Tomas Man, Čarobni breg - ( glava prva, Dolazak, Broj 34, U restoranu )

Glava prva :
Dolazak
Broj 34
U restoranu


     Istorija Hansa Kastorpa koju hoćemo da pričamo, —ne njega radi (jer će čitalac u njemu upoznati jednog običnog, iako simpatičnog mladog čoveka), već same priče radi, koja nam u najvećoj meri izgleda vredna pričanja (pri čemu bi u korist Hansa Kastorpa ipak trebalo spomenuti i da je to njegova istorija i da se svakom ne događa svaka istorija): ta istorija vraća nas daleko unazad, ona je tako reći već sasvim prevučena dragocenom istorijskom patinom i treba je bezuslovno pričati u najdavnijem prošlom vremenu.

       To ne bi bilo od štete po priču, već pre od koristi; jer priče treba da pripadaju prošlosti, i što su dalje u njoj, da tako kažemo, utoliko bolje po njih u njihovom svojstvu kao priče, a bolje i po pripovedača, tog tihog čarobnika perfekta. Međutim, s njom je onako kao što je danas i sa ljudima a među njima pogotovu sa pripovedačima: ona je mnogo starija od svojih godina, starost koja je pritiskuje ne treba računati po danima, niti po sunčevom optoku godine.Jednom reči, stepen svoje prošlosti; ona upravo ne duguje vremenu, — iskaz kojim neka je uzgred nagovešteno i upozoreno na problematičnost i čudnu, dvostruku prirodu tog tajanstvenog elementa.

     Ali da veštački ne mutimo jasno stanje stvari: visokostepena minulost naše priče potiče otuda što se ona događa pre izvesne prekretnice i granice koja duboko zaseca u život i svest... Ona se događa, ili, da namerno izbegnemo svaki prezent, ona se dogodila i događala se negda, davno, u stare dane,u svetu pre velikog rata, sa čijim je početkom mnogo šta počelo što jedva da je već prestalo da počinje. Pre toga se, dakle, ona događa, mada ne mnogo pre. Ali zar karakter prošlosti jedne priče nije utoliko dublji, savršeniji i fantastičniji ukoliko se ona »ranije« događa? Osim toga moglo bi biti da naša priča i inače, po svojoj unutrašnjoj prirodi, ima ponešto slično sa fantastičnom bajkom.

      Mi ćemo je opširno pričati, verno i temeljno, — jer kad je zanimljivost kakve priče ili dosada koju ona pričinjava zavisila od prostora i vremena koje je iziskivala? Bez straha od odijuma preterane brižljivosti, mi smo pre skloni mišljenju da je zaista zabavno samo ono što je iscrpno i temeljno.
   
Prema tome pripovedač neće moći brzo i olako da iziđe nakraj sa Hansovom istorijom.Sedam dana jedne nedelje neće za to biti dovoljno, a ni sedam meseca. Najbolje da se unapred ne pita koliko će mu blagog vremena proteći dokle ga ona bude držala u svojim mrežama. Valjda neće, zaboga, biti baš sedam godina!



A sad, da počnemo.

DOLAZAK


        Jedan običan mlad čovek putovao je usred leta iz Hamburga, svog rodnog grada, u mesto
Davos, u kantonu Graubinden. Išao je u posetu na tri nedelje.
Dalek je to put, od Hamburga donde, suviše dalek, zaista, za tako kratak boravak. Vodi on
kroz zemlje mnogih gospodara, preko brda i dolina, od Južnonemačke visoravni do obala
Bodenskog jezera, pa lađom po njegovim nemirnim talasima, preko bezdana za koje se
nekad držalo da su neizmerni.

      Odatle se putovanje, koje je dotle išlo u velikom potezu, u direktnim linijama, počinje da cepka. Ima zadržavanja i komplikacija. Kod mesta Roršaha, na švajcarskom tlu, čovek se opet poverava železnici, ali njom stiže prvo samo do Landkvarta, jedne male alpske stanice, gde je prinuđen da menja voz. Ovde se, posle dužeg čekanja u vetrovitom i malo privlačnom kraju, ukrca sad u voz uskog koloseka, i u trenutku kad mala ali očito neobično snažna mašina krene, počinje upravo pustolovni deo vožnje, nagli i strmi uspon, kome kao da nema kraja. Jer stanica Landkvart leži još na relativno umerenoj visini; ali sad se, po divljačnom, tegobnom i stenovitom putu, ide ozbiljno u visoke planine.

      Hans Kastorp — tako se zove mladi čovek — sedeo je sam u jednom malom kupeu sa sedištima prevučenim sivom čojom, sa svojom ručnom torbom od krokodilske kože, poklonom njegovog ujaka i staraoca, konzula Tinapela — da ovde odmah pomenemo i ovo ime — sa svojim zimskim kaputom koji se njihao zakačen o kuku i svojim umotanim pledom; sedeo je kraj spuštenog prozora, i kako je popodne bivalo sve svežije, on, pošto je bio razmaženo dete i mekušac, beše podigao jaku svoga po modi širokog, svilom postavljenog letnjeg vrskaputa. Kraj njega na sedištu ležala je knjiga u mekom povezu, sa naslovom Ocean steamships, koju je na početku puta čitao; sad je međutim knjiga ležala
zanemarena, dok je u kupe ulazio dah teško brekćuće lokomotive i prljao njen omot česticama čađi.

       Dva dana putovanja udalje čoveka — a pogotovu mladog čoveka, koji u životu još nije pustio čvrst koren — od njegovog svakidašnjeg sveta, od svega što je nazivao svojim dužnostima, interesima, brigama, nadama, udalje mnogo više nego što je mogao i sanjati dok se fijakerom vozio na stanicu. Prostor koji se, kovitlajući se i iščezavajući, valja između njega i njegovog rodnog kraja, ispoljava snage za koje se obično misli da ih ima vreme; od časa na čas stvara on unutrašnje promene vrlo slične promenama koje izaziva vreme, ali ih u izvesnom smislu nadmašuje. Kao vreme, i on donosi zaborav; ali on to čini odvajajući čovekovu ličnost od njegovih veza i stavljajući ga u stanje prvobitne slobode — štaviše, čak i od pedanta i ćifte za tren oka stvori nešto slično probisvetu. Kaže se da je vreme Leta; ali i promena vazduha je takav napitak, i ukoliko deluje manje radikalno, čini to utoliko brže. Tako nešto iskusio je i Hans Kastorp. On nije mislio da ovo putovanje shvati naročito
ozbiljno, da u njemu duševno učestvuje. Njegovo je mišljenje, naprotiv, bilo da ga brzo obavi, pošto ga je morao obaviti, da se vrati sasvim onakav kakav je i otišao, i da svoj život opet nastavi tačno tamo gde ga je za trenutak morao napustiti. Još do juče bio je potpuno obuzet uobičajenim mislima, razmišljao o najskorijoj prošlosti, svome ispitu i neposrednoj budućnosti, svome stupanju na praksu kod Tundera i Vilmsa (brodogradilište, fabrika mašina i kotlova), i sa takvim nestrpljenjem gledao na sledeće tri nedelje koliko je to njegova narav dopuštala. A sad mu se ipak činilo kao da okolnosti zahtevaju njegovu punu pažnju i kao da je nezgodno primiti ih olako. To osećanje da se penje u predele gde još nikad nije disao i gde, kao što je znao, vladaju potpuno neuobičajeni životni uslovi, čudno mršavi i oskudni — to je počelo da ga uzbuđuje, da ga ispunjava izvesnim strahom. Zavičaj i red ne samo da su ležali daleko iza njega, oni su poglavito ležali duboko ispod njega, a on se još neprestano peo. Lebdeći između njih i nečeg nepoznatog, pitao se kako li će mu biti tamo gore. Možda je bilo nepametno i neprobitačno što se on, rođen i naviknut da diše samo nekoliko metara
nad morem, najednom popeo u te ekstremne krajeve, a nije proveo bar nekoliko dana na kakvom mestu srednje visine. Poželeo je da je već na cilju, jer kad jednom bude gore, mislio je, živeće kao svugde i neće ga kao sad, dok se penje, sve podsećati na to u kakvim se neprikladnim sferama nalazi. On pogleda kroz prozor: voz je vijugao po uzanom klancu; videli su se prednji vagoni, videla se mašina kako u svom naponu izbacuje mrke, zelene i crne mase dima koji se gubio. Vode su žuborile u dubini desno, levo su se između stena uzdizale tamne smrče, put suroga neba. Naiđoše kao noć mračni tuneli, i kad opet iziđoše na dan ukazaše se prostrane provalije sa naseljima u dubini. One su nestajale, dolazili su novi klanci, sa ostacima snega u pukotinama i rascepima. Bilo je zaustavljanja na bednim, sićušnim stanicama, na čeonim stanicama koje je voz ostavljao u suprotnom pravcu, što je
stvaralo zabunu, pošto čovek više nije znao kuda putuje i nije se više sećao gde su strane sveta. Pred okom punim divljenja otvarali su se veličanstveni vidici na fantasmagorične gorostasne vrhove, na taj uzvišeni svet planina u koji se penjući ulazilo, vidici koji su se ukazivali i gubili kod svakog novog zavoja.

        Hans Kastorp pomisli da je ispod sebe ostavio zonu belogorice, svakako i zonu ptica pevačica, ako se ne vara, i ta misao na prestanak i osiromašenje izazva kod njega slabost i laku nesvesticu, tako da za sekundu-dve pokri oči rukama. A kad je prošlo, on vide da je penjanju došao kraj, da je dostignuta najviša tačka klanca. Po ravnoj dolinastoj podini voz je sada ugodnije jurio.

     Bilo je oko osam sati, još se videlo. U daljini predela ukaza se jezero, voda mu je bila siva, a kraj njegovih obala, na okolnim uzvišicama uzdizale su se crne smrekove šume, idući naviše postajale su proređenije i gubile se ostavljajući za sobom magličasto golo stenje. Voz stade na jednoj maloj stanici; bilo je to Davos-Selo, kao što po uzvicima spolja ču Hans Kastorp; uskoro će biti na cilju. I najednom ču pored sebe glas Joahima Cimsena, odmeren hamburški glas svoga rođaka, koji reče: »Zdravo, mladiću, hajde, silazi«, — a kad pogleda napolje, pod njegovim prozorom na peronu stajao je glavom Joahim, u mrkom ulsteru, uopšte bez šešira i tako zdrava izgleda kao još nikad u životu. On se nasmeja i reče opet:

»Izlazi, more, ne stidi se!«
»Ali ja još nisam stigao«, reče Hans Kastorp zbunjeno, i dalje sedeći.
»O da, stigao si. Ovo je selo. Do sanatorijuma je odavde bliže. Imam kola. Daj ovamo
svoje stvari.«

         I smejući se, zbunjen, uzbuđen dolaskom i viđenjem, pruži mu Hans Kastorp zimski kaput, pled sa štapom i kišobranom i najzad i Ocean steamships. Zatim pohita kroz uski hodnik i skoči na peron, da se u stvari i tako reći tek sad lično pozdravi sa svojim rođakom, što se dogodi bez prekomerne osećajnosti, kao između ljudi hladnih i uzdržljivih naravi.

       Čudno je reći, ali odvajkada su oni izbegavali da se oslovljavaju po imenu, jedino i samo iz straha od preterane srdačnosti. Ali kako se ipak nisu mogli oslovljavati prezimenom, ograničavali su se na ti i more. To je bila ukorenjena navika među rođacima. Jedan čovek u livreji, sa kapom opšivenom širitom , gledao je kako oni — mladi Cimsen u vojničkom stavu — hitro i malo zbunjeno stisnuše jedan drugom ruku, a zatim priđe i zamoli za potvrdu na predati prtljag Hansa Kastorpa; jer to je bio momak internacionalnog sanatorijuma Berghof, i pokaza se voljan da sa stanice u »Mestu« podigne veliki kofer novoga gosta, dok bi se gospoda kolima odvezla pravo na večeru. Čovek je upadljivo hramao, i prvo što je Hans Kastorp upitao Joahima Cimsena bilo je:

»Je li to ratni invalid? Što tako hramlje?«
»Baš invalid!« odgovori Joahim Cimsen malo gorko. »Kakav invalid! On ima u kolenu
— ili je bar imao, jer su posle operacijom izvukli čašicu.«

      Hans Kastorp razmisli što je brže mogao. »Ah tako!« reče, podigavši u hodu glavu i osvrnuvši se brzo. »Ali ti me valjda nećeš ubeđivati da ti to još imaš? Pa ti izgledaš tako kao da već imaš svoj temnjak i kao da si se tek vratio sa manevra.« I on sa strane pogleda rođaka.

       Joahim je bio veći i širi od njega, oličenje mlalalačke snage i kao stvoren za uniformu. Bio je sasvim mrkog tipa, kakav nije redak u njegovom plavom zavičaju, i njegova inače tamna boja lica postala je od sunca gotovo kao bronza. Sa velikim crnim očima i tamnim brčićima iznad punih, lepo skrojenih usta, bio bi upravo lep da nije imao klempave uši. One su bile njegova jedina briga i najveći jad u njegovom životu do izvesnog trenutka. Sad je imao druge brige. Hans Kastorp nastavi:

»Ti ćeš svakako poći odmah sa mnom? Ja zbilja ne vidim prepreke.«
»Odmah s tobom?« upita rođak i okrete mu svoje velike oči, koje su uvek bile blage, ali
za ovih pet meseca dobile malo umoran, štaviše tužan izraz.
»Kad odmah?«
»Pa kroz tri nedelje.«
»Ah tako, ti se u mislima već vraćaš kući«, odgovori Joahim. »Strpi se malo, tek si stigao.

       Tri nedelje ne znače, naravno, skoro ništa za nas ovde gore, ali za tebe, koji si došao u posetu i treba da ostaneš u svemu samo tri nedelje, za tebe je to ipak poprilično vremena. Prilagodi se prvo, to nije, videćeš, nimalo lako. A zatim, ni klima nije jedina čudna stvar kod nas. Videćeš ti ovde mnogo štošta novo, pazi samo. A što o meni kažeš, tako glatko, more, sa mnom ipak ne ide, »kroz tri nedelje kući«, to su tako ideje od dole. Ja sam svakako preplanuo, ali to je poglavito preplanulost usled odsjaja snega i ne znači mnogo, kao što i Berens uvek kaže, a na poslednjem opštem pregledu rekao je da će gotovo sigurno trajati svakako još pola godine.«

»Pola godine? Jesi li ti lud?« uzviknu Hans Kastorp. Tada su upravo sedali u žute dvokolice, koje su ih čekale na popločanom trgu pred stanicom, jedva nešto boljom od šupe.

        I dok su oba dorata kretala, Hans Kastorp, pun negodovanja, okrete se na tvrdom sedištu.

»Pola godine? Pa ti si već pola godine ovde! Ta nema se toliko vremena...«
»Da, vremena«, reče Joahim i klimnu glavom više puta pravo preda se, ne obraćajući pažnju na dobronamerno negodovanje svoga rođaka. »Ovde se naprosto igraju ljudskim vremenom, prosto da ne veruješ. Tri nedelje su za njih kao jedan dan. Videćeš već. Sve ćeš to već naučiti«, reče i dodade: »Čoveku se ovde izmene pojmovi.«

        Hans Kastorp ga je neprestano posmatrao sa strane.

»Ali ti si se ipak sjajno oporavio«, reče on odmahnuvši glavom.
»Da, misliš?« odgovori Joahim. »Je l’ da, pa i ja tako mislim!« reče i zavali se uspravnije na sedištu; ali odmah uze opet nagnutiji položaj. »Pa bolje mi je«, objasni, »ali zdrav još nisam. Levo gore, gde su se ranije čuli vlažni šušnjevi, sad je disanje samo hrapavo, to nije tako strašno, ali dole je još vrlo hrapavo, a zatim, ima još šušnjeva u drugom interkostalnom prostoru.

« »Kako si postao učen!« reče Hans Kastorp.

»Da, baš mi je lepa ta učenost, bogami. Voleo bih da je u službi opet zaboravim«, odvrati Joahim. »Ali ja još imam sputum«, reče sležući ramenima jednovremeno nemarno i plaho, što nije lepo pristajalo njegovom licu, i pokaza svom rođaku neki predmet koji samo dopola izvuče iz džepa sa strane na svome ulsteru i odmah ga opet ostavi: pljosnatu, izvijenu bočicu od plavog stakla, sa metalnim poklopcem. »Ovo ima većina nas ovde gore«, reče. »Imamo i jedno ime za to, šaljivo ime, vrlo smešno. Posmatraš predeo?«

To je baš radio Hans Kastorp, i reče: »Veličanstveno!« »Nalaziš?« upita Joahim.

