Glava mi je bila posve mutna od jučerašnjeg uzrujavanja, a srce opijeno blaženstvom od slatkog sastanka kad sam se kasno ujutro probudio. U zanosu sam još neko vreme ležao budan, umišljajući da je Ylajali tu, uz mene; širio sam ruke, grlio sam sebe i ljubio vazduh.
Konačno sam ustao, izašao, ispio šolju mleka i odmah zatim pojeo biftek. Glad više nisam osećao, samo su mi živci bili jako potrešeni.Sišao sam dole ulicom, prema trgovinama odela. Mislio sam da bih za jeftin novac mogao kupiti kakav pronosan prsluk, ili ma šta drugo, da nosim ispod kaputa. Uspeo sam se stepenicama trg, našao jedan prsluk, koji sam pažljivo ispitao. Dok sam bio time zabavljen, prošao je mimo znanac, mahnuo mi i pozvao me. Ostavio sam prsluk i prišao mu. Bio je tehničar i upravo je išao na posao.
– Hajde da popijemo čašu piva – reče. – Ali samo brzo, nemam mnogo vremena... Ko je bila ona dama s kojom ste juče šetali?
- Čujte... – rekoh, ljubomoran već zbog njegove pomisli – pa to je bila moja zaručnica.
– Do hiljadu đavola ! – kliknuo je on.
– Jest, juče se sve odlučilo.
On se posve postidio, sve mi je verovao. Da ga se rešim, napunio sam mu uši kojekakvim lažima; došlo je pivo, pa smo pili i onda otišli.
– Dakle zbogom!... Slušajte – kaže on najednom – ja sam vam dužan još nekoliko kruna. Prava je sramota što vam ih još nisam vratio. Svakako, u najskorije vreme dobićete svoj novac.
– Hvala – odvratio sam. Znao sam da nikad više neću videti one krune.
Pivo mi je odmah udarilo u glavu, postalo mi je vruće. Već sama pomisao na jučerašnju pustolovinu zavrtela mi je mozgom. Šta će biti ako ona u petak ne dođe? Ako stane razmišljati i izgubi poverenje u mene?... Misli su mi postajale sve življe i odjednom došle na novac. Bilo me je strah, smrtno sam se preplašio samoga sebe. Prevara se sa svim svojim potankostima oborila na mene. Video sam mali dućan, tezgu, svoju mršavu ruku kako poseže za novcem, zamišljao dolazak policije, kako će doći i odvesti me. Svezatće mi ruke i noge, ne, samo ruke, možda samo jednu ruku; lanci, zapisnik službujućeg policajca, škripanje njegova pera; možda će za taj slučaj uzeti sasvim novo pero; njegov pogled, njegov opasan pogled! No, gospodin Tangen? Ćelija, večna tama...
Hm.
Čvrsto sam stisnuo ruke, da skupim hrabrosti, išao sam sve brže i brže i došao na trg kod tržnice.
Tu sedoh.
Samo nikakvih detinjarija! Može li mi iko na ovome svetu dokazati da sam ukrao?! Uostalom, ni pomoćnik neće smeti dizati nikakvu galamu; njegovo mu je mesto sigurno ipak draže. Ako smem moliti, samo nikakve buke i nikakvih scena!
Pa ipak me je novac svom svojom grešnom težinom tištio u džepu, ne dajući mi mira. Ispitao sam se i utvrdio da sam pre bio sretniji, onda naime kad sam se još u poštenju patio i borio. A Ylajali? Nisam li i nju povukao u blato ovim svojim grešnim rukama! Nebeski Bože! Gospode moj Bože! Ylajali!
Najednom skočim s klupe i uputim se ravno do žene što prodaje kolače kod apoteke »K slonu«. Još se mogu osloboditi sramote, još nije prekasno; dokazaću čitavom svetu da ja to mogu! Usput sam držao pripremljen novac, sve do poslednjeg ørea držao sam u ruci, naslonio sam se preko ženina stolića kao da ću nešto kupiti i bez razmišljanja gurnuo joj novac u ruku. Nisam progovorio ni jedne jedine reči, samo sam joj tutnuo novac u ruku i odmah se udaljio.
Kako li je to ugodno, kad se čovek opet opošteni! Ne tište me više prazni džepovi; užitak je biti bez ičega. Kad pravo promislim, taj me novac u potaji izjedao; zaista, samo sam sa stidom mislio na njega. Nisam bio otvrdnule duše i moja se čestita narav dizala visoko iznad ovakvih niskih rabota. Hvala Bogu, opet sam se uzvisio u svojim vlastitim očima. Ugledajte se u mene! – rekao sam i pogledao u skupinu ljudi što se skupila na tržnici! Ugledajte se u mene i povedite se za mnom! Usrećio sam ubogu
staru prodavačicu kolača, usrećio da je divota, a ona i ne zna ko sam. Večeras joj deca neće gladna u postelju...
Baveći se tim mislima, došao sam do zaključka da sam divno učinio. Hvala Bogu, rešio sam se novaca.
Pijan i ustreptao od ponosa dospeo sam na ulicu. Radost da ću pred Ylajali doći čist i pošten, da ću joj smeti po-gledati u lice u jednom me je trenutku svega obuzela. Nisam više osećao nikakvih boli, glava mi je bila jasna i čista, bilo mi je kao da je načinjena od samoga svetla i da mi sja na vratu. Uhvatila me želja da činim najglupljej ludorije, da počinjem najneverovatnije stvari, da čitav grad preokrenem naglavce. Sve do »mitnice« ponašao sam se kao ludak. Nešto tiho šumilo mi je u ušima, a mozak mi je bio posve opijen. Oduševljen svojom glupom srčanošću, setio sam se da odem do jednog čoveka i da mu kažem koliko mi je godina, da mu stisnem ruku, da ga uporno pogledam u lice i da se udaljim bez objašnjenja. Razlikovao sam sve nijanse u govoru i smehu prolaznika, posmatrao nekoliko ptičica koje su veselo skakutale po ulici, počeo studirati izraz kamenog pločnika – i svuda sam nalazio nekakve znakove i čudnovate figure. Tako sam prispeo i do Sabornog trga.
Najednom stanem i zagledam se u fijakere. Kočijaši su stajali oko svojih kola govoreći koješta, a konji stajali ovesivši glave po tom gadnom vremenu. – Dođi! – viknuo sam udarivši se laktom. I brzo skočim u prva kola. – Ulica Ullevaals broj 37! – viknem. Kola su pošla.
Putem se kočijaš stao okretati, ogledavati i pogledavati u kola, gde sam ja sedeo pod krovom. Ta zar mi ne veruje? Bez sumnje, sumnjičav je zbog mog lošeg odela.
- Moram naći jednog gospodina! – viknuo sam mu, da ga predusretnem, a zatim mu razložio zbog čega svakako moram naći tog gospodina.
Stali smo pred brojem 37. Skočio sam iz kola i jurnuo stubama do trećeg sprata, uhvatio za ručku zvonca i pozvonio; zvonce je udarilo šest do sedam puta.
Vrata je otvorila neka devojka. Opazio sam da ima zlatne naušnice, a o pasu dugmad presvučene grubim vunenim suknom. Prestrašeno me promatrala.
Zapitam za Kierulfa, Joakima Kierulfa, ako se smem tako izraziti, on je trgovac vunom, ukratko, njega se ne može zameniti...
Devojka je zatresla glavom. – Tu ne stanuje nikakav Kierulf – reče.
Gledala je u mene, uhvatila za kvaku i bila spremna da zatvori vrata. Nije se ni najmanje trudila da mi možda kaže gde taj čovek stanuje. Izgledalo je da zaista poznaje tog čoveka. Leno stvorenje! Razljutio sam se, okrenuo joj leđa i pojurio niza stepenice.
– Nema ga! – viknem kočijašu.
– Nema ga?
– Ne. Vozite u Ulicu Tomte broj 11.
Bio sam silno uzrujan, pa sam time i kočijaša zarazio. On je sigurno mislio da se radi o životu, pa je vozio kao lud i svojski udarao konje.
– Kako se zove? – upita i okrene se na sedalu.
– Kierulf, trgovac vunom, Kierulf.
I kočijaš je također mislio da takvog čoveka nije moguće zameniti. Zar on ne nosi svetli kaput?
- Šta? – viknem. – Svetli kaput? Jeste li poludeli? Mislite li da pitam za tacnu za čaj? – Taj svetli kaput došao mi je vrlo nezgodno i pokvario mi čitavog čoveka, kako sam ga bio zamislio.
– Kako ste ono rekli da se zove? Kierulf?
– Svakako. Zar je to možda čudno? Ime ne sramoti nikoga.
– Nema li on crvenu kosu?
Možda on zaista ima crvenu kosu, i kad je to kočijaš spomenuo, najednom sam bio uveren da ima pravo. Bio sam doslovno zahvalan za to sirotom starom kočijašu i rekao mu da je pogodio. Uistinu, tako je; bilo bi uistinu čudnovato da neko nikada nije video takvog čoveka crvene kose.
– To mora da je onaj koga sam nekoliko puta vozio– reče kočijaš. – Ne nosi li on čvorastu batinu?
Sad sam već video tog čoveka kao živoga pred sobom, te rekoh kočijašu:
– Ha, ha, njega još nikad niko nije video bez kijače. Što se toga tiče, možete biti mirni, posve mirni.
Sad je bilo jasno da je to isti onaj čovek kog je on već vozio. On bi ga odmah prepoznao...
I mi smo jurili tako brzo da su sve iskre frcale.
Za sve vreme tog svoga uzbuđenog stanja nisam gubio prisutnost duha. Kad smo se provezli mimo jednog redara, opazio sam da ima broj 69. Taj me je broj tako pogodio da mi se odjednom mozak pobrkao. 69, tačno 69, na taj broj neću nikad zaboraviti, na 69.
Naslonio sam se u kolima, postao plenom najluđih misli, zavukao se pod krov, da niko ne primeti kako mičem usnama, i počeo glupo sam sa sobom razgovarati. Ludilo je besnelo u mom mozgu, a ja sam puštao neka besni. Bio sam čvrsto uveren da sam podlegao uticajima kojima nisam gospodar. Nasmejao sam se, tiho i strastveno, bez ikakvog povoda, još uvek veseo i opijen od one čaše piva što sam je popio. Malo-pomalo popuštala je moja uzrujanost, a mir mi se polagano vraćao. Osećao sam hladnoću na ranjenom prstu i gurnuo ga za vrat, u okovratnik košulje, da ga malo ugrejem. Tako smo stigli u Ulicu Tomte. Kočijaš stane.
Bez žurbe sam izašao, bez misli, pospan, teške glave. Ušao sam u ulaz, prošao preko dvorišta, udario na jedna vrata, otvorio ih i našao se u nekakvom hodniku, nekoj vrsti predsoblja s dva prozora. U jednom su uglu stajala dva putna kovčega, jedan na drugom, a uzduž zida jedna stara neofarbana klupa za spavanje, na kojoj je bio prostrt pokrivač. Desno, iz susedne sobe, začujem dečiju viku, a nada mnom, gore na spratu, zveketanje gvozdene ploče po kojoj je neko lupao kladivcem. Sve sam to jasno razabrao, kad sam ušao u ovu prostoriju.
Mirno prođem kroz predsoblje, ne žureći se, ne misleći na beg, otvorim i druga vrata i izađem na Ulicu Vognmands. Pogledam na kuću iz koje sam izašao: »Hrana i konačišta za putnike«.
Nije mi bilo ni na kraj pameti da bežim ili da se odšuljam od kočijaša koji me čekao. Posve rastreseno prošao sam Ulicom Vognmands, bez straha, bez svesti o kakvoj krivici. Kierulf, taj trgovac vunom, koji mi je već dugo tinjao u mozgu, taj čovek o kom sam mislio da mora negde da postoji, koga bezuslovno moram naći – rasplinuo se iz moje glave, zamenile su ga druge lude misli, dolazeći jedna za drugom i odlazeći; on je sad bio tek kao neka slutnja, uspomena.
Što sam dalje išao, to sam se više treznio; osećao sam kako teško i umorno vučem noge. Sneg je još uvek padao u velikim, vlažnim krpama. Napokon sam stigao u Ulicu Grønland, do crkve, gde sedoh, da se odmorim. Prolaznici su me začuđeno promatrali. Zadubio sam se u misli.
Dobri Bože, kako je to jadno! Tako sam već sit i umoran od tog jadnog života, te više nije ni vredno da se borim za svoj opstanak. Progoni me zla kob, došlo je već predaleko; već sam gotovo sasvim propao, nisam više ni sena onoga što sam nekad bio. Ramena su mi se već potpuno spustila na jednu stranu, a pri hodu sam se duboko sagibao, da poštedim svoja prsa koliko je to moguće. Pre nekoliko dana ogledao sam gore u sobi svoje telo i morao se rasplakati nad samim sobom. Već više nedelja nosio sam jednu te istu košulju; bila je već posve tvrda od osušenog znoja i natrla mi je telo do krvi. Iz rane je prokapalo nešto malo krvave vode, ali nije jako bolelo. Tako je jadno imati ranu nasred stomaka. Nikako nisam znao kako da to izlečim, a samo nije htelo proći; ispirao sam, brižno sušio i opet preko toga navukao istu ukrućenu košulju. Nije pomoglo...Sedeći tu na klupi, razmišljao sam o svemu i bio prilično turoban. Jadikovao sam sam nad sobom, čak su mi i vlastite ruke postale odvratne. Mučio me pospani, gotovo bestidni izraz mojih dlanova, i od toga mi postade mučno; pogled na tanke prste dojmio me se grubo; zamrzeo sam čitavo to mlohavo telo, stideo se što ga nosim i osećam. Gospode Bože! Da već jednom dođe kraj svemu tome! Hteo bih umreti!
Pun rana, gnusan i bezvredan u svojim vlastitim očima, mehanički sam ustao i zaputio se kući. Usput sam prošao mimo jednog ulaza na kom pročitah: »Mrtvačka odeća kod gospođice Andersen, u ulazu desno«. – Stare uspomene! rekoh i pomislih na svoju nekadašnju sobicu u Ulici Hammersborg, na mali naslonjač, na novine kojima je bio oblepljen zid dole kod vrata, na objavu svetioničarskog nadglednika i na sveže pečeni hleb pekara Fabiana Olsena. Ah da, bilo je mnogo bolje no što je sada; tada sam još u jednoj noći napisao podlistak za deset kruna, a sada više uopšte ne mogu pisati; tek što pokušam, glava mi je odmah prazna. Jest, želeo sam da tome dođe kraj. I tako sam išao, išao...
Što sam bio bliže trgovini namirnicama, to se više budio u meni nesvestan osećaj da se približavam opasnosti. Ali ipak, ostao sam čvrsto kod svoje odluke, hteo sam se predati. Mirno sam se popeo uz ono nekoliko stepenica, na vratima susreo malu devojčicu s pladnjem u ruci, maknuo joj se i otvorio vrata. Pomoćnik i ja stajali smo opet jedan prema drugom, sami.
– No – prihvati on – strašno nevreme!
Čemu to okolišanje? Zašto me nije odmah zgrabio? Razbesneo sam se i rekao:
– Nisam došao zato da brbljam o vremenu.
Zapanjila ga je moja žestina, zatajio mu mali kramarski mozak, nije mu bilo ni na kraj pameti da sam ga prevario za pet kruna.
– A zar ne znate da sam vas prevario? – upitam ga nestrpljivo. Jako sam dahnuo, zadrhtao i bio spreman upotrebiti i silu ako me odmah ne shvati.
Ali jadnik nije imao ni pojma.
Među kako glupim ljudima čovek mora da živi! Grdio sam, tumačio mu tačku po tačku kako se to dogodilo, pokazao mu gde sam stajao ja a gde on, gde je ležao novac, kako sam ga pokupio i stisnuo u ruci – a on je razumeo sve, ali nije ništa preduzimao protiv mene. Vrtio se amo-tamo, osluškivao zvuk koraka u susednoj sobi, opominjao me neka zaboga govorim tiše i naposletku rekao:
– To ste podlo napravili!
– Čekajte malo! – viknuo sam, da ga prekinem i da ga razdražim; nije bilo ni tako podlo ni tako nisko kako on to sebi umišlