Crna kuća i ono iza
26.
Crna kuća - kao Kuća na brdu Širli Džekson, kao grozota sa početka veka u Sietlu, poznata kao Rouz Red - nije normalna. Nije sasvim od ovog sveta. Teško ju je sagledati spolja - oči vas neprestano varaju - ali ako bi neko uspeo da bar na nekoliko sekundi zadrži pogled na njoj, video bi dvospratno zdanje sasvim normalne veličine. Boja jeste neobična - ta mrtvački crna spoljašnjost, gde su čak i prozori premazani crnom farbom - i deluje nekako zgrbljeno, vrebajuće, čime priziva nelagodne sumnje u svoju strukturalnu postojanost, ali kada bi neko mogao da je vidi ogoljenu od svetlaca svih onih drugih svetova, izgledala bi gotovo jednako obična kao Fredova i Džudina kuća... mada možda ne i tako dobro održavana.
Iznutra, međutim, stvari stoje drugačije.
Iznutra, Crna kuća je velika.
Crna kuća je, u stvari, gotovo beskrajna.
U svakom slučaju, nije mesto gde je bezopasno izgubiti se, mada se to ljudima povremeno dešava - skitnicama i ponekom nesrećnom odbeglom detetu - i posejana je tragovima njihovog prolaska - krpicama odeće, iz očajanja urezanim porukama na zidovima gigantskih soba čudnih dimenzija, ponegde gomilicom kostiju. Posetilac tu i tamo može da nađe čak i lobanju, sličnu onima koje je reka Hanover izbacila dvadesetih godina prošlog veka, u vreme haranja Frica Harmana.
Ne, to nije mesto gde biste poželeli da se izgubite.
Hajde da prođemo kroz sobe i niše i hodnike i zakutke, spokojni u izvesnosti da možemo da se vratimo u spoljni svet, u normalni, iskliznućem nedodirnuti svet kada god zaželimo (ali smo i pored toga nespokojni dok silazimo stepeništima kojima kao da nema kraja i prolazimo hodnicima koji se sužavaju u tačku u daljini). Usput čujemo večito prigušeno brujanje i treskanje nemogućih mašina. Čujemo idiotsko zviždanje neprestanog vetra, bilo napolju ili na spratovima iznad i ispod nas. Povremeno do nas dopre daleko, zavijajuće lajanje kojim se bez sumnje oglašava abalahov pakleni pas, onaj što je došao glave sirotom Mišu. Ili sardonično kreštanje gavrana, i tada znamo da je Gorg takođe ovde - negde.
Prolazimo kroz sobe-ruševine i sobe još nameštene bledom i trulom raskoši. Mnoge od njih sigurno su prostranije od kuće u kojoj se kriju. Konačno stižemo do skromnog salona sa vremešnom sofom od konjske dlake i foteljama od izbledelog crvenog somota. U vazduhu se oseća teški miris kuvanja. (Negde u blizini nalazi se kuhinja koju nipošto ne smemo da posetimo... ako želimo da ikada više prespavamo noć bez košmara.) Električne instalacije su ovde stare najmanje sedamdeset godina. Kako je to moguće, pitamo se, ako je Crna kuća sagrađena sedamdesetih godina? Odgovor je jednostavan: veliki deo Crne kuće - najveći deo Crne kuće - postoji mnogo duže. Zastori u ovoj sobi su teški i izbledeli. Da nije požutelih isečaka iz novina, trakom prilepljenih na ružne zelene tapete, ova odaja bi lako mogla da se nalazi u prizemlju hotela Nelzon. Ovo je mesto koje je istovremeno sablasno i banalno, odgovarajuće ogledalo mašte starog monstruma koji se ovde ukopao, koji leži, usnuo, na sofi od konjske dlake, sa grudima košulje zlokobno umrljanim crvenom bojom. Crna kuća nije njegova, iako on u svojoj patološkoj umišljenosti uobražava da jeste (a gospodin Manšan se nije baktao time da ga razuveri). Ova ovde soba, međutim, jeste.
Isečci oko njega govore nam sve što želimo da znamo o smrtonosnim interesovanjima Čarlsa 'Cakanog' Bernsajda.
JESTE, POJO SAM JE, PRIZNAJE FIŠ: New York Herald Tribune
DRUG BILIJA GAFNIJA TVRDI "BILIJA JE ODNEO SIVI ČOVEK, BAUK": New York World Telegram
UŽAS GREJS BAD SE NASTAVLJA: FIŠ PRIZNAJE ZLOČIN! Long Island Star
FIŠ PRIZNAJE DA JE "PRŽIO I JEO" W. M. GAFNIJA: New York American
FRIC HARMAN, TAKOZVANI "KASAPIN IZ HANOVERA", POGUBLJEN ZA UBISTVO 24 OSOBE: New York World
VUKODLAK TVRDI: "VODILA ME LJUBAV, A NE POŽUDA." HARMAN OTIŠAO U SMRT BEZ POKAJANJA: The Guardian
POSLEDNJE PISMO HANOVERSKOG LJUDOŽDERA: "NE MOŽETE DA ME UBIJETE, VEČNO ĆU DA BUDEM MEĐU VAMA": New York World
Vendel Grin bi bio oduševljen ovim materijalom, zar ne?
A toga ima još. Bože nam pomozi, ima još toliko toga. Čak je i Džefri Damer ovde, sa izjavom TREBALI SU MI ZOMBIJI.
Prilika na sofi počinje da se meškolji i stenje.
"Brobudi ze, Berni!" Umesto iz njegovih usta, reči kao da dolaze niotkuda... iako mu se usne pomeraju kao kod drugorazrednog trbuhozborca.
Berni stenje. Glava mu se okreće na levu stranu. "Ne... moram spavam. Sve... boli."
Glava se okreće desno u znak odbijanja i gospodin Manšan ponovo progovara. "Budize, oni zdižu. Moraž da bremezdiž dedžaga."
Glava se okreće na drugu stranu. U snu, Berni veruje da je gospodin Manšan i dalje samo u njegovoj glavi, bezopasan. Smetnuo je da u Crnoj kući stvari stoje drugačije. Lakomisleni Berni, ne zna da je gotovo istrošen! Gotovo, ali još ne sasvim.
"Ne mogu... pus'i me... boli stomak... slepac... jebeni slepac ranio me u stomak..."
Ali glava se ponovo okreće nazad i glas progovara iz vazduha pored Bernijevog levog uva. Berni se opire, nevoljan da se probudi i suoči sa punim, divljačkim naletom bola. Slepac ga je povredio mnogo teže nego što je u prvom trenutku, dok je još bio vruć, pomislio. Berni uporno ponavlja nametljivom glasu da je dečak na sigurnom tamo gde jeste, da ga nikada neće naći sve i ako uspeju da uđu u Crnu kuću, da će se izgubiti u neznanoj dubini soba i hodnika i lutati dok prvo ne polude a na kraju i pocrkaju. Gospodin Manšan, međutim, zna da se je među njima jedan koji se razlikuje od svih koji su zabasali na ovo mesto. Džek Sojer je već imao prilike da se suoči sa beskonačnim, i to ga čini opasnim. Dečak mora biti izveden kroz sporedni prolaz i u Krajnji Svet, u samu senku Din-taha, velike peći. Gospodin Manšan govori Berniju da će još imati prilike da se omrsi dečakom pre nego što ga preda abalahu, ali ne ovde. Suviše je opasno. Žalimo slučaj.
Berni nastavlja da se buni, ali mi znamo da je ovo bitka koju neće dobiti. Ustajali, smradom kuvanog mesa zasićeni vazduh u sobi već počinje da se kovitla, najavljujući dolazak vlasnika glasa. Prvo vidimo vir crnila, pa crvenu mrlju - maramu - a zatim i začetke nemoguće izduženog belog lica, na kome dominira jedno jedino, crno ajkulino oko. Ovo je pravi gospodin Manšan, stvorenje koje izvan Crne kuće i njenih začaranih odaja može da obitava samo u Bernijevoj glavi. Uskoro će sasvim biti ovde, i naterati Bernija da se razbudi (mučeći ga ako bude neophodno), i upotrebiti ga dok od njega još može biti koristi. Zato što gospodin Manšan ne može sam da premesti Taja iz njegove ćelije u Crnoj kući.