Neko vreme išli su drumom, sa razbacanim kućama sa strane, paralelno sa železnicom u pravcu osovine doline, zatim su skrenuli ulevo preko uzanog koloseka, prešli neku vodu, i sad su kaskali po kolskom putu blagog uspona prema pošumljenim padinama, tamo gde su se, na niskoj isturenoj zaravni, upravo palile prve svetlosti na jednoj izduženoj zgradi sa licem okrenutim prema jugozapadu i sa kubetom, koja je usled silnih balkonskih lođa izdaleka izgledala rupičasta i porozna kao sunđer. Brzo se smrkavalo. Laka večernja rumen, koja je kratko vreme oživljavala ravnomerno naoblačeno nebo, beše već iščezla, i u prirodi je vladalo ono bezbojno, mrtvo i tužno prelazno stanje koje neposredno prethodi potpunom spuštanju noći. Naseljena dolina, duga i nešto izvijena, sad se svuda osvetli, kako na dnu tako tu i tamo na obema padinama sa strane, naročito na desnoj, koja je bila izbočena i na kojoj su se terasasto nizale zgrade. Levo su se pele staze uz livadske obronke i gubile se u tupom crnilu četinarskih šuma. Udaljenije kulise brda, pozadi, na kraju prema kom se dolina sužavala, bile su mutno plavičaste boje škriljca. Pošto je počeo da duva vetar, osećala se večernja svežina.

»Ne, otvoreno rečeno ne nalazim da je tako grandiozno«, reče Hans Kastorp. »Gde su glečeri i snežnici i silna džinovska brda? Ova ovde nisu mnogo visoka, kako mi se čini.«
»O da, ona su visoka«, odgovori Joahim. »Skoro svuda vidiš granicu šume, ona se štaviše vrlo jako ističe, smrča prestaje a s njom prestaje sve, ničeg nema više, samo stenje, kao što vidiš. Tamo preko, desno od Švarchorna, onog vrha tamo, imaš čak i jedan glečer, vidiš li kako se još plavi? Nije veliki, ali je glečer, pravi pravcati glečer, glečer Skaleta. Pic Mihel i Tincenhorn, u onom otvoru, odavde ne možeš da ih vidiš, i oni leže uvek u snegu, preko cele godine.«

»U večitom snegu«, reče Hans Kastorp.

»Da, u večitom, ako hoćeš. Sve je to već dosta visoko. Pomisli da smo i mi sami užasno visoko. Hiljadu i šest stotina metara nad morem. Tu se uzvišenja ne ističu tako.«
»Da, peli smo se bez kraja! Bio sam se već uplašio, mogu ti reći. Hiljadu i šest stotina metara! To je, kad izračunam, nekih pet hiljada stopa. U svom životu nisam bio tako visoko.« I Hans Kastorp udahnu duboko ovaj strani vazduh, da ga okuša. Bio je svež i ništa više. Nedostajao mu je miris, sadržina, vlaga, lako je ulazio u pluća i nije duši kazivao ništa.
»Izvrsno«, primeti učtivo.
»Da, pa to je čuven vazduh. Uostalom, predeo se večeras ne pokazuje sa najbolje strane. Ponekad izgleda bolje, naročito pod snegom. Ali čovek ga se zasiti. Svi mi ovde, možeš mi verovati, neizrecivo smo ga siti«, reče Joahim i usne mu se razvukoše u izraz gađenja, koji je delovao kao preteran i neuzdržan, i opet mu nije stajao dobro.
»Govoriš tako čudno«, reče Hans Kastorp.
»Čudno?« upita Joahim sa izvesnim nespokojstvom i okrete se svom rođaku.
»Ne, ne, izvini, trenutno mi se samo tako učinilo!« pohita Hans Kastorp da kaže. On je međutim mislio na izraz »mi ovde«, koji je Joahim upotrebio već po treći ili četvrti put i koji je na njega pravio čudan i mučan utisak.
»Naš sanatorijum leži na još većoj visini nego mesto, kao što vidiš«, nastavi Joahim. »Pedeset metara više. U prospektu stoji »sto«, ali ima samo pedeset. Na najvećoj visini leži sanatorijum Šacalp, tamo preko; ne može da se vidi. Oni svoje mrtvace zimi moraju da
spuštaju bob-saonicama, pošto se onda nikakvim kolima ne može proći.«
»Svoje mrtvace? Ah, tako! Ama šta kažeš!« uzviknu Hans Kastorp. I najednom prsnu u smeh, u snažan, nesavladljiv smeh, od koga su mu se tresle grudi, a njegovo od svežeg vetra malo ukrućeno lice razvuklo u grimasu od koje je osećao slab bol. »Na bobu! I ti mi to pričaš sasvim mirno? Postao si pravi cinik za ovih pet meseca!«
»Nimalo cinik«, odgovori Joahim sležući ramenima. »Zašto cinik? Mrtvacima je to sasvim svejedno... Uostalom, sasvim je moguće da čovek postane ciničan ovde kod nas. Sam Berens je tako jedan stari cinik — sjajan tip, uzgred budi rečeno, bivši član otmenog
studentskog udruženja i izvrstan operator, kako izgleda; on će ti se dopasti. Pa onda, tu je još i Krokovski, asistent — vrlo promućurna glava. U prospektu se naročito ukazuje na njegovu delatnost. On se naime bavi sekciranjem duše kod pacijenata.«
»Čime se bavi? Sekciranjem duše! Pa to je odvratno!« uzviknu Hans Kastorp, i veselost sasvim ovlada njim. On više nije mogao da je savlada. Posle svega ostalog, sekciranje duše sasvim ga je savladalo i on se smejao tako da su mu tekle suze ispod ruke kojom je, nagnuvši se, bio pokrio oči. I Joahim se slatko smejao — izgleda da mu je prijalo — i tako se dogodilo da su oba mladića u neobičnom raspoloženju sišli s kola koja su ih, najzad vozeći hodom uzstrmu rampu omčastog oblika, dovezla do portala internacionalnog sanatorijuma Berghof.


BROJ 34


Odmah zdesna, između glavnog ulaza i unutrašnjih vrata, nalazila se vratareva loža, i odatle im pođe u susret jedan službenik francuskog tipa, u sivoj livreji kao i ćopavi čovek sa stanice, i koji je, sedeći za telefonom, dotle čitao novine; on ih povede kroz lepo osvetljeni hol, sa čije su se leve strane nalazili saloni. U prolazu Hans Kastorp baci pogled i vide da su prazni. On upita gde su gosti i njegov rođak odgovori:
»Na obaveznom ležanju. Ja sam dobio dozvolu da iziđem danas, pošto sam hteo da te dočekam. Inače, i ja ležim posle večere na balkonu.«
Malo je trebalo pa da Hansa Kastorpa opet spopadne smeh.
»Šta, noću i po magli vi još ležite na balkonu?« upita neodlučnim glasom.
»Da, to je propis. Od osam do deset. Nego hajde, pogledaj svoju sobu i operi ruke.«
Oni uđoše u lift kojim je upravljao momak Francuz. Dok su se peli Hans Kastorp je brisao oči.
»Prosto sam se razglavio i malaksao od smeha«, reče dišući na usta. »Ti si mi napričao toliko ludorija. Ono sa sekciranjem duše bilo je isuviše, to je prevršilo meru. Sem toga biće da sam malo malaksao i od putovanja. Patiš li ti od hladnih nogu? Čovek onda ima u isto vreme tako vrele obraze, to je neprijatno. Mi ćemo svakako odmah da večeramo? Čini mi se da sam gladan. Jede li se dobro kod vas ovde gore?«
Išli su bez šuma po kokosovom tepihu, uskim hodnikom. Kugle od mlečnog stakla širile su sa tavanice bledu svetlost. Zidovi su sijali, beli i tvrdi, prevučeni nekom masnom bojom sličnom laku. Negde se ukaza jedna bolničarka sa belom kapom i sa cvikerom na nosu, čiji je gajtan prebacila preko uveta. Očito je bila protestantske veroispovesti, bez prave predanosti svome pozivu, radoznala, i opterećena i mučena dosadom. Na dva mesta u hodniku, pred belo lakiranim, numerisanim vratima, stajali su na podu neki baloni, veliki bokasti sudovi sa kratkim grlićima, za čije je značenje Hans Kastorp zaboravio da pita.
»Tu si«, reče Joahim. »Broj trideset četiri. Desno sam ja, a levo je jedan ruski bračni par — malo aljkavi i bučni, mora se priznati, ali drukčije se nije moglo udesiti. Pa, šta kažeš?«
Vrata su bila dvostruka, sa kukama za odelo u međuprostoru. Joahim zapali luster i u treperavom blesku ukaza se soba, vedra i mirna, sa svojim belim, praktičnim nameštajem, svojim isto tako belim, jakim tapetama koje se peru, sa svojim čistim linoleumom na podu i
lanenim zavesama, koje su po modernom ukusu bile izvezene jednostavno i veselo. Balkonska vrata stajala su otvorena; videle su se svetiljke u dolini i čula daleka muzika za igru. Dobri Joahim beše metnuo nekoliko cvetaka u malu vazu na ormarčiću — ono što se upravo moglo naći posle prve kosidbe, malo hajdučice i nekoliko zvončića, koje je svojom rukom uzabrao na obronku.
»To je zbilja krasno od tebe«, reče Hans Kastorp. »Kako je lepa soba! Ovde će se rado i udobno provesti nekoliko nedelja.«
»Prekjuče je ovde umrla jedna Amerikanka«, reče Joahim. »Berens je odmah rekao da će biti gotova dok ti dođeš, i da ćeš onda ti moći da dobiješ sobu. Njen verenik je bio kraj nje, engleski pomorski oficir, ali se nije baš vojnički ponašao. Svakog časa izlazio je u hodnik da plače, sasvim kao kakav deran. A zatim je mazao obraze kremom, jer je bio izbrijan a suze su ga pekle po licu. Preksinoć je Amerikanka imala dva prvoklasna krvoliptanja, i to je bio kraj. Ali nju su odneli još juče izjutra, a potom su ovde naravno svojski iskadili, formalinom, znaš, kažu da je on odličan za to.«

Hans Kastorp je slušao ovu priču s nekom živom rasejanošću. Stojeći zasukanih rukava pred ogromnim umivaonikom, čije su niklovane slavine presijavale na električnoj svetlosti, jedva da je bacio pogled na postelju od belog metala, pokrivenu čistim rubljem.
»Iskadili, to je sjajno«, reče, oran za razgovor i malo bez veze, dok je prao ruke i brisao ih.
»Da, metilaldehid, to ne može da izdrži ni najjača bakterija — N2SO, ali štipa za nos, a? Razume se po sebi da je najveća čistoća prvi i osnovni uslov...«
On je ove reči izgovorio sa izvesnom afektacijom, pa nastavi neobično lako i tečno:
»Šta sam ono hteo reći?... Verovatno se pomorski oficir brijao aparatom za brijanje, pretpostavljam bar, tom spravom čovek se lakše ozledi nego dobro naoštrenim brijačem, to je bar moje iskustvo: ja upotrebljavam čas jedno čas drugo... A kad na nadraženu kožu dođe
slana voda, naravno da boli; svakako da je još u službi navikao da upotrebljava krem, ništa me to ne čudi« ... I brbljajući dalje, on reče da u svom koferu ima dve stotine komada »Marije Mančini« — vrsta cigare koju je pušio — da je carinski pregled bio neobično
familijaran — i isporuči pozdrave od raznih lica iz zavičaja.
»Zar se ovde ne greje?« uzviknu najednom i priđe radijatoru da ga opipa.
»Ne, nas ovde drže na prilično svežem režimu«, odgovori Joahim. »Mora da bude sasvim drukčija hladnoća da bi se u avgustu založilo centralno grejanje.«
»Avgust, avgust!« reče Hans Kastorp. »Ali meni je hladno! Meni je užasno hladno, baš po telu, jer u licu sam čudno vruć — evo pipni samo kako gorim!«
Taj čudan zahtev, da mu se pipne lice, nije se baš nimalo slagao sa prirodom Hansa Kastorpa, i njega samog dirnu neprijatno. Ni Joahim ne pristade na to, već samo reče:
»To je vazduh, to ne znači ništa. I sam Berens ima preko celog dana modre obraze. Poneko se nikad ne navikne. Nego, gou on, inače nećemo dobiti ništa za večeru.«
Napolju se opet pojavi bolničarka, motreći na njih kratkovido i radoznalo. Ali na prvom spratu Hans Kastorp najednom zastade, ukočen od nekog savršeno groznog šuma koji je dolazio sa neznatnog odstojanja, iza jedne okuke hodnika, šuma ne glasnog, ali tako savršeno
gnusne vrste da Hans Kastorp iskrivi lice i svog rođaka pogleda razrogačenim očima. Neko je kašljao, očigledno nekakav muškarac; ali to kašljanje nije ličilo ni na jedno koje je Hans Kastorp ikada čuo, štaviše, u poređenju sa ovim svako drugo njemu poznato kašljanje bilo je divan i zdrav izraz vitalnosti, — kašljanje sasvim bez radosti i ljubavi, koje se nije događalo u pravilnim potresima, već je zvučalo kao jezivo mlitavo muljanje po kaši organskog raspadanja.
»Da«, reče Joahim, »kod ovoga je zlo. Austrijski aristokrata, znaš, elegantan čovek i kao rođen za gospodina i konjanika. A sad eto dokle je došlo. Ali još je na nogama.«
Dok su išli dalje Hans Kastorp je opširno govorio o kašljanju austrijskoga aristokrate.
»Moraš uzeti u obzir«, reče, »da tako što nikad nisam čuo, da mi je potpuno novo, i onda je razumljivo što je na mene učinilo takav utisak. Ima tako mnogo vrsta kašljanja, suvo i zrelo kašljanje, i zrelo je zdravije, kao što svi kažu, i bolje, nego kad se čovek tako cepa. Kad sam u svojoj mladosti (»u svojoj mladosti«, reče on) imao difteriju, urlikao sam kao vuk, i svi su se obradovali kad je kašalj sazreo, sećam se dobro toga. Ali kašljanje kao ovo ne poznajem, bar ja ne — to više i nije kašalj živa čoveka. Nije suv, ali ne možemo reći ni da je zreo, to ni izdaleka nije pogodan izraz za njega. To ti je kao kad bi pri tom gledao i u čoveka unutra,
gledao kako tamo izgleda, — sve sama kaša i mulj ...«
»Dosta«, reče Joahim, »ja ga slušam svakog dana, ne moraš mi opisivati.«
Ali Hans Kastorp nikako nije mogao prestati da govori o kašlju koji je čuo, više puta je tvrdio da se pri tom može gledati unutra u aristokratu, i kad su ušli u restoran, njegove od puta umorne oči imale su grozničav sjaj.


U RESTORANU


U restoranu je bilo svetlo, elegantno i prijatno. On se nalazio odmah desno od hola, prekoputa salona i, kako Joahim objasni, upotrebljavali su ga poglavito novodošavši gosti koji jedu van određenog vremena i oni koji imaju posetu. Ali tu se svečano proslavljaju i rođendani i predstojeći odlazak, kao i povoljan ishod opšteg pregleda. Ponekad je vrlo svečano i bučno u restoranu, reče Joahim; služi se čak i šampanj. Sad je u njemu sedela samo jedna dama, tako od trideset godina, koja je čitala knjigu ali pri tom tiho pevušila i srednjim prstom leve ruke neprestano dobovala po stolnjaku. Kad su mladići seli, promeni ona mesto da bi im okrenula leđa. Joahim objasni tiho da ona zazire od ljudi, i u restoranu obeduje uvek čitajući knjigu. Pričalo se, štaviše, da je još kao sasvim mlada devojka došla u sanatorijum za grudobolne i otada nije više živela u svetu.
»Pa onda si ti sa svojih pet meseca još sasvim mlad početnik prema njoj i bićeš to i kad budeš imao čitavu godinu na grbači«, reče Hans Kastorp svome rođaku; našto Joahim dohvati jelovnik i sleže ramenima, što mu ranije nije bilo svojstveno.

Seli su za uzdignuti sto kraj prozora, na najlepše mesto. Kraj zavesa krem boje sedeli su oni jedan prema drugom, lica obasjanih svetlošću električne stone lampice sa crvenim zaklonom. Hans Kastorp sklopi svoje sveže oprane ruke i trljaše ih sa osećanjem prijatnog iščekivanja, kao što je obično činio kad sedne za sto — možda zato što su njegovi preci pred obed čitali molitvu. Služila ih je jedna prijatna devojka grlena glasa, u crnoj haljini sa belom keceljom i velikim licem neobično zdrave boje, i na svoju veliku veselost doznade Hans Kastorp da se kelnerice ovde nazivaju »trpezarijske devojke«. Oni joj poručiše bocu Gruaud Larose, koju Hans Kastorp vrati da se bolje rashladi. Jelo je bilo odlično. Imali su supu od špargli, punjene patlidžane, pečenje sa puno garnirunga, jedan naročito dobro spravljen slatkiš, razne sireve i voće. Hans Kastorp je jeo preterano, mada nije imao tako dobar apetit
kao što je mislio. Ali on je navikao da mnogo jede čak i kad nije bio gladan, i to iz pažnje prema samome sebi.

Joahim nije jelima odavao mnogo počasti. On je te kuhinje bio sit, kako reče, siti su je svi ovde gore, i običaj je da se jelu prave zamerke; jer kad se ovde sedi čitavu večnost i tri dana više... U naknadu za to, vino je pio sa zadovoljstvom, štaviše sa izvesnom predanošću, i više puta, brižljivo izbegavajući preterano nežne reči, davao je izraza svome zadovoljstvu što sad ima nekoga s kim se molže pametno porazgovarati.
»Zbilja, sjajno je što si došao«, reče on i u njegovom odmerenom glasu bilo je uzbuđenja. »Mogu slobodno reći da je to za mene čitav događaj. Ipak je to promena — mislim, zarez, obeležje u večitoj bezgraničnoj jednolikosti..
»Ali vama ovde mora da vreme u stvari brzo prolazi«, primeti Hans Kastorp.
»Brzo i lagano, kako se uzme«, odgovori Joahim. »Ono uopšte ne prolazi, da ti pravo kažem, nije to nikakvo vreme, niti je ovo nekakav život — ne, to nije«, reče vrteći glavom i opet prihvati čašu.

I Hans Kastorp je pio, iako mu je lice sad plamtelo kao vatra. Ali u telu je i dalje osećao hladnoću, i neka naročito radosna pa ipak mučna uznemirenost ležala mu je u udovima. Govorio je preterano brzo, jezik bi mu se često zaplitao, a preko toga je prelazio odmahnuvši prezrivo rukom. Uostalom, i Joahim je bio neobično raspoložen i njihov razgovor postade utoliko slobodniji i veseliji kad ona dama što je pevušila i dobovala prstom po stolu najednom ustade i ode. Oni su jedući mlatarali viljuškom, sa punim ustima pravili važan izraz lica, smejali se, klimali glavom, slegali ramenima, i ne bi ljudski ni progutali zalogaj a već bi nastavljali da govore. Joahim je hteo da čuje štogod o Hamburgu i naveo je razgovor
na plan o regulisanju Elbe.
»Epohalno!« reče Hans Kastorp. »Epohalno za razvoj našeg parobrodarstva, apsolutno od neizmernog značaja. Odmah ćemo staviti u budžet, kao neposredan jedinstven izdatak, pedeset miliona, i možeš biti uveren da dobro znamo šta radimo.«
Ali i pored sve važnosti koju je pridavao regulaciji Elbe, on odmah napusti tu temu, i zatraži da mu Joahim još priča o životu »ovde gore« i o gostima, čemu se Joahim rado odazva, jer se radovao što može da se nekom poveri i sebi olakša. Ono o mrtvacima koje
spuštaju pistom za bob morao je da ponovi i još jednom izričito naglasi da je to sušta istina. Pošto Hansa Kastorpa opet spopade smeh, smejao se i on, i izgleda da je od srca u tome uživao, i pričao je i druge smešne stvari da bi podržao to dobro raspoloženje. Pričao je da za njegovim stolom sedi jedna dama, po imenu gospođa Šter, prilično bolesna uostalom, žena jednog muzičara iz Kanštata: to je najneobrazovanije stvorenje koje je ikad sreo. »Dezinfiscirati« kaže ona, ali najozbiljnije. A asistenta Krokovskog naziva »fomulus«. I to čovek mora da proguta, a da ni usne ne razvuče. Sem toga voli da ogovara, kao većina ovde gore, uostalom, i za jednu drugu damu, gospođu Iltis, kaže da nosi »sterilet«. »Ona to naziva sterilet, pa to vredi para!« I skoro u ležećem položaju, sasvim zavaljeni u stolice, tako su se jako smejali da su se sve tresli od smeha i skoro jednovremeno obojica se zagrcnuše.
Ponekad bi se Joahim sneveselio i setio svoje sudbine.
»Da, mi eto sedimo i smejemo se«, reče sa bolnim licem i ponekad još prekidan trzajima dijafragme, »a pri tom se ne može sagledati kad ću otići odavde, jer kad Berens kaže: još pola godine, — onda je to najmanja mera, mora čovek da bude spreman i na više. A ipak je to teško, reci sam, zar nije to žalosno za mene. Već su me bili primili, a idućeg meseca mogao bih da polažem ispit za oficira. A ja, eto, bazam ovde sa termometrom u ustima, i slušam lupetanje te neobrazovane i glupe gospođe Šter i traćim vreme. Godina dana znači toliko u našim godinama, ona donosi toliko promena i napretka u životu, dole. A ja ovde moram da trunem kao voda u bari, da, baš kao ustajala bara, nije to nikakvo preterano poređenje...«
Na to je Hans Kastorp, za veliko čudo, odgovorio samo pitanjem da li se ovde može dobiti porter, a kad ga rođak malo začuđeno pogleda, primeti da Hans Kastorp samo što nije zaspao — upravo da je već spavao.
»Pa ti spavaš!« reče Joahim. »Hajde, vreme je da legnemo, vreme je za obojicu.«
»Uopšte nema vremena«, reče Hans Kastorp teška jezika. Ali on ipak pođe, malo poguren i krutih nogu, kao čovek koji bukvalno pada od umora, — ali se silom pribra kad u holu, još samo slabo osvetljenom, ču Joahima gde reče: »Eno gde sedi Krokovski. Čini mi se da ipak treba da te predstavim.«
Doktor Krokovski je sedeo na svetlosti, kraj kamina u jednom od salona, odmah pored otvorenih vrata na guranje, i čitao je novine. On ustade kad mu mladići priđoše i Joahim, u
vojničkom stavu, reče:
»Dozvolite mi, molim vas, gospodine doktore, da vam predstavrš svoga rođaka Kastorpa, iz Hamburga. Baš sad je stigao.«
Doktor Krokovski pozdravi novoga gosta sa izvesnom vedrom, snažnom i ohrabrujućom srdačnošću, kao da je hteo da naznači da je pred njim izlišno svako snebivanje, a na svom mestu jedino veselo poverenje. Imao je otprilike trideset pet godina, bio je širokih pleća,
gojazan, znatno manji nego dva mladića što su etajala pred njim, tako da je morao da iskrivi i zabaci glavu da bi im gledao u lice, i izvanredno bled — neko prozračno, gotovo fosforescentno bledilo, koje se još jače isticalo usled tamne vatre njegovih očiju, njegovih crnih obrva i poduže crne brade, sa dva špica na kraju, u kojoj se već videlo nekoliko sedih dlaka. Nosio je crn, već nešto pohaban sako na dva reda, crne, šupljikave plitke cipele, slične sandalama, sa debelim čarapama od sive vune i mek okovratnik, posuvraćen preko jake na kaputu kakav je Hans Kastorp dotle video samo na jednom fotografu u Dancigu i koji je pojavi dr Krokovskog zaista davao boemski izgled. Smeškajući se srdačno, tako da se u bradi pojaviše žućkasti zubi, on steže ruku mladom čoveku i reče u baritonu sa malo stranački otegnutim naglaskom:
»Dobro nam došli, gospodine Kastorpe! Nadam se da ćete se brzo privići i dobro osećati u našoj sredini. Dolazite li nam kao pacijent, ako smem da pitam?«
       Bilo je dirljivo gledati kako se Hans Kastorp muči da se pokaže ljubazan i da savlada sanjivost. Ljutio se što je u tako rđavoj formi i sa nesigurnim samopouzdanjem mladih ljudi video je u asistentovom osmejku i bodrenju znak blagog podsmeha. Odgovorio je da ostaje tri nedelje, spomenu i svoj ispit i dodade da je, hvala bogu, sasvim zdrav.
      »Zaista?« upita dr Krokovski isturajući ukrivo svoju glavu, kao da se ruga, a osmejak mu se još više razvuče... »Pa onda ste vi fenomen vredan studiranja! Ja još nisam naišao na sasvim zdrava čoveka. Kakav ste ispit položili, ako je dozvoljeno pitati?«
       »Ja sam inženjer, gospodine doktore«, odgovori Hans Kastorp, sa skromnim. dostojanstvom.
      »Ah, inženjer!« I osmejak dr Krokovskog kao da se povuče i za trenutak izgubi nešto od snage i srdačnosti. »To je izvrsno. I vi, dakle, ovde nećete tražiti nikakvu lekarsku pomoć, ni u pogledu telesnom ni u psihičkom?«
      »Ne, neizmerno vam hvala«, reče Hans Kastorp i umalo što ne ustuknu jedan korak.
       Tada se na licu doktora Krokovskog opet pobedonosno pojavi osmejak, i rukujući se srdačno sa mladim čovekom, uzviknu glasno:
»E pa onda, neka vam je laka noć, gospodine Kastorpe, — spavajte mirno potpuno svesni svoga besprekornog zdravlja! Laka vam noć i do viđenja!« — Tim rečima oprosti se sa dvojicom mladića i opet sede da čita novine.
Kod lifta više nije bilo posluge, i zato su pošli stepenicama ćuteći i malo zbunjeni susretom sa doktorom Krokovskim. Joahim otprati Hansa Kastorpa do sobe br. 34, gde je hromi momak u redu doneo prtljag novoga gosta, i oni su ćaskali još četvrt sata dok je Hans Kastorp vadio spavaće ruho i stvari za toaletu i uz to pušio debelu blagu cigaretu. Do cigare danas bez sumnje neće više ni doći, što mu je izgledalo čudno i dosta neobično.
          »Izgleda vrlo važan«, reče izbacujući pri tom udahnuti dim. »Bled je kao vosak. Ali njegova obuća, slušaj, pa to je strašno. Čarape od sive vune i, onda, te sandale. Nego, da se nije uvredio na kraju?«
       »On je malo osetljiv«, priznade Joahim. »Nije trebalo tako grubo da odbiješ lekarsku pomoć, bar ne psihičku. On ne voli kad se ljudi od toga izvlače. Ni mene mnogo ne mari zato što mu se ne poveravam dovoljno. Ali s vremena na vreme ispričam mu ipak poneki san, da ima šta da sekcira.«
       »Pa onda sam ga ipak uvredio«, reče Hans Kastorp zlovoljno; jer nije bio zadovoljan sobom što je drugoga uvredio, a onda ga i umor poče još jače da hvata.
       »Laku noć«, reče. »Pašću od umora.«
       »U osam sati doći ću po tebe da idemo na doručak.«
        Hans Kastorp se na brzu ruku spremi za spavanje. Samo što je ugasio lampicu na noćnom stočiću, san ga savlada, ali on se još jednom trže, setivši se da je u njegovom krevetu prekjuče neko umro. »To svakako nije bilo prvi put«, reče sebi, kao da bi ga to moglo umiriti. »Ovo je prosto mrtvački krevet, običan mrtvački krevet.« I zaspa.

        Ali čim je zaspao poče da sanja i sanjao je gotovo neprestano do sutradan izjutra. U snu je video poglavito Joahima Cimsena kako se u čudno iskrivljenom položaju spušta na bobu po kosoj stazi. Bio je tako fosforescentno bled kao doktor Krokovski, a napred na saonicama sedeo je i upravljao austrijski aristokrata sasvim neodređena lika, kao neko koga smo samo čuli da kašlje. »To nam je sasvim svejedno — nama, ovde gore«, reče iskrivljeni Joahim, a zatim se on, a ne aristokrata, zakašlja onako strašno muljavo. Na to Hans Kastorp poče gorko da plače i uvide da mora da otrči u apoteku da kupi krem. Ali na putu je sedela gospođa Iltis sa uspijenom njuškom i držala nešto u ruci, što je očevidno trebalo da bude »sterilet«, a bio je samo aparat za brijanje. Na to se Hans Kastorp opet zasmeja; i tako je bacan iz jednog raspoloženja u drugo, dok se kroz poluotvorena balkonska vrata ne pojavi zora i ne probudi ga.

 Preveli: Miloš Đorđević i Nikola Polovina                                                            

Tomas Man, Čarobni breg( nastavci : Romani u nastavcima  ) 

Lorens Darel, Crna knjiga, odlomak

Mos gus yod na
Khyl so od tung.”
„Gde ima obožavanja,
čak i pseći zub zrači svetlošću.”
(tibetanska poslovica)

I onda agon. Počinje. Danas duva snažan vetar s Levanta. Jutro je naišlo kao žuta magla duž rolne razvijenog filma. Iz Bivarije, na drugoj strani zapenušalog kanala, koji mogu videti s prozora, bog reke je poslao svoje ponude: blato u vidu čvrste žućkastomrke linije preko zaliva. Vetar je pokupio
sve živo usput jednom mamutskom evakuacijom i sve to nabacao na nas. Ribari se žale kako ne mogu da vide ribe da bi ih proburazili harpunom. Tako su smeđe-crveni morski škorpion i oktopod sigurni od njihovih karbidnih lampi i trozubaca. Život u dubini je potpuno odsečen, veoma tajanstven iza membrane od blata. Jonsko more je u zimu ponovo utonulo u svoju pramisterioznost.

     Dobovanje kiše po krovu. Ona pravi mehuriće duž pukotina na prozoru, ključa u kamenim udubinama. Jutros u zoru, od grmljavine ne možemo da spavamo, devojka pušta gramofon u tmini i nadmetanje Bahovih gudača, smolastog i srdačnog zvuka kakav samo iz žica i drveta može nastati, probija se kroz natmurene prozore. Dok je more udaralo i nadiralo ispred kuće, mi smo ležali tamo u krevetu, tmurnom kao i bilo koja tamnica, žaleći za gubitkom Mediterana. Izgubljeno, sve je izgubljeno; dozrevanje zelenih smokava, kajsija. Izgubljeno je grožđe, crno, žuto, tamnijih boja. Čak i ono nalik bledim bradavicama, delikatno, posuto pegama i melodiozno, zaboravljeno je ovog
jutra, kada je naša jedina realnost levantski vetar, ubajaćen mirisom Arabije, koji komeša zaliv do blatnjave bare. Ovo je zima našeg nezadovoljstva.

   Vazduh je pun fine prašine iz pustinjskih grobnica - arapskih idioma smrti - i panični svet je sasvim gotov, potpuno iskorišćen i izgubljen. Čempresi su sačinjeni od uglja: njihovi oblici istačkavaju okolinu, kao teški potezi crne četke po akvarelu koji je potpuno izgubio svoju vitalnost. Da. Zima, zima se nalazi svugde u ovim golim, iscrpljujućim simbolima.

   Ovo je dan koji sam odabrao da započnem s ovim pisanjem, jer danas smo mrtvi među mrtvima; i ovo je agon za mrtve, hronika za žive. Nema drugog načina da se to opiše. Postoji korespondencija između sadašnjeg, ove utrnulosti, inercije i prošle realnosti smrti, čije je značenje simboličko, mitološko, ali takođe i realno u svojim simptomima. Kao da, ležeći ovde, u ovoj mimičkoj smrti izjutra, rekreiramo delić prošlosti i mrvicu smrti koju smo izbegli. Da, čak i ako divlje patke padaju u uskovitlanim vetrovima duž močvara Bivarije i svi elementi su van brzine, van kontrole; čak i ako more šiba čvrstu, crnu stenu na kojoj je ovo - naša kuća - sagrađeno. Korespondencija mrtvila s mrtvilom je kompletna.

      Na primer, s ovim nisam mogao da započnem leti jer tokom leta sedimo jedno uz drugo kraj zida na zadnjicama i slušamo kako smokve pucaju. Sunce isuši ono što je tečno od agonije u nama, ljuljuška nas u oklopu vrućine, tako da je sve što znamo ništa, od sunca pocrnelo, egipatsko ništa. Membrana nam se spušta na oči čim ih zatvorimo i samo crni mehurići bezvoljnosti probijaju s
vremena na vreme u našu svest, baš kao ključali mehurići lave na površinu. Mleko osećaja zgrušnjava se u našim venama; zajedljivost svenjuje čovečnost; vlati kose se nadižu duž skalpa ili svenjuju do mekih zlatnih dlačica duž butina. Bradavice postaju tvrde i crne na ženskim grudima, dok se smokve prže. Sise kao tamni drveni zapušači za ribarske sinove.

    Pa dobro, čovek se ne može otrgnuti od takvih misli u ovakvo jutro, kada vetar puni sobu evocirajućim mirisima prašine i tek pristiglim vonjem grobnica: ustajale eksplozije praživota hladno nas zapahnjuju kao dah leproznog. Tako smo bledi i „gotovi” izjutra. Na jastuku bledo lice, prastaro kao skulpture, dok nas truli vonj krstaških pohoda zapahnjuje u vlažnim naletima.

