− Kako to može biti da se ti ne znaš sa svojim stanarom! − reče Belecki obraćajući se Marjanki.
1 − Kako bih se mogla s njim da poznajem kad nam nikad ne dođe? − reče Marjanka pogledavši Olenjina.
Olenjin se uplaši od nečega, pocrveni i ne znajući ni sam šta da kaže, reče:
− Ja se bojim tvoje majke. Kad sam istom došao kod vas ona me strašno napala.
Marjanka se zasmeja.
− A ti si se uplašio? − reče ona pogledavši ga i okrenuvši se.
Olenjin sad prvi put ugleda čitavo lepojkino lice jer ga je do sada uvek viđao do očiju umotano maramom. Bilo je razloga da se ona zaista smatra prvom lepoticom u selu. Ustenjka je bila lepuškasta, omalena, punačka, rumena, veselih smeđih očiju, sa večito nasmejanim crvenim usnama, i koja se uvek smejala i nešto brbljala. Marjana, naprotiv, nije bila lepuškasta, nego lepotica. Crte njenog lica mogle bi da se učine isuviše muževne, čak i grube da nije bila visoka, stasita, razvijenih grudi i ramena, a što je glavno, da nije imala strog i u isto vreme nežan izraz duguljastih crnih očiju oivičenih tamnom senkom ispod crnih obrva i nežan i umiljat izraz usana i osmeha. Ona se retko osmehivala, ali zato je njen osmeh uvek bio divan. Ona je sva disala snagom i zdravljem. Sve su devojke bile lepe, ali i one, i Belecki, i posilni koji je doneo slatkiše, − svi su i nehotice pogledali Marjanu i kad bi se obraćali devojkama, stvarno su se njoj obraćali. Između ostalih ona je izgledala kao gorda i vesela carica.
Belecki koji je vodio brigu da poselo uspe, stalno je nešto brbljao, nagovarao devojke da piju vino, prihvatao ih i stalno dobacivao Olenjinu nepristojne primedbe na francuskom, a koje su se odnosile na Marjankinu lepotu, nazivajući je »vaša«, la votre i pozivajući ga da i on radi to isto. Olenjinu je postajalo sve teže i teže. On izmisli razlog da bi mogao da pobegne, kad Belecki iznenada objavi da slavljenica Ustenjka mora da posluži vino uz poljubac. Ona pristade, ali pod uslovom da joj se na tanjir daruje novac, kao što se čini na svadbama. »I koji me đavo natera da ja dođem na ovo odvratno poselo!« − reče Olenjin u sebi dižući se da ide.
− Gde ćete?
− Idem da donesem duvana, − reče on s namerom da pobegne, ali ga Belecki uhvati za ruku.
− Imam ja novaca, − reče mu on na francuskom.
»Ne smem da odem, ovde treba platiti, − pomisli Olenjin i bi mu krivo što ispade tako nespretno. − Zar ne mogu da i ja radim isto što i Belecki? Nisam trebao ni da dolazim, ali kad sam već došao, ne smem da i drugima kvarim raspoloženje. Treba da pijem kao Kozak«, − i uze kupu (drvena posuda u koju može da stane osam čaša), napuni je vinom i ispi na dušak skoro sve. Devojke ga gledaše u nedoumici i skoro sa strahom kako je pio. To im je izgledalo čudno i nepristojno. Ustenjka posluži svakome po čašu i poljubi obojicu.
− Eto, devojke, a sada da se provedemo, − reče ona zveckajući na tanjiru sa četiri monete koje su oni dali.
Olenjin se više nije snebivao. Razgovorio se.
− E, Marjanka, a sada ti služi s poljupcima, − reče Belecki prihvativši je za ruku.
− Pa ja ću tebe i onako poljubiti! − reče ona šaleći se i zamahnuvši na njega.
Dedica se može poljubiti i bez para, − prihvati druga devojka.
− Vidi što je pametna! − reče Belecki i poljubi devojku koja se otimala. Ne, ti posluži, − navali Belecki obraćajući se Marjani. − Posluži stanara.
I uzevši je za ruku odvede je Olenjinu i ona sede pored njega na klupu.
− Baš je lepotica! − progovori on okrenuvši joj glavu u profil.
Marjana se nije otimala, samo se ponosno smeškala i pogledala Olenjina svojim duguljastim očima.
− Lepotica devojka, − ponovi Belecki.
»Kakva sam ja lepotica!« kao da to ponovi Marjankin pogled. Olenjin, ne misleći šta radi, zagrli odjednom Marjanu i htede da je poljubi. Ali ona mu se ote oborivši Beleckog i srušivši poklopac sa stola i pobeže do peći. Nasta graja i smeh. Belecki je nešto šaputao devojkama i one sve odjednom pobegoše iz kuće u trem i zatvoriše vrata.
− Zašto si poljubila Beleckog, a mene nećeš? − upita Olenjin.
− Eto, tako, neću i gotovo, − odgovori ona napućivši donju usnu i podigavši obrvu. − On je dedica, − dodade ona sa osmehom. Onda priđe vratima i poče da lupa. − Što ste zatvorili, đavoli?
− Pa neka ih tamo, a mi ćemo ovde, − reče Olenjin primakavši joj se.
Ona se namrgodi i strogo ga odgurnu rukom od sebe. I opet mu se ona učini tako veličanstveno lepa da se on prenu i postide se toga što radi. On priđe vratima i poče da lupa ručkom.
− Belecki, otvorite! Kakve su to glupe šale?
Marjana se opet zasmeja svojim svetlim srećnim smehom.
− Zar me se bojiš? − reče ona.
− Pa ti si ljuta isto kao i tvoja majka.
− A ti samo sedi sa Jeroškom pa ćeš videti kako će te devojke voleti. − I ona se smeškala gledajući mu pravo i izbliza u oči.
On ne znade šta da joj odgovori.
− A kad bih ja dolazio vama?... ote se njemu.
− Onda bi to bilo drukčije, − progovori ona odmahnuvši glavom.
U taj čas Belecki gurnu i otvori vrata, a Marjana odskoči prema Olenjinu tako da svojim bedrom udari u njegovu nogu.
»Sve je ono glupo što sam ranije mislio: i ljubav, i samoodricanje, i Lukaška. Postoji samo jedna sreća: onaj ko je sretan ima pravo«, − sevnu kroz Olenjinovu glavu i on se iznenadi sa kakvom snagom uhvati i poljubi lepoticu Marjanu, u slepoočnicu i obraz. Marjana se ne naljuti, samo se gromko zasmeja i otrča drugim devojkama.
Na tome se poselo i završi. Starica, Ustenjkina majka, kad se vrati s posla, izgrdi i rastera sve devojke.
XXVI
»Da, − razmišljao je Olenjin vraćajući se kući, − kad bih sebi samo malo popustio uzde, mogao bih da se u ovu Kozakinju zaljubim do ludila«. On leže da spava s takvim mislima u glavi, ali se nadao da će to sve proći i da će se vratiti starom načinu života.
Ali stari se život ne vrati. Odnos prema Marjani postade drukčiji. Zid koji ih je ranije razdvajao sruši se. Olenjin je nju sad pozdravljao svaki put kad god bi je video.
Kad domaćin dođe da primi kiriju za stan i saznade o Olenjinovom bogatstvu i darežljivosti, pozva ga sebi. Starica ga je ljubazno primila i od onog posela Olenjin je često dolazio uveče svojim domaćinima i ostajao do kasno uveče. Izgledalo je da on živi u selu po svom starom načinu, ali u duši mu se sve preokrenulo. Običnim danom bavio se u šumi, a oko osam sati, kad se smrkavalo, dolazio je domaćinima ili sam, ili sa čiča Jeroškom. Domaćini su se toliko privikli na njega da bi se čudili kad ne bi navratio. Vino je dobro plaćao, a bio je miran čovek. Vanjuša bi mu donosio čaj; on je sedeo u ćošku do peći, starica se nije ustručavala, radila je svoj posao i oni su uz čaj ili vino razgovarali o kozačkim poslovima, o komšijama, o Rusiji o kojoj je Olenjin pričao, a oni su se raspitivali. Ponekad bi uzimao knjigu i čitao. Marjana je podavivši noge kao divokoza sedela ili na peći, ili u mračnom ćošku. Ona nije učestvovala u razgovoru, ali Olenjin joj je video oči, lice, osećao njene pokrete, grickanje semenki i osećao da ona svim svojim bićem sluša što on govori, a osećao je isto tako njeno prisustvo i kad bi čitao. Katkad mu se činilo da su njene oči upravljene u njega i kad bi se susreo s njihovim sjajem, on bi i nehotice zaćutao i gledao u nju. Ona bi se tad odmah sakrila, a on, pretvarajući se da je zauzet razgovorom sa staricom, prisluškivao bi njen dah i svaku njenu kretnju i opet bi očekivao njen pogled. U prisustvu drugih ona je većinom bila vesela i ljubazna prema njemu, a kad su bili nasamo, divlja i gruba. Ponekad bi on navratio dok još Marjana nije bila kod kuće: odjednom bi se začuli njeni snažni koraci i kroz otvorena vrata videlo bi se kako dvorištem promače njena svetlo-plava cicana košulja. A posle toga, kad dođe do sredine sobe i ugleda ga, njene se oči jedva primetno nežno nasmeše i on u isto vreme oseti da mu je pri duši i lepo i strašno.
On od nje nije ništa ni tražio ni želeo, ali mu je svakim danom njeno prisustvo postajalo sve više i više potrebno.
Olenjin se toliko srodio sa životom u selu da mu se njegova prošlost činila kao nešto sasvim tuđe, a budućnost, naročito van ovog sveta u kome je živeo, nije ga uopšte interesovala. Kad bi primio pismo od kuće, od rodbine i prijatelja, uvredio bi se što su ga oni žalili kao izgubljenog čoveka, ali on je smatrao da su izgubljeni svi oni koji ne žive kao on. Bio je ubeđen da se nikad neće pokajati što se otrgao od svog ranijeg života i što se tako usamljeno i na svoj način smestio u selu. Na marševima, u tvrđavama, njemu je bilo lepo; ali samo tu, samo uz čiča Jeroškino okrilje, samo u svojoj šumi, u svojoj kući na kraju sela; kad bi se setio Marjanke i Lukaške postala bi mu jasna sva ona laž u kojoj je on ranije živeo i protiv koje se još i tada bunio, a koja mu je sada postala neopisivo gadna i smešna. Ovde se on svakim danom osećao sve više i više slobodan, sve više i više čovek. Sasvim drukčije nego što je on zamišljao prikaza mu se Kavkaz. Ovde on ništa ne nađe što bi ga podsećalo na sva njegova maštanja, na sve što je slušao i čitao o Kavkazu. »Ovde nema nikakvih kavkaskih kabanica, nikakvih urvina, Amalad-begova, junaka i zlikovaca. − mislio je on, − ljudi žive kao što živi i priroda: umiru, rađaju se, pare se, opet se rađaju, tuku se, piju, jedu, rađaju se i opet umiru, i nikakvih drugih uslova osim onih, nepromenjivih, koje je priroda odredila suncu, travi, zverinju, drveću. Drugih zakona oni nemaju...« I zbog toga, kako mu se činilo, ti su mu ljudi u poređenju s njim samim izgledali divni, snažni i slobodni, i gledajući ih obuzimao ga je stid i tuga zbog samog sebe. Često bi ozbiljno pomislio da sve pusti, da se upiše u Kozake, da kupi kuću, stoku, da se oženi Kozakinjom, − ali samo ne Marjanom koju on prepušta Lukaški, − i da živi sa čiča Jeroškom, ide s njim u lov, u ribu i s Kozacima na marševe. »Što ja to već ne uradim? Šta čekam?« − pitao se u sebi. I on je sam sebe podstrekavao, sam se postiđivao: »Zar se ja bojim da učinim ono što smatram da je pametno i pravedno? Zar je želja da budem običan Kozak, da živim blizu prirode, da nikome ne činim zla, nego da činim ljudima dobro, zar je maštati o tome gluplje nego o onome o čemu sam ranije maštao, − da na primer budem ministar ili komandant puka?« Ali nekakav glas u njemu samom govorio mu je da još malo pričeka i zbog toga se on nije mogao da odluči. Njega je suzdržavalo malo nejasno saznanje da on ne može u potpunosti živeti životom Jeroške i Lukaške, jer se za njega sreća sastoji u drugom, − suzdržavala ga je i pomisao da je sreća u samoodricanju. Njegov postupak prema Lukaški neprestano ga je veselio. Stalno je tražio priliku da se žrtvuje za druge, ali takvih prilika nije bilo. On bi ponekad zaboravio taj novi recepat sreće koga je on otkrio i smatrao je da je u stanju da se srodi sa čiča Jeroškinim životom; ali posle se odjednom trzao i opet se smesta vraćao na misao o svesnom samoodricanju i opet bi na toj osnovi gradio i smireno gledao na sve ljude i na tuđu sreću.
