Varlam Šalamov, Priče sa Kolime: Moje suđenje

Našu brigadu posetio je glavom Fjodorov. Kao uvek kad dolazi neko od uprave, točkovi tragača brže su se zakotrljali, udarci pijuka po­stali učestaliji i glasniji. Doduše, ne baš mno­go učestaliji, ne mnogo glasniji: ovde su radili stari logorski vukovi, fućkalo se njima na sva­ku upravu, a i nisu imali snage. Ubrzavanje tempa rada bilo je tek bojažljivi danak tradi­ciji, a, možebiti, i poštovanje svog brigadira, koga bi okrivili za zaveru, smenili i osudili ukoliko bi brigada prekinula rad. I najslabija želja da se nađe povod za predah bila bi pro­tumačena kao demonstracija, kao protest! Toč­kovi tragača brže se zakotrljaše, ali više iz pri­stojnosti nego iz straha.

Fjodorov, čije su ime ponavljale desetine oprljenih usana, ispucalih od vetra i gladi, bio je opunomoćenik rejonskog odeljenja u rud­niku. Približavao se jami u kojoj ja radila naša brigada.

***

Gotovo da niema tako sugestivnog prizora kao što su zarumenjene od alkohola, nagojene, teške i mesnate figure logorske uprave u blještećim, novim kratkim bundama, koje zauda­raju na ovčiju kožu, i dubokim rukavicama--»kragama« jarkih šara, naporedo kraj figura živih leševa, ufitiljenih odrpanaca u pohaba­nim vatnicima iz kojih, kao dimovi, sa svih strana štrče pramenovi vate, kraj svih mrcina sa istim, prljavim, koščatim licima i gladnim, upalim očima. Upravo takva slika mogla se svakodnevno, iz sata u sat, videti u transport­nim vagonima na liniji Moskva-Vladivostok, kao i u trošnim logorskim šatorima od obične cirade, duboko u polarnom pojasu, gde su lo­goraši zimovali ne skidajući se i ne perući se, gde se od mraza kosa lepila za zidove, i gde je nemoguće bilo zagrejati se. Na krovovima šatora zjapile su rupe: kad u obližnjem rud­niku dođe do eksplozije, kamenje zaspe šator, pa je tako u šatoru zasvagda ostao jedan ve­liki kamen, na kome se sedelo, jelo, gde se de-lio hleb ...

Fjodorov je bez žurbe išao kroz jamu. S njim su bili i neki ljudi u kratkim bundama: nije mi bilo suđeno da saznam ko su bili.

To je bilo u proleće, u ono neprijatno doba kad odasvud izbija ledena voda, a letnji gu­meni opanci još se ne izdaju i svi još nose zimsku obuću: čojane »čizme« od starih vari­ranih čakšira, sa đonom od istog materijala, koje promoče već posle deset minuta rada. Zamrznuti prsti, iz kojih je neprekidno tekla krv, kočili su se od hladnoće. Ali prvih nedelja ni u gumenjacima nije bilo bolje, guma samo bolje prenosi hladnoću večnog mraza, tako da od bolnog tištanja nije bilo spasa.

Fjodorov je prošetao jamom, ponešto i za­pitao, a onda mu je prišao naš brigadir, usluž­no povijen, i počeo nešto da referiše. Fjodorov zevnu, bijesnu sunce s njegovih zlatnih, dobro napravljenih zuba. Sunce je već bilo dobro od­skočilo, čovek bi rekao da je Fjodorov upravo pošao u šetnju posle noćnog rada. On ponovo nešto zapita.

Brigadir me pozva: upravo sam gurao praz­ne tragače onako kako to rade iskusni radnici — prevrnute i uspravljane s ručkama nagore, da bi se ruke odmorile. Priđoh rukovodiocima. — Ti si, dakle, Andrejev? — upita Fjodo­rov.

Uveče su me uhapsili.

Izdavala se letnja uniforma: vojnička blu­za, pamučne pantalone, šuferice i gumenjaci. Drugog, još važnijeg dana u godini, s jeseni, izdavala se zimska odeća. Davali su šta nađu: trampa prema veličini obavljala se tek u ba­rakama, mnogo kasnije.

Kada sam ja došao na red, ekonom reče:

— Tebe zove Fjodorov. Kad se vratiš, dobićeš...

Tada nisam shvatio pravi smisao njegovih reci.

Izvesni nepoznati civil odveo me je do kra­ja naselja, gde se nalazila kućica opunomoće­nika rejonskog odeljenja.

Sedeo sam u polumraku pred tamnim pro­zorima Fjodorovljeve brvnare i, bez ijedne mi­sli, grickao prošlogodišnju slamčicu. Kraj na­boja oko kuće nalazila se jedna solidna klupa, ali je zatvorenicima bilo zabranjeno da sede na klupama upravnika. Gladio sam i češao is­pod vatnika svoju prljavu, suvu, kao perga­ment ispucalu kožu i osmehivao se. Nadao sam se nečemu dobrom. Iznenada sam osetio neko olakšanje, gotovo sreću. Ako ništa drugo, sutra i prekosutra ne mora da se radi, ne treba da se zamahuje pijukom, da se udara po onom prokletom kamenu, dok ti se kao kanap tanki mišići trzaju na svaki udar.

Znao sam da uvek postoji rizik da me po­novo kazne. Što se toga tiče, logorska tradicija bila rni je dobro poznata. Godine 1938, najjezivije kolimske godine, prišivali su kaznu pre svega onome ko je osuđen na kratko, ili kome je kazna već isticala. Uvek su tako radili. Ovde, u kaznenu zonu u Dželgali, stigao sam kao slo­bodnjak. Kazna mi je istekla u januaru četrde­set druge, ali nisam bio oslobođen, već »za­držan u logoru do završetka rata«, kao hiljade, desetine hiljada drugih. Do završetka rata! Bilo je teško preživeti jedan dan, a kamoli go­dinu. Svi slobodnjaci postali su predmet po­sebne, napregnute pažnje istražnih organa. Meni su pokušavali da nameste igru i na Ar-kagali, odakle sam dospeo na Dželgalu, ali mi je ipak nisu namestili. Pošlo im je za rukom tek da me prebace u kaznenu zonu, što je, samo po sebi, slutilo na zlo. Ali zašto se mu­čiti i razmišljati o nečemu Što ne može da se popravi.

Znao sam, naravno, da se mora biti izu­zetno oprezan u razgovorima i u ponašanju: ja ipak nisam fatalista. Doduše, šta se menja time što sve znam, sve predviđam? Čitav svoj život nisam mogao sebe da prisilim da pod­laca nazovem časnim čovekom. A mislim da ne vredi živeti ako ne možeš uopšte da razgo­varaš s ljudima, ili moraš da govoriš suprotno od onog što misliš.

Šta čoveku vredi iskustvo, pitao sam se dok sam sedeo na zemlji pod zatamnjenim Fjodorovljevim prozorima. Kakvog smisla ima znati, osećati, naslućivati da je ovaj čovek dostavljač, cinkaroš, da je onaj podlac, a onaj tamo osvetoljubiva kukavica? I da bi bilo mnogo "bolje, korisnije, spasonosnije za mene, da se s njim sprijateljim nego da se sukobim? Ili bar — da ćutim. Treba samo lagati, i njih i sebe, a to je nepodnošljivo teško, kudikamo teže nego govoriti isitinu. Šta vredi ako ne mo­gu da promenim svoj karakter i svoje pona­šanje? Šta će mi onda uopšte to glupo isku­stvo?

Bljesnu svetlost u sobi, podiže se zavesa, otvoriše se vrata brvnare i dežurni mi s praga mahnu da uđem. Celu sićušnu nisku sobu — službeni kabi­net opunomoćenika rejonskog odeljenja zauzi­mao je ogroman pisaći sto sa mnogo fioka, zatrpan fasciklama, olovkama, sveskama. Osim stola, u sobu su jedva stale dve stolice ručne izrade. Na jednoj, ofarbanoj, sedeo je Fjodo­rov. Druga, neofarbana, uglačana stotinama za­tvoreničkih zadnjica, bila je namenjena meni. Fjodorov mi pokaza da sednem, zašušta hartijom, »slučaj« je mogao da počne ...

Sudbinu logoraša prelome, to jest mogu da izmene tri uzroka: teška bolest, nova kazna i neka neobična okolnost. Neobičnih okolnosti, slučajnosti, nema baš tako malo u našem ži­votu.

U rudnicima Dželgale, slabeći sve više iz dana u dan, očekivao sam da ću se domoći bol­nice i tamo umre ti, ili se oporaviti, ili dospeti na neko drugo mesto. Padao sam od iznemo­glosti, sasvim onemoćao, klatio se i vukao no­ge po zemlji: neka neznatna neravnina, kami-čak ili drvce na putu predstavljali su za mene nesavladive prepreke. Ali prilikom svakog am­bulantnog pregleda lekar mi je u limenu kašičicu nalivao dozu rastvora hipermangana i, promuklim glasom, ne gledajući me u oči, pro­zivao: »Sledeći!« Hipermangan se davao pro­tiv dizenterije, služio za mazanje promrzlina, rana, opekotina. U logoru je to bio univerza­lan i jedinstven lek. Nijednom nisam dobio poštedu od rada — prostodušni bolničar bi mi objašnjavao da je »limit iscrpljen«. Gornja granica za grupu »P« — »privremeno pošteđe­nih« — stvarno je postojala u svakom logor­skom punktu, u svakoj ambulanti. Niko se nije usuđivao da prekorači limit. Bolećivim lekarima i njihovim pomoćnicima — iz redova zatvorenika — pretio je grupni rad. Plan je bio Moloh koji je zahtevao ljudske žrtve.