Ali kada se nađe u Krajnjem Svetu - Bernijevom Šeolu - stvari će se promeniti.
Berni konačno otvara oči. Njegove kvrgave šake, koje su prolile toliko krvi, sada posežu da opipaju vlagu sopstvene krvi koja natapa košulju. Gleda, vidi šta je tamo procvetalo, i ispušta vrisak užasa i kukavičluka. Ne čini mu se pravedno to što ga je sada, pošto je ubio toliko dece, smrtno ranio slep čovek; ne, to mu se čini strašno i nepravedno.
Po prvi put mu se javlja jedna krajnje neprijatna pomisao: šta ako cena koju će morati da plati za stvari koje je radio tokom svoje duge karijere bude još viša? Video je Krajnji Svet; video je Jeguljin Put, koji vijuga kroz njega do Din-taha. Spaljeni, gorući krajolik oko Jeguljinog Puta liči na pakao, a An-tak, Velika Kombinacija, svakako jeste sam pakao. Šta ako i njega čeka takvo mesto? Šta ako...
Stomak mu para užasan, parališući bol. Gospodin Manšan, koji se sada već gotovo sasvim materijalisao, pružio je maglovitu, poluprovidnu ruku i okrenuo je u rani koju je Henri naneo svojim skakavcem.
Berni pišti. Niz obraze matorog decoubice teku suze. "Nemoj! Boli!"
"Onda uradi gago gažeb."
"Ne mogu", cvili Berni. "Umirem. Pogledaj koliko je krvi! Misliš da mogu tek tako da izdržim ovo? Imam jebenih osamdeset i pet godina, bre!"
"Žalib zludžaj, Bern-Bern... ali dabo brego iba onig goji bogu da di izledže rane." Gospodin Manšan, kao i sama Crna kuća, izmiče pogledu. Treperi, zamućuje se i ponovo izoštrava. To zastrašujuće izduženo lice (koje zaklanja najveći deo njegovog tela, kao naduvena glava karikature iz novina) čas ima dva oka, čas samo jedno. Nekad se čini da mu iz razvučene lobanje izbijaju pramenovi narandžaste kose, a nekad da je ćelav kao Jul Briner. Postojane su samo crvene usne i šiljati zubi iza njih.
Berni posmatra svojeg saučesnika sa izvesnom dozom nade. Njegove ruke u međuvremenu nastavljaju da istražuju stomak, koji je sada tvrd i prekriven čvorovima, za koje pretpostavlja da su ugrušci. Kako je moguće da ga je neko tako gadno ozledio? Nije trebalo tako da bude! Nipošto nije trebalo tako da bude! Trebalo je da bude zaštićen! Trebalo je da...
"Do je zazvib boguđe", kaže gospodin Manšan, "da godine zbadnu za debe izdo gao ždo je Izuz Rizd izledžio biža."
"Biti ponovo mlad", kaže Berni, i ispušta dubok, hrapav uzdah. Dah mu zaudara na krv i trulež. "E, to bi bilo dobro."
"Narabno! Do je zazvib boguđe", kaže gospodin Manšan, klimajući groteskno nestalnim licem. "Abalag bože do da di da. Ali ja do ne bogu da di obeđam, Džarlze, bundevidze boja bala. Bogu da di obeđam zabo jedno."
Stvorenje u crnom večernjem odelu sa crvenom maramom zastrašujuće hitro priskače napred. Njegova dugoprsta šaka ponovo se zavlači u košulju Cakanog Bernsajda, ovaj put se steže u pesnicu, i proizvodi bol koji stari monstrum nije imao pojma da može da postoji... iako ga je toliko zadao nevinima.
Smrdljivo lice gospodina Manšana unosi se u Bernijevo. Oko gori. "Ozeđaž li do, Berni? Ozeđaž li, gugavna vređo govana? Ho ho, ha ha, naravno da ozeđaž! Zdego zab de za dzreba! Ago ze odba ne bogrenež, schweinhund, iba da di ig bodžubab iz dog grvavog dela, ho ho, ha ha, i obotab ogo žije! Ubređež zvezdan da ze daviž zobzdvenib dzreviba! Drig goji zam naudžio od zabog Vridza, Vridza Garbana, dog je bio jož blad i zelen! Žda gažež na do? Ođež li da ga dovedež, ili da ze udaviž?" "Dovešću ga!" vrišti Berni. "Dovešću ga, samo prestani, rastrgnućeš me!"
"Dovedi ga na zdanidzu. Na zdanidzu, Bern-Bern. Ovaj nije za lizidžnjage, za bacovzge rube - nije za Gobbi-na-dziju. Dajler neđe da drubga grvavib nodžidzaba; on đe za abalaga da radi ovib." Dugački prst sa brutalnim crnim noktom diže se do ogromnog čela i kucka ga iznad oka (Berni na trenutak vidi dva, a onda drugog ponovo nema). "Jazno?"
"Jasno! Jasno!" Utroba mu je u plamenu. A šaka u njegovoj košulji nastavlja da uvrće.
Jeziva pista Manšanovog lica visi ispred njega. "Na zdanidzu - gde zi doveo zve druge bozebne."
"RAZUMEM!"
Gospodin Manšan ga pušta. Stupa korak nazad. Srećom po Bernija, ponovo postaje nematerijalan, da se rastvara. Vidi požutele isečke, ali ne iza njega, već kroz njega. Oko, međutim, ostaje da visi u vazduhu, iznad blede mrlje marame.
"I bora da nozi gabu. Bozdaraj ze da nozi gabu."
Bernsajd svesrdno klima glavom. I dalje se pomalo oseća na 'Moj greh'. "Da, kapu. Kod mene je." "Bribazi, Berni. Zdar zi i ranjen. Dedžag je blad i odžajan. I brz. Ago di bobegne..."
Uprkos bolu, Berni se osmehuje. Jedno derište da pobegne od njega! Čak i ako je posebno! Kakva pomisao! "Ne brini", kaže. "Nego... ako budeš pričao sa njim... sa Abalah-dunom... reci mu da još nisam za bacanje. Ako učini da mi bude bolje, neće zažaliti. A ako me podmladi, dovešću mu hiljadu mladih. Hiljadu Rušitelja."
Nestajanje. Gospodin Manšan je sada samo sjaj, mlečna nijansa u vazduhu Bernijevog salona duboko u kući koju je ovaj napustio tek kada je shvatio da će mu zaista biti potreban neko da vodi brigu o njemu u godinama na zalasku.
"Dovedi bu zabo ovog, Bern-Bern. Dovedi bu zabo ovog, i biđež nagrađen."
Gospodin Manšan više nije tu. Berni ustaje i naginje se preko sofe od konjske dlake. Ta radnja mu pritiska stomak, i bol koji proizvodi tera ga da vrisne, ali ga ne zaustavlja. Poseže u tamu i iznosi odrpanu crnu kožnu vreću. Uzima je za kraj i napušta sobu, šepajući i držeći se za krvareći, otečeni trbuh.
A šta je sa Tajlerom Maršalom, koji je na svim ovim stranicama postojao kao nešto tek više od glasine? Koliko je teško bio ozleđen? Koliko je uplašen? Da li je uspeo da sačuva razum? Što se tiče njegovog fizičkog stanja, imao je potres mozga, ali od toga se već oporavlja. Ribar ga je osim toga samo malo gladio po mišici i butinama (jeziv dodir koji Tajlera navodi da pomisli na vešticu u 'Ivici i Marici'). U duši... da li bi vas potreslo kada biste čuli, dok gospodin Manšan goni Bernija dalje, da je Fredov i Džudin sin srećan?
