Herbert George Wells, Ostrvo doktora Moreaua 3

BIĆE U ŠUMI 

 Koračao sam kroz raslinje koje je prekrivalo greben izakuće ne obazirući se kuda idem. Prošao sam kroz senu guste skupine stabala i našao se na drugoj strani grebena, na silaznom putu prema potočiću koji je tekao uskom dolinom. Zastao sam i slušao. Radi udaljenosti ili radi mase gustog zelenila, bio je umrtvljen svaki zvuk koji bi mogao doći iz ograđenog prostora. Zrak je bio tih. Tada se uz šuškanje pojavi zec i pobegne uz kosinu ispred mene.

Oklevao sam, a zatim sam seo na rub sene.

Mesto je bilo ugodno. Potočić je bio skriven bujnom vegetacijom obronaka, osim na jednom mestu gde sam spazio trokutasti komadić njegove svetlucave vode. Na daljoj strani sam, kroz plavkastu izmaglicu, ugledao splet drveća i puzavica, a iznad njih svetlo plavetnilo neba. Tu i tamo je bela ili grimizna mrlja ukazivala na cvetanje neke biljke penjačice. Neko vreme sam odmarao oči na toj sceni, a zatim mi se opet vratila u misli čudna ličnost Montgomeryjevog čoveka. Bilo je previše vruće za suvislo razmišljanje, pa sam pao u umrtvljeno stanje između sna i zbilje.

Iz tog stanja sam se trgnuo, nakon ne znam koliko vremena, radi šuštanja u zelenilu na drugoj strani potoka.Tada se iznad obronka potoka nešto iznenada pojavilo. U početku nisam mogao razabrati šta je to. Sagnulo je svoju okruglu glavu prema vodi i počelo piti. Tada sam vidieo da se radi o čoveku koji hoda na sve četiri, kao životinja. Bio je obučen u plavkastu odeću, imao je crnu kosu; a koža mu je bila bakrene boje. Činilo se da je groteskna ružnoć abila neizbežn aosobina tih otočana. Mogao sam čuti njegovo srkanje vode dok je pio.

Kad sam se nagnuo napred, da ga bolje vidim, ruka mi je dotaknula komad lave koji se otkotrljao niz kosinu.Uzdigao se na noge i promatrao me brišući usta svojom nezgrapnom rukom. Noge su mu bile duge jedva za polovinu tela. Gotovo minut smo zbunjeno buljili jedan u drugoga. Tada se odšuljao u grmlje desno od mene, zaustavljajući se jednom ili dvaput da pogledam unatrag. Mogao sam čuti kako šuštanje paprati polako slabi s udaljenošću i nestaje. Dugo nakon što je nestao,ostao sam da sedim zureći u smeru njegovog odlaska. Moj uspavljujući mir je nestao.

Preplašila me buka iza leđa i, naglo se okrenuvši, ugledao sam treptaj belog repa kunića koji je nestajao iznad kosine. Skočio sam na noge. Pojava tog grotesknog, poluživotinjskog stvorenjao djednom je ispunila poslepodnevnu tišinu. Gledao sam oko sebe vrlo nervozno i požalio sam što nemam oružje. Tada sam pomislio da je čovek koga sam upravo video bio odeven u plavkastu odeću i da nije bio go, kakav bi trebao biti da je divljak. Pokušao sam se uveriti da je, naposletku, on verojatno bio mirne naravi i da tupa okrutnost njegovog izraza nije bila stvarna.

Bio sam vrlo uznemiren tom pojavom. Hodao sam levo uz nagib, okrećući glavu, zagledavajući na sve strane kroz tesno zbijena debla drveća. Zašto bi čovek morao hodati na sve četiri noge i piti ustima? Tada sam opet začuo životinjski krik i, pretpostavivši da se radi o pumi, okrenuo sam se i pošao u dijametralno suprotnom smeru od zvuka. Mene je dovelo do potoka, kojeg sam pregazio, tj krenuo dalje kroz raslinje iza njega.