U toku zime Dželgalu je posetila visoka uprava, doputovao je Drabkin, upravnik kolimskih logora.

— Znate li vi ko sam ja? Ja sam najglavniji.

Drabkin je bio mlad, tek nedavno postav­ljen.

Obišao je barake okružen gomilom telohranitelja i lokalnih upravnika. U našoj baraci našlo se još ljudi koji nisu izgubili interesovanje za razgovor s najvišim upravnicima. Drabkina su pitali:

— Zašto ovde drže desetine neosuđenih ljudi, onih koji su odavno izdržali kaznu?

Drabkin je ovo pitanje spremno dočekao:

— A zar vi niste dobili presudu? Zar vam nisu pročitali akt da se zadržavate ovde do kraja rata? Eto to je presuda. I to znači da morate da ostanete u logoru.

— Neograničeno?

— Bez upadica kad upravnik razgovara s vama. Oslobađaće vas na molbu lokalne up­rave. Znate već, one karakteristike... — i Drabkin neodređeno mahnu rukom.

***

Koliko samo napete tišine iza mojih leđa, koliko prekinutih razgovora dok se približava na propast osuđeni, koliko pogleda punih sa-učešća, ne osmeha, ne podsmeha, nipošto: lju­di iz naše brigade odavno su se odvikli od os-mehivanja. Mnogi u brigadi znali su da su Krivicki i Zaslavski dostavili nešto o meni. Mnogi su saučestvovali sa mnom, ali su se plašili da to pokažu kako ne bi bili »uvučeni u stvar« ako saučešće bude suviše očigledno. Kasnije sam saznao da je Zaslavski pozvao za svedoka bivšeg učitelja Fertjuka, koji je to bez pogovora odbio, pa je Zaslavski morao da nastupi sa svojim stalnim partnerom Krivickim. Zakon zahteva najmanje dva svedoka.

***

Kad izgubiš snagu, kad si iscrpljen, onda osećaš neizdržljivu potrebu da se biješ. To osećanje, ta prgavost oslabelog čoveka, pozna­ti su svakom zatvoreniku koji je gladovao. . Gladni se neljudski tuku. Oni se zaleću da bi udarili, nastoje da udare ramenom, da ugrizu, podmetnu nogu, stegnu za grlo... Nađe se bezbroj razloga da svađa bukne. Zatvorenika sve razdražuie: i uprava, i rad koji ga čeka, i hladnoća, i težak alat, i drug koji stoji kraj njega. Zatvorenik se svađa s nebom, sa lopa­tom, s kamenom, sa svakim živim stvorom u svojoj blizini. I najmanja zađevica može da preraste u krvav okršaj. Ipak, zatvorenici ne pišu dostave. Dostave pišu Krivicki i Zaslavski. To je, takođe, duh trideset sedme godine.

On mi je rekao da sam budala, a ja sam napisao da je hteo da otruje vladu. I sad smo kvit! On meni citat, ja njemu progonstvo. Pro­gonstvo jošiponajmanje: zatvorili najstrožu!«

Majstori ovog zanata, svi ti krivioki i za-slavski, često su i sami dospevali u zatvor. To je značilo da se neko poslužio njihovim sop-stvenim oružjem.

Nekada je Krivioki bio zamenik ministra ratne industrije, a Zaslavski komentator »Izvestija«. Zaslavskog sam više puta tukao. Za­što? Zato što je podvaljivao, što je uvek gra­bio stablo pri vrhu, gde je najlakše, a ne blizu korena, i zato što je sve razgovore u jedinici prenosio brigadiru ili zameniku brigadira Krivickom. Nije mi se, međutim, pružila prilika da tučem Krivickog: radili smo u različitim jedinicama, a mrzeo sam ga zbog posebne ulo­ge koju je imao kod brigadira, zbog neprekid­nog besposličenja na radu, zbog onog njegovog večitog »japanskog« osmeha na licu.

***

— Kako se brigadir ponaša prema vama?

— Dobro.

— S kim u brigadi imate loše odnose?

— Sa Krivickim i Zaslavskim.

— Zašto?

Objasnio sam kako sam umeo.

— To je sitnica. Tako ćemo i da napišemo: loši odnosi s Krivickim i Zaslavskim zbog kav­ge za vreme rada.

Potpisao sam.

Kasno te noći pošao sam sa stražarom u logor, ali ne u baraku, već u nisku zgradu iz­van zone, u logorski izolator.

— Imaš li stvari u baraci?

— Ne. Sve je na meni.

— Tim bolje.

Kažu da je isleđivanje borba dve volje — islednikove i okrivljenog. Verovatno je tako.

Samo, da li se može govoriti o volji čoveka iz­mrcvarenog neprekidnom glađu, hladnoćom i teškim višegodišnjim radom, čoveka čije su moždane ćelije usahnule i izgubile svoja svojstva. TUticaj dugotrajne, višegodišnje gladi na čovekovu volju, na njegovu dušu, sasvim se razlikuje od svakog zatvorskog gladovanja ili mučenja glađu, kada se preduzima neophodno veštačko ishranjivanje. U tom slučaju, čovekov mozak još nije uništen, a njegov je duh još uvek snažan. Duh još uvek može da komanduje telom. Svet ne bi znao za Lajpciški proces da su Dimitrova za suđenje pripremali kolimski islednici.

- Pa kako ćemo onda?

Najvažnije je: skupi se, nasluti, razaberi, saznaj: dostavu su mogli da napišu samo Za­slavski i Krivicki. (Na čiji zahtev? Prema či­jem planu, prema kojoj to gornjoj granici?) Pogledaj samo kako se islednik uznemirio, ka­ko je pod njim zaškripala stolica čim spomenuo ta imena. Drži se čvrsto — zatraži izu­zeće! Izuzeće Krivickog i Zaslavskog! Pobedi, i ponovo si na »slobodi«. Ponovo si u baraci, na »slobodi«. Smesta će se završiti ta bajka, ta radost samovanja, mračna, udobna samica u koju se svetlost i vazduh probijaju samo kroz procep ispod vrata, i počeće: baraka, smene, pijuk, tragači, sivi kamen, ledena voda. Gde je pravi put? Gde je spas? Gde je sreća?

Pa kako ćemo onda? Hoćete da po va­šem izboru pozovemo deset svedoka, iz vaše brigade? Recite koje bilo ime. Propustiću ih kroz svoj kabinet i svi će svedočiti protiv vas.

Zar nije tako? Ja vam dobar stojim da jeste. Pa mi smo ozbiljni ljudi.

Kaznene zone imaju zvučne nazive: Džel-ala, Zlatni... Mesta za kaznene zone pamet­no se biraju. Logor Dželgala nalazi se visoko na brdu, a rudarske jame — dole, u klancu. To je značilo da posle višečasovnog isorpljujućeg rada ljudi moraju da puze po ledenim stepenicama usečenim u sneg, hvatajući se za ledeno polomljeno šiblje crvene vrbe, da puze uz brdo poslednjim snagama, uz to još i vu­kući drva — svakodnevno sledovanje drva za zagrevanje barake. To je naravno shvatio i upravničić koji je izabrao mesto za kaznenu zo­nu. On je shvatio još nešto: da se odozgo, niz logorsko brdo, mogu kotrljati, bacati oni koji se odupiru, koji neće ili ne mogu da idu na rad, pa su tako i postupali u jutarnjim smenama u Dželgali. Onog koji nije polazio, stasiti nadzornici uhvatili bi za ruke i noge, zamahnuli njime i zavitlali ga niz padinu. Dole je čekao konj upregnut u drljaču. Za drljaču su privezivali noge bojkotera i odvlačili ga na mesto rada.

Čovek je možda postao čovek zahvaljujući tome što je bio fizički snažniji, izdržljiviji od bilo koje životinje. Takav je i ostao. Ljudi nisu umirali od toga što im se glava treskala dva kilometra putevima Dželgale. Konj koji vuče drljaču ipak ne galopira.

Zahvaljujući takvoj topografskoj osobenosti, na Dželgali su se lako ostvarivale tzv. smene bez poslednjeg — logoraši se trude da sa­mi klisnu, da se skotrljaju ne čekajući da ih nadzornici bace u provaliju. »Smene bez po­slednjeg« na drugim mestima obično su se sprovodile pomoću pasa. Psi iz Dželgale nisu učestvovali u smenama.

Bilo je proleće, više nije bilo tako strašno ležati u samici. Do tada sam imao prilike da upoznam i samicu Kadikčane, usečenu u steni, u večnom ledu, i izolator »Partizana«, gde su nadzornici namerno počupali svu mahovinu koja je služila kao uložak između brvana. Po­znavao sam i samicu rudnika »Spokojni«, na­pravljenu od zimskog ariša, zaleđenu prosto­riju iz koje je dimila para, i samicu »Crnog Jezera«, gde je umesto poda bila ledena voda a umesto prične uzana klupa. Veliko je bilo moje logoraško iskustvo: mogao sam na toj uzanoj klupici i da spavam i da sanjam, a da ne padnem u ledenu vodu.

Logorska etika dozvoljava da obmanjuješ upravu, da foliraš na radu — i u normama, i u obračunima, i u kvalitetu rada. U svakom tesarskom poslu moguće je podvaliti, prevariti. Samo se jedna stvar mora izvesti savesno: iz­gradnja logorskog izolatora. Baraka za upravu i ne mora biti brižljivo izgrađena, ali logorski zatvor mora biti topao, solidan. »Pa sami će­mo tu ležati.« Iako tu tradiciju održavaju uglavnom kriminalci, ipak u tom načelu postoji neko zrno razuma. Ali, to je tek teorija. U praksi, svuda vladaju klin i mahovina, pa lo­gorski izolator u tom pogledu nije izuzetak.