XXVII
Negde pred berbu grožđa Lukaška dojaha Olenjinu. Izgledao je još kršniji nego obično.
− Pa što se ti ne ženiš? − upita Olenjin veselo ga dočekavši.
Lukaška mu ne odgovori određeno.
− Evo, trampio sam preko reke vašeg konja! Ovo je konj! Kabardinac i ima Lov-žig.25 Ja sam ljubitelj konja.
Oni pogledaše novog konja i projahaše ga po dvorištu. Konj je bio zaista neobično lep: dorat, širok i dugačak, sjajne dlake, jakog repa i nežne tanke grive, što je znak dobre pasmine. Bio je tako uhranjen da bi čovek mogao na njegovim leđima, kako reče Lukaška, leći i zaspati. Kopita, oči, zubi − sve je bilo fino i oštro izraženo, kao što je to samo u konja najčistije pasmine. Olenjin nije mogao da se nadivi konju. On još ne vide takvog lepotana na Kavkazu.
− A kako ide! − reče Lukaška milujući ga po vratu. − Kako se jaše! A kako je pametan! Uvek trči za svojim gazdom.
− Jesi li dao mnogo pride? − upita ga Olenjin.
− Nisam brojao, − odgovori Lukaška osmehujući se. − Dobio sam ga od prijatelja.
- Čudo jedno kako je lep konj! Koliko bi tražio za njega? − upita ga Olenjin.
− Davali su mi stotinu i po moneta, a vama ću ga dati džabe, − reče Lukaška veselo. − Samo vi recite i odmah ću vam ga dati. Skinuću mu sedlo, i evo ti ga. A meni za službu daj kakvog bilo.
− Ne, nipošto.
− Pa dobro, evo sam vam doneo peškeš, − i skinuvši opasač Lukaška uze jedan od dva bodeža koji su visili na njemu. − Dobio sam preko reke.
− E, pa hvala ti.
− A majka je rekla da će grožđe doneti sama.
− Ne treba, namirićemo se mi. Valjda nećeš da ti dajem novac za bodež.
− Kako bi to moglo da bude, pa mi smo prijatelji! Kad sam bio s onu stranu reke odvede me Girej-kan svojoj kući i reče mi: biraj šta hoćeš. I eto, ja uzeh ovu sablju. Takav ti je kod nas običaj. Oni uđoše u kuću da popiju.
− Hoćeš li se ovde duže zadržavati? − upita Olenjin.
− Ne, došao sam da se oprostim. Sad me iz karaule šalju u četu s onu stranu Tereka. Danas idem s Nazarom, sa svojim drugom.
− A kad će biti svadba?
− Pa eto, uskoro ću opet doći pa će biti proševine, a onda opet u službu, − odgovori Luka bezvoljno.
− Kako to da ne pogledaš verenicu?
− Pa što! Što ću je gledati? Kad vi pođete na marš upitajte u našoj četi za Lukašku Širokog. A što tamo ima veprova! Već sam ih dva ubio. Pokazaću vam.
− Zbogom! Neka te bog čuva.
Lukaška pojaha konja i ne svrativši se Marjanki gizdavo izjaha na ulicu gde ga je već čekao Nazarka.
− Šta je? Zar se nećemo svraćati? − upita ga Nazarka namigujući na onu stranu gde je stanovala Jamka.
− Kako nećemo! − reče Lukaška. − Evo, uzmi i vodi joj konja, a ako se ja zadržim, položi mu sena. Do zore ćemo svakako stići u četu.
− Je li ti junker još štogod poklonio?
-Ne , nije, odužio sam mu se, bogu hvala, bodežom, a on htede da mi uzme konja, − reče Lukaška sjahujući s konja i dajući ga Nazarki.
Ispod samog Olenjinovog prozora on se provuče i priđe prozoru gazdine kuće. Bio je već mrak. Marjanka, samo u košulji, češljala se i spremala na počinak.
− Ja sam, − prošaputa Kozak.
Marjankino je lice bilo strogo i ravnodušno; ali čim začu svoje ime, lice joj živnu. Ona diže prozor i pomoli se uplašeno i radosno.
− Šta je? Šta hoćeš? − progovori ona.
− Otvori, − reče Lukaška. − Pusti me malo. Ne znaš kako sam te poželeo! Strašno!
On joj kroz prozor obgrli glavu i poljubi je.
− Molim te, otvori.
− Što govoriš u prazno! Rekla sam ti da te neću pustiti. Jesi li došao na duže vreme?
On joj nije ništa odgovarao stalno je ljubeći. Ni ona više nije raspitivala.
− Vidiš da te kroz prozor ne mogu dobro ni da zagrlim, − reče Lukaška.
− Marjanuška! − začu se staričin glas. − S kim si to tamo? Lukaška skide šubaru da ga ne bi prepoznala i čučnu pod prozor. − Odlazi brzo, − prošaputa Marjana.