Iznenadila me velika mrlja živahnog grimiza na zemlji. Kada sam joj se približio, video sam da su to bile posebne gljive, razgranate i naborane kao lisnati lišaj, a pri dodiru su se pretvarale u sluz. Zatim sam u seni bujne paprati naišao naneugodan prizor-lešinu kunića prekrivenu sjajnim muhama, još toplu sa  rastrganom glavom. Zaustavio sam se prestravljen prizorom raspršene krvi. Ovde je najmanje jedan posetilac ostrva bio ubijen! Naokolo nije bilo tragova drugog nasilja. Izgledalo je kao da je bio iznenada zgrabljen i ubijen. Dok sam zurio u malo dlakavo telo nisam mogao shvatiti kako je to učinjeno. Nejasna zebnja u mojoj svesti, otkako sam video neljudsko lice čoveka na potoku, postala je jasnija dok sam tu stajao. Počeo sam shvatati smionost moje ekspedicije među tim nepoznatim ljudima. Gusto zelenilo ispred mene dobivao je novi izgled u mojoj mašti. Svaka sena postajala je nešto drugo-postajala je zaseda i svaki šušanj je postajao pretnja. Izgledalo je da vrebaju nevidljive stvari. Odlučio sam se vratiti prema ograđenom prostoru na plaži. Naglo sam se okrenuo i nahrupio nasilno, možda čak mahnito kroz grmlje, nestrpljiv da opet dohvatim čist prostor pred sobom. Stao sam pre nego sam se pojavio na otvorenom prostoru. Bila je to neka vrsta proplanka u šumi koji je verovatno nastao slučajem. Biljke su već krenule u borbu za slobodnim prostorom, a iza njih je gusti rast debla, savijenih loza i mnoštva gljiva i cveća, ponovo zatvarao vidik. Ispred mene, čučeći iznad ostataka ogromnog oborenog stabla prekrivenog gljivama, još nesvesna mog približavanja, bila su tri groteskna ljudska lika. Jedan od njih je očigledno bila žena, druga  dvojica muškarci. Bili su goli, osim omota grimizne tkanine oko struka, a koža im je bila mutne, ružičasto smeđe boje kakvu još nisam video kod urođenika. Imali su debela gruba lica bez brade, uvučena čela i retku čekinjavu kosu na glavi. Nikada nisam vieo stvorenja tako životinjskog izgleda.

Razgovarali su, ili je jedan od njih govorio drugoj dvojici i bili su suviše zainteresovani da bi primetili šum mog približavanja. Njihali su glave i ramena s jedne strane na drugu. Reči govornika bile su grube i nepovezane , iako sam ih mogao jasno čuti, nisam mogao razabrati štoa govorie. lzgledalo mi je kao da nerazumljivo brbljaju. Odjednom je njegov govor postao kreštav i, šireći ruke, skočio je na noge. Pri tome su ostali počeli jednoglasno brbljati, takođe  dižući se na noge, šIireći ruke i njišući tela u ritmu u kojem su govorili. Primetio sam nenormalnu kratkoću njihovu nogu i sitna nezgrapna stopala. Počeli su polagano kružiti, uz podizanje i udaranje stopala i njihanje ruku, a u njihovoj ritmičkoj recitaciji začuo se prizvuk melodije i refrena koji je zvučao kao "aloola" ili "ballola". Oči su im počele iskriti, a njihova ružna lica su zasjala izrazom neobičnog zadovoljstva. Slina im je curila iz usta bez usana.

Odjednom, dok sam promatrao njihov groteskne i neopisive kretnje, po prvi sam puta jasno shvatio šta me nije uvredilo, šta mi je ulilo dva nepovezana i suprotstavljena utiska krajnje neobičnosti i u isto vreme najneobičnije bliskosti. Tri stvorenja, uključena u taj tajanstveni ritual, imala su ljudski oblik i bila su ljudska bića, ali sa tako očitim držanjem životinje. Svako od tih stvorenja, usprkos ljudskom obliku, dronjcima odeće i gruboj ljudskosti oblika tela, imalo je utkano u sebe, u svoje pokrete, u izraz odobravanja, odnosno čitavu svoju pojavu, neodoljiv utisak svinje, svinjske prljavštine ,nepogrešive oznake životinje.

Ta začuđujuća predstava me obuzela, a zatim su mi najužasnija pitanja preplavila misli. Počeli su skakati u zrak, najpre jedan, pa zatim i ostali, vičućii rokćući. Jedan se poskliznuo i u jednom trenutku se našao na sve četiri, ali se brzo oporavio. Prolazni bljesak čistog životinjstva tih čudovišta bio mi je dovoljan.