Samica na Dželgali bila je naročito sagra­đena, bez prozora, sasvim slična čuvenim »san­ducima« Butirskog zatvora. Procep ispod vra­ta služio je kao prozor. Ovde sam odležao mesec dana na odgovarajućem sledovanju: trista grama hleba i lonče vode. Dva puta u toku tih mesec dana nadzornik izolatora tutnuo mi je po činiju supe.

Pokrivajući lice namirisanom maramicom, islednik Fj odorov blagoizvoleo je da sa mnom razgovara.

— Možda biste hteli da pogledate novine: evo, vidite, Kominterna je raspuštena. To bi vas moglo zanimati.

Ne, to me nije zanimalo. Kad bih samo mogao da zapalim jednu.

E, izvinite, ja ne pušim. Eto vidite, op­tužuju vas da ste hvalili hitlerovsku silu.

— Šta to znači?

— Pa, da ste se pozitivno izrazili o nastu­panju Nemaca.

— Ja o tome gotovo ništa ne znam. Godi­nama nisam video novine. Osam godina.

— Ali, to nije najvažnije. Jednom prilikom ste rekli da je stahanovski pokret u logoru falš i laž.

U logoru su postojale tri vrste sledovanja, tri vrste zatvoreničkih »blagodati kazana«: stahanovsko, udarničko i redovno, ako se ne računaju kazneno, istražno i transportno. Sle­dovanja su se razlikovala po količini hleba i broju jela. U susednoj jami, recimo, nadzornik rudnika odredi svakom radniku rastojanje — normu — a na kraju oznake pričvrsti cigaru od mahorke. Kad istovariš svu zemlju do oznake, cigara je tvoja, ti si stahanovac!

— Evo u čemu je stvar — rekao sam — ja mislim da je to iživljavanje.

— Zatim ste rekli da je Bunjin veliki ruski pisac.

— On je zaista veliki ruski pisac. Zar mogu da zaradim robiju zato što sam to rekao?

— Možete. On je emigrant. Zlobni emi­grant.

»Slučaj« je uzeo maha. Fjodorov je bio ve­seo i živahan.

—Eto vidite kako se mi prema vama op­hodimo. Nijedne grube reci. Obratite pažnju, niko vas ne bije ikao trideset osme. Nema ni­kakvog pritiska.

— A trista grama hleba dnevno?

— Naređenje, dragi moj, naređenje. Ništa ja tu ne mogu. Naređenje. Istražno sledovanje.

— A ćelija bez prozora? Počinjem da slepim. A nema ni vazduha.

— Nije valjda bez prozora?! Pa to je ne­moguće. Odnekud ipak dopire svetlost?

— Ispod vrata.

—- Eto vidite.

— A zimi tuda navali hladna para.

— Ali sada nije zima.

— I to je tačno. Sada više nije zima.

— Slušajte — rekao sam — bolestan sam. Iscrpljen. Mnogo puta sam odlazio u ambu­lantu, ali nikako da dobijem poštedu.

— Napišite izjavu. To će biti značajno za suđenje i istragu.

Nagnuo sam se prema najbližoj hemijskoj olovci, na stolu ih je bilo raznih veličina i vrsta.

— Ne, ne, običnom olovkom, molim.

— Dobro.

Napisao sam: više puta sam se javljao u ambulantu, gotovo svakodnevno. Bilo mi je veoma teško da pišem, retko sam to praktikovao.

Fjodorov je izravnao hartijicu.

— Ne brinite. Sve će biti po zakonu.

Te večeri začangrljaše katanci na mojoj će­liji, otvoriše se vrata. U uglu, na stočiću de­žurnog gorela je »kolimka«, mala benzinska lampa-konzerva sa četiri fitilja. Neko je sedeo kraj stola u kratkoj bundi i sa ušankom na glavi.

— Priđi.

Priđoh. Čovek ustade. Bio je to doktor Mohnač, stari Kolimljanin, žrtva trideset sed­me godine. Na Kolimi je stavljen na grupne radove, a zatim su mu dozvolili da radi kao lekar. Vaspitali su ga da živi u strahu od uprave. Često i nije primao u ambulantu.

— Dobro veče, doktore.

— Zdravo. Skini se. Diši. Ne diši. Okreni se. Nagni se. Možeš da se obučeš.

Doktor Mohnač sede za sto i uz treperavu svetlost »kolimke« napisa:

»Zatvorenik Šalamov V. T. praktično zdrav. Dok se nalazio u zoni nije se javljao u ambu­lantu.

Šef ambulante lekar Mohnač.«

Taj tekst su mi pročitali mesec dana ka­snije, na suđenju.

Istraga je već bila pri kraju, a ja nikako nisam mogao da shvatim za šta me optužuju. Gladno telo me je tištalo i radovalo se što ne mora da radi. A šta ako me puste i ponovo pošalju u jamu? Pokušavao sam da odagnam te neprijatne misli.

Na Kolimi leto dolazi brzo, užurbano. To­kom jednog isleđivanja ugledao sam vrelo sun­ce, modro nebo, blag miris ariša. Prljav led još uvek se vukao po jarugama, ali leto nije čekalo da se taj prljavi led otopi.

Isleđenje se oteglo, ponešto smo već »pre­cizirali«, i stražar još nije uspeo ni da me od­vede, a prema Fjodorovljevoj kućici već su vodili drugog čoveka. Taj drugi čovek bio je moj brigadir Nesterenko. Iskoračio je prema meni i prigušenim glasom rekao:

— PrijiiozalLsii. me,shvati, primorali — i nestao u vratima Fjodorovljeve kućice.

Prijavio me je, dakle, Nesterenko. Svedoci su bili Zaslavski i Krivicki. Ali teško da je Ne­sterenko ikada čuo za Bunjina. Iako su Za­slavski i Krivicki bili hulje, Nesterenko me je spasao smrti od gladi kada me je primio u svoju brigadu. Tamo nisam bio ni bolji ni gori od bilo kog drugog radnika. I nisam bio ljut na Nesterenka. čuo sam da robija treći put, da je stari »Solovčanin«. Bio je veoma iskusan brigadir, umeo je da razume ne samo posao, nego i gladne ljude, ne da saučestvuje, već da razume. A to polazi za rukom malo kom brigadiru. U svim brigadama, posle večere, da­vali su repete: kablicu retke supe od otpadaka. Brigadiri su obično delili kablice onima koji su tog dana radili bolje od ostalih — taj si­stem je logorska uprava zvanično preporučivala. Podela repete razglašavala se gotovo kao neka svečanost. Repete su koristili i u proiz­vodne i u vaspitne svrhe. Onaj ko je više radio nije obavezno radio i bolje. Niti je najbolji uvek hteo da jede »jušku«.

U brigadi Nesterenka repete su dobijali najgladniji — naravno, prema proceni j nare­đenju brigadira.

Jednom, u probnom kopu, izdubio sam ogroman kamen. Bilo mi je jasno da neću biti u stanju da tu ogromnu gromadu izvučem na­polje. Nesterenko je to opazio, ćutke uskočio u kop, razbio kamen budakom i izgurao ga na vrh.

Nisam hteo da poverujem da je on napisao dostavu. Doduše ...

Pričalo se da su prošle godine iz iste ove brigade otišla na vojni sud dva čoveka: Jožikov i, posle tri meseca, Isaijev, bivši sekretar jednog od sibirskih oblasnih partijskih komi­teta. A svedoci, kao uvek, isti: Krivicki i Za­slavski. Na te priče nisam obraćao pažnju.

— Potpišite ovde. I ovde.

Nisam dugo čekao. Dvadesetog juna otvoriše se vrata, izvedoše me na vrelu, mrku zem­lju, na zaslepljujuće sunce koje je peklo.

— Evo ti stvari. Cipele, kapa. Pravac Jagodno!

— Peške?!

Dva vojnika pažljivo su me posmatrala.

— Tako neće stići — reče jedan. — Ne­ćemo da ga vodimo.

— Kako to mislite, nećemo? — reče Fjodorov. — Telefoniraću operativcima.

Ti vojnici nisu bili pravi stražari. Nisu bili prethodno pozvani na zadatak. Dva operativca, međutim, trebalo je da se vrate u Jagodno, osamnaest vrsta kroz tajgu, pa je usput tre­balo i mene da isporuče u tamošnji zatvor.

— A šta ti misliš? — pitao je operativac. — Hoćeš li moći?

— Ne znam.

Bio sam potpuno miran. I nije mi se nigde žurilo. Sunce je bilo baš upeklo, pržilo je ob­raze koji su se odvikli od jake svetlosti i svežeg vazduha. Seo sam kraj drveta. Prijalo mi je da sedim napolju, da udišem divan prozra­čan vazduh i miris procvalog šipka. Zavrtelo mi se u glavi.

— Hajdemo.

Ušli smo u jarkozelenu šumu.

— Možeš li brže?

— Ne.

Napravili smo beskrajno mnogo koraka. Vr­bove grane šibale su me po licu. Nekako sam uspeo da izbijem na proplanak, spotičući se o koren je drveća.

— Slušaj ti — reče stariji operativac. — Treba da stignemo u bioskop u Jagodnom. Po­činje u osam. U klubu. Sad je dva sata. Ovo nam je prvi slobodan dan ovog leta. Prvi put u bioskop posle pola godine.

Ćutao sam.

Operativci počeše nešto da se dogovaraju.

— Odmori se — reče mlađi. — Otkopčao je torbu. — Evo ti beli hleb. Kilo. Jedi, odmori
se, pa polazimo. Da nije filma, đavo ga odneo! Ali film!

Pojeo sam hleb, olizao mrve s dlana, spu­stio se kraj potoka i polako se napio hladne, ukusne vode. I izgubio i poslednji gram snage. Bila je vrućina, samo sam znao da mi se spava.

— Pa? Hoćeš li? Ćutao sam.

Onda su počeli da me biju, dugo, ustrajno. Gazili su me, a ja sam vikao i dlanovima za­klanjao lice. Doduše, po licu me nisu tukli. Bili su to iskusni ljudi.

Tukli su me dugo, ustrajno. I što su me više tukli, postajalo je sve jasnije da se naše zajedničko putovanje prema zatvoru ne može ubrzati.

Satima smo se vukli kroz šumu i u suton izbili na trasu, na drum koji se protezao čita­vom Kolimom, drum sred stenja i močvara, put dug dve hiljade kilometara, čitav izgrađen budakom i tragačama.

Dopremljen sam u izolator u Jagodnom go­tovo bez svesti, gotovo nepokretan. Vrata ćelije su se otvorila, raširila, iskusne ruke dežurnog vratara ugurale su me unutra. Čulo se samo učestalo disanje ljudi. Posle desetak minuta pokušao sam da se spustim na pod, legao sam kraj stuba ispod prične. Posle izvesnog vreme­na, do mene su dopuzali lopovi koji su se nala­zili u ćeliji — da me pretresu, da mi bilo šta oduzmu. Ali uzalud su se nadali nekoj dobiti. Nisam imao ništa osim vaši. Zaspao sam uz razdraženu dreku razočaranih kriminalaca.

Sutradan u tri sata pozvali su me na sud.

Bilo je jako zagušljivo. Niotkud vazduha. Osam godina, danonoćno, bio sam na čistom vazduhu, i u sićušnoj sobi vojnog suda bilo mi je neizdržljivo vruće. Veći deo sobice od oko 12 kvadrata zauzimao je vojni sud smešten iza drvene pregrade. Manji je bio za optužene, stra­žu i svedoke. Ugledao sam Zaslavskog, Krivickog i Nesterenka. Uza zidove bile su poredane grube, neofarbane klupe. Dva prozora, sa finim i, po kolimskoj modi, gustim popletom, kao u Menjšikovljevoj brvnari u Berezovu. Za takav ram koristili su se komadići razbijenog stakla (domišljati konstruktor računao je na lomlji­vost stakla, na teškoće oko prevoza i još mno­ge druge stvari), npr. staklene tegle presečene uzduž, napola. Sve to naravno u brizi za prozore upravničkih stanova i kancelarija. U logor­skim barakama nije moglo biti reci o staklu.

Kroz takve prozore prodirala je mutna, ra­spršena svetlost, i na stolu predsednika suda gorela je električna lampa bez abažura.

Suđenje je trajalo sasvim kratko. Predsednik je pročitao kratku optužnicu po tačkama. Upitao je svedoke da li potvrđuju svoje iskaze koje su dali u toku istrage. Neočekivano za me­ne, ispostavilo se da postoje četiri, a ne tri svedoka: želju da učestvuje u mom procesu izra­zio je i izvesni Šajlevič. S tim svedokom ni­sam se ni sreo ni razgovarao nikad u životu: bio je iz druge brigade. To, međutim, nije sme­talo Sajleviču da odvergla sve što treba o Hitleru i Bunjinu. Shvatio sam da je Fjodorov pozvao Šajleviča za slučaj da ja neočekivano zatražim izuzeće Zaslavskog i Krivickog. Ali Fjodorov se nepotrebno uznemiravao.

— Ima li pitanja za sud?

— Ima. Kako to da iz rudnika Dželgala pred vojni sud izlazi već treći optuženi po čla­nu pedeset osam, a svedoci su stalno isti?

— Vaše pitanje se ne odnosi na predmet. Bio sam ubeđen da će presuda biti stroga.

Ubijanje je bilo tradicija tih godina. Osim to­ga, suđenje je padalo na godišnjicu početka rata, 22. juna. Pošto su se posavetovali, oko tri minuta, članovi vojnog suda, njih trojica, izre­kli su presudu: deset godina plus pet godina lišavanja svih građanskih prava ...

— Sledeći!

U hodniku se uskomešalo, zatreskale su či­zme. Sledećeg dana bio sam prebačen u deportnu stanicu. Počinjala je procedura koju sam već nekoliko puta iskusio. Procedura sastav­ljanja novog dosijea: bezbrojno davanje otisa­ka prstiju, popunjavanje formulara, fotografisanje ... Sada sam već bio taj i taj, član pede­set osam, stav deseti, kazna deset plus pet. Vi­še nisam bio inicijalista sa strašnim slovom »T«. To je imalo značajne posledice i možda mi spasio život.

Ne znam šta se dogodilo s Nesterenkom i Krivickim. Govorilo se da je Krivicki umro, Zaslavski se vratio u Moskvu, postao član Sa­veza pisaca, mada nikada u životu nije pisao ništa drugo osim dostava. Viđao sam ga izda­leka. Stvar ipak nije u tim zaslavskima i krivickima. Odmah posle presude mogao sam te cinkaroše i lažne svedoke da ubijem. Sigurno bih i ubio da sam se posle suđenja vratio u Dželgalu. Ali logorski režim predviđa da se po­novo osuđeni nikada ne vrati u logor iz kog je odveden na sud.

*Priča preuzeta iz Priče sa Kolime, Bigz, 1985, prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović;

Varlam Šalamov, Priče sa Kolime: Slobodan dan

Pasje meso je bilo ukusno

Dve veverice boje neba, crnih njuškica i re­pova, zaneseno su posmatrale nešto što se do­padalo iza srebrnih ariša. Priđoh sasvim blizu grani drveta na kojoj su sedele, i tek tada me veverice primetiše. Njihove kanđžice zagrebaše po kori drveta, modroplava tela dveju životi­njica vinuše se uvis i negde vrlo visoko utihnuše. Trunje od kore prestade da pada po snegu. Ugledah ono što su posmatrale veverice.

Na šumskom proplanku čovek se molio bogu. Platnena" ušanka ležala je sklupčana kraj njegovih nogu. Inje se već bilo nahvatalo po njegovoj ošišanoj glavi. Imao je čudnovat izraz lica, isti onakav kakav se sreće na licima ljudi koji se sećaju detinjstva, ili nečeg isto tako dragog. Krstio se širokim i brzim pokretima: trima skupljenim prstima kao da je nadole povlačio sopstvenu glavu. Nisam ga odmah prepoznao — tako je mnogo novog bi­lo ucrtama njegovog lica. Bio je to zatvorenik Zamjatin, sveštenik iz iste barake u kojoj sam živeo i ja.

Ne primećujući me, on je poluglasno i svečano, usnama koje su nemele od hladnoće, izgovarao reči što sam ih poznavao i pamtio iz detinjstva. Bili su to odlomci iz slovenske liturgije — Zamjatin je služio službu u srebr­noj šumi. On se polako prekrsti, ispravi i opazi me. Svečanog izraza i ganutosti namah nestade, bore u povijama spojiše mu obrve. Zamjatin nije voleo da mu se podsmevaju. Zatim podiže kapu, otrese je i stavi na glavu.

— Služili ste liturgiju? — počeh.

— Ne, ne — reče Zamjatin osmehujući se mojoj neupućenosti. — Kako bih mogao da služim? Pa nemam ni svete darove ni epitrahilj. Ovo je običan državni peškir.

I on ispravi prljavu satastu krpu koja mu je visila o vratu i koja je zaista podsećala na epitrahilj. Mraz je prekrio peškir snežnim kri­stalom, kristal je svetlucao i u duginim boja­ma prelivao se na suncu kao vezena crkvena tkanina.

— Osim toga, sramota me je ali ne znam gde je istok. Sunce sad izlazi na dva sata i za­lazi za istu onu planinu iza koje je izašlo. Gde je, u stvari, istok?

— Zar je toliko važno gde je istok?

— Nije, naravno. Nemojte još da odete. Zaista vam kažem da ne služim i ne mogu da služim. Jednostavno ponavljam, prisećam se, ponavljam nedeljnu službu. I uopšte ne znam... da li je danas nedelja?

— Četvrtak — rekoh. — Tako je jutros rekao nadzornik.

— Eto vidite, četvrtak. Ne, ne, ne služim. Ovako mi je prosto lakše. I manje sam gladan — osmehnu se Zamjatin.

Znam da je svaki čovek ovde imao nešto poslednje, nešto najvažnije — ono što mu je pomagalo da živi, da se grčevito hvata za ži­vot koji su nam tako uporno i predano oti­mali. Ako je Zamjatinovo poslednje bila litur­gija Jovana Zlatoustog, moje „spasonosno poslednje" bila je poezija — omiljene pesme drugih pesnika koje su se na neverovatan način pamtile ovde gde je sve drugo bilo davno za­boravljeno, isterano, prognano iz sećanja. To je bilo jedino što još nisu uništili premor, mraz, glad i beskonačna poniženja.

Sunce je zašlo. Tmina koja se u rano zim­sko veče naglo širila već se naselila među dr­veće. Odvukao sam se u baraku gde smo živeli — u onisku, izduženu kolibu s malim prozorima, nalik na malecnu štalu. Kad sam se obema rukama mašio za teška zaleđena vrata, iz susedne kolibe začuo sam šum. Tamo je bila alatnica — magacin gde se ostavljao alat: testere, lopate, sekire, ćuskije, rudarski pijuci. U slobodne dane alatnica je bila pod katancem, ali katanca sada nije bilo. Zakoračio sam pre­ko praga alatnice i teška vrata umalo što me ne prignječiše. U magacinu je bilo dosta procepa između greda, pa su se oči brzo navika­vale na polumrak.

Dva kriminalca golicala su jedno veliko štene, ovčara od oko četiri meseca. Štene je ležalo na leđima, skamčući i mašući šapama. Stariji kriminalac pridržavao je štene za ogr­licu. Moj dolazak nije zbunio kriminalce — bili smo iz iste brigade.

— Ej, ti, ima li koga napolju?

— Nema nikoga — odgovorih.

— Daj, 'ajde — reče stariji kriminalac.

— Čekaj da se još malo ugrejem — odgo­vori mlađi. — Vidi ti kako se samo bori! — On mu napipa slabine i zagolica ga.

Štene s poverenjem zaskiča i liznu čovekovu ruku.

— A, ližeš se . . . Nećeš se ti meni lizati. Senja...

Semjon, držeći levom rukom štene za ogr­licu, dohvati desnom sekiru iza leđa i brzim, kratkim zamahom sruči je na glavu psa. Šte­ne se zakoprca, šiknu krv na ledeni pod alat­nice.

— Drži ga jače — povika Senja podižući po drugi put sekiru.

— Šta ima da ga držim, nije pevac — reče mlađi.

— Deri mu kožu dok je topla — poučavao je Semjon — i zakopaj je u sneg.

Uveče, u baraci, niko nije mogao da zaspi od mirisa supe od mesa, dok sve nisu pojeli kriminalci. Ali je kod nas u baraci bilo suviše malo kriminalaca da bi mogli da pojedu celo štene. U jednoj porciji beše ostalo još mesa.

Semjon me pozva prstom:

— Uzimaj.

— Neću — rekoh.

— E, onda — i Semjon prelete pogledom po pričnama — onda ćemo da damo popu. Ej, oče! Evo uzmi malo ovčetine od nas. Samo posle isperi porciju.

Zamjatin izroni iz mraka na žutu svetlost benzinke, uze porciju i nestade. Posle pet mi­nuta pojavi se s opranom porcijom.

— Zar već? — ukita Senja radoznalo.— Brzo ti, bome, gutaš. Kao galeb. Ali to, oče, nije bila ovčetina, nego štenetina. A to psetance je i tebi prilazilo, zvalo se Nord.

Zamjatin je ćutke gledao u Semjona. Za­tim se okrete i izađe. Izađoh za njim. Zamja­tin je stajao na snegu iza vrata. Povraćao je. Na mesečini, lice mu je bilo kao od olova. Lepljiva, sluzava pljuvačka otezala mu se s poplavelih usana. Zamjatin se obrisa rukavom i srdito me pogleda.

— Gadovi su to — rekoh.

— Da, naravno — reče Zamjatin. — Ali meso je bilo ukusno. Nimalo gore od ovčetine.

*Priča preuzeta iz Priče sa Kolime, Bigz, 1985, prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović;

izvor 

Varlam Šalamov, Priče sa Kolime: Prvi zub

Da niste ni taknuli čoveka!

Bio je to baš onakav robijaški transport ka­kav sam kao dečak godinama zamišljao. Pocrnela lica i plave usne, oprljene aprilskim uralskim suncem. Gorostasni stražari uskaču u saonice koje jure punom brzinom i saonice proleću, posekotina preko celog lica jednookog stražara-izviđača, svetlomodre oči na­čelnika obezbeđenja, kome smo već prvog da­na znali prezime: Ščerbakov. Na neki čudesan, meni nedostupan način, nas dvestotinjak robi­jaša odmah smo mu saznali prezime. Izgova­rali smo ga svakodnevno, kao da će naše puto­vanje sa Ščerbakovom večno da traje. Tako je zanavek ušao u naš život. Mnogima od nas to se stvarno i dogodilo. Njegova ogromna žu­stra prilika nalazila se na svakom mestu: za­čas je izbijao na čelo, dočekivao i pratio oči­ma svaku do poslednjih taljiga našeg trans­porta, a onda bi pojurio da ih opet sve pri­stigne. Baš tako, imali smo klasične taljige kojima su sibirski starosedeoci prevozili »ime­tak«; naš transport polazio je sada na peto­dnevni put, u robijaškom stroju, bez ikakvog imetka, nalik na razbijene redove regruta kad zastanu radi kontrole na nekoj usputnoj sta­nici. Ali su već sve stanice zadugo ostale da­leko van našeg životnog puta. Bilo je jutro, sveže, sumračno aprilsko jutro, proređena po­lutama manastirskog dvorišta gde smo se, zevajući i kašljucajući, postrojavali da se otisnemo na dalek put.

Noć smo proveli u podrumu nekadašnjeg manastira, gde je sad bila smeštena solikamska milicija i gde je pažljive i ćutljive moskov­ske sprovodnike smenila rulja razvikanih, pre­planulih grdosija pod komandom modrookog Ščerbakova. Slili smo se u hladan, mrazovit podrum: ćela okolina bila je pokrivena snegom i ledom. Otopljeni po danu, a noću zamr­znuti, plavičastosivi smetovi pokrivali su ćelo dvorište; da bi se doprlo do snega, do njegove beline, trebalo je odlomiti hrapavu koricu le­da, iskopati malu rupu i tek onda zahvatiti iz nje krupan, rastresit sneg koji se tako prijatno topi u ustima, pošto te prvo oprlji svežinom i malo rashladi sasušene usne.

Da bih našao toplije mesto, među prvima sam ušao u podrum. Uplašio sam se ogromnih ledenih svodova i, onako mlad i naivan, potra­žio pogledom bilo šta nalik na peć, bar ona­kvu kao kod Fignerove, kod Morozova. I ništa nisam našao. Ali jedan moj slučajni prijatelj, prijatelj tek taj kratak minut ulaženja u tamnički crkveni podrum, oniski kriminalac Gusev, odgurnu me uza sam zid, do jedinog pro­zora u prostoriji — s rešetkama i duplim sta­klom. Prozor se kao neka puškarnica polukru­žno dizao na oko metar od podrumskog poda. Poželeo sam da se premestim na neko toplije mesto, ali reka ljudi već se slivala kroz uska vrata — nazad se nije moglo. Gusev sasvim pribrano, bez ijedne reći, vrhom čizme razbi unutrašnje a potom i spoljašnje staklo. Kroz probijeni otvor suknu hladan vazduh i oprlji me kao ključala voda. Zahvaćen strujom vaz-duha, već promrzao od dugog čekanja i besko­načnog prebrojavanja u dvorištu, uzdrhtah od hladnoće. U prvi mah nisam ni shvatio mu­dru Gusevljevu zamisao: cele te noći, od dve stotine robijaša samo smo nas dvojica udisali svež vazduh. Podrum je bio tako prenatrpan, tako nabijen ljudima, da se nije moglo ni sedeti ni ležati. Samo na nogama.

Podrum je bio dopola ispunjen nezdravom i zagušljivom parom od disanja, koja je zakla­njala tavanicu tako da nismo mogli da odre­dimo koliko je visoko. Počeše da padaju u nesvest. Oni koji su se gušili nastojali su da se probiju do vrata s jednom velikom pukotinom i jednom špijunkom, »okcem«; hteli su da kroz okce dođu do vazduha. S druge strane, među­tim, stajao je stražar, jedan sprovodnik koji je, s vremena na vreme, kroz okce proturao bajonet s puške, pa su svi pokušaji da se kroz tamničko okce udahne svež vazduh prošli bez uspeha. Naravno da je bilo smešno i pomišlja­ti da se zove neki lekarski pomoćnik, a kamoli lekar. Tako, kraj razbijenog prozora, Gusev i ja srećno provedosmo noć. Postrojavanje je trajalo dugo ... Nas dvojica izašli smo poslednji, magla se bila razišla i ukazao se podrum­ski svod: naše crkveno i mrtveno nebo bilo je sasvim blizu, nadohvat ruke. Na podrumskom svodu u stanici solikamske milicije tada sam pročitao zapis, ogromna slova ispisana obič­nim ugljenom preko ćele tavanice: »Drugovi! U ovoj grobnici umirali smo tri dana i tri noći, pa ipak nismo pomrli. Držite se, drugovi!«

Na komandne povike transport je izmileo iz Solikamska i krenuo dolinom. Nebo modro, kao oči načelnika straže. Sunce peče, vetar nam hladi lica potamnela još posle prvog no­ćenja na putu. Noćenje za transport pripre­mano je unapred i uvek prema ustaljenom postupku. Seljaci su za tu priliku izdavali dve prostorije: jednu malo čistiju, drugu goru, kao neku šupu, a neki put baš i šupu. Narav­no, valjalo je dobiti čistiju. Ali to nije zavisilo od volje robijaša: u sumrak svake večeri svi su morali da prođu kraj načelnika straže koji je, izmahujući rukama, određivao koji će robi­jaš gde da provede noć. Tada se pokazalo da je Ščerbakov bio pametan čovek: bez preko­pavan ja po papirima i spiskovima da bi na osnovu člana izvukao podatke, izmahivao je rukom istog časa kad se transport zaustavi i razdvajao internirce. Tek sam kasnije otkrio u čemu se sastojala Ščerbakovljeva proniclji­vost: svaki put, na neki neobjašnjiv način, nje­gov izbor pokazivao se kao ispravan, na jed­noj strani našli bi se zajedno svi osuđenici po pedeset osmom, a na drugoj svi po trideset petom. Mnogo kasnije, posle godinu-dve, shva­tio sam da Ščerbakovljeva mudrost i nije bila neko čudo: svako je, vremenom, mogao steći naviku da pogađa po spoljnjem izgledu. U na­šem transportu neka dodatna obeležja mogle su imati stvari, koferi. Ali stvari su se prevo­zile posebno, na taljigama, na seljačkim sao­nicama.

