Alea: Philip K. Dick, Čovek u visokom dvorcu 13,14, 15

Denveru su našli šik, moderne radnje. Odeća je, mislila je Julijana, zapanjujuće skupa, ali Džo se izgleda nije brinuo zbog toga ili čak nije ni primećivao; prosto je plaćao ono što je izdvojio, i onda bi žurili dalje u sledeću radnju.

Ona glavni dobitak – posle mnogo isprobavanja haljina i mnogo otegnutog predomišljanja i odbijanja – pribavi pred kraj dana: svetloplavi italijanski originalni model sa kratkim, lepršavim rukavima i bezobrazno dubokim dekolteom. U jednom evropskom modnom časopisu bila je videla manekenku sa takvom haljinom; smatrana je najlepšim krojem godine, i koštala je Džoa gotovo dve stotine dolara.

Uz haljinu, bila su joj potrebna tri para cipela, više najlon čarapa, nekoliko šešira, i nova crna kožna tašna – ručni rad. I, otkri još i to da dekolte italijanske haljine zahteva nove prslučiće koji pokrivaju samo donji deo dojki. Gledajući se u velikom ogledalu u radnji, oseti se preterano razgolićena i pomalo nesigurna ako bi se sagla. Ali prodavačica ju je ubeđivala da novo poluprsluče čvrsto stoji na svom mestu uprkos tome što nema bratele.

Tek toliko da pokrije bradavicu, mislila je Julijana zagledajući se u samoći svoje sobe, i ni milimetar više. I prsluče je prilično koštalo; isto tako uvezeno, objasnila je prodavačica, i ručni rad. Prodavačica joj je pokazala i sportsku odeću, šorc i kupaće kostime, i haljinu za plažu od frotira; ali Džo se odjednom uznemiri. Zato odoše dalje.

Dok je Džo tovario pakete i kese u kola, ona reče:

„Zar ne misliš da ću strašno da izgledam?”

„Da”, odvrati on preokupiranim glasom. „Naročito ona plava haljina. Nju ćeš da obučeš kad budemo išli tamo, Abendsenu, razumeš?” Poslednju reč izgovori odsečno kao da naređuje: ton je iznenadi.

Nosim broj dvanaest ili četrnaest”, reče ona kad uđoše u sledeću radnju sa odećom. Prodavačica se ljupko nasmeši i odvede ih do stalkova sa haljinama. Šta joj je još potrebno? pitala se Julijana. Bolje da uzme što je više moguće dok može; očima obuhvati odjednom sve, bluze, suknje, pantalone, kapute. Da, kaput.

„Džo”, reče ona, „moram da imam dugačak kaput. Ali ne kaput od štofa.”

Složiše se oko jednog kaputa od sintetičkog vlakna iz Nemačke; bio je trajniji od prirodnog krzna, a manje skup. Ali ona je bila razočarana. Da bi se razvedrila poče da razgleda nakit. Ali to je bila žalosna starudija, bez mašte i originalnosti.

„Moram da uzmem neki nakit”, objasni ona Džou. „Makar minđuše. Ili broš – za plavu haljinu.” Povede ga trotoarom do jedne juvelirske radnje. „A tvoje odelo”, seti se, sa osećanjem krivice. „Moramo da pazarimo i za tebe.”

Dok je ona tražila nakit, Džo se zadrža u berbernici da se podšiša. Kada se pojavio kroz pola časa, bila je zapanjena; ne samo da je kosu skratio što je više mogao, nego ju je i ofarbao. Jedva da bi ga prepoznala; sada je bio plav. Dobri bože, mislila je, buljeći u njega. Zašto?

Slegnuvši ramenima, Džo reče: „Dosadilo mi da budem makarondžija.” To je bilo sve što je hteo da kaže; odbi da o tome razgovara kada uđoše u radnju sa odećom za muškarce i počeše da kupuju za njega.

Kupili su mu lepo skrojeno odelo od jednog od Diponovih novih sintetičkih materijala, Dakrona. I nove čarape, veš, i par mondiš šimi cipela. Šta sada? – mislila je Julijana. Košulje. I kravate. Ona i prodavac odabraše dve bele košulje sa francuskim manžetnama, nekoliko francuskih kravata, i par srebrnih dugmadi za manžetne. Bilo je potrebno samo četrdeset minuta da se pokupuje sve za njega; iznenadilo ju je koliko je to lako u poređenju sa njenom kupovinom.

Odelo, mislila je, treba da mu se prepravi. Ali Džo se opet uzvrpolji, platio je račun novčanicama Rajhsbanke. Znam ja još nešto, zaključi Julijana. Nova lisnica. Tako ona i prodavac izdvojiše za njega jednu lisnicu od crne krokodilske kože, i tačka. Izađoše iz radnje i vratiše se do kola. Bilo je pola pet, i kupovina je – bar što se tiče Džoa – bila završena.

„Nećeš da ti se malo suzi u struku?” zapita ona Džoa kada se on uključi u saobraćaj u centru Denvera. „Na tvom odelu…”

„Ne”, trže je njegov glas, odsečan i bezličan.

„Šta nije u redu? Jesam li i suviše mnogo kupila?” Znam da je to, reče sama sebi, potrošila sam preko svake mere. „Mogla bih da vratim neke suknje.”

„Hajde da večeramo”, reče on.

„Oh, Bože”, uzviknu ona. „Znam šta nisam uzela. Spavaćice.”

On se zagleda u nju krvoločnim pogledom.

„Zar ne želiš da uzmem neku lepu novu pidžamu?” zapita ona. „Pa da budem sva sveža i…”

„Ne.” Odmahnu glavom. „Pusti to. Traži gde da jedemo.”

Julijana reče čvrstim glasom: „Najpre ćemo otići da se prijavimo u hotelu. Da možemo da se presvučemo. Pa ćemo onda da jedemo.” I bolje da to bude stvarno fini hotel, inače otpada sve. Čak i ovako kasno. A u hotelu ćemo ih pitati gde se u Denveru najbolje jede. I za neki dobar bar gde možemo da vidimo predstavu kakvu vidiš jednom u životu, ne neki lokalni talenat već neka krupna imena iz Evrope, kao Elinor Perez ili Vili Bek. Znam da takve velike zvezde dolaze u Denver, jer sam videla reklame. I neću ni za šta manje ni da čujem.

Dok su tražili neki dobar hotel, Julijana je pogledavala čoveka kraj sebe. Sa kratkom i plavom kosom, i u novom odelu, ne liči na onu istu osobu, mislila je. Da li ga više volim ovako? Teško je bilo reći. A ja, kad budem doterala kosu – bićemo dve sasvim druge osobe. Stvorene ni iz čega, ili bolje reći, novcem. Ali ja samo moram da uredim kosu, reče za sebe.

Nađoše jedan veliki impozantan hotel u poslovnom centru Denvera sa uniformisanim vratarom koji se postara da im se parkiraju kola. To je ona želela. I hotelski dečko – zapravo odrastao čovek ali u tamnocrvenoj uniformi – brzo dođe i ponese sve njihove pakete i prtljag, ne ostavivši im ništa drugo da rade nego da se popnu širokim zastrtim stepenicama, ispod nadstrešnice, prođu kroz vrata od stakla i mahagonija i uđu u hol.

Radnjice sa obe strane hola, cvećarnice, pokloni, slatkiši, mesto za telegrafisanje, za rezervaciju avionskih karata, muvanje gostiju oko deska i liftova, ogromne biljke u saksijama, a pod nogama zastirač, debeo i mek… osećala je miris hotela, mnoštva ljudi, meteža. Neonski natpisi su označavali u kom su pravcu hotelski restoran, salon za koktele, snek-bar. Jedva da je sve to mogla da zapazi dok su prelazili hol i najzad stigli do pulta za rezervacije.

Bila je tu čak i knjižara.

Dok se Džo potpisivao u knjigu, ona se izvini i požuri u knjižaru da vidi da li imaju Skakavca. Jeste, bio je tu, u stvari čitava sjajna hrpa primeraka, sa karticom na kojoj je pisalo kako je knjiga popularna i značajna, i naravno, da je verboter[56] u regionima pod nemačkom upravom. Usluži je nasmešena sredovečna žena veoma bakinskog držanja; knjiga je koštala gotovo četiri dolara, što je Julijani izgledalo mnogo, ali je plati novčanicom Rajhsbanke iz svoje nove tašne i onda odskakuta nazad da se pridruži Džou.

Idući napred sa prtljagom, momak ih odvede do lifta, pa zatim gore na drugi sprat – tih i topao i zastrt ćilimom do njihove uzvišeno lepe sobe od koje je zastajao dah. Momak im otključa vrata, unese sve unutra, namesti prozor i svetla; Džo mu dade napojnicu i on ode zatvorivši vrata za sobom.

Sve se odvijalo tačno onako kako je ona želela. „Koliko ćemo ostati u Denveru?” zapita ona Džoa, koji je započeo da otvara pakete na krevetu. „Pre nego što produžimo za Čejn?”

On ne odgovori; bio se udubio u sadržaj svog kofera.

„Jedan ili dva dana?” zapita ona skidajući svoj novi kaput. „Šta misliš, da li bismo mogli da ostanemo tri?”

Podigavši glavu, Džo odgovori: „Idemo dalje večeras.”

Najpre nije shvatila; a kada je shvatila nije mogla da mu veruje. Blenula je u njega, a on je blenuo u nju sa mračnim, gotovo ujedajućim izrazom, dok mu je lice bilo stisnuto od ogromne napetosti, veće nego što je videla kod ijednog čoveka u svom životu. Nije se pokrenuo; izgledao je kao paralisan, sa rukama punim odeće iz kofera; presavijenog tela.

„Pošto jedemo”, dodade.

Ništa nije mogla da smisli da kaže.

„Zato obuci tu plavu haljinu koja je toliko mnogo koštala”, reče on. „Onu koju voliš; onu stvarno dobru – razumeš?” Onda poče da otkopčava košulju. „Ja ću da se obrijem i dobro se istuširam vrućom vodom.” Glas mu je zvučao mehanički, kao da govori sa nekog mesta miljama odatle, preko nekakvog uređaja; okrenu se i pođe ka kupatilu krutim, cimavim korakom.

Ona sa mukom uspeo da izusti: „Večeras je i suviše kasno.”