Okrenuo sam se, što je moguće tiše i kočeći se povremeno od straha da me ne otkrije zvuk puknute grančice ili šuštanje lišća, povukao sam se natrag u grmlje. To  se dogodilo pre nego sam očvrsnuo i usudio se slobodnije kretati. Jedina pomisao u tom trenutku bila mi je pobeći od tih gnusnih bića, jedva sam primetio da sam se našao na slabo vidljivom puteljku među drvećem. Prelazeći malu čistinu, odjednom sam s neugodnim trzajem video dve nespretne noge među drvećem kako koračaju  šumnim koracima, paralelno sa mnom, na udaljenosti od oko trideset metara. Glava i gornji deo tela bili su mu skriveni spletom puzavica. Naglo sam se zaustavio, nadajući se da me to stvorenje nije primetilo. Istovremeno su se zaustavile i noge. Bio sam tako nervozan, da sam morao prevladavati poriv i baciti se u borbu s najvećim teškoćama. Pažljivo gledajući kroz isprepletenu mrežu razabrao sam glavu i telo nakaze koju sam video dok je pila. Pomaknuo je glavu. U njegovim sam očima video smaragdni sjaj dok me gledao iz sene drveća ,a kada se okrenuo, ta polusvetleća boja je nestala.

Na trenutak je bio nepokretan, a zatim je bešumnim koracima počeo bežati kroz gusto zelenilo. U sledećem trenutku je nestao iza nekoliko grmova. Nisam ga mogao videti, ali sam osećao da se zaustavio i ponovo me počeo promatrati.

Šta je  uopšte bio-čovek ili životinja? Šta je želeo od mene? Nisam imao oružje, pa čak ništap. Bila bi ludost boriti se. U svakom slučaju ta stvar, šta god da je bila, nije imala hrabrosti napasti me. Stisnuvši zube, krenuo sam ravno prema njemu. Borio sam se da ne pokažem strah koji mi je ulevao zebnju u kičmu. Probio sam se kroz splet visokih grmova s ​​belim cvećem i opazio ga naudaljenosti od dvadeset koraka kako me gleda preko ramena i okleva. Napravio sam još jedan ili dva koraka, neprekidno ga gledajući u oči.

Ko si ti?", upitah.

Pokušao mi je uzvratiti pogled. "Ne!", reče na naglo, okrene se i odskoči od mene kroz nisko raslinje. Ponovno se okrenuo i zagledao u mene. Oči su mu jako sjajile iz pitome pod drvećem.

Srce mi je bilo u grlu, ali osećao sam da mi je blef bio jedina šansa, pa sam polagano hodao prema njemu. Ponovno se okrenuo, a onda je nestao u tami. Još jednom mi se učinilo da sam ugledao sjaj njegovih očiju i to je bilo sve.

Po prvi put sam primetio kako kasni sati mogu uticati na mene. Sunce je zašlo tek prie nekoliko minuta. Nagli tropski sumrak već se pojavio na istočnom nebu i prvi brćni leptiri su nečujno lepršali oko moje glave. Ako sam želeo izbeći provesti noć među nepoznatim opasnostima tajanstvene šume, morao sam se žurno vratiti u ograđeni prostor. Pomisao o povratkuu to sklonište prožeto bolom mi je teško padala, ali još teže pomisao da će me uhvatiti mrak i sve ono što taj mrak skriva. Bacio sam još jedan pogled u tamne sene koje su progutale to neobično stvorenje, a tada sam pronašao put nizbrdo prema potoku, hodajući po mojoj prosudbi, u smeru iz kojeg sam došao. 

Hodao sam žustro, zbunjen događajima, i odjednom sam se našao na zaravni, među razasutim drvećem. Bezbojna jasnoća, koja nastaje nakon sunca, bila je tamna. Plavetnilo neba iznad mene postalo je gusto, a zvezde su se jedna po jedna probale svojim slabašnim svetlom. Prostori među drvećem, praznine udaljene vegetacije, koji su bili maglovito plavi na dnevnom svetlu, postali su crni i tajanstveni.Žurio sam. Boje su nestale sa sveta. Vršci drveća isticali su se prema svetlom plavetnilu neba tamnom siluetom i sve ispod te granice slevalo se u bezobličnu crninu. Drveće je ovde bilo retkeo, a gusto raslinje je bilo bujnije. Iza toga se nalazio prazan prostor pokriven belim peskom, a zatim opet prostor s isprepletenim grmljem. Ne sećam se da sam pre prešao taj proplanak pokriven peskom. Zabrinjava me slabo šuštanje na desnoj strani. Isprva sam mislio da je to samo moja mašta, jer kad bih stao bilo je tiho i nije se čulo ništa osim noćnog povetarca u vršcima drveća. Kada sam opet žurno krenuo čula se jeka mojih koraka.

Udaljio sam se od gustiša, držeći se što je moguće više otvorenog prostora i nastojao sam povremenim, naglim okretanjem iznenaditi to nešto u pokušaju da me zaskoči. Ništa nisam video, a ipak je stalno rastao moj osećaj nečije prisutnosti. Produžio sam korak i, nakon nekog vremena, došao do malog brežuljka, prešao ga i oštro se okrenuo, očekujući ga s druge strane. Pojavio se crn i jasno ocrtan oblik na tamnom nebu. Bezoblična pojava za trenutak se izdigla iznad horizonta i opet nestala. Uverio sam se da mi se još jednom prišuljao moj protivnik žutosmeđeg lica. Tome se pridružila još jedna neugodna spoznaja, a to je da sam izgubio put.

Neko vreme sam žurio beznadno zbunjen i progonjen tom tajnovitom pojavom. Šta god da je to bilo, to biće nije imao hrabrosti za napad ili je čekalo da me uhvati nepripremljenog. Namerno sam se držao na otvorenom. Povremeno bih se okrenuo i slušao. Napola sam uverio samog sebe da je moj progonitelj napustio lov ili da je bio samo proizvod moje nesređene mašte. Tada sam začuo zvuk mora. Ubrzao sam korak gotovo u trk i istovremeno iza sebe začuo spoticanja,.

Naglo sam se zaustavio i zagledao u nejasno drveće. Izgledalo je kao da jedna crna senka skače u drugu. Ukočeno sam slušao i nisam čuo ništa osim zujanja krvi u ušima. Pomislio sam da su mi živci rastrojeni i da me mašta vara, pa sam se opet odlučno okrenuo prema zvuku mora. Val iznad nepravilnog kamenog grebena, zasjao je svojim bledim svetlom. Na zapadu se zodijačko svetlo mešalo sa žutim sjajem večernje zvezde. Obala se spuštala daleko od mene prema istoku, a na zapadu je bila pokrivena ramenom brega. Tada sam se prisetio da je Moreauova plaža ležala prema zapadu. 

Iza mene je pukla grančica i nešto je šušnulo. Okrenuo sam se i našao se pred tamnim drvećem. Nisam video ništa ili sam nasuprot tome, video previše. Svaki tamni oblik u mraku ima svoje zlokobno značenje, daje utisak posebne oprezne pažnje. Tako sam stajao možda celu minutu, a zatim jednim okom gledajući još uvek drveće, okrenuo sam se prema zapadu s namerom da pređem rt. Kada sam se pokrenuo, jedna skrivena sena je krenula za mnom.

Srce mi je ubrzano tuklo. Široki zavoj plaže na zapadu je postao vidljiv, pa sam se ponovo zaustavio. Bešumna sena se zaustavila dvanaest metara iza mene. Mala tačka svetla se pojavila na udaljenom zavoju krivulje. Sivo prostranstvo peskovite plaže je ležalo bledo pod svetlom zvezda. Ta mala tačka svetla bila je udaljena oko tri kilometra. Da bih došao na plažu morao sam proći kroz drveće, gde su se skrivale sene, a zatim niz nagib s grmljem.

Sada sam mogao jasnije videti stvora. To nije bila životinja, jer je stajao uspravno. Otvorio sam usta da nešto kažem, ali mi je slina u grlu zagušila glas. Pokušao sam ponovo izavikao: "Tko je tamo?" Nije bilo odgovora. Nastavio sam koračati. Stvor se nije pomaknuo, nego kao da se uvukao u sebe. Noga mi je udarila u kamen, što mi je dalo ideju. Nisam skidao oči sa  crnog oblika ispred sebe ni kada sam se sagnuo i zgrabio taj komad kamena, ali se pri mom pokretu stvar naglo okrenuo, kao što to može napraviti pas, i pogureno se odšuljao u najbliži mrak. Tada sam se prisetio iskustava iz škole s velikim psima. Omotao sam kamen u rupčići zavrtio ga oko ručnog zgloba. Začuo sam pokret daleko među senama-stvor kao da se povlačio.Tada me preplavilo napeto uzbuđenje. Obilno sam se oznojio i počeo sam drhtati. Moj se protivnik počeo povlačiti videvši oružje u mojoj ruci.

