MISTIK
OVO dvorište se nalazi na periferiji Moskve, u uskoj, drveno-zelenoj ulici, koja sama po sebi deluje kao mali, odvojeni grad. S vremena na vreme, prašnjavi, tutnjavi kamion će proći kroz njega Bog zna gde i gde. U dvorištu, ispod sivog javora posečenog noževima, bio je tih, prijatan, prljav kutak sa drvenim, klimavim stolom i klupama.
Paša nam kaže, obično polugol, samo u majici i pantalonama, tako da mu se vide dlakava, čekinjasta prsa; iz džepa mu uvek viri suva vobla. Njegovi najbliži poštovaoci: dvojica-trojica invalida, ispucala starica u pionirskoj kravati i sumorni posmatrački radnik, sede u lancu kraj njega, gurajući ostale u stranu. Neki vrlo racionalan starac u naočarima nešto zapisuje u hrpe čupavih, kvrgavih papira. A neposredno pre početka, sa prozora najbliže kuće pojavljuje se mlitava, mršava figura Lidočke - meštana, dvorska prostitutka i prva obožavateljica Pašinih zagrobnih priča. Ima čudnu haljinu poprskanu ili prljavštinom ili mokraćom, klonule oči, kao da traži Božanstvo na nebu, a na glavi prašnjavi, detinjasti venac od umornih tratinčica pored puta.
Paša okreće svoju tešku glavu, otežanu od misli, prema njoj i poziva je usnama. U svom pljusku svojih 19 godina, Lidočka trči kod Paše. Lokalne sumorne, debele kao kolači, žene su se već navikle na nju i, uprkos činjenici da šeta sa njihovim muževima, iskreno i duboko je vole. Vole zato što će ih muževi ionako prevariti ili čak spavati sa sopstvenom senkom, kao dugi, kleouhi čovek sa drugog sprata, a da nije bilo Lidočke i njenih romana, žene ne bi imale o čemu da pričaju u duge, pegave večeri. Zaista, osim Pašinih zagrobnih priča, jedini izlaz za lokalne žene bili su njihovi dugi, bučni razgovori o Lidočkinim avanturama; ove razgovore je češće pokretala žena čiji je muž u to vreme šetao sa Lidkom, a ona bi detaljno, detaljno, sa oduševljenjem pričala koliko je novca njen muž popio sa Lidkom, koliko joj je kazana dao, kako mnogo eksera. Bilo je veoma zanimljivo, pa su žene prihvatile Lidočku. Lidočka se probijala između klupa i obično je legla na zemlju, kod pašinih nogu, okrenuta prema nebu. Posle prostitucije, njena omiljena zabava bila je da gleda u daleke oblake na nebu ...
Tada paša, pročistivši grlo, poče, najpre iz stidljivosti, da mu govori u ruku, a onda sve glasnije:
- Bilo je tačno u petak... Greškom sam završio na onom svetu... Tada su oni prepoznali grešku, i ja sam izronio nazad, - u tom trenutku Paša je pažljivo izvadio iz pantalona osušenu bubuljicu i počeo da njuši malo. „Najinteresantnije, kažem vam, ova zemlja, zagrobni život“, nastavio je. „Nije sve isto kao ovde. U početku sam se uplašio; cvilio kao nerazumno dete, ne znajući šta da radi... Tamo je loše, što sa svih strana, kud god ideš, jama... Velika, kao Mlečni put... tamo žene, devojke, ne, ne... Jer nema ničega... Sve je tamo kao da je prozračno. Ali možeš da voliš koga hoćeš... Jer oni vole tamo dok pričaju... Ako je neko zaljubljen jedno u drugo, onda samo sede i pričaju svašta među sobom po cela vremena... To je sva ljubav. .. A neki ka
Novom mestu stare dame, koje obično okružuju Pašu, stenju i počinju da jadikuju.
- Zastrašujuće, - ponavlja sve vreme surova starica u pionirskoj kravati.
