4. 6. 2023.

Arthur Schopenhauer, O ženama

 



Artur Šopenhauer je jedan od filozofa koji je loše pisao protiv žena. To mišljenje se zasniva uglavnom na oanovu njegovog eseja O ženama mada se njegovi stavovi o ženama nalaze i u njegovim studijama o Pesimizmu. Mnogi su tvrdili da su Šopenhauerovi pogledi na žene rezultat loših odnosa s majkom, posebno nakon smrti njegovog oca. Jedno od majčinih pisama Šopenhaueru jasno otkriva ovu situaciju: „Ti si nepodnošljiv, ti si smetnja, teško je živeti s tobom; tvoja pedantnost zasenjuje sve tvoje dobre osobine, tvoje dobre osobine nisu od koristi svetu, jer ne možeš a da ne nađeš zamerke kod drugih.” Majka i sin su odlučili da žive odvojeno; majku je mogao posetiti samo u prilikama kada je ona zabavljala goste.


Situacija se pogoršala kada je Gete njegovoj majci, koja je takođe bila književnik, rekao da će njen sin biti veoma poznat. Majka nikada nije čula za dva genija u jednoj porodici.Šopenhauer je ubrzo napustio Vajmar; njegova majka je živela još 24 godine, ali nikada više nije video njeno lice. Nije se oženio i proveo je život u, kako je smatrao, blagoj samoći u društvu svojih pasa.

                                                               




       Bolje, nego Schillerova lepo smišljena pesma    »Vrednost žena« koja deluje svojom antitezom i kontrastom, izražava, po mome mišljenju, ovo nekoliko Jonyovih reči pravu pohvalu ženama: sans les femmes, le commencement de notre vie seroit prive de secours, le milieu de plaisirs, et la fin de consolation. Patetičnije izražava to isto Byron u Sardanapalu, čin 1. pr. The very first of human life must spring from woman's breast, Your first small words are taught you from her lips, Your first tears quench'd by her, and your last sighs Too often breathed out in a woman's hearing, When men have shrunk from the ignoble care Of watching the last hour of him who led them.


2. Jedno i drugo označuje pravo gledište za vrednost žena. Već pogled na ženski stas kazuje, da žena nije određena niti za velike duševne, niti telesne poslove. Ona se ne odužuje životu radom, nego trpnjom, bolovima rađanja, brigom za dete, podložnošću mužu, kojemu ima biti strpljiva i razveseljuća družica. Najžešće trpnje, radosti i manifestacije snage nisu joj dosuđene; nego njezin život treba da protiče mirnije, beznačajnije i blaže negoli život muškarca, a da u bitnosti ne bude ni sretniji, ni nesretniji. 
 
3. Za paziteljice i odgojiteljice našega najranijeg detinjstva su žene prikladne baš stoga, što su same detinjaste, budalaste i kratkovidne, jednom reči: za celoga života velika deca, neka sredina između deteta i pravoga muškarca. Promatrajmo samo devojku, kako se po čitav dan s detetom igra, skače i peva, pa pomislimo, šta bi muškarac, u najboljoj volji, mogao na njezinom mestu da radi. 
 
4. S devojkama je priroda učinila ono, što se, u dramaturškom smislu,... naziva vrhuncem efekta, budući da ih je na nekoliko godina na račun njihova celoga ostalog života obdarila s preobilnom lepotom, dražesti i raskošjem, da uzmognu naime za ovih godina zavladati maštom kojega čoveka u onoj meri, da za jednu od njih pošteno, u kojoj god formi, preuzme na se doživotnu brigu, za koji mu korak, kako se čini, samo trezno razmišljanje ne bi dalo dosta sigurno jamstvo. Prema tome je priroda ženu, kao svako od svojih stvorova, naoružala oružjem i sredstvima, koja su joj za sigurnost njezina opstanka potrebna, i to na toliko vremena, dokle su joj potrebna; pri tomu je dakako postupala sa svojom običnom štedljivošću. Kako naime ženski mrav posle oplodnje gubi nepotrebna, jest, za leženje opasna krila, tako žena i ponajviše gubi svoju lepotu posle prvoga ili drugoga poroda; po svoj prilici iz istoga uzroka.