     Ovde sam video mladu devojku koja je ustala iz kreveta i na trenutak se hrabro suočila s hladnoćom. Karijatida. Plesni korak u stisku muzike. Džig sačinjen od pantomime.1 Na trenutak, leto se skoro opet rascvetalo: ljiljan, hrabrim potezom bele četke, pavana veselog pauna. Ili divlje guske koje vise preko meseca, a nevidljivi strelac odnekud posmatra, s rukom na praznom tobolcu. Ah! Ali mi ovde imamo samo nanose žutog, razmrljanog preko prozora i nečisto more i meso koje treperi u ledenom kontaktu s kostima. Tada sam znao da delimo korespondenciju smrti s godišnjim dobom i sa svim tim drugim godišnjim dobima koja me muče kada počnem da pišem o njima. Ni mumije, komadići tkiva koji se drže za kost; ni stubovi soli, ni leševi nisu nikad ni upola bili tako mrtvi kao mi danas.

שׁ

      Danas za doručkom, dok jahte jure preko vode ka luci, pune rupa i željne, ja ponovo umirem malom smrću koja se večito iznova leže u hotelu Regina: duž trošnih koridora, geoloških slojeva paprati u saksijama, zidnih oplata što su ih miševi ižvakali, koje smrtni sat otkucava. Ne pitajte me kako. Ne pitajte me zašto ja, u ovom trenutku, na ovom udaljenom olujnom grčkom rtu, odabiram, za svoju prvu pravu knjigu, teatar koji nije mediteranski. Samo deo nas je ovde, u četiri vlažna zida vlažne kuće, pod naletom silnog vetra, pod kljovama kiše. Iz ove nervozne muzike dižu se oni drugi, ne manje sablasni, koji me imitiraju. Mislim na Tarkvina, koji šeta smrznutim ulicama predgrađa, sa šalom napola navučenim preko lica, bolešću koja raste unutar njega; mislim na Loba, koji se penje na svoje devojke iz predgrađa kao gladan majmun; mislim na Pereza, Čejmberlena, Gregorija, Grejs, Pitersa, Hildu. Iznad svega, mislim na ovu logiku ličnosti koju bi ovaj papir trebalo da prikaže, sa svim njenim divnim sakaćenjima.

      Kada sam u Regini, ja sam ponovo mrtav. Ne u potpunoj tajanstvenosti i pasivnosti mrtvog organizma, nego mrtav u smislu male smrti. Sa sobom nosim ovaj kovčežić za igračke, sa svojim malim životinjama igračkama, Lobom, gospođicom Venabl, itd. Osvetljeni smo u znakovima novog haosa. Mi smo kao delići tkiva, drže nas u začepljenim bocama, nahranjeni smo, oprani i imamo komandu da se multipliciramo pod budnim okom naučnika. Naš svet je svet strogih granica, van kojih ne smemo da lutamo, čak ni u svojoj mašti; naša se godišnja doba menjaju bez osećaja promene. Ova egzistencija je srednjovekovna u svojoj kratkovidosti. Samo zimi, kada sneg padne, pojavi se čudno tamno svetlo na zidovima naših iznajmljenih soba. Senke u uglovima tada se tope, teku, rastvaraju se i splašnjavaju u mraku. Ovo je godišnje doba koje svi toliko mrzimo. Ovo snežno veselje, kada crvendać važno sedi na ružinim žbunovima što uokviruju napuštene bašte i kada je sanduče pretrpano božićnim čestitkama trgovaca. Sve najlepše za božićne praznike vama i vašima! (Samo napred, vi debeli, masni građani.)

שׁ

     Bašte imaju mnoga ogledala koja se sijaju na navučenim roletnama u haotičnom, svenjujućem buktanju imbecilnosti. Iza svoje male pregrade Lobo leži u krevetu i, zgrčen kao fetus, zvoni za doručak. Nezemaljsko snežno svetlo širi se po zelenim platnenim roletnama. Još uvek pada. Bez sumnje, nastaviće da pada zauvek. Čovek prestane da obraća pažnju na te stvari, takva je duhovna bolest sveta. To je ambijent u kojem mi kačimo dekoracije, naduvavamo balone ili zacrnjujemo sneg pogrebom našeg najboljeg prijatelja.

      Zimsko jutro. Elegija u mekoj tkanini, armiranom betonu, poštaru, Lobu, fetusu, markama od pola penija. Četiri stepeništa iznad, Tarkvin premišlja o bezgrešnom začeću dok čajnik hrče na ringli. U muzičkoj stolici za ljuljanje ja pušim i posmatram Lobove nejasne pokrete u pomrčini. Ugodno je ležati tako, dremljivo, ne usuđujući se da dodirnete hladne delove kreveta nožnim prstima. Ogledalo je namešteno tako da, kad se pridignete na jedan lakat, možete dobro osmotriti sopstveno crnomanjasto lice i odlučiti da li je noćni san osvežio njegovo visočanstvo ili ga je razvrat počeo sustizati. Tu je takođe i pitanje njegovog penisa. Zamišljeno ga katapultira na stomak dok proučava njegovu pojavu. Ne pričamo jer je ovaj trenutak svečan. On proverava svoj izgled. Njegovo lice je neka vrsta dnevnika na kojem je zapisana svaka trivijalnost svakodnevnog života. On je uveren u to. „Svaka linija ovde ili onamo, dragi moj, nos ili usta, moraju značiti nešto; kada nešto učiniš, tu je linija; jedna žena me je naučila šta znače, ali se sada ne sećam mnogo, osim linije device: dakle.” Ovo je nemoguće postići bez fonetskog sistema, njegov žargon je tako čudan. Pomrčina otiče od dima cigarete. Gospođica Venabl puderiše svoju zečju usnu u susednoj sobi. Gasni plamen svira svoj nemi džez. Sneg pada. Elegično jutro se otvara na smrznutim rekama, jezercima, očnim jabučicama, bunarima, prstima, zubima. Niko od nas nije dovoljno nalik kralju da bi proturio glavu kroz prozor i naredio mu da prestane padati. Daktil, daktil, patke idu na pijacu. Jarkocrveni poštar se probija kroz nanose snega da bi mi doneo pismo od bele dame zvane Pet. Lobo katapultira, katapultira, s nekom vrstom teškog peruanskog ritma, i razmišlja o svojim osvajanjima. Peći su naložene. Čejmberlen pušta pse na njihovo žuto jutarnje gubljenje vremena. Gorila se ceri na sebe u ogledalu,
stavljajući drečavu kravatu. U njegovom mokraćnom kanalu nalazi se dvocentimetarski ledenjak koji je tamo stavio Deda Mraz ili Božić Bata. Neko će morati da se pati među izgaženim zastavicama, džinom, dimom cigara i okamenjenim razglednicama na kaminu. Zimsko jutro, dok se šunka polako topi, a Tarkvinovo lice na jastuku ponovo očvršćuje u uspavano salo. To je duboki trenutak, odložen zbog premišljanja o jučerašnjim grehovima i pripremanja današnjih. Lobo se udubio u večnu temu žene. Posebno Engleskinje u tvidu s lokotom među nogama. S uzdahom ustaje i, pipajući, traži svoju konzervu mlake vode. Iz stolice se može dedukovati čitav toaletni ritual koji izvodi: češlja se, pere zube, zateže kravatu. Veoma je prefinjen, veoma gizdav u svojoj odeći kontinentalnog kroja. Toaletni stočić mu je pretrpan pravom masom sredstava različite vrste, naslaganih uz kožom uramljene slike njegove porodice. S vremena na vreme, kada uspe da se otrgne od svog odraza u ogledalu, predahne zagledan u sliku svoje majke. Ah! Taj nejasni latinski osećaj. Njegova majka! Ali ne kaže ništa. Kada se obuče, namešta odeću i ogleda se poslednji put, radi provere. S radija je obrisana prašina. Njegova
crvena kućna haljina visi na vratima. Njegove majušne cipele su poslagane duž police u sentimentalnom latinskom baletu. Njegove pantalone su ugurane u malu drvenu pregradu. Sve je čisto i uredno. Jedan pogled iza roletni ukazuje mu na stanje stvari u spoljnom svetu. Onda se vraća radiju i uključuje ga.
„Prošle noći ponovo nije došla.”
„Nemaš sreće.”
„Šta da radim, dragi moj? Šta da radim?”

Zadiže preklop džepa na kaputu i položi ruku čvrsto uz ivicu, tako da se prsti ne vide. Savija desnu nogu i odmiče palac leve noge od ostalih prstiju. To je vrsta simbolične poze u kojoj čeka Božić i koja je nagrada za sve erotske manevre izvedene te godine. Počinje da opisuje bdenje za vreme sinoćne vlage. Misli da se prehladio. I sve to zbog te male fufice. „Zamisli mene, dragi moj, sa srcem punim lorve,2 kako čekam i čekam. ” Nemoguće je ne zamisliti to. Zimska noć klizi niz stepenište među milione zgužvanih jastuka, a Lobo sedi na nadgrobnoj ploči, smrznut, ali zapet kao puška, trzajući se na svaki zvuk sa sleđenog puta. Lobo koji sedi tamo sa srcem punim lorve i džepovima punim francuskih pisama. To je nešto što bi trebalo staviti na čestitke za peruanski Božić, ispod gotskih slova i okrvavljenog crvendaća. Tarkvinu se mora reći. (Ali ja ne obraćam pažnju.)
„Zamisli mene, dragi moj”, i tako dalje.

    Kad god je moguće, voli da pridoda primesu sažaljenja u svoju konverzaciju jer to pruža šansu njegovim divnim crnim očima da izgledaju u najboljem svetlu: meke, vodene i lelujave od suza, izdane. U začetku ova izražajna sentimentalnost mora da je proistekla iz njegovih uobičajenih zavodničkih pobuda; ali njegov je repertoar izraza toliko veliki i u stalnoj promeni da čovek može prepoznati tek nekoliko ostataka među njegovim uobičajenim manirima. Ovo meko, prizivajuće sažaljenje jedno je od njih, ostatak erotskih istraživanja otad davno zaboravljenih, osim što su mu, naravno, ostavile brazde na licu. Ta ozbiljna mapa koju on izučava tako pomno svaki dan ne bi li se ponovo uverio kako je levi profil zaista njegova najbolja strana. S Engleskinjama je, naravno, potrebna doza zdrave muškosti da bi zadobio jihovo sažaljenje. To je otkrio. Tako on trenutno nosi svoj šešir malo nakrivljenije nego inače i pokušava da hoda korakom ragbiste s ravnim tabanima. Kasnije, kada se njegovo zaštitno bojadisanje popravi - tada će zaista i otpočeti njegova prava karijera.
          Njegov doručak stiže u rukama najnovije sobarice, a ona izgleda zdravo, sirovo i pogodno. Podaruje joj svoj poluprofil sve dok ne ode. Jednog od ovih jutara biće vezana za krevet, raširenih ruku i nogu dok se kafa hladi. Ovo je, čovek priznaje fatalistički, jedan od uslova života. Radio će biti uključen svevreme. Fiat voluntas,3 s porodicom koja pokušava da izgleda ozbiljno i mudro i
malim cipelama u njihovom statičkom baletu.

      Stavlja poslužavnik na koleno i počinje da jede izbirački, baš kao mačka, gurajući kašiku među svoje široke zrele usne.
„Mislim da ću”, naposletku kaže, „otići u manastir. Hoćeš li poći sa mnom? A? Zaboravimo sve ove kučke, dragi moj, i budemo sveti, sveti, sveti. U crnom.”

(Povucite roletne i pustite meko prozračno svetlo u sobu. Ona leži tamo u krevetu, među stablima jabuka i smrznutim jezerima, dugačkim i hladnim kao spavaonica. Ogromni gotski manastir među njenim nogama, itd.)

     Sneg kao veliki lanac od pola do pola. Nabrajanje naših grehova, oproštaj naših grehova, poštar, autobusi, pismo s markom od pola penija unutra. Slivnici su zakrčeni prljavštinom. Autobusi razbacani. Monolog belog puta koji se spušta pokraj katoličke crkve, opštinske škole, bolnice Lok, menjačnice, poštanskog sandučeta. Tarkvin leži kao Guliver u Liliputu dok busevi jure goredole po njemu, njegovim kukovima i butinama. Tarkvin kao englesko ostrvo u svojim zimskim lancima, a brda kao mnogo izbeljenih bradavica.

     „Ja sam katolik”, kaže Lobo s gestom čoveka koji kao da je izveo neki trik.

        Iz džepa njegovog prsluka otkucao je pun sat, što je bilo dovoljno da đipi. Propustiće predavanje o armiranom betonu, a to je zlo, bar u moralnom smislu. Njegov dragi otac plaća sve račune. Pouka: poštuj oca svog i majku svoju u kožnom okviru i nauči kako da sagradiš više crkava od armiranog betona. Skuplja svoj rukopis, svoje instrumente i beležnice i isključuje radio.

     „Dobro”, kaže on konačno, zaključavajući pažljivo vrata iza sebe.

     Pola deset božićne sezone. Promaja je brisala dok je Lobo prolazio između kamenih stubova da bi stupio na glavnu ulicu. Šal mu leluja oko ramena. Ulice izgledaju lepo pod mrazom, a prodavnice pod dekoracijama. Jagnje je rođeno, ili će ubrzo biti. Stavljam slušalicu uz slepoočnicu pažljivo, kao da se radi o samoubistvu. S druge strane žice Marni uvlači dim iz lule i izduvava ga. Osećam kako mu se dlake na grbi ježe. Nema posla danas. Imam gadnu prehladu. Besan je: da ga tako ostave da rukovodi školom, da ga tako napuste svi sem nekolicine dobrodušnih tikvana. Jadna deca tiskaju se u učionicama, piške i prde da bi održala toplotu i gomilaju se oko livenih peći. Grbavi vratar je
ozlojeđen mojom bolešću. Zvuci su nabijeni hladnim, neodređenim besom, uvređenošću, dostojanstvom, očajem. „Mislio sam da bar na vas možemo da računamo”, kaže on. U iskušenju sam da odgovorim: „Žao mi je, ali ja sam katolik.” Umesto toga, spuštam slušalicu i pogledam na sat u foajeu. Prekasno je da odem na pričest: to je jedini gest u životu koji sadrži punu kvotu ironije.
Prerano je da se ode u krevet. Uvek je prekasno ili prerano da bi se uradilo bilo šta. Svejedno, kada sumnjaš, pogledaj na sat u foajeu. To i činim. Nov paragraf.