Trebalo mi je dosta vremena dok sam prikupio oodlučnost i krenuo dalje, kroz drvećei grmlje preko ka rtu, prema plaži. Na kraju sam to učinio trčeći. Kada sam se probio kroz gustiš do peska čuo sam da mi neko dolazi iza leđa. Potpuno sam izgubio glavu od straha i počeo trčati preko peska. Do mene  je dopiralo brzo tapkanje mekanih stopala progonitelja. Divljački sam uzviknuo i udvostručio korak. Nekoliko mutnih crnih stvari, oko tri do četiri puta većih od kunića, doskakalo je s plaže prema grmlju dok sam prolazio.

Dok živim, sećaću se užasa tog progona. Trčao sam blizu ruba vode i, tu i tamo, čuo pljusak stopala koja su me stizala. Daleko, beznadno daleko, bilo je žuto svetlo.  Noć oko nas bila je tamna i tiha. "Pljus, pljus", dolazile su noge progonitelja sve bližei bliže. Osećao sam da mi nestaje zraka jer nisam imao uslove. Dahtao sam i osećao u boku bol kao od noža. Shvatio sam da će me dostići daleko pre nego dođemo do ograđenog prostora, pa sam se očajan i boreći se za dah, okrenuo prema njemu i, kada me je stigao, udario ga svom snagom. I kamen je odleteo iz poveza rupčića kada sam to učinio. Kod okretanja, stvor koji je trćao na sve četiri, uspravio se na noge i kamen je pogodio njegovu levu slepoočnicu. Lubanja je glasno zazvučala i čovek-zver je posrnuo prema meni, odgurnuo me rukama i spotaknuo se pored mene. Pao je ničice na pijesak s licem prema vodi. Ostao je nepomično ležati.

Nisam se mogao prisiliti da se približim toj tamnoj hrpi. Ostavio sam ga ležati dok su se oko njega dizali valovi. Pod tihim zvezdama sledio sam svoj put prema žutom svetlu. S pozitivnim učinkom olakšanja začulo se bolno stenjanje pume koje me isteralo na istraživanje te tajanstvene zemlje. Iako sam bio slab i užasno umoran, prikupio sam svu svoju snagu i ponovo počeo trčati prema svetlu. Učinilo mi se da čujem glas koji me zove.

ČOVEKOV PLAČ

Kada sam prispeo blizu kuće, video sam da svetlo sjaji iz otvorenih vrata moje sobe. Začuo sam iz mraka, pored tog narančastog, svetlog ugla Montgomeryjev glas kako viče: "Prendick!" Nastavio sam trčati i ponovo sam ga začuo. Odgovorio sam slabašnim: "Alo!" U sledećem trenutku sam posrnuo prema njemu.

Gde ste bili?", reče držeći me na udaljenosti ruke, tako da je svetlo padalo na moje lice. „Oboje smo bili tako zaposleni da smo, do pre pola sata, zaboravili na vas."

Poveo me u sobu i poseo na ležaljku. "Nismo mislili da ćete satima istraživati ​​ostrvo bez da nam to kažete", reče.

„Uplašio sam se... ali...što... hej!

Napustile su me zadnje snage i pao sam na prsa. Mislim da mu je pričinilo veliko zadovoljstvo da mi da mi konjak.

"Zaboga", reče, "zatvorite ta vrata."

Susreli ste neke od naših zanimljivosti, zar ne?" Zatvorio je vrata i vratio se k meni. Nije me dalje ispitivao nego mi je dao još konjaka i vode i prisilio me da nešto pojedem.Bio sam u kolapsu. Rekao je nešto nejasno o tome da me zaboravio upozoriti i kratko me upitao što sam video kada sam izišao iz kuće

Odgovorio sam mu sažeto u iskidanim rečenicama. „Recituj mi šta sve to znači?", rekao sam na granici histerije. "Nije ništa tako strašno, ali mislim da vam je dosta za jedan dan." Puma je odjednom ispustila oštar krik pun boli. Poluglasno je ispustio kletvu: "Proklet bio ako ovo mesto nije gore od Gower Streeta sa svim svojim mačkama.

Montgomery, ko je bio taj stvor koji me sledio?",upitah. Je li to bila životinja ili čovek?

„Ako ne budete dobro spavali", odvrati, "nećete sutra biti pri sebi."

Stajao sam okrenut prema njemu. "Ko je bio taj stvor koji me sliedio?", ponovo sam upitao. Gledao me direktno u oči popreko iskrivivši usta. Njegove oči, koje su  izgledale sjajne pre jedne minute, ugasile su se.