Prema tome drže mlade djevojke svoje kućne ili obrtne poslove za sporednu stvar, valjda i za prostu šalu; svojim jedinim ozbiljnim zvanjem smatraju ljubav, ljubavna osvajanja i što je s tim u vezi, kao toaleta, ples i t. d

5. Što je koja stvar plemenitija i savršenija, to kasnije i sporije sazreva. Muškarac dolazi do zrelosti razuma i duševnih snaga jedva pre dvadeset i osme godine; žena pak s osamnaestom. No zato je to vrlo točno odmeren razum. Zato žene za celoga svog života ostaju deca, vide same najbliže, drže se sadašnjosti, smatraju senu stvari za samu stvar, a na sitnice polažu više važnosti negoli na najznatnije stvari. Razum je ono, pomoću čega čovek ne živi kao životinja naprosto u sadašnjosti, nego ima na oku prošlost i budućnost razmišljajući o njima; pa iz toga onda proizlazi njegova opreznost, briga i česta snuždenost. U koristima, kao i štetama, koje ovo donosi, ima žena, radi slabijeg razuma, manje udela: što više, ona je duševni miops, jer njezin intuitivni razum vidi oštro, što je blizu, no zato ima usko gledište, u koje ne pada ono, što je udaljeno; poradi toga deluje slabije na žene sve, što je udaljeno, prošlo i buduće nego li na nas, a odavle proizlazi kod njih mnogo češća sklonost k rasipnosti, koja katkada graniči s ludilom. Žene u sebi misle, da je dužnost muževa, da zaslužuju novac, njihova naprotiv, da ga troše; ako je moguće već za muževa života ili barem posle njegove smrti. Već to, što muž njima daje za kućanstvo, što je zaradio, učvrščuje ih u toj veri. Koliko god štete to sa sobom donosi, toliko je ipak dobro, što žena živi više u sadašnjosti negoli mi; stoga i uživa ovu, ako je samo moguće, bolje, odakle kod žene proizlazi ona čudnovata veselost, kojom okrepljuje, i kad ustreba, teši svoga brigama opterećena muža.

U teškim prilikama, po načinu starih Germana, posavetovati se i sa ženom nije na odmet: budući da je njihov način shvatanja stvari posve različit od našega, a zapravo posebno u tom, što se rado hvata najkraćeg puta k cilju, i uopšte onoga, što je najbliže, preko čega mi ponajviše prelazimo baš zato, što je pred našim nosom; a od potrebe nam je onda, da se i na to vratimo, da steknemo opet bliski i jednostavni vidik. Po tom izlazi, da su žene zaista treznije nego mi; jer ne vide u stvarima više, nego što jest; dok mi, kad su naše strasti uzbuđene, lako povećavamo ono, što je pred nama, ili mu nešto imaginarno dodajemo.

S ovim istim razlogom valja rastumačiti, što žene imadu više sažaljenja, a po tom i čovečanske ljubavi, i što pokazuju više saučešća prema nesretnicima negoli muškarci; dok u pravednosti, poštenju i savesnosti zaostaju za njima. Jer usled njihova slaba razuma deluje na njih s nekom snagom, što je nazočno očigledno, neposredno realno; protiv čega retko štogod mogu apstraktne misli, postojeće maksime, čvrste odluke, uopšte obzir na prošlost i budućnost, nenazočno i udaljeno. Prema tome dakako imaju za krepost prvo i najglavnije, no manjka im ono sekundarno, ponajviše potrebno, oruđe za istu. Čovek bi ih u tom pogledu mogao usporediti s organizmom, koji bi doduše imao džigericu, ali žučni mehur ne. Vidi o tom § 17. moje rasprave o osnovu morala. - Po tom će čovek naći kao glavnu pogrešku ženskoga karaktera nepravednost. Ta pogreška nastaje iz rečenoga oskudevanja u razumu i rasuđivanju, ali se još tim podupire, što one, kao slabije, nisu od prirode obdarene snagom nego lukavstvom: odatle njihova instinktivna podmuklost i neistrebiva sklonost k laganju. Jer kao što je priroda naoružala lava s panđama i zubalom, slona s kljovama, vepra s oštrim zubima, i sipu s crnilom, kojim zamućuje vodu, tako je i ženu s pretvaranjem, da joj to bude zaštita i obrana, pa je svu onu snagu, koju je muškarcu poklonila kao telesnu jakost i razum, dala ženi u onome obliku. Pretvaranje joj je zato prirođeno, stoga to i jest tako jako usađeno glupoj, kao i razboritoj ženi. Ovo kod svake zgode upotrebiti, to je njoj tako prirodno kao onim životinjama, kad se kod napadaja late svojega oružja, i nekako osećaju da izvršuju svoja prava. Zato je možda posve iskrena, nepretvorljiva žena nešto, što nije moguće. Baš zato proniču u tuđa pretvaranja tako lako, da nije probitačno s njima tako okušati sreću.