„Ako se nekome baš sviđa“, razvedri se Paša, „onda postoji mehur za ovo... On pupolji iz očiju onih koji to vole i upija ih u jednu punđu. Ali tamo su svi isti u daljini... Duhovno... Samo su oni ograđeni od ostalih mehurića... - odjednom se Pašine oči pune životinjskom čežnjom, i on poče žurno da ujeda plotinju.
Šta si ti, paša? pitaju ga bojažljivo.
„Tamo sam izgubio prijatelja“, prazno gunđa u odgovoru. - Samo u snu mi se ponekad čini ... Desilo se ovako. Želeo sam prvi korak, čim sam stigao tamo, da pronađem oca i majku. I deda. Ali gde je! Ljudi su nevidljivi! I nećete razumeti, nije svetlo, nije mrak! Mesec, sunce i zvezde - ništa. Samo jama svuda privlači. Pa, očigledno, osećao sam tugu, čak sam hteo da se obesim, lutam, lutam, i svuda po ljudima, i svim prošlim ljudima... Ali gde lutaš - ne razumeš... Kao među ribama... Ali onda mi se obratio debeo, dobar čovek. Ispostavilo se da je Entim, Vavilonac... Ali po zanimanju je bio kupač... Umro je pre pet hiljada godina... Bio je veoma srećan zbog nečega... Čak je i skakao od radosti... Mi otišao negde gore i počeo da priča. Ispričao mi je kako je umro; i umro je od berberina ... Sjekira je bila bolno loša za brijanje, a umro je od ovog posla
U avliji se stišalo, kao na skupu na najavu drastičnih mera. I tako to traje sat i po. Nekad će samo neka starica oterati drskog dečaka. Najzad paša skonča. Lidočka prva ustaje. Oči su joj pune suza. Namesti venac na glavi i uhvati Pašu za ruku. Jedini kome se Lida daje besplatno je Paša. A suze u Lidočkinim očima su mala sočiva koja utiru put ka srcima paše i viših bića.
Kada se svi smire, Lidočka uzima gitaru i, sedeći na stolu, peva lopovske pesme. Konačno počinje da pada mrak. Paša i Lidočka prvi odlaze. Hodaju u zagrljaju – trbušasti čovek bez geganja i mršava, vitka devojka u natopljenoj haljini. Paša se ponekad počeše po zadnjici. Starice ih čuvaju. Čini im se da nad Lidinim vencem od umornih tratinčica gori tihi, skriveni sjaj.
„Sveta“, često govore o njoj. Lidočka voli Pašu i njegove priče. Istina, jednom mu je otela beznačajnu novčanu, ali skupu stvar za Pašu: staru smešnu šolju koju mu je ostavio od dede. Ali Lidochka je tako želela da kupi sebi nove cipele, ali nekoliko rubalja nije bilo dovoljno ... ...
Svi gledaju kako nestaju u mračnoj rupi podruma, nestaju, pripijeni jedno uz drugo - kao lišće istog drveta ... Onda se ostali razilaze.
Ilustracija : fragment slike Valentina Gubareva
HANGMAN
Nikolaj Savelič Ubljudov, upečatljiv debeloguzi čovek izmučenog izgleda u bekstvu, odlučio je da se obesi. Do ove odluke došao je nakon što mu je supruga odbila četvrtinu. Psujući, razbacujući tanjire i lonce, popeo se na sto da pričvrsti omču. Nije želeo da završi u punom smislu te reči: cilj je bio samo da uplaši svoju ženu.Zakačivši konopac za kragnu, okrenuvši lice prema vratima i lagano sakrivši noge iza samovara, učinio je samoubistvo, kao da visi nad stolom. Nikolaj Savelič je dodirnuo oči, sklopio ruke na stomaku i počeo da sanja. Od samosažaljenja se čak i malo popiškio u pantalone. Često nervozno drhteći i otvarajući oči: šta ako se zaista obesio?
Letnja vrućina je brujala u prostoriji, bilo je veoma vruće, a Nikolaj Savelič je ponekad podigao košulju da bi obrisao znoj sa svojih debelih bokova. Trebalo je čekati u nedogled: žena je mogla da dođe iz prodavnice skoro, mogla je da zaglavi na sat-dva. Nikolaj Savelič je, mentalno frkćući, ponekad vadio flašu piva iz džepa pantalona da bi pokvasio grlo. Na kraju je čak i zadremao.
Za vreme spavanja posebno se znojio, i činilo mu se da mu misli teku iz glave. A i njemu se činilo da on, debeo i zdrav čovek, ima veoma slabo i ženstveno srce.
Nikolaj Savelič se probudio jer je bio tužan. Upravo u tom trenutku Nikolaj Savelič je jedva stigao da se smrzne, fizionomija njegovog komšije Sevrjugina je zabila glavu u sobu.
Sevrjugin je bio stvorenje sa veoma tužnim izrazom vilice i tupim pogledom. Prvo što mu je palo na pamet kada je video Ubljudova obešenog bilo je da krade. Jednim pokretom je uleteo u sobu, zatvorio vrata i popeo se u orman. Pojava "mrtvog" Ubljudova nije ga iznenadila. „Nikad ne znaš šta se dešava u životu“, pomislio je.
Sevrjugin je u svoje pantalone nagurao čaršav i dva jorgana. „Ne znaju svi da imam mršavo dno“, samouvereno je promrmljao za sebe. Sevrjugin je radio užurbano, samouvereno, dok su sekli drva za ogrev; razbacani stolnjaci, košulje, probijajući se svojim ogromnim gvozdenim rukama do nečeg malog, vrednog. Povremeno je psovao, ali je psovao razumno, naglo, bez daljeg odlaganja.
Nikolaj Saveljič je poludeo. „Bolje da ćutim, inače ću te ubiti“, pomislio je. „Pogledajte kakav je on gorila, a pretpostavljam da ima nož u džepu. Sve što se dogodilo izgledalo mu je kao noćna mora.
"Hteo sam da se obesim, ali gde je to nestalo“, pomislio je bojažljivo, pažljivo prelazeći s noge na nogu. „Samo da se nisam ubo nožem u zadnjicu i što pre izađem, budalo... Dobro je, uostalom, da se nisam obesio“, dirnuo je Nikolaj Savelič. „Pogledaj kako srce preskače... Pa... Sad bih imao četvrtinu.“ U to vreme, Sevrjugin je, napunivši se smećem, otišao do Ubljudova. Mora da već truli, glupo je pomislio iskosavajući zube. Ubljudov je ućutao i plašio se da zadrhti. Sevrjuginove obično prljave tupe oči blistale su od teške zabave. Pregledao je Nikolaja Saveliča. "Vidi, pivo!" Sevrjugin je iznenada zalajao. I, ne sluteći nikakve sumnje, zgrabio je flašu koja je virila iz džepa Ubljudova.
Ali ovde Nikolaj Saveljič nije mogao da izdrži. Instinktivno je šutnuo neprijatelja nogom... Šta je ovde nastalo! Uplašeni da je proputovao Sevrjugina, Ubljudov je divlje zacvilio i pojurio da se sakrije. Nepouzdani konopac je puknuo. Sevrjugin je dahtao i podigao ruke.
- Smiluj se, Nikolaju Saveliču, ne pogubi! vikao je.
Ubljudov je u međuvremenu pao na pod, želeći da se iskrade, popeo se ne znajući gde. „Da mi samo debelo telo nije oduzelo“, vrteo se u glavi. "A čaršave, dođavola s njima."
Komšije su pojurile na galamu. Od straha i od želje da nestane, Sevrjugin je bio potpuno zapanjen.
- Bacanje! — viknu on mašući krupnim rukama. - Plaše... Simulator!.. Tuče ga u lice... Obesi se.
Ubljudov, nespretno zaglavljen negde ispod stolice, promuklo je viknuo:
„Ne kuni... Kanibal... Hilo... Gde si sakrio noževe?!
Iz sobe je iznenada istrčala sasvim mala, zamišljena starica. Minut kasnije vratila se sa čajnikom i, udobno sedeći na krevetu, podupirući se, počela da pije čaj uz zalogaj.
