Olenjin je zaista hodao po dvorištu u času kad je Marjanka ušla kroz kapiju i čuo je kako je rekla: »Stanar, đavo, hoda«. Celu tu večer on je proveo sa čičom Jeroškom na ulazu u svoj novi stan. On naredi da se iznese sto, samovar, vino, upaljena sveća, i tu, uz čaj i cigaru slušao je starčevo pričanje, a ovaj je sedeo na stepenicama do njegovih nogu. Iako je vazduh bio tih, sveća se kalila i plamen je titrao na sve strane, osvetljavajući čas stupac na tremu, čas sto i posuđe ili belu ošišanu starčevu glavu. Noćni leptirići kružili su gubeći prah sa svojih krilca, poskakujući po stolu i u čašama, ili su uletali u plamen sveće, ili iščezavali u crnom mraku izvan osvetljenog kruga. Olenjin i Jeroška popili su pet boca vina. Kad bi Jeroška sipao vino, , svaki put bi jednu čašu pružio Olenjinu, nazdravljajući mu i govoreći neumorno. Pričao mu je o starom kozačkom životu, o svom ocu Širokom, koji je sam na svojim leđima mogao da donese ubijenog vepra teškog i po deset pudi i da odjednom popije dve kofe vina. Pričao mu je takođe o svom vremenu i o svom najboljem drugu, Girčiku, s kojim je prebacivao kabanice preko Tereka u vreme kad je harala kuga. Pričao je o lovu i kako je jednog jutra ubio dva jelena. Pričao je o svojoj dušici koja je znala da po noći dotrči njemu u karaulu. I sve je on to pričao tako rečito i slikovito da Olenjin i ne primeti kako vreme prolazi.
− Tako ti je to, moj sinko, − reče on, da si me našao u moje zlatno vreme, ja bih ti onda sve pokazao. Sada Jeroška lonac liže, a onda je Jeroška bio čuven u celom puku. Ko je imao najboljeg konja, u koga je sablja gurda,14 kome se išlo da se pije, s kim da se provede? Koga treba u planine poslati da ubije Ahmet-kana? Uvek i samo Jerošku. Koga su devojke volele? Opet samo Jerošku. Jer ja sam bio pravi džigit. Pijanica, lopov, po planinama otimao čopore konja, bio pevač; bio sam za sve. Sada više nema takvih Kozaka. Nema šta da vidiš. Sad je ovolicki (Jeroška pokaza rukom aršin od zemlje), obuče glupe čizmetine pa samo što pilji u njih, to mu je jedino veselje. Ili se naloče, ali ne kao pravi čovek, nego ni sam ne znam kako. A kakav sam ja bio? Bio sam Jeroška; mene su znali ne samo po selima, nego i u planinama. Dolazili su mi i kneževi prijatelji. E, bio sam ti ja prijatelj sa svima: Tatarin − Tatarin, Jermenin − Jermenin, vojnik − vojnik, oficir − oficir. Meni je svejedno, samo neka on zna da popije . Ti, kažu, moraš da budeš čist: ne smeš da piješ sa vojnikom, da jedeš s Tatarinom.
− Ko to govori? upita Olenjin.
− Pa naši bogomoljci. A da čuješ mulu, ili tatarskog kadiju. On kaže: »vi, nevernici, kauri, a zašto jedete krmetinu?« Znači da se svako drži svoga zakona. A po mome, sve je to isto. Sve je bog stvorio na radost čoveku. Ni u čemu nema greha. Ugledaj se na zverku. Ona živi i u tatarskoj i u našoj trstici. Zverka gde dođe, tu joj je i stanište. Što je bog dao to i ždere. A naši kažu da ćemo zbog toga na onome svetu lizati usijane tiganje. A ja mislim da je to sve falično, − dodade on posle kraćeg ćutanja.
- Šta je falično? − upita Olenjin.
− Pa ono što pričaju naši crkvenjaci. Kod nas, sinko moj, u Červlenom, potpukovnik mi je bio prijatelj. Bio je ljudina kao i ja. Ubili su ga u Čečni. Pa on je govorio da su sve to izmislili crkvenjaci iz svoje glave. Kad crkneš, kaže on, trava će izrasti na grobu, i to ti je sve. − Starac se nasmeja. − Ničega se nije bojao!
− A koliko ti je godina? − upita Olenjin.
− A, bog bi ga znao! Sedamdeset sigurno već imam. Kad ste imali caricu nisam bio baš mali. E, pa ti onda računaj koliko imam. Biće valjda sedamdeset.
− Biće. Ali ti si još kao mladić.
− Pa šta ćeš, hvala bogu zdrav sam, potpuno sam zdrav; samo me žena, veštica, upropastila...
− Kako to?
− Pa tako, upropastila me...
− Dakle, kad umreš, izrašće trava? − ponovi Olenjin.