Iz rečene glavne pogreške i njezinih privesaka proizlazi pako himbenost, nevernost, izdaja, nezahvalnost it.d. Prekršaj krivih sudbenih prisega počinjaju žene mnogo češće negoli muškarci.Dalo bi se uopšte govoriti o tom, da li im valja dopustiti da prisižu.

-Ovda-onda opetuje se slučaj, da dame koje ni u čemu ne oskudevaju, u trgovinama štogod zataje i ukradu.

6. Za staranje oko propagacije ljudskoga roda, odredila je priroda mlade snažne lijepe muškarce, da se ne bi izrodio. U tom je čvrsta volja prirode, a njezin izraz su ženske strasti. Ovaj zakon nadilazi po svojoj starosti i snazi sve druge. Zato teško onome, koji svoja prava i interese postavlja tako, da su tome zakonu na putu: oni će biti, štogod on govorio i činio kod prve prilike nemilosrdno smrskani. Jer tajni, neizgovoreni, jest besvesni, ali prirođeni moral žena, jest: »mi smo ovlaštene da prevarimo one, koji misle da su time, što se nas, za individuum., malo brinu, dobili vlast nad specijem. Kakvoća, a po tom i dobro specija je, radi sledeće generacije, koja od nas proizlazi, u naše ruke stavljeno i našoj brižljivosti povereno: mi ćemo s tim savesno upravljati.« No žene nipošto nisu toga najvišeg načela svesne in abstracto, nego naprosto in concreto, i nemaju za njega nikakav drugi izraz nego, kad prilika dođe, njihov način delovanja; kod kojega ima savest redovito više mira daje, nego što to mi slutimo, jer su u najtamnijem kutu svoga srca svesne, da su u svojoj manjkavoj brizi prema individuumu to bolje izvršili onu prema speciju, kojega su prava beskrajno veća. - Pobliže objašnjenje o toj stvari pruža 44. poglavlje drugoga sveska moga glavnog djela.

Budući da su žene posve same tu za propagaciju roda, i jer su za to određene, žive više u vrsti, nego li u individuumu: zabavljaju se u svome srcu ozbiljnije s prilikama vrste, negoli s individualnima. Ovo daje njihovom čitavom biću i delovanju neku izvesnu lakoumnost i uopšte pravac, koji se sasvim razlikuje od muškarčeva pravca, i iz njega niče česti i gotovo normalni nesporazum u braku.

7. Muškarci su po prirodi međusobno ravnodušni; ali među ženama ima već neprijateljstva. To svakako dolazi odatle, što kod žena onaj odium figulinum, koji se kod muškaraca ograničava na njihovo svagdanje društvo, obuhvata čitav rod, jer sve skupa imaju samo jedno zanimanje. Već hod susretanja na ulici gledaju se međusobno kao Guelfi i Ghibelini. A kad dve žene sklapaju poznanstvo, ponašaju se vidljivo više usiljeno negoli dva muškarca u takvom slučaju. Zato i ispada komplimentiranje između dve žena mnogo smešnije nego li kod muškaraca. Nadalje, dok muškarac redovno i s onim koji je mnogo niži, govori s nekom obzirnošću i humanitarnošću, dotle se nažalost vidi, kako se ponajviše ponosno i prezirno vlada odlična žena prema nižoj (iako nije u njezinoj službi), kad s njom govori. To možda dolazi odatle, što je kod žena svaka razlika u položaju mnogo nesigurnija nego li kod nas, i što se mnogo brže može promeniti i dignuti; jer dok kod nas stotinu stvari dolazi na tezulju, dotle kod njih odlučuje samo jedno, naime kojemu su se čoveku svidele a dolazi možda i otale, što je radi, jednostavnosti svoga zanimanja,jedna drugoj bliža negoli muškarci, zbog čega onda ističu razlike u položaju.