Jeste. Srećan je. Zašto i ne bi bio? Nalazi se na Miler Parku.
Milvokijski Pivari su ove godine ućutkali sva zakerala, sve ptice zloslutnice koje su graktale da će do Četvrtog jula da se nađu u podrumu. U redu, još je relativno rano, ali Četvrti je došao i prošao a Pivari su se vratili na Miler deleći prvo mesto sa Sinsinatijem. I ozbiljno jure prvo, ponajviše zahvaljujući udaranju Ričija Seksona, koji je prešao u Milvoki iz Klivelndskih Indijanaca i koji je, kako bi to Džordž Redban živopisno iskazao, 'stvarno brao k'ompire.
Jure, dakle, prvo mesto, a Taj je na utakmici! DIVOTA! Ne samo da je na utakmici, već ima mesto u prvom redu. Odmah do njega sedi - pozamašan, oznojen, crvenog lica, sa kingslendskim u jednom ruci a drugom za svaki slučaj zavučenom ispod sedaljke - glavom Veličanstveni Džordž, dernjajući se koliko ga služe ona njegova nepoderiva pluća. Džeromi Bernic iz Pivara upravo je pozvan na prvu bazu u sred najžešće frke, i mada nije sporno da je bek Sinsinatija dobro prihvatio loptu i brzo je se otarasio, takođe nije sporno (bar ne u glavi Džordža Redbana) da je Bernic prošao! Diže se u suton, sa ćelavim temenom koje se presijava, znojavo, sa pivskom penom koja mu se sliva niz uzdignutu podlakticu, blistavih plavih očiju (jasno je da tim očima vidi dosta toga, a možda i sve), i Taj čeka na ono, svi čekaju na ono, i ono dolazi, avatar leta u oblasti Kuli, ono veličanstveno njakanje koje znači da je sve u redu, da je užas dobio šipak, i da je iskliznuće poništeno.
"DAJ, BRE, SUDAC, KOJI TI JE? KOOOOJI JEEEE, BREEEE, TEEEEBI MOOOOJ? I SLEPCU JE JASNO DA JE PROŠ'O!"
Publika na strani prve baze na taj poklič podivljava, ali niko više od otprilike četrnaestoro ljudi što sede iza panoa na kome piše MILER PARK POZDRAVLJA DŽORDŽA REDBANA I POBEDNIKE OVOGODIŠNJE NAGRADNE IGRE ZA NAVIJAČE PIVARA. Taj poskakuje u mestu, smejući se i mašući svojom kapom Pivara. Ono što stvar čini još carskijom jeste to što je ove godine zaboravio da konkuriše. Pretpostavlja da je njegov otac (ili majka) poslao kovertu... i izvučen je kao jedan od pobednika! Nije osvojio glavnu nagradu, da bude nosač palica Pivarima tokom cele turneje u Sinsinatiju, ali je ono što je osvojio (pored odličnog mesta zajedno sa ostalim dobitnicima), po njegovom mišljenju, još bolje. naravno, Riči Sekson nije Mark Megvajer - niko ne može da raspali po loptici kao Big Mek - ali Sekson ove godine igra bogovski za Pivare, bogovski, a Tajler Maršal je osvojio...
Neko ga drma za nogu.
Taj pokušava da se otrgne, nevoljan da izgubi ovaj san (ovo nenadmašno pribežište iz užasa koji ga je snašao), ali je ruka nepopustljiva. Trese. Cima i drma.
"Budze", reži glas, i san počinje da se zamračuje.
Džordž Redban se okreće Taju, i dečak postaje svedok čudesne stvari: oči koje su pre samo nekoliko sekundi bile tako svevideće i bistro plave sada su mutne i prekrivene mlečnom mrenom. Bokca ti, pa on je slep, razmišlja Taj. Džordž Redban je u stvari...
"Budze", režeći glas ponavlja. Sada je bliže. San samo što se nije ugasio.
Pre nego što dolazi do toga, Džordž mu se obraća. Glas je tih, nimalo nalik na uobičajenu komentatorovu galamu. "Pomoć je na putu", kaže. "Zato samo 'ladno, mačku mali. Samo..."
"BudZE, govno malo!"
Stisak na članku je drobeći, parališući. Sa jaukom protesta, Taj otvara oči. Tako se vraća u svet, i u našu priču.
Odmah se priseća gde je. Nalazi se u ćeliji sa crvenkasto-sivim rešetkama na sredini kamenom popločanog hodnika osvetljenog električnim sijalicama zaraslim u paučinu. U jednom uglu stoji posuda sa nekakvom kašom. U drugom je kofa u koju trebalo da piški (ili da se iskaki ako baš bude morao - do sada, hvala Bogu, nije). U ćeliji se nalazi još samo pocepana stara strunjača sa koje ga je Berni upravo svukao.
"U redu", kaže Berni. "Konačno si se probudio. To je dobro. Sad se diži. Na noge, seronjo. Nemam vremena da se jebavam sa tobom."
Tajler ustaje. Preplavljuje ga talas vrtoglavice, i mora da se pridrži rukom za glavu. Napipava sunđerasto, skoreno mesto. Dodir sa njom šalje mu munju bola sve do vilica, koje se stiskaju, ali istovremeno otklanja omamljenost. Baca pogled na šaku. Dlan mu je prekriven ljuspicama kraste i osušene krvi. Tu me je udario onom kamenčinom. Da je bilo jače, sad bih svirao harfu.
Ali i starac se u međuvremenu nekako povredio. Košulja mu je sva krvava; njegovo smežurano trolovsko lice je voštano i bledo. Iza njega, vrata ćelije stoje otvorena. Taj procenjuje razdaljinu do hodnika, nadajući se da to ne radi previše upadljivo. Ali Berni već dugo igra ovu igru. Već mu je bogoje baleno bogužalo da bobegne na grbabib nožidzaba, oho.
Poseže u vreću i vadi crnu spravu sa pištoljskom drškom i vrhom od nerđajućeg čelika.
"Znaš šta j' ovo, Tajlere?" pita.
"Tejzer22", kaže Taj. "Zar ne?"
Berni se kezi, pokazujući patrljke zuba. "Pametan dečko! Dečko koji gleda te-ve, kladio bi' se. Jeste, to je tejzer. Ali posebne vrste - može da obori kravu na trijes' metara. Jesi razumeo? Pokušaš li da utekneš, dečko, srušiću te k'o tonu cigala. Dolaz' 'vamo."
Taj izlazi iz ćelije. Ne zna kuda ovaj grozni starac namerava da ga odvede, ali oseća izvesno olakšanje zbog toga što više nije u ćeliji. Strunjača je bila najgora od svega. Zna, odnekud, da nije bio prvo dete koje je plačući zaspalo na njoj, sa bolom u srcu i glavi, niti deseto. Niti, verovatno, pedeseto.
"Okren' se levo."
Taj se okreće. Starac je sada iza njega. trenutak kasnije, oseća koščate prste kako ga hvataju za desni guz. Nije prvi kako to starac čini (svaki put kada se dogodi ponovo pomišlja na vešticu u 'Ivici i Marici', kako traži od izgubljene dečice da proture ručice iz kaveza), ali je dodir ovaj put drugačiji. Slabiji.
Crkni što pre, misli Taj, i ova misao - njena hladna pribranost - veoma podseća na Džudi. Crkni što pre, starče, da ne moram ja.
"Ovaj je moj", kaže starac... ali zvuči kao da je bez daha, i ne više sasvim siguran u sebe. "Pola ću da ispečem, a ostatak da ispržim. Sa slaninom."
"Ne verujem da ćete moći mnogo da pojedete", kaže Taj, iznenađen smirenošću svoga glasa. "Izgleda da vam je neko dobro provetrio trb..."
