bila je obična devojka.

John Green, Gradovi na papiru ( nastavci : Romani u nastavcima )