− Dolazio je Lukaška, − odgovori ona majci, − pitao za oca.
− Dobro, pošalji ga ovamo.
− Otišao je, kaže da nema vremena.
Lukaška zaista sagnut pretrča ispod prozora u dvorište i pobeže Jamki; samo ga je Olenjin video. On i Nazarka popiše oko dve kupe vina i odjahaše iz sela. Noć je bila topla, tamna i tiha. Jahali su ćutke, samo se čuo konjski topot. Lukaška poče da peva o Kozaku Mingalju, ali ne dovrši ni prvu kiticu, ućuta i obrati se Nazarki.
− Ne pusti me, − reče on.
− O! − odazva se Nazarka. − znao sam ja da te neće pustiti. A da znaš šta mi je Jamka ispričala: kod njih je počeo da zalazi junker. Čiča Jeroška se hvalio kako je zbog Marjanke dobio od njega pušku.
− Laže on, đavo! − reče Lukaška ljutito, − nije ona takva devojka.
-Ja ću toga starog đavola isprebijati. − I on poče svoju najmiliju pesmu:
Iz sela, iz Izmajlova, Najmilije bašte careve, Siv se soko pod oblake vinu, Za njim odmah mlad lovac pojaha, Pa sokola mami na desnicu ruku Siv sokole njemu odgovara: Ti ne znade da me čuvaš u kavezu zlatnom, Da me nosiš na desnici ruci, Poleteću na plavo more; Da za sebe ubijem labuda belog, Da se najedem slatkog mesa labudovog.
XXVIII
Domaćini su slavili proševinu. Lukaška dođe u selo, ali ne navrati Olenjinu. Iako ga je potporučnik pozvao, Olenjin ne ode na prosidbu. Bio je tužan kao nikada otkako se nastanio u selu. Vide kako Lukaška, praznički obučen, prođe s majkom u predvečerje gazdinoj kući i poče da ga muči pomisao: zašto Lukaška odjednom postade tako hladan prema njemu? Olenjin se zatvori u svoju kuću i poče da piše svoj dnevnik.
»O mnogo čemu sam razmišljao i mnogo sam se u zadnje vreme promenio, − pisao je Olenjin, − i došao sam do bukvarskih zaključaka. Da bi čovek bio srećan, potrebno je samo jedno − voleti, i voleti uz samoodricanje, voleti sve i svakoga, širiti svuda oko sebe paučinu ljubavi: ko u nju upadne, toga treba i uzeti. Tako sam ja ulovio Vanjušu, čiča Jerošku, Lukašku i Marjanku«. U času kad to napisa, uđe mu čiča Jeroška.
Jeroška je bio u najveselijem raspoloženju. Kad mu je pre nekoliko dana Olenjin navratio, zateče ga u dvorištu kraj ubijenog vepra s koga je on, srećan i ponosan, gulio kožu malim nožićem. Psi, među kojima i njegov ljubimac Ljam, ležali su oko njega, gledali šta radi i pomalo mahali repovima. Dečaci su ga preko plota gledali s poštovanjem pa ga čak nisu ni zadirkivali kao obično. Komšinice koje prema njemu nisu bile baš naročito raspoložene, sada su mu donosile, neka boka vina , neka kajmaka, a neka opet brašna. Sutradan ujutro Jeroška je sedeo u svojoj kuhinji sav krvav i krčmio sveže meso − nekom za pare, a nekom za vino. Na njegovom licu kao da je bilo ispisano: »Dao bog sreću pa ubih zverku i sada čiča svakome treba«. Zbog toga se on zapi kao i uvek, i evo već četvrti dan kako pije ne odlazeći iz sela. A pored toga, on je sada pio i na proševini.
Čiča Jeroška dođe Olenjinu od gazdine kuće mrtav pijan, crvenog lica, raščupane brade, ali u novom crvenom bešmetu obrubljenom širitom i s balalajkom od bundeve koju je doneo s one strane reke. On je Olenjinu još davno obećao tu radost i bio je u dobrom raspoloženju. Videvši da Olenjin nešto piše, on se snuždi.
− Piši, piši, sinko moj, − prošaputa on kao da je mislio da između njega i papira stoji neki duh pa da ga ne bi preplašio, on nečujno i polagano sede na pod. Kad bi čiča Jeroška bio pri piću, najdraže mu je mesto bilo na podu. Olenjin se okrenu, naredi da se donese vino i nastavi da piše.
Jeroški je bilo dosadno da pije sam; hteo je da razgovara.
− Bio sam kod gazde na proševini. Pa šta, svinje su oni! Neću više! Došao sam tebi.
− A odakle ti balalajka? − upita Olenjin nastavljajući da piše.
− Bio sam s druge strane reke i dobio balalajku, − reče on isto tako tiho. − Majstor sam ja u sviranju; hoćeš tatarsku, kozačku, gospodsku, vojničku, kakvu god hoćeš.
Olenjin ga pogleda još jednom, osmehnu se i nastavi da piše.
Taj osmeh kao da ohrabri starca.
− Pa ostavi to, sinko moj! Ostavi to! − reče on odjednom odlučno. − Iako su te uvredili − pusti to, pljuni na sve! Pa šta, pišeš i pišeš! A ima li to smisla?
I on poče da oponaša Olenjina kuckajući svojim debelim prstima po podu i iskrivivši svoju debelu njušku u prezrivu grimasu.
− Što da pišeš žalbe? Bolje ti je da se provodiš, da budeš muško!
O pisanju je u njegovoj glavi bio samo jedan pojam, da je to gadno tužakanje.
Olenjin prasnu u grohotan smeh. A i Jeroška takođe. On skoči s poda i poče da pokazuje svoje majstorije u sviranju na balalajci i da peva tatarske pesme.
-Što da pišeš, dobri čoveče! Bolje je da poslušaš šta ću ti otpevati. Kad crkneš, nećeš više slušati pesmu. Veseli se!