Izgleda da Jeroška nije hteo da se jasno izrazi. On malo poćuta.
− Pa kako bi drukčije i mislio? Pij! − povika on smejući se i pružajući mu vino.
XV
− Pa o čemu sam ja ono govorio? − produži on prisećajući se. − Eto, kakav sam ja čovek! Ja sam lovac. U čitavom puku ne možeš naći lovca boljeg od mene. Ja ću tebi da nađem i pokažem svaku zverku, svaku pticu; i što, i gde, i kako − sve ja to znam. Imam ja i kerove, i dve puške imam, i mreže, i gvožđa, i jastreba, − sve ja to imam bogu hvala. Ako si ti pravi lovac, a ne samo da se hvališ, sve ću ti ja pokazati. Kakav sam ja čovek? Naiđem na trag i ja već znam, i zverku znam, gde će da legne i gde će na pojilo, ili gde će da se valja. Uredim sebi čeku i sedim po celu noć, čuvam. Što ću da sedim kod kuće! Samo da nešto zgrešiš, ili da se napiješ. Pa još dođu žene, rekla- kazala; dečurlija galami; otruju te kao dim. Koliko je bolje kad izađeš pre zore, izabereš mestance, uvaljaš trstiku, sedneš i čekaš. Ti sve znaš šta se događa u šumi. Pogledaš u nebo, zvezde idu, gledaš u njih i znaš koje je doba. Pogledaš naokolo − šuma se njiše. Sve očekuješ kad će da se počne da krši grmlje, da dođe vepar da se valja. Čuješ kako tamo pište mladi orlovi, kako se u selu dozivaju petlovi ili guske. Ako su guske, znači da još nema pola noći. I sve ja to znam. A kad čuješ da negde pukne puška, navale ti misli. Pomisliš; ko li je to pucao? Kozak, isto kao i ja, dočekao zverku, da li je pogodio, ili je samo ranio, i pođe ona da okrvavi trstiku, pa i to uzalud. Ne volim ja to! Oh, ne volim! Zašto si unakazio zverku? Budalo! Budalo! Ili opet pomisliš u sebi: »Možda je to Abrek ubio kakvog glupog Kozaka«. Sve ti to hoda po glavi. Tako ja jednom sedim kraj vode, gledam, pliva kolevka. Potpuno je čitava, samo joj jedan kraj odlomljen. Onda nešto pomislih. Čija je to kolevka? Sigurno, mislim ja, oni vaši đavoli, vojnici, upali u neko čečensko selo, pokupili Čečenke, a dete je neki đavo ubio: uzeo ga za noge i tresnuo o ćošak. Zar se tako ne radi? Eh, nemaju ljudi duše! Dođu mi takve misli u glavu i ražaloste me. Mislim: bacili su kolevku i ženu oterali, kuću zapalili, a džigit prihvati pušku i eto ga na našu stranu da pljačka. I uvek tako sediš i misliš. Pa kad čuješ u gustišu kako divlja svinja sa prasićima krši, u tebi sve nešto zaigra. Hodite, mili moji! Namirišu oni, misliš u sebi: sediš, ne mrdaš, a srce samo što čini dun! dun! dun! − pa tako te i odiže. Naiđe tako proletos jedan priličan čopor, sve zacrnelo. »Vo imja oca i sina...« − već sam hteo da pucam. A ona, kako frknu svojim prasićima: »Čuvajte se, deco: čovek vas vreba«, − i odjednom svi strugnuše lomeći šikaru. Izgledalo mi je tada da bih je svu svojim zubima ščepao.
− Kako ti to misliš da je svinja rekla prasićima da ih vreba čovek? − zapita Olenjin.
− A kako bi drukčije bilo? Ti misliš da je ona zver luda? Ne, ona je pametnija od čoveka, iako se zove svinja. Sve ona zna. Uzmimo bar ovo za primer: čovek će preći preko traga i da ga i ne primeti, a svinja, čim naiđe na tvoj trag, odmah ga onjuši i nigde je više; znači, ima ona pameti, jer ti svoj miris ne osećaš, a ona ga poznaje. Pa i to da ti kažem: ti hoćeš da je ubiješ, a ona hoće da živa hoda po šumi. Ti imaš svoje zakone, a ona svoje. Ona je svinja, ali ona ipak nije ništa gora od tebe; ona je isti božji stvor kao i ti. Eh! Glup je čovek, glup, glup je čovek! − ponovi starac nekoliko puta i oborivši glavu zamišljen ućuta.
Olenjin se takođe zamisli i sišavši sa trema stavi ruke na leđa i poče ćutke da hoda po dvorištu.
Prenuvši se, Jeroška diže glavu i poče da pažljivo prati noćne leptirice kako lete iznad treperavog plamena sveće i upadaju u njega. − Budalo, budalo! − progovori on. − Kud letiš? Budalo! Budalo! −
On se diže i poče da svojim debelim prstima oteruje leptirice.
