Gledajući svoju sudbinu u njima, suočio sam se s tim ljudima samo s jednom rukom-doslovce s jednom rukom jer mi je druga bilas lomljena. U džepu mi je bio revolver s dva prazna šaržera.Među razasutim treskama na plaži ležale su dve sekire koje su bile upotrijebljene za cepanje čamaca. Iza mene se podizala plima. Nisam imao ništa osim hrabrosti. Pogledao sam u lica dolazećih čudovišta. Izbegavali su moj pogled. Drhtajem nosnica istraživali su tela koja su ležala iza mene na plaži. Napravio sam pet-šest koraka, pokupio okrvavljeni bič koji je ležao pored tela čoveka-vuka i zafijukao njime.Zaustavili su se i zapiljili u mene.
"Pozdrav!", rekao sam. "Kleknite!"
Oklevali su. Jedan je savio kolena. Ponovio sam naredbu sa srcem u grlu i krenuo prema njima. Jedan je kleknuo, a zatim još dvojica.
Okrenuo sam se i krenuo prema mrtvim telima, držeći lice okrenuto prema trojici klečećih ljudi-životinja kao glumac koji prelazi pozornicom i promatra publiku. "Oni su prekršili Zakon", rekao sam stavljajući nogu na tumačenje Zakona. "Oni su ubijeni, čak i tumači Zakona, pa i drugi s bičem. Zakon je velik! Dođite i pogledajte."
"Niko ne može pobeći", reče jedan od njih približavajući se i buljeći.
"Niko ne može pobeći", rekao sam. "Zato slušajte i radite kako vam naređujem!" Ustali su gledajući upitno jedan drugoga.
"Ostanite tamo", rekao sam.
Podigao sam sjekire i obesio ih preko zavoja na ruci. Preokrenuo sam Montgomeryja, uzeo mu revolver s još dva puna šaržera. Sagnuo sam se da ga pretražim i našao sam šest metaka.
"Uzmite ga", rekao sam i ponovo ustao i pokazao bičem.
"Uzmite ga i odnesite, pa ga bacite u more."
Prišli su, očigledno još uplašeni Montgomeryjem, ali još više uplašeni od pucketajuće, crvene žile mog biča. Nakon izvjesnog šeprtljanja i oklevanja, pucketanja bičem i vikanja, podigli su ga oprezno, odneli ga dole do plaže i zagazili u bljeskajuće morske valove.
"Napried!", rekao sam. "Napred! Odnesite ga dalje." Hodali su dok im voda nije došla do pazuha, a onda su zastali gledajući me. "Pustite ga", rekao sam i Montgomeryjevo telo je nestalo s pljuskom. Nešto me stisnulo u prsima.
"Dobro!", rekao sam dok mi se glas prekidao. Vratili su se, žureći iu strahu do vode, ostavljajući dugačke, crne brazde na srebrnoj morskoj površini. Na rubu vode su zastali i okrenuli se gledajući prema moru, kao da su očekivali da će se tamo pojaviti Montgomery i tražiti osvetu.
"Sada njih", rekao sam pokazujući na ostala tela. Pazili su da se ne približe mestu gde su bacili Montgomeryja u vodu, pa su odneli četiri tela ljudi-životinja ukoso preko plaže i bacili ih nekih sto metara prie nego su zagazili. Dok sam ih čekao da se reše osakaćenih M'lingovih ostataka, začuo sam iza sebe lagane korake, brzo se okrenuo i ugledao hijenu-svinju udaljenu nekih dvanaest metara. Glava joj je bila spuštena, a svetle oči uperene u mene. Zdepaste ruke su bile stisnute uz bokove. Zaustavila se u zgrčenom položaju kada sam se okrenuo i odvratio pogled.
Za trenutak smo stajali jedno nasuprot drugog. Ispustio sam bič i ščepao revolver u džep, jer ionako sam prvim prilikom nameravao ubiti tu zver, najjaču od svih na otoku. To može izgledati podmuklo, ali tako sam bio odlučio. Bojao sam se više od bilo koga od životinjskih Ijudi. Znao sam da će dok živi predstavljati pretnju za mene. Možda sam se prebirao dvanaestak sekundi. tada sam povikao: "Pozdravi! Pogni se!"
Zubi su blještali dok je režala. "ko si ti da bih..."
Možda sam malo previše grčevito potegnuo revolver, prebrzo naciljao i opalio. Začuo sam uzvik i vidio kako se okrenula u stranu i potrčala. Znao sam da sam promašio, pa sam ponovo zategnuo okidač za novi pucanj, ali ona je već bezglavo trčala, skačući s jedne strane na drugu i nisam se usudio rizikovati još jedan promašaj. Svako malo je gledala preko ramena prema meni. Trčala je ukoso preko plaže i nestala ispod valjane mase gustog dima koji je još uvek izlazio iz zapaljenog ograđenog prostora. Neko vreme sam stajao gledajući za njom. Okrenuo sam se ponovo mojoj poslušnoj trojici ljudi-životinja i dao im je znak da ispuste telo koje su nosili. Vratio sam se nazad do vatre, gde su tela ležala, i nabacivao pesak dok smeđe mrlje krvi nisu bile upijene i nestale.
Otpustio sam svoju trojicu pomoćnika mahom ruke i popeo se uz plažu do gustog zelenila. U ruci sam nosio revolver, dok mi je bič visio sa sekirama preko povoja na ruci. Nestrpljivo sam čekao da ostanem sam kako bih mogao razmisliti o situaciji u kojoj se nalazim. Strašna stvar, koju sam tek počinjao shvatati, bila je ta da na celom otoku nije bilo sigurnog mesta na kojem bih se mogao odmoriti ili spavati. Bio sam malo ojačao od vremena kada sam se iskrcao, ali još sam bio sklon nervozi i slomu kod svakog većeg stresa. Osećao sam se da moram preći preko ostrva i nametnuti se životinjskom narodu kako bih bio siguran da im mogu verovati. Ali srce me izdalo. Vratio sam se natrag na plažu, krenuo prema istoku, prošao pored gorućeg ograđenog prostora i došao do tačke gde je niski, koraljni greben ulazio u more do kamenog rta. Ovde sam mogao sesti i razmišljati, ledima okrenut prema moru i licem prema svakom iznenađenju. Tako sam, sedeći s bradom na kolenima dok mi je sunce udaralo u glavu, s neobjašnjivom pretnjom u mislima, sagledavao kako preživeti do sata spašavanja (ako spas ikada dođe). Pokušao sam sagledati situaciju što sam mirnije mogao, ali nisam mogao smiriti osećaje.
Počeo sam prevrtati u mislima razlog Montgomeryjeva očaja. "Oni će se promijeniti", govorio je, "oni će se sigurno promijeniti." I Moreau, što je ono rekao Moreau? "Tvrdoglavo životinjsko meso se vraća." Tada sam se sjetio hijene-svinje. Bio sam siguran da ako ju ne ubijem, ona će ubiti mene. Tumač Zakona je bio mrtav - to nije bilo dobro. Oni su sada znali da mi s bičevima možemo biti ubijeni jednako kao i oni. Jesu li me već promatrali iz zelene mase paprati i palmi tamo prijeko, čekajući da dođem na domet njihova skoka? Jesu li kovali zavjeru protiv mene? Šta im govori hijena-svinja? Mašta me odvodila u glib neopipljivih strahova.
Misli su mi ometali krikovi morskih ptica koje su se okupljale oko nekih crnih predmeta koje su valovi naneli na plažu blizu ograđenog prostora. Znao sam kakvi su to bili predmeti, ali nisam imao srca vratiti se i odvući ih. Krenuo sam plažom u suprotnom smeru, planirajući zaobići istočni deo ostrva i tako se približiti klancu s jazbinama, a da ne moram preći moguće zasede u gustom zelenilu.
Hodajući, možda pola milje uz plažu, postao je sam svestan da mi iz grmlja prilazi jedan od trojice životinjskih ljudi. Sada sam bio tako nervozan, radi zamišljanja strahota, da sam odmah izvukao revolver. (čak me ni pomirljive geste stvorenja nisu primirile. Zastao je.
"Odlazi!", zavikao sam.
Bio je nešto što jako podseća na psa u pognutom držanju. Malo se povukao, poput oteranog psa i zastao gledajući me molećivim, smeđim, pasjim očima
"Odlazi", rekao sam. "Nemoj mi se približavati."
"Ne smem ti se približiti?", rekao je. "Ne, odlazi!"
Bio sam uporan i zafijukao bičem. Stavio sam bič u zube i sagnuo se da uzmem kamen kojim sam ga konačno i oterao.
Osamljen uskoro sam došao do klisure životinjskog naroda i, skrivajući se među travom i trstikom koja je odvajala pukotinu od mora, promatrajući njihovo kretanje pokušavajući iz njih i njihova izgleda prosuditi kako je na njih uticala Moreauova i Montgomeryjeva smrt i uništenje kuće boli. Sada sam bio svestan koliko je glup bio moj strah. Da sam zadržao hrabrost do svitanja i da nisam dopustio da se ona raspline u osamljeničkom razmišljanju, mogao sam ovladati lutajućim Moreauovim duhom i vladati životinjskim narodom. Budući da sam propustio priliku, pao sam na položaj tek vođe među jednakima.
Oko podneva su neki od njih došli i čučeći se sunčali na vrućem pesku. Zapovednički glas gladi i žedi prevladao je moj strah. Izišao sam iz grmlja i, s revolverom u ruci, pošao prema njima. Jedno od njih, žena-vuk, okrenula je glavu i pogledala me, a zatim i svi drugi. Niko nije pokušao ustati ili me pozdraviti. Osećao sam se suviše slab i istrošen da nešto zahtevam, pa sam odustao.
" Želim hranu", rekao sam gotovo se opravdavajući i približio im se.
"Ima hrane u jazbinama", reče čovek-vol-vepar pospano i ne gledajući me.
Prošao sam pored njih i spustio se u senu i smrad gotovo napuštenog klanca. U jednoj praznoj jazbini pogostio sam se nekim jegavim i napola trulim voćem. Nakon toga sam oko ulaza naslagao nekoliko grana i štapova, pa sam se postavio licem prema ulazu i držao revolver u ruci. Umor od zadnjih trideset sati me svladao i pao sam u lagani san, nadajući se da će moja slabašna barikada, koju sam postavio, izazvati dovoljno buke kod razmicanja da me spasi od iznenađenja.