„Nije. Završićemo sa večerom negde oko pola šest, šest najkasnije. Do Čejna možemo stići za dva, dva i po sata. To je tek pola devet. Recimo, najkasnije devet. Možemo odavde da telefoniramo, da kažemo Abendsenu da dolazimo; da objasnimo situaciju. To će da napravi utisak, međugradski razgovor. Recimo ovo – idemo avionom za Zapadnu obalu; u Denveru smo samo večeras. Ali toliko nas je oduševila njegova knjiga da ćemo voziti do Čejna i nazad, da bismo samo imali priliku da…”

Ona upade: „Zašto?”

Suze joj navreše na oči, i ona oseti kako stiska pesnice sa palčevima unutra kao što je činila kao dete; oseti da joj podrhtava brada, i kada progovori, glas joj se jedva čuo. „Ne želim da idem da ga posetim večeras; ja ne idem. Uopšte ne želim, čak ni sutra. Želim samo da obiđem mesto ovde. Kao što si mi obećao.” I dok je govorila, ponovo se pojavi strah i leže joj na grudi; onaj čudni slepi strah koji jedva da je popuštao, čak i u najveselijim trenucima sa njim. Strah izbi na površinu i uze je pod svoje; osećala je kako joj titra na licu i otkriva se, tako da je on mogao lako da ga primeti.

Džo reče: „Šibnućemo se tamo, pa onda posle kada se vratimo – onda ćemo ovde da obilazimo.” Govorio je razumno, a ipak i dalje sa ukočenim mrtvilom kao da recituje.

„Ne”, reče ona.

„Obuci tu plavu haljinu.” Preturao je po paketima sve dok ne nađe haljinu u najvećoj kutiji. Pažljivo skloni uzicu, izvadi haljinu, položi je na krevet preciznim pokretima; nije se žurio. „Okej? Bićeš bomba. Slušaj, kupićemo bocu skupog viskija da ponesemo. Onaj vat 69.”

Frenk, pomisli ona. Pomozi mi. Zapala sam u nešto što ne shvatam.

„To je mnogo dalje”, odgovori ona, „nego što misliš. Pogledala sam na mapi. Biće zaista kasno kad stignemo tamo, nešto oko jedanaest, ili posle ponoći.”

On reče: „Obuci haljinu ili ću te ubiti.”

Zatvorivši oči, ona poče da se kikoće. Moja obuka, pomisli. Na kraju krajeva, bilo je istina; sad ćemo da vidimo. Može li on da me ubije, ili ja da mu prištinem jedan nerv u leđima i obogaljim ga za ceo život? Ali on se borio sa onim britanskim komandosima; on je to već prošao, pre mnogo godina.

„Znam da možda možeš da me baciš na pod”, reče Džo. „A možda i ne možeš.”

„Ne da te bacim”, reče ona. „Nego da te trajno unakazim. Stvarno mogu. Živela sam na Zapadnoj Obali. Japovi su me naučili, tamo u Sijetlu. Idi ti dalje za Čejn ako želiš, a mene ostavi ovde. Ne pokušavaj da me prisiliš. Ja te se bojim i pokušaću.” Glas joj se prekide. „Pokušaću da te sredim ako nasrneš na mene.”

„Ma hajde – obuci tu prokletu haljinu! Šta je sada? Mora da si šašava kad govoriš tako o ubijanju i unakazivanju samo zato što želim da skokneš u kola posle večere i provozaš se autoputom sa mnom i vidiš tog tipa čija knjiga ti…”

Na vratima se začu kucanje.

Džo se prišunja do vrata i otvori ih. Jedan uniformisan momak na hodniku reče: „Zvali ste, gospodine.”

„Ah, da”, reče Džo prilazeći krevetu; pokupi nove bele košulje koje je kupio i odnese ih do momka. „Možete li da ih vratite za pola sata?”

„Samo da se ispeglaju presavijena mesta”, reče momak razgledajući košulje. „Bez čišćenja. Da, siguran sam da mogu da stignu, gospodine.”

Dok je Džo zatvarao vrata, Julijana reče: „Kako si znao da nova bela košulja ne može da se nosi dok se ne ispegla?”

On ne reče ništa; sleže ramenima.

„Ja sam zaboravila”, reče Julijana. „A žena treba da zna… kada ih izvadiš iz celofana sve su zgužvane.”

„Kada sam bio mlađi oblačio sam se i dosta izlazio.”

„Kako si znao da hotel ima rum servis? Ja to nisam znala. Jesi li zaista odsekao i ofarbao kosu? Mislim da ti je kosa uvek bila plava, i da si nosio periku. Zar nije?”

On opet sleže ramenima.

„Ti mora da si iz S.B.”, reče ona. „Prerušen u makarondžiju, vozača kamiona. Nikad se nisi borio u Severnoj Africi, je li tako? Znam da jeste. Mislim da sam prilično glupava.” Osećala se sasušena, uvela.

Poćutavši, Džo reče: „Sigurno da sam se borio u Severnoj Africi. Možda ne u Pardijevoj artiljerijskoj bateriji. Sa Brandenburžanima.” Dodade: „Vermaht komando. Infiltrirao se u britanski štab. Ne vidim kakva je tu razlika; imali smo dosta akcije. I bio sam u Kairu; zaradio sam medalju i pohvalu za držanje na bojnom polju. Kaplar.”

„Je li ono penkalo oružje?”

On ne odgovori.

„Bomba”, shvati ona odjednom, izgovorivši naglas: „Bomba zamka, koja ima žicu tako da eksplodira kada je neko dotakne.”

„Ne”, reče on. „To što si videla su odašiljač i prijemnik od dva vata. Tako da mogu da budem u radio-vezi. U slučaju promene plana, s obzirom na razvoj političke situacije u Berlinu iz dana u dan.”

„Proveriš kod njih neposredno pre nego što učiniš. Da budeš siguran.”

On klimnu glavom.

„Ti nisi Italijan; Nemac si.”

„Švajcarac.”

Ona reče: „Moj muž je Jevrejin.”

„Baš me briga šta ti je muž. Sve što želim to je da obučeš tu haljinu i doteraš se da možemo da idemo na večeru. Uredi nekako kosu; kad bi mogla da odeš do frizera! Možda je hotelski salon još otvoren. To bi mogla da uradiš dok ja čekam košulje i istuširam se.”

„Kako ćeš ga ubiti?”

Džo reče: „Molim te obuci novu haljinu, Julijana. Ja ću da telefoniram dole da pitam za frizera.” Priđe sobnom telefonu.

„Zašto sam ti ja potrebna?”

Okrećući brojeve, Džo reče: „Imamo obaveštenje o Abendsenu i izgleda da ga privlači izvestan tip crnomanjaste, pohotljive devojke. Specifičan srednjoistočni ili mediteranski tip.”

Dok je on razgovarao sa hotelskim osobljem, Julijana ode do kreveta i leže. Zatvori oči i stavi ruku preko lica.

„Imaju frizerku”, reče Džo pošto je obesio slušalicu. „I može odmah da te primi. Idi dole u salon; u mezaninu je.”

Nešto joj je pružao; otvorivši oči vide još novčanica Rajhsbanke. „Da joj platiš.”

Ona reče: „Pusti me da ležim ovde. Hoćeš li, molim te?”

Posmatrao ju je sa izgledom jake radoznalosti i zabrinutosti.

„Sijetl je kao što bi bio San Francisko”, reče ona, „da nije bilo velikog požara. Sa pravim starim drvenim zgradama i ponekom od cigle, i brdovit kao i S.F. Tamo je bilo Japova još mnogo pre rata. Imaju celu poslovnu četvrt i kuće, radnje i sve, vrlo staro. To je luka. Taj mali stari Jap koji me je učio – otišla sam tamo sa jednim momkom iz Trgovačke mornarice, i dok sam bila tamo počela sam da uzimam te časove. Minoru Ičojasu; nosio je prsluk i kravatu. Bio je okrugao kao jo-jo. Poučavao je na spratu u jednoj japovskoj poslovnoj zgradi; imao je onaj staromodan natpis sa zlatnim slovima na vratima, i čekaonicu kao kod zubara. Sa National Geographics.”

Sagnuvši se preko nje, Džo je uhvati za ruku i podiže u sedeći položaj; pridrža je i podupre. „Šta je? Ponašaš se kao da si bolesna.” Zagledao joj je u lice, pretražujući joj crte.

„Umirem”, reče ona.

„To je samo jedan napad zabrinutosti. Zar ih nemaš sve vreme? Mogu da ti donesem neki sedativ iz hotelske apoteke. Šta kažeš na fenobarbiton? A nismo ni jeli još od jutros u deset. Biće ti dobro. Kada stignemo do Abendsenove kuće, ti ne moraš ništa da činiš, samo da stojiš sa mnom; ja ću da razgovaram. Samo se smeši i budi prijatna sa mnom i sa njim; ostani sa njim i vodi razgovor, tako da on ostane sa nama i ne ode. Kada te bude video u toj italijanskoj haljini sa velikim izrezom siguran sam da će nas pustiti unutra. I ja bih te pustio kada bih bio na njegovom mestu.”

„Pusti me u kupatilo”, reče ona. „Muka mi je. Molim te.”

Ote se od njega. „Pripada mi muka – pusti me.”

On je pusti, i ona se uputi preko sobe u kupatilo; zatvori vrata iza sebe.

Mogu ja to da učinim, pomisli. Kvrcnu prekidačem; zaseni je svetlost. Ona zažmiri. Mogu da ga nađem. U ormančiću za lekove, paketić nožića za brijanje sapun, zubna pasta. Ona otvori nov paketić nožića za brijanje. Sa jednom oštricom, da. Odmota nov gladak plavo-crni nožić za brijanje.

Iz tuša poteče voda. Ona uđe pod tuš – blagi Bože; bila je obučena. Propast. Haljina joj se obesi. Sa kose je curila voda. Prestrašena, spotače se, skoro pade, pokušavajući da napipa izlaz. Voda joj je prskala iz čarapa… poče da plače.

Džo je nađe kako stoji kroj šolje. Bila je skinula svoju mokru uništenu haljinu; stajala je gola, podupirući se jednom rukom, naslonjena i opuštena. „Isuse Hriste”, reče mu kada shvati da je on tu. „Ne znam šta da radim. Kostim od žerseja mi je uništen. Od vune je.” Pokaza rukom; on se okrete i vide hrpu raskvašene odeće.

Veoma spokojno – ali lice mu je bilo potreseno – on reče: „Pa, to ionako nisi htela da nosiš.” Obrisa je mekim belim hotelskim peškirom, odvede je iz kupatila natrag u toplu glavnu sobu zastrtu ćilimom. „Obuci veš – stavi nešto na sebe. Reći ću da frizerka dođe ovamo; mora, i tačka.” Opet podiže slušalicu i okrenu broj.