8. Taj rod niska uzrasta, uskih pleća, širokih kukova i kratkihnogu nazvati lepim, mogao je samo seksualnim nagonom zaslepljeni muški intelekat: u tom nagonu naime leži sva njegova lepota. S većim pravom mogao bi se ženski rod nazvati neestetičnim. Niti za muziku, niti za poeziju, niti za likovne umetnosti nemaju uistinu smisla i osećaja; nego je ono prosto majmunisanje,kojim se služe, kad kažu i afektiraju, da im se nešto sviđa. To znači, da ni u čemu nisu sposobne,da čisto objektivno učestvuju, a razlog je tome, mislim, sledeći; Čovek u svemu teži za direktnim gospodarenjem nad stvarima, ili time, što će ih razumeti ili time što će ih svladati. Ali žena je uvek i svagde upućena na neko indirektno gospodarenje, naime posredovanjem čoveka, s kojim jedino može direktno gospodariti. Zato je unaravi žena, da sve gledaju samo kao sredstvo, kojim će steći muža, a njihovo zanimanje za nešto drugo je uvek samo nekakvo simulirano, prosto obilaženje,t.j., koketerija i majmunisanje. Zato je već Rousseau rekao: les femmes, en general, n'aiment aucun art, ne se conncissent a aucun, et Wont aucun genie (lettre a d'ftlembert,note XX.) Biće, da je to već svako primetio, koji se oslobodio opsene. Čovek treba samo da promatra pravac i način njihove pažnje na koncertu, u operi i pozorištu, treba na pr.videti njihovu detinjastu nestašnost, s kojom za najlepših mesta u najboljim umetničkim delima nastavljaju svoje brbljanje. Ako Grci zaista nisu puštali svoje žene u pozorište, onda su dobro radili; bar se u njihovim pozorištima moglo nešto čuti. U naše vreme bilo bi zgodno, kad bi onome taceat mulier in ecclesia dodali taceat mulier in theatro, ili kad bi ga substituisali u ovo drugo, i to velikim slovima napisali na pozorišni zastor. Pa i ne možese više očekivati od žena, kad pomislimo, da najeminentnije glave celoga njihova roda nisu mogle da doteraju u lepim umetnostima ni do jednog jedinog uistinu velikoga, pravoga i originalnoga uspeha, uopšte, da nisu svetu dale kakvo delo od trajne vrednosti. To najviše udara u oči kod slikarstva, budući da im je ono tehničko za to dano isto tako kao i nama, zbog čega se tim marljivo i bave, no nemaju ipak niti jednu dinu znatniju slikariju; jer im baš svaki objektivitet duha manjka, koji se upravo u slikarstvu najneposrednije zahteva: one su u svemu subjektivne. Tome upravo odgovara, što obične žene nemaju za to ni pravoga osećaja jer: natura non facit saltus. I Huarte u svojoj već 300 godina poznatoj knjizi Examen de ingenios odriče ženama svaku višu sposobnost.Pojedini i delomični izuzeci ne menjaju stvar; nego žene jesu i ostaju najveći i najneizlečiviji filistri: stoga su one u najabsurdnijoj uredbi, u kojoj dele stalež i titulu muža - stalne poticateljice njegovog ne plemenita častoljublja; nadalje je, radi istoga svojstva, njihovo prethođenje i zapovedanje propast modernoga društva. Obzirom na prvo valjal bi uzeti izreku Napoleona I.za pravilo: les femmes Wont pas de rang, uostalom Chamfort veli veoma točno: elles sont.

Juan Huarte Examen de ingenios para las sciencias (Hmberes 1603.),Prohemio p. 6;.la compostuca natural, que la muger tiene en el celebro, ne es capaz de mucho ingenio ni de mucha sabiduria.- - Cap. 15 (p. 382): quedando la muger en su dispozicion natural, todo gene-ro de le:ras y sabiduria, es repugnante a su ingenio. -Cap, 15, (p. 397, 98): -las bembras (por razon de la frialdad y bwnedad de su sexo) no pueden alcancar ingenio profundo: solo veemos que bablan con alguna aparencia de habilidad, en materias livianxs y facilesR etc.faites pour commrces avec nos faiblesses, avec notre folie, mais non avec notre raison. 11 existe entre elles et les hommes des sympathies d'epiderme, et tres-peu de sympathies d'esprit, d'ame et de caractere.

One su sexus sequior, u svakom pogledu zaostali drugi spol, čiju slabost prema tome štititi, no smešno je posvedočiti mu prekomerno poštovanje, što nas ponizuje u njegovim vlastitim očima. Kad je priroda razdelila ljudski rod u dve polovine, nije ih upravo na jednake delove razdelila. Kod svakoga polariteta je razlika između pozitivnoga i negativnoga pola ne samo kvalititivn, nego ujedno i kvantitivan. Baš kao takvu su stari i orijentalni narodi smatrali ženu, te su prema tome bolje upoznali određeni položaj nego mi s našom starofrancuskom galanterijom i bljutavim poštovanjem žena s tim najvećim plodom kršćansko-ermanske gluposti, koja ih je učinila tako arogantnima i bezobzirnima, da se katkada sećamo svetih majmuna u Benaresu,koji, sviesni svojih svetosti i nepovredivosti,misle, da im je sve i svašta dopušteno.

9. Žena sa zapada, naime »dama«, nalazi se u nekom fausse position: jer žena, koju su stari s pravom nazivali sexus sequior, ne bi nipošto smela biti predmet našega poštovanja i obožavanja, i nebi smeladržati glavu više od muškarca, imajući jednaka prava kao on. Posledice toga fausse position vidimo mi dobro. Bilo bi prema tome vrlo poželjno, had bi se i u Evropi tome br.2 ljudskoga roda opet doznačio odgovarajući mu prirodni položaj, i toj dami-nakazi, kojoj se ne bi smejala samo čitava Azija, nego bi se bila smejala i sva Grčka i Rim, odredio cilj, odakle bi nastale, u društvenom, građanskom i političkom pogledu, neočekivano blagodatne posledice. Salijski zakon, kao suvišan truism, ne bi bio ni potreban. Prava evropska dama je biće, koje uopšte ne bi trebalo da opstoji: nego domaćica treba da ima i devojaka koje se nadaju to postati, pa po tom ih ne bi trebalo za aroganciju, nego za kućanstvo i podložnost odgojiti. Baš su zato, što u Evropi ima dama, žene nižega staleža, dakle velika većina roda, mnogo nesretnije nego na istoku. Dapače Lord Boron kaže (Letters and journals by Th.'Moore, Vol. II, p. 199): Thought of the state of women under the ancient Greeks - convenient enough. Present state, a remnant of the barbarism of the chivalry and feudal ages artificial and unnatural. They ought to mind home - and be well fet and clothed - but non mixed in society. Well educated, too, in religion - but to read neither poetry nor politics - nothing but books of pietyand cookery. Music - drawing - dancing - also a little gardening and ploughing now and then. I have seen them mendino thn the roads in Epirus with good success. Why not,as well as haymaking and milking?

U našemu monogamskom delu sveta ženiti se znači: raspoloviti svoja prava, a podvostručiti svoje dužnosti.No kad su zakoni ženama dali ista prava kao i muškarcima, onda su im trebali dati i muški razum. Koliko god prava i časti, što ih zakoni priznaju ženi, većma nadilaze njezin prirodni položaj, za toliko se umanjuje broj žena, koje se zaista domognu te milosti pa oduzimaju svima drugima toliko od prirodnih prava, koliko su onim preko mere dali.Jer kod neprirodno probitačna položaja, koji monogamska uredba i njezini zakoni podeljujuženi, budući da ženu smatraju punim ekvivalentom s mužem, što ona ni u kojem pogledu nije, kolebaju se često razboriti i oprezni muškarci,da prinesu ovakvu veliku žrtvu, i da pristanu na takav nepravedan paktum. Dok prema tome kod poligamskih naroda svaka žena nađe zaštitu, dotle je kod monogamskih naroda broj udanih žena ograničen, pa preostaje bez potpore velik broj žena, koj u višim klasama vegetiraju u suvišne, stare device, dok su one iz nižih klasa podvrgnute preteškom poslu, ili postaju dapače javne devojke, koje žive raskalašenim i obesčašćenim životom, no koje u ovakvim prilikama postaju potrebne za seksualno udovoljenje muškaraca, pa nastupaju prema tome kao javno priznati stalež, sa specialnom svrhom, da očuva od zablude one žene, kojima se sudbina smilovala,koje su našle muža, ili koje se tome smeju nadati U samome Londonu ima 80.000 onakvih što su ove, nego kod monogamske uredbe na najstrašniji način uskraćene žene, prave žrtve na oltaru monogamije? Sve ovde spomenute, u tako rđavo stanje dovedene žene su u računu neizbežno uskraćene prema evropskoj dami s njenom pretenzijom i arogancijom. Za ženski pol,u celini uzet, je poligamija prema tome prava blagodat. S druge strane se ne vidi pametanrazlog, zbog kojega ne bi muškarac, čija žena boluje od kakve hronične bolesti,ili je neplodna ili je postala malo pomalo prestara za njega, uzeo pokraj ove još jednu.

Čini se da je upravo ukinuće protuprirodne monogamije ono, što Mormoncima pribavlja toliko pristaša. K tome je pako podeljenje neprirodnih prava nametnulo ženam i neprirodnih dužnosti, kojih povrede je dakako čine nesretnom. Mnogim muškarcima naime nije ženidba podesna, ako nije skopčana sa sjajnim uslovima. Želeće po tom, da se domognu žene p osvojoj volji i pod drugim uslovima, koji će osigurati sreć njezinu i njezine dece. Pa bili pako ovi još tako pravedni, razboriti i za stvar prikladni, a ona popusti, odričući se prava, koja samo brak priznaje, oskvrnjuje si čast, jer je brak baza građanskoga društva, i ima da provodi žalostan život; budući da to već ljudska narav sa sobom donosi, da na mišljenje drugih polažemo gotovo neizmernu vrednost. Ako naprotiv ne popusti, onda joj preti opasnost, ili da postane ženom čoveka, koji joj je odvratan; ili da se isuši kao stara usedelica: jer rok je kratak za njihovo udomljenje. U pogledu ove strane naše monogamske uredbe veoma je vredno čitati vrlo učenu Tominu raspravu de concubinatu, jer se iz nje razabire, da je konkubinat između svih naobraženih naroda i u sva vremena, sve do Lutherove reformacije, bio dopuštena, jest, u stanovitoj meri po zakonu priznata uredba, koja nije nimalo nečasna bila, i koju je s onoga stepena srušila samo Lutherova reforrnacija, koja je u tom videla jedno sredstvo više za opravdanje svešteničkoga braka: pa u tom dakako ni katolička stran nije smela zaostati.

O poligamiji se i ne treba prepirati, nego nju treba uzeti kao opstojeću činjenicu, kojoj je zadaća regulisanja. Pa gde ima pravih monogamista? Mi svi živimo - barem neko vreme, ali gotovo uviek - u poligamiji. Usled toga, što jedan čovek treba više žena, nije ništa pravednije, nego da mu je slobodno, jest,dužnost da se brine za više žena. Tim će se žena pako, kao subordinirano biće dovesti u njezin pravi i prirodni položaj, dama, taj monstrum evropske civilizacije i hrišćansko-germanske gluposti, sa svojim smešnim zahtevom na respekt i poštovanje nestaće sa sveta, a biće samo još žena, ali ne nesretnih žena, kojih je Evropa sada puna. - Mormonci imadu pravo.