    U svom malom podzemnom Hadu, iz kog može da nadgleda baštu, Piters će ležati premišljajući o sopstvenom geniju - ili masturbirati. Za njega je veliki problem da izabere ko će biti, ako će već biti genije. Leonardo je voleo porto i divlje jabuke, na primer, dok je Douson više voleo cigare. Teško je odlučiti se. Svinbern je pio ravno iz boce, a Vagner nije nosio ništa drugo do čiste svile uz
kožu. Tu je i Betovenov sifilis, da li ga je zaradio ili je nasledan? Ukoliko je ovo poslednje u pitanju, onda je to stvarno previše tražiti. Iskreno, sve je to pomalo dosadno. Da pogledamo Tarkvina očima ulagivačkog romanopisca. Već je uspeo da ispuže iz svog ugrejanog kreveta i zadigne roletne. Prizor snega mu je odvratan. Instinktivno se baca nazad i navlači pokrivač sve do obraza, pokušavajući užurbano da se ponovo ušuška u san. Ne vredi. Tada se seti sna koji je sanjao i ugodno premišlja o njemu. Devojka na obali reke. Ili dečak? Bilo bi bolje da je dečko na obrasloj obali, kritski skupljač šafrana, to je bila tema. Te još uvek neobljubljene neveste tišine. Veoma malo toga u Tarkvinovim snovima ostane nenapastvovano. Znam to jer mi priča o njima; o njima zajedno raspravljamo, proučavamo tekstove da bismo videli šta ih je prouzrokovalo i generalno
psihologizujemo. Zbog njega, ne zbog mene. Četrdeset godina pobožne introspekcije podarilo mu je nos psa tragača za sopstvenim slabostima. U ovom slučaju, to je Kler, koji živi u ostavi na kraju stepeništa. Kad kažem „u ovom slučaju” samo hoću da se pretvaram kako on ne sanja. Ali to nije tačno. On retko sanja ma o kom drugom tako često ili tako vlažno kao o ovom visokom crnom majstoru plesa koji ima znanja koliko i vrabac i bezobrazan jezik. Zbog toga se jutra prijatno provode u analiziranju ove nesrećne strasti i upisivanju u taj njegov sveznajući dnevnik. Ukoliko je njegov san bio vlažan, on sebi daje pune ocene (sublimisano); ukoliko su snovi bili suvi, aridni i intelektualni, onda postane zabrinut (represivan). U vazduhu se oseća ozbiljna zabrinutost za njegov „život seksualni” (tako delikatno prerafaelovski aranžirani klinički izrazi, zar ne?). Za doručkom prearanžiramo njegovu kliničku šemu i podupiremo mu hrabrost. To je beskrajna igra šaha s njegovom psihom. Tarkvinov efektivni radni vek proveden je na leđima u ličnoj katehizaciji.4
Njegov duh se deli na dve esencije, odslikane rečima Pitanje i Odgovor; i on se kune da je potpuno iskren sa sobom, iako baš ne zna potpuno šta misli time. Kako god bilo, iskrenost i jasno razmišljanje su cilj, a sledi ih opšti uvid i fini, samopouzdani duhovni oblik.
        Ali Kler, u ovakvo jutro? On je brižljivo obučen, otvara nov paket sveća i puni zidne svećnjake. Lonče je provrilo. Kler je onaj nesrećni jauk za telom dečaka u neko doba večeri ili nekoliko nažvrljanih, loše osmišljenih fraza u tom dalekom dnevniku, u koji sve mora biti uneseno pre nego što on umre. Kler? Taj pokvareni mali grubijan s izgrizenim noktima. Kler je ovaj fatalni svet koji možete da vidite ukoliko stanete na prozor. Dugačka betonska ulica, čiji je čisti beli dezen sada naružen i zamrljan gumenim usnama autobusa, otpacima i mravljim nogama. Kler je ovo jutro koje napreduje korak po korak, sumorno, bolno, kao paralitičar. Hrskavi jutarnji zvuci; jaja se prže; prepuni poslužavnici idu tamo-amo; gejziri se blago odlivaju i šikljaju, a para curi na odmorišta stepeništa; ili Lobov lik koji se udaljava i postaje sve manji na putevima. Zapravo, Kler nije ništa od toga. Kada Tarkvin razmišlja o njemu, njegovo lice je lice skrhanog statističara osiguravajućeg zavoda.
      Ali ja nisam ovde da bih ga interpretirao, čak ni da ga učinim boljim. Jednostavno ga stavljam u krevet, tj. na papir, među nekoliko slučajno odabranih slogova engleskog. U domaćinskoj atmosferi, čovek jedino može pomoći sebi i nadati se najboljem. Ali Kler?
        Tarkvin afektirano kucka na njegova vrata. Kućna haljina mu je egzotično nabrana na telu. Ili, jednom, kao automobilska sirena, vikne: „Kler!” i uđe. Uvek je isto. Nema odgovora. Kada su vrata već otvorena, nema šta da se radi osim da se zuri u uobičajeni nered ostave - razbacane prljave gaće i majice dekorišu goli linoleum. Prozor je otvoren a sneg napadao na krevet, pod i sto. Žigolo je sakriven.
      Tarkvin poviče: „Kler!” Ni odgovora ni pokreta. U krevetu bi mogao biti leš. Zid je čvrsta masa fotografija: plesni koraci istrgnuti iz stručnih novina koji se polako mreškaju na vetru - kompletan zid baš kao da će se srušiti na njega. Tarkvin počinje da se kreće naokolo, ispitujući slike i pretvarajući se da ga interesuju. Kroz otvorena vrata izgleda kao neudata tetka koja posećuje zoološki vrt ili akademiju. Mrzi sebe, to je očigledno. Zašto se uvek ovako brine za Klera? Zašto ne može da ga ostavi na miru? Prljava mala zver! Na kraju krajeva, prljava: zato što nekako pogled na Klerovu sobu sa snegom i razbacanim gaćama predstavlja surovo buđenje iz idile, sna na obali reke u Marlouovom
stilu i Narcisove delikatne kopulacije. Kao i obično, nije ga briga za sve, ali ga je briga za Klera, koji ne može dorasti književnoj reputaciji što ju je smislio za njega. Sve ovo je interesantno tihom partneru, prisnom prijatelju. Od mene se ne traži da naglasim, nagovestim ili čak priznam svoje prisustvo. Samo da postojim. Ja sam sudija koga čak nikad i ne pitaju za mišljenje. Podrazumeva se
da ja patim uz Tarkvina u njegovoj užasnoj nevolji.
        On nekoliko puta okrene krug po sobi, tako preciznim starešinskim korakom da se dva-tri puta skoro okliznu na snežne mrlje. Na umivaoniku je češalj, odebljao od prljavštine i masnoće iz Hilinih5
tamnih uvojaka; na držaču kraj WC šolje triler, s licem nadole; knjiga koju je pozajmio dečku prvog dana svoje kampanje za uzvišenije razmišljanje i čistiju ljubav debelo je pokrivena prašinom. Stona lampa je uključena. Hila se boji da spava u mraku. Na polici je slomljeni špric za klistir i kutija pomade. Tarkvin ispituje te stvari s gađenjem.

      „Kler”, kaže on, „ustaj!”
Stalno obećava da će ovih dana zauzeti čvrst stav prema žigolu. Zato „ustaj”. Okraćala prilika se smrknuto diže iz kreveta: ponovo rođen trećeg dana. Klerovi meki crni uvojci vise sa samosvojnim plavocrnim električnim životom. Jastuk mu je umašćen. Žute kozje oči zure kroz prozor ne videći Tarkvina. Nije potpuno budan. Pogled na njegovu lepotu u prljavim čaršavima ljuti Tarkvina. Hteo bi da uzme štap i da ga dovede u red. Prilazi i staje iza mene, brecajući se: „Ustaj, nemoj biti takav lenjivac.” Nada se da će Kler pomisliti da reči dolaze od mene. Kler uzdiše, sedeći tamo, žut kao kakav potentat6 u snežnom jorganu. Podiže iz kreveta zaprljana stopala i spušta ih na pod, zamišljeno ih gledajući.
       Tarkvin steže kvaku i uvežbava izlazak. Ljut je, ali i nervozan od lorve. „Sledeći put”, kaže Kler, „probudiću se i zateći te u krevetu kraj mene.” Ovo stvara svojevrsno ludilo. Tarkvin počinje da pišti. „U krevetu”, nastavlja Hila, „baš ovde u prokletom krevetu sa mnom.” U svemu ovome ja ne postojim. Jedino je običaj zahtevao moje prisustvo.
       Tarkvin juri niz hodnik do svoje sobe. Kao i uvek kad hoda, sva energija kao da mu se skupila u glavi, kao čigri, propinjući ga na prste. Zaključava vrata glasno, uvredljivo. Bez reči, počinje da pravi čaj. Drhti od besa. Krupna ćelava glava mu se sija. Vidim da ipak neće moći da digne ruke od svega. Kako god bilo, čaj, šećer, kap ustajalog mleka. Sviknutost je već prilično otrcala ovu večnu psihičku krizu, pa se ne iznenađujem kad je sjurio šolju i ponovo se mašio brave. U Bogu je moja nada, mada će Đavo da vlada. Tarkvin proleće niz hodnik ka ostavi kao primadona, bademantil leprša iza njega. S treskom otvara vrata i stoji nemo, zagledan u žućkaste oči. Odlučnost da uvredi, da ozledi, da pustoši,
polako zamire u njemu. U stomaku mu se smlačilo od besa i kajanja. Sada je tako pokoran, tako tužnjikav, tako pun osećaja, tako pitom, tako zaljubljen. Promena je zaprepašćujuća. Tada, kao udarac u pleksus, Klerov žuti glas: „Odlazi!” Žestoko on viče: „Odlazi odavde, jebote, i ostavi me na miru, oćeš li?”
        Svet je postavljen ispred vatre kao šahovska tabla ispred kamina, tabla na kojoj osmišljavamo svoje najuzbudljivije poteze. To je samo igra. Tarkvin trči bos po sprženim kritskim stenama, dok tamnooki pastir dozvoljava sebi da bude osvojen, pobran, prekriven poljupcima. Umesto suvonjavog, ispijenog tela, on bi zapravo trebalo da ima fini, vitki torzo. I ovčju kožu. Frulu da i ne spominjem.
„Nećeš me ismevati”, kaže on ozbiljno, „zato što ti na licu vidim da veruješ u ljubav. U smrt zbog ljubavi.” On drži svoj pri vrhu široki prst među nama i zamišljeno ga gledamo, kao da očekujemo da će umreti tu, vidno, među nama. „Sada Gregori nikad neće uvideti moju tačku gledišta, uopšte. Mislim da je bila prejaka i čista za njega.” U tišini srčemo hladan sneg, vruć čaj, hotel, gejzire, obolele borove, statue, žute kozje oči. I ja premišljam o Gregoriju i Grejs i o načinu na koji ih je predstavio malim, zelenim slovima. Gregori je neka vrsta šahiste, kao zeleni laufer, zapetljan sa svojim pionom, i piše tihim otrovom igrača koji je zaboravio pravila. Knjigu koja je moja tajna, u ormariću sprat niže.
        „Prisustvo sebe!” Tako on počinje. „Večna svesnost sebe u materiji i psihi. Večna svesnost te senke koja mi visi iza ramena posmatrajući me kako lijem mastilo na ovaj goli papir. Kakav recept za besmrtnost! Jedno ja i drugo, kao generali blizanci, razdvojeni politikom, koji šeprtljavo vode rat. Večno, gnusno prisustvo sebe.” Mala zelena slova, kao čipka na grubim stranicama crne lude. Ko je Gregori bio, ja još uvek nisam uspeo potpuno da odgonetnem. Ova majušna podrumska sobica bila je očigledno njegova. U nekoj epohi istorije on je nestao, ostavivši za sobom nekoliko gomila pocepanog papira, latinske klasike, gramofonske ploče, šoljice za čaj. Na naslovnoj strani knjige stoji
natpis, bez unesenog datuma: Gospodin Smrt Gregori. Svom najcenjenijem i najvoljenijem sebi ovo posvećujem. Zaborav je progutao ovo slučajno iseljenje, ostala je samo čudna šarena personalnost ovog toma, tako trajnog i relativno novog - jer su Tarkvin, Kler i Lobo u njemu - što nagoveštava nedavne unose. „Ne mogu biti stariji od hiljadu godina. Još ne govorim o svojoj izolaciji, a ona
je šest sa tri. Izolacija kovčega. Izolacija gargojla7 postavljenog iznad uspavanog grada.”
        Izolacija snega, dodao bi on da slučajno i danas okreće stranice. Izolacija u kojoj hotel premišlja, kao barokni inkubus.8

nastavak 

Dejvid Sid, Red u entropiji Tomasa Pinčona

     Među svim kratkim pričama Tomasa Pinčona „Entropija“ je privukla najveću pažnju kritike. Toni Tener karakteriše je kao „njegovu prvu značajnu kratku priču“, a i drugi kritičari odali su priznanje njenoj prefinjenoj strukturi.1 Ako imamo u vidu naredna Pinčonova dela, ono što pobuđuje pažnju u ovoj priči jeste primena modernog naučnog koncepta na prozu. Kao što En Mengl tvrdi, entropijom se u velikoj meri bavi i Objava broja 49. 2 Ipak, ova priča nije značajna samo kao rana obrada kasnije teme u Pinčonovoj prozi; ona sama po sebi predstavlja dramatizaciju koncepta entropije i načina na koji on može biti primenjen na ljudsko ponašanje.

     Priča se odigrava u jednoj stambenoj zgradi u Vašingtonu, u februaru 1957. godine. U jednom stanu (nižem od dva u kojima se radnja odvija) zabava koju priređuje Ćufta Maligen je pred novim zamahom. Ljudi su opruženi po stanu u različitim fazama pijanstva, a kvartet džez muzičara sedi u dnevnoj sobi i sluša ploče. Veoma rano u toku priče, čovek po imenu Sol ulazi preko požarnih stepenica u Maligenov stan i objašnjava kako se upravo posvađao sa svojom ženom Miriam. Zatim ulaze drugi ljudi – tri studentkinje i pet pripadnika američke mornarice. Dok pijanstvo i buka rastu, izbija tuča i zabava preti da se pretvori u haos. Nakon određenog razmatranja, Maligen odlučuje da smiri sve i ponovo uspostavi red. To i čini. Radnja u „Entropiji“ zbiva se naizmenično na Maligenovoj zabavi i u stanu iznad, gde Kalisto i njegova partnerka Obad pokušavaju da izleče bolesnu pticu. Taj stan je svojevrsna staklena bašta, potpuno samostalan ekološki sistem. Kalisto je, poput Henrija Adamsa, opsednut iscrpljivanjem energije i on diktira svoje memoare – možda budućem naraštaju, mada verovatnije kao vežbu solipsizma. Ptica umire, a Obad, odustavši od ekološke ravnoteže koju su gradili proteklih sedam godina, odlazi do prozora i razbija ga. Priča se završava dok njih dvoje čekaju da se unutrašnja i spoljašnja temperatura izjednače i padne noć.

     Naravno, ovaj kratak pregled radnje ne objašnjava njenu vezu sa naslovom, a kako bismo je razumeli moramo uzeti u razmatranje različite definicije „entropije“ kakve nude standardni moderni rečnici. Vebsterov treći novi internacionalni rečnik definiše ovaj koncept na sledeće načine:

1. [U termodinamici] Veličina koja je mera količine energije sistema koji nije sposoban da izvrši rad...
2. [U statističkoj mehanici] Faktor veličine koja je funkcija fizičkog stanja mehaničkog sistema...
3. [U teoriji komunikacije] Mera efikasnosti nekog sistema (u vidu koda ili jezika) u prenošenju informacija...
4. Konačno stanje dostignuto degradacijom materije i energije u univerzumu: stanje inertne uniformnosti sastavnih elemenata; odsustvo forme, obrasca, hijerarhije, diferencijacije...3

     Za Pinčonovu priču od najmanje je važnosti drugo značenje, budući da je na njega samo jednom letimično bačen pogled u Kalistovom diktatu. Ako uzmemo u obzir superpozicionirane nivoe radnje počev od Kalistovog staklenika, preko Maligenove zabave i na kraju Solovog stana ispod, jasno je da stanovi čine šematske analogije sa redom četvrtom, prvom i trećom definicijom. Kalistova glavna preokupacija je konačno iscrpljivanje energije, „toplotna smrt“ kosmosa. Maligenove partijaše sve karakteriše apatija i inertnost, te ironično predstavljaju primer energije nesposobne za rad. Na kraju, Sol sa svojom ženom raspravlja o teoriji komunikacije i razgovara sa Maligenom (bez naročitog zaključka) o velikom udelu čiste „buke“ koja čini ljudski govor. Napolju, van ove stambene zgrade su ulica i vremenske prilike, koji su, implicitno, takođe izvan ove višestepene metafore. Toni Tener daje sledeće tumačenje zgrade:

Kuća... je neka vrsta paradigme moderne svesti; donji deo preplavljen je bukom modernih razonoda i oseća slabosti značajne komunikacije, dok gornji deo teži da ostane na nivou muzike, ipak naslućujući da u sav taj napor, koji je poput sna, prodire život. Život u tom kontekstu nije samo zabava u stanu ispod, već i vremenske prilike.4

      Ovo zasigurno objašnjava veliki kontrast između Kalistovog staklenika i Maligenove zabave. Prvi je snolik i zatvoren u sebe, drugi je zemaljski i otvoren za pridošlice. Ali, Tener pravi procene koje priča ipak ne priziva. Kalistov svet jeste poput sna, ali ga Pinčon ne ironizuje suprotstavljajući mu spoljni „život“. On je takođe deo života, života uma, a i ako jeste nedovoljno otporan na spoljne pritiske, to važi jednako i za Maligenovu žurku. Pinčon ne postavlja razliku između „života“ i „ne-života“: on dramatizuje različita značenja centralnog koncepta i istražuje njihove uzajamne veze.

     Već sada trebalo bi da nam postaje jasno da Pinčon ne koristi reč „entropija“ neprecizno. U gorepomenutoj studiji o američkoj modernoj prozi, Tener smatra ovaj koncept toliko
značajnim da mu posvećuje čitavo poglavlje i ističe da je postao veoma pomodan termin, koji se površno koristi kako bi označio propadanje.5 Pinčon je kao student na Univerzitetu Kornel pohađao kurseve iz fizike, što sigurno objašnjava tačnost naučnih referenci u ovoj priči. Pa ipak, mada je osnovni koncept teško obuhvatiti, Pinčonova priča zahteva malo više tehničkog znanja od onog koje nude definicije u rečnicima.

