On je želio s Friedom govoriti u četiri oka, ali u tome je bio sprečavan već samom nametljivom prisutnošću pomoćnika s kojima se Frieda, uostalom, tu i tamo šalila i smejala. Istina, njima nije mnogo trebalo: smestili su se u jednom uglu, na dve stare ženske haljine prostrte na podu. Njihova je želja bila, kao što su često o tome s Friedom razgovarali, da ne smetaju gospodinu geometru i da zauzimaju što je moguće manje mesta. U tom pogledu su činili razne pokušaje, istina, uvek uz došaptavanje i hihotanje, stiskali ruke i noge, pripijali se jedan uz drugog, i, u sumraku, u njihovom uglu videla se samo velika gomila. Ipak, iz iskustva po danu znalo se, na žalost, da su oni vrlo pažljivi promatrači, da uvek zure u K., makar i na svoj prividno detinjast način, upotrebljavajući ruke kao dvogled i čineći slične besmislice, ili samo namiguju i prave se kao da su mnogo zauzeti negovanjem svojih bradica, do kojih im je mnogo stalo, i čiju su dužinu i gustoću bezbroj puta upotrebljavali i pozivali Friedu da ona presudi. Sa svoje postelje, K. je često potpuno ravnodušno promatrao što njih troje rade.
Kad se osetio dovoljno okrepljen da bi mogao napustiti postelju, oni svi pritrčaše da mu budu na usluzi. On nije bio toliko okrepljen da bi mogao odbiti njihove usluge, i primeti da zbog toga dolazi u izvesnu zavisnost o njima, što je moglo imati loše posljedice; ali se morao s tim pomiriti. A i nije bilo baš neugodno piti za stolom dobru kafu koju je Frieda donela, grejati se pokraj peći koju je Frieda naložila, gledajući pomoćnike kako se žustro i nespretno deset puta penju uza stepenice i silaze niz njih, da bi doneli vodu za pranje, sapun, češalj, ogledalo i, na kraju, jer je K. izrazio tihu i jasnu želju, čašicu ruma.
Usred tog naređivanja i posluživanja, K. više u dobrom raspoloženju nego što se nadao uspehu, reče pomoćnicima: »Hajte sad van, vas dvojica, više mi niste potrebni, želim razgovarati nasamo s gospođicom Friedom«. Kad na njihovim licima ne vide neki poseban otpor, kao odštetu za to, on pridoda: »Onda ćemo nas trojica ići opstinskom načelniku, čekajte me dole u gostionici«. Začudo, oni poslušaše, samo što pri izlasku rekoše: »Mogli smo i ovde čekati.« K. odgovori na to — »Znam, ali ja to neću.«
K. je ljutilo, ali mu je u određenoj meri i godilo, kad Frieda, koja mu odmah nakon izlaska pomoćnika sede u krilo, reče: »Dragi moj, što ti imaš protiv pomoćnika? Mi ne moramo ništa kriti od njih. Oni su odani« — »Ah, odani«, reče K., »stalno njuškaju za mnom, to je besmisleno, odvratno.« — »Verujem da te razumem«, reče ona, obesi mu se o vrat i htede još nešto reći, ali nije mogla govoriti; i kako je stolica stajala pokraj samog kreveta, oni se prevališe u krevet. Onde su ležali, ali ne onako zaneseni kao onda u noći. Ona je tražila nešto, i on je tražio nešto, tražili su besno, praveći grimase, zarivajući glavu u grudi jedno drugom, tražili su, i njihovo grljenje i njihova razdražena tela nisu im pomagala da zaborave, nego su ih naprotiv podsećala na dužnost da traže; i kao što psi očajno čeprkaju zemlju, čeprkali su oni po svojim telima; i bespomoćni, razočarani, da bi još izvukli poslednju sreću, njihovi jezici po koji put prelazili bi svom širinom lica drugog. Tek ih umor smiri i učini zahvalnim jedno drugom. Onda se i sluškinje popeše gore. »Gle, kako ovi ovde leže«, reče jedna, i iz sažaljenja baci preko njih pokrivač.