PREOBRAĆENJE ŽIVOTINJSKOG NARODA
Na taj način sam postao pripadnik životinjskog naroda na otoku doktora Moreaua. Oko mene je bio mrak kada sam se probudio. Ruka u zavojima me bolela. Seo sam ne znajući u prvom trenutku gde sam.
Čuo sam grube glasove kako vani razgovaraju. Video sam da barikade više nema i da je otvor jazbine slobodan. Revolver mi je još bio u ruci. Čuo sam dahtanje i video nešto sklupčano pored sebe. Zadržao sam dah pokušavajući videti šta je to. Počelo se pomicati polagano, beskonačno. Tada mi je nešto mekano, toplo i vlažno prešlo preko ruke. Svi mišići su mi se zgrčili. Odmaknuo sam ruku i skoro sam zavikao od straha, ali mi je uzvik zapeo u grlu. Tek tada sam shvatio što se dogodilo i zadržao sam prst na revolveru.
"ko je to?", upitao sam promuklim šapatom, još uvek s uperenim revolverom. "Ja, gospodaru." "ko si ti?" "Oni kažu da više nema gospodara, ali ja znam, ja znam. Nosio sam tela u more, o ti koji hodaš po moru! Tela koja si ti ubio.
Jesi li ti onaj kojeg sam sreo na plaži?", upitao sam.
"Isti, gospodaru."
Biće je očigledno bilo dovoljno verno, jer me moglo napasti dok sam spavao. "To je dobro", rekao sam pružajući ruku za još jedan ližući poljubac. Shvatio sam što je značilo njegovo prisustvo i opet se vratila plima moje hrabrosti. "Gde su ostali?", upitao sam.
"Oni su ludi, oni su budale", rekao je čovek-pas. "I sada govore zajedno tamo straga. Oni govore da je gospodar mrtav. Drugi s bičem je mrtav. Ovaj preostali, koji je hodao po moru je kao i mi. Više nema gospodara, nema bičeva, nema kuće boli. To je kraj. Mi volimo Zakon i želimo ga zadržati, ali više nema boli, nema gospodara, nema više nikada bičeva, tako oni kažu. Ali ja znam gospodaru, ja znam."
Pipao sam u mraku i pogladio glavu čoveka-psa. "To je dobro", ponovio sam. "Ti ćeš ih sada sve ubiti", rekao je čovek-pas.
"Da", odgovorio sam, "sve ću ih ubiti, ali nakon nekoliko dana i nekoliko stvari koje moram učiniti. Sve, osim onih koje ti poštediš, ću ubiti."
"Koga gospodar želi ubiti, gospodar će ga ubiti", reče čovek-pas s izvjesnim zadovoljstvom u glasu.
"Neka njihovi gresi rastu", rekao sam, "neka žive u svojoj ludosti dok im vreme ne bude odbrojeno. Neka ne znaju da sam ja gospodar."
"Gospodareva volja je blaga", reče čovek-pas sa spremnošću njegove pasje naravi na prilagodavanje gospodaru. "Ali jedan je grešio", rekao sam. "Njega ću ubiti, čim ga sretnem. Kada ti kažem to je on, napadni ga. Sada idem k ljudima i ženama koje su tamo okupljene."
Za trenutak se, pri izlasku čoveka-psa, otvor jazbine zamračio. Sledio sam ga i zaustavio se na gotovo istom mestu gde sam bio kada sam čuo Moreaua i njegova psa kako me progone. Ali sada je bila noć i čitava zagađena klisura oko mene bila je mračna. Straga, umesto zelenog, sunčanog obasjanog nagiba, video sam crvenu vatru ispred koje su čučale groteskne figure i pomicale se amo-tamo. Iza njih je bilo gusto drveće, mračni bedem, koji je na vrhu bio urešen crnom čipkom gornjih grana. Mesec se upravo nalazio iznad ruba klisure i, kao šipka preko njegova lica, prelazila je traka isparavanja koja je oduvek izlazila iz izvora na otoku.
"Hodaj uz mene", rekao sam napet. Krenuli smo bok uz bok niz neširoki put, ne obazirući se na nejasne likove koji su u nas zurili iz jazbina.
Niko oko vatre nije me pokušao pozdraviti. Većina mi je namjerno pokazivala nepoštovanje. Pogledao sam, ali čovjeka-hijene nije bilo. sve u svemu, možda je dvadesetak ljudi-životinja čučalo gledajući u vatru međusobno razgovarajući.
"On je mrtav, on je mrtav! Gospodar je mrtav!", rekao je čovjek-majmun desno od mene. "Kuća boli... više nema kuće boli!"
"On nije mrtav", rekao sam glasno. "Čak i sada nas promatra!"
To ih je uznemirilo. Dvadeset pari očiju me pogledalo. "Kuća boli je nestala", rekao sam, "ali će opet doći. Gospodara ne možete videti, ali i sada slušate što govorite." "Istina, istina", rekao je čovek-pas.
Bili su pokolebani mojom tvrdnjom. Životinja može biti okrutna i lukava, ali prihvaća čovekove laži. "Čovek sa zavezanom rukom govori čudne stvari", rekao je jedan od ljudi-životinja. "Kažem vam da je tako", rekao sam. "Gospodar i kuća će se vratiti. Jao onome ko krši Zakon! radoznalo su gledali jedan drugoga glumeći nezainteresovanost. Počeo sam dokono lupati sekirom po zemlji ispred sebe. Primetio sam da su gledali u duboke ureze koje sam napravio na travnatom tlu.
Tada je satir izrazio sumnju. Odgovorio sam mu. Jedno od šarenih bića je stavilo primedbu i počela je živahna rasprava oko vatre. Svakim trenutkom sam bio sve više uveren u sigurnost. Sada sam govorio bez ljubavi daha rad'i žestine uzbuđenja koje me je u početku držalo. Tokom gotovo jednog sata stvarno sam uverio nekoliko ljudi-životinja u istinitost svojih tvrdnji i govorio sam više radi drugih koji su još sumnjali. Budno sam pazio da se ne pojavi hijena-svinja, ali ona nije dolazila. Ponekad bi me uznemirio neki sumnjivi pokret, ali mi je samopouzdanje brzo raslo. Tada je mesec počeo silaziti sa zenita i slušaoci su jedan po jedan počeli zevati (pokazujući najčudnije zube u svetlosti vatre koja se gasila). Najpre jedan, a zatim svi drugi, povukli su se u mrak klisure.
Bojeći se tišine i mraka, otišao sam s njima znajući da sam sigurniji s nekoliko njih nego samo jednim.
Na taj način započeo je duži deo mog boravka na ostrvu doktora Moreaua. Od noći kada je došao kraj nije se ništa dogadalo vredno spomena, osim niza nebrojenih, malih, neugodnih detalja i briga radi neprekidnih poteškoća. Radi toga radije neću pričati istoriju tog vremenskog perioda i spomenuću samo jedan, glavni događaj u deset meseci koje sam proveo kao prijatelj tih poluhumanizovanih zveri. Ima puno toga što pamtim i o čemu bih mogao napisati stvari za koje bih rado dao desnu ruku da ih zaboravim, ali se ne uklapaju u ovu priču.
Prisećajući se tog vremena, čudno mi je kako sam se brzo uklopio u način života tih čudovišta i ponovo pridobio njihovo poverenje. Naravno, imao sam nesporazume s njima, i mogu još uviek pokazati ožiljke njihovih zuba, ali su vrlo brzo počeli poštivati moj trik bacanja kamenja i ugriz moje sekire. Privrženost mog čoveka-bernardinca puno mi je pomogao. Shvatio sam da se njihova jednostavna, hijerarhijska lestvica uglavnom temelji na sposobnosti zadavanja teških rana. Zaista mogu tvrditi bez hvalisanja, bar se tako nadam, da sam imao posebnu prednost pred njima. Jedan ili dvojica su zbog toga, što sam im zadao strah kada su podivljali, bili ljuti na mene, ali iživljavali su se uglavnom grimasama iza mojih leđa i na sigurnoj udaljenosti od mojih raketa.
Hijena-svinja me izbegavala, ali bio sam uvek na oprezu. Moj nerazdvojni čovek-pas ju je neizmerno mrzeo i plašio je se. Stvarno verujem da je razlog tome bila njegova privrženost prema meni. Bilo je jasno da je čudovište kušalo krv i da je krenulo putem čoveka-leoparda. Napravila je jazbinu negde u šumi i prepustila se samovanju. Jednom sam pokušao navesti životinjski narod da ju ulovi, ali nisam imao dovoljno uticaja na njih da ih pridobijem. Stalno sam se pokušava privući njezinoj duplji nastojeći ju iznenaditi, ali bila je oprezna i uvek me ugledala ili nanjušila i onda mi pobegla. Učinila je svojim podmuklim zasedama svaku šumsku stazu opasnom za mene i mog saveznika. Čovek-pas se jedva usudivao udaljiti od mene.
Prvih mesec dana, u usporedbi s kasnijim stanjem, životinjski narod je bio dovoljno Ijudski, tako da sam s jednim ili dvojicom, pored mog pasjeg prijatelja, čak sklopio prijateljski odnos. Mali ružičasti ljenivac je prema meni pokazivao čudnu privrženost. Međutim čovek- majmun me gnjavio. Smatrao je da smo zbog svog pet prstiju ravnopravni i stalno mi je nešto blebetao, a blebetao je najveća glupost. Jedna stvar kod njega me pomalo i zabavljala: imala je snažnu naviku stvaranja kovanice od reči. Smatrao je, verujem, da je izgovaranje imena koje ništa ne znače, pravilna upotreba jezika. Nazivao ih je "velike misli", koje je razlikovao od "malih misli." Ako sam koji put rekao nešto što nije razumeo, to je vrlo cenio, molio me da ponovim i učio napamet. Zatim bi hodao okolo ponavljajući to, naravno uz pogrešan izgovor, svim pitomijim pripadnicima životinjskog naroda. Nije cenio ništa što je bilo jednostavno i razumljivo. Izmislio sam nekoliko vrlo zanimljivih "velikih misli" samo radi njega. Sada mi se čini da je to bilo najsmešnije stvorenje koje sam ikada sreo. Na najčudniji način je u sebi razvio izrazito glupu stranu ljudskog ponašanja, a da pri tome nije izgubio nimalo od prirodne ludosti majmuna.