− Izgorećeš, budalice, leti ovamo, imaš dosta mesta, − govorio je on nežnim glasom nastojeći da je svojim debelim prstima nežno uhvati za krilca i zatim pusti. − Sama sebe uništavaš, a meni te je žao.
On je dugo sedeo, brbljao i pijuckao iz boce. A Olenjin je hodao gore-dole po dvorištu. Odjednom ga iznenadi neko šuštanje iza kapije. On i nehotice pritaji dah i začu ženski smeh, muški glas i poljubac. Šušteći naročito po travi nogama on pređe na drugu stranu dvorišta. Uskoro zašušta plot. Kozak u tamnoj čerkesci i šubari od belog jagnjećeg krzna (bio je to Luka), prođe duž plota, a povisoka žena u beloj marami naiđe pokraj Olenjina. »Niti se tebe tiču moji poslovi, niti mene tvoji«, − kao da su mu poručivali odlučni Marjankini koraci. On je otprati očima do trema gazdine kuće, čak vide kroz prozor kako ona skide maramu i sede na klupu. I odjednom dušu mladog čoveka obuze osećaj tuge, usamljenosti, nekih nejasnih želja i nadanja i neke zavisti.
Po kućama se ugasiše i poslednje svetlosti. Poslednji zvuci zamreše u selu. I plotovi, i stoka koja se belasala po dvorištima, i kućni krovovi, i vitke topole − sve je izgledalo da spava zdravim, mirnim snom trudbenika. Samo je neprestano i zvonko žablje kreketanje dopiralo do napregnutog sluha iz močvarne daljine. Na istoku se zvezde proredile i izgledalo je kao da su se rastapale u svetlosti koja je postajala sve jača. Iznad glave su postajale sve udaljenije i gušće. Naslonivši glavu na ruku, starac zadrema. Petao kukureknu u dvorištu preko puta, a Olenjin je stalno hodao i hodao razmišljajući o nečemu. Pesma u nekoliko glasova dopre do njegovog sluha. On priđe plotu i poče da osluškuje. Mladi kozački glasovi pevali su vesele pesme i između svih izdvajao se jedan snažan mlad glas.
− Znaš li ko to peva? − reče starac prenuvši se iz sna. − Ono je Lukaška, džigit. On je ubio Čečenca; i veseli se, a što se veseli? Budala, budala!
− A jesi li ti ubijao ljude? − zapita ga Olenjin.
− Dođavola! − viknu on na njega. − Zašto to pitaš? O tome ne treba govoriti. Upropastiti dušu, teško je, oh, teško je! Zbogom, sinko moj, i sit sam i pijan, − reče on dižući se. − Hoćemo li sutra u lov?
− Dođi.
− Pazi, da se digneš rano, ako prespeš − globa.
- Ne boj se, dignuću se pre tebe, − odgovori Olenjin.
Starac pođe. Pesma umuče. Začuše se koraci i veseo razgovor. Malo kasnije opet se začu pesma, ali dalje, i Jeroškin gromki glas pridruži se ostalim glasovima. »Kakvi su ljudi, kakav je ovde život!« − pomisli Olenjin uzdahnuvši pa se sam vrati u svoju kuću.
XVI
Čiča Jeroška je bio Kozak samac, sad već van svake službe; pre otprilike dvadeset godina žena mu je pobegla, prešla na pravoslavlje i udala se za jednog ruskog četnog narednika; dece nije imao. Nije to bilo samo hvalisanje s njegove strane kad je pričao da je u staro vreme bio prvi momak u selu. U puku su ga svi poznavali po njegovim starim junaštvima. Na njegovoj duši nije bilo samo jedno ubistvo Čečenca ili Rusa. Odmetao se i u planine i pljačkao Ruse, a bio je dva puta i u zatvoru. Veći deo svog života proveo je loveći po šumi gde se hranio samo hlebom i ništa nije pio osim vode. Ali se zato provodio u selu od jutra do mraka. Kad se vrati od Olenjina, on prileže jedno dva sata i probudi se pre zore ležeći na svom krevetu i misleći o čoveku s kojim se sinoć upoznao. Olenjinova prostodušnost mnogo mu se dopala (ta se prostodušnost za njega sastojala u tome što mu je davao vina koliko god je želeo). I sam mu se Olenjin dopao. Čudio se što su svi Rusi tako prostodušni i bogati, i zašto oni baš ništa ne znaju, a svi su učeni. On je razmišljao o tim stvarima sam sa sobom i još je razmišljao i o tome šta bi još izmoljakao od Olenjina. Čiča Jeroškina kuća bila je prilično velika i ne tako stara, ali videlo se da u njoj nema žene. Iako su Kozaci uvek vodili brigu o čistoći, soba je sva bila zapuštena i u neverovatnom neredu. Na stolu je bio okrvavljen gunjac, polovina slatke lepinje i pored nje očerupana i iskidana čavka kojom je hranio jastreba. Po klupama razbacani opanci, puška, bodež, vrećica, mokra odeća i krpe. U ćošku, u čabru punom smrdljive prljave vode kiselili se drugi opanci; a u blizini vojnička puška i gvožđa. Na podu bačena mreža, nekoliko ubijenih fazana, a oko stola hodala je fazanka privezana za nogu, kljucajući po prljavom podu. U hladnoj peći zemljani lončić pun nekakve mlečne tekućine, na peći je pištao kobac nastojeći da se otrgne od uzice, a olinjali jastreb mirno je čučao na kraju pogledajući iskosa fazanku i savijajući ponekad glavu levo i desno. Čiča Jeroška ležao je poleđuške na krevetu koji je stajao između zida i peći i, držeći noge na peći, čupkao je debelim prstom kraste s ruku koje mu je iskljuvao jastreb koga je vežbao bez rukavice. U čitavoj sobi, a naročito blizu starca, vazduh je bio pun onoga jakog ali ne i neprijatnog izmešanog mirisa koji je starca pratio na svakom koraku.
− Uide − ma, čiča? (to jest: je si li kod kuće, čiko?) − začu on kroz prozor oštar glas u kome odmah prepoznade svog komšiju Lukašku.
− Uide, uide, uide! Kod kuće sam, upadaj! − povika starac. − Komšija Marka, Luka Marka, što si došao čiči? Zar moraš u karaulu?
Jastreb se prenu od gazdine vike, zalupeta krilima i pokuša da se otrgne sa uzice.
Starac je voleo Lukašku i samo je njega jedinog izdvajao između njegovih vršnjaka koje je inače prezirao. Osim toga, Lukaška i njegova majka, kao komšije, često su davali starcu vina, kajmaka i ostalog iz svoga domaćinstva, čega Jeroška nije imao. Čiča Jeroška, koji se čitavog svog života zanosio, uvek je praktično objašnjavao svoje razloge. »Pa šta? Ljudi su imućni, − govorio je sam sebi. − Ja im donosim svežeg mesa, fazanku, a ni oni ne zaboravljaju čiču: donesu mi pite ili lepinje, kako kad...«
− Zdravo, Marka! Drago mi je što si došao, − povika starac veselo, spusti brzo bose noge s kreveta, skoči, učini dva koraka po škripavom podu, pogleda svoje izvrnute noge i odjednom mu postade smešno što ih takve vidi: osmehnu se, udari jednom bosom petom, pa još jednom, a onda izvede jedan pokret kao da igra. − Je li dobro? − upita blistajući malim očima. Lukaška se malo osmehnu. − Hoćeš li u karaulu? − reče starac.
− Doneo sam ti vina, čiča, što sam ti ga obećao u karauli.
− Bog ti dao, − odgovori starac podigavši s poda čakšire i bešmet, priteže se kaišem, poli po rukama malo vode iz lončića, otra ih o stare čakšire, popravi bradu komadom češlja i stade pred Lukašku. − Gotov sam! − reče on.
Lukaška uze drvenu čašu, otra je, napuni vinom, sede na klupu i pruži čiči.
− Da si mi zdrav! Vo imja oca i sina! − reče starac svečano, primajući vino. − Da dobiješ sve što želiš, da budeš junak, da zaslužiš krst!
Lukaška takođe s molitvom gucnu vina i stavi ga na sto. Starac se diže, donese osušenu ribu, metnu je na prag, rastuče štapom da omekša i stavivši je svojim kvrgavim rukama na svoj jedini plavi tanjir, donese je na sto.
− Sve ja imam, i meze imam, neka je hvala bogu, − reče on ponosno. − A kako je Mosev? − zapita starac.
Lukaška ispriča kako mu je narednik oduzeo pušku, s očitom namerom da sazna šta o tome misli starac.
− Nemoj se otimati o pušku, − reče starac, − ako mu ne daš pušku, nema ti ni nagrade.
− Pa što, čiča! Kakvu nagradu mogu da dobijem, ja, još maloletan?15 A puška je lepa, sa Krima, osamdeset moneta košta.
− Pusti to! Eto, jednom sam se porečkao s poručnikom: tražio mi je konja. Daj mi konja, kaže on, predložiću te za potporučnika. Ja ne dadoh, i od toga ne bi ništa.
− Pa što, čiča! Moram da kupim konja, a kažu da ga tamo, preko reke, ne možeš naći ispod pedeset moneta. Majka mi još nije prodala vino.
− Eh! Nikad se nismo žalili, − reče starac, − kad je čiča Jeroška bio tvojih godina on je već tada krao od Nogajaca čopore konja i prebacivao ih preko Tereka. Bivalo je da dobrog konja dadneš za bocu votke ili kabanicu.
− A što ste ih tako zabadava davali? − upita Lukaška.
− Budalo, budala si, Marka! − reče starac prezrivo. − Ne valja drukčije, − zbog toga i kradeš da ne budeš cicija. A vi sigurno niste ni videli kako se konji prebacuju preko Tereka. Što ćutiš?
− Pa šta bih govorio, čiča? − reče Lukaška. − Nismo mi takvi ljudi.
− Budalo, budala si, Marka! − Niste takvi ljudi! − odgovori starac oponašajući mladog Kozaka. − Ja u tvojim godinama nisam bio takav Kozak.
− Pa kakav si onda bio? − upita Lukaška.
Starac prezrivo zamaha glavom.
− Čiča Jeroška je bio prostodušan, ništa nije žalio. Zbog toga su mi svi u Čečni bili prijatelji. Kad mi dođe neki prijatelj, ja ga napojim votkom do mile volje, ugađam mu u svemu, spava zajedno sa mnom, a kad ja pođem njemu, ponesem mu poklon, peškeš. Tako ljudi treba da rade, a ne kao sada: jedina je zabava mladića da grickaju semenke i pljuckaju ljuske, − završi starac s prezirom, pokazujući kako današnji Kozaci grickaju semenke i kako pljuckaju ljuske.
− Znam ja to, − progovori Lukaška. − Tačno je to!
− Ako hoćeš da budeš junak, moraš da budeš džigit, a ne seljačina, gedža. I gedža može da nabavi konja, izbroji pare i uzme ga. Oni neko vreme ćutaše.
− Dosadno je, čiča, i u selu, i u karauli; nema čovek gde da se provede. Sve same kukavice. Eto, na primer, Nazar. Pre nekoliko dana bili smo u jednom tatarskom selu; Girej-kan nas je zvao da idemo po konje u Nogaje, i niko ne ode; a da idem ja sam − ni to nekako ne valja?
− A zašto ja čiča? Zar ti misliš da sam ja omatorio! Ne, nisam ja omatorio. Daj konja, i ja odmah odoh u Nogaje.
− Što da mlatimo praznu slamu? − reče Luka, − bolje je da ti meni kažeš kako ću ja postupati sa Girej-kanom? On kaže da ja samo dovedem konja do Tereka, a dalje, da ih je i čitav čopor, on će ih smestiti. Kako ću mu verovati kad mu je glava obrijana.
− Girej-kanu slobodno možeš verovati u svako doba, čitavo njegovo pleme − dobri su to ljudi; njegov otac je bio veran prijatelj. Samo ti slušaj čiču, neću ja tebe navratiti na zlo: on treba da ti se zakune, da ti da besu, tada će sve biti kako treba; a kad kreneš s njim zajedno, nek ti je uvek pištolj u pripravnosti. A naročito kad s njim budeš delio konje. Mene tako jednom zamalo da ne ubi jedan Čečenac: ja sam od njega tražio deset moneta po konju. Da mu veruješ − veruj, ali bez puške ne spavaj.
Lukaška je pažljivo slušao starca.
− Je li, čiča? Pričali su da ti imaš neku čarobnu travu, raskovnik, − reče on posle ćutanja.
− Nemam ja raskovnika, ali ja ću tebe naučiti kako se može i bez njega: ti si dobar momak, ne zaboravljaš starca. Da li da te naučim?
− Nauči me, čiča.
− Znaš li šta je kornjača? Ona je đavo, znaš li ti to. − Kako da ne znam!
− Pronađi joj gnezdo i ogradi ga plotom da ne može proći. Ona će prići, malo će tražiti da se provuče i odmah će se opet vratiti; ona će naći travu raskovnik pa će je doneti i plot provaliti. A ti drugo jutro pogledaj: onde gde je provaljeno tu je trava raskovnik. Uzmi je i nosi gde god hoćeš. Za tebe neće postojati ni brava ni zasun.
− Jesi li ti to oprobao, čiča?
− Probao nisam, ali su mi to pričali dobri ljudi. Jedino sam znao jedno vračanje, to je kad pročitam »zdravstvujte«, i to kad pojašem konja. I dosada me niko nije ubio.
− Kakvo je to »zdravstvujte«, čiča?
− Zar ti ne znaš? Eh, kakav je danas narod! Kažem ja tebi, čiču ti pitaj! Evo, slušaj i ponavljaj za mnom:
Zdravstvujte, koji živite u Sionu.
To je car tvoj.
Pojašićemo konje.
Sofonije poziva,
Zaharije govori.
Oče Mandriče,
Čeloveko-veko-ljupče.
-Veko-veko-ljupče, − ponovi starac. − Znaš li ti ovo? Hajde, ponovi!
Lukaška se nasmeja.
− Pa kako to može biti, čiča, zar te zbog toga nisu ubili? Pa zar to može da bude?
− Postali ste isuviše pametni. A ti, nauči pa ponovi. Od toga te neće stići nikakvo zlo. Otpevao si »Mandriče«, i sad si miran, − i starac se i sam nasmeja. − Luka, nemoj ići u Nogaje, eto šta ti kažem!
− A zašto?
− Nisu sada ona vremena, niste vi onaj narod, postali ste izmet kozački. Pa vidiš koliko su i Rusa dovukli! Osudiće te. Pravo da ti kažem, mani se toga. Nije to za vas! Eto, nekada, mi, ja i Girčik...
I starac poče da prepričava svoje beskonačne doživljaje. Ali Lukaška pogleda kroz prozor.
− Čiča, već je sasvim svanulo, − prekide ga on. − Vreme je da se ide, a ti navrati pogdekad.
− Neka ti je bog na pomoći, ja odoh onome vojniku: obećao sam mu da ću ga povesti u lov; čini mi se da je dobar čovek.
XVII
Lukaška od Jeroške svrati kući. Kad dođe, vlažna rosna magla dizala se sa zemlje i obavijala čitavo selo. Stoka koja se nije videla poče da se javlja s raznih strana. Češće i grlatije javljali su se petlovi. Vazduh je postajao prozračniji i narod poče da se diže. Kad stiže Lukaška, ugleda od magle mokar plot oko svoga dvorišta, kućni trem i otvorena vrata na ostavi. U dvorištu, u magli, čuli su se udarci sekire po drvima. Lukaška uđe u kuću. Majka mu je ustala i stojeći pored peći ubacivala u nju drva. Na krevetu je još spavala devojčica, njegova sestra.
− Je li, Lukaška, jesi li se naprovodio? − upita ga majka tiho. − Gde si bio celu noć?
− Bio sam ovde, u selu, − odgovori sin bezvoljno, vadeći vojničku pušku iz futrole i pregledajući je.
Majka zavrti glavom. Lukaška dodade baruta na puščanu policu, izvadi vrećicu, uze nekoliko praznih čaura i poče da pravi naboje pažljivo ih zatvarajući kuršumima uvijenim u krpicu. Isprobavši zubima začepljene naboje i pregledavši ih, strpa ih u vrećicu.
− Je li, majko, molio sam te da mi iskrpiš torbe: jesi li ih iskrpila? − reče on.
− Kako da nisam! Sinoć je naša nema nešto krpila. Zar je vreme u karaulu? Nisam te skoro ni videla.
− Eto, samo da se spremim i vreme je da idem, − odgovori Lukaška zavezujući barut. − A gde je nema? Da nije gde otišla? − Sigurno cepa drva. Stalno je tugovala za tobom. Pokazivala je kako te nikako ne vidi.
Pokaže tako rukom lice, pukne prstima i stavi ruku na srce: time kaže kako joj je žao. Da je zovnem? O Abreku je sve razumela.
− Pa zovni je, − reče Lukaška. − Imao sam tamo negde malo loja, donesi mi ga. Treba da namažem sablju.
Starica izađe i posle nekog vremena uz škripave stepenice dođe u kuću Lukaškina nema sestra. Ona je bila starija od brata šest godina i mnogo bi mu sličila da nije imala tupo i grubo promenljivo lice,svojstveno svim gluvonemim. Bila je odevena u grubu košulju punu zakrpa; noge joj bose i prljave; na glavi stara plava marama. Vrat, lice i ruke bili su joj žilavi kao u muškarca. Videlo se i po odeći i po svemu ostalom da je uvek radila sve teške muške poslove. Ona unese breme drva i baci ga pored peći. Posle priđe bratu s radosnim osmehom koji joj je smežurao svo njeno lice, dodirnu mu rame i poče i rukama, i licem, i čitavim telom da izvodi neke brze znake.
− Dobro je, dobro je! Valjana si ti, Stepka! − odgovori brat klimajući glavom. − Sve si spremila, iskrpila, valjana si! E, pa evo ti, uzmi! − i izvadivši iz džepa dva medenjaka, pruži joj ih.
Lice neme pocrvene i ona divljački zagudi od radosti. Zgrabivši medenjake ona još brže poče da izvodi znakove pokazujući često na jednu stranu i prelazeći debelim prstima preko obrva i lica. Lukaška sve razumede odobravajući joj stalno glavom i pomalo se smešeći. Ona mu je objašnjavala da brat treba da časti devojke, pokazivala mu kako ga devojke vole, i da jedna devojka, Marjanka, bolja od svih ostalih, voli njega. Marjanku je predstavljala tako što je brzo pokazivala prema strani gde je njeno dvorište, zatim svoje obrve, lice, mljackajući i klimajući glavom. »Voli te« − pokazivala je ona stavljajući ruku na srce, ljubeći svoju ruku i nekoga grleći. Majka se vrati u kuću i saznavši o čemu nema govori, osmehnu se i zamaha glavom. Nema joj pokaza medenjake i ponovo zagudi od radosti.
− Sinoć sam rekla Uliti da ću joj poslati prosce, − reče majka, − ona je te moje reči lepo primila.
Lukaška ćutke pogleda majku.
− Majko, znaš, treba vino odvesti da se proda. Treba mi konj.
− Odvešću ga dok uhvatim malo vremena; pripraviću burad, − reče majka kao da nije želela da joj se sin meša u domaće poslove. − Kad pođeš, − reče starica sinu, − uzmi onu vrećicu u predsoblju. Pozajmila sam u komšiluku da ti dam kad pođeš u karaulu. Ili da ti stavim u bisage?
− Dobro, odgovori Lukaška. − Ako dođe s one strane reke Girej- kan, pošalji mi ga u karaulu jer me neće uskoro opet pustiti. Imam s njim jedan posao.
On poče da se sprema
− Poslaću ga, Lukaška, poslaću. A ti si se, kako mi se čini, celo vreme provodio kod Jamke? − reče starica. − Zato mi se učini noćas u pesmi tvoj glas, kad sam ustala da obiđem stoku.
Lukaška ne odgovori, izađe u trem, prebaci preko ramena bisage, namesti kabanicu, uze pušku i stade na pragu.
− Zbogom, majko, − obrati se majci pritvarajući za sobom kapiju. − A ono mi burence pošalji po Nazarki, − obećao sam momcima; on će se svratiti.
− Nek’ ti je bog na pomoći, Lukaška! Bog te čuvao! Poslaću ti, iz novog ću ti bureta poslati, − odgovori starica prilazeći plotu. − Slušaj nešto, − dodade ona nagnuvši se preko plota. Kozak stade. − Ti si se ovde proveo, pa hvala bogu! Kako bi to bilo da se mladić ne provodi? Pa i bog ti je dao sreću. To je dobro. Ali tamo, pripazi se, sine, nemoj... Najviše pazi da ugodiš starešini, bez toga se ne može! A kad prodam vino i dobijem pare za konja, onda ću ti isprositi devojku.
− Dobro, dobro! − odgovori sin mršteći se. Nema sestra povika nešto da bi obratila na sebe njegovu pažnju. Pokaza na glavu i ruke, a to je značilo: obrijana glava, Čečenac. Zatim stisnu obrve, pokaza kako se nišani iz puške, dreknu i nešto brzo zapeva mašući glavom. Tim je htela da kaže Lukaški da ubije još jednog Čečenca. Lukaška je razumede, osmehnu se, pođe brzim lakim korakom pridržavajući pušku o ramenu ispod kabanice, i iščeze u gustoj magli. Starica ostade ćutke još neko vreme pored kapije, a onda se vrati u kuću i odmah produži da radi.
Lukaška od Jeroške svrati kući. Kad dođe, vlažna rosna magla dizala se sa zemlje i obavijala čitavo selo. Stoka koja se nije videla poče da se javlja s raznih strana. Češće i grlatije javljali su se petlovi. Vazduh je postajao prozračniji i narod poče da se diže. Kad stiže Lukaška, ugleda od magle mokar plot oko svoga dvorišta, kućni trem i otvorena vrata na ostavi. U dvorištu, u magli, čuli su se udarci sekire po drvima. Lukaška uđe u kuću. Majka mu je ustala i stojeći pored peći ubacivala u nju drva. Na krevetu je još spavala devojčica, njegova sestra.
− Je li, Lukaška, jesi li se naprovodio? − upita ga majka tiho. − Gde si bio celu noć?
− Bio sam ovde, u selu, − odgovori sin bezvoljno, vadeći vojničku pušku iz futrole i pregledajući je.
Majka zavrti glavom. Lukaška dodade baruta na puščanu policu, izvadi vrećicu, uze nekoliko praznih čaura i poče da pravi naboje pažljivo ih zatvarajući kuršumima uvijenim u krpicu. Isprobavši zubima začepljene naboje i pregledavši ih, strpa ih u vrećicu.
− Je li, majko, molio sam te da mi iskrpiš torbe: jesi li ih iskrpila? − reče on.
− Kako da nisam! Sinoć je naša nema nešto krpila. Zar je vreme u karaulu? Nisam te skoro ni videla.
− Eto, samo da se spremim i vreme je da idem, − odgovori Lukaška zavezujući barut. − A gde je nema? Da nije gde otišla? − Sigurno cepa drva. Stalno je tugovala za tobom. Pokazivala je kako te nikako ne vidi.
Pokaže tako rukom lice, pukne prstima i stavi ruku na srce: time kaže kako joj je žao. Da je zovnem? O Abreku je sve razumela.