Čuje se pucketanje, praćeno strašnim, drhtavim osećajem pečenja u njegovom levom ramenu. Taj vrišti i posrće prema zidu preko puta vrata ćelije, pokušavajući da se prihvati za ranjeno mesto, trudeći se da ne zaplače, nastojeći da se prihvati za bar malo od onog divnog sna o gledanju utakmice u društvu Džordža Redbana i ostalih pobednika na konkursu za navijače Pivara. Zna da je ove godine zaista zaboravio da učestvuje, ali takve stvari u snovima nisu važne. To je ono što je najlepše u njima.
O, to stvarno opasno boli. Uprkos svim naporima - i nasleđu Džudi Maršal u njemu - suze počinju da teku.
"'Oš još jedan?" stenje starac. Zvuči bolesno i histerično, a čak i klinac kao Taj zna da je to opasna kombinacija. "'Oš još jedan, tek da te ne bije baksuz?"
"Ne", dahće Taj. "Nemojte više, molim vas."
"Onda polazi! I nemoj više da si laj'o!"
Taj počinje da hoda. Negde se čuje kako kaplje voda. Negde, jedva čujno, čuje kreštanje gavrana koje liči na smeh - verovatno onog istog koji ga je namamio, i pomišlja kako bi bilo dobro da pozajmi Ebijevu dvadesetdvojku i da mu raznese ono opako crno perje. Ali Džordž Redban mu je rekao da je pomoć na putu, a stvari koje čuješ u snu ponekad umeju da se ostvare. To mu je jednom prilikom rekla njegova majka, mnogo pre nego što je počela da brka lončiće.
Stižu do stepeništa koje beskrajno kruži naniže. Iz dubine dopiru miris sumpora i jara. Čuje nešto što liči na krike i jauke. Klopotanje mašinerije je glasnije. Čuju se i zlokobni krckavi zvuci koji bi mogli da budu od kaiša i lanaca.
Taj zastaje, uveren da će ga starac ponovo opržiti samo ako bude morao. Zato što bi Taj mogao da padne niz ovo dugačko spiralno stepenište. Mogao bi da udari ono mesto na glavi koje mu je starac već načeo kamenom, ili da slomi vrat, ili da se sunovrati preko ivice. A starac ga, bar za sada, želi živog. Taj ne zna zašto, ali zna da ga osećaj ne vara.
"Kuda idemo, gospodine?"
"Saznaćeš", kaže Berni svojim stegnutim, zadihanim glasom. "I ako misliš da ne smem da te šoknem dok si na stepenicama, prijatelju moj mali, grdno se varaš. Polazi sada."
Tajler Maršal polazi niz stepenice, i spušta se pokraj ogromnih galerija i balkona, u krug i naniže. Vazduh nekad zasmrdi na truo kupus. Nekad na dogorele sveće. Nekad na vlažnu trulež. Izbrojivši stotinu i pedeset stepenika, prestaje da broji. Butine mu sevaju. Iza njega, starac sopće, a dvaput se i spotiče, psujući i pridržavajući se za prastaru ogradu.
Padni, starče, navija Taj u glavi. Padni i crkni, padni i crkni.
Ali na kraju ipak stižu do dna. Stižu u kružnu odaju sa tavanicom od prljavog stakla. Iznad njih visi sivo nebo kao nekakva prljava vreća. Iz razbijenih posuda razlivaju se puzavice, pipajući gladnim pipcima preko poda od slomljenih narandžastih cigala. Ispred njih nalaze se otvorena dvokrilna vrata - Taj misli da ih takva vrata zovu francuska. Iza njih je trošni trem okružen drevnim stablima. Neka od njhi su palme. Druga - sa visećim, užastim lijanama - mogla bi da budu banjani. Ostala ne prepoznaje. Jedna stvar je sigurna: više nisu u Viskonsinu.
Na tremu stoji predmet koji vrlo dobro poznaje. Nešto što pripada njegovom svetu. Oči Tajlera Maršala ponovo se pune suzama na taj prizor, kao da je u nekoj potpunoj tuđini ugledao poznato lice.
"Stoj, majmunče." Starac zvuči kao da se guši. "Okreni se."
Poslušavši ga, raduje ga što vidi da se mrlja na starčevoj košulji još više proširila. Potočići krvi sada mu se pružaju sve do ramena, a pojas šljampavih starih farmerki postao je blatnjavo crn. Ali ruka koja drži tejzer i dalje je čvrsta kao kamen.
Bog te ubio, razmišlja Tajler. Bog te ubio i đavo te odneo.
Starac je spustio vreću na stočić. Na trenutak samo stoji, hvatajući vazduh. Zatim počinje da pretura po vreći (unutra muklo zvecka nešto metalno) i vadi meku smeđu kapu. Od one vrste koju momci poput Šona Konerija ponekad nose u filmovima. Starac mu je pruža.
"Stavi je. I ako probaš da me uhvatiš za ruku, šoknuću te."
Tajler stavlja kapu. Njegove prste, koji očekuju teksturu antilopa, iznenađuje nešto metalasto, gotovo kao aluminijumska folija. Oseća neprijatno zujanje u ruci, nešto kao blažu verziju strujnog udara iz tejzera. Molećivo gleda u starca. "Moram li?"
Berni diže tejzer i otkriva zube u nemom kezu.
Taj sa oklevanjem navlači kapu.
Zujanje mu sada ispunjava glavu. Na trenutak ne može da misli... a onda osećaj prolazi, ostavivši sa neobičnom slabošću u mišićima i sevanjem u slepoočnicama.
"Posebnim dečacima trebaju posebne igračke", kaže Berni, i to zvuči kao bozebne dedžage, bozebne igradžge. Kao i uvek, apsurdni akcent gospodina Manšana ostavio je traga, odebljao prizvuk južnog Čikaga koji je Henri prepoznao na snimku poziva na 911. "E, sada možemo napolje."
Zato što sa kapom nisam opasan, razmišlja Taj, ali se ta pomisao razbija i otplovljava dalje gotovo odmah čim se pojavila. Pokušava da se seti očevog imena, i ne uspeva. Pokušava da se seti imena onog đavolskog gavrana i ni to ne uspeva - zar nije bilo nešto kao Korgi? Ne, to je vrsta psa. Kapa ga ometa, shvata, što joj i jeste svrha.
Sada prolaze kroz otvorena vrata na trem. Vazduh je zasićen mirisima drveća i žbunja koje opkoljava zadnji deo Crne kuće, teškim i zagušljivim. Nekako mesnatim. Sivo nebo se čini dovoljno nisko da može da se dodirne. Taj oseća sumpor i nešto gorko i električno i sočno. Zvuk mašinerije je ovde napolju mnogo glasniji.
Stvar koju je Taj prepoznao i koja stoji na slomljenim ciglama jeste E-Z-Go, terensko vozilo za golf. Model 'Tajger Vuds'.
"Moj tata ih prodaje", kaže Taj. "Kod Golca, gde radi."
"A odakle misliš da je ovo, seronjo? Upadaj. Za volan."
Taj ga zapanjeno gleda. Njegove plave oči, verovatno zahvaljujući dejstvu kape, postale su zakrvavljene i poprilično zbunjene. "Premlad sam da vozim."
"O, snaći ćeš se. Beba bi mogla da vozi ovu bebicu. Sedaj za volan."
Taj postupa kao što mu je rečeno. U stvari, upravo je ovakva vozio na parkingu kod Golca, sa ocem koji je budno sedeo pored njega. Sada se ovaj grozni starac smešta na to isto mesto, stenjući i držeći se za probušeni trbuh. U drugoj ruci drži tejzer, sa čeličnim vrhom uperenim u Taja.
Kljjuč je u starteru. Taj ga okreće. Baterija ispod se sa škljocajem uključuje. Svetlo sa natpisom CHARGE na komandnoj ploči svetli, jarko zeleno. Sada treba samo da pritiska pedalu gasa. I da upravlja, naravno.