     Epigraf priče preuzet iz Rakove obratnice Henrija Milera već nas uvodi u jedno područje metafore. Odlomak proriče da neće biti promene vremena i najavljuje, u sumornom fatalizmu, osuđeničku sliku čovekove budućnosti: „Mi moramo uhvatiti korak, korak u gustoj koloni ka zatvoru smrti.“6 Odmah nam je ponuđena jedna metafora – nepromenljivo vreme kao amblem beznadežnosti. Jukstapozicijom epigrafa i naslova Pinčon nas zatim poziva da proširimo metaforu, posebno u pravcu četvrte definicije „entropije“ iz rečnika. Odlomak zapravo izostavlja dve rečenice koje prethode gore citiranim, naime: „Naši su se heroji poubijali, ili se ubijaju. Heroj, prema tome, nije Vreme, već Bezvremenost.“7 Ove rečenice javljaju se na početku romana i daju uvodnu reč temi – odsustvu promene i namernom naglašavanju negativnih ili izokrenutih vrednosti. Ipak, važno je da prepoznamo da Miler ovde rezimira Borisove stavove. Milerov surogat-pripovedač ne prepušta se apokaliptičnoj sumornosti svog prijatelja i čak ga smatra komično melodramatičnim. Zaista, samo tri rečenice nakon sumiranja Borisovih „proročanstava“ narator kaže: „Ja sam najsrećniji čovek na svetu“, što je veoma vesela izjava za nekoga ko je preokupiran sveopštim propadanjem. Ova razmena između pripovedača i Borisa izaziva dosta humora u Milerovom romanu i Pinčon, odabirom ovog odlomka za epigraf, uvlači nesmotrenog čitaoca u neku vrstu zamke. S jedne strane, metafora sa vremenom čini lako razumljivim apstraktni koncept entropije, dok sa druge, proročanstvima manjka autoriteta čak i u Milerovom romanu. Prema tome, ne bi trebalo brzopleto zaključiti kako Pinčon odobrava ovu metaforu. Pre bi se reklo da on uvodi jednu temu, jednu nit značenja, koje će se latiti u ranoj fazi priče.

       Izvan vašingtonske stambene zgrade pada kiša i vreme je vrlo promenljivo. Tipično je za Pinčona da brižljivo beleži vreme koje početkom februara 1957. jeste bilo ćudljivo i praćeno obimnim snežnim padavinama i poplavama.8 Pinčon skreće pažnju na vreme prvenstveno zbog njegovog metaforičkog odjeka. To doba godine je neka vrsta lažnog proleća koje karakterišu nasumične promene vremena i opšte osećanje depresije – barem je tako sa gostima Maligenove zabave. Oni su, Pinčon navodi, „neizbežno i nepopravljivo romantični“.
I nastavlja:

A kao što svaki pravi romantičar to dobro zna, duša (spiritus, ruach, pneuma), u biti, nije ništa drugo do vazduh; potpuno je prirodno da ova izopačenost u atmosferi treba da bude rekapituliran od strane onih koji je udišu. Tako da osim javnih komponenata – praznika, turističkih atrakcija – postoje privatna meandriranja, povezana sa klimom, kao da je ovaj kratak vremenski period stretto prolaz u fugu te godine: nasumično vreme, besciljne ljubavi, nepredviđene obaveze:meseci koje bi čovek mogao lako provesti u fugi, jer za veliko čudo, kasnije, vetrovi, kiše, strasti februara i marta se u tom gradu ne pamte, kao da ih nikada nije ni bilo. (92–93)

      Prva rečenica, kojom se očigledno implicira da narator nije romantičar, udaljava čitaoca od teksta dovoljno da ovaj prepozna da je posredi preispitivanje poretka. Za argumentom o povezanosti duše i vremenskih prilika sledi lažna logika zasnovana na etimologiji i svakako ukazuje na pasivnost onih koji veruju u ovu vezu. Oni jednostavno „rekapituliraju“ vreme i predaju se slučajnim meandriranjima i nasumičnim promenama. U dugačkoj narednoj rečenici Pinčon skreće sa muzičke metafore ka psihološkom značenju „fuge“, kao periodu naizgled racionalnog ponašanja koje prati amnezija.9 Na početku odlomka izgledalo je kao da nam se nudi određeno načelo, ali zatim, stvaranjem odmaknutosti kod čitalaca promenom osnovne metafore i ukazivanjem na pasivnost ljudi o kojima je reč, Pinčon ironično umanjuje značaj čak i sopstvene priče. Ako događaji zavise od promene vremena i amnezije, onda je i njihov reprezentativni ili psihološki status doveden u pitanje. Onda su oni, prosto, lokalne „izopačenosti“.

      Nasuprot stanovištu o očigledno nasumičnoj promeni Pinčon postavlja Kalistovo viđenje vremena. I Kalisto primećuje njegovu promenljivost, ali je daleko više obuzet konačnim opštim iscrpljivanjem energije, toplotnom smrću univerzuma koju su predvideli neki kosmolozi sledeći Klausijusovu teoremu koja kaže da entropija teži maksimumu. Kalisto, prema tome, ne pridaje značaj prozaičnim detaljima kao što su kiša ili sneg; njega mnogo više uznemirava činjenica da je napolju već tri dana temperatura konstantno 37°F. Poput Milerovog Borisa, on podozreva „da su u pitanju predskazanja apokalipse“ (94). Kada diktira svoje memoare, Kalisto kombinuje reči kao što su „vizija“ ili „prorok“ sa naučnim podacima, što sugeriše da smešta svoju građu u nenaučni, kvazireligiozni obrazac. U stvari, uprkos svim razlikama između njegove opsesije krajem i verzije patetične obmane partijaša, oba gledišta bi se slobodno mogla nazvati „romantičnim“. Tri puta u toku priče Kalisto traži od Obad da proveri spoljašnju temperaturu, čime pravi paralelu sa sličnom radnjom u jednom ranijem modernističkom delu – Beketovom Kraju partije (1958). Na početku predstave Ham šalje Klova do prozora:

HAM (pokaže prema prozoru, desno): Jesi li pogledao?
KLOV: Jesam.
HAM: Pa?
KLOV: Ništa. Ništica.
HAM: Trebalo bi da padne kiša. 
KLOV: Neće da padne kiša.10

      Odnos Hama i Klova, kao i njihov koncizni idiom u dijalogu paralelni su sa onim između Kalista i Obad. Poput Kalista, i Ham vodi duge monologe, a najduži se gubi u tišini na kraju predstave. U Pinčonovoj priči, međutim, pada kiša, što čini značajnu razliku. Kalisto, izuzev ne naročito značajne činjenice da je temperatura nepromenjena već tri dana, ima samo teorijske razloge za svoju sumornost. U Beketovoj drami, sumornost na sceni ublažena je dijalozima čiji humor doslovno popunjava vreme pre konačnog kraja. Oba dela sadrže preapokaliptičke elemente, ali su kod Pinčona oni povereni uglavnom Kalistu. Pinčon, dakle još jednom upućuje na značaj vremenskih prilika, ali se ne priklanja nijednom stavu.

     Pinčonova uzdržanost u vezi sa Kalistom javlja se veoma jasno u opisu njegovog stana, naročito u ovim rečenicama:

Pomešani sa zvucima kiše pristigoše prvi, probni, mrzovoljni, jutarnji glasovi drugih ptica, skrivenih u filodendronima i malim palmama: krpice skerletne, žute i plave boje provučenih kroz rusoovsku fantaziju, tu džunglu u staklenoj bašti na čiju je izgradnju utrošio sedam godina. Bila je to hermetički zatvorena, sićušna teritorija pravilnosti u gradskom haosu, kojoj su bili strani vremenski hirovi, nacionalna politika, ili bilo kakav građanski nered. (93)

     Poređenje sa slikom Anrija Rusoa gotovo i nije bilo potrebno kako bi se pokazalo da je ovaj prizor maltene artefakt, groteskno izmeštena džungla koja možda poseduje svoj unutrašnji balans, ali je zapravo stilizovana isto koliko i Rusoova dela. Naglasak na odbrambenosti, gde je spoljašnji metež kao nekakva agresivna sila, nosi u sebi ironiju. Jer, Kalistova staklena bašta možda jeste hermetički zatvorena, ali ona je u sebe zarobila i njega i Obad. Drugim rečima, bašta je egzotični zatvor. Zatim, Kalisto je rešen da isključi sve haotične elemente, ali postoji jedan oblik energije koji ne uspeva da kontroliše – zvuk. Buka koju stvara kiša prodire iz spoljašnjosti, a muzika iz stana ispod. Čini se, dakle, kako Pinčon žuri da nam, čim ugledamo stan, ukaže na uzaludnost Kalistovog poduhvata. Ako je tako, poslednji Obadin gest – razbijanje prozora, nagoveštava nam se od samog početka.

    Krhkost Kalistove staklene bašte Pinčon čini vidljivom i dok predočava uznemirenost Obade povodom spoljašnje buke. Takvo „propuštanje“ predstavlja otvorenu pretnju njihovom poimanju reda:

Arhitektonskoj čistoti njenog sveta neprestano su pretili takvi nagoveštaji anarhije: praznine i izbočine i krive linije, i pomeranje ili naginjanje ravni kojima je ona morala bez prekida da se prilagođava da se čitava ta struktura ne bi razmrskala u darmar apstraktnih i besmislenih signala. (98)

    Epitet „arhitektonski“ („architectonic“ – Prim. prev.) lukavo je odabran, s obzirom na to da se podjednako može odnositi i na arhitektu i arhitekturu. Na ovaj način Pinčon izbegava da razdvoji „strukturu“ od Obad i implicitno, od Kalista. Obad u stvari personifikuje poredak koji nastoji da očuva. Njegovo očuvanje ogleda se u fizičkim gestovima i uznemirenosti. Ona mora da „prilagođava“, ali šta – sebe ili strukturu? Zapravo, Kalisto i Obad su melodramatičari forme. Oni razmišljaju u vidu snažno suprotstavljenih krajnosti (anarhija nasuprot redu) i, iako Kalisto tobože iščekuje iscrpljivanje energije (koje i ne bi bilo toliko dramatično), njega i Obad daleko više uznemirava odsudni trenutak u kome bi u njihovoj staklenoj bašti mogao nastati haos. To bi, sa njihovog stanovišta, bila istinska kataklizma.

   Kada Kalisto počne da diktira svoje memoare, postaje jasno da je on parodija Henrija Adamsa, tačnije autora Obrazovanja. Kalisto živi u Vašingtonu, kao i Adams u vreme pisanja knjige. Obojica govore o sebi u trećem licu; obojica pokušavaju da artikulišu kulturne implikacije modernih naučnih teorija; obojica su veoma impresionirani Vilardom Gibzom, koji je, prema Adamsu, bio „jedan od najvećih Amerikanaca, sudeći po njegovom položaju u nauci“.11 Što zbog različitih biografskih, što zbog razloga temperamenta, Adams zauzima pasivan stav (otud i upotreba trećeg lica) te neprekidno ismeva sopstvenu neuspešnost. Za Pinčonovu priču ključno poglavlje Obrazovanja je „Devica i Dinamo“, u kojem se sučeljavaju dva osnovna simbola kod Adamsa. Njegov estetički idealizam, na koji Pinčon ironično aludira u Kalistovom imenu (tj. „najlepši“) uzmiče pred modernim oličenjima sile. U pokušajima da napravi poređenje modernog naučnog pojma sile sa religijom, Adams ima osećaj da luta po lavirintima. Njegov karakteristični odgovor je da čin pisanja prepusti sam sebi:

     U takvom lavirintu, štap je sila maltene značajnija od nogu, olovka gotovo da postaje pas – vodič, koji ga čuva od stranputica. Olovka radi sama od sebe, i deluje kao ruka koja modeluje materijal iznova i iznova, sve do oblika koji mu najviše odgovara. Oblik nikada nije proizvoljan,već je neka vrsta izrastajuće kristalizacije, kao što svaki umetnik i suviše dobro zna...12


   Adams odvraća čitaoca od početnog impulsa ka krajnjem razumevanju i dramatizuje automatizam pisanja. Različite analogije sa pisanjem kriju – mada samo delimično – Adamsovu tendenciju ka samosažaljevanju. U poslednjim poglavljima Obrazovanja on konstantno govori o sebi kao ostarelom i nemoćnom, a nagoveštaj istovetne melanholije nalazimo i u Kalistovom viđenju svog stanja kao „tužne umiruće jeseni srednjeg doba“ (98). Adam sebe naziva „novim Teufelsdröckh-om“ kako bi pojasnio svoje osećanje zbunjenosti.13 Neizvesnost koja parališe Adamsa zapravo je strah od mogućeg upliva „nasumičnog faktora“ koji su uvele Gibzove i Bolcmanove jednačine. Nasumičnost je matematički ekvivalent haosu, koji užasava Kalista. Ovde moramo istaći još jednu važnu paralelu sa Adamsom. Boreći se da razume kinetičku teoriju gasova, on dolazi do jasnog zaključka: „Haos je bio zakon prirode; Red je bio san čoveka.“14 Adams je nosio svoj pesimizam sa takvom otmenošću da tvrdnjama poput ove nikada nije dozvolio da izazovu puni emocionalni efekat. Bez obzira na to, kontrast između reda i haosa, sna i prirode, paralelan je Kalistovim polaritetima, posebno onom između njegove staklene bašte i spoljašnjeg vremena.

      Kalistova možda najvažnija izjava u diktatu tiče se viđenja entropije kao metafore određenih društvenih fenomena koje je uočio. Jedan od primera za to je porast uniformnosti u američkom konzumerizmu:

      Ukratko, zatekao je sebe kako iznova formuliše Gibzovo predskazanje putem društvenih termina, i vizualizira toplotnu smrt svoje kulture u kojoj se ideje, poput toplotne energije, više neće prenositi s obzirom da će svaka tačka u njoj, u krajnjoj liniji, raspolagati istom količinom energije; u skladu s tim prestaće i intelektualno kretanje. (99)

 Ironija nakratko skreće sa Kalista na američko društvo i u velikoj meri je u skladu sa pažljivo oblikovanom građom ove priče, čije najbolje primere konzumerizma koji je na udaru nalazimo na Maligenovoj žurci – u bocama pića, hajfaj opremi i frižideru. Čak i u svojoj fasciniranosti entropijom, Kalisto ide Adamsovim stopama. U „Pismu američkim nastavnicima istorije“ (1910), Adams razvija implikacije Klausijusovih pretpostavki i spekuliše da, iako istoričari ne poznaju fiziku

...ne mogu a da se ne zapitaju da li bi Ostvaldov pravac razmišljanja rezultirao podvrgavanjem psihičke i fizičko-hemijske energije prirodnoj i očiglednoj analogiji toplote, i širenjem zakona entropije nad svim. 15

     Njegov argument se, kao i Kalistov, zasniva na analogiji, i on je u godinu dana starijem eseju „Pravilo faze primenjeno na istoriju“ na sličan način predviđao krajnju tačku do koje će ljudske misli dosegnuti.16

      Kako bismo precizno utvrdili kakav je Pinčonov stav prema Kalistu i Adamsu, biće nam od koristi da se u ovom trenutku okrenemo jednom intermedijarnom tekstu – Ljudska upotreba ljudskih bića (1950), Norberta Vinera. Viner radi manje-više ono što i Adams i Kalisto pokušavaju: da dovedu u međusobnu vezu različita područja moderne američke kulture. On je, međutim, u velikoj prednosti u odnosu na njih, budući da je prvenstveno naučnik i matematičar. Tako, kada razmatra ideju o toplotnoj smrti, Viner opominje: „neophodno je da dobro razdvojimo ove kosmičke vrednosti od bilo kakvog ljudskog sistema vrednovanja“.17 Upravo to je greška koju pravi Adams u Obrazovanju i esejima iz 1909–10, a koju ponavlja i Kalisto. Korišćenje metafora i analogija navodi ovu dvojicu da naprečac zaključuju na osnovu rđavo sažetih naučnih teorija, što ima za ishod ne sasvim neprijatno osećanje pesimizma i inercije.