Kao što sam rekao, tako je bilo prvih nedelja moje usamljenosti među tim zverima. Za to su vreme poštivali izreke Zakona s velikom doličnošću. Jednom sam pronašao rastrganog zeca. Bio sam uveren da je to napravila hijena- svinja-ali to je bilo sve. U neko doba sam prvi put jasno uočio rastuću promjenu u njihovom govoru i ponašanju, rastuću grubost kretnji i sve manju sklonost govora. Blebetanje mog čoveka-majmuna se povećalo obujmom, ali je postajalo sve manje razumljivo i sve je više sličilo majmunskom. Neki drugi su očigledno prestajali govoriti, iako su u to vreme još razumeli šta sam im govorio. (Možete li zamisliti jezik, koji je jednom bio jasan i tačan, kako slabi i kvari se, gubeći oblik i obim i postaje sve više isprekidan?). Sve teže su uspravno hodali. Iako su se očigledno sramili sami sebe, sve češće sam ih zaticao kako trče na palcima i vršcima prstiju, nesposobni da se vrate u uspravno držanje. Bili su sve nespretniji, pili su srčući, hranili se otkidajući zalogaje i postajali su svakim danom sve prostiji. Sve jasnije sam shvatao što je Moreau mislio kada mi je pričao o "tvrdoglavom životinjskom mesu". Oni su se preobraćali i to vrlo brzo. Neki od njih, kao što sam s iznenađenjem primetio, a bile su to sve žene, počeli su kršiti pravila pristojnosti i to većinom namerno.
Neki su čak pokušavali povrediti Zakon monogamije. Tradicija Zakona je jasno gubila na snazi. Nisam mogao iskoreniti tu neprihvatljivu pojavu. Čovek-pas je neprimetno postajao sve više pas: dan za danom postajao je sve ćutljiviji, dlakavi i spuštao se na sva četiri. Jedva sam primetio moju desnu ruku, prijatelja, u posrnulog psa.
Kako je opuštenost i neorganiziranost rasla iz dana u dan, prolaz između jazbine, donedavno vrlo ugodan, postao je toliko odvratan da sam ga napustio, prešao preko ostrva i napravio vlastitu daščaru od granja među crnim ruševinama Moreauova ograđenog prostora. Shvatio sam da su mi uspomene na bol kod životinjskog naroda to mesto načinile najsigurnijim.
Bilo bi nemoguće razjasniti svaki korak propadanja tih čudovišta ili opisati kako ih je iz dana u dan napuštao ljudski izgled. Kako su odbacivali zavoje i odeću, napuštali svaki primisao na odevanje, kako im je dlaka počela rasti na ogoljenim udovima, kako su im čela postajala sve više izbočena, lica izdubljena i kako me užasavala pomisao na ljudsko druženje, koje sam dopustio sebi prema nekima od njih u prvim mesecima svoje usamljenosti.
Promene su bile polagane, ali neizbežne. Za mene i njih to se dogodilo bez određenog potresa. Još uvek sam se među njima kretao sigurno jer postupno propadanje nije stvaralo povećani naboj eksplozivne životinjske prirode koja je iz dana u dan odbacivala ljudsku stranu. Ipak sam se počeo bojati da će doći do takvog preokreta. Moj bernardinac me sledio u ograđenom prostoru svake noći i njegovo stražarenje mi je povremeno omogućilo skoro miran san. Malo, ružičasto biće slično lenivcu postalo je plašljivo i napustilo me, da bi se ponovo ispuzalo natrag u svoj prirodni život među granjem drveća. Bili smo u nekom stanju ravnoteže, koje bi još moglo postojati jedino oko izložbenih kaveza što ih izlažu krotitelji životinja, pre nego što će ih otvoriti.
Naravno da ta stvorenja nisu nazadovala u životinje kakve čovek može videti u zoološkim vrtovima: obične medvede, vukove, tigrove, volove, svinje i majmune. U svakom od njih postojalo je nešto neobično, a što je Moreau u njima ispremešao. Jedan je možda bio pretežno medved,drugi mačjeg roda, treći opet goveđeg, ali je svaki imao primesu drugih stvorenja - neku vrstu uopštenih životinjskih osobina koje su se pokazivale kroz posebne naravi. Tragovi ljudskosti, koji su nestajali, još uvek su me iznenađivali iznenadna ponovna pojava moći govora, neka neočekivana veština prednjih nogu i bezvredan pokušaj uspravnog hodanja.
Mora da sam i ja podlegao čudnim promenama. Odeća je visila oko mene poput žutih dronjaka kroz čije se proreze pokazivala zagasita koža. Kosa mi je izrasla i postala zamršena. Govori se da čak i danas moje oči imaju neobičan sjaj i brze, oprezne pokrete.
Danju sam vreme provodio na južnoj plaži čekajući, nadajući se i moleći da naiđe brod. Računao sam da će se vratiti "Ipecacuanha", kao i prethodne godine, ali nije dolazila. Pet puta sam vidio jedra, tri puta dim, ali nitko nije pristao uz otok. Uvijek sam imao spremnu lomaču, ali nema sumnje da je glas o vulkanskom porijeklu otoka činio bezvrijednim.
Tek sam u septembru ili oktobru počeo graditi splav. Do tada je moja ruka već ozdravila i služile su mi obe ruke. U početku mi se moja bespomoćnost činila užasnom. Nikada se u životu nisam bavio tesarstvom ili nečim sličnim. Provodio sam dan za danom pokušavajući seći i međusobno povezivati drveće. Nisam imao užadi i nisam mogao nabasati ni na što sam ih napravio. Nijedan od obilnih puzavaca ne izgleda dovoljno savitljiv i jak i, s mojim ostacima obrazovanja, nisam mogao pronaći način da ih napravim. Proveo sam više od četrnaest dana u rovanju među spaljenim ruševinama ograđenog prostora i na plaži gde su bili spaljeni čamci, u potrazi za ekserima ili drugim zaostalim komadima materijala koji bi mogli poslužiti. Tu i tamo je neko životinjsko stvorenje gledalo šta radim i odskakutalo kada bih ga pozvao. Došla je sezona olujnog nevremena i jakih kiša i to je jako usporilo moj rad, ali je na kraju splav bio dovršen.
Bio sam oduševljen njim. Ali radi određenog nedostatka praktičnog smisla, što je uvek bio nedostatak, sam napravio na mestu udaljenom kilometru od mora i, pre nego što sam dovukao do plaže, raspala se u komade. Možda je dobro što nije došlo do porinuća, ali u tom sam trenutku bio toliko žalostan radi neuspeha da sam nekoliko dana jednostavno cmizdrio na plaži, buljio u vodu i mislio na smrt. Međutim, nisam se mislio ubiti, ali dogodila se jedna nezgoda koja me nepogrešivo upozorila na ludost puštanja da dani tako prolaze, dok je svakim satom rasla opasnost od životinjskog naroda.
Ležao sam u seni zida i gledao u more kada me iznenadio dodir nečeg hladnog na koži pete. Kada sam se okrenuo suočio sam se s ružičastim stvorenjem - ljenivcem koji je treptao prema meni. Već je davno izgubio dar govora i aktivnog kretanja, a slaba dlaka male nakaze je svaki dan postajala gušća i njegove zdepaste pandže sve iskrivljenije. Ispustio je tihi jauk kada je video da je privukao moju pažnju, te se vratio deo puta prema šikarima i gledao prema meni.
U početku nisam shvatio, ali mi je postalo jasno da je želio da ga sledim, što sam na koncu i uradio-polako, jer je dan bio vruć. Kada smo došli do drveća, uzverao se na njih jer se mogao bolje kretati među njišućim lijanama nego po zemlji. Konačno sam na izgaženom mestu naišao na sablasnu grupu. Moje stvorenje-bernardinac ležalo je na zemlji mrtvo, a pored njegova tela čučala je hijena-svinja uzdrhtalo grabeći meso svojim nespretnim pandžamama, grizući ga i režeći od zadovoljstva. Kada sam se približio podigla je prema meni svoje užarene oči, a jezik joj se trzajem povukao nazad sa zubi umrlih krvlju. Preteći je zarežala. Nije bila ni preplašena ni zasramljena. Poslednji ostaci ljudske primese su nestali iz nje. Stupio sam korak napred, zaustavio se i izvukao revolver. Konačno sam se suočio s njom.
Zver nije pokazivala znakove povlačenja, ali uši su joj se uspravile prema natrag, dlaka joj se nakostrešila i telo zgrčilo. Naciljao sam između očiju i opalio. Kada sam to učinio životinja se uspravila i skokom me oborila kao čunj. Zgrabila me nakaznom rukom i udarila u lice. Skočila je i preletela preko mene. Našao se sam ispod stražnjeg dela njezina tela, ali na sreću sam pogodio cilj i umrla je još u skoku. Ispuzao sam ispod njezine prljave mase i ustao tresući se i zureći u njezino drhtavo telo. Opasnost je konačno prošla, ali sam znao da je to prva od serije vraćanja životinjskih naravi do koje je moralo doći.
Spalio sam oba tela na lomači od granja, ali sam nakon toga shvatio da će, ako ne napustim ostrvo, moja smrt biti samo pitanje vremena. Životinjski narod je u to vreme već, osim nekoliko izuzetaka, napustio klanac i napravio, u gusto raslinju otoka, svoje vlastite duplje prema ukusu. Nekolicina ih je vrebala danju, a većina je spavala, pa je ostrvo pridošlicama mogao izgledati napušten. Noću je bilo užasno zbog njihovih uzvika i zavijanja. Pomišljao sam da ih poubijam, da sagradim zamke ili da ih pobijem nožem. Da sam imao dovoljno metaka ne bih oklevao s početkom ubijanja. Teško da je više ostalo opasnih mesoždera. Hrabriji od njih su već bili mrtvi. Nakon smrti mog jadnog psa, mog poslednjeg prijatelja, i ja sam neko vreme običavao kunjati po danu da bih noću mogao biti na straži. Ponovo sam izgradio sklonište među zidovima ograđenog prostora, s tako uskim ulazom da bi svako pri pokušaju ulaska morao napraviti priličnu buku. Stvorenja je također izgubila sposobnost da zapale vatru i vratio im se strah od nje. Još sam se jednom vratio, sada gotovo sa strašću, zakivanju stupova i grana kako bih napravio splav za beg.