"Do sad je dobro", kaže starac. Sklanja desnu ruku sa stomaka i pokazuje okrvavljenim prstom. Taj vidi stazu od svetlijeg šljunka - nekada, pre nego što je zarasla u drveće i čestar, verovatno je bila prilazni put - koja se udaljava od kuće. "Kreći sad. Al' polako. Ubrzaš li, pržim te. Pokušaš li da nas sudariš sa nečim, slomiću ti ruku, pa ćeš da voziš jednom."
Taj daje gas. Vozilo sa trzajem kreće napred. Starac biva bačen napred, psuje i preteći maše tejzerom.
"Bilo bi lakše kada ne bih imao kapu", kaže Taj. "Molim vas, siguran sam, ako biste mi dopustili da..."
"Ne! Kapa ostaje! Teraj!"
Taj pažljivije pritiska pedalu. E-Z-Go prelazi preko trema, krckajući novim gumama krhotine cigala. Odskaču spuštajući se sa niskog stepenika i nastavljaju stazom. Teško lišće - vlažno je kao da je znojavo - češe se o Tajlerove mišice. Sa trzajem se izmiče. Vozilo se zanosi. Berni mu gura tejzer u rebra, režeći.
"Sledeći put ćeš da popiješ struju! Obećavam ti!"
Preko zaraslog šljunka puzi zmija, vijugajući, i Taj ispušta uplašen jauk kroz stisnute zube. Ne voli zmije, nije smeo da dodirne bezopasnu malu beloušku koju je gospođa Loučer donela u školu, a ova stvar je velika kao piton, sa rubinskim očima i očnjacima koji joj čeljusti drže večito iskežena.
"Samo vozi!" Tejzer mu se njiše pred licem. Od kape mu zuji u ušima. U glavi.
Staza skreće levo. Zalaze ispod nekakvog nadnesenog stabla sa krošnjom koja kao da se sastoji od pipaka. Vrhovi pipaka golicaju Tajeva ramena i naježeni, nakostrešeni potiljak.
Našššš dečkooo...
Čuje ovo u glavi uprkos kapi. Tiho, iz daljine, ali čuje.
Našššš deč-kooo...jessssteee... našššš...
Berni se kezi. "Čuješ ih, zar ne? Sviđaš im se. Kao i meni. Ovde smo svi prijatelji, znaš?" Kez se pretvara u grimasu. Ponovo se hvata za krvavi trbuh. "Prokleta slepa budala!" stenje.
Tada, odjednom, drveća više nema. Vozilo izbija na sumornu, suvu ledinu. Žbunje se proređuje i Taj vidi da napred potpuno ustupa mesto kamenjaru: pod neveselim sivim nebom dižu se i spuštaju brda. Gore lenjo kruži nekoliko ogromnih ptica. Čupavo stvorenje oborenih ramena teturavo prelazi preko uske staze i nestaje sa vidika pre nego što Taj uspeva da vidi šta je... mada nije naročito želeo ni da sazna. Bruj i tutnjava mašinerije postaju glasniji, potresajući tlo. Gruvanje maljeva za nabijanje; škrgutanje prastarih zupčanika; cvilež točkova. Tajler oseća kako mu volan podrhtava u rukama. Staza se ispred njih uliva u široki put od nabijene zemlje. Duž njegove suprotne strane pruža se zid od oblog belog kamenja.
"To što čuješ je elektrana Grimiznog Kralja", kaže Berni. Govori sa ponosom, ali ispod njega ima i poprilično straha. "Velika Kombinacija. Na njenim prenosnim kajišima umrlo je milion dece, a bezbroj njih ima tek da dođe, koliko ja znam. Ali to nije predviđeno za tebe, Tajlere. Ti ćeš možda još da imaš budućnost. Naravno, pošto ja uzmem svoj deo. O, da."
Njegova krvlju umrljana ruka poseže i miluje gornji deo Tajlerove stražnjice.
"Dobar agent ima pravo na deset odsto provizije. Čak i ovaj matori lešinar to zna."
Ruka se povlači. Dobro je. Taj je osećao da će da počne da vrišti, i zadržavao je taj zvuk samo tako što je zamišljao da sedi na Miler Parku, sa starim dobrim Džordžem Redbanom. Da sam se zaista prijavio na konkurs, razmišlja, ništa se od ovoga ne bi dogodilo.
Ali ne veruje zaista u to. Neke stvari su jednostavno pisane da se dogode. Pisane.
Nada se samo da ono što ovo užasno matoro stvorenje želi nije jedna od njih.
"Skreni levo", stenje Berni, i zavaljuje se u sedište. "Još tri milje. Otprilike." Okrenuvši volan u levo, Tajler shvata da trake izmaglice koje se dižu iz zemlje uopšte nisu magla, već trake dima.
"Šeol", kaže Berni, kao da mu čita misli. "A ovo je jedini put kroz njega - Jeguljin Put. Siđeš li s njega, naići ćeš na stvari koje će da te raskomadaju samo zato da čuju kako vrištiš. Prijatelj mi je rek'o 'de da te vodim, al' bi moglo da dođe do baledzge promene plana." Njegovo od bola iskrivljeno lice dobija naduren izraz. Taj smatra da tako izgleda naročito glupo. "Povredio me je. Čup'o mi creva. Ne verujem mu." I nastavlja jezivim detinjim pevuckanjem: "Karl Birston ne veruje gospodinu Manšanu! Ne više! Ne više!"
Taj ništa ne govori. Usredsređuje se na to da održava vozilo na sredini Jeguljinog Puta. Rizikuje da se osvrnem ali je kuća, u svojem efemernom obilju tropskog rastinja, već zaklonjena prvim erodiranim brdom.
"Dobiće svoje, al' prvo ću ja da uzmem ono što je moje. Čuješ li me, mali?" Pošto Taj ne odgovara, Berni preti tejzerom. "Čuješ li me, seronjo majmunski?"
"Da", kaže Taj. "Da, naravno." Što već jednom ne crkneš? Bože, ako te ima, što mu ne staviš prst na pokvareno srce i zaustaviš ga?
Berni ponovo progovara, ovaj put lukavim glasom. "Gled'o si onaj zid tamo preko, al' nisi dovoljno dobro gled'o. Bolje ždrakni još jednom."
Tajler gleda preko starca koji se srozao na sedištu. Na trenutak ne shvata... a onda mu postaje jasno. Krupno belo kamenje koje se pruža u beskraj duž Jeguljinog Puta uopšte nije kamenje. To su lobanje.
Kakvo je ovo mesto? Gospode, koliko mu nedostaje majka! Kako bi se vratio kući!
Ponovo rasplakan, sa glavom u kojoj je mutno i zuji ispod kape koja liči na štof ali nije, Taj vozi terensko vozilo za golf sve dublje i dublje u zemlje u peći. U Šeol.
Spas - ili pomoć bilo kakve vrste - se čini dalje nego ikada.
27.
U trenutku kada Džek i Dejl stupaju u klimatizovanu hladovinu, u Send Baru je samo troje ljudi. Nosonja i Dok sede za šankom, sa bezalkoholnim pićima ispred sebe - najpouzdaniji mogući znak da se sprema propast sveta, razmišlja Džek. Duboko pozadi u senkama (još malo dalje i našao bi se u primitivnoj kuhinji lokala), muva se Smrdljivi Sir. Dvojica motordžija šalju opasne vibracije, i Smrdljivi se drži na bezbednom odstojanju. Pod jedan, ovo je prvi put da vidi Nosonju i Doka bez Miša, Sonija o Kajzera Bila. Pod dva... o Bože, evo i onog detektiva iz Kalifornije i jebenog šefa policije.