− Pa zovni je, − reče Lukaška. − Imao sam tamo negde malo loja, donesi mi ga. Treba da namažem sablju.
Starica izađe i posle nekog vremena uz škripave stepenice dođe u kuću Lukaškina nema sestra. Ona je bila starija od brata šest godina i mnogo bi mu sličila da nije imala tupo i grubo promenljivo lice,svojstveno svim gluvonemim. Bila je odevena u grubu košulju punu zakrpa; noge joj bose i prljave; na glavi stara plava marama. Vrat, lice i ruke bili su joj žilavi kao u muškarca. Videlo se i po odeći i po svemu ostalom da je uvek radila sve teške muške poslove. Ona unese breme drva i baci ga pored peći. Posle priđe bratu s radosnim osmehom koji joj je smežurao svo njeno lice, dodirnu mu rame i poče i rukama, i licem, i čitavim telom da izvodi neke brze znake.
− Dobro je, dobro je! Valjana si ti, Stepka! − odgovori brat klimajući glavom. − Sve si spremila, iskrpila, valjana si! E, pa evo ti, uzmi! − i izvadivši iz džepa dva medenjaka, pruži joj ih.
Lice neme pocrvene i ona divljački zagudi od radosti. Zgrabivši medenjake ona još brže poče da izvodi znakove pokazujući često na jednu stranu i prelazeći debelim prstima preko obrva i lica. Lukaška sve razumede odobravajući joj stalno glavom i pomalo se smešeći. Ona mu je objašnjavala da brat treba da časti devojke, pokazivala mu kako ga devojke vole, i da jedna devojka, Marjanka, bolja od svih ostalih, voli njega. Marjanku je predstavljala tako što je brzo pokazivala prema strani gde je njeno dvorište, zatim svoje obrve, lice, mljackajući i klimajući glavom. »Voli te« − pokazivala je ona stavljajući ruku na srce, ljubeći svoju ruku i nekoga grleći. Majka se vrati u kuću i saznavši o čemu nema govori, osmehnu se i zamaha glavom. Nema joj pokaza medenjake i ponovo zagudi od radosti.
− Sinoć sam rekla Uliti da ću joj poslati prosce, − reče majka, − ona je te moje reči lepo primila.
Lukaška ćutke pogleda majku.
− Majko, znaš, treba vino odvesti da se proda. Treba mi konj.
− Odvešću ga dok uhvatim malo vremena; pripraviću burad, − reče majka kao da nije želela da joj se sin meša u domaće poslove. − Kad pođeš, − reče starica sinu, − uzmi onu vrećicu u predsoblju. Pozajmila sam u komšiluku da ti dam kad pođeš u karaulu. Ili da ti stavim u bisage?
− Dobro, odgovori Lukaška. − Ako dođe s one strane reke Girej- kan, pošalji mi ga u karaulu jer me neće uskoro opet pustiti. Imam s njim jedan posao.
On poče da se sprema
− Poslaću ga, Lukaška, poslaću. A ti si se, kako mi se čini, celo vreme provodio kod Jamke? − reče starica. − Zato mi se učini noćas u pesmi tvoj glas, kad sam ustala da obiđem stoku.
Lukaška ne odgovori, izađe u trem, prebaci preko ramena bisage, namesti kabanicu, uze pušku i stade na pragu.
− Zbogom, majko, − obrati se majci pritvarajući za sobom kapiju. − A ono mi burence pošalji po Nazarki, − obećao sam momcima; on će se svratiti.
− Nek’ ti je bog na pomoći, Lukaška! Bog te čuvao! Poslaću ti, iz novog ću ti bureta poslati, − odgovori starica prilazeći plotu. − Slušaj nešto, − dodade ona nagnuvši se preko plota. Kozak stade. − Ti si se ovde proveo, pa hvala bogu! Kako bi to bilo da se mladić ne provodi? Pa i bog ti je dao sreću. To je dobro. Ali tamo, pripazi se, sine, nemoj... Najviše pazi da ugodiš starešini, bez toga se ne može! A kad prodam vino i dobijem pare za konja, onda ću ti isprositi devojku.
− Dobro, dobro! − odgovori sin mršteći se. Nema sestra povika nešto da bi obratila na sebe njegovu pažnju. Pokaza na glavu i ruke, a to je značilo: obrijana glava, Čečenac. Zatim stisnu obrve, pokaza kako se nišani iz puške, dreknu i nešto brzo zapeva mašući glavom. Tim je htela da kaže Lukaški da ubije još jednog Čečenca. Lukaška je razumede, osmehnu se, pođe brzim lakim korakom pridržavajući pušku o ramenu ispod kabanice, i iščeze u gustoj magli. Starica ostade ćutke još neko vreme pored kapije, a onda se vrati u kuću i odmah produži da radi.
Нема коментара:
Постави коментар