Naišao sam na mnoštvo poteškoća. Krajnje sam nepraktičan čovek (školovanje sam završio pre Slojdovih dana), ali sam konačno uspeo rešiti većinu zahteva izrade splava na nespretan, zaobilazan način štedeći snagu.Jedina nesavladiva prepreka je bila posuda u kojoj bih držao vodu, a koja mi je trebala budući da sam nameravao isploviti na ta mora bez brodskog prometa. Ponekad bih se prepustio divljim ispadima besa i sekao bih i kalao nesretno drvo u nepodnošljivoj srdžbi, ali najčešće nisam mogao ni o čemu razmišljati.
I konačno je došao dan, divan dan koji sam se dokazao u oduševljenju. Na jugozapadu sam video malo jedro, kao od male škune i odmah sam zapalio veliku gomilu granju od grmlja. Stajao sam pored vatre izložen njenoj vrućini i vrućini podnevnog sunca i čekao. Čitav dan sam gledao jedro, nisam ništa jeo i pio i u glavi mi se počelo vrteti. Životinje su dolazile, gledale me u čudu, a zatim su odlazile. Još je bilo udaljeno kada je došla noć i progutala ga. Čitavu noć sam se mučio da održim vatru visokom i sjajnom, dok su se iz mraka sjajile oči životinja u čuvanju. Ujutro je jedro bilo bliže i ugledao sam prljavo, potezno jedro malog čamca koji je čudno plovio. Oči su mi bile umorne od bdenja, no gledao sam, ali nisam mogao verovati. U čamcu su bila dva čoveka: jedan za konopima, drugi za kormilom. Nisu držali kurs prema vetru nego su vijugali i otišli dalje.
Kada je dan postao svetliji, počeo sam im mahati poslednjom krpom s moje bluze, ali nisam primetio da su mirno sedili jedan naspram drugog. Došao sam do najniže tačke rta, gestikulirao i vikao. Nije bilo odgovora i čamac je održavao svoj kurs bez cilja, skrećući polako, vrlo polako prema zalivu. Odjednom je iz čamca izletela velika bela ptica, a da se nijedan od njih nije pomaknuo, niti je šta primietio. Kružila je okolo, a zatim preletela iznad moje glave s velikim, snažnim, raširenim krilima. Prestao sam vikati i seo na rt, oslanjajući se bradu na ruke i zurio. Čamac je vrlo polako pošao prema zapadu. Hteo sam zaplivati prema njemu, ali me je sprečio neki hladan, nejasan strah. Poslepodne je plima nasukala čamac i dovela ga na sto metara zapadno od ruševine ograđenog prostora. Ljudi u njemu su bili mrtvi. Bili su tako dugo mrtvi da su se raspali u komade kada sam nagnuo čamac na bok i izvukao ih. Jedan je imao kuštravu, crvenu kosu poput kapetana "Ipecacuanha", a njegova prljava, bela kapa ležala je na dnu čamca.
Dok sam stajao pokraj čamca, tri životinje su šuljajući se i njuškajući prema meni, izašle iz grmlja. Zgrabio me grč gađenja. Gurnuo sam mali čamac prema plaži i ukrcao se. Dve životinje su bile vukovi i približile su se drhćućim nosnicama i sjajnim očima. Treća je bila neopisivi užas mešavine medveda i bika. Kada sam video kako se približava tim nesretnim ostacima i čuo kako se reže jedni na druge s iskešenim zubima, moja odbojnost je zamenio divlji užas. Okrenuo sam im leda, potegnuo konopac i počeo veslati prema moru. Nisam imao snage pogledati iza sebe.
Zadržao sam se, međutim, između grebena i ostrva te noći, a sledeće jutro sam otišao do potoka i napunio vodom praznu bačvicu s čamca. Zatim sam, strpljivo koliko sam mogao, sakupio nešto voća i iz zasede, sa zadnja tri metka, ubio dva zeca. Zbog straha od životinjskog naroda čamac sam ostavio privezan na unutrašnjoj strani grebena.
USAMLJENIK
Navečer sam krenuo i isplovio uz lagan, stalan, ugodan vetar s jugozapada. Otok iza mene je postajao sve manji i manji, a tanka spirala dima sve tanja i tanja crta na toplom zalasku sunca. Ocean se izdigao oko mene, skrivajući taj niski mračni komad kopna pred mojim očima. Danje svetlo, sunčeva putujuća slava, oticala je s neba povlačeći se u stranu poput svetleće zavese. Konačno sam gledao u plavi ponor beskraja, kojeg sunce skriva, a na kojem je plovilo mnoštvo zvezda. More je bilo tiho, nebo je bilo tiho. Bio sam u noći okruženom tišinom.
Tako sam plovio tri dana, štedljivo sam jeo i pio i razmišljao o svemu što mi se dogodilo - bez prevelike želje da ponovo vidim ljude. Na sebi sam imao prljave dronjke, a kosa mi je bila crna masa. Nisam sumnjao da ću me smatrati ludakom kada me nađu.
Čudno je, ali nisam osećao želju za povratak među ljude. Jedino sam bio zadovoljan što sam napustio bezumnost životinjskog naroda. Treći dan me izvukao jedrenjak koji je bio na putu iz Apie u San Francisco. Ni kapetan ni njegov pomoćnik ne bi verovali mojoj priči nego bi prosudili da su mi usamljenost i opasnost pomutili um. Bojeći se da bi tako mislili i drugi, suzdržao sam se od pričanja o avanturi i obećao sam sebi da se neću prisećati ničega što mi se dogodilo od nestanka "Lady Vain" i vremena kada su me spasili - period od jedne godine.
Morao sam se ponašati krajnje oprezno da se spasim od sumnje da sam lud. Proganjala me uspomena na Zakon, na dva mrtva mornara, na zasedanju u mraku i na telu u trstici. Iako izgleda neprirodno, s povratkom među ljude, umesto povjerenja i simpatija koju sam očekivao, neobično se pojačala nesigurnost i strah koji sam doživeo za vreme boravka na ostrvu. Niko mi ne bi verovao jer sam ljudima bio neobičan jednako kao i životinjskom narodu. Možda sam poprimio nešto od prirodne divljine mojih drugova. Kaže se da je strah bolest, a ja mogu svedočiti da, od pre nekoliko godina do danas, osećam neprekidan strah - strah kakav može osećati polupripitomljeno lavlje mladunče.
Moji problemi su imali najneobičniji oblik. Nisam mogao sebe uveriti da ljudi i žene koje susrećem takođe nisu životinjski narod, napola pretvoreni u vanjsku sliku ljudskih duša i da će se početi preobraćati, odnosno da će početi pokazivati životinjske karakteristike. Poverio sam moj slučaj neobično sposobnom čoveku koji je poznavao Moreaua i izgledalo je da mi napola veruje. Bio je psihijatar i jako mi je pomogao, iako ne mogu očekivati da ću me užas tog ostrva ikada u celosti napustiti. Najčešće leži duboko u mojoj podsvesti kao udaljeni oblak, pamćenje i slabo nepoverenje, ali postoje trenuci kada se oblak raširi dok se ne zamrači čitavo nebo. Tada oko sebe vidim bića s otoka i obuzima me strah. Vidim lica, hrabra i sjajna, mračna i opasna, nepostojana, neiskrena, a niti jedno s mirnim autoritetom razumne duše. Osećam se kao da iz njih izviru životinje i da će se sada degradacija ostrvljana ponavljati u sve većem obujmu. Znam da je to samo iluzija, da su ti ljudi oko mene stvarni ljudi i žene ljudi i žene zauvek, savršeno razumna stvorenja, puna humanih želja i nežne brige, lišeni instinkta i sluge stvarnog Zakona i bića potpuno različita od životinjskog naroda. Povlačim se od njih, od njihovih radoznalih pogleda, ispitivanja i pomoći, a ne mogu se od njih udaljiti i ostati sam. Zbog toga živim blizu široke slobodne ravnice kamo mogu pobeći kada mi ta sena prekrije dušu. Tada je prazna ravnica, pod vetrovitim nebom, vrlo ugodno utočište.
Dok sam živeo u Londonu užas je bio gotovo nepodnošljiv. Nisam mogao pobeći od ljudi. Njihovi glasovi su se čuli kroz prozore, a zaključana su vrata bila loša zaštita. Izlazio sam na ulicu da se borim sa svojim priviđenjima, ali video sam žene koje su se šuljale i mijaukale za mnom. Skriveni, molećivi ljudi gledali su me ljubomorno. Umorni, bledi i snenih očiju radnici su kašljujući prolazili pored mene brzim koracima poput ranjenih jelena iz kojih lije krv. Stari ljudi, savijeni i tromi, prolazili su mrmljajući sami sa sobom, kao i nepažljive grupe čupavih, podrugljivih klinaca. Tada bih skrenuo u neku kapelu, no čak i tamo, tolika je bila moja smetenost, izgledalo je da propovednik mrmlja "velike misli" kao što je to radio čovek-majmun. Ili u nekoj biblioteci, gde su mi pažljiva lica iznad knjige izgledala kao strpljiva stvorenja koja čekaju na molitvu.
Posebno su mi ogavna bila bleda lica ljudi u vozovima i autobusima. Izgledali su, ne više kao stvorenja s ostrva, nego kao što bi izgledala njihova mrtva tela, tako da nisam usudio putovati ako nisam bio siguran da ću biti sam. Čak mi je izgledalo da nisam razumno stvorenje, nego samo životinja izmučena neobičnim poremećajem mozga koji je terao da luta kao ovca s vrtoglavicom. Takvo raspoloženje mi se ipak, hvala Bogu, sve ređe vraća. Povukao sam se iz zbrke gradova i mnoštva i provodim dane okružen mudrim knjigama - vedrim prozorima u našem životu osvetljene sjajnim ljudskim dušama. Retko vidim strance i imam sasvim malo domaćinstvo. Dane posvećujem čitanju i hemijskim eksperimentima, a mnoge vedre noći provodim u proučavanju astronomije. Postoji gore u sjajnim prostranstvima neba, iako ne znam kakav je ili zašto, osećaj beskrajnog mira i zaštite. Mislim da mora postojati u ogromnim i večnim prirodnim zakonima, a ne u dnevnim brigama, gresima i problemima čoveka, i da ono što je više od životinja u nama mora naći utehu i nadu. Nadam se, ili ne bih mogao živeti. I tako moja priča završava u nadi i osamljenosti.