„Kakve pilule si mi nabavio?” zapita ga ona kada je završio sa telefoniranjem.

„Zaboravio sam. Zvaću dole apoteku. Ne, čekaj; imam ja nešto.Nembutal, ili tako neki đavo.” Požuri do kofera i poče da pretura po njemu.

Kada joj pruži dve žute kapsule, ona reče: „Hoće li me uništiti?” – i nespretno ih primi.

„Šta?” zapita on sa zgrčenim licem.

Da mi istruli stomak, pomisli ona. Isuši prepone. „Mislim”, reče oprezno, „da mi ne oslabi koncentraciju?”

„Ne – to je neki proizvod A. gospodin Hemie koji dobijamo tamo u zemlji. Ja ih uzimam kad ne mogu da zaspim. Doneću ti čašu vode.” I otrča.

Nožić, mislila je. Progutala sam ga; sada mi seče slabine zauvek. Kazna. Udata za Jevrejina, a spanđala se sa gestapovskim ubicom. Oseti kako joj na oči naviru suze, vrele. Za sve što sam počinila. Propala sam. „Hajdemo”, reče, podižući se na noge. „Frizerka.”

„Ti nisi obučena!” Povede je, namesti je da sedne, pokuša da joj navuče gaćice, bez uspeha. „Moram da ti sredim kosu”, reče očajničkim glasom. „Gde je ta Hur, ta žena?”

Ona uze da govori, polako i sa mukom: „Kosa pravi kosu koja sklanja rosu. Kriri, kožu o kuku ne kačiti. Kuka od boga. Šnjur, dur Hur.” Pilule razjedaju. Verovatno terpentinska kiselina. Svi su se sakupili, i odredili najkorozivniji rastvor da me zauvek izjede.

Buljeći odozgo u nju, Džo preblede. Mora da me čita, pomisli ona. Čita mi mozak svojom mašinom, mada ja ne mogu da je nađem.

„Te pilule”, reče ona, „zbunjuju i stvaraju pometnju.”

On reče: „Nisi ih uzela.” Pokaza na njenu stisnutu pesnicu; ona otkri da ih još uvek drži u ruci. „Ti si duševno bolesna”, reče on. Postao je težak, trom, kao neka nepokretna masa. „Jako si bolesna. Ne možemo ići.”

„Neću lekara”, reče ona. „Biće mi dobro.” Pokuša da se osmehne; posmatrala je njegovo lice da vidi da li je uspela. Odraz iz njegovog mozga, uhvatio mi misli u raspadanju.

„Ne mogu te voditi Abendsenovima”, reče on. „Ne sada, nikako. Sutra.Možda će ti biti bolje. Pokušaćemo sutra. Moramo.”

„Mogu li opet u kupatilo?”

On klimnu glavom, napregnutog lica, jedva ju je čuo. Zato se ona vrati u kupatilo; opet zatvori vrata. U ormančiću još jedan nožić koji uze u desnu šaku. Opet izađe.

„Baj-baj”, reče.

Dok je otvarala vrata od hodnika on uzviknu i divlje je zgrabi.

Zviz. „Strašno je”, reče ona. „Oni siluju. Treba da znam.” Spremna sam za otimača tašni; razne noćne skitnice, sa njima sigurno mogu da iziđem na kraj. Gde se ovaj izgubio? Da ga pljesnem po vratu, malo zaigram. „Pusti me da prođem”, reče ona. „Ne zaprečuj mi put, osim ako nećeš da ti održim lekciju. Međutim, samo žene.” Držeći nožić uzdignut, nastavi da otvara vrata. Džo sede na pod, pritiskajući rukama vrat sa strane. Poza izgorelog od sunca. „Do viđenja”, reče i zatvori vrata za sobom. Topao zastrt hodnik.

Jedna žena u belom mantilu, zujkajući i pevušeći, gurala je kolica hodnikom, sa pognutom glavom. Zjakala je u brojeve na vratima, i stiže pred Julijanu; žena podiže glavu, iskolači oči i ostade otvorenih usta.

„Oh, dušo”, reče ona, „stvarno si se nacugala; treba tebi mnogo više nego frizer – vrati se pravac u sobu i obuci se dok te ne izbace iz hotela. Gospode Bože.” Otvori vrata iza Julijane. „Neka te tvoj čovek istrezni; reći ću da ti pošalju vruću kafu u sobu. Molim te sada, ulazi u sobu.” Gurnuvši Julijanu nazad u sobu, žena zalupi vrata za njom i buka od njenih kolica se izgubi u hodniku

Frizerka, shvati Julijana. Pogledavši nadole, vide da nema ništa na sebi; žena je imala pravo.

„Džo”, reče, „neće da me puste.” Nađe krevet, pronađe svoj kofer, otvori ga, prosu odeću iz njega. Veš, zatim bluzu i suknju, par cipela sa niskim potpeticama. „Naterala me da se vratim”, reče. Pošto pronađe češalj brzo se očešlja, onda iščetka kosu. „Kakav doživljaj. Ta žena je upravo bila napolju, spremala se da zakuca.” Podiže se i ode da nađe ogledalo. „Je li ovako bolje?” Ogledalo u vratima plakara; okrećući se, posmatrala je sebe, izvijajući se, uspinjala se na prste. „Tako sam zbunjena”, reče tražeći ga pogledom unaokolo. „Jedva znam šta činim. Mora da si mi dao nešto; šta god da je bilo, od toga mi se samo smučilo umesto da mi pomogne.”

I dalje sedeći na podu, pritiskujući vrat sa strane, Džo reče, „Slušaj. Vrlo si dobra. Presekla si mi aortu. Arteriju u vratu.”

Kikoćući se, ona se udari šakom po ustima. „Oh, Bože takvo si čudovište.Mislim, reči si sve pobrkao. Aorta ti je u grudima; ti misliš na karotidu.”

„Ako pustim”, reče on, „iskrvaviću za dva minuta. To znaš. Zato mi dovedi neku pomoć, dovedi doktora ili ambulantna kola. Razumeš me? Jesi li to nameravala? Očigledno. Okej – pozvaćeš ili otići da dovedeš nekoga?”

Pošto je promislila, reče: „Nameravala sam.”

„Pa”, reče on, „kako god, dovedi mi ih. Mene radi.”

„Idi sam.”

„Nisam je potpuno zatisnuo.” Krv mu se probijala kroz prste, videla je, i curila niz zglavak. „Ne usuđujem se da se pomaknem. Moram da ostanem ovde.”

Ona obuče svoj novi kaput, zatvori novu kožnu tašnu ručni rad, pokupi kofer i što je više mogla paketa koji su bili njeni; posebno se uveri da je uzela kutiju i plavu italijansku haljinu pažljivo naguranu u nju. Otvorivši vrata od hodnika osvrnu se na njega. „Možda mogu da im kažem na recepciji”, reče,„dole.”

„Da,” reče on.

„U redu”, reče ona. „Kazaću im. Ne traži me onde u stanu u Kenon sitiju, zato što se ne vraćam tamo. I imam većinu onih novčanica Rajhsbanke tako da sam u dobroj formi, uprkos svemu. Do viđenja. Izvini.” Zatvori vrata i požuri hodnikom što je brže mogla, cimajući kofere, pakete.

Kod lifta, pomogoše joj jedan postariji poslovan čovek i njegova žena; poneše joj pakete, i dole u holu ih predadoše momku umesto nje.

„Hvala”, reče im Julijana.

Pošto joj je momak odneo kofer i pakete preko hola i napolje pred izlaz, ona pronađe hotelskog službenika koji joj objasni kako da dobije kola nazad. Ubrzo je stajala u hladnoj betonskoj garaži ispod hotela i čekala da poslužitelj doveze Studebakera do nje. U tašni nađe svakakve sitnine; dade poslužitelju napojnicu, i zatim se poveze uz žuto osvetljenu rampu, pa na ulicu u mraku sa njenim svetlima, automobilima, neonskim reklamama.

Uniformisani vratar hotela lično joj je natovario prtljag i pakete u prtljažnik, bodreći je tako srdačnim osmehom, da mu ona dade ogromnu napojnicu pre nego što se odveze. Niko ne pokuša da je zaustavi, i to je začudi; niko ne podiže ni obrvu. Valjda znaju da će on platiti, zaključi ona. Ili je možda već platio kada nas je prijavljivao u hotelu.

Dok je čekala sa ostalim kolima da se promeni svetlost na semaforu, seti se da nije rekla onima na recepciji da Džo sedi na podu u sobi i da mu je potreban lekar. Još čeka tamo gore, čeka da sada pa do kraja sveta, ili dok se ne pojavi čistačica sutra u neko doba. Bolje da se vratim, odluči ona, ili da telefoniram. Da stanem kod neke javne govornice.

To je tako blesavo, mislila je dok je vozila dalje tražeći neko mesto da parkira i telefonira. Ko bi pomislio pre jedan sat? Kada smo se potpisali u hotelsku knjigu, kada smo se zaustavili… gotovo smo krenuli dalje, obukli se i izašli na večeru; možda bismo čak stigli i u bar. Opet poče da plače: suze su joj kapale sa nosa, na bluzu, dok je vozila. Ne valja što nisam pitala proročanstvo; ono bi znalo i upozorilo me. Zašto nisam? Mogla sam da pitam u svakom trenutku, na svakom mestu na putu ili čak i pre nego što smo pošli. Poče nehotice da ječi; užasan zvuk, zavijanje koje nikada ranije nije čula da izlazi iz nje, ali nije mogla da ga suzbije iako je čvrsto stisnula zube. Avetinjsko pevušenje, pevanje, cviljenje, izbijalo je gore kroz nos.

Parkirala je i ostala da sedi sa upaljenim motorom, drhteći, sa rukama u džepovima kaputa. Hriste, reče sebi ojađeno. Pa, valjda se takve stvari događaju. Izađe iz kola i izvuče kofer iz prtljažnika; otvori ga na zadnjem sedištu i uze da kopa među haljinama i cipelama sve dok ne dohvati dve crne knjige proročanstva. Tu, na zadnjem sedištu kola, sa upaljenim motorom, poče da baca tri novčića koristeći svetlost iz izloga jedne robne kuće. Šta ću učiniti? Kaži mi šta da učinim; molim.

Heksagram Četrdeset dva, Povećanje, sa pokretnim redovima na drugom, trećem, četvrtom i gornjem mestu; zato se pretvara u Heksagram Četrdeset tri, Proboj. Pohlepno je ispitivala tekst, hvatajući značenje sa stupnja na stupanj, sakupljajući ga i shvatajući; Isuse, tačno je naslikalo situaciju – opet čudo. Sve što se dogodilo, tu pred njenim očima, detaljan plan, shematski:

Pomaže čoveku
da preduzme nešto.
Pomaže čoveku da pređe veliku vodu.

Na put, da ode i učini nešto značajno, ne da ostane ovde. Sada redovi.
Usne su joj se pokretale, tražeći…

Deset pari kornjača ne mogu mu se suprotstaviti.
Stalna istrajnost donosi dobru sreću.
Kralj ga predstavlja bogu.

Sada šest u trećem. Dok je čitala, zavrte joj se u glavi;

Čovek se obogaćuje nesrećnim događajima.
Nema krivice, ako si iskren i hodaš po sredini,
I javiš se sa pečatom princu.

Princ… mislio je na Abendsena. Pečat, nov primerak njegove knjige. Nesrećni događaji – proročanstvo je znalo šta joj se dogodilo, užas sa Džoom ili već ko je bio. Pročita šesticu na četvrtom mestu:

Ako hodaš po sredini
javiš se princu,
On će poslušati.

Moram da odem tamo, shvati ona, čak ako Džo i dođe za mnom. Proždra poslednji pokretni red, devet na vrhu:

On nikome ne donosi povećanje.
Zaista, nego ga čak udara.
On ne drži svoje srce u stalnoj postojanosti.
Nesreća.

Oh, Bože, pomisli ona; to znači ubica, Gestapovci, kaže mi da će Džo ili neko kao on, neko drugi stići tamo i ubiti Abendsena. Brzo se okrenu Heksagramu Četrdeset tri. Sud:

Stvar se mora odlučno objaviti
Na kraljevskom dvoru.
Mora se saopštiti istinito. Opasnost.
Potrebno je obavestiti svoj grad.
Ne pomaže pribegavati oružju.
Dobro je da čovek preduzme nešto.

Znači ne vredi vraćati se u hotel i uveravati se o njemu; beznadežno je, zato što će poslati druge. A opet proročanstvo kaže, još naglašenije: stići do Čejena i upozoriti Abendsena, koliko god to bilo opasno po mene. Moram mu otkriti istinu. Onda zatvori knjigu.

Vrativši se za upravljač kola, ponovo se uključi u saobraćaj. Za kratko vreme pronađe put iz poslovnog centra Denvera, pa onda na glavni autoban ka severu; vozila je najvećom brzinom kojom su kola mogla da idu, a od neobične lupe motora tresao se upravljač i sedište i sve je zveketalo u pregradi za sitnice.

Bogu hvala za doktora Tota i njegove autobanove, reče za sebe dok je kloparala kroz mrak, videći samo svoja prednja svetla i linije koje su označavale trake.

U deset časova te večeri zbog nezgode sa gumom još nije bila stigla u Čejen, tako da nije ostajalo ništa drugo nego da skrene s druma i potraži prenoćište.

Na znaku za izlaz sa autobana ispred nje stajalo je GRILI PET MILJA. Sutra ujutru ću krenuti dalje, reče za sebe posle nekoliko minuta dok je lagano vozila glavnom ulicom Grilija. Videla je nekoliko motela sa upaljenim znacima da imaju slobodne sobe, tako da nije bilo problema. Šta moram da učinim, zaključi ona, to je da večeras pozovem Abendsena i kažem da dolazim

Kada je parkirala izađe umorno iz kola, sa olakšanjem što može da protegne noge. Ceo dan na drumu, od osam sati ujutru. Nedaleko niz ulicu mogao se videti dragstor otvoren preko cele noći; sa rukama u džepovima kaputa pođe u tom pravcu, i ubrzo je bila zatvorena u samoći telefonske kabine i tražila Čejen od telefoniste.

Njihov telefon je – hvala bogu – bio u registru. Ona ubaci novac i telefonista joj dade vezu.

„Halo”, uskoro se začu ženski glas, energičan, prilično prijatan glas mlade žene; žene otprilike njenih godina.

„Gospođa Abendsen?” reče Julijana. „Mogu li da razgovaram sa gospodinom Abendsenom?”

„Ko je to, molim?”

Julijana reče: „Pročitala sam njegovu knjigu i vozila sam ceo dan od Kenon Sitija iz Kolorada. Sada sam u Griliju. Mislila sam da bih mogla da stignem do vas večeras, ali ne mogu, pa želim da znam da li mogu da ga posetim sutra u neko doba.”

Poćutavši, gospođa Abendsen reče i dalje prijatnim glasom: „Da, sada je i suviše kasno; mi rano ležemo. Jeste li imali ikakav – poseban razlog zašto želite da se sretnete sa mojim mužem? On upravo sada veoma mnogo radi.”

„Želela sam da razgovaram s njim”, reče ona. Njen sopstveni glas joj je u ušima zvučao jednolično i drveno; buljila je u zid kabine, nesposobna da pronađe šta dalje da kaže; telo ju je bolelo, a usta su joj bila suva i puna gadnog ukusa. Iza telefonske kabine mogla je da vidi gazdu kod šanka sa bezalkoholnim pićima kako služi napitak od mleka i sladoleda četvorici tinejdžera. Čeznula je da bude tamo; jedva da obrati pažnju dok je gospođa Abendsen odgovarala. Žudela je za svežim, hladnim mlekom i sendvičem sa salatom od piletine uz to.

„Hotorn ćudljivo radi”, govorila je gospođa Abendsen svojim veselim, živahnim glasom. „Ako se dovezete ovamo sutra ne mogu vam ništa obećati, zato što bi mogao biti zauzet ceo dan. Ali ako to shvatite pre nego što preduzmete put…”

„Da”, upade ona.

„Znam da će mu biti drago da proćaska sa vama nekoliko minuta ako može”, nastavi gospođa Abendsen. „Ali molim vas ne budite razočarani ako ne može da napravi dovoljno dug prekid da razgovara, ili čak i samo da se vidi sa vama.”

„Čitali smo njegovu knjigu i dopala nam se”, reče Julijana. „Nosim je sa sobom.”

„Razumem”, dobroćudno reče gospođa Abendsen. „Zaustavili smo se u Denveru i išli u kupovinu, pa smo izgubili mnogo vremena.” Ne, pomisli; sve se promenilo, sve je drugačije. „Slušajte”, reče, „proročanstvo mi je reklo da dođem u Čejen.”

„A, tako”, reče gospođa Abendsen kao da zna za proročanstvo, ali da ipak situaciju ne uzima ozbiljno.

„Daću vam redove.” Bila je ponela proročanske knjige sa sobom u telefonsku govornicu; uspravivši knjige na polici ispod telefona, s mukom je okretala stranice. „Samo trenutak.” Nađe stranicu i najpre pročita zaključak pa redove gospođi Abendsen. Kada stiže do devetke na vrhu – ču kako gospođa Abendsen uzviknu. „Molim?” reče Julijana, zastavši.

„Nastavite”, reče gospođa Abendsen. Ton joj je, pomisli Julijana, sada bio budniji, zaoštreniji.

Pošto Julijana pročita zaključak Četrdeset trećeg Heksagrama, sa rečju opasnost, nastade ćutanje. Gospođa Abendsen ne reče ništa i Julijana ne reče ništa.

„Pa, onda vas očekujemo sutra”, reče najzad gospođa Abendsen. „I hoćete li mi reći vaše ime, molim vas?”

„Julijana Frink”, reče ona. „Najlepše hvala, gospođo Abendsen.” Telefonista sa centrale je, sada, već upao glasno negodujući što je vreme već isteklo; zato Julijana obesi slušalicu, pokupi tašnu i proročanske knjige, izađe iz govornice i ode prema šanku sa bezalkoholnim pićima u dragstoru.

Pošto je poručila sendvič i koka-kolu, i sedela pušeći cigaretu i odmarajući se shvati u nastupu užasa sa nevericom da nije gospođi Abendsen ništa rekla o Gestapovcu ili čoveku iz S.B. ili već šta god da je bio, taj Džo Ćinadela koga je ostavila u hotelskoj sobi u Denveru. Prosto nije mogla da veruje. Zaboravila sam! reče za sebe. Potpuno mi je izašlo iz glave. Kako je to moglo da bude? Mora da sam ćaknuta, mora da sam strašno bolesna i glupa i udarena.

Trenutak je preturala po tašni, pokušavajući da nađe sitninu da još jednom pozove. Ne, zaključi polazeći da se digne sa stolice. Ne mogu ih opet zvati večeras; pustiću to prosto je i suviše kasno. Ja sam umorna, a oni sada verovatno već spavaju.

Pojede svoj sendvič sa piletinom, popi koka-kolu, i onda se odveze do najbližeg motela, iznajmi sobu i uvuče se drhteći u krevet.

Gospodin Nobusake Tagomi je razmišljao: nema odgovora, nema razumevanja. Čak ni u proročanskim knjigama. Pa ipak moram i dalje da živim iz dana u dan na svaki način.

Otići ću i naći malo. Živeti neprimećen, u svakom slučaju. Do nekog kasnijeg vremena kada…

U svakom slučaju rekao je svojoj ženi do viđenja i otišao od kuće. Ali danas nije otišao u zgradu Nipon Tajmsa kao obično. Kako bi bilo da se malo opusti? Da se odveze do Parka Golden Gejt gde su zoološki vrt i ribe? Da vidi mesta gde bića koja ne umeju da misle ipak uživaju.

Vreme. To je dug put za pedikab, i tako dobijam više vremena za opažanje. Ako se tako može reći.

Ali drveće i zoološki vrt nemaju ništa lično. Moram se hvatati za ljudski život. Od ovoga sam se pretvorio u dete, iako bi to bilo dobro. Mogao bih da učinim da bude dobro.

Vozač pedikaba je pumpao Kerni stritom, ka poslovnom delu San Franciska. Da se provozam žičarom, odjednom pomisli gospodin Tagomi. Sreća u najčistijem putovanju, koje ti gotovo nateruje suze, objekt koji je trebalo da iščezne još 1900. godine, ali za čudo još postoji.

Otpusti pedikab, pođe trotoarom do najbliže žičare. Možda, pomisli, nikada i neću moći da se vratim u zgradu Nipon Tajmsa, sa njenim zadahom smrti. Karijeru sam završio, ali nema veze. Odbor za delatnosti trgovinskih misija može da nađe zamenu. Ali Tagomi i dalje hoda, postoji, seća se svake pojedinosti. Tako ništa nije postignuto.

U svakom slučaju će rat, operacija Maslačak, sve da nas zbriše. Bez obzira na to šta radili u tom trenutku. Naš neprijatelj, uz koga smo se borili u prošlom ratu. Kakvo dobro nam je to donelo? Trebalo je da se borimo protiv njih, možda. Ili da ih pustimo da izgube, da pomognemo njihovim neprijateljima, Sjedinjenim Državama, Britaniji, Rusiji.

Beznadežno, kuda god čovek pogleda.

Proročanstvo zagonetno. Možda se u žalosti povuklo iz čovekovog sveta. Mudraci odlaze.

Stupili smo u trenutak kada smo sami. Ne možemo dobiti pomoć, kao ranije. Pa, mislio je gospodin Tagomi, možda je i to dobro. Ili se može učiniti da bude dobro. Čovek ipak mora da nastoji da nađe put.

Ukrca se u žičaru u Kalifornijskoj ulici, odveze se sve do kraja linije. Čak iskoči napolje i pomože da se kabina žičare okrene na svom drvenom postolju. To je, od svih zabava u gradu, njemu obično najviše značilo. Sada je efekt usahnuo; još jače oseti prazninu, zato što se stvar pokvarila baš tu, a ne drugde.

Naravno da se odveze natrag. Ali… formalnost, shvati dok je posmatrao ulice, zgrade, saobraćaj kako sada prolaze u obrnutom smeru.

U blizini Stoktona se podiže da siđe. Ali mu na stanici, kada je počeo da silazi, kondukter mahnu. „Vaša torba, gospodine.”

„Hvala.” Bio ju je ostavio na žičari. Pruži ruku uvis i prihvati torbu, onda se pokloni kada žičara krenu dalje tandrčući. Veoma vredan sadržaj torbe, mislio je. Unutra je dragocen kolekcionarski primerak Kolta ‘44. Sada ga stalno držim na domaku ruke, u slučaju da osvetoljubivi huligani iz S.B. pokušaju da mi naplate kao pojedincu. Nikad se ne zna. A ipak – gospodin Tagomi oseti da je ovaj nov postupak, uprkos svemu što se dogodilo, neurotičan. Ne bi trebalo da popustim, opet reče za sebe hodajući sa torbom u ruci. Prinudno-opsesivna fobija. Ali nije mogao da se oslobodi.

Ona drži mene, a ja nju, mislio je.

Da li sam tada izgubio svoje radosno raspoloženje? zapita se. Da li se sav instinkt izopačio od sećanja na ono što sam učinio? Sve sakupljanje ugroženo ne samo stav prema ovom primerku? Glavni oslonac mog života… oblast, avaj, u kojoj sam boravio sa takvom slašću.

Mahnuvši pedikabu, uputi vozača u Montgomeri Strit, do radnje Roberta Čildana. Da saznamo. Ostao je još jedan končić koji me veže za dobrovoljno. Možda bih mogao da ublažim svoje zabrinuto raspoloženje lukavstvom: da zamenim pištolj za neku stvar koja ima potvrđeniji istorijat. Ovaj revolver, za mene, ima i suviše mnogo subjektivne istorije… i to sve pogrešne. Ali to se završava sa mnom; niko to više ne može doživeti od ovog revolvera. Samo u mojoj psihi.

Da ga se oslobodim, uzbuđeno zaključi. Kada ode revolver, sve odlazi, oblak prošlosti. Jer nije to samo u mojoj psihi; to je – kao što se oduvek govori u teoriji o istorijatu – i u samom revolveru. Između nas je znak jednakosti!

Stiže do radnje. Gde sam toliko dolazio primeti dok je plaćao vozaču. I poslovno i privatno. Noseći torbu brzo uđe. Tu, kod kase, gospodin Čildan. Trljao je nekakav pred met tkaninom.

„Gospodine Tagomi”, reče Čildan uz naklon.

„Gospodine Čildan.” On se takođe pokloni.

„Kakvo iznenađenje. Duboko sam dirnut.” Čildan spusti predmet u tkaninu. Priđe zaobišavši oko tezge. Uobičajeni ritual, pozdravljanje, i tako dalje. Ipak, gospodin Tagomi oseti da je čovek danas nekako drugačiji. Prilično – prigušen. Poboljšanje, zaključi on. Uvek je bio pomalo glasan, piskav. Skakutao uzbuđeno unaokolo. Ali ovo bi mogao da bude i loš znak.

„Gospodine Čildan”, reče gospodin Tagomi stavljajući svoju torbu na tezgu i otvarajući patent-zatvarač, „želim da zamenim jedan primerak kupljen pre nekoliko godina. Vi to radite, koliko se sećam.”

„Da”, reče gospodin Čildan. „Zavisi od stanja, na primer.” Budno je gledao.

„Revolver Kolt ‘44”, reče gospodin Tagomi.

Obojica su ćutala, gledajući u revolver koji je ležao u otvorenoj kutiji od tikovine, sa kutijom delimično potrošene municije.

Gospodin Čildan se ohladi za nijansu. Ah, shvati gospodin Tagomi. Pa, neka bude tako. „Niste zainteresovani”, reče gospodin Tagomi.

„Ne, gospodine”, reče gospodin Čildan krutim glasom. „Neću navaljivati.” Uopšte nije osećao snagu. Popuštam. Jin, prilagodljiv, prijamčiv, nadvladava u meni, bojim se…

„Oprostite mi, gospodine Tagomi.”

Gospodin Tagomi se pokloni, vrati revolver, municiju, kutiju u svoju torbu. Sudbina. Moram da zadržim ovu stvar.

„Izgledate – sasvim razočarani”, reče gospodin Čildan.

„Primećujete.” Bio je uznemiren; da li je svoj unutrašnji svet izložio pogledu svih? Slegnu ramenima. Svakako.

„Jeste li imali neki poseban razlog što ste želeli da zamenite taj predmet?” reče gospodin Čildan.

„Ne”, reče on, još jednom saskrivši svoj lični svet; kao što i treba da bude.

Gospodin Čildan je oklevao, zatim reče: „Ja – pitam se da li je to poteklo iz moje radnje. Ja ne držim taj artikl.”

„Siguran sam”, reče gospodin Tagomi. „Ali nije važno. Prihvatam vašu odluku nisam uvređen.”

„Gospodine”, reče Čildan, „dozvolite mi da vam pokažem šta smo dobili. Imate li vremena za trenutak?” Gospodin Tagomi oseti u sebi stari nemir. „Nešto od uobičajenog interesa?”

„Dođite, gospodine.” Čildan ga povede preko radnje; gospodin Tagomi pođe za njim.

U zaključanoj staklenoj vitrini, na postoljima od crnog somota, ležali su mali metalni zavijuci, oblici pre jedva nagovešteni nego stvarni. Gospodina Tagomija obuze čudno osećanje kada stade da ih razgleda.

„Bez milosti ih pokazujem svakoj svojoj mušteriji”, reče Robert Čildan. „Gospodine, znate li šta je ovo?”

„Nakit, izgleda”, reče gospodin Tagomi, primetivši jedan broš.

„Ovo su stvari američke izrade. Da, naravno. Ali, gospodine. Nisu stare.”

Gospodin Tagomi diže pogled.

„Gospodine, ovo su nove stvari.” Belo, pomalo sumorno lice Roberta Čildana bilo je uzbuđeno patnjom. „Ovo je novi život moje zemlje, gospodine. Početak u obliku sićušnog neuništivog semena. Semena lepote.”

Sa dužnim interesovanjem, gospodin Tagomi natenane razgleda nekoliko komada uzevši ih u ruke. Da, ima nešto novo što daje dušu ovim komadima, zaključi on. Tu se potvrđuje Zakon Taoa; kada je Jin svuda, odjednom u najtamnijim dubinama oživljava prvi tračak svetlosti… svima nam je poznato; videli smo kako se to događa i pre, kao što ja ovde vidim sada. A ipak su za mene to samo komadići. Ja ne mogu da se ushitim kao ovaj gospodin Čildan. Na žalost, po nas obojicu. Ali, takav je slučaj.

„Sasvim lepo”, promrmlja spuštajući komade.

Gospodin Čildan reče energičnim glasom: „Gospodine, to se ne dogodi odmah.”

„Molim?”

„Novo gledanje u vašem srcu.”

„Vi ste preobraćeni”, reče gospodin Tagomi. „Želeo bih da sam i ja. Nisam.” Zatim se pokloni.

„Drugi put”, reče gospodin Čildan, prateći ga do ulaza u radnju; nema nameru da pokaže ma šta drugo, primeti gospodin Tagomi.

„Pouzdajete se u sumnjiv ukus”, reče gospodin Tagomi. Kao da se nezgrapno nameće.

Gospodin Čildan ne savi kičmu. „Oprostite mi”, reče. „Ali ja sam u pravu. Tačno osećam u ovim stvarčicama zapretenu klicu budućnosti.”

„Neka bude tako”, reče gospodin Tagomi. „Ali ne sviđa mi se vaš anglosaksonski fanatizam.” Ipak, oseti da mu se malo obnavlja nada. Njegova nada, u samom sebi. „Do viđenja.” Pokloni se. „Opet ću doći ovih dana. Možda da proučimo vaše predskazanje.”

Gospodin Čildan se pokloni bez reči.

Noseći svoju torbu sa Koltom ‘44, gospodin Tagomi se oprosti. Izlazim kao što sam i ušao, razmišljao je. I dalje tražim. I dalje bez onog što mi je potrebno da bih se vratio svetu. A šta da sam kupio jednu od onih čudnih, neodređenih stvarčica? Da sam je držao, pregledavao, razmišljao… da li bih potom, kroz nju, našao put povratka? Sumnjam.

Te stvari su za njega, ne za mene.

Pa ipak, čak ako i jedna osoba pronađe svoj put… to znači da put postoji. Čak ako je lično i ne uspem da ga se domognem.

Zavidim mu.

Okrenuvši se, gospodin Tagomi pođe nazad ka radnji. Tamo, u vratima, stajao je gospodin Čildan i posmatrao ga. Nije se vratio u radnju.

„Gospodine”, reče gospodin Tagomi, „kupiću jednu od onih stvarčica, koju god odaberete. Vere nemam, ali se trenutno hvatam i za slamku.” Ponovo pođe za Čildanom kroz radnju, prema staklenoj vitrini. „Ja ne verujem. Nosiću je sa sobom i gledati u pravilnim razmacima. Svaki drugi dan, na primer. Posle dva meseca ako ne vidim…”

„Možete je vratiti i dobiti novac nazad”, reče gospodin Čildan.

„Hvala”, reče gospodin Tagomi. Osećao se bolje. Ponekad čovek mora da pokuša bilo šta, zaključi on. Nije sramota. Baš naprotiv, to je znak mudrosti, shvatanja situacije.

„Ovo će vas umiriti”, reče gospodin Čildan, i pripremi mali srebrni trougao ukrašen šupljim kapljicama. Crn sa donje strane, odozgo sjajan i ispunjen svetlošću.

„Hvala”, reče gospodin Tagomi.

Gospodin Tagomi se odveze pedikabom do Portosmut skvera, malog otvorenog parka na padini iznad Kerni Strita, naspram policijske stanice. Sede na jednu klupu na suncu. Golubovi su se šetkali po popločanim stazama u potrazi za hranom. Odrpani ljudi čitali su novine ili dremali na ostalim klupama. Drugi su ležali tu i tamo na travi, gotovo zaspali.

Izvadivši iz džepa papirnu kesu sa firmom R. Čildana, gospodin Tagomi sede držeći kesu obema rukama i poče da se greje. Onda otvori kesu i podiže svoje novo vlasništvo da ga razgleda u samoći, tu u tom travnatom parkiću staraca, ispresecanom stazama.

Držao je andrmolju od srebra. Odraz podnevnog sunca, kao sitna đinđuva u obliku žitnog zrna na poklopcu kutije u uvelićavajućem ogledalu. Ili – zagleda se dole u broš. Om, kao što kažu Bramini. Sažeta tačka u kojoj je sve uhvaćeno. I jedno i drugo, bar nagoveštajem. Veličina, oblik. Revnosno nastavi da ispituje.

Hoće li se desiti, kao što je predskazao gospodin Robert Čildan? Pet minuta. Deset minuta. Sedim dokle god mogu. Vreme će nas, avaj, naterati da dignemo ruke. Šta je to što ja držim, dok još ima vremena?

Oprosti mi, pomisli gospodin Tagomi u pravcu andrmolje. Uvek neki pritisak da se dignemo i delamo. Sa žaljenjem, poče da smešta stvarčicu nazad u kesu. Još jedan konačan pogled sa nadom – i opet je pažljivo posmatrao svime što je imao. Kao dete, reče za sebe. Podržavam nevinost i veru.

Na morskoj obali, pritiskam uz glavu slučajno nađenu školjku. U njenom romorenju čujem mudrost mora.

To činim, uho sam zamenio okom. Uđi u mene i obavesti me šta je učinjeno, šta to znači, zašto. Spoznaja sakupljena u jednu konačnu tričariju.

Traži se i suviše, pa se tako ne dobije ništa.

„Slušaj”, reče on andrmoljici sotto voce.[59] „Garancija prilikom prodaje je mnogo obećavala.”

Kad bih je žestoko protresao, kao stari sat koji nikako da proradi. To i učini, gore-dole. Ili kao kockicu kod kritičnog bacanja. Da razbudim ono božanstvo unutra. Pribogu sniva. Ili je na putu. Uzbudljiva teška ironija proroka Ilije. Gospodin Tagomi još jednom žestoko protrese srebrnu džidžu u stisnutoj pesnici. Da ga glasnije pozovem. Onda opet uze pažljivo da je posmatra.

Ti tričarijo, prazna si, mislio je.

Psuj je, reče sam sebi. Zaplaši je. Prepadni je.

„Strpljenje mi je pri kraju”, reče on sotto voce.

I šta onda? Zavrljačim te u slivnik? Duvaj na nju, tresi je, duvaj. Pobedi.

Zasmeja se. Ludačenje tu na toplom suncu. Prizor za svakog ko prođe. Sad zveranje unaokolo, kao krivac. Ali niko nije video. Starci dremaju. Može se malo odahnuti, znači.

Pokušao sve, shvati on. Molio, premišljao, pretio, nadugačko filozofirao. Šta se još može učiniti?

Kad bih samo mogao da ostanem ovde. To mi je uskraćeno. Prilika će se možda opet ukazati. A ipak, kao što kaže V. S. Džilbert, takva prilika se neće opet ukazati. Je li tako? Osećam da jeste.

Kada sam bio dete mislio sam kao dete. Ali sada sam ostavio svoje stvari iz detinjstva. Sada moram tražiti u drugim carstvima. Moram odgonetati ovu stvar na neki nov način.

Moram to naučno da radim. Da logičnom analizom iscrpim svaki prilaz. Sistematski, na način klasične Aristotelove laboratorije.

Stavi prst u desno uvo, da bi isključio saobraćaj i svu ostalu buku koja smeta. Onda jako pritisnu srebrni trougao, kao školjku, na levo uvo.

Nikakav zvuk. Nema urlanja lažnog okeana, u stvari unutrašnje buke koju stvara krvotok – čak ni toga.

Pa kojim bi se drugim čulom onda dokučila tajna? Sluh ne koristi, očigledno. Gospodin Tagomi zatvori oči i poče da opipava delić po delić površine predmeta. Dodir ne, prsti mu ne rekoše ništa. Miris. Približi srebro nosu i udahnu. Slab miris metala, ali ne izrazi ništa. Ukus. Otvorivši usta uvuče u njih srebrni trougao, uturi ga kao kreker, ali se, naravno, uzdrža od žvakanja. Nikakav smisao, samo gorka tvrda hladna stvar.

Onda je opet podrža na dlanu

Najzad se vrati čulu vida. Najvišem od svih čula: grčka skala prvenstva. Okretao je srebrni trougao na sve strane; gledao ga iz svih mogućih uglova.

Šta vidim? pitao se. Zahvaljujući dugom strpljivom i mučnom proučavanju. Šta je ključ istine koja stoji preda mnom u ovom predmetu?

Popusti, reče srebrnom trouglu. Iskašlji skrivenu tajnu. Kao žaba izvučena iz dubina, pomisli. Stisnuta u pesnicu, naređeno joj da iskaže šta leži dole u vodenom ambisu. Ali ovde se žaba čak i ne ruga; guši se ćuteći, pretvara se u kamen ili u ilovaču ili mineral. Nepokretna. Vraća se, u krutu materiju u njenom grobnom svetu.

Metal dolazi iz zemlje, mislio je razgledajući broš. Odozgo: iz tog carstva koje je najniže, najgušće. Zemlje trolova[60] i pećina, ubitačno vlažne, večito mračne. Iz sveta Jina, u njegovom najsumornijem vidu. Sveta leševa, raspadanja i propasti. Faecesa.[61] Svega što je umrlo, skliznulo nazad u dubinu i raspalo se sloj po sloj. Demonskog sveta neizmenjivog; vremenakoje- je-bilo.

Pa ipak, srebrni trougao je svetlucao na suncu. Odbijao je svetlost. Vatra, pomisli gospodin Tagomi. Nije to uopšte vlažan niti taman predmet. Nije težak niti zamoren, već pulsira životom. Uzvišeno carstvo, vid Janga: na najvišim nebesima, vazdušast. Kao što priliči umetničkom delu. Da, to je posao umetnika: da uzme stenu iz mračne ćutljive zemlje i preobrazi je u sjajan oblik sa neba koji od sebe odbija svetlost.

Mrtvog je, oživeo. Leš pretvorio u plameni prizor; prošlost se predala budućnosti.

Koje si ti? zapita srebrnu đinđuvu. Mračni mrtvi Jin ili blistavi živi Jang? Na njegovom dlanu, srebrna džidža zaigra i zaslepi ga; on zažmiri, videći sada jedino igru vatre.

Telo Jina, duša Janga. Metal i vatra sjedinjeni. Spoljno i unutarnje; mikrokosmos na mom dlanu.

Kakav je to svemir o kome ovo govori? Vertikalan uspon. Na nebo. Vremena? U svetlost-svet promenljivog. Da, ova stvar je povratila svoj duh: svetlost. I pažnja mi je prikovana; ne mogu da odvratim pogled. Začaran sam hipnotišućom svetlucavom površinom kojom više ne mogu da vladam. Više nisam slobodan da je odbacim.

Govori mi sada, obrati se on trouglu. Sada kada si me uhvatio u zamku. Želim da čujem tvoj glas kako izlazi iz zaslepljujuće jasne bele svetlosti, onakve kakvu očekujemo da vidimo jedino u zagrobnom postojanju Bardo Thodola. Ali ja ne moram da čekam smrt, razlaganje svoje duše dok luta u potrazi za novom utrobom. Sva zastrašujuća i milostiva božanstva; zaobići ćemo ih, kao i zadimljene svetlosti. I parove u snošaju. Sve osim ove svetlosti. Spreman sam da se suočim sa njom bez straha. Primećuješ da ne uzmičem.

Osećam kako me teraju vreli vetrovi karme. Ipak ostajem ovde. Moja obuka je bila ispravna: ne smem ustuknuti pred jasnom belom svetlošću, jer ako ustuknem, ponovo ću ući u ciklus rađanja i smrti, ne spoznavši slobodu, ne dobivši oproštaj. Veo maje[62] će opet pasti ako ja…

Svetlosti nestade. Držao je samo nezanimljiv srebrni trougao. Senka je zaklonila sunce; gospodin Tagomi diže pogled. Visok policajac u plavom odelu, stoji kraj njegove klupe, osmehuje se.

„A?” reče gospodin Tagomi, prepadnut.

„Samo sam vas gledao kako radite sa tom igračkom.” Policajac krenu stazom.

„Igračka”, ponovi gospodin Tagomi kao odjek. „Nije igračka

„Zar to nije jedna od onih igračkica što morate da ih rastavljate? Moj mali ih ima sijaset. Neke su teške.” Policajac prođe dalje.

Gospodin Tagomi pomisli, pokvarila se. Moja šansa za nirvanu. Nestala. Prekinuo ju je taj beli varvar Neandertalac, jenk. Taj podčovek koji je pretpostavio da rastavljam dečju igračku.

Ustavši sa klupe načini nekoliko nesigurnih koraka. Moram se smiriti.Strašne niske šovinističke rasističke pogrde, nedostojne mene.

U grudima mi se sukobljavaju neverovatne strasti koje ne donose spas.Krenu kroz park. Samo se miči, reče sebi. Katarza u kretanju.

Stiže do kraja parka. Trotoar, Kerni Strit. Veliki bučan saobraćaj. Gospodin Tagomi zastade kod ivičnjaka.

Nema pedikaba. Zato pođe trotoarom; pridruži se gomili. Nikad ga ne uhvatiš kada ti treba.

Bože, šta je to? Zaustavi se, zablenu se u groznu stvar nakaznog oblika na horizontu. Kao košmar od malog voza u luna-parku, koji visi u vazduhu i zaklanja vidik. Ogromna građevina od metala i cementa u vazduhu.

Gospodin Tagomi se okrete jednom prolazniku, tankom čoveku u izgužvanom odelu. „Šta je to?” zapita pokazujući rukom.