Najpre otpeva uz poigravanje pesmu koju je on sastavio:
A di-di-di-di-di-li,
A gde su ga videli? Na pazaru, u dućanu, Gde prodaje robu raznu.
Zatim otpeva pesmu koju je naučio od svog nekadašnjeg prijatelja, narednika:
A onda:
Ponedeljkom zavoleo,
U utorak prepatio, Sredom ljubav izjavio,
U četvrtak odgovor čekao,
A u petak rešenje,
Da ne čeka utešenje,
U subotu veliku, život da oduzme, I na kraju, u nedelju, Delija se predomisli.
A onda :
A di-di-di-di-di-li,
A gde su ga videli?
Zatim namigujući, drmajući ramenima i poigravajući otpeva:
Poljubiću zagrliću,
Okitiću vrpcom crvenom,
Zvaću tebe nadom svojom.
Nado moja draga,
Da li voliš mene ti?
I toliko se raspali da spretno poskakujući izvede jednu mladićku figuru i poče da sam igra po sobi.
Pesme: d i-d i-d i i slične, gospodske, on otpeva naročito za Olenjina; ali kasnije, ispivši još tri-četiri čaše vina, on se seti starih vremena i poče da peva prave kozačke i tatarske pesme. Usred jedne njegove najmilije pesme glas mu poče da podrhtava i on zaćuta i nastavi samo da prebire žice na balalajci. − Ah, prijatelju moj! − reče on.
Olenjin se okrenu kad začu neki čudan ton njegovog glasa: starac je plakao. Oči su mu bile pune suza, a jedna mu se kotrljala niz obraz.
− Prošla ste, vremena moja i nećete se vratiti, − progovori on grcajući i ućuta. − Popi, što ne piješ! − viknu on odjednom svojim gromkim glasom ne tarući suze.
Naročito dirljiva bila je za starca jedna tavlinska pesma. U njoj je malo reči, a sva je njena lepota u tužnom pripevu: »Aj! daj! dalalaj!« Jeroška mu je prevede:
»Junak otera iz sela zaplenjeno blago u planinu, dođoše Rusi, zapališe selo, pobiše sve muškarce, a sve žene odvedoše u ropstvo. Junak se vrati iz planine: gde je bilo selo, sada pustoš; majke nema, braće nema, kuće nema; ostalo je samo jedno drvo. Junak sede ispod drveta i zaplaka. Ostade na svetu sam kao ti i poče da peva: »Aj, daj! dalalaj!«
Starac nekoliko puta otpeva taj tužni pripev kao naričući i dirajući u srce.
Kad poslednji put otpeva pripev Jeroška odjednom zgrabi pušku sa zida, istrča brzo u dvorište i ispali u vazduh iz obadve cevi. I opet još tužnije zapeva: »Aj! daj! dalalaj a-a!« − i onda ućuta.
Izašavši za njim u trem Olenjin je ćutke gledao u tamno zvezdano nebo, u pravcu gde su sevnuli pucnji. U gazdinoj kući videla su se svetla i odjekivali glasovi. U dvorištu se devojke kupile oko trema i prozora i pretrčavale iz kuhinje u trem. Nekoliko Kozaka iskoči iz trema i ne izdržavši, počeše da vrište, prateći završetak Jeroškine pesme i pucnja.
− A što ti nisi na proševini? − upita Olenjin. − Neka idu s milim bogom! − progovori starac koga su tamo, kako izgleda uvredili. − Ne volim, ne volim! The, kakav mi je to narod! Hajdemo u kuću! Nek se oni provode sami, a i mi ćemo sami. Olenjin se vrati u kuću.
− A kako je Lukaška, je li veseo? Što on ne navrati meni? − upita on.
− Kakav Lukaška! Nalagali su mu da ti ja podvodim devojku, − reče starac šapatom. − A šta devojka? Biće ona naša, ako mi to htednemo: daj malo više para i ona je naša! Ja ću to tebi udesiti, ne brini.
− Ne, čiča, novcem se ništa ne može učiniti ako nema ljubavi. Bolje je i da ne govorimo o tome
- Ne vole nas, ni tebe ni mene, sirotani smo mi! − reče odjednom čiča Jeroška i ponovo zaplaka.
Slušajući starčevo pričanje Olenjin popi više nego inače. »Tako je, sada je moj Lukaška srećan«, − pomisli on; ali je bio tužan. Starac se te večeri toliko napi da se skljoka na pod, i Vanjuša, uz pomoć vojnika koje pozva i gadeći se, morade da ga iznese. Bio je tako besan na starca zbog njegovog rđavog ponašanja da ništa ne dodade na francuskom.
XXIX
Bio je mesec avgust. Nekoliko dana uzastopce na nebu nije bilo ni oblačka; sunce je peklo neizdržljivo i od samog jutra duvao je topao vetar dižući sa peščara i puteva oblake vrućeg peska, noseći ga vazduhom kroz trstiku i drveće u sela. Travu i lišće po drveću prekrila je prašina; putevi i lokvišta bili su goli i tvrdi kao kamen. U Tereku je voda već odavno opala, a sada je brzo iščezavala i nestajala iz rukavaca. Na jezeru oko sela sve su se više ukazivale ilovaste obale koje je ugazila stoka, a po čitav dan čulo se pljuskanje vode i vika devojčica i dečaka. U stepi se sušila trava i trstika, a stoka je po danu mukala i bežala u polja. Zverke su selile u udaljenu trstiku i planine s druge strane Tereka. Rojevi komaraca i mušica lebdeli su kao oblaci iznad dolina i sela. Snežno gorje pokrilo se sivom maglom. Vazduh je bio redak i smrdljiv. Pričalo se da su Abreci prešli preko plićaka i tumarali s ove strane. Sunce je svake večeri zalazilo u vrući i crveni plamen. Bilo je doba najvećih radova. Svo seosko stanovništvo sleglo se po bostanima i vinogradima. Vrtovi gusto zarasli u zeleni puzavac i u njima debela hladovina. Iza širokog prozirnog lišća svuda su se videli teški dozreli grozdovi. Po prašnjavim putevima prema voćnjacima škripala su kola puna crnog grožđa. Po prašnjavom putu izgaženi grozdovi. Dečaci i devojčice u košuljama umrljanim grožđanim sokom, sa grozdovima u rukama i ustima, trčali su za majkama. Po putevima su se neprestano sretali radnici u dronjcima koji su na snažnim ramenima nosili košare pune grožđa. Devojke umotane maramama sve do očiju vodile su volove ujarmljene u kola natovarena grožđem. Vojnici, sretavši kola, molili su od Kozakinja grožđa, i Kozakinje, ne zaustavljajući kola, penjale su se na njih i koliko god su mogle uzimale grožđa i istresale ga u vojničke skutove. Po nekim dvorištima već su počeli da cede grožđe. Vazduh je bio pun mirisa komine. Krvavo-crvena korita videla su se ispod streha, a nadničari, Nogajci zasukanih gaća, crvenih listova, motali se po dvorištima. Svinje su rokćući žderale kominu i valjale se u njoj. Ravni kuhinjski krovovi bili su potpuno prekriveni crnim i ćilibarastim grozdovima koji su se sušili na suncu. Vrane i svrake, kupeći bobice, držale su se krovova, preletajući s mesta na mesto.