Džuboks je u mraku i tih, ali je televizor uključen i Džek nije iznenađen što vidi da se u današnjem Filmskom matineu daje nešto u čemu igraju njegova majka i Vudi Strod. Pokušava da se seti imena filma, i trenutak kasnije mu dolazi: Dželatski ekspres.
"Bolje da se ne mešaš, Bea", govori Vudi - Lili u ovom filmu igra bostonsku naslednicu Beatris Lodž, koja dolazi na zapad i postaje odmetnica, uglavnom iz inata prema uskogrudom ocu. "Ovo bi moglo da bude bandino poslednje jahanje."
"Fino", kaže Lili. Glas joj je tvrd, oči još tvrđe. Film je bezvredan, ali je ona, kao i uvek, savršeno odigrala lik. Džek ne može da se malo ne osmehne.
"Šta je smešno?" pita ga Dejl. "To što je čitav svet poludeo?"
Na TV-u, Vudi Strod kaže: "Šta je tu fino? Čitav svet je poludeo."
Džek Sojer veoma tiho kaže: "Bar ćemo skupo da prodamo kožu. Neka nas dobro zapamte."
Na ekranu, Lila istim rečima odgovara Vudiju. Njih dvoje se spremaju da se ukrcaju na dželatski ekspres, i uskoro će da se kotrljaju glave - dobrih, rđavih i ružnih.
Dejl zapanjeno zuri u prijatelja.
"Znam većinu njenih replika", kaže Džek, gotovo kao da se izvinjava. "To je ipak bila moja majka."
Pre nego što Dejl uspeva da odgovori (pod pretpostavkom da ima šta da odgovori), Džek se pridružuje Nosonji i Doku za šankom. Gleda u sat na sat sa reklamom za Kingslendsko Svetlo pored televizora: 11:40. Uskoro će podne - ovakve stvari se ionako uvek dešavaju tačno u podne, zar ne?
"Džek", kaže Nosonja, i klima mu glavom. "Kako je, ortak?"
"I nije tako loše. Jeste li se opremili?"
Dok zadiže prsluk, i otkriva dršku revolvera. "Kolt, devetka. Noske ima isti ovakav. Valjana stvar, sa dozvolom i svim što treba." Gleda u Dejla. "Ideš i ti?"
"Ovo je moj grad", kaže Dejl, "a Ribar mi je upravo ubio ujaka. Nisam razumeo mnogo od toga što mi je Džek ispričao, ali ovo bar znam. A ako on kaže da postoje izgledi da spasimo Džudinog malog, valjalo bi da pokušamo." Baca pogledom prema Džeku. "Doneo sam ti službeni revolver. Jedan od onih 'ruger' automatika. Napolju je u kolima."
Džek odsutno klima glavom. Ne pozdaje se previše u pištolje, jer će se tamo preko gotovo sigurno pretvoriti u nešto drugo. U koplja, možda, ili džilite. Možda čak u praćke. Biće to Dželatski ekspres - poslednje jahanje Sojerove bande - ali ne veruje da će mnogo ličiti na ono iz ovog starog filma iz šezdesetih. Što ne znači da neće uzeti 'ruger'. Možda bude posla za njega na ovoj strani. Nikad se ne zna, zar ne?
"Uzjahujemo?" Nosonja pita Džeka. Oči su mu duboko utonule u duplje, pogled posednut. Džek pretpostavlja da se Noske nije naspavao. Gleda u sat na zidu i zaključuje - makar bilo iz čistog sujeverja - da ipak ne želi još da krene u Crnu kuću. Napustiće Send Bar kada se kazaljke na 'kingslendskom' satu poklope na dvanaest, ni pre ni posle. U veštičji sat Garija Kupera.
"Uskoro", odgovara. "Imaš li mapu, Nosonjo?"
"Imam, ali mi se čini da ti nije zaista potrebna, zar ne?"
"Može biti", priznaje Džek, "ali hoću potpuno da se osiguram."
Nosonja klima glavom. "Tu se slažemo. Posl'o sam žensku kod mame u Ajdaho. Posle onoga što se dogodilo sirotom Mišku, nisam morao mnogo da je nagovaram. Nikad je pre nisam slao od kuće, čoveče. Čak ni onomad kad smo se dokačili sa Paganima. Al' od ovog me 'vata gadna prpa." Načas okleva, pa otvara dušu. "Osećam da niko od nas neće da se vrati živ odande."
Džek spušta šaku na Nosonjinu mesnatu podlakticu. "Nije kasno da se povučeš. Neću ti zameriti zbog toga."
Nosonja razmišlja o ovome, pa odmahuje glavom. "Ejmi mi ponekad dolazi u snove, i pričamo. Kako da je pogledam u oči ako ne budem bio tamo zarad nje? Ne, čoveče, ostajem."
Džeka gleda u Doka.
"Ja sam uz Nosketa", kaže Dok. "Nekad jednostavno moraš da staneš na belegu. A posle onoga što se dogodilo Mišu..." Sleže ramenima. "Sam Bog zna da li smo zakačili istu stvar od njega. Ili dok smo se jebavali tamo oko kuće. Budućnost lako može da bude kratka, ovako ili onako."
"Kako se završilo ono sa Mišem?" pita Džek.
Dok se kratko smeje. "Baš kao što je rekao. Oko tri ujutru, starog Miška smo jednostavno isprali u slivnik. Bila je ostala samo pena i kosa." Mršti se kao da mu se buni želudac, i brže-bolje isprija kolu iz čaše.
"Ako ćemo nešto da radimo", otima se Dejlu, "hajde već jednom da počnemo."
Džek gleda u sat. Jedanaest i pedeset. "Još malo."
"Ne plašim se da umrem", iznenada se javlja Nosonja. "Ne plašim se čak ni onog đavolskog psa. Dokazali smo da ga je moguće povrediti ako ga dovoljno nafiluješ olovom. Plašim se samog jebenog mesta. Vazduh postane nekako gust. Boli te glava, a mišići onemoćaju." I dodaje, sa savršeno dobrim britanskim akcentom: "A to nipošto nije mamurluk, momče staro."
"Meni je najgori onaj osećaj u utrobi", kaže Dok. "To, i...." Ne dovršava. Nikada ne pominje Dejzi Temperli, devojku koju je ubio sa par pogrešnih poteza mastilom na receptu, ali je sada vidi jednako jasno kao one kobojagi-kauboje na ekranu televizora. Bila je plavokosa. Smeđih očiju. Ponekad bi je nasmejao (čak i kada je bila u bolovima), pevajući joj onu pesmu Vana Morisona, o devojci smeđih očiju.
"Idem zbog Miša", kaže. "Moram. Ali to mesto... potpuno je bolesno. Ti to ne znaš, čoveče. Možda misliš da razumeš, ali nije tako."
Razumem više nego što misliš", kaže Džek. Njegov je red da zastane, da promisli razloge. Da li se Nosonja i Dok sećaju reči koju je Miš izgovorio pre nego što je umro? Sećaju li se d'yambe? Trebalo bi, bili su tamo, videli su kako knjige klize sa police i lebde u vazduhu kada je izgovorio reč... ali je gotovo siguran, ako bi ih sada pitao, da bi ga upitno, ili čak bez razumevanja pogledali. Delom zato što se d'yamba teško pamti, isto kao tačan položaj staze koja vodi sa normalnog puta broj 35 u iskliznuće, do Crne kuće. Najviše, ipak, zato što je reč namenjena njemu, Džeku Sojeru, Filovom i Lilinom sinu. A on je vođa Sojerove bande zato što je drugačiji. Zato što je putovao, a putovanje širi vidike.
Koliko od ovoga treba da im kaže? Verovatno ništa. Ali potrebno je da veruju, a da bi se to dogodilo mora da izgovori Miševu reč. Zna, u srcu, da treba da bude oprezan kada je koristi - d'yamba je kao pištolj; možeš iz nje da pucaš samo dotle dok ne škljocne, prazna - i ne želi da je upotrebi ovde i sada, daleko od Crne kuće, ali će to ipak da učini. Zato što oni moraju da poveruju. Ako ne budu verovali, njihov hrabri pohod da izbave Taja verovatno će se završiti tako što će klečati u dvorištu ispred Crne kuće, krvareći iz nosa i očiju, povraćajući i pljujući zube u otrovni vazduh. Džek može da im kaže da najveći deo otrova potiče iz njihovih umova, ali reči su jeftine. Potrebno je da veruju.
Osim toga, tek je jedanaest i pedeset tri.
"Lesteru", zove.
Barmen je dotle stajao, zaboravljen, kod vrata kuhinje. Ne zato da bi prisluškivao - predaleko je za to - već zato što se trudio da ostane neprimećen. Sada mu se čini da se to ipak dogodilo. "Imaš li meda?" pita Džek.
"M-meda?"
"Jeste, meda, koji prave pčele, Lesteru. Ledomati prave led, a pčele prave med."
U Lesterovim očima pojavljuje se nešto nalik razumevanju. "A, to. Ima meda. Koristim ga kad pripremam 'kentakijska bekstva'. Takođe..."
"Donesi ga na šank", kaže mu Džek.
Dejl se nestrpljivo meškolji. "Ako je vreme tako dragoceno kao što tvrdiš, Džek..."
"Ovo je važno." Posmatra Lestera Muna kako spušta plastičnu bočicu na istiskivanje sa medom na šank i hvata sebe kako misli na Henrija. Kako bi Henri uživao u džepnom čudu koje se sprema da izvede! Ali za Henrija, naravno, ne bi ni bilo potrebno da izvodi takav trik. Ne bi bilo potrebno da troši dragocenu energiju magične reči. Zato što bi Henri odmah poverovao, isto kao što je verovao da je u stanju da odveze automobil od Trempeloa do Frenč Lendinga - ma do jebenog meseca, ako treba - samo ako bi neko smeo da mu pruži priliku i ključeve kola.
"Ja ću vam ga doneti", kaže Lester odvažno. "Ne bojim se."
"Samo ga odloži na kraj šanka", kaže mu Džek. "To će biti dovoljno."
Lester postupa kako mu je rečeno. Boca je u obliku medveda. Stoji tamo u u zraku svetlosti još malo pa podnevnog sunca. Na ekranu televizora je počela pucnjava. Džek je ignoriše. Ignoriše sve, usredsredivši um jednako usko i blistavo kao što je tačka svetlosti propuštene kroz uveličavajuće staklo. Na trenutak pušta da ta tesna žiža ostane prazna, a onda je ispunjava jednom jedinom reči:
(D'YAMBA)
Istog trenutka čuje duboko zujanje. Ovo se pojačava u brujanje. Nosonja, Dok i Dejl gledaju oko sebe. Na trenutak se ništa ne događa, a onda se sunčani dovratak osvetljava. Efekat je gotovo isti kao da je u Send Bar uplovio veoma mali kišni oblak -
Smrdljivi Sir kratko i pridavljeno ciči i uzmiče mašući rukama. "Ose!" viče. "To su ose! Spasavajte se!"
Ali to nisu ose. Dok i Lester Mun to možda ne uviđaju, ali su i Nosonja i Dejl Gilbertson momci sa sela. Prepoznaju pčele kada ih vide. Džek za to vreme gleda samo u roj. Po čelu mu je izbio znoj. Iz sve snage se koncentriše na ono što pčele treba da urade.
Roje se oko bočice meda, tako gusto da ova gotovo nestaje. Njihov bruj se pojačava, i bočica počinje da se diže, zibajući se kao minijaturni projektil sa sjebanim sistemom za navođenje. Onda, polako, počinje da se njiše na putanji prema Sojerovoj bandi. Bočica lebdi na jastuku pčela dvadesetak centimetara iznad bara.
Džek pruža šaku i otvara je. Bočica stiže do nje i spušta mu se na dlan. Džek sklapa prste. Pristajanje obavljeno.
Pčele mu se na trenutak roje oko glave, nastojeći zujanjem da nadjačaju Lili, koja viče: "Onog visokog ostavite meni! To je taj što je silovao Stelu!"
Roj se rasteže prema vratima, i nestaje.
Sat Kingslendskog Svetlog pokazuje 11:57.
"Sveta Marijo, majko Božja", šapuće Nosonja. Oči su mu ogromne, skoro iskaču iz duplji.
"Reklo bi se da si do sada krio svoju svetlost pod buretom", kaže Dejl. Glas mu podrhtava.
Sa kraja šanka dopire meki tresak. Lester 'Smrdljivi Sir' Mon se, po prvi put u životu, onesvestio.
"Sada možemo da pođemo", kaže Džek. "Nosonjo, ti i Dok ćete da vodite. Mi ćemo vas pratiti u Dejlovim kolima. Kada stignete do staze i znaka ZABRANJEN PROLAZ, ne skrećite na nju. Samo parkirajte mašine. Ostatak puta ćemo da pređemo kolima, ali ćemo prvo da nanesemo malo ovoga ispod nosa." Džek pokazuje bočicu na istiskivanje. To je plastična verzija Vinija Pua, malo zaprljana oko sredine, gde je Lester prihvata i steže. "Možda čak da uguramo malo i u nozdrve. Malo je lepljivo, ali je bolje od eksplozivnog povraćanja."
U Dejlovim očima pojavljuje se razumevanje i odobravanje. "Kao kad naneseš 'viks' ispod nosa na mestu ubistva", kaže.
Ovo nema nikakve sličnosti sa tim, ali Džek klima glavom. Zato što se radi o verovanju.
"Hoće li pomoći?" sumnjičavo pita Dok.
Da", odgovara Džek. "I dalje ćete osećati neugodnost, u to nema sumnje, ali će biti blaga. Potom ćemo da pređemo u... pa, na drugo mesto. Posle toga ništa više neće biti izvesno."
"Mislio sam da je klinac u kući", kaže Nosonja.
"Mislim da su ga premestili. A kuća... je zapravo neka vrsta crvotočine. Koja vodi u drugi..." Reč koja mu je na jeziku glasi svet, ali nekako ne veruje da se radi o svetu, ne u istom smislu kao Teritorije. "Drugde."
Na TV-u, Lili je upravo pogodio prvi od pet ili šest metaka. U ovom filmu gine, i Džek je kao dete mrzeo što se tako završava, ali je bar pala uzvraćajući vatru. Povlači nekoliko gadova sa sobom, uključujući onog visokog koji je silovao njenu prijateljicu, i to je dobro. Džek se nada da će imati priliku da učini isto. Najviše se, međutim, nada da će uspeti da vrati Tajlera Maršala majci i ocu.
Pored televizora, brojke na satu se menjaju sa 11:59 na 12:00.
"Hajdemo, momci", kaže Džek Sojer. "Sedlajte i uzjahujte."
Nosonja i Dok uzjahuju svoje gvozdene konje. Džek i Dejl polako idu prema kolima šefa policije, ali staju jer na parking Send Bara doleće 'ford eksplorer', klizajući se po šljunku i jureći prema njima, dižući petlov rep prašine u letnji vazduh.
"Oh Bože", mrmlja Dejl. Džek na osnovu premale kape za bezbol koja smešno čuči na vozačevoj glavi prepoznaje Freda Maršala. Ali ako Tajev otac veruje da će se priključiti spasilačkoj misiji, bolje da ponovo razmisli.
"Hvala Bogu da sam vas zatekao!" viče Fred dok maltene pada na glavu iz kamioneta. "Hvala Bogu!"
"Ko je sledeći?" pita Dejl blago. "Vendel Grin? Tom Kruz? Džordž Dabl-ju Buš, ruku pod ruku sa mis jebenog sveta?"