Čovek se iskezi. „Strašno, je li? To je Embarkadero Frivej. Mnogi misle da je upropastio vidik.”

„Nikad ga nisam video do sada”, reče gospodin Tagomi.

„Srećni ste”, reče čovek i produži.

Ludački san, mislio je gospodin Tagomi. Moram se probuditi. Gde su danas pedikabi? Ubrza korak. Ceo vidik ima mutan, zadimljen grobni izgled. Miris paljevine. Nejasne sive zgrade, trotoar, čudan oštar tempo među ljudima. A ipak nema pedikaba.

„Kab!” vikao je hitajući dalje.

Beznadežno. Samo kola i autobusi. Automobili kao brutalne velike drobilice, svi nepoznatog oblika. Izbegavao je da ih vidi; držao pogled uperen pravo ispred sebe. Deformacija moje optičke percepcije posebno mračnog karaktera. Poremećaj orijentacije. Iskrivljena linija horizonta. Kao smrtni astigmatizam koji udara bez upozorenja.

Moram da dobijem odmor. Napred, jedan prljavi bife. Unutra samo belci, svi večeraju. Gospodin Tagomi otvori drvena vrata gurnuvši ih. Miris kafe. Groteskni džu-boks u uglu arlauče; on se trže i uputi ka šanku. Sve stolice zauzeli belci. Gospodin Tagomi uzviknu. Nekoliko belaca diže pogled. Ali nijedan ne napusti svoje mesto. Niko mu ne ustupi svoju stolicu: samo nastaviše da jedu.

„Insistiram?” glasno reče gospodin Tagomi prvom belcu; vikao je čoveku u uvo.

Čovek spusti svoje lonče sa kafom i reče: „Pazi se Tojo!”

Gospodin Tagomi se okrete ostalim belcima; svi su ga gledali sa neprijateljskim izrazom lica. I nijedan se ne pomače.

Egzistencija Bardo Thodola, mislio je gospodin Tagomi. Teraju me vreli vetrovi ko zna gde. Ovo je vizija – čega? Može li duša ovo da izdrži? Da, Knjiga mrtvih nas priprema: posle smrti izgleda da za tren vidimo druge ali svi izgledaju neprijateljski raspoloženi prema nama. Čovek stoji izdvojen. Nema potpore, kamo god se okrene. Strašno putovanje – i uvek su tu carstva patnje, ponovnog rođenja, spremna da prime izbeglički, demoralisani duh… Zablude.

Žurno se udalji od šanka. Vrata se sklopiše za njim; opet je stajao na trotoaru.

Gde sam? Izvan svog sveta, svog prostora i vremena. Srebrni trougao me je dezorijentisao. Istrgao sam se iz svog sidrišta i eto stojim ni na čemu.Dobio sam lekciju zauvek. Čovek se trudi da porekne svoje percepcije – zašto?

Da bi mogao da luta potpuno izgubljen, bez putokaza i bez vodiča?

Ovo dremežno stanje. Sposobnost pažnje smanjena, tako da se dolazi u stanje sumraka; svet se vidi samo u simboličnom arhetipskom vidu, potpuno izmešan sa nesvesnim materijalom. Tipično za somnambulizam izazvan hipnozom. Moram zaustaviti ovo grozno jedrenje kroz senke; ponovo se usredsrediti i tako povratiti centar egoa.

Opipa po džepovima da nađe srebrni trougao. Nema ga. Ostavio ga na klupi u parku sa tašnom. Katastrofa. Poguren, trkom se vrati trotoarom do parka.

Dremljive skitnice su se iznenađeno zagledale u njega dok je žurio stazom. Eno je, klupa. I još uvek prislonjena uz nju, njegova tašna. Od srebrnog trougla ni traga. Uze da ga traži. Da. Pao u travu; ležao je delimično skriven. Tamo gde ga je zavitlao u jarosti.

Ponovo sede, zadihan.

Usredsredi se još jednom na srebrni trougao, reče sebi kada je došao do daha. Pažljivo ga posmatraj i broj. Na deset, izusti nešto za prepadanje. Erwache, na primer.

Idiotsko sanjarenje u stilu fuge, mislio je. Nadmetanje više štetnih aspekata adolescencije, umesto bistre prastare nevinosti autentičnog detinjstva. Baš ono što ionako zaslužujem.

Sve je moja greška. Nema tu nikakve namere gospodina R. Čildana ili umetnika; kriva je moja sopstvena pohlepa. Ne može se shvatati na silu.

Brojao je polako, glasno, i onda skoči na noge. „Prokleta glupost”, reče oštro.

Jesu li se magle razišle?

Zverao je unaokolo. Izmaglica se povukla, po svoj prilici. Sada čovek shvata izbor britkih reči sv. Pavla… kroz staklo viđena u tami ne metafora, već prepredeno ukazivanje na optičku iskrivljenost. Mi zaista vidimo astigmatski, u fundamentalnom smislu: naš prostor i naše vreme su tvorevine naše sopstvene psihe, i kada one trenutno posrnu – to je kao akutni poremećaj srednjeg uva.

Povremeno se zanesemo u stranu, izgubljen je sav osećaj ravnoteže.

Opet sede, odloži srebrnu dranguliju u džep od kaputa, i tako je sedeo sa tašnom na krilu. Šta sada moram da učinim, reče sebi, to je da odem i vidim da li je ona opaka građevina – kako je ono nazva onaj čovek? Embarkadero Frivej. Da li je još opipljiva.

Ali plašio se da ode

A ipak, mislio je, ne mogu samo da sedim ovde. Moram da grbačim, kako to kažu stari Amerikanci. Poslovi čekaju. Dilema.

Dva kineska dečaka dođoše stazom bučno poskakujući. Jato golubova se uzleprša u vazduh; dečaci zastadoše. Gospodin Tagomi ih pozva: „Vi, mladići.” Zavuče ruku u džep. „Hodite ovamo.”

Dva dečka se oprezno približiše.

„Evo desetak.” Gospodin Tagomi im hitnu novčić; dečaci stadoše da se otimaju o njega. „Otidite do Kerni Strita i vidite da li ima neki pedikab. Vratite se da mi kažete.”

„Hoćete li nam dati još jedan desetak?” reče jedan od dečaka. „Kada se vratimo?”

„Da”, odgovori gospodin Tagomi. „Ali da mi kažete istinu.”

Dečaci odjuriše stazom.

Ako nema, mislio je gospodin Tagomi, bilo bi pametno da se povučem na neko usamljeno mesto i ubijem se. Stisnu tašnu. Još imam oružje; prema tome nema problema.

Dečaci se vratiše čupajući se. „Šest!” zaurla jedan. „Izbrojao sam šest.”

„Ja sam izbrojao pet”, zinu drugi dečak.

Gospodin Tagomi reče: „Sigurni ste da su bili pedikabi? Videli ste jasno vozače kako teraju?”

„Da, gospodine”, rekoše uglas dečaci.

On svakome dade po deseticu. Oni mu zahvališe i otrčaše

Nazad u kancelariju i na posao, mislio je gospodin Tagomi. Diže se na noge, čvrsto držeći ručicu svoje tašne. Dužnost zove. Još jedan uobičajeni dan.

Ponovo je išao stazom, pa do trotoara.

„Kab!” pozva.

Iz saobraćaja se pojavi pedikab; vozač se zaustavi uz ivičnjak, uzano tamno lice mu se sijalo, grudi dizale i spuštale. „Da, gospodine.”

„Odvezite me do zgrade Nipon Tajmsa”, naredi gospodin Tagomi. Uspese na sedište i udobno se smesti.

Besno gazeći pedale, vozač pedikaba se umeša među ostale pedikabe i automobile.

Bilo je nešto pre podneva kada gospodin Tagomi stiže do Nipon Tajmsa. Iz glavnog hola naloži telefonisti da mu da vezu sa gospodinom Remzijem.

„Ovde Tagomi”, reče kada se veza uspostavi.

„Dobar dan, gospodine. Sada mi je laknulo. Pošto se niste pojavili, brinuo sam se pa sam telefonirao na kuću u deset sati, ali vaša žena mi reče da ste otišli u nepoznatom pravcu.”

Gospodin Tagomi reče: „Je li se raščistio nered?”

„Nije ostalo ni traga.”

„Sigurno?”

„Dajem vam reč, gospodine.”

Zadovoljan, gospodin Tagomi obesi slušalicu i ode da uhvati lift.

Gore, dok je ulazio u kancelariju, dozvoli sebi trenutnu istragu. Krajičkom oka. Nikakvog traga, kao što je obećano. Oseti olakšanje. Ko nije video ne bi mogao znati. Istorijat uzidan u najlonsku oblogu poda…

Unutra ga sačeka gospodin Remzi. „Vašu hrabrost kuju u zvezde dole u Tajmsu”, započe. „Jedan članak opisuje…” Primetivši izraz gospodina Tagomija, prekide da govori.

„Odgovarajte o hitnim stvarima”, reče gospodin Tagomi. „General Tedeki? To jest, bivši gospodin Jatabe?”

„Vraća se brižljivo prikrivenim avionom za Tokijo. Trag je zavaran.” Gospodin Remzi ukrsti prste, izražavajući nadu.

„Molim vas ispričajte o gospodinu Bejnsu.”

„Ne znam. Dok ste bili odsutni pojavio se na kratko, čak krišom, ali nije razgovarao.” Gospodin Remzi je oklevao. „Možda se vratio u Nemačku.”

„Za njega je daleko bolje da ode na Houm Ajlends”, reče gospodin Tagomi, uglavnom za sebe. U svakom slučaju, njihova zainteresovanost, značajna, odnosila se na starog generala. I to je izvan moje oblasti, pomisli gospodin Tagomi. Izvan mene, mog položaja; iskoristili su me ovde, što je naravno bilo ispravno i dobro. Bio sam im – kako se to smatra? Paravan.

Ja sam maska, koja skriva stvarno. Iza mene, skrivena, nastavlja se stvarnost, zaštićena od očiju koje vrebaju. Čudno, mislio je. Da je ponekad od životnog značaja biti samo fasada od kartona, kao kutija. Ima tu malo satorija,ako bih mogao da ga se dokopam. Svrha u sveukupnom sistemu zavaravanja, ako bismo samo mogli da je izmerimo. Zakon ekonomije: ništa se ne baca. Čak ni nestvarno. Kakav uzvišen proces.

Pojavi se gospođica Efreikian, uzbuđena. „Gospodine Tagomi. Poslali su me sa centrale.”