Kad se K. posle oslobodio pokrivača i pogledao oko sebe, pomoćnici su — što ga nije začudilo — opet bili u svom uglu, opominjali jedan drugog na ozbiljnost, pokazujući prstom na K., i vojnički ga pozdravljali, osim toga, uza sam krevet sedela je gostioničarka i plela čarapu, sitan rad koji je malo bio u skladu s njezinim golemim telom koje je gotovo zamračivalo sobu. »Već odavno čekam«, reče ona i podiže svoje široko, mnogim staračkim borama izbrazdano lice, ali koje je, uzeto onako veliko u celini, još bilo sveže, a nekad možda i lepo. Reči su zvučale kao prekor, istina neumestan, jer K., naravno, nije tražio da ona dođe. Ona zato samo kimanjem glave potvrdi njene reči, podiže se i sede. Ustade i Frieda, ali ostavi K. i nasloni se na stolicu gostioničarke. »Zar ne bi moglo, gazdarice«, reče K. rastreseno, » to što mi hoćete reći biti odgođeno dok se ne vratim od opstinskog načelnika. Imam tako važan razgovor.« »Ovo je važnije, verujte mi, gospodine ", reče gostioničarka. »Onde je u pitanju svakako samo neki posao, ali ovde je reč o jednom ljudskom biću, o Friedi, mojoj dragoj sluškinji.« »A, tako«, reče K., »onda naravno; samo ne razumem zašto se ta stvar ne prepusti nama dvoma.« »Zbog ljubavi, zbog brige«, reče gostioničarka i privuče sebi glavu devojke koja je stajala, a njena glava dopirala je samo do ramena gostioničarki koja je sedela. »Budući da Frieda ima takvo poverenje u vas«, reče K. »ni ja ne mogu drukčije. A kako je Frieda tu nedavno moje pomoćnike nazvala odanim, to smo mi svi ovde prijatelji između sebe. Onda, gazdarice, mogu vam reći da ja smatram kao najbolje da se Frieda i ja venčamo, i to vrlo brzo. Na žalost, na žalost, ja time ne mogu nadoknaditi Friedi što je zbog mene izgubila službu u Gospodskom konaku i Klammovo prijateljstvo.« Frieda podiže glavu, oči su joj bile pune suza, ničeg pobedničkog nije bilo u njima. »Zašto ja? Zašto sam baš ja izabrana?« »Kako?« upitaše K.1 gostioničarka istovremeno. »Zbunjena je, siroto dete«, reče gostioničarka, »zbog toliko nakupljene sreće i nesreće.« I kao u potvrdu ovih reči, Frieda sad jurnu na K., poče ga divlje ljubiti, kao da u sobi nema nikog, i onda, plačući, držeći ga stalno u zagrljaju, pade pred njim na kolena.
Milujući obema rukama Friedinu kosu, K. upita gostioničarku: »Rekao bih da mi dajete za pravo?« »Vi ste častan čovek«, reče gostioničarka, i onda sa suzama u glasu, malo oronula i teško dišući, ipak nađe snage da kaže: »Treba sada još samo promisliti o jamstvima koja ćete morati dati Friedi, jer ma koliko bilo veliko moje poštovanje prema vama, vi ste ipak ovde strani, ne možete se ni na koga pozvati, vaše domaće prilike ovde nisu poznate. Dakle, jamstva su potrebna, to uviđate i vi, dragi gospodine , vi ste sami istaknuli što sve gubi Frieda zbog veze s vama.« »Svakako, garancija, naravno«, reče K., »najbolje je dati ih preko javnog beležnika, ali i grofovska uprava umešaće se valjda u to. Uostalom, i ja imam nešto neizostavno obaviti pre svadbe. Moram razgovarati s Klammom.« »To je nemoguće«, reče Frieda, podiže se malo i pribi uz K. »Šts ti pada na pamet!« »To mora biti«, reče K. »ako je meni nemoguće to ostvariti, moraćeš ti.« »Ja ne mogu, ja ne mogu«, reče Frieda, »nikad Klamm neće razgovarati s tobom. Kako možeš uopste vjerovati da će Klamm razgovarati s tobom?!« »A hoće li razgovarati s tobom?« upita K. »Neće, isto tako«, uzvrati Frieda, »neće ni s tobom ni sa mnom, to je jednostavno nemoguće.« Ona se raširenih ruku obrati gostioničarki: »Vidite, gazdarice, šta on traži!« Vi ste osobenjak, gospodine geometre «, reče gostioničarka i bilo je strašno videti kako je sada izgledala, sedeći uspravno, raširenih nogu sa snažnim kolenima koja su se probijala kroz tanku suknju. »Vi tražite nemoguće.« »Zašto je to nemoguće?« upita K. »Ja ću vam to objasniti«, reče gostioničarka, ali takvim glasom kao da to objašnjenje nije poslednja usluga koju čini, nego pre prva kazna koju izriče, »rado ću vam objasniti. Istina, ja ne pripadam dvorcu, samo sam žena i samo gazdarica ovde u jednoj gostionici poslednjeg reda — nije baš poslednjeg, ali nije ni daleko od toga — i zato se može dogoditi da vi ne pridate posebnu važnost mome objašnjenju, ali ja sam kroz život išla otvorenih očiju i imala sam posla s mnogim ljudima i sav teret posla ovde sama sam nosila, jer moj muž je doduše dobar čovek, ali za gostioničara nije, i što znači odgovornost, to nikad neće shvatiti. Vi, na primer, možete zahvaliti samo njegovoj nemarnosti — ja sam te večeri bila već umorna do iznemoglosti — što ste ovde u selu, što ovde na krevetu sedite mirno i udobno.« »Kako?« upita K., budeći se iz neke rastresenosti, potaknut više radoznalošću nego ljutnjom. »Samo njegovu nehaju to zahvalite!«, uzviknu gostioničarka još jednom, s kažiprstom uprtim u K. Frieda je pokuša stišati. »Sta ti hoćeš?« reče gostioničarka, naglo se okrenuvši celim telom. »On me je pitao i moram mu odgovoriti, kako će inače razumeti ono što je nama po sebi razumljivo, da gospodin Klamm nikad s njim neće razgovarati; šta ja kažem, neće! — ne može nikad s njim razgovarati. Čujte, gospodine geometre! Gospodin Klamm je gospodin iz dvorca, to po sebi znači nešto, da i ne govorim o položaju koji Klamm inače zauzima, a koji je vrlo visok. A što ste vi, za čiji se pristanak na ženidbu mi ovde tako ponizno otimamo? Vi niste iz dvorca, vi niste iz sela, vi niste ništa. Ali, na žalost, vi ste ipak nešto, tuđinac, neko prekobrojan, i svuda na putu, neko zbog koga ima stalno nezgoda, zbog koga se sluškinje moraju iseljavati, neko čije namere nisu poznate, neko koji je zaveo našu najmiliju malu Friedu i koju mu, na žalost, moramo dati za ženu. Zbog svega toga ja vam u stvari ne delim nikakve prekore. Vi ste ono što ste. Ja sam u svom životu previše videla, pa bih mogla podneti i ovaj prizor. Ali recite sami po sebi što vi upravo tražite. Čovek kao što je Klamm treba s vama razgovarati! Bolelo me je kad sam čula da vas je Frieda pustila da virite kroz rupu na vratima, već što je to učinila, znači da ste je vi zaveli. Recite, ipak, kako ste se osećali kad ste videli Klamma? Ne možete odgovoriti. Znam, osećali ste se dobro. Vi uopste niste u stanju Klamma videti onakvog kakav jest, to nije oholost s moje strane, jer ni ja nisam u stanju. Klamm treba razgovarati s vama, ali on nikad ne razgovara čak ni s ljudima iz sela, još nikad on sam nije razgovarao ni s kim iz sela. To je, naravno, bila velika počast za Friedu, počast zbog koje ću ja biti ponosna sve do svoje smrti, što je on imao običaj uzvikivati barem Friedino ime, i što mu je ona mogla reći što god je htela, i što je dobila dopuštenje viriti kroz rupu, ali, on nije razgovarao čak ni s njom. I to što je on ponekad zvao Friedu, ne mora imati onu važnost koja se tome rado hoće pridati, jer on je samo Friedino ime uzvikivao — ko zna njegove namere? — a što je, naravno, Frieda trkom dolazila, to je njena stvar, i što je Klamm nju i bez protivljenja puštao k sebi, to je njegova dobrota; ali da je on baš nju zvao, to se ne može tvrditi. Istina, sada je i to što je bilo zauvek prošlo. Možda će Klamm i dalje izgovarati ime Frieda, to je moguće, ali pristup k njemu ona sigurno neće više imati — devojka koja se upustila s vama. I samo jedno, samo jedno ja ne mogu shvatiti ovom mojom sirotom glavom, kako je jedna devojka za koju se govorilo da je Klammova ljubavnica — uostalom ja smatram da je to obelržje vrlo preterano — kako je dopustila da je vi čak i dodirnete.«
»Zaista, to je čudno«, reče K. i privuče u krilo Friedu, koja mu se odmah prepusti, istina spuštene glave, »ali smatram da to dokazuje da i sve drugo nije baš tačno onako kao što vi verujete. Tako, na primer, vi ste svakako u pravu kad kažete da sam ja prema Klammu niko i ništa; i kad ja sad tražim razgovor s Klammom i od toga me ne mogu odvratiti čak ni vaša objašnjenja, time još nije rečeno da sam ja u stanju izdržati Klammovu prisutnost bez zatvorenih vrata koja nas dele, i da neću pobeći iz sobe čim se on pojavi. Ali jedan takav strah, ma koliko opravdan, za mene još nije razlog da se ne usudim učiniti jednu takvu stvar. Međutim, uspem li ja ne ustuknuti pred njim, onda uopste nije potrebno da on sa mnom razgovara, meni je dovoljno da vidim utisak koji moje reči ostavljaju na njega, a ako ne ostave nikakav ili ih on uopste ne čuje, ipak sam u dobitku, jer sam slobodno govorio pred jednim od moćnih. Ali vi, gazdarice, sa svojim velikim poznavanjem života i ljudi, i Frieda, koja je do juče bila Klammova ljubavnica, ja ne vidim zašto bih odbacivao tu reč — vi biste mi svakako mogli lako stvoriti mogućnost da razgovaram s Klammom, ako ni na koji drugi način, a ono barem u Gospodskom konaku, verojatno je on još i sad onde.«
»To je nemoguće«, reče gostioničarka, »i ja vidim da vama nedostaje sposobnost da to shvatite. Ali recite, napokon, o čemu hoćete razgovarati s Klammom?«
»O Friedi, naravno«, odgovori K.
»O Friedi?« upita gostioničarka ne shvatajući i obrati se Friedi: »Jesi li čula, Friedo, on, on hoće s Klamom razgovarati o tebi, s Klammom!«
»Ah, gazdarice«, reče K. »vi ste vrlo pametna žena, i svima ulivate poštovanje, a ipak vas prestraši svaka sitnica. Pa eto, hoću razgovarati s njim o Friedi, i to nije toliko nečuveno koliko je po sebi razumljivo. Jer vi ste sigurno u zabludi kad verujete da je Frieda izgubila svaku važnost za Klamma od trenutka kad sam se ja pojavio. Kad to verujete, podcenjujete ga. Dobro razumem da je s moje strane neskromno što vas poučavam u tome pogledu, ali ipak to moram činiti. U odnosu između Klamma i Friede ništa se zbog mene nije moglo izmeniti. Ili nije postojala nikakva stvarna veza — a to u stvari govore oni koji Friedi oduzimaju počasni naziv ljubavnice — lepo, onda ne postoji ni danas; ili je, međutim, postojala, a kako je onda mogla biti pokvarena zbog mene koji sam, kako ste vi tačno rekli, niko i ništa u Klammovim očima. U takvo što ne veruje se u prvom trenutku straha, ali, već najmanje razmišljanje postavi stvar na pravo mesto. Uostalom,pustimo Friedu da ona kaže svoje mišljenje o tome.«
S pogledom koji je lutao u daljinu, s obrazom na grudima K., Frieda reče: »Sigurno je onako kako je rekla mamica: Klanim za mene više ne želi znati. Istina, ne zato što si došao ti, dragi moj, tako nešto ne bi moglo njega uzdrmati. Međutim, ja verujem da je njegovo delo što smo se mi našli zajedno pod stolom... blagoslovljen, a ne proklet, neka je taj čas!« »Ako je tako«, reče K. polako, jer slatke su bile Friedine reči i on na koji trenutak zatvori oči da bi pustio rečima da ga svega prožmu, »ako je tako, onda ima još manje razloga bojati se razgovora s Klammom.«
»Zaista«, reče gostioničarka i pogleda K. s visine, »vi me po koji put podsećate na mog muža, prkosni ste i detinjasti kao i on. Samo ste nekoliko dana u ovome estu, i već želite sve znati bolje nego domoroci, bolje nego ja stara žena i bolje nego Frieda, koja je u Gospodskom konaku toliko videla i čula. Ne poričem da je izuzetno moguće i postići nešto protiv propisa i utvrđenih običaja; ja takvo što nisam doživela, ali valjda ima takvih primera, može biti; međutim, sigurno je da se to ne događa na način kako vi to radite, stalno govoreći ne, ne, tvrdoglavo ostajući pri svome i ne slušajući ni najdobronamernije savete. Mislite li da su moje brige vas radi? Jesam li ja vodila računa o vama dok ste bili sami? Premda bi bilo dobro da sam to činila, jer ponešto bi se moglo izbeći. Jedino što sam onda rekla svome mužu u vezi s vama, bilo je: ‘Drži se daleko od njega!’ To bi vredilo za mene i danas da nije sada Frieda uvučena u vašu sudbinu. Njoj trebate zahvaliti — sviđalo se to vama ili ne — za moje staranje, čak i obzire koje imam prema vama. I vi mene ne možete jednostavno isključiti, jer ste mi vi strogo odgovorni kao jedinoj koja s materinskom brigom bdije nad malom Friedom. Možda Frieda ima pravo, i da je sve što se dogodilo Klammova volja, ali o Klammu ja sad ništa ne znam; nikad neću s njim razgovarati, on je za mene potpuno nedostižan; međutim, vi sedite ovde, držite moju Friedu i ja ću vas — zašto to prešućivati — izdržavati. Da, izdržavati, jer pokušajte, mladiću, ako vas ja ispratim iz kuće bilo gde u selu naći sklonište, pa makar i u psećoj kućici.«
»Hvala vam«, reče K. »to su neuvijene reči i ja vam potpuni verujem. Dakle, tako je nesiguran moj položaj i s njim u vezi i položaj Friedin.«
»Ne!« upade gostioničarka besnim uzvikom. »Friedin položaj u ovom pogledu ne stoji ni u kakvoj vezi s vašim. Frieda pripada mojoj kući i niko nema prava njezin položaj ovde nazivati nesigurnim.«
»Dobro, dobro«, reče K., »ja vam i u tome dajem za pravo, posebno zato što se Frieda, iz meni nepoznatih razloga, previše, izgleda, boji vas da bi se umešala. Ostanimo, dakle, privremeno samo pri meni. Moj položaj je u najvećoj meri nesiguran, vi to ne poričete, nego se štaviše trudite to dokazati. Kao i sve što vi kažete, i ovo je tačno najvećim delom, ali ne sasvim. Tako, na primer; ja znam zajedno sasvim dobro prenoćište koje mi stoji na raspolaganju.«
»Gde to? Gde to?«, povikaše i Frieda i gostioničarka, i to u jedan glas i toliko radoznalo kao da imaju iste pobude za to pitanje.
»Kod Barnabasovih«, reče K.