I baš za prvog noćenja dogodilo se ono zbog čega pričam ovu priču. Dvesta ljudi je sta­jalo i očekivalo dolazak načelnika straže, a s leve strane dopirali su neki povici, graja, dahtanje, dreka, psovke i na kraju razgovetan uzvik: »Bezdušnici! Bezdušnici!« Pred robijaški stroj izbacili su na sneg jednog čoveka. Lice mu je bilo izubijano do krvi; na glavi mu je štrcala šubara nataknuta tuđom rukom, ali ne dovoljno velika da pokrije uzanu ranu iz koje je curila krv. Odelo od mrke tkanine domaće izrade: sigurno neki Ukrajinac. Pre­poznao sam ga. Bio je to Petar Zajac, sektaš. Dovezli smo se iz Moskve istim vagonom. Ne­prestano se molio i molio.

— Neće da stoji za prozivku! — zadihano je izveštavao stražar, razjaren zbog meteža koji je nastao.

— Dovedi ga — naredio je načelnik straže.

Dva ogromna stražara dovedoše Zajaca dr­žeći ga podruke. Zajac je bio krupniji, teži, za glavu viši od njih.

— Nećeš da stojiš, a, nećeš?

Ščerbakov raspali Zajaca pesnicom po licu i Zajac pljunu u sneg. Odjednom oset-h kako me srce peče. Odjednom spoznah da sve, ceo moj život, zavisi od ovog trenutka. I ako nešto ne preduzmem (a ni sam nisam znao šta), on­da sam uzalud i dolazio ovim transportom, uzalud proživeo ovih svojih dvadeset pet go­dina. Težak stid zbog sopstvenog kukavičluka po­vuče mi se iz obraza, osetih kako su postali hladniji, a telo lakše.

Iskoračih iz stroja i drhtavim glasom re­koh:

— Da niste taknuli čoveka!

Ščerbakov me je posmatrao sa ogromnim čuđenjem.

— Idi u stroj.

Vratih se u stroj. Ščerbakov izdade koman­du, i transport, deleći se u dve prostorije, povinujući se kretanju Ščerbakovljevog prsta, poče polako da nestaje u tami. Meni je poka­zao crnu prostoriju.

Smestili smo se na vlažnu, prošlogodišnju slamu koja je zaudarala na trulež. Bila je po­suta po goloj, glatkoj zemlji. Ležali smo u go­milama da bismo se bolje zagrejali, samo su kriminalci, okupljeni pod svetiljkom koja je visiia s krovne grede, igrali svoj večni »raub« ili »štos«. Ali uskoro i oni zaspaše. Zaspah i ja, razmišljajući o svom postupku. Nisam imao starijeg druga, nikoga da me posavetuje. U ovom transportu bio sam sam-samcit, bez dra­ga i prijatelja. Nešto me prenu iza sna. Neko mi je uperio svetiljiku u lice, a jedan od mojih razbuđenih suseda kriminalaca ulizički je uve-ravao:

On je, on, on ...

Svetiljku je držao jedan od stražara.

— Izađi.

— Samo da se obučem.

— Izađi tako.

Izašao sam. Hvatala me je jeza, ali pojma nisam imao šta bi moglo da se dogodi. Izašli smo na trem.

— Skidaj prnje! Svukoh se.

— Stani u sneg.

Stadoh u sneg. Pogledah na trem i spazih dve puščane cevi uperene u mene. Ne sećam se koliko je vremena prošlo te uralske noći, moje prve uralske noći.

Začuh komandu:

— Oblači se!

Brže-bolje se obukoh. Udarac po uhu obori me u sneg. Nečija teška potpetica dokači me pravo po zubima i topla krv ispuni mi usta koja su o ticala.

— U baraku!

Uđoh u baraku i dovukoh se do svog već zauzetog mesta. Svi su spavali ili se pravili da spavaju. Još uvek sam osećao slankast ukus krvi u ustima, i nešto tuđe, suvišno: uhvatih to nešto prstima i snažno iščupah. Bio je to moj zub. Bacio sam ga na trulu slamu na go­lom zemljanom podu.

Obgrlih rukama prljava, smrdljiva tela svo­jih drugova i zaspah. Spavao sam a da nisam ni nazebao.

Ujutro je transport krenuo dalje, i po robijaškom stroju preletao je, kao i obično, po­gled Ščerbakovljevih modrih nepokolebljivih očiju. Petar Zajac stajao je u koloni, nisu ga tukli, a ni on više nije pominjao »bezdušnike«. Kriminalci su me neprijateljski odmeravali i zazirali: u logoru se svak nauči da sam za sebe odgovara.

Posle još dva dana puta stigosmo u »upra­vu«: u novu brvnaru na obali rake.

Komandant Nesterov, načelnik maljavih pesnica, izišao je da primi transport. Znali su ga mnogi kriminalci oko mene, čak su ga mnogo hvalili: »Recimo, dovedu mu begunce. Nesterov izađe: ,Aaa, braavo, došli suu! E pa birajte — ili šljaga ili u izolator!' A tamošnji izolator ima gvozdeni pod, i nema govora da se izdrži više od tri meseca, plus istraga, plus dopunska kazna. ,Šljaga, Ivane Vasiljeviču.' On ladno zamahne i obori te. I opet zamahne, i još jednom te obori. ,U baraku!' I to je sve. To ti je i cela istraga. Odličan načelnik.«

Nesterov obiđe redove pomno zagledajući lica.

— Ima li neko da se žali na stražu?

— Nema ... niko ... — odgovara neujed­načen hor glasova.

— A ti? — njegov maljavi prst do tače moje grudi. — Zašto tako nerazgovetno odgo­varaš? Mrmljaš nešto.

— Boli ga zub — odgovaraju moji susedi.

— Ne — odgovaram i ja i trudim se da nateram svoja razbijena usta da što tvrđe iz­govaraju reći. — Nema žalbi na stražu.

***

— Priča nije loša — rekoh Sazonovu. — književno pismena, ali je ipak neće objaviti. I kraj je nekako bezobličan.

— Imam ja drugi kraj — reče Sazonov.

Posle godinu dana dogurao sam do visokog načelnika u logoru, baš u vreme »prevaspitavanja«, a Ščerbakov je već bio mlađi operativac u obezbeđenju, na istom odeljenju gde sam i ja radio. Mnogo šta je tamo od mene zavisilo i Ščerbakov je strepeo da sam upam­tio slučaj sa zubom. Ni on nije zaboravio taj događaj. Imao je veliku porodicu, dobar i ugle­dan položaj, pa mi se, kao otvoren i prostodušan čovek, javio da sazna da li ću imati ne­što protiv njegovog unapređenja. Pojavio se s jednom flašom, da se miri, po ruskom obi­čaju, ali sam ja odbio da pijem s njim i uverio ga da mu neću učiniti ništa nažao.

Ščerbakov se obradovao, dugo se izvinjavao, tapkao u mestu kraj vrata mog kabineta, jednako zaturajući potpeticu pod ćilimče, i ni­kako jednom da okonča razgovor.

— Znaš kako je, put, transport, razumeš ...
Imali smo begunce ...

— Ni taj kraj mi se ne dopada — rekoh Sazonovu.

— Onda imam još jedan.

Baš nekako pre nego što sam primio ukaz o naimenovanju na rad u odeljenju, gde sam se ponovo susreo sa Ščerbakovom, sretoh na ulici, u logorskom naselju, bolničara Petra Zajaca. To više nije bio onaj mlad, crnomanjast div. Umesto njega promicao je, sad kao senka, hrom i sed starac koji je iskašljavao krv. Nije me čak ni prepoznao, a kad sam mu dotakao ruku i pozvao ga po imenu — otrgnuo se i nastavio svojim putem. Po očima mu se videlo da razmišlja o nečemu sasvim desetom, nečemu meni nedostupnom, i da je moje po­javljivanje ili izlišno ili uvredljivo za gospo­dara koji opšti s nekim drugim svetom.

— Ni ova varijanta mi se ne dopada — rekoh.

— Onda ću da ostavim onu prvu. Napiši ako i ne može da se objavi. Samo napiši, onda možeš i da zaboraviš ...

*Priča preuzeta iz Priče sa Kolime, Bigz, 1985., prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović

Varlam Šalamov, Priče sa Kolime: Voz

Na irkutskoj železničkoj stanici legao sam pod blještavu i oštru svetlost električne sijalice; ipak mi je u pojasu bio zašiven sav novac koji sam imao. U platnenom pojasu koji su mi sašili u radionici pre dve godine i koji je, naj­zad, trebalo da posluži svrsi. Pažljivo birajući put između prljavih, smrdljivih odrpanaca, še­tao je po stanici milicioner i — što je još lepše — cela vojna patrola sa automatima i crvenim povezima na rukama. Naravno, milicioner ne može sam da izađe na kraj sa ološem, i to je, verovatno, bilo sređeno daleko pre moje po­jave na stanici. Nisam se ja plašio da će mi ukrasti novac. Odavno se ja ničeg nisam pla­šio, ali je s novcem, jednostavno, bilo bolje nego bez njega. Svetlost mi je padala pravo u oči, ali i hiljadu puta ranije mi je svetlost tako padala u oči i bio sam već navikao da spavam pri svetlosti. Podigao sam okovratnik kaputa, koji su u službenim dokumentima zva­li kratkii ogrtač, gurnuo ruke dublje u rukave i malo smaknuo valjenke; prstima je postalo komotnije i ubrzo sam zaspao. Nisam se plašio promaje. Sve je bilo uobičajeno: sirene loko­motiva, vagoni u pokretu, stanica, milicioner, pijaca u blizini stanice — kao da sam sanjao dugogodišnji san i da sam se tek sada probu­dio. I upjašio sam se, probjo me hladan znoj. Uplašio sam se zbog strašne čovekove snage, želje i sposobnosti da zaboravlja. Video sam da sam spreman da zaboravim sve, da jedno­stavno izbrišem dvadeset godina svog života.

I to kakvih godina! I kada sam to shvatio pobedio sam samoga sebe. Znao sam da svom pamćenju neću dozvoliti da zaboravi ništa od onoga što sam video. Smirio sam se i zaspao. Probudio sam se, prevrnuo obojke na suvu stranu, umio se snegom (crne kapljice letele su na sve strane) i krenuo u grad. Prvi pravi grad za poslednjih osamnaest godina! Jakutsk je zapravo bio veliko selo. Lena se povukla da­leko od grada, ali su se stanovnici bojali nje­nog povratka, podlokavanja, i peščano korito — polje — bilo je prazno, tamo je živela samo mećava. U Irkutsku vreva, velike kuće, radnje. Kupio sam par gaća i majicu — trikotažu nisam nosio osamnaest godina. Stajanje u re­dovima pričinjavalo mi je neizrecivo zadovolj­stvo, kao i plaćanje, pružanje računa. Broj? Zaboravio sam broj. Najveći. Prodavačica je s negodovanjem odmahnula glavom. Pedeset pet? Baš taj. Zamotala mi je veš koji posle uopšte nisam nosio — moj broj bio je 51, to se ispostavilo tek u Moskvi. Sve prodavačice su bile obučene u jednake plave haljine. Ku­pio sam četkicu za brijanje i perorez. Sve te divne stvari sada su bile basnoslovno jevtine. Na severu je sve to bilo ručno izrađeno — i četkice, i perorezi.

Ušao sam u knjižaru. U antikvarnom odeljenju prodavala se Ruska istorija Solovjovljeva — za 850 rubalja svi tomovi. Ne, knjige neću da kupujem do Moskve. Ali, držati na­kratko knjige u rukama, postajati u blizini te­zge u knjižari — sve je to bilo kao dobar boršč sa mesom. Kao čaša izvorske vode.

U Irkutsku su se naši putevi razišli. Još u Jakutsku, sinoć, svi smo zajedno išli po gradu, svi zajedno kupovali karte za avion, svi zajed­no, po četvorica, stajali u redovima: nikome nije padalo na pamet da po veri novac drugo­me. Kod nas nije bio takav običaj. Došao sam do mosta i pogledao u uzavrelu, zelenu, do dna providnu Angaru, moćnu i čistu. I dodi­rujući smrznutom rukom hladnu ogradu mosta, udišući miris benzina i gradske zimske pra­šine, gledao sam užurbane pešake i shvatio do koje sam mere ja gradski čovek. Shvatio sam da je najdraže i najdragocenije za čoveka ono vreme kada se rađa otadžbina, kad se porodica i ljubav još nisu rodili. To je vreme detinjstva i rane mladosti. I steglo mi se u grudima. Po­zdravljao sam Irkutsk iz sveg srca. Irkutsk je bio moja Vologda, moja Moskva.

Kada sam prilazio stanici neko me pljesnu po ramenu.

— Hoće s tobom da razgovaraju — reče belomusasti dečak u vatiranom prsluku i povede me u mrak. Iz mraka izroni nizak čovek i poče pažljivo da me gleda.

Po tom pogledu video sam s kim imam posla. Dobro sam poznavao taj pogled: kuka­vički i drzak, ulizički i pun mržnje. U mraku su se nazirale još neke njuške, koje nije tre­balo da vidim, koje će se pojaviti tek kada za to bude kucnuo čas: s noževima, klinovima, i bodežima u rukama. Sada je preda mnom bilo samo jedno lice, zemljane boje kože, na­tečenih kapaka i malecnih usana koje kao da su bile nalepljene na iskrivljenu, izbrijanu bradu.

— Ko si ti? — ispružio je prljavu ruku sa dugačkim noktima. Morao sam da odgovaram. Ovde nisu mogli da mi pruže nikakvu zaštitu ni patrola ni milicioner.

— S Kolime?

— Da, s Kolime.

— Šta si radio? — Kao felčer, po partija­ma. — Kao felčer? Kao kasapin? Znači, pio si krv ovakvima kao mi. Imamo
da razgova­ramo nešto.

Stezao sam u džepu svoj novi perorez i ću-tao. Mogao sam da se uzdam samo u slučaj­nost, u neku nemoguću slučajnost. Strpljenje i slučajnost su nas spašavali, i uvek će nas spa­šavati. I slučajnost je naišla. Dva stuba na ko­jima stoji robijaški svet.

Tama se proredila.

— Znam ga. — Na svetlost iskrsnu nova figura, meni potpuno nepoznata. Veoma sam dobro pamtio lica. Ali ovoga čoveka nikada nisam video.

— Ti? — prst sa dugačkim noktom opisa polukrug.

— Da, on je radio na Kolimi — reče nepo­znati. — Kažu da je čovek. Pomagao je našima. Hvalili su ga. Prsta s noktom nestade.

— 'Ajde, idi — zlobno reče lopov. — Razmislićemo.

Sreća je što nije trebalo da noćim na sta­nici. Moskovski voz polazio je uveče.

Izjutra, teška svetlost mutnih električnih sijalica nikako nije htela da se ugasi. Kroz vrata koja su lupala video se irkutski dan, hla­dan, svetao. Gomile ljudi koji su zakrčivali prolaze, koji su ispunjavali svaki kvadratni santimetar cementnog poda i prljavih klupa kad se desi da neko ustane, pomeri se, ode. Beskonačno stajanje u redu pred blagajnom — karta za Moskvu, za Moskvu, a onda ćemo već videti... Ne za Džambul, kako je napisano u dokumentima. Ali kome su potrebna kolim-ska dokumenta u toj gunguli, u tom beskonač­nom kretanju. Najzad je došao red na mene. Pred šalterom drhtavi pokreti dok vadim no­vac i proturam svežanj blistavih novčanica u blagajnu gde će nestati — neminovno će ne­stati kao što je nestao i sav moj život do ovog trenutka. Ali čudo se nastavilo i šalter je iz­bacio neki predmet, hrapav, tvrd, tanušan kao komadić sreće — karta za Moskvu! Blagajnica je nešto vikala, otprilike da je voz mešovit, da rezervacija važi za mesto u mešovitom vagonu, da se pravo mesto može dobiti tek za sutra ili prekosutra. Ali ja nisam razumeo ništa osim reci sutra i danas. Danas, danas. Iščupao sam se i dokopao slobodnog mesta čvrsto stežući kartu, trudeći se da opipam sve njene ivice svojom neosetljivom, promrzlom kožom. Bio sam čovek iz aviona, bez suvišnih stvari, samo sa skromnim drvenim kovčegom. Bio sam čovek sa Dalekog severa, nisam imao suvišnih stvari — samo malecni drveni kofer koji sam bez uspeha pokušavao da prodam u Adigalahu, skupljajući novac za put u Moskvu. Nisu mi platiti put — ali to su sve bile sitnice. Sada je najvažniji tvrdi kartončić vozne karte.

Predahnuo sam u nekom staničnom ćošku. Moje mesto pod staničnom sijalicom bilo je, naravno, već zauzeto. Pošao sam kroz gužvu prema peronima.

Ukrcavanje je već počelo. Voz je stajao na ranžirnoj stanici kao neka igračka, neverovatno mali: jednostavno, nekoliko poredanih pr­ljavih kartonskih kutija, među stotinama istih takvih u kojima su živeli železničari i drugi radnici, gde je bio prostrt zaleđen veš koji je krčkao pod naletima vetra.

Moj voz se nije ni po čemu razlikovao od ovih kompozicija vagona pretvorenih u opšte­žitije.

Kompozicija nije ličila na voz koji u toliko i toliko sati kreće za Moskvu. Ličila je na pra­vo opštežitije. Na sve strane su se spuštali ljudi sa stepenica vagona, na sve strane kroz vazduh se kretale nekakve stvari nad glavama ljudi u pokretu. Shvatio sam da voz nema ono najvažnije, da nema života, nema nade da će se pokrenuti, jer nije imao lokomotivu. Zaista, nijedno opštežitije nije imalo lokomotivu. I moja kompozicija je ličila na opštežitije. I ja nikada ne bih poverovao da ovi vagoni mogu da me odvezu u Moskvu, ali ukrcavanje je po­čelo.

Strašna bitka kraj ulaza u vagon. Izgledalo je kao da se rad završio dva sata pre vremena i da su svi potrčali kući, u baraku, kod tople peći, i sad se tiskaju kraj vrata.

Ma kakvi kondukteri! ... Svako je sam tra­žio svoje mesto, utvrđivao se na položaju i pu­štao korenje. Srednji ležaj, za koji sam imao rezervaciju, već je zauzeo neki pijani poručnik koji je stalno podrigivao. Svukao sam ga na pod i pokazao mu svoju kartu.

— I ja imam kartu za taj ležaj — mirolju­bivo mi je objasnio poručnik, štucnuo, skliz­nuo na pod i odmah zaspao.

Ljudi su se i dalje nabijali u vagon. Ne­kakvi koferi i bale podizali su se u vagon i ne­stajali negde gore. Osetio se oštar smrad ovčijih kožuha, ljudskog znoja, prljavštine, karbola.

— Deportna stanica, deportna stanica — ponavljao sam ležeći na leđima, uguran u uzan prostor između gornjeg i srednjeg ležaja. Tik pored mene pentrao se poručnik sa crvenim izgužvanim licem i raskopčanim okovratnikom. Gore se čvrsto uhvatio za nešto, izvukao sena ruke i nestao.