Bila je vesela berba godišnjeg truda, a ove je godine bila neobično obilata i lepa. U hladovitim zelenim voćnjacima, usred mora grožđa, sa svih strana odjekivao je smeh, pesme, veselje, ženski glasovi i videla se šarena ženska odeća.
U samo podne Marjana je sedela u svom voćnjaku, u hladu ispod breskve i ispod ispregnutih kola vadila ručak za svoju porodicu. Prema njoj na prostrtom ćebetu sedeo je potporučnik koji se vratio iz škole i prao ruke iz bokalčića. Njen brat, dečarac, tek što dotrča sa jezera, trao se rukavom pogledajući nemirno u majku i sestru, očekujući ručak i teško dišući. Starica-majka, zasukavši rukave na snažnim preplanulim rukama, razmeštala je po niskoj tatarskoj siniji grožđe, suvu ribu, kajmak i hleb. Potporučnik, otravši ruke, skide šubaru, prekrsti se i primače se siniji. Dečarac dohvati bokal i poče da pohlepno pije. Majka i kćerka, podavivši noge, sedoše uz siniju. I u hladu je peklo neizdržljivo. U vazduhu iznad voćnjaka lebdeo je smrad. Snažan topli vetar koji je prolazio kroz granje, nije rashlađivao, nego je samo ravnomerno savijao krune krušaka, bresaka i dudova rasutih po voćnjaku. Potporučnik se još jednom pomoli bogu, dohvati iza leđa pun bokal vina pokriven lozovim lišćem, popi iz grlića i pruži ga starici. Potporučnik je bio samo u raskopčanoj košulji i videla su mu se mišićava kosmata prsa. Njegovo tanko i lukavo lice bilo je veselo. Ni u njegovom držanju ni u govoru nije se nazirala njegova uobičajena izveštačenost; bio je veseo i prirodan.
− Hoćemo li do večeras dovršiti onaj kraj do iza magaze? − reče on tarući mokru bradu.
− Svršićemo, − odgovori starica, − samo da se vreme ne pokvari. Demkini nisu obrali još ni pola, − dodade ona. − Ustenjka radi sama, prekide se.
− Gde oni mogu s nama! − reče starac gordo.
− Uzmi, popi, Marjanuška! − reče starica pružajući devojci bokal. −Eto , daće bog pa će biti da se od čega svadbuje, − dodade starica.
− Ima još vremena, − reče potporučnik malo se namrštivši.
Devojka obori glavu.
− A što ti ne govoriš? − reče mu starica. − Gotovo je to, pa i vreme se primiče.
− Nemoj ništa unapred govoriti, − opet reče potporučnik. − Najpre treba da svršimo sa berbom.
− Jesi li video novog Lukaškinog konja? − upita starica. − Nema više onoga što mu je poklonio Dimitrije Andrejič: trampio ga je.
− Ne, nisam ga video. A danas sam razgovarao sa stanarevim momkom, − reče potporučnik, − kaže da je opet dobio hiljadu rubalja.
− Bogataš, pa to ti je, − potvrdi starica.
Sva je porodica bila vesela i zadovoljna.
Posao se obavljao kako treba. Grožđa je bilo više i bilo je bolje nego što su se nadali.
Marjana dovrši ručak, položi volovima trave, stavi svoj bešmet pod glavu i leže ispod kola na ugaženu sočnu travu. Imala je samo crvenu svilenu maramu na glavi i svetlo-plavu izbledelu cicanu košulju; ali joj je bilo nepodnošljivo vruće. Lice joj je plamsalo, noge nikako da se nameste, a oči zamagljene od sanjivosti i velikog umora; usta se otvarala sama od sebe, a grudi disale teško i duboko.
Berba je počela pre dve nedelje i težak i neprekidan rad ispunjavao je čitav život mlađe devojke. Rano ujutro, zorom, ona je ustajala, umivala se hladnom vodom, povezivala maramu i bosa trčala stoci. Na brzinu je navlačila obuću, bešmet i uzevši zavežljaj hleba, jarmila volove i na ceo dan odlazila u voćnjake. Tu se odmarala samo koji čas, odrezivala grozdove, nosila korpe i uveče, vesela i umorna, vukući volove za konop i terajući ih dugačkom šibom, vraćala se u selo. Namirivši u sumrak stoku i stavivši nešto semenki u široki rukav od košulje, izlazila je na ulicu da malo popriča sa devojkama. Ali čim padne mrak ona se vraćala kući, večerala u mračnoj kuhinji sa ocem, majkom i bratom, bezbrižna i zdrava ulazila u kuću, sedala na peć i dremuckajući slušala pričanje njihovog stanara. Čim bi on otišao ona bi se bacala na postelju i spavala do zore tvrdim i mirnim snom. Drugi dan je bilo sve isto. Lukašku nije videla od proševine i smireno je očekivala svadbu. Na stanara se navikla i sa zadovoljstvom je osećala kako je netremice gleda.
XXX
Iako od žege nije imalo kud da se skloni, iako su rojevi komaraca lebdeli u hladovini ispod kola, a dečak je okrećući se stalno gurkao, Marjanka prebaci preko glave maramu i samo što ne zaspa, kad odjednom komšinica Ustenjka dotrča, uvuče se pod kola i leže pored nje.
− Hajde, spavajte, spavajte deco! Spavajte! − reče Ustenjka nameštajući se ispod kola. − Čekaj, − reče ona dižući se, − ne valja.
Ona se diže, natrga zelenih grana, stavi ih na točkove s obe strane kola, a odozgo prebaci još bešmet.
− Hajde, beži, − povika dečaku uvlačeći se opet pod kola, − zar je Kozacima mesto zajedno sa devojkama? Odlazi!
Kad ostade sama sa prijateljicom ispod kola, ona je odjednom oberučke prihvati, priljubi se uz nju i poče da ljubi Marjanu u obraze i vrat.
− Mili moj! braco, − tepala joj je smejući se svojim tankim jasnim smehom.
− Vidi je, to si naučila od dedice, − odgovori Marjanka otimajući se, − hajde, pusti me!
I obadve se tako grohotom nasmejaše da majka povika na njih. − Je li ti krivo? − reče Ustenjka šapatom.
− Što lažeš! Hajde da spavamo. Što si došla?
Ali Ustenjka se ne smiri:
− Videćeš što ću ti nešto reći!
Marjana se nalakti i popravi maramu.
− Pa šta ćeš mi reći?
− Čula sam nešto o tvom stanaru.
− Šta imaš da čuješ, − odgovori Marjana.
− Ah, ti si veliki lopov! − reče Ustenjka gurnuvši je laktom i smejući se. − Ništa nećeš da kažeš. Dolazi li on kod vas? − Dolazi. Pa šta je to! − reče Marjana i odjednom pocrveni.
− Eto, ja sam obična devojka, sve ću ti ispričati. Što da krijem, − reče Ustenjka i njeno rumeno lice postade zamišljeno. − Zar ja nekome činim zlo? Volim ga i gotovo!
-Je li dedicu?
− Pa eto, jeste.
− Pa to je grehota! − odvrati Marjana.
− Ah, Mašenka! Pa što sam devojka nego da se provodim? Udam se za Kozaka, počnem da radim, stigne me beda. Eto, udaćeš se za Lukašku i više ti neće padati na pamet radosne misli, počnu deca, pa posao.
− Pa kako druge lepo žive kad se udaju. To je svejedno! − odgovori Marjana mirno.
− Ispričaj mi bar sada, šta ima između tebe i Lukaške?
− Šta ima? Prosio me. Babo je odgodio za godinu dana; a neki dan me isprosiše i jesenas se udajem.
− Ali šta je on tebi govorio?
Marjana se zasmeja.
− Pa zna se šta mi je govorio. Rekao mi je da me voli. Stalno me moli da idem s njim u voćnjake.
− Vidiš ti njega, kakva je smola! Ali ti nisi išla. Baš je sada prava momčina! Prvi džigit, stalno se provodi u četi. Neki dan je dolazio naš Kirka pa priča da je trampio konja! A sigurno, samo što misli na tebe. A šta ti je još pričao? − upita Ustenjka Marjanu.
− Ti baš hoćeš sve da znaš, − nasmeja se Marjana. − Jedne noći dođe mi na prozor pijan. Molio me da ga pustim.
− Jesi li ga pustila?
− Da ga ja pustim! Kako sam mu jednom rekla, tako će i biti! Tvrdo je to kao kamen, − odgovori Marjana ozbiljno.
− A momak je, zaista! kad se njemu prohte, nijedna mu devojka ne može odoleti.
− Neka ide drugim, − odgovori Marjana ponosno.
− Zar ti ne bi bilo žao?
− Bilo bi mi žao, ali gluposti neću da činim. Ružno bi to bilo.
Ustenjka odjednom pade glavom na prijateljičine grudi, zagrli je i poče da se sva trese od smeha koji je gušio.
− Baš si glupa budala! − progovori ona zadihana, − nećeš sreće, − i opet poče da golica Marjanu.
− Pusti me! − reče Marjana kroz smeh. − Zgazićeš Lazutku.
-Vidi ti đavola, razigrale se kao da se nisu umorile, − začu se opet iza kola sanjivi staričin glas.
− Ta bežiš od svoje sreće, − ponovi Ustenjka šapatom pridigavši se. − Sretna si ti, bogami! Kako te samo vole! A ti si tako ćoškasta, a vole te. Eh, da sam ja na tvom mestu, ja bih vašeg stanara vrtela ko čigru! Videla sam ja njega kad je bio kod nas, čini mi se da bi te očima pojeo. I onaj moj dedica toliko mi je svega napoklanjao! A vaš je, kako se priča, pravi bogataš među Rusima. Njegov je momak pričao da on ima i svoje kmetove.
Marjana se pridiže, zamisli se i nasmeja se.
− Znaš šta mi jednom reče naš stanar, − progovori ona pregrizavši travku. − Kaže: ja bih hteo da budem Kozak Lukaška, ili tvoj braco Lazutka. Zbog čega mi to reče?
− Ah, onako, laže šta mu padne napamet, − odgovori Ustenjka. − A šta mi onaj moj priča! Kao da nije pri čistoj!
Marjana spusti glavu na savijeni bešmet, stavi ruku na Ustenjkino rame i zatvori oči.
− Danas je hteo da dođe u voćnjak; zvao ga je otac, − progovori ona, malo zaćuta i zaspa.