Posebno je svima zapao u oči konopac koji je visio sa plafona sa pocepanom košuljom. Neki fizičari sugerisali su da je ovo, kažu, masovna halucinacija. Skoro je dobio udarac pesnicom u lice. Iskoristivši krik, Sevrjugin je nagurao čaršave preko komode. Zapanjeni Ubljudov je zamolio staricu šolju čaja. U međuvremenu, Ubljudova žena se vratila.
Tužiće tvog seljaka, tužiće“, vikao je na nju debeli komšija. - Napravio si buku!
„Psihijatru evo, psihijatru“, vikali su okolo.
- Izađi. Ja sam svoj psihijatar! Ubljudov je zalajao. Strašno se sažalio, i umalo nije briznuo u plač. Tešilo ga je samo to što mu je ogroman stomak bio zadovoljan kao i ranije.
Ubljudov je osuđen - uslovno - na godinu dana popravnog rada zbog narušavanja javnog reda i mira i huliganizma. Ali samo svojoj ženi otvorio je dušu.
„Lažeš, glupane“, odgovorila mu je. - Pa ja sam verovao da si zbog četvrtine... Pio si punih deset godina... I odjednom... Valjda je počeo da gleda devojke, batina... Zato u omči.
DUŠEVNI BOLESNICI BUDUĆNOSTI
U ordinaciji psihijatrijske klinike 500 godina od našeg rođenja, čitaoče, bio je prilično debeo, ćelav subjekt od oko 35 godina sa umerenim, geometrijskim stomakom. Iz oduševljenog zujanja koje je gomila lekara objavila i koja je okruživala čoveka, bilo je jasno da ovaj drugi nije sasvim obično voće.
- Beznadežni... Mi smo ovde nemoćni - mahnuo je rukom jedan stari doktor i skočio kroz prozor.
„Recite mi, on je bolestan“, mlada, super razmažena devojka doktor mlitavo se okrenula Gorrilovu (takvo je bilo prezime pacijenta). "Zar zaista nikada niste bili u delirijumu?"
„Nikad“, promrmljao je Gorilov, kukavički pogledavši doktore.
- Pacijente, da li mislite ili ne kada odgovarate? drugi, pomalo strog, psihijatar ga je pogledao u oči prodornim pogledom.
„Nisam bio, nikad nisam bio… Svejedno je nestati…“, ponovio je Gorrilov.
Užasno! Ovaj čovek nikada nije bio u delirijumu! Jeste li čuli ovako nešto?! vikali okolo.
Posle ovih reči, Gorilov se osećao potpuno nenormalno i odvojeno od ljudi.
„I zaista, nikada nisam bio u delirijumu; Nikad se nisam ni zamišljao kao čobanina, kao svi normalni ljudi, pomislio je i obrisao znoj dlanom. "Bože, kakav sam ja štreber i kako sam usamljen!"
„Bolestan je“, ponovo se nagnula super razmažena devojka doktorka, „reci mi, ali nadam se da si pokušao samoubistvo bar pet puta?..
— Ne, i nije bilo takvih misli. Šuštanje užasa je prošlo kroz psihijatre. Neki su čak i saosećajno plakali.
„Jedno pitanje“, iznenada se umešao debeli doktor, zadubljen u čvrstinu i, očigledno, pošto se mnogo predomislio. „Ovo sigurno moraš imati... Ti si ipak muškarac, proklet bio... Reci mi, zar noću, posle vihora seksa, nisi imao želju da poližeš oči svom partneru?“ a doktor lukavo namignu Gorrilovu.
Gorrilov je napeo pamćenje, izbuljio oči i sa užasom izgovorio istu stereotipnu frazu: - Ne!
„Pa, sve je jasno, moje tihe kolege“, rekao je doktor, „Gorilov je potpuno lud. Moramo da ga izolujemo.
„Samo trenutak“, javio se drugi doktor, nadimajući se od nestrpljenja. „To je veoma interesantna psihoza“, dodao je, gledajući pacijenta kao eksperimentalnu šimpanzu ljubaznim očima eksperimentalnog naučnika. - Gorrilov, opiši opet detaljnije svoje hronično stanje ludila.