"Pozdrav!", rekao sam. "Kleknite!"
Oklevali su. Jedan je savio kolena. Ponovio sam naredbu sa srcem u grlu i krenuo prema njima. Jedan je kleknuo, a zatim još dvojica.
"Niko ne može pobeći", reče jedan od njih približavajući se i buljeći.
"Niko ne može pobeći", rekao sam. "Zato slušajte i radite kako vam naređujem!" Ustali su gledajući upitno jedan drugoga.
"Ostanite tamo", rekao sam.
Podigao sam sjekire i obesio ih preko zavoja na ruci. Preokrenuo sam Montgomeryja, uzeo mu revolver s još dva puna šaržera. Sagnuo sam se da ga pretražim i našao sam šest metaka.
"Uzmite ga", rekao sam i ponovo ustao i pokazao bičem.
"Uzmite ga i odnesite, pa ga bacite u more."
Prišli su, očigledno još uplašeni Montgomeryjem, ali još više uplašeni od pucketajuće, crvene žile mog biča. Nakon izvjesnog šeprtljanja i oklevanja, pucketanja bičem i vikanja, podigli su ga oprezno, odneli ga dole do plaže i zagazili u bljeskajuće morske valove.
"Napried!", rekao sam. "Napred! Odnesite ga dalje." Hodali su dok im voda nije došla do pazuha, a onda su zastali gledajući me. "Pustite ga", rekao sam i Montgomeryjevo telo je nestalo s pljuskom. Nešto me stisnulo u prsima.
"Dobro!", rekao sam dok mi se glas prekidao. Vratili su se, žureći iu strahu do vode, ostavljajući dugačke, crne brazde na srebrnoj morskoj površini. Na rubu vode su zastali i okrenuli se gledajući prema moru, kao da su očekivali da će se tamo pojaviti Montgomery i tražiti osvetu.
"Sada njih", rekao sam pokazujući na ostala tela. Pazili su da se ne približe mestu gde su bacili Montgomeryja u vodu, pa su odneli četiri tela ljudi-životinja ukoso preko plaže i bacili ih nekih sto metara prie nego su zagazili. Dok sam ih čekao da se reše osakaćenih M'lingovih ostataka, začuo sam iza sebe lagane korake, brzo se okrenuo i ugledao hijenu-svinju udaljenu nekih dvanaest metara. Glava joj je bila spuštena, a svetle oči uperene u mene. Zdepaste ruke su bile stisnute uz bokove. Zaustavila se u zgrčenom položaju kada sam se okrenuo i odvratio pogled.
Za trenutak smo stajali jedno nasuprot drugog. Ispustio sam bič i ščepao revolver u džep, jer ionako sam prvim prilikom nameravao ubiti tu zver, najjaču od svih na otoku. To može izgledati podmuklo, ali tako sam bio odlučio. Bojao sam se više od bilo koga od životinjskih Ijudi. Znao sam da će dok živi predstavljati pretnju za mene. Možda sam se prebirao dvanaestak sekundi. tada sam povikao: "Pozdravi! Pogni se!"
Zubi su blještali dok je režala. "ko si ti da bih..."
Možda sam malo previše grčevito potegnuo revolver, prebrzo naciljao i opalio. Začuo sam uzvik i vidio kako se okrenula u stranu i potrčala. Znao sam da sam promašio, pa sam ponovo zategnuo okidač za novi pucanj, ali ona je već bezglavo trčala, skačući s jedne strane na drugu i nisam se usudio rizikovati još jedan promašaj. Svako malo je gledala preko ramena prema meni. Trčala je ukoso preko plaže i nestala ispod valjane mase gustog dima koji je još uvek izlazio iz zapaljenog ograđenog prostora. Neko vreme sam stajao gledajući za njom. Okrenuo sam se ponovo mojoj poslušnoj trojici ljudi-životinja i dao im je znak da ispuste telo koje su nosili. Vratio sam se nazad do vatre, gde su tela ležala, i nabacivao pesak dok smeđe mrlje krvi nisu bile upijene i nestale.
Otpustio sam svoju trojicu pomoćnika mahom ruke i popeo se uz plažu do gustog zelenila. U ruci sam nosio revolver, dok mi je bič visio sa sekirama preko povoja na ruci. Nestrpljivo sam čekao da ostanem sam kako bih mogao razmisliti o situaciji u kojoj se nalazim. Strašna stvar, koju sam tek počinjao shvatati, bila je ta da na celom otoku nije bilo sigurnog mesta na kojem bih se mogao odmoriti ili spavati. Bio sam malo ojačao od vremena kada sam se iskrcao, ali još sam bio sklon nervozi i slomu kod svakog većeg stresa. Osećao sam se da moram preći preko ostrva i nametnuti se životinjskom narodu kako bih bio siguran da im mogu verovati. Ali srce me izdalo. Vratio sam se natrag na plažu, krenuo prema istoku, prošao pored gorućeg ograđenog prostora i došao do tačke gde je niski, koraljni greben ulazio u more do kamenog rta. Ovde sam mogao sesti i razmišljati, ledima okrenut prema moru i licem prema svakom iznenađenju. Tako sam, sedeći s bradom na kolenima dok mi je sunce udaralo u glavu, s neobjašnjivom pretnjom u mislima, sagledavao kako preživeti do sata spašavanja (ako spas ikada dođe). Pokušao sam sagledati situaciju što sam mirnije mogao, ali nisam mogao smiriti osećaje.
Počeo sam prevrtati u mislima razlog Montgomeryjeva očaja. "Oni će se promijeniti", govorio je, "oni će se sigurno promijeniti." I Moreau, što je ono rekao Moreau? "Tvrdoglavo životinjsko meso se vraća." Tada sam se sjetio hijene-svinje. Bio sam siguran da ako ju ne ubijem, ona će ubiti mene. Tumač Zakona je bio mrtav - to nije bilo dobro. Oni su sada znali da mi s bičevima možemo biti ubijeni jednako kao i oni. Jesu li me već promatrali iz zelene mase paprati i palmi tamo prijeko, čekajući da dođem na domet njihova skoka? Jesu li kovali zavjeru protiv mene? Šta im govori hijena-svinja? Mašta me odvodila u glib neopipljivih strahova.
Misli su mi ometali krikovi morskih ptica koje su se okupljale oko nekih crnih predmeta koje su valovi naneli na plažu blizu ograđenog prostora. Znao sam kakvi su to bili predmeti, ali nisam imao srca vratiti se i odvući ih. Krenuo sam plažom u suprotnom smeru, planirajući zaobići istočni deo ostrva i tako se približiti klancu s jazbinama, a da ne moram preći moguće zasede u gustom zelenilu.
Hodajući, možda pola milje uz plažu, postao je sam svestan da mi iz grmlja prilazi jedan od trojice životinjskih ljudi. Sada sam bio tako nervozan, radi zamišljanja strahota, da sam odmah izvukao revolver. (čak me ni pomirljive geste stvorenja nisu primirile. Zastao je.
"Odlazi!", zavikao sam.
Bio je nešto što jako podseća na psa u pognutom držanju. Malo se povukao, poput oteranog psa i zastao gledajući me molećivim, smeđim, pasjim očima
"Odlazi", rekao sam. "Nemoj mi se približavati."
"Ne smem ti se približiti?", rekao je. "Ne, odlazi!"
Bio sam uporan i zafijukao bičem. Stavio sam bič u zube i sagnuo se da uzmem kamen kojim sam ga konačno i oterao.
Osamljen uskoro sam došao do klisure životinjskog naroda i, skrivajući se među travom i trstikom koja je odvajala pukotinu od mora, promatrajući njihovo kretanje pokušavajući iz njih i njihova izgleda prosuditi kako je na njih uticala Moreauova i Montgomeryjeva smrt i uništenje kuće boli. Sada sam bio svestan koliko je glup bio moj strah. Da sam zadržao hrabrost do svitanja i da nisam dopustio da se ona raspline u osamljeničkom razmišljanju, mogao sam ovladati lutajućim Moreauovim duhom i vladati životinjskim narodom. Budući da sam propustio priliku, pao sam na položaj tek vođe među jednakima.
Oko podneva su neki od njih došli i čučeći se sunčali na vrućem pesku. Zapovednički glas gladi i žedi prevladao je moj strah. Izišao sam iz grmlja i, s revolverom u ruci, pošao prema njima. Jedno od njih, žena-vuk, okrenula je glavu i pogledala me, a zatim i svi drugi. Niko nije pokušao ustati ili me pozdraviti. Osećao sam se suviše slab i istrošen da nešto zahtevam, pa sam odustao.
" Želim hranu", rekao sam gotovo se opravdavajući i približio im se.
"Ima hrane u jazbinama", reče čovek-vol-vepar pospano i ne gledajući me.
Prošao sam pored njih i spustio se u senu i smrad gotovo napuštenog klanca. U jednoj praznoj jazbini pogostio sam se nekim jegavim i napola trulim voćem. Nakon toga sam oko ulaza naslagao nekoliko grana i štapova, pa sam se postavio licem prema ulazu i držao revolver u ruci. Umor od zadnjih trideset sati me svladao i pao sam u lagani san, nadajući se da će moja slabašna barikada, koju sam postavio, izazvati dovoljno buke kod razmicanja da me spasi od iznenađenja.
PREOBRAĆENJE ŽIVOTINJSKOG NARODA
Na taj način sam postao pripadnik životinjskog naroda na otoku doktora Moreaua. Oko mene je bio mrak kada sam se probudio. Ruka u zavojima me bolela. Seo sam ne znajući u prvom trenutku gde sam.
Čuo sam grube glasove kako vani razgovaraju. Video sam da barikade više nema i da je otvor jazbine slobodan. Revolver mi je još bio u ruci. Čuo sam dahtanje i video nešto sklupčano pored sebe. Zadržao sam dah pokušavajući videti šta je to. Počelo se pomicati polagano, beskonačno. Tada mi je nešto mekano, toplo i vlažno prešlo preko ruke. Svi mišići su mi se zgrčili. Odmaknuo sam ruku i skoro sam zavikao od straha, ali mi je uzvik zapeo u grlu. Tek tada sam shvatio što se dogodilo i zadržao sam prst na revolveru.