XXXI
Sunce se pomoli iza kruške koja je bacala senku na kola i svojim kosim zracima, čak i kroz granje koje je stavila Ustenjka, palilo je lice devojaka koje su spavale ispod kola. Marjana se probudi i poče da veže maramu. Razgledavši oko sebe ugleda iza kruške stanara koji je razgovarao s njenim ocem držeći pušku na ramenu. Ona gurnu Ustenjku i osmehnuvši se ćutke pokaza joj ga.
− Juče sam išao i ne nađoh ni jednog, − reče Olenjin uznemireno razgledajući naokolo i ne ugledavši Marjanu iza granja.
− A vi pođite na onaj kraj, pravo u zapušteni voćnjak koga sada zovu pustara, tu uvek ima zečeva, − reče potporučnik promenivši odmah svoj način izražavanja.
− Lako je vama kad vi u radno vreme ganjate zečeve! Bolje bi bilo da dođete i da nam pomognete. Da radite sa devojkama, − reče starica veselo. − Hajde, ustajte, devojke! − povika ona. Marjana i Ustenjka nešto su šaputale pod kolima i jedva suzdržavale smeh.
Od onog vremena kako se proču da je Olenjin poklonio Lukaški konja od pedeset moneta, njegovi domaćini postadoše prema njemu prijazniji; činilo se da je naročito potporučnik sa zadovoljstvom gledao na njegovo prijateljstvo sa kćerkom.
− Ali ja ne znam da radim, − reče Olenjin nastojeći da ne gleda kroz zeleno granje pod kola gde opazi Marjaninu svetlo-plavu košulju i crvenu maramu.
− Hajde, daću ti suvih šeftelija, − reče starica.
− Prema starinskom kozačkom gostoprimstvu to je samo staričina glupost, − reče potporučnik tumačeći i kao ispravljajući staričine reči, − ja mislim da ste vi u Rusiji izvoleli jesti u svoje zadovoljstvo ne samo šeftelije, nego i slatka od ananasa i raznorazne turšije.
− Znači, ima ih u napuštenom voćnjaku? − upita Olenjin. − Odoh ja tamo, − i bacivši brz pogled kroz zeleno granje on podiže šubaru i iščeze između pravilnih zelenih redova vinove loze.
Sunce se već sakrilo iza voćnjačkih plotova i iskidanim zracima sijalo kroz zeleno lišće kad se Olenjin vrati u voćnjak svojim domaćinima. Vetar se stišavao i sveža hladovina poče da se širi kroz vinograde. Olenjin još izdaleka, kroz redove čokota, nekako nagonski prepozna Marjaninu svetlo-plavu košulju i kidajući bobice priđe joj. Čak bi i umorni ker svojom slinavom gubicom ponekad hvatao koji grozd pri zemlji. Marjanka, crvena, zasukanih rukava i spuštene marame na podbradak, odsecala je brzo teške grozdove i stavljala ih u košaru. Ne ispuštajući iz ruku lozu koju je pridržavala, ona malo zastade, nežno se osmehnu i opet nastavi da radi. Olenjin joj priđe i prebaci pušku da oslobodi ruke. »A gde su tvoji? Bog ti pomogao! Jesi li sama?« − htede da joj kaže, ali ne reče ništa već samo podiže šubaru. Bilo mu je nelagodno nasamo s Marjankom i kao da je hotimice hteo da sam sebe muči pa joj zbog toga i priđe.
− Ti ćeš tako tom puškom i žene poubijati, − reče Marjana. − Neću, ne pucam ja.
Obadvoje ućutaše.
− Hajde, pomozi mi.
On izvadi nožić i poče ćutke da odrezuje grozdove. Izvadivši odozdo, ispod lišća težak grozd u kome je bilo oko tri funte, sav zbijen i spljoštenih bobica zbog pomanjkanja prostora, pokaza ga Marjani.
- Hoću li ga odrezati? Je li zreo?
− Daj ovamo.
Ruke im se dodirnuše. Olenjin je uze za ruku, a ona ga pogleda smešeći se.
− Hoćeš li se skoro udavati? reče on.
Ona mu ne odgovori ništa, okrenu se i pogleda ga svojim strogim očima.
− Voliš li ti Lukašku?
− A što se to tebe tiče?
− Ja mu zavidim.
− Lako mi je za to!
− Ti si zaista divna!
Odjednom ga obuze stid što joj to reče: te njegove reči učiniše mu se toliko banalne. On pocrveni, zbuni se i uze je za obadve ruke.
− Kakva sam god, ali za tebe nisam! Samo mi se izrugivaš! − odgovori Marjana, ali pogled joj je govorio da je ona vrlo dobro znala da joj se ne ruga.
− Kakvo izrugivanje? Kad bi ti samo znala kako ja...
Reči su odjekivale još banalnije, još su manje odgovarale onome što je on osećao, ali on nastavi:
− Ni sam ne znam šta bih sve učinio zbog tebe...
− Pusti me, molim te, baš si kao smola!
Ali njeno lice, njene sjajne oči, njene visoke grudi i lepe noge govorile su nešto sasvim drugo. Njemu se činilo da je ona shvatala koliko je bilo banalno sve što joj je govorio, ali ona je bila iznad toga; izgledalo mu je da je ona već odavno znala sve ono što je on hteo da joj kaže, ali nije znao kako da to učini, i ona je htela da čuje kako će joj on sve to reći. »I kako to može biti da to ona ne zna, − mislio je on, − kad joj je on hteo da kaže samo ono što ona zaista i jeste? Ali ona ne htede da to razume i da mu odgovori«, − mislio je on.
− Ej! − začu se odjednom u blizini iza vinograda Ustenjkin tanki glas i smeh. − Hodi ovamo, Dimitrije Andrejiču, da mi pomogneš. Sama sam! − povika ona Olenjinu pomaljajući kroz lišće svoje okruglo naivno lice.
Olenjin ne odgovori ništa i ne pomače se s mesta.
Marjanka nastavi da odrezuje, ali stalno je pogledala u stanara. On poče nešto da govori, ali zastade, sleže ramenima, uzbaci pušku i pođe iz voćnjaka brzim koracima.
Нема коментара:
Постави коментар