Džek ga jedva čuje. Fred s mukom diže dugačak zavežljaj sa poda kamioneta, i Džek smesta postaje radoznao. Stvar u tom zavežljaju mogla bi da bude puška, ali zbog nečega da veruje da je to. Najednom se oseća kao bočica meda koju nose pčele, više kao objekt nego kao subjekt. Polazi napred.
"'Ej, brate, 'ajdemo!" viče Nosonja. Ispod njega, 'harli' počinje da grmi. "'Ajde da..."
Nosonja tada ispušta jauk. Kao i Dok, koji se trza tako silovito da gotovo odbacuje motor, koji mu brunda između butina. Njih dvojica na trenutak izgledaju kao da igraju sa dugačkim umotanim predmetom koga im je Fred doneo, ili da se otimaju oko njega.
Samo Dejl Gilbertson - koji nije bio na Teritorijama, niti u blizini Crne kuće, i koji nije Tajev otac - ostaje pošteđen. Ali i on oseća kako mu se nešto diže u glavi, nešto kao unutrašnji poklič. Svet podrhtava. Odjednom se čini da se sastoji od više boja, više dimenzija.
"Šta je to bilo?" viče. "Dobro ili loše? Dobro ili loše? Šta se bre ovde događa?"
Na trenutak niko od njih ne odgovara. Suviše su ošamućeni da bi mogli.
Dok roj pčela nosi bočicu sa medom iznad šanka u drugom svetu, Berni naređuje Taju Maršalu da se okrene prema zidu, bogamu, neka se samo okrene prema zidu.
Nalaze se u prljavoj šupi. Treskanje mašinerije sada je mnogo bliže. Taj takođe čuje krike i promuklu viku i nešto što može da bude samo praskanje bičeva. Sasvim su se približili Velikoj Kombinaciji. Taj ju je video, džinovsku izukrštanu skalameriju od metala koja se diže u oblake iz zadimljene jame oko pola milje dalje na istok. Liči na ludačku predstavu o neboderu, goldbergovsku zbirku čunkova i kablova i pokretnih traka i platformi kojoj pogon daju teturave dece što pokreću trake i vuku velike poluge. Iz nje izbija crvenkasti, smrdljivi dim.
Dok je vozilo još išlo zemljanim putem, sa Tajem za volanom i Bernijem koji je iskrivljeno ležao na putničkom sedištu sa uperenim tejzerom, pokraj njih su dvaput prošle čete nakaznih zelenih ljudi. Crte lica bile su im izbrisane, koža oklopljena i krljuštava. Nosili su primitivne kožne tunike sa kojih su mestimično još visili pramenovi krzna. Većina je nosila koplja; nekoliko ih je imalo bičeve.
Nadzornici, rekao je Berni. Staraju se da se točkovi napretka okreću. Počeo je da se smeje, ali se smeh pretvorio u ječanje, a ječanje u oštar i pridavljen vrisak bola.
Samo tako, pomislio je Taj hladno. A onda je po prvi put upotrebio omiljenu psovku Ebija Vekslera: Crkni što pre, mamu ti jebem.
Otprilike dve milje od zadnjeg dvorišta Crne kuće, stigli su do ogromne drvene platforme koja se dizala levo od njih. Iz nje se dizalo nešto nalik na skelu. Od vrha te stvari pružala se, skoro do puta, dugačka prečka. Sa nje je visilo više iskrzanih konopaca, ljuljajući se na vrelom i sumpornom povetarcu. Ispod platforme, na mrtvom tlu koje nikada nije osetilo sunce, dizale su se gomile kostiju i vekovne bele prašine. Na jednom mestu bila je velika gomila cipela. Zašto bi zadržavali odeću, a ostavljali cipele bilo je pitanje na koje Taj verovatno ne bi uspeo da odgovori čak i da nije nosio kapu (bozebne igradžge za bozebne dedžage), ali mu je na pamet pala ni sa čim povezana fraza: lokalni običaj. Čini mu se da ga je njegov otac povremeno koristio, ali nije sasvim siguran. Više ne može jasno da prizove čak ni očevo lice.
Vešala su bila okružena vranama. Gurale su se i okretale da isprate zujavo napredovanje E-Z-Goa. Među njima nije bilo onog posebnog gavrana, onog sa imenom koje Taj više nije pamtio, ali je zato znao zašto su se okupile tu. Čekale su sveže meso koje će moći da kljucaju, eto zašto. Čekale su sveže mrtve oči da ih iskopaju i progutaju. Da ne pominjemo gole nožne prstiće mrtvaca bez obuće.
Iza gomile odbačene, istrulele obuće, isprekidana staza vodila je na sever, preko zadimljenog brda.
"Stanični Put", rekao je Berni. Činilo se da u tom trenutku govori više za sebe nego Taju, da se možda bliži delirijumu. Ali tejzer je i dalje bio uperen u Tajev vrat, i ni za trenutak se nije kolebao. "Tamo bi trebalo da odvedem posebnog dečaka." Odvedeb bozebnog dedžaga. "'De idu svi posebni. Gospodin Manšan je otiš'o da doveze jednošinac. Jednošinac do Krajnjeg Sveta. Nekada je bilo još dva. Patriša... i Blejn. Više ih nema. Poludeli. Izvršili samoubistvo."
Taj je vozio i ćutao, ali je bio ubeđen da je stari Bern-Bern taj koji je zapravo poludeo (još više, podsetio se). Znao je za vozove jednošince, pa se čak jednim i vozio u Diznijevom Svetu u Orlandu, ali da postoje jednošinci koji se zovu Blejn i Patriša? Blesavo.
Stanični Put je ostao iza njih. Ispred njih je rasla zarđalo crvena i siva Velika Kombinacija. Taj je video mrave kako mile na njenim okrutno nagnutim pokretnim trakama. Deca. Neka su sa drugih svetova, verovatno - svetova koji se graniče sa ovim - ali su mnoga sa njegovog. Deca čija su se lica neko vreme pojavljivala na poleđini tetrapaka sa mlekom, a onda zauvek nestajala. Još su se zadržavala u srcima svojih roditelja, naravno, ali su na kraju i tamo postajala prašnjava, pretvarajući se iz živih sećanja u stare fotografije. Deca za koju se veruje da su mrtva, da su ih sahranili u nekoj plitkoj jami perverznjaci koji su ih iskoristili i potom uklonili. A zapravo su ovde. Bar deo njih. Puno njih. Mučeći se da vuku poluge i okreću točkove i pokreću kaiše dok žutooki nadzornici zelene kože prašte bičevima.
Dok je gledao tamo, jedna od mravolikih tačkica stmoglavila se sa iskrivljene, parom omotane građevine. Učinilo mu se da čuje prigušeni krik. Ili je to bio uzvik olakšanja?
"Divan dan", rekao je Berni omamljeno. "Još više ću uživati u njemu kad budem nešto pojeo. Dobar zalogaj me uvek... uvek me obraduje." Njegove prastare oči proučavale su Taja, skupljajući se u uglovima od iznenadne topline. "Najbolje su bebeće guze, al' ni tvoja neće biti loša. Ajok, neće uopšte da bude loša. Rek'o je da te dovedem na stanicu, al' nisam siguran da će da mi dâ moj deo. Moju... proviziju. Možda jeste pošten... možda mi je još prijatelj... al' mislim da ću svoj deo za svaki slučaj ipak da uzmem unapred. Većina agenata odma' skine svojih deset odsto s vrha." Pružio je ruku i munuo Taja odmah ispod pojasa. Čak i kroz farmerke, dečak je osetio tvrdu, tupu ivicu starčevog nokta. "Mislim da ću ja svoj da skinem odozdo." Začuo se šištav, bolni smeh, i Taju nije bilo naročito krivo što vidi svetli mehur krvi kako se pojavljuje između starčevih ispucalih usana. "Odozdo, kapiraš?" Nokat je ponovo ubo Taja sa strane u bok.
"Kapiram", odgovorio je.