      Imajući u vidu naučne aluzije u Objavi broja 49 i intelektualno polje Duge gravitacije, možemo sa sigurnošću pretpostaviti da je Kalistov poduhvat blizak Pinčonu. Međutim, sudeći po različitim načinima na koje se ograđuje od privrženosti Kalistovim stavovima, Pinčon je ipak prihvatio i Vinerov oprez. Kao prvo, Kalistova tačka gledišta je samo jedna od nekoliko njih u okviru priče. Drugo, priča je suviše humorističnog tona da bi mogla podržavati njegovu apokaliptičnu sumornost. Treće, Pinčonova upotreba muzičkih aluzija i oblika, kojima ćemo se kasnije baviti, ukazuje na distanciranje od Kalista. Osim toga, u priči ima toliko ironije koja ukazuje da, na neki način, Kalisto pre otelovljuje entropiju nego što je ispituje. Njegov diktat se završava glagolom „prestati“, ali je samo zaustavljen, ne i zaključen. Njegov diktat je neka vrsta monologa, poput razmišljanja naglas. Nakon što je diktat stao, mi pratimo trag njegovih misli koje su u potrazi za „podudarnostima“ i on, pretresajući književnost kako bi pronašao paralele, iznova sledi Adamsa. On beleži De Sada (možda zbog libertinizma), poslednju scenu u Foknerovom Svetilištu, u kojoj iscrpljena i apatična Templ Drejk u Luksemburškom parku sluša muziku sa svojim ocem, i Noćnu šumu Džune Barns, opet možda zbog prikazivanja moralnog i fizičkog propadanja. Propadanje je, po svemu sudeći, tema koja povezuje ova dela. Kalisto još posebnu pažnju pridaje Priči o vojniku (1918) Stravinskog, čija tango sekcija izražava istu međuratnu iscrpljenost:

    I koliko je muzičara preostalo nakon Pašendela, nakon Marne? U ovom slučaju, to je došlo do sedam: violina, kontrabas. Klarinet, fagot. Kornet, trombon. Timpani. Skoro kao da se neka sićušna trupa skakača na klupu namerila da prenese istu informaciju kao i filharmonijski orkestar.18 (103)

     Pažljivo organizovane rečenice njegovog diktata sada počinju da ustupaju mesto pitanjima i fragmentiranim frazama; kao da što Kalisto više traga za smislom, to mu on više izmiče. Ova nesigurnost raste uporedo sa njegovim neuspešnim pokušajima da oživi duh Francuske pre Drugog svetskog rata, a njegove reči u potpunosti nestaju kada ptica koju je čuvao konačno umre: „’Šta se dogodilo? Da li je toplotni transfer prestao da radi? Zar više nema...’ Nije završio“ (107). Verbalna komunikacija može se smatrati vrstom transfera (v. 3. definiciju „entropije“), te kako Kalistova nesigurnost raste, to on postaje sve rasplinutiji i nepovezaniji. Bilo kao sredstvo samoispitivanja ili kao sredstvo komunikacije sa Obad, njegove reči postale su beskorisne. Sa smrću ptice on, poput Beketovog Hama, nestaje u tišini.

  Priča o vojniku Stravinskog relativno je nepoznato delo za odabir i sadrži brojne elemente koji se tiču priče, a koji nisu iskazani u Kalistovim razmišljanjima. Gore navedeni odlomak ukazuje na to da Kalisto vidi Prvi svetski rat kao kulturnu prekretnicu. Delo Stravinskog za njega je oličenje opšteg osećanja iscrpljenosti, ali je to osećanje i podstaknuto umetničkim delima. Iako sam sebe tapše po ramenu jer je bio „dovoljno jak da ne odluta u dražesnu dekadenciju mlitavog fatalizma“ (98), Kalisto izgleda ipak pati od izlizanog pesimizma, veštačke sumornosti koja je bez ikakvog uporišta u njegovom iskustvu. Uprkos dubokom ličnom značaju koji je Priča o vojniku imala za Stravinskog, ona kod Kalista zauzima mesto uz ostala pesimistična dela.19 Priča o vojniku bila je revolucionarno delo jer se oslobodila klavira i smanjila broj izvođača na minimum. Ako tome dodamo i uticaj džeza, postaju nam vidljive paralele sa kasnijom diskusijom o Džeriju Maligenu. U tematskom smislu, ove dve muzičke aluzije približavaju zabavu i Kalistove memoare.

     Poslednja važna stvar u vezi sa Pričom tiče se Obada. Kalisto se priseća tanga konkretno, kao kulturološki značajnog, a plesa uopšte, zbog njegovih ponavljanih automatskih pokreta. Više je vrsta plesnih tempa u Priči o vojniku, tačnije: tango, valcer i regtajm. Kada se Obad kreće po stanu, njeni pokreti su stilizovani i baletski, kao da učestvuje u nekakvom plesu. Ona potom opisuje vođenje ljubavi na sledeći način:

Čak i u kratkim periodima kada su ona i Kalisto vodili ljubav, lebdenje nad čvorovima napetih nerava u nasumičnom dvohvatnom sviranju predstavljalo je jednu raspevanu strunu njene odlučnosti. (98)

    Naravno da ova metafora izražava napetost. Ali dvohvatno sviranje violine bila je jedna od značajnih karakteristika Priče o vojniku. U jednoj sceni (II.5) vojnik ulazi u sobu u kojoj princeza spava. On je budi i udvara joj se sviranjem na violini.20 Prema tome, Kalisto i Obad nesvesno delimično imitiraju radnju kojom ponavljaju Priču o vojniku i koja još jednom pokazuje zbog čega je Kalisto tako „bespomoćan u svojoj prošlosti“ (107).

     Odabirom muzičkih dela koja sadrže brojne tadašnje aktuelne plesne ritmove ukazuje se na preokupiranost izgubljenom generacijom. Kalisto je, kao i Skot Ficdžerald, pohađao Prinston; i on je pokušao da vrati vreme odlaskom u Francusku nakon rata, ponevši sa sobom roman Henrija Milera umesto Bedekera (čuveni štampani turistički vodič o Parizu – Prim. prev.).21 Ne uspeva, međutim, da povrati prošlost, a mi ovde uočavamo još jednu njegovu dodirnu tačku sa ostalim likovima u „Entropiji“. Drugi pasus priče daje nam sledeći opis:

   Bio je početak februara ’57, i u to vreme bilo je mnogo američkih emigranata po Vašingtonu, Kolumbija, koji su pričali, kadgod te sretnu, o tome kako će oni jednog dana stvarno otići preko u Evropu, ali u ovom trenutku izgledalo je da svi oni rade za vladu. Svi su u tome videli suptilnu ironiju. Oni su ponekad, na primer, organizovali poliglotske žurke na kojima je svaki pridošlica bio ignorisan ukoliko nije bio u stanju da vodi simultanu konverzaciju na bar tri ili četiri jezika.
Nedeljama su bez prekida opsedali jermenske delikatesne radnje, pa bi te onda pozivali na bulghour i jagnjetinu u sićušne kujne čiji su zidovi bili prekriveni plakatima za borbe s bikovima. Održavali su veze sa napaljenim ribama iz Andaluzije ili Južne Francuske koje su studirale ekonomiju u Džordžtaunu. Njihova rezidencija bio je studentski Rathskeller na Aveniji Viskonsin pod nazivom Stari Hajdelberg, a kad bi došlo proleće morali su da se zadovolje trešnjevim cvetovima umesto limetinih, ali, na svoj letargičan način, njihov život omogućavao im je, kako su oni to govorili, dobro zezanje. (92)

             Podjednako u neskladu sa vašingtonskim kontekstom koliko i Kalistov staklenik, ovde su premešteni određeni evropski elementi. Aluzije promišljeno prizivaju sećanje na izgubljenu generaciju, ali svode predstavu o „Evropi“ na pomodni kosmopolitski stil, na pitanje egzotičnih jela i zidnih postera. Glavna ironija izrasta iz protivrečnosti između navodnih namera (o odlasku u Evropu zauvek) i stvarnog stanja, naročito njihovog rada za vladu. Epigraf iz Milera, koji počinje svoju priču iz vile Borgeze, već je podsetio čitaoce da su najvažniji pripadnici izgubljene generacije zaista i otišli u Evropu. Kako odlomak odmiče, raste i Pinčonov podsmeh i završava se otvorenim ruganjem pomodnoj potrazi za „dobrim zezanjem“. Peter Bišof rekao je o ovom pasusu:

Durch die Parodierung einer bekannten literatischen Tradition deutet Pynchon an, dass die Beat-Bewegung in Gegensatz zur Lost Generation lediglich eine Modeerscheinung der popular culture ist.22 (Parodiranjem dobro poznate literarne tradicije, Pinčon sugeriše da je beat generacija,za razliku od izgubljene generacije, samo hir popularne kulture. – Prim. prev.) 

   On je sasvim sigurno u pravu kada kaže da je razlika između ta dva perioda u redukciji, gledano iz perspektive sadašnjice, ali opis nudi pastiš, a ne parodiju, budući da su na meti ironije upravo imitatori izgubljene generacije. Bišof je do sada jedini kritičar koji je uočio stereotipnu prirodu likova u priči. Gosti sa Maligenove žurke koriste isti pomodni žargon koji Pinčon ismeva u opisu gore. Kalisto je „romantičan“ u Ficdžeraldovom smislu, a Sol i Miriam parodiraju intelektualce srednje klase koji mašu sloganima poput „zajedništva“.23 Na početku priče, Maligenovi gosti leže uokolo ošamućeni pijanstvom ili jednostavno sede i slušaju muziku. Kako pristiže više gostiju, ili kako se ovi bude, letargija postepeno prelazi u haotično kretanje. Ironijska implikacija besmisla provlači se kroz Pinčonovo predstavljanje ovih scena i najavljuje njegovu satiru o Čitavoj bolesnoj družini u V.

      Vilijam M. Plater na zabavu gleda drugačije, kao na pokušaj bekstva od smrti:

Zabava je društveni čin u kome se ljudi okupljaju – jedna od najjednostavnijih manifestacija erosa. Međutim, pošto se zabava dezintegriše i metež raste, ona je istovremeno i demonstracija socijalnog ekvivalenta entropije i transformacija ka smrti.24

   Kasnije navodi, iznenađujuće s obzirom na ovaj paradoks, da zabava otelovljuje „afirmaciju
života i zajednice“. On zapravo tvrdi da je to gotovo sakramentalan čin u kojem se zbližavaju svi voljni učesnici. Ovakva vrsta moralističkog čitanja moguća je jedino ako se ignoriše ironija upućena na račun učesnika zabave, a Plater čini upravo to. On previđa sarkazam prema njihovoj imitaciji izgubljene generacije i potcenjuje haos i odsustvo komunikacije na žurki. „Smrt“ je previše ozbiljna reč da bi bila upotrebljena ovde i pomalo preterana za ono na šta Pinčon cilja. Partijaši ne pokušavaju očajnički da izbegnu užas. Oni se jednostavno dosađuju, letargični su i površni; njihova osnovna preokupacija je kako da ubiju vreme, i to uz minimalan napor.

  Žurka, osim što predstavlja društvenu ironiju, dramatizuje i jedan pravac značenja u „entropiji“, tj. meru količine energije koja je nije sposobna da se preobrati u rad unutar sistema. Toni Tener nazvao je zabavu zatvorenim sistemom, ali ona to zasigurno nije, budući da ljudi neprekidno pristižu.25 Pravi zatvoreni sistem je, barem u nameri ako ne u praksi, Kalistova staklena bašta. Sa porastom kretanja na Maligenovoj žurci raste i nasumičnost. Sâm Maligen se budi i odlazi da napravi sebi piće, što ne može da uradi a da se ne poseče. To se, naravno, događa slučajno, te formira jedan nasumičan detalj. Pokušava da „rasporedi“ goste, ali neuspešno, pošto premešta devojku od lavaboa do tuša, u kome će se ona zamalo udaviti. Dolaze novi gosti i uvećavaju metež, a najhaotičniji su mornari koji uobražavaju da je stan bordel. Pometnja i larma dolaze do vrhunca te bismo mogli reći da se entropija
unutar zabave približila svom maksimumu.

    Maligenova reakcija na ovu situaciju je važna i u isto vreme iznenađujuća:

Ćufta je stajao i posmatrao oko sebe, lenjo se češkajući po stomaku. Koliko je on uspeo da proceni situaciju, bilo je moguće uraditi samo dve stvari: a) zaključati se u radnoj sobi i čekati da konačno svi otfuraju, ili b) pokušati umiriti sve ostalo, jednog po jednog; a) je svakako bila atraktivnija alternativa. Ali, onda poče da razmišlja o radnoj sobi. (106)

      Suočen sa uporedivom situacijom na kraju „Smrti i milosti u Beču“, Sigel jednostavno odlazi, ostavljajući ostale na milost i nemilost pomahnitalog Odžibva Indijanca.26 I Maligen je u iskušenju da uradi nešto slično. On takođe posmatra ostale; on je takođe lenj. Ipak na kraju odlučuje da uspostavi red, što zatim i ostvari. Pinčon skreće pažnju na njegov izbor, između ostalog i količinom prostora posvećenom Maligenovom trenutku odluke. Radna soba nudi privlačnu alternativu i u suštini ponavlja u malom Kalistovo povlačenje u staklenu baštu. Sama činjenica da Maligen može da odabere da uspostavi red i to i čini suprotstavlja se površnom fatalizmu koji pojam entropije može da izazove.

U ispitivanju odnosa između entropije i opšte kulture, Rudolf Arnhajm je istakao površnu primenu entropije, naročito u umetnosti:

     Sasvim je sigurno da se popularna upotreba pojma entropije promenila. Tokom prethodnog veka služila je za dijagnozu, objašnjenje i osudu zbog degradacije kulture, a sada pruža pozitivno obrazloženje za „minimalističku“ umetnost i zadovoljstvo u haosu.27

     Složenost Pinčonove priče definitivno pokazuje da njega ne zanima minimalistička umetnost, a tok zabave koja je išla ka haosu Maligen preokreće svojim postupcima na kraju. U svakom slučaju, žurka nije ni univerzum niti mikrokosmos i Pinčon još jednom ostaje dosledan naučnoj teoriji. Viner tvrdi da u „neizolovanim delovima izolovanog sistema postoje područja u kojima [...] se može uočiti opadanje entropije“.28 Žurka jeste jedno takvo ostrvo, a njena entropija očigledno jeste smanjena.

    Do sada smo razmatrali reprezentacijski značaj Maligenove zabave i Kalistove staklene bašte. Treća oblast značenja u „entropiji“ uvedena je kada se Sol preko požarnih stepenica penje do Maligenovog stana. Džon Simons uočio je da Pinčon ovde parodira biblijsku priču o Pavlovoj poseti Efesu. U Delima apostolskim 20. 9–11 pripoveda se kako je mladić po imenu Evtih (tj. „srećan“) zaspao tokom Pavlove propovedi i pao sa sprata. Pavle ga je zagrlio i time povratio u život. Potom je nastavio sa svojim govorom do svitanja. Simons tvrdi:

Sol je u Pinčonovoj priči ironijska parodija Pavla, i... ne javlja se kao apostol nove hrišćanske religije, već kao predstavnik nove nauke slabljenja i propadanja u dvadesetom veku.29

      Sol je parodija Pavla jer je učestvovao u svađi uz međusobne napade sa svojom ženom, a ne u propovedničkoj diskusiji; uspeo je da spasi samo knjigu koju je ova bacila na njega, ne ljudsko biće.

    Pre nego što krenemo sa daljom analizom Sola, trebalo bi da uzmemo u obzir šire implikacije teksta o Pavlu. Ta se priča vrti oko kvazičudotvornog čina, Pavlovog oživljujućeg zagrljaja. Kada ih prvi put vidimo, i Maligen i Kalisto spavaju i grle objekte, prvi praznu bocu šampanjca, a drugi bolesnu pticu. Drugim rečima, oni kombinuju elemente Evtiha i parodije na Pavla. Ali, njihovi zagrljaji su upravo suprotni od oživljujućih. Boca šampanjca, očigledno, ne pruža nikakve mogućnosti, ali Kalisto mazi pticu u pokušaju da je povrati u život. Najsumorniji momenat priče nastupa kada ptica naposletku ugine. Simons smatra da je Pinčonova ponavljajuća upotreba broja tri u priči takođe biblijska, budući da izaziva očekivanje vaskrsnuća, ali je ono potom preinačeno u smrt.30 Naravno da vaskrsnuće nudi jednu vrstu završnice, drugu stranu medalje od katastrofe. Ali čitava poenta Pinčonovog ispitivanja entropije je u tome da podrije apokaliptičku sumornost koja proizlazi iz nje.

        Sâm Sol ostao je uskraćen za ugled koji uživa njegov biblijski parnjak. On je kao „velika lutka od krpica“ (99) i spoj je profesionalne arogancije i nasilnosti. Sa dozom ponosa govori Maligenu „tresnuo sam je“ i očigledno donosi sa sobom samo reči, a ne Reč. Uprkos tome što tvrdi da je stručnjak za komunikaciju, on, ironično, ne može da razume šta je razbesnelo njegovu ženu. Izgleda da je za njega ljubav kamen spoticanja:

     Kad kažeš nekoj ribi: „Ja te volim“, sa dve trećine toga nema nikakvih problema, u pitanju je zatvoreno kolo. Samo ti i ona. Ali ta ružna petoslovna reč na kraju, to je ono čega treba da se čuvaš. Dvosmislenost. Suvišnost. Pa čak i irelevantnost. Propuštanje. Sve to je buka, čoveče. Buka ti sjebe signal, dovodi do dezorganizacije u tom kolu. (100–101)


    Biblijska ironija ovde ulazi u senku teorije komunikacije. Pavle je oživeo Evtiha pomoću čina ljubavi, a ta reč za Sola predstavlja ozbiljan problem. Toliko je lukava, toliko ometa njegov „signal“ da postaje jasna opscenost („petoslovna reč“). Poput Kalista i Obad, Sol takođe veruje u red. I on brine o tome kako da isključi bilo kakvu smetnju tehničkoj perfekciji. I još jednom se vraćamo prostoj analogiji – između elektronskog signala i govornog čina. Uprkos svojoj teorijskoj stručnosti, Sol je izgubio u raspravi sa Miriam (o kibernetici). On sâm služi se nepovezanim jezikom punim slenga i tehničkih žargona, a kada Maligen pokušava da kaže nešto, takođe ispoljava veliku količinu „buke“ (u vidu uzrečica, poštapalica i sl.).