Molimo vas. Ustajem ujutru, tačno u 9 sati, umivam se, jedem, poeziju ne čitam i nikad je ne čitam; zatim vuče na posao; Radim jer postoji potreba za tim i želim da zaradim više; Dođem sa posla, ručam, kupim nešto i odem sa ženom na ples… Spavam. To je sve.
U vazduhu su se čuli krici...
- A ti misliš, ni jednu varljivu nijansu... Nikakve težnje za onim svetom... Kakva teška ludnica... Čuli ste da ovaj tip nikad nije čitao poeziju... Vodite ga, on će nas srušiti!
Ali pozamašni roboti bolničari već su izvlačili Gorrilova koji se opirao.
„Ah, sanjaću ga danas“, jecala je super razmažena devojka doktor. - Kakva mora... Svake noći mi se čini da me teraju u 20. vek!
„Užas, užas... Senzacionalno“, glasovi su jurili udaljenim sablasnim hodnicima.
U međuvremenu, Gorrilova je nosio auto novog doba koji je bio daleko od našeg. Odvezao ga je u ludnicu. Kroz ono što bismo nazvali prozorom, Gorilov je sumorno gledao u okolne vidike. Automobil se kotrljao relativno sporo da bi Gorili mogli da vide normalan svet oko sebe i da upijaju prirodne utiske.
Uvrnuti ljudi ljuljali su se na visokim drvećem: bili su narkomani. Uzeli su posebne supstance koje izazivaju erotsko-kosmičke obmane. Jedina mana ovih lekova bila je u tome što su izazivali neodoljivu želju da skoči negde više... Gorrilov je video divne, lutajuće, svetleće plave figure ljudi. Po njihovom izgledu bilo je jasno da razgovaraju sami sa sobom u solipsističkom zanosu. Psi i oni su bili prilično pakleni - čak su i mačke bile otuđene.
„Samo ja ne mogu sve ovo da dobijem“, pomisli Gorrilov ljutito. "Kakva je nesreća biti normalan." Plakao je od samosažaljenja. „Da, i suze su mi nekako slane, grube, kao u pećinskim vremenima“, pomislio je glupo hrčući, „ne kao one kod te devojke doktorke... Njene su nekako nebesko plave, estetske, kao krijesnice... I moje telo je defektno, sa mišićima“, i pogledao je kroz prozor. Obični ljudi imali su razmažena tela, duboke oči pesnika i čela mudraca. „Bilo bi lepo da se naspavam“, konačno je odlučio Gorrilov. "Onda radi, napravi nešto, kupi odelo." Ali odmah su se na njegovom okruglom, energičnom licu pojavile kapljice znoja:
„Bože, šta ja mislim... Opet ću da poludim.
Pogledao je svog vozača: "Čak je i on u deliriju." Vozač je zaista razgovarao sa duhom svog dalekog pretka - Lava Tolstoja - i zamerio mu nerazvijenost. Gorrilov je strasno želeo da učini neki normalan, opravdan čin. Ali osim što je skinuo pantalone, nije mogao ništa da smisli. „Kakva sam ja budala“, osetio je stid samog sebe.
Vozili su se pored zatvora, gde su smešteni oni koje su u 20. veku nazivali tehničkim intelektualcima. Ova bezdušna, glupa stvorenja, koja poput prave elektronske mašine ne znaju ništa osim formalnih šema, sačuvana su samo da rade u korist razmaženih vizionara, esteta i sanjara.
Kačno, automobil se dovezao do zgrade poznate gotovo u svakom trenutku. Gorrilov je bio izolovan u prilično sumornoj, neprivlačnoj prostoriji. Njegovi zidovi su bili okačeni apstraktnim šizofrenim slikama kako bi se promovisalo lečenje. Ali nasuprot je bila soba još gora: bila je ograđena strujama i više je ličila na ćeliju.
Bio je poslednji koji je rekao da dva i dva čine četiri. Čak ni Gorrilov nije došao do ovoga.
Нема коментара:
Постави коментар