"ko je to?", upitao sam promuklim šapatom, još uvek s uperenim revolverom. "Ja, gospodaru." "ko si ti?" "Oni kažu da više nema gospodara, ali ja znam, ja znam. Nosio sam tela u more, o ti koji hodaš po moru! Tela koja si ti ubio.
Jesi li ti onaj kojeg sam sreo na plaži?", upitao sam.
"Isti, gospodaru."
Biće je očigledno bilo dovoljno verno, jer me moglo napasti dok sam spavao. "To je dobro", rekao sam pružajući ruku za još jedan ližući poljubac. Shvatio sam što je značilo njegovo prisustvo i opet se vratila plima moje hrabrosti. "Gde su ostali?", upitao sam.
"Oni su ludi, oni su budale", rekao je čovek-pas. "I sada govore zajedno tamo straga. Oni govore da je gospodar mrtav. Drugi s bičem je mrtav. Ovaj preostali, koji je hodao po moru je kao i mi. Više nema gospodara, nema bičeva, nema kuće boli. To je kraj. Mi volimo Zakon i želimo ga zadržati, ali više nema boli, nema gospodara, nema više nikada bičeva, tako oni kažu. Ali ja znam gospodaru, ja znam."
Pipao sam u mraku i pogladio glavu čoveka-psa. "To je dobro", ponovio sam. "Ti ćeš ih sada sve ubiti", rekao je čovek-pas.
"Da", odgovorio sam, "sve ću ih ubiti, ali nakon nekoliko dana i nekoliko stvari koje moram učiniti. Sve, osim onih koje ti poštediš, ću ubiti."
"Koga gospodar želi ubiti, gospodar će ga ubiti", reče čovek-pas s izvjesnim zadovoljstvom u glasu.
"Neka njihovi gresi rastu", rekao sam, "neka žive u svojoj ludosti dok im vreme ne bude odbrojeno. Neka ne znaju da sam ja gospodar."
"Gospodareva volja je blaga", reče čovek-pas sa spremnošću njegove pasje naravi na prilagodavanje gospodaru. "Ali jedan je grešio", rekao sam. "Njega ću ubiti, čim ga sretnem. Kada ti kažem to je on, napadni ga. Sada idem k ljudima i ženama koje su tamo okupljene."
Za trenutak se, pri izlasku čoveka-psa, otvor jazbine zamračio. Sledio sam ga i zaustavio se na gotovo istom mestu gde sam bio kada sam čuo Moreaua i njegova psa kako me progone. Ali sada je bila noć i čitava zagađena klisura oko mene bila je mračna. Straga, umesto zelenog, sunčanog obasjanog nagiba, video sam crvenu vatru ispred koje su čučale groteskne figure i pomicale se amo-tamo. Iza njih je bilo gusto drveće, mračni bedem, koji je na vrhu bio urešen crnom čipkom gornjih grana. Mesec se upravo nalazio iznad ruba klisure i, kao šipka preko njegova lica, prelazila je traka isparavanja koja je oduvek izlazila iz izvora na otoku.
"Hodaj uz mene", rekao sam napet. Krenuli smo bok uz bok niz neširoki put, ne obazirući se na nejasne likove koji su u nas zurili iz jazbina.
Niko oko vatre nije me pokušao pozdraviti. Većina mi je namjerno pokazivala nepoštovanje. Pogledao sam, ali čovjeka-hijene nije bilo. sve u svemu, možda je dvadesetak ljudi-životinja čučalo gledajući u vatru međusobno razgovarajući.
"On je mrtav, on je mrtav! Gospodar je mrtav!", rekao je čovjek-majmun desno od mene. "Kuća boli... više nema kuće boli!"
"On nije mrtav", rekao sam glasno. "Čak i sada nas promatra!"
To ih je uznemirilo. Dvadeset pari očiju me pogledalo. "Kuća boli je nestala", rekao sam, "ali će opet doći. Gospodara ne možete videti, ali i sada slušate što govorite." "Istina, istina", rekao je čovek-pas.
Bili su pokolebani mojom tvrdnjom. Životinja može biti okrutna i lukava, ali prihvaća čovekove laži. "Čovek sa zavezanom rukom govori čudne stvari", rekao je jedan od ljudi-životinja. "Kažem vam da je tako", rekao sam. "Gospodar i kuća će se vratiti. Jao onome ko krši Zakon! radoznalo su gledali jedan drugoga glumeći nezainteresovanost. Počeo sam dokono lupati sekirom po zemlji ispred sebe. Primetio sam da su gledali u duboke ureze koje sam napravio na travnatom tlu.
Tada je satir izrazio sumnju. Odgovorio sam mu. Jedno od šarenih bića je stavilo primedbu i počela je živahna rasprava oko vatre. Svakim trenutkom sam bio sve više uveren u sigurnost. Sada sam govorio bez ljubavi daha rad'i žestine uzbuđenja koje me je u početku držalo. Tokom gotovo jednog sata stvarno sam uverio nekoliko ljudi-životinja u istinitost svojih tvrdnji i govorio sam više radi drugih koji su još sumnjali. Budno sam pazio da se ne pojavi hijena-svinja, ali ona nije dolazila. Ponekad bi me uznemirio neki sumnjivi pokret, ali mi je samopouzdanje brzo raslo. Tada je mesec počeo silaziti sa zenita i slušaoci su jedan po jedan počeli zevati (pokazujući najčudnije zube u svetlosti vatre koja se gasila). Najpre jedan, a zatim svi drugi, povukli su se u mrak klisure.
Bojeći se tišine i mraka, otišao sam s njima znajući da sam sigurniji s nekoliko njih nego samo jednim.
Na taj način započeo je duži deo mog boravka na ostrvu doktora Moreaua. Od noći kada je došao kraj nije se ništa dogadalo vredno spomena, osim niza nebrojenih, malih, neugodnih detalja i briga radi neprekidnih poteškoća. Radi toga radije neću pričati istoriju tog vremenskog perioda i spomenuću samo jedan, glavni događaj u deset meseci koje sam proveo kao prijatelj tih poluhumanizovanih zveri. Ima puno toga što pamtim i o čemu bih mogao napisati stvari za koje bih rado dao desnu ruku da ih zaboravim, ali se ne uklapaju u ovu priču.
Prisećajući se tog vremena, čudno mi je kako sam se brzo uklopio u način života tih čudovišta i ponovo pridobio njihovo poverenje. Naravno, imao sam nesporazume s njima, i mogu još uviek pokazati ožiljke njihovih zuba, ali su vrlo brzo počeli poštivati moj trik bacanja kamenja i ugriz moje sekire. Privrženost mog čoveka-bernardinca puno mi je pomogao. Shvatio sam da se njihova jednostavna, hijerarhijska lestvica uglavnom temelji na sposobnosti zadavanja teških rana. Zaista mogu tvrditi bez hvalisanja, bar se tako nadam, da sam imao posebnu prednost pred njima. Jedan ili dvojica su zbog toga, što sam im zadao strah kada su podivljali, bili ljuti na mene, ali iživljavali su se uglavnom grimasama iza mojih leđa i na sigurnoj udaljenosti od mojih raketa.
Hijena-svinja me izbegavala, ali bio sam uvek na oprezu. Moj nerazdvojni čovek-pas ju je neizmerno mrzeo i plašio je se. Stvarno verujem da je razlog tome bila njegova privrženost prema meni. Bilo je jasno da je čudovište kušalo krv i da je krenulo putem čoveka-leoparda. Napravila je jazbinu negde u šumi i prepustila se samovanju. Jednom sam pokušao navesti životinjski narod da ju ulovi, ali nisam imao dovoljno uticaja na njih da ih pridobijem. Stalno sam se pokušava privući njezinoj duplji nastojeći ju iznenaditi, ali bila je oprezna i uvek me ugledala ili nanjušila i onda mi pobegla. Učinila je svojim podmuklim zasedama svaku šumsku stazu opasnom za mene i mog saveznika. Čovek-pas se jedva usudivao udaljiti od mene.
Prvih mesec dana, u usporedbi s kasnijim stanjem, životinjski narod je bio dovoljno Ijudski, tako da sam s jednim ili dvojicom, pored mog pasjeg prijatelja, čak sklopio prijateljski odnos. Mali ružičasti ljenivac je prema meni pokazivao čudnu privrženost. Međutim čovek- majmun me gnjavio. Smatrao je da smo zbog svog pet prstiju ravnopravni i stalno mi je nešto blebetao, a blebetao je najveća glupost. Jedna stvar kod njega me pomalo i zabavljala: imala je snažnu naviku stvaranja kovanice od reči. Smatrao je, verujem, da je izgovaranje imena koje ništa ne znače, pravilna upotreba jezika. Nazivao ih je "velike misli", koje je razlikovao od "malih misli." Ako sam koji put rekao nešto što nije razumeo, to je vrlo cenio, molio me da ponovim i učio napamet. Zatim bi hodao okolo ponavljajući to, naravno uz pogrešan izgovor, svim pitomijim pripadnicima životinjskog naroda. Nije cenio ništa što je bilo jednostavno i razumljivo. Izmislio sam nekoliko vrlo zanimljivih "velikih misli" samo radi njega. Sada mi se čini da je to bilo najsmešnije stvorenje koje sam ikada sreo. Na najčudniji način je u sebi razvio izrazito glupu stranu ljudskog ponašanja, a da pri tome nije izgubio nimalo od prirodne ludosti majmuna.
Kao što sam rekao, tako je bilo prvih nedelja moje usamljenosti među tim zverima. Za to su vreme poštivali izreke Zakona s velikom doličnošću. Jednom sam pronašao rastrganog zeca. Bio sam uveren da je to napravila hijena- svinja-ali to je bilo sve. U neko doba sam prvi put jasno uočio rastuću promjenu u njihovom govoru i ponašanju, rastuću grubost kretnji i sve manju sklonost govora. Blebetanje mog čoveka-majmuna se povećalo obujmom, ali je postajalo sve manje razumljivo i sve je više sličilo majmunskom. Neki drugi su očigledno prestajali govoriti, iako su u to vreme još razumeli šta sam im govorio. (Možete li zamisliti jezik, koji je jednom bio jasan i tačan, kako slabi i kvari se, gubeći oblik i obim i postaje sve više isprekidan?). Sve teže su uspravno hodali. Iako su se očigledno sramili sami sebe, sve češće sam ih zaticao kako trče na palcima i vršcima prstiju, nesposobni da se vrate u uspravno držanje. Bili su sve nespretniji, pili su srčući, hranili se otkidajući zalogaje i postajali su svakim danom sve prostiji. Sve jasnije sam shvatao što je Moreau mislio kada mi je pričao o "tvrdoglavom životinjskom mesu". Oni su se preobraćali i to vrlo brzo. Neki od njih, kao što sam s iznenađenjem primetio, a bile su to sve žene, počeli su kršiti pravila pristojnosti i to većinom namerno.
Neki su čak pokušavali povrediti Zakon monogamije. Tradicija Zakona je jasno gubila na snazi. Nisam mogao iskoreniti tu neprihvatljivu pojavu. Čovek-pas je neprimetno postajao sve više pas: dan za danom postajao je sve ćutljiviji, dlakavi i spuštao se na sva četiri. Jedva sam primetio moju desnu ruku, prijatelja, u posrnulog psa.
Kako je opuštenost i neorganiziranost rasla iz dana u dan, prolaz između jazbine, donedavno vrlo ugodan, postao je toliko odvratan da sam ga napustio, prešao preko ostrva i napravio vlastitu daščaru od granja među crnim ruševinama Moreauova ograđenog prostora. Shvatio sam da su mi uspomene na bol kod životinjskog naroda to mesto načinile najsigurnijim.
Bilo bi nemoguće razjasniti svaki korak propadanja tih čudovišta ili opisati kako ih je iz dana u dan napuštao ljudski izgled. Kako su odbacivali zavoje i odeću, napuštali svaki primisao na odevanje, kako im je dlaka počela rasti na ogoljenim udovima, kako su im čela postajala sve više izbočena, lica izdubljena i kako me užasavala pomisao na ljudsko druženje, koje sam dopustio sebi prema nekima od njih u prvim mesecima svoje usamljenosti.
Promene su bile polagane, ali neizbežne. Za mene i njih to se dogodilo bez određenog potresa. Još uvek sam se među njima kretao sigurno jer postupno propadanje nije stvaralo povećani naboj eksplozivne životinjske prirode koja je iz dana u dan odbacivala ljudsku stranu. Ipak sam se počeo bojati da će doći do takvog preokreta. Moj bernardinac me sledio u ograđenom prostoru svake noći i njegovo stražarenje mi je povremeno omogućilo skoro miran san. Malo, ružičasto biće slično lenivcu postalo je plašljivo i napustilo me, da bi se ponovo ispuzalo natrag u svoj prirodni život među granjem drveća. Bili smo u nekom stanju ravnoteže, koje bi još moglo postojati jedino oko izložbenih kaveza što ih izlažu krotitelji životinja, pre nego što će ih otvoriti.
Naravno da ta stvorenja nisu nazadovala u životinje kakve čovek može videti u zoološkim vrtovima: obične medvede, vukove, tigrove, volove, svinje i majmune. U svakom od njih postojalo je nešto neobično, a što je Moreau u njima ispremešao. Jedan je možda bio pretežno medved,drugi mačjeg roda, treći opet goveđeg, ali je svaki imao primesu drugih stvorenja - neku vrstu uopštenih životinjskih osobina koje su se pokazivale kroz posebne naravi. Tragovi ljudskosti, koji su nestajali, još uvek su me iznenađivali iznenadna ponovna pojava moći govora, neka neočekivana veština prednjih nogu i bezvredan pokušaj uspravnog hodanja.
Mora da sam i ja podlegao čudnim promenama. Odeća je visila oko mene poput žutih dronjaka kroz čije se proreze pokazivala zagasita koža. Kosa mi je izrasla i postala zamršena. Govori se da čak i danas moje oči imaju neobičan sjaj i brze, oprezne pokrete.
Danju sam vreme provodio na južnoj plaži čekajući, nadajući se i moleći da naiđe brod. Računao sam da će se vratiti "Ipecacuanha", kao i prethodne godine, ali nije dolazila. Pet puta sam vidio jedra, tri puta dim, ali nitko nije pristao uz otok. Uvijek sam imao spremnu lomaču, ali nema sumnje da je glas o vulkanskom porijeklu otoka činio bezvrijednim.
Tek sam u septembru ili oktobru počeo graditi splav. Do tada je moja ruka već ozdravila i služile su mi obe ruke. U početku mi se moja bespomoćnost činila užasnom. Nikada se u životu nisam bavio tesarstvom ili nečim sličnim. Provodio sam dan za danom pokušavajući seći i međusobno povezivati drveće. Nisam imao užadi i nisam mogao nabasati ni na što sam ih napravio. Nijedan od obilnih puzavaca ne izgleda dovoljno savitljiv i jak i, s mojim ostacima obrazovanja, nisam mogao pronaći način da ih napravim. Proveo sam više od četrnaest dana u rovanju među spaljenim ruševinama ograđenog prostora i na plaži gde su bili spaljeni čamci, u potrazi za ekserima ili drugim zaostalim komadima materijala koji bi mogli poslužiti. Tu i tamo je neko životinjsko stvorenje gledalo šta radim i odskakutalo kada bih ga pozvao. Došla je sezona olujnog nevremena i jakih kiša i to je jako usporilo moj rad, ali je na kraju splav bio dovršen.
Bio sam oduševljen njim. Ali radi određenog nedostatka praktičnog smisla, što je uvek bio nedostatak, sam napravio na mestu udaljenom kilometru od mora i, pre nego što sam dovukao do plaže, raspala se u komade. Možda je dobro što nije došlo do porinuća, ali u tom sam trenutku bio toliko žalostan radi neuspeha da sam nekoliko dana jednostavno cmizdrio na plaži, buljio u vodu i mislio na smrt. Međutim, nisam se mislio ubiti, ali dogodila se jedna nezgoda koja me nepogrešivo upozorila na ludost puštanja da dani tako prolaze, dok je svakim satom rasla opasnost od životinjskog naroda.
Ležao sam u seni zida i gledao u more kada me iznenadio dodir nečeg hladnog na koži pete. Kada sam se okrenuo suočio sam se s ružičastim stvorenjem - ljenivcem koji je treptao prema meni. Već je davno izgubio dar govora i aktivnog kretanja, a slaba dlaka male nakaze je svaki dan postajala gušća i njegove zdepaste pandže sve iskrivljenije. Ispustio je tihi jauk kada je video da je privukao moju pažnju, te se vratio deo puta prema šikarima i gledao prema meni.
U početku nisam shvatio, ali mi je postalo jasno da je želio da ga sledim, što sam na koncu i uradio-polako, jer je dan bio vruć. Kada smo došli do drveća, uzverao se na njih jer se mogao bolje kretati među njišućim lijanama nego po zemlji. Konačno sam na izgaženom mestu naišao na sablasnu grupu. Moje stvorenje-bernardinac ležalo je na zemlji mrtvo, a pored njegova tela čučala je hijena-svinja uzdrhtalo grabeći meso svojim nespretnim pandžamama, grizući ga i režeći od zadovoljstva. Kada sam se približio podigla je prema meni svoje užarene oči, a jezik joj se trzajem povukao nazad sa zubi umrlih krvlju. Preteći je zarežala. Nije bila ni preplašena ni zasramljena. Poslednji ostaci ljudske primese su nestali iz nje. Stupio sam korak napred, zaustavio se i izvukao revolver. Konačno sam se suočio s njom.
Zver nije pokazivala znakove povlačenja, ali uši su joj se uspravile prema natrag, dlaka joj se nakostrešila i telo zgrčilo. Naciljao sam između očiju i opalio. Kada sam to učinio životinja se uspravila i skokom me oborila kao čunj. Zgrabila me nakaznom rukom i udarila u lice. Skočila je i preletela preko mene. Našao se sam ispod stražnjeg dela njezina tela, ali na sreću sam pogodio cilj i umrla je još u skoku. Ispuzao sam ispod njezine prljave mase i ustao tresući se i zureći u njezino drhtavo telo. Opasnost je konačno prošla, ali sam znao da je to prva od serije vraćanja životinjskih naravi do koje je moralo doći.
Spalio sam oba tela na lomači od granja, ali sam nakon toga shvatio da će, ako ne napustim ostrvo, moja smrt biti samo pitanje vremena. Životinjski narod je u to vreme već, osim nekoliko izuzetaka, napustio klanac i napravio, u gusto raslinju otoka, svoje vlastite duplje prema ukusu. Nekolicina ih je vrebala danju, a većina je spavala, pa je ostrvo pridošlicama mogao izgledati napušten. Noću je bilo užasno zbog njihovih uzvika i zavijanja. Pomišljao sam da ih poubijam, da sagradim zamke ili da ih pobijem nožem. Da sam imao dovoljno metaka ne bih oklevao s početkom ubijanja. Teško da je više ostalo opasnih mesoždera. Hrabriji od njih su već bili mrtvi. Nakon smrti mog jadnog psa, mog poslednjeg prijatelja, i ja sam neko vreme običavao kunjati po danu da bih noću mogao biti na straži. Ponovo sam izgradio sklonište među zidovima ograđenog prostora, s tako uskim ulazom da bi svako pri pokušaju ulaska morao napraviti priličnu buku. Stvorenja je također izgubila sposobnost da zapale vatru i vratio im se strah od nje. Još sam se jednom vratio, sada gotovo sa strašću, zakivanju stupova i grana kako bih napravio splav za beg.
Naišao sam na mnoštvo poteškoća. Krajnje sam nepraktičan čovek (školovanje sam završio pre Slojdovih dana), ali sam konačno uspeo rešiti većinu zahteva izrade splava na nespretan, zaobilazan način štedeći snagu.Jedina nesavladiva prepreka je bila posuda u kojoj bih držao vodu, a koja mi je trebala budući da sam nameravao isploviti na ta mora bez brodskog prometa. Ponekad bih se prepustio divljim ispadima besa i sekao bih i kalao nesretno drvo u nepodnošljivoj srdžbi, ali najčešće nisam mogao ni o čemu razmišljati.