»Propalice!« viknu gostioničarka. »Prepredene propalice. Kod Barnabasovih! Čujete li vi«, i ona se okrene prema uglu, ali pomoćnici su se već odavno primakli i držali se za ruke iza gostioničarke koja sada, kao da joj je potrebna podrška, uhvati jednog od njih za ruku; »Čujete li vi gde gospodin skita, kod Barnabasove ! Naravno,onde on dobiva prenoćište! Ah, što ga ipak pre nije imao onde nego u Gospodskom konaku! A gde ste vi bili?«
Pre nego što pomoćnici odgovoriše, K. reče: »To su, gazdarice, moji pomoćnici, ali vi postupate s njima tako kao da su vaši pomoćnici, a moji čuvari. Ja sam spreman u svemu drugom u najmanju ruku najpristojnije raspravljati o vašem mišljenju, ali ne što se tiče mojih pomoćnika, jer je tu stvar sasvim jasna. Molim vas zato da ne razgovarate s mojim pomoćnicima, a ako moja molba nije dovoljna, zabranjujem svojim pomoćnicima da vam odgovaraju.
»Dakle, ne smem s vama razgovarati«, reče gostioničarka, i sve troje počeše smejati, gostioničarka ironično, ali mnogo blaže nego što je K. očekivao, a pomoćnici na svoj uobičajen i potpuno neodgovoran način, koji je mogao značiti mnogo i ništa.
»Nemoj se ljutiti«, reče Frieda, »ti moraš pravilno shvatiti naše uzbuđenje. Ako hoćeš, mi samo Barnabasu moramo biti zahvalni što sada pripadamo jedno drugom. Kad sam te prvi put videla u krčmi — ušao si pod ruku s Olgom — ja sam o tebi već ponešto znala, ali uglavnom sam bila prema tebi potpuno ravnodušna, ali ne samo prema tebi, prema gotovo svemu bila sam ravnodušna, gotovo svemu. I onda sam, istina, s mnogo čim bila nezadovoljna, a ponešto me je i ljutilo, ali kakvo je bilo to nezadovoljstvo i ta ljutnja! Vređao bi me neki gost u krčmi, oni su uvek jurili za mnom — ti si video te derane onde, ali su dolazili još gori, Klammova posluga nije bila ono najgore — dakle, neko bi me vređao, ali što je to značilo za mene? Bilo mi je kao da se to dogodilo pre mnogo godina, ili da se ne događa meni, ili kao da čujem da se samo priča, ili da sam i sama već to zaboravila. Ali sve se toliko promenilo otkad me je Klamm ostavio, da ja to ne mogu opisati, čak više ni sebi predstaviti.«
I Frieda prekide svoju priču, glavu je bila tužno pognula, a ruke držala prekrižene na krilu.
»Vidite«, uzviknu gostioničarka i to tako kao da ne govori ona sama, nego svoj glas samo posuđuje Friedi, čak se i primače bliže i sede sasvim pored Friede, »vidite li sada, gospodine geometre, posledice vaših postupaka, a za svoju pouku mogu gledati i vaši pomoćnici, s kojima ja, naravno, ne smem razgovarati! Vi ste Friedu istrgli iz najblaženijeg stanja u kojem se ikad nalazila, i to ste uspeli pre svega zato što Frieda, u svom detinjasto preteranom sažaljenju, nije mogla podneti da visite Olgi o ruku, i tako budete prepušteni Barnabasovoj porodici. Ona je vas spasila i time sebe žrtvovala. I sada, kad se to dogodilo, i Frieda zamenila sve što je imala, za sreću da sedi na vašim kolenima, vi dolazite i bacate kao svoj veliki adut u igri to što ste čak imali mogućnosti noćiti kod Barnabasa. Time valjda želite dokazati da niste o meni zavisni. Svakako, da ste zaista noćili kod Barnabasa, vi biste bili nezavisni o meni toliko da biste odmah, ali u tren oka, morali napustiti moju kuću.«
»Meni nisu poznati gresi Barnabasove porodice«, reče K., i Friedu, koja je bila kao bez života, pažljivo podiže, polako stavi na krevet, a sam ustade, »možda vi u tome imate pravo, ali sam nesumnjivo i ja bio u pravu kad sam od vas tražio da naše stvari, Friedine i moje, pustite nama samima. Vi tada spomenuste nešto o ljubavi i brizi, ali ih ja posle toga nisam mnogo osetio, više je bilo mržnje, oholosti i pretnje izbacivanjem iz kuće. Ako ste ciljali na to da odbijete Friedu od mene ili mene od Friede, onda ste postupali vrlo vešto; pa ipak, uveren sam da vam to neće poći za rukom; a ako bi vam i pošlo, vi ćete se — dopustite jednom i meni jednu mračnu pretnju — za to gorko kajati. Što se tiče stana koji mi stavljate na uživanje — vi pritom možete imati na umu samo ovu odvratnu rupu — nije nimalo sigurno da vi to činite po vlastitoj volji, šta više, izgleda da o tome postoji jedna uputa grofovske vlasti. Ja ču javiti onde da mi je ovde otkazano, i kad mi posle toga bude dodeljen drugi stan, vi ćete, naravno, moći slobodno odahnuti, ali ja još dublje. A sada zbog ove i drugih stvari idem opstinskom načelniku; molim vas, pobrinite se za Friedu, koju su vaši takozvani materinski govori dobro udesili.«
Onda se on obrati pomoćnicima. »Hajdete!« reče im, uze s čavla Klammovo pismo i htede krenuti. Gostioničarka ga je cuteći gledala i tek kad on stavi ruku na kvaku, ona reče: »Gospodine , još nešto ću vam dati da ponesete: ma što vi govorili i ma koliko me hteli vređati, mene, staru ženu, vi ste ipak Friedin budući muž. Samo zato vam kažem da ste vi strahovita neznalica u pogledu prilika ovde, glava se čoveku vrti kad vas sluša i kad u mislima usporedi sa stvarnošću to što vi govorite i mislite. Nemoguće je to neznanje ukloniti najednom, a možda nije moguće uopste, ali mnogošto bilo bi bolje kad biste vi meni barem malo verovali i svoje neznanje stalno imali pred očima. Vi biste, na primer, odmah postali pravedniji prema meni i počeli shvatati kakav je užas to za mene predstavljalo — a posledice tog užasa još traju — kad sam doznala da je moja najmilija mala, da se tako izrazim, napustila orla da bi se vezala s gušterom. Uistinu, stvarni odnos je još mnogo gori, i ja se moram stalno truditi da to zaboravim, inače ne bih mogla nijednu mirnu reč s vama progovoriti. Ah, vi ste sad opet ljuti. Ali ne, ostanite trenutak da biste čuli još samo ovu molbu: kamo god išli, budite toga svesni da vi ovde najmanje znate od svih, i budite oprezni; ovde kod nas, gde vas Friedina prisutnost štiti od nezgoda, možete od sveg srca slobodno brbljati, ovde nam možete, na primer, ispričati kako naeravate razgovarati s Klammom, ali u stvarnosti, samo u stvarnosti ne činite to, ja vas molim, molim vas.«
Ona ustade, posrćući malo od uzbuđenja, priđe mu, uhvati ga za ruku i gledaše u njega molećivo. »Ja, gazdarice«, reče K. »ne razumem zašto se vi zbog jedne takve stvari ponižavate i molite me. Ako je nemoguće da ja razgovaram s Klammom, kao što vi kažete, onda neću uspeti razgovarati, molili me ili ne molili. Ali ako je ipak moguće, zašto to ne bih učinio, posebno kad s propadanjem vašeg glavnog prigovora postaju sumnjivi i ostali vaši strahovi. Neznalica sam, nema sumnje, ta istina svakako postoji i to je vrlo žalosno za mene; ali postoji tu ipak prednost što neznalica ima više smelosti, i zbog toga ću ja rado neko vreme, dok snage traju, ostati pri neznanju i njegovim nesumnjivo lošim posledicama. Međutim, te posledice uglavnom pogađaju samo mene, i najviše zbog toga ne razumem zašto vi molite. Vi ćete se svakako uvek ek brinuti o Friedi, i ako ja potpuno iščeznem iz njezina vidika, to s vašega stajališta može značiti samo sreću. Čegs se, dakle, bojite? Ne bojite se valjda — neznalici sve izgleda moguće«, i K. pritom već otvori vrata, »valjda se ne bojite za Klamma?« Gostioničarka je cuteći promatrala kako on žuri niz stepenice, u pratnji pomoćnika.Nastavak: Romani u nastavcima
Нема коментара:
Постави коментар