Iz vaše priče", reče, "mislim da je to bila utvara." Osetio sam jaku razdraženost, koja je prošla kao što se i pojavila. Ponovo sam se bacio u ležaljku i pritisnuo ruke na čelo.

Puma je opet počela.

Montgomery je došao iza mene i stavio mi ruku na rame. "Vidite Prendick", reče, "to nije moja stvar ako izlazite na to naše smešno ostrvo . Ali nije sve tako loše kao što vam se čini. Vaši živci su se našalili s vama. Daću vam nešto, što će pomoći da zaspite. To će vas držati satima. Vi jednostavno morate zaspati ili ja neću odgovarati za vas."Nisam odgovorio. Sagnuo sam se i pokrio lice rukama.Vratio se držeći u rukama malu ericu tamne tekućine. Dao mi ju je. Uzeo sam je bez otpora i on mi je pomogao da se popnem u ležaljku.

Kada sam se probudio, već je uvelikeo bio dan. Neko vreme sam ležao  buljeći u plafon  iznad sebe. grede, kako sam primetio, bile su napravljene od brodske građe. Kada sam okrenuo glavu, na stolu sam ugledao obrok pripremljen za mene. Osetivši glad  hteo sam se izvući iz ležaljke koja me, vrlo ljubazno izlazeći u susret mojoj želji, izvrnula na pod na sve četiri noge.

 

Ustao sam i seo ispred hrane. U glavi mi je bilo mutno i tek sam se nejasno prisećao stvari koje su se dogodile noću. Jutarnji povetarac je vrlo ugodno duhvao kroz prozor bez stakla, pa je to i hrana doprinielo ugodi životne udobnosti koji sam osetio. Iza mene su se otvorila vrata koja su iz unutrašnjosti vodila u dvorište. Okrenuo sam se i ugledao Montgomeryjevo lice.

Dobro, strašno sam zaposlen", reče zatvorivši vrata. Kasnije sam otkrio da ih je zaboravio ponovo zaključati.

Prisetio sam se izraza njegovog lica prošle noći, a uz to sam se prisetio svega što sam doživeo. Upravo kada se strah vratio, ponovo sam začuo zvuk iznutra, ali ovaj  put nije bila puma. Progutao sam zalogaj koji mi je zastao u ustima i slušao. Tišina, osim šapata jutarnjeg povetarca. Počeo sam verovati da su me uši prevarile.

Nakon duge pauze nastavio sam jesti, ali s naćuljenim ušima. Začuo sam nešto slabašne i duboko. Sedeo sam kao zamrznut. Iako je bilo slabašne i duboko, dirnulo me dublje nego sve odvratne stvari koje sam do tada čuo iza zida. Nije bilo greške u vrsti mutnih, isprekidanih zvukova. Uopšte nije bilo sumnje o njihovu izvoru. Jer to je bilo stenjanje, isprekidano jecajima i dahtanjem od muke. To nije bila životinja-mučili su ljudsko biće.

Kada sam to shvatio, u tri koraka sam prešao sobu, zgrabio kvaku na vratima prema dvorištu i širom ih otvorio. "Prendick, čoveče! Stani!", vikao je Montgomery trčeći prema meni.

Preplašeni lovački psi su zavijali i režali. Video sam  grimiznu krv u slivniku i osetio poseban karbolni miris kiseline. Tada sam kroz otvorena vrata video, u mutnom svetlu sene, nešto vezano uz okvir, bolno izranjeno ,crveno i povezano. Tada se, brišući to, pojavilo Moreauovo staro lice-belo i užasno. Odmah me, crveno umrljanom rukom, zgrabio za rame, okrenuo oko stopala i bacio glavačke natrag u sobu. Podigao me kao da sam malo diete. Pao sam čitavom dužinom na pod i vrata su tresnula, sakrivši njegovo jako uzbuđeno lice. Začuo sam okretanje ključa u bravi i protestiujući Montgomeryjev glas

Uništava moj životni rad", čuo sam kako mu kaže Moreau.

"On ne razume", reče Montgomery i još nešto što nisam dobro čuo.

Moreau reče: "Više ne mogu štedeti vreme." Ostatak nisam čuo. Podigao sam se i stajao dršćući, uskovitlanim mislima od najužasnijih događaja. Je li moguće da se ovdj e dogadaju stvari kao što je vivisekcija čoveka? Pitanje je bljesnulo kao munja preko olujnog neba i odjednom se zamagljeni užas mog uma pretvorio  u živo shvaćtanje opasnosti u kojoj sam se našao.

nastavci:Romani u nastavcima