I konačno je došao dan, divan dan koji sam se dokazao u oduševljenju. Na jugozapadu sam video malo jedro, kao od male škune i odmah sam zapalio veliku gomilu granju od grmlja. Stajao sam pored vatre izložen njenoj vrućini i vrućini podnevnog sunca i čekao. Čitav dan sam gledao jedro, nisam ništa jeo i pio i u glavi mi se počelo vrteti. Životinje su dolazile, gledale me u čudu, a zatim su odlazile. Još je bilo udaljeno kada je došla noć i progutala ga. Čitavu noć sam se mučio da održim vatru visokom i sjajnom, dok su se iz mraka sjajile oči životinja u čuvanju. Ujutro je jedro bilo bliže i ugledao sam prljavo, potezno jedro malog čamca koji je čudno plovio. Oči su mi bile umorne od bdenja, no gledao sam, ali nisam mogao verovati. U čamcu su bila dva čoveka: jedan za konopima, drugi za kormilom. Nisu držali kurs prema vetru nego su vijugali i otišli dalje.
Kada je dan postao svetliji, počeo sam im mahati poslednjom krpom s moje bluze, ali nisam primetio da su mirno sedili jedan naspram drugog. Došao sam do najniže tačke rta, gestikulirao i vikao. Nije bilo odgovora i čamac je održavao svoj kurs bez cilja, skrećući polako, vrlo polako prema zalivu. Odjednom je iz čamca izletela velika bela ptica, a da se nijedan od njih nije pomaknuo, niti je šta primietio. Kružila je okolo, a zatim preletela iznad moje glave s velikim, snažnim, raširenim krilima. Prestao sam vikati i seo na rt, oslanjajući se bradu na ruke i zurio. Čamac je vrlo polako pošao prema zapadu. Hteo sam zaplivati prema njemu, ali me je sprečio neki hladan, nejasan strah. Poslepodne je plima nasukala čamac i dovela ga na sto metara zapadno od ruševine ograđenog prostora. Ljudi u njemu su bili mrtvi. Bili su tako dugo mrtvi da su se raspali u komade kada sam nagnuo čamac na bok i izvukao ih. Jedan je imao kuštravu, crvenu kosu poput kapetana "Ipecacuanha", a njegova prljava, bela kapa ležala je na dnu čamca.
Dok sam stajao pokraj čamca, tri životinje su šuljajući se i njuškajući prema meni, izašle iz grmlja. Zgrabio me grč gađenja. Gurnuo sam mali čamac prema plaži i ukrcao se. Dve životinje su bile vukovi i približile su se drhćućim nosnicama i sjajnim očima. Treća je bila neopisivi užas mešavine medveda i bika. Kada sam video kako se približava tim nesretnim ostacima i čuo kako se reže jedni na druge s iskešenim zubima, moja odbojnost je zamenio divlji užas. Okrenuo sam im leda, potegnuo konopac i počeo veslati prema moru. Nisam imao snage pogledati iza sebe.
Zadržao sam se, međutim, između grebena i ostrva te noći, a sledeće jutro sam otišao do potoka i napunio vodom praznu bačvicu s čamca. Zatim sam, strpljivo koliko sam mogao, sakupio nešto voća i iz zasede, sa zadnja tri metka, ubio dva zeca. Zbog straha od životinjskog naroda čamac sam ostavio privezan na unutrašnjoj strani grebena.
USAMLJENIK
Navečer sam krenuo i isplovio uz lagan, stalan, ugodan vetar s jugozapada. Otok iza mene je postajao sve manji i manji, a tanka spirala dima sve tanja i tanja crta na toplom zalasku sunca. Ocean se izdigao oko mene, skrivajući taj niski mračni komad kopna pred mojim očima. Danje svetlo, sunčeva putujuća slava, oticala je s neba povlačeći se u stranu poput svetleće zavese. Konačno sam gledao u plavi ponor beskraja, kojeg sunce skriva, a na kojem je plovilo mnoštvo zvezda. More je bilo tiho, nebo je bilo tiho. Bio sam u noći okruženom tišinom.
Tako sam plovio tri dana, štedljivo sam jeo i pio i razmišljao o svemu što mi se dogodilo - bez prevelike želje da ponovo vidim ljude. Na sebi sam imao prljave dronjke, a kosa mi je bila crna masa. Nisam sumnjao da ću me smatrati ludakom kada me nađu.
Čudno je, ali nisam osećao želju za povratak među ljude. Jedino sam bio zadovoljan što sam napustio bezumnost životinjskog naroda. Treći dan me izvukao jedrenjak koji je bio na putu iz Apie u San Francisco. Ni kapetan ni njegov pomoćnik ne bi verovali mojoj priči nego bi prosudili da su mi usamljenost i opasnost pomutili um. Bojeći se da bi tako mislili i drugi, suzdržao sam se od pričanja o avanturi i obećao sam sebi da se neću prisećati ničega što mi se dogodilo od nestanka "Lady Vain" i vremena kada su me spasili - period od jedne godine.
Morao sam se ponašati krajnje oprezno da se spasim od sumnje da sam lud. Proganjala me uspomena na Zakon, na dva mrtva mornara, na zasedanju u mraku i na telu u trstici. Iako izgleda neprirodno, s povratkom među ljude, umesto povjerenja i simpatija koju sam očekivao, neobično se pojačala nesigurnost i strah koji sam doživeo za vreme boravka na ostrvu. Niko mi ne bi verovao jer sam ljudima bio neobičan jednako kao i životinjskom narodu. Možda sam poprimio nešto od prirodne divljine mojih drugova. Kaže se da je strah bolest, a ja mogu svedočiti da, od pre nekoliko godina do danas, osećam neprekidan strah - strah kakav može osećati polupripitomljeno lavlje mladunče.
Moji problemi su imali najneobičniji oblik. Nisam mogao sebe uveriti da ljudi i žene koje susrećem takođe nisu životinjski narod, napola pretvoreni u vanjsku sliku ljudskih duša i da će se početi preobraćati, odnosno da će početi pokazivati životinjske karakteristike. Poverio sam moj slučaj neobično sposobnom čoveku koji je poznavao Moreaua i izgledalo je da mi napola veruje. Bio je psihijatar i jako mi je pomogao, iako ne mogu očekivati da ću me užas tog ostrva ikada u celosti napustiti. Najčešće leži duboko u mojoj podsvesti kao udaljeni oblak, pamćenje i slabo nepoverenje, ali postoje trenuci kada se oblak raširi dok se ne zamrači čitavo nebo. Tada oko sebe vidim bića s otoka i obuzima me strah. Vidim lica, hrabra i sjajna, mračna i opasna, nepostojana, neiskrena, a niti jedno s mirnim autoritetom razumne duše. Osećam se kao da iz njih izviru životinje i da će se sada degradacija ostrvljana ponavljati u sve većem obujmu. Znam da je to samo iluzija, da su ti ljudi oko mene stvarni ljudi i žene ljudi i žene zauvek, savršeno razumna stvorenja, puna humanih želja i nežne brige, lišeni instinkta i sluge stvarnog Zakona i bića potpuno različita od životinjskog naroda. Povlačim se od njih, od njihovih radoznalih pogleda, ispitivanja i pomoći, a ne mogu se od njih udaljiti i ostati sam. Zbog toga živim blizu široke slobodne ravnice kamo mogu pobeći kada mi ta sena prekrije dušu. Tada je prazna ravnica, pod vetrovitim nebom, vrlo ugodno utočište.
Dok sam živeo u Londonu užas je bio gotovo nepodnošljiv. Nisam mogao pobeći od ljudi. Njihovi glasovi su se čuli kroz prozore, a zaključana su vrata bila loša zaštita. Izlazio sam na ulicu da se borim sa svojim priviđenjima, ali video sam žene koje su se šuljale i mijaukale za mnom. Skriveni, molećivi ljudi gledali su me ljubomorno. Umorni, bledi i snenih očiju radnici su kašljujući prolazili pored mene brzim koracima poput ranjenih jelena iz kojih lije krv. Stari ljudi, savijeni i tromi, prolazili su mrmljajući sami sa sobom, kao i nepažljive grupe čupavih, podrugljivih klinaca. Tada bih skrenuo u neku kapelu, no čak i tamo, tolika je bila moja smetenost, izgledalo je da propovednik mrmlja "velike misli" kao što je to radio čovek-majmun. Ili u nekoj biblioteci, gde su mi pažljiva lica iznad knjige izgledala kao strpljiva stvorenja koja čekaju na molitvu.
Posebno su mi ogavna bila bleda lica ljudi u vozovima i autobusima. Izgledali su, ne više kao stvorenja s ostrva, nego kao što bi izgledala njihova mrtva tela, tako da nisam usudio putovati ako nisam bio siguran da ću biti sam. Čak mi je izgledalo da nisam razumno stvorenje, nego samo životinja izmučena neobičnim poremećajem mozga koji je terao da luta kao ovca s vrtoglavicom. Takvo raspoloženje mi se ipak, hvala Bogu, sve ređe vraća. Povukao sam se iz zbrke gradova i mnoštva i provodim dane okružen mudrim knjigama - vedrim prozorima u našem životu osvetljene sjajnim ljudskim dušama. Retko vidim strance i imam sasvim malo domaćinstvo. Dane posvećujem čitanju i hemijskim eksperimentima, a mnoge vedre noći provodim u proučavanju astronomije. Postoji gore u sjajnim prostranstvima neba, iako ne znam kakav je ili zašto, osećaj beskrajnog mira i zaštite. Mislim da mora postojati u ogromnim i večnim prirodnim zakonima, a ne u dnevnim brigama, gresima i problemima čoveka, i da ono što je više od životinja u nama mora naći utehu i nadu. Nadam se, ili ne bih mogao živeti. I tako moja priča završava u nadi i osamljenosti.
KRAJ
NASTACI: Romani u nastavcima
Sadržaj poglavlja "Pojašnjenja Doktora Moreaua", u kojem se nalazi bit ideje priče, pojavio se u središnjem članku "Saturday Reviewa" u januaru 1895.godine. To je jedini prethodno objavljeni deo ove priče i bio je potpuno prerađen zbog prilagođavanja. ( izvor)
Нема коментара:
Постави коментар