„Budite spokojni, gospođice”, reče gospodin Tagomi. Struja vremena nas odnosi, pomisli.

„Gospodine, tu je nemački konzul. Želi da razgovara sa vama.” Prelazila je pogledom sa njega na gospodina Remzija i nazad, neprirodno bledog lica. „Kažu da je bio ovde u zgradi i, ranije, ali su znali da vi…”

Gospodin Tagomi je ućutka pokretom ruke. „Gospodine Remzi. Molim vas podsetite me kako se zove konzul.”

„Frajher Hugo Rajs, gospodine.”

„Sad se sećam.” Pa, pomisli, gospodin Čildan mi je učinio uslugu, na kraju krajeva. Time što je odbio da opet primi pištolj.

Noseći svoju tašnu, izađe iz kancelarije u hodnik. Tamo je stajao suvonjav, dobro obučen belac. Kratko podšišana riđasta kosa, sjajne crne cipele od evropske kože na šniranje, uspravno držanje. I feminizirana muštikla od slonovače. Bez sumnje on.

„Her H. Rajs?” reče gospodin Tagomi.

Nemac se pokloni.

„Činjenica je”, reče gospodin Tagomi, „da smo vi i ja u proteklo vreme obavljali poslove poštom, telefonom, i tako dalje. Ali do sada se još nikad nismo videli licem u lice.”

„Čast mi je”, reče her Rajs, prilazeći mu. „Čak i s obzirom na ove razdražujući nesrećne okolnosti.”

„Pitam se”, reče gospodin Tagomi. Nemac podiže jednu obrvu.

„Izvinite me”, reče gospodin Tagomi. „Moć saznavanja mi se zamaglila zbog tih navedenih okolnosti. Slabost bića od ilovače, moglo bi se reći.”

„Strašno”, reče her Rajs i zavrte glavom. „Kada sam prvo…”

Gospodin Tagomi reče: „Pre nego što počnete sa litanijom, dozvolite mi da govorim.”

„Svakako.”

„Ja sam lično pucao na vaša dva čoveka iz S. B..” reče gospodin Tagomi.

„Pozvala me je policija San Franciska”, reče her Rajs, obavijajući ih obojicu ljutim dimom cigarete. „Satima sam bio dole u stanici na Kerni Stritu i u mrtvačnici i prečitavao izjave koje su vaši ljudi dali istražnim policijskim inspektorima. Apsolutno je strašno, ovo, od početka do kraja.”

Gospodin Tagomi ne reče ništa

„Međutim”, nastavi her Rajs, „tvrđenje da su vucibatine povezane sa Rajhom nije dokazano. Što se mene tiče, cela stvar je bezumna. Siguran sam da ste postupili apsulutno kako treba, gospodine Tagomi.”

„Tagomi.”

„Evo ruke”, reče konzul, pružajući ruku. „Da sklopimo džentlmenski sporazum da zaborammo ovo. Nedostojno je naročito u ovim kritičnim vremenima kada bi svaki glup publicitet mogao da zapali gomilu, na štetu interesa obe naše zemlje.”

„Krivica je ipak na mojoj duši”, reče gospodin Tagomi. „Krv se, her Rajse, ne može izbrisati kao mastilo.”

Konzul je izgledao zabezeknut.

„Ja vapim za oproštajem”, reče gospodin Tagomi. „Vi mi ga, međutim, ne možete dati. Možda niko i ne može. Nameravam da pročitam čuveni dnevnik starog sveštenika iz Masačusetsa, Gudmena K. Matera. Govori, kažu mi, o krivici i paklenom ognju i drugom.”

Konzul je brzo pušio svoju cigaretu, pomno proučavajući gospodina Tagomija.

„Dozvolite mi da vam saopštim”, reče gospodin Tagomi, „da će se vaša nacija srozati u veću gnusnost nego ikada. Znate heksagram Ambis? Kao privatno lice, ne kao predstavnik zvaničnih tela Japana, izjavljujem: srce je bolesno od groze. Kupanje u krvi se ne može ni sa čim uporediti. Ipak se još i sada borite za nekakav mršavi samoživi dobitak ili cilj. Prešli ste suparničku frakciju, S. B., a? Dok vi saterujete her Krojca fon Merea u škripac…” Nije mogao da nastavi. Steglo ga je u grudima. Kao u detinjstvu, pomisli. Astma kada se naljutiš na staru gospođu. „Ja patim,” reče her Rajsu koji je sada bio ugasio cigaretu. „Od bolesti koja se razvijala kroz ove duge godine, ali koja je dobila virulentnu formu onog dana kada sam, bespomoćan, čuo kako se recituje o obesnim podvizima vaših vođa. U svakom slučaju, terapijskih mogućnosti nema. Ni za vas, gospodine. Jezikom Gudmena K. Matera, ako se tačno sećam: pokaj se!”

Nemački konzul suvo reče: „tačno se sećate.” Klimnu glavom, pripali novu cigaretu drhtavim prstima.

Iz kancelarije se pojavi gospodin Remzi. Nosio je formulare i papire. Obrati se gospodinu Tagomiju, koji je stajao ćuteći i pokušavao da udahne bez stezanja u grudima. „Dok je on ovde. Rutinska stvar u vezi sa njegovom funkcijom.”

Gospodin Tagomi uze pružene formulare. Baci pogled na njih. Formular 20-50. Zahtev Rajha preko predstavnika u P. A. D. konzula frajhera Huga Rajsa, za izručenje zločinca sada zatvorenog u Policijskom odeljenju San Franciska. Jevrejina pod imenom Frenk Finko, – po zakonu Rajha državljanina Nemačke, retroaktivno juna 1960. Radi stavljanja u pritvor po zakonu Rajha, itd. Pažljivo jedanput pregleda formular.

„Pero, gospodine”, reče gosrodin Remzi. „Time se zaključuje posao sa nemačkom vladom sa današnjim datumom.” Gledao je konzula sa odvratnošću dok je pružao pero gospodinu Tagomiju.

„Ne”, reče gospodin Tagomi. Vrati formular 20-50 gospodinu Remziju. Onda ga zgrabi natrag, naškraba pri dnu, Osloboditi. Viša trgovinska misija, V. Vojni protokol 1947. Tagomi. Pruži jednu kopiju nemačkom konzulu, a ostale zajedno sa originalom gospodin Remziju. „Do viđenja, her Rojs.” Pokloni se.

Nemački konzul se takođe pokloni. Jedva da se potrudio da pogleda u papir.

„Molim vas ubuduće obavljajte poslove preko posrednog mehanizma, kao što je pošta, telefon, telegraf”, reče gospodin Tagomi. „Ne lično.”

Konzul reče: „Vi me smatrate odgovornim za opšte uslove izvan moje nadležnosti.”

„Sranje”, reče gospodin Tagomi. „To je moj odgovor.”

„Civilizovane osobe ne vode poslove na ovakav način”, reče konzul. „Vi sve ovo činite gorkim i osvetoljubivim. Gde treba da bude čista formalnost bez uplitanja ijedne ličnosti.” Baci cigaretu na pod hodnika, zatim se okrete i ode.

„Ponesite gadnu smrdljivu cigaretu za sobom”, reče Tagomi slabim glasom, ali konzul je već zašao za ugao. „Detinjasto ponašanje samo po sebi”, reče gospodin Tagomi gospodin Remziju. „Bili ste svedok odbojnog detinjastog ponašanja.”

Nesigurno se uputi nazad u kancelariju. Sada mu se dah potpuno prekide. Bol mu poteče niz levu ruku, i istovremeno mu veliki otvoren dlan ruke spljošti i stisnu rebra. Ispred njega, nikakav ćilim, već samo kiša varnica koje se dižu uvis, crvene.

Upomoć, gospodine Remzi, reče. Ali ne pusti nikakav glas. Molim. Pruži se napred, posrnu. Čak nema ni za šta da se uhvati.

Dok je padao čvrsto je u svom kaputu držao srebrnu trouglastu stvarčicu koju mu je gospodin Čildan utrapio. Nije me spasla, pomisli. Nije pomogla. Toliki trud.

Telo mu tresnu o pod. Na šakama i kolenima, otvorenih usta, nosom u ćilim. Gospodin Remzi stade da trči unaokolo kukumavčeći. Držati ravnotežu, pomisli gospodin Tagomi.

„Imam mali srčani napad”, uspe da kaže gospodin Tagomi.

Nekoliko osoba se sada muvalo oko njega, prenosili su ga na kauč. Jedan je govorio: „Budite mirni, gospodine.”

Uskoro ču zvuk ambulantnih kola. Zavijanje sa ulice. Još i silnu užurbanost. Ljude kako dolaze i odlaze. Preko njega je stavljeno ćebe, sve do pazuha. Skinuta kravata. Olabavljen okovratnik.

„Sad je bolje”, reče gospodin Tagomi. Ležao je udobno, ne pokušavajući da se pomakne. Sa karijerom je svršeno, u svakom slučaju, zaključi. Nemački konzul će bez sumnje nadati dreku na višim nivoima. Žaliće se na neuljudnost. U pravu je da se žali na to, možda. Bilo šta bilo, stvar je učinjena. Koliko god ja mogu, moj deo posla. Ostalo zavisi od Tokija i stranaka u Nemačkoj. Borba je izvan mene, u svakom slučaju.

Mislio sam da je reč samo o plastičnim masama, pomisli. Da je važan trgovački predstavnik za kalupe. Proročanstvo je pogodilo i dalo rešenje, ali…

„Skinite mu košulju”, reče jedan glas. Bez sumnje lekar zgrade. Veoma autoritativan ton; gospodin Tagomi se osmehnu. Ton znači sve.

Da li bi ovo, pitao se gospodin Tagomi, mogao biti odgovor? Misterija telesnog organizma, njegovog sopstvenog poznavanja. Vreme da se ode. Ili vreme za delimično odlaženje. Svrha kojoj se moram povinovati.

Šta je proročanstvo reklo poslednji put? Na njegovo pitanje u kancelariji dok su ona dvojica ležala na samrti ili već mrtva. Šezdeset jedan Unutrašnja istina. Svinje i ribe: najmanje su inteligentne od svih; teško ih je ubediti. To sam ja. Knjiga misli na mene. Nikada neću potpuno shvatiti; to je priroda takvih stvorenja. Ili je ovo sada Unutarnja istina, ovo što mi se događa?

Čekaću, Videću. Ko je to.

Možda je i jedno i drugo.

Te večeri odmah posle večernjeg obeda, jedan policijski oficir dođe do ćelije Frenka Frinka, otključa vrata, i reče mu da ode i pokupi svoje stvari.