     Dok se uzvici ove dvojice pojačavaju, entropija u njihovom razgovoru raste sve dok na kraju Sol ne prekine Maligena odsečnim „dođavola s tim“. Naravno, komično je videti jednog teoretičara komunikacije kako upada u klišee i uzvikuje, a na kraju ućutkuje. Ali, ova epizoda nosi ironijske implikacije koje se šire na čitavu priču. U teoriji komunikacije, entropija je mera neefikasnosti signala.31 Prema tome, što je veći šum ili što su govorni činovi manje koherentni, to njihova entropija više raste. Zapravo, među likovima Pinčonove priče nema nijednog koji pokazuje da je u stanju da učestvuje u dijalogu. Kalisto i Obad koriste šture i skraćene izraze, kao da štedljivo čuvaju njihovo značenje. Maligenovi gosti služe se kratkim frazama koje čine interne šale ili žargon („vreme je za travu, čoveče“). Priča o pijanisti koju Krinklz priča devojci je besmislena. Povike mornara možemo nazvati bukom, čak i pogrešnom upotrebom, budući da stan nije, barem u tehničkom smislu, bordel. Osim Maligenove i Solove diskusije koja se pretvara u tišinu, u priči postoji samo još jedan razgovor koji koliko-toliko traje. On se odvija pred kraj, kada Djuk izlaže teoriju o modernom
džezu. Na prvi pogled sasvim racionalna, teorija dovodi do apsurdnih rezultata jer muzičari počinju da sviraju bez zvuka. Prema tome, ironija koju je Pinčon usmerio konkretno ka Solu, narušava još jedan od pokušaja da se uspostavi red i unosi sumnju u kapacitet dijaloga za smislenu komunikaciju.

   Tokom priče, Pinčon ispituje tri nivoa značenja u osnovnom konceptu entropije i koristi različite metode ironije kako bi kritikovao implikacije ili primenljivost ova tri nivoa. Prva definicija obezbeđuje oružje za napad na pomodnu letargiju gostiju na žurki. Treća daje Pinčonu priliku da satirizuje dijalog. Četvrta mu omogućava da preispituje Kalistov onemoćali intelektualizam. On je podjednako inertan koliko i gosti sa zabave, a Obad je ta koja donosi odluku i razbija prozor na kraju. Džon Simons je temu priče opisao kao „zamenu univerzalnog reda univerzalnim haosom“, ali to zvuči kao da je „Entropija“ delo kosmičkih razmera.32 Pinčon ni u jednom trenutku ne podržava apokaliptični ton i čak na kraju ostavlja namernu dvosmislenost. Prema Simonsu, Obadin čin na kraju predstavlja gest očaja, ali to je tako samo iz njene perspektive. Jednako ga možemo posmatrati kao gest slobode koji za neposredan rezultat ima oslobađanje nje i Kalista iz staklenika.

    Razmatranje priče do sada je bilo fokusirano na relativno tradicionalne tehnike kao što su aluzije, kontrasti, paralelizmi i ironija u pripovedanju. Posvećivanjem priče naučnom konceptu i ispitivanjem različitih značenja Pinčon u stvari pobuđuje čitaoca da obrati pažnju na različite oblike poretka. Zaista, red je možda i osnovna tema ove priče. Nezavisno od neke konkretne satirične namere, narativne tehnike koje smo do sada ispitivali iziskuju inteligentno, nepristrasno, detaljno ispitivanje od strane čitaoca uopšte. Ne čudi, prema tome, što se Pinčonov najekstenzivniji narativni metod ističe, naročito imajući u vidu da je ovde još jedna vrsta umetnosti primenjena na književnost. U pitanju je muzika.

      „Entropija“ sadrži veliki broj aluzija na muzičare i muzičke tehnike. Ima tu informacija o pločama, zatim aluzija na Lili Marlen, Saru Von, Don Đovanija (Pinčon citira ariju kako bi ismejao balavljenje Šandora Rodžasa), Krinklzova priča verovatno je neslana šala na račun Dejva Brubeka, a pominju se i Čet Bejker i Mingus, između ostalih. Na jednostavnom verbalnom nivou muzika ispunjava građu priče. Dve muzičke teme ispitane su nešto detaljnije. O Priči o vojniku već smo govorili. Druga je Djukova teorija, proistekla iz Džeri Maligenove „Ljubavi na prodaju“. Ono što fascinira Djuka je Maligenova eksperimentalna tehnika. Maligen je 1952. počeo da vodi kvartet bez klavira, a koji su sačinjavali saksofon, truba, bubanj i bas.33 Odsustvo klavira bila je iznenađujuća karakteristika, a ona je u snažnoj vezi sa Pričom Stravinskog. Obojici je svakako svojstven džez, budući da dela Stravinskog sadrže regtajm sekciju. U Pinčonovoj priči, Djuk tvrdi da je pri improvizaciji potrebno zamišljati korenske akorde. Do ovog trenutka, njegova teorija zvuči verodostojno, ali je on zatim dovodi do krajnjih granica, zaključujući da se, naposletku, mora zamišljati sve. Kada kvartet pokuša da to sprovede u praksi, rezultat je apsurdan prizor beščujnog „performansa“ koji postaje haotičan, jednom jer ispadaju iz ritma, drugi put jer sviraju u različitim tonalitetima! Kao što Kalisto i Obad nesvesno izvode delove Priče o vojniku, kvartet Djuka di Anđelisa prati do apsurda eksperimentalizam Džerija Maligena. I još jednom, ponuđen nam je ideal poretka (ili forme), kako bi se pokazao kao neizvodljiv.

   Osim što uvršćuje određene muzičke teme, struktura „Entropije“ oslanja se u velikoj meri na tehniku fuge, termin koji se i pojavljuje nekoliko puta u tekstu. Jedna od prepoznatljivih karakteristika fuge je upotreba kontrapunkta, koji se u prozi može javiti u vidu ritmičkog kontrasta.34 U suštini, kontrast postoji između dva stana – Maligenovog i Kalistovog, a narativ se kreće od jednog ka drugom tako da se razlike i sličnosti jasno uočavaju. Na primer, i Maligen i Kalisto bude se nakon „odmora“ u istoj pozi, ali električna buka u prizemlju u snažnom je kontrastu u odnosu na zvuke prirode iz Kalistove staklene bašte.

     Čak i fizičko pozicioniranje stanova odgovara, kao što su već primetili Redfild i Hejz, štampanom rasporedu linija u notnom sistemu.35 Kalisto, Maligen i Sol nude nam tri moguća glasa i, nakon što su redom predstavljeni, Pinčon može da prepliće ove glasove. Kalisto, na primer, drži dugačak govor koji je u oštroj suprotnosti sa haotičnim, fragmentarnim razgovorom na žurki. Ali zatim, kako se njegova razmišljanja udaljavaju od osnovnog cilja „buka“ se sve više uvlači u njih, sve dok, poput Sola, ne nestane u tišini. Kalistov diktat, Solov razgovor i Djukova teorija predstavljaju jasne ekvivalente ekspoziciji, tako da su različite dimenzije entropije bukvalno orkestrirane zajedno. Unutar ovih različitih tema javljaju se i drugi zvuci, i to od kiše spolja, dolaskom drugih likova i ploče koja se pušta na žurki. Oni korespondiraju epizodama fuge, ali predstavljaju i pretnju Pinčonovom superpozicioniranom poretku.

    Ako je osnovna tema priče kontrast red/haos, Kalistov stan očigledno predstavlja prvo. Svi elementi su harmonično usklađeni, a Obad personifikuje tu harmoniju. Samo njeno ime je aluzija na muzičku formu, a njen identitet definisan je „oblikom zvuka“ (94). Kada miluje biljku u stanu, Pinčon na sličan način to izražava muzičkim terminima:

U staklenoj bašti Obad je stajala odsutno gladeći grančice mlade mimoze, osluškujući motiv strujanja biljnog soka, napornu i neobjašnjenu anticipatornu temu tih lomnih ružičastih cvetova koji, kažu, obezbeđuju plodnost. Ta muzika uzdizala se u zamršenoj ornamentici: arabeske reda koje su se poput fuga takmičile sa improvizovanim neskladima žurke na spratu niže, koji su povremeno dostizali vrhunac u stecištu dveju krivulja i karnisima buke. (102) [moje isticanje]

     Treća reč („staklena bašta“, tj. „hothouse“ u originalnom tekstu – Prim. prev.) polazi od homofona iz prethodnog pasusa („hoorhouse“ [„kurvarnica“, kako stoji u prevodu priče kojim se ovde služimo – Prim. prev.]) i prolazi kroz ogroman kontrast između harmonije i nesklada. Ove dve rečenice zapravo imitiraju svoj lirski subjekat pomoću glagolskih prideva, ponovo nasuprot fragmentiranom govoru iz prethodnog paragrafa. Ispada kao da bi nered bukvalno prekinuo Obadino postojanje.

      Nasuprot tome, buka na Maligenovoj zabavi približava se krešendu, ali krešendo ne dolazi, pošto Maligen uspostavlja nekakav red. To će vratiti partijaše u njihovo prvobitno stanje (iznurenosti), ali ne i razrešiti priču. Žurka je, kako nam je rečeno, „na pragu trećeg dana“ (107). Konačna odluka počiva na Obad. Ona razbija prozor i nakon zvučnog praska vraća se Kalistu,

da sa njim sačeka trenutak u kome će biti postignuta ravnoteža, kada će 37 stepeni Farenhajta ovladati i napolju i unutra, i kada će kolebljiva, neobična dominanta njihovih zasebnih života zauvek preći u tonik tame i finalno odsustvo svakog pokreta. (107–108)

    Dok rečenice nestaju u diminuendu, kraj priče poziva na čitaočevo shvatanje forme u njenom razrešenju, iako je zapravo trenutak razrešenja u budućnosti i dogodiće se tek nakon što se delo završi, kao u Četiri kvarteta T. S. Eliota. Muzička metafora preseca različita međusobno povezana polja senzacija – ravnoteže, temperature i svetla koje će nestati.

     Međutim, metafora pre svega počiva na predstavi mirovanja. Formalno gledano, priča je počela sa mirovanjem i na kraju mu se vraća. U tom smislu čini se zadovoljavajuće simetrična. Ali, budući da je muzika nekonceptualno sredstvo, upotreba muzike pri stvaranju forme priče ne nosi sa sobom nikakve epistemološke implikacije. Uprkos onome što tvrde Plater i drugi kritičari, priča ne afirmiše ništa.

   „Entropija“ se bavi ispitivanjem različitih ideja uređenosti i nereda na način koji čini lociranje
Pinčonove tačke gledišta veoma teškim. Pošto je muzika naravno neverbalna, ona je idealno sredstvo kojim Pinčon vezuje priču tako da ne ostaje posvećen niti jednom od stanovišta. Sa zbunjujućom temeljnošću ironizuje sve teorije koje su predložene, što čini ponekad da njegov metod izgleda potpuno negativan. Međutim, jedan Solov komentar nagoveštava izlaz iz ove dileme. Miriam je uznemirena zbog toga što se kompjuteri ponašaju poput ljudi, ali Sol jednostavno obrće ovu analogiju i sugeriše da se ljudi ponašaju kao kompjuteri. U priči koja je toliko fokusirana na analogije i implikacije, Pinčon u stvari predlaže oprez u izvođenju zaključaka. Kalistov intelektualni poduhvat čini verovatno najznačajniji deo u temi ove priče i u vezi s tim predlog Norberta Vinera je direktno relevantan. Odgovarajući na pitanje da li drugi zakon termodinamike vodi ka pesimizmu, on navodi
da ishod

zavisi od značaja koji pridajemo univerzumu u globalu s jedne strane, i ostrvima lokalnog smanjivanja entropije koja u njemu nalazimo, s druge strane.36

     Drugim rečima, to je stvar perspektive. Slično tome, Pinčonova priča nameće relativističko gledište i čitaocu, koji se protivi krajnjoj razrešujućoj izvesnosti ili jednom definitivnom moralnom pravcu. Različiti aspekti forme osvetljavaju i ispituju različita značenja „entropije“, dok različita značenja „entropije“ osvetljavaju različite aspekte forme.


Izvornik: David Seed, “Order in Thomas Pynchon’s Entropy”, u: The Journal of Narrative Technique, sv. 11, br. 2 (proleće 1981), str. 135–153.
(Sa engleskog prevela Ljubica Šljukić Tucakov)

izvor
 ________________________
1 Tony Tanner, City of Words. A Study of American Fiction in the Mid- Twentieth Century, London: Jonathan Cape, 1971, str. 153.
2 Anne Mangel, “Maxwell’s Demon, Entropy, Information: The Crying of Lot 49”, Tri-Quarterly 20 (zima 1971), str. 194–208.
3 Webster’s Third New International Dictionary, 2 toma, Springfield, Mass.: G. & C. Merriam Co., 1971, tom I, str. 759b.
4 City of Words, str. 154. 5 “Everything Running Down”, City of Words, str. 141–152.
5 “Everything Running Down”, City of Words, str. 141–152.
6 U tekstu se pri citiranju delova priče služimo sledećim prevodom: Tomas Pinčon, „Entropija“, Delo, God. 35 (1989) br. 1/3, prevod Dejan D. Marković, str. 91–108. (Prim. prev.) Naredne napomene o broju stranica biće inkorporirane u tekst.
7 Henry Miller, Tropic of Cancer, London: Calder, 1963, str. 1.
8 Newsweek (11. februar 1957), str. 14.
9 Na ovo ukazuju Robert Redfield i Peter L. Hays u: “Fugue as Structure in Pynchon’s ‘Entropy’”, Pacific
Coast Philology, sv. 12 (1977), str. 55.
10 Citirano prema: Semjuel Beket, Kraj partije, Beograd: Nolit, 1984, prevod Aleksandar Saša Petrović, str. 125.
11 Henry Adams, The Education of Henry Adams, Modern Library Edition, New York: Random House, 1931,
str. 377.
12 The Education, str. 389.
13 The Education, str. 414.
14 The Education, str. 451.
15 The Degradation of the Democratic Dogma, New York: Peter Smith, 1949, str. 236.
16 The Degradation, str. 308.
17 Norbert Wiener, The Human Use of Human Beings, Boston: Houghton Mifin, 1950, str. 22. Vinerova knjiga je praktično zbirka Pinčonovih tema, uključujući kibernetiku o kojoj Sol i Maligen razgovaraju.
18 Kao i obično, Pinčonovi detalji u vezi sa instrumentima veoma su precizni i sumirani na osnovu memoara Stravinskog; v. Igor Stravinsky, An Autobiography, New York: W. W. Norton, 1962, str. 72.
19 Up. Stravinsky, Autobiography, New York: W. W. Norton, 1962, str. 70.
20 E. W. White, Stravinsky. A Critical Survey, London: John Lehmann, 1947, str. 81, 79, 78.
21 Ficdžerald pominje tango u svom eseju o muzici “Echoes of the Jazz Age”.
22 Peter Bischoff, “Thomas Pynchon, ‘Entropy’”, u: P. L. Freese, ur., Die Amerikanische Short Story der Gegenwart,
Berlin: Schmidt, 1976, str. 228.
23 Bischoff, str. 228–229.
24 William M. Plater, The Grim Phoenix. Reconstructing Thomas Pynchon, Bloomington: Indiana University
Press, 1978, str. 139.
25 City of Words, str. 153.
26 Cf. Joseph W. Slade, Thomas Pynchon, New York: Warner Paperback Library, 1974, str. 38.
27 Rudolf Arnheim, Entropy and Art. An Essay on Disorder and Order, Berkeley: University of California
Press, 1974, str. 11–12.
28 The Human Use, str. 23.
29 John Simons, “Third Story Man: Biblical Irony in Thomas Pynchon’s ‘Entropy’”, Studies in Short Fiction
sv. 14 (1977), str. 92.
30 Simons, str. 92. On istražuje i moguće paralele između Miriam i Bogorodice, ali daleko manje ubedljivo
31 Arnhajm je kritikovao primenu entropije na teoriju komunikacije, smatrajući da sadrži mnoštvo internih kontradikcija (Entropy and Art, str. 19–20). Pinčon se u priči izgleda služi jednostavnim pojmom neefikasnosti.
32 Simons, str. 89.
33 Leonard Feather, The Encyclopedia of Jazz, London: Quartet Books, 1978, str. 344b–345a.
34 Tehnički detalji su iz Willi Apel, The Harvard Dictionary of Music, London: Heinemann, 1944, str. 285.
35 Redfield i Hays, str. 51. Čitavo moje ispitivanje strukture fuge u priči dugujem njihovom članku.