Tako, u gužvi i dreci tog vagonskog tran­zita, nisam uspeo da čujem ono najvažnije, ono što sam želeo i morao da čujem, o čemu sam maštao sedamnaest godina, ono što je za mene postalo nekakav simbol kontinenta, sim­bol života, simbol Velike Zemlje. Nisam čuo pisak lokomotive. Na njega nisam ni pomislio za vreme bitke za mesto u vagonu. Pisak nisam čuo. Ali vagoni su se trgli i zaljuljali, i naš vagon, naša deportna stanica počela je nekuda da se premešta, kao da zaspivam i pred mojim očima pliva baraka.

Naterao sam sebe da shvatim da idem u Moskvu.

Na nekoj skretnici u blizini Irkutska vagon se cimnuo i odozgo je suljnula i ostala da visi figura poručnika, koji se, uostalom, ipak čvr­sto uhvatio za gornji ležaj na kome je spavao. Poručnik je podrignuo i bljunuo pravo na mo­je mesto i na ležaj mog suseda. Povraćanje nikako da se zaustavi. Sused je skinuo svoj zimski kaput — ne vatirani prsluk, ne ogrtač — nego moskovku sa krznenom kragnom i, uz bujicu psovki, počeo da čisti bljuvotinu.

Moj sused je imao bezbroj nekakvih ple­tenih korpi opšivenih asurama i neopšivenih. S vremena na vreme iz dubine vagona pojav­ljivale su se neke žene umotane u seljačke ma­rame, u kratkim bundama, sa istim takvim pletenim korpama na ramenima. Žene su ne­što dovikivale mom susedu, a ovaj im je u znak pozdrava mahao rukom.

— Svaja! Ide kod rođaka u Taškent — ob­jašnjavao mi je, mada ja nisam tražio nikakva objašnjenja.

Korpu, koja mu je bila najbliža, sused je vrlo rado otvarao i pokazivao. Osim iznošenog odela i još nekih stvarčica, u korpi nije bilo ničeg. Zato je bilo mnogo porodičnih i grup­nih fotografija, na ogromnim paspartuima, me­đu kojima su neke bile i dagerotipije. Sused bi neku veću fotografiju izvlačio iz korpe i po­drobno, sa zadovoljstvom objašnjavao ko je ko, ko je poginuo u ratu, ko dobio orden, a ko uči za inženjera. »A ovo sam ja«, obavezno bi upirao prstom negde u sredinu i svi kojima je pokazivao fotografije ljubazno i saosećajno bi klimali glavom.

Trećeg dama zajedničkog života u tom kli­mavom vagonu, moj sused, pošto je stekao o meni potpunu predstavu, jasnu i bezuslovno tačnu (iako ja o sebi nisam ništa pričao), re­kao mi je brzo, dok je pažnja ostalih bila na drugoj strani:

— Presedam u Moskvi. Hoćeš li mi pomoći da provučem jednu korpu kroz kontrolu? Kroz kantar?

— Pa mene će dočekati u Moskvi.

— A, da. Ja sam zaboravio da vas dočekuju.

— A šta nosiš?

— Šta? Sememke. A iz Moskve ćemo ka-ljače...

Ni na jednoj stanici nisam izlazio. Imao sam hrane. Bojao sam se da će voz otići bez mene, da će se dogoditi nešto loše — pa ne može sreća da bude beskrajna.

Na srednjem ležaju preko puta mene, le­žao je neki čovek u bundi, stalno pijan, bez kape i rukavica. Pijani prijatelji ukrcali su ga u vagon i dah kartu kondukterki. Dan i noć je putovao, onda se nekuda izgubio, vratio sa nekakvim crnim vinom, popio ga i bacio bocu na pod vagona. Bocu je vešto uhvatila kondukterka i odnela je u svoju konduktersku jazbi­nu, krcatu pokrivačima koje u mešovitom va­gonu niiko nije uzimao, i čaršavima koji niko­me nisu bili potrebni. Iza gomile pokrivača u istom tom kondukterskom kupeu, na gornjem, trećem ležaju smestila se prostitutka koja je putovala sa Kolime, a možda i nije bila pro­stitutka nego ju je Kolima pretvorila u pro­stitutku. Ta dama je sedela u mojoj blizini, na donjem ležaju, i mutna lelujava svetlost svece, s vremena na vreme, padala joj je na beskraj­no umorno lice, na nečim — samo ne ružem — namazane usne. Neko bi joj prilazio, govo­rio nešto i ona bi nestajala s njim u konduk­terskom kupeu. — Pedeset rubalja — rekao je poručnik koji se već isfereznio i za ikoga se ispo­stavilo da je veoma simpatičan mladić.

Nas dvojica smo igrali veoma zanimljivu igru. Kada bi u vagon ušao novi putnik, svaki od nas se trudio da pogodi njegovo zanimanje, godine, posao. Razmenjivali sono opaske i po­sle toga bi on seo kraj putnika, zapodevao s njim razgovor i vraćao se sa odgovorom.

Tako smo damu namazanih usana, na čijim noktima nije bilo ni traga od laka, odredili kao zdravstvenu radnicu, a bunda od leoparda u kojoj je dama bila —očigledno od veštačkog krzna — govorila je da je njena vlasnica pre medicinska sestra ili bolničarka nego lekarka. Lekairka ne bi nosila veštačko krzno, imitaciju. Za najlon, siintetiku tada još nismo ni znali. Ispostavilo se da je naš zaključak bio tačan.

S vremena na vreme, kraj našeg kupea je odnekud protrčavalo dvogodišnje dete na kri­vim nožicama, prljavo, dronjavo, iplavooko. Njegovi bledi obraščići bili su pokriveni ne­kakvim lišajevima. Posle minut-dva za njim bi sigurno i čvrsto prošao mladi otac u vaitiranom prsluku, sa krupnim, snažnim, radničkim crnim prstima. Hvatao bi dečaka. Dečak se smejao, osmehivao ocu i otac se osmehivao dečaku i u radosnom ushićenju vraćao mali­šana na mesto — u jedan kupe našeg vagona.

Doznao sam njihovu sudbinu. Običnu kolimsku sudbinu. Otac, nekakav običnjak, tek os­lobođen, putovao je na kontinent. Dečakova majka nije htela da se vrati i otac je puto­vao sa sinom, pošto je čvrsto odlučio da iš­čupa dete, a možda i sebe iz gvozdenog zagr­ljaja Kolime. Zbog čega nije krenula i majka? Možda je to bila obična priča. Našla je drugog i zavolela kolimsiki život: već je bila slobodna i nije htela da na kontinentu dospe u položaj čoveka drugog reda ... A možda je već i ocva­la? Ili se ugasila ljubav, kolimska ljubav — ko zna šta je sve moglo da se desi? A možda i ne­što još strasnije. Majka je zaradila pedeset osmi član, najobičniji od svih običnih, i zna­la čime joj preti povratak u Veliku Zemlju. Novom kaznom, novim mukama. Ni na Kolimi nije zaštićena od nove kazne, ali je bar neće proganjati, kako su proganjali sve na konti­nentu.

Ništa nisam saznao i ništa nisam hteo da saznam. Razmišljao sam o očevoj plemenitosti, čestitosti, ljubavi prema svom detetu, koje je sigurno malo i viđao, jer je dete bilo u jaslicama, u obdaništu.

Nevešte očeve ruke raskopčavale su dečije pantalonice, ogromnu raznobojnu dugmad ko­ju su prisile neuke ali dobre ruke. Očeva sreća i dečakova sreća. Dvogodišnji mališan nije znao reč »mama«. Vikao je samo »tata, tata!«. Dete i njegov otac, tamnoputi bravar, jedva su nalazili mesta za igru među pijancima i kartarošima, među korpama i balama špekulanata. Ova dva čoveka iz našeg vagona bila su srećna.

Putnik koji je spavao već dva dana, od Irkutska, i probudio se samo da popije, da pro­guta novu bocu votke, konjaka ili rakije, nije više imao prilike da spava. Voz se cimnuo. Put­nik je tresnuo na pod i bolno zaječao. Kon­dukteri su pozvali zdravstvenu pomoć i ona je zaključila da putnik ima prelom ramena. Od-neli su ga na nosilima i on je nestao iz mog života.

Iznenada je u vagonu iznikla figura mog spasioca, ili je možda izraz »spasilac« prejak — stvar tada ipak nije došla do nečeg važnog, krvavog. Moj poznanik je sedeo ne prepozna­jući me, kao da nije ni želeo da me prepozna. Ipak smo se pogledali i ja sam mu prišao.

— Hoću makar da stignem do kuće, da vi­dim porodicu — to su bile poslednje reci tog kriminalca koje sam čuo.

Eto, sve to: i oštra svetlost sijalice na irkutskoj stanici, i špekulant koji nosi sa so­bom tuđe fotografije zbog kamuflaže, i bljuvo­tina koju je izrigao na moj ležaj mladi poruč­nik, i tužna prostitutka na trećem ležaju kondukterskog kupea, i dvogodišnje prljavo dete koje srećno viče »tata! tata!« — sve sam to zapamtio kao prvu sreću, neprekidnu sreću »slobode«.

Jaroslavska stanica. Buka, gradska tiska Moskve — grada koji mi je najbliži od svih gradova sveta. Vagon se zaustavlja. Drago lice moje žene koja me čeka isto onako kao i ra­nije, kada sam se vraćao sa svojih mnogobroj­nih putovanja. Ovoga puta je službeni put bio dugačak — skoro sedamnaest godina. Ali, ovo­ga puta nisam se vraćao sa službenog puta. Vraćao sam se iz pakla.

*Priča preuzeta iz Priče sa Kolime, Bigz, 1985, prevod Ivana Vuletić i Dejan Mihailović

izvor