10.U Hindostanu žena nije nikada slobodna, već stoji pod nadzorom oca, ili muža, ili brata, ili sina po Manuovu zakonu,pogl 5., red 148. Što seudovice spaljuju s lešinom muža,to je dakako grozno; no da one posle sa svojim ljubavnicima prorajtaju imetak, koji je muž za svoga celog života stekao s neumornom marljivošću, tešeći se da je radio za decu, to je takođe grozno. Mediam tenuere beati. - Prvobitna materinska ljubav je, kako kod životinja, tako kod ljudi, čisto instiktivna, stoga i prestaje, kad deca više ne trebaju fizičke pomoći. Sada treba da stupi na njezino mesto ljubav, koja se osniva na navici i razboru, no i ta izostaje, naročito ako majka nije ljubila oca. Očeva ljubav prema njegovoj deci je dručkija i postojanija: ona se osniva na spoznavanju njegova vlastitoga najdubljeg jastva u njima, metafizičkoga je dakle porekla.

Gotovo kod svih starih i novih naroda, dapače kod Hotentota, prelazi imanje samo na muško des cedenciju; samo u Evropi su se udaljili od toga; kod plemstva toga ipak nema. - Da imanje, koje su muževi stekli teškim dugotrajnim radom i trudom, posle pređe u ruke žena, koje ga, u svojoj nerazboritosti, za kratko vreme potroše ili inače prorajtaju, jest isto toliko velika, koliko česta nepravednost, koju bi trebalo zaprečiti ograničenjem ženskoga prava na nasledstvo. Meni se čini, da bi najbolja uredba bila, kad bi žene, bile to udovice ili kćeri, naseđivale hipotekarno osiguranu doživotnu rentu, a n posed ili kapital; protivno bi se moglo dopustiti, kad ne bi bilo nikakve muške descedencije. Sticatelji imetka su muškarci, a ne žene: stoga i nemaju prava, da ga bezuslovno poseduju, kao što nisu osposobljene, da s njim upravljaju. Žene ne treba nikad da imaju slobodne dispozicije nad baštinjenim, vlastitim imetkom, dakle nad kapitalijima, kućama i zemljištima. Njima je potreban skrbnik; zbog čega nikako ne treba da dobiju skrbnišvo za svoju decu. Ženska taština, ako i nije veća od muške, ima tu manu, da se baca na posve materijalne stvari, naime na ličnu lepotu i zatim na blistavilo, sjaj, divotu.

Zato i jes societet njihov elemenat.To ih, pri njihovu manjkavom razboru, sklanja na rasipnosti,zbog čega već jedan stari veli: Gyne to synolon esti dapanero fysei. (S.Bruneka: Gnomici poetae graeci, v. 115.) Muška taština baca se naprotiv često na nematerijalne stvari, kao što je to razum, učenost, srdačnost i sl. - Aristotel razglaba u politici, knj.11.,c.9. kakve su se štetne posledice rodile kod Spartanaca, jer su žene imale odveć velika prava, imajući nasledstvo,miraz! preveliku slobodu, i kako je to mnogo pridonelo, što je Sparta propala.-Zar u Francuskoj nije bio kriv ženski uticaj, koji je od Ljudevita XIII. neprestano rastao, radi postepene iskvarenosti dvora i vlade,koja je prouzrokovala prvu revoluciju, koje su posledice bili svi kasniji prevrati? Svakako je krivi položaj ženskoga roda, koj je kod naših dama najjači,temeljna mana društvenoga stanja, i taj krivi položaj mora, počevši od srca, da rasprostire na sve strane svoj štetni uticaj.

Da je žena, po svojoj prirodi, određena,da se pokorava, razabire se iz toga, što se svaka, koja dode u položaj potpune nezavisnosti, koji je za nju neprirodan, priljubi doskora uz kakvoga čoveka, da s njom upravlja i gospodari; jer joj je gospodar potreban. Ako je mlada, onda je to ljubavnik, ako je stara, onda je ispovednik.

Нема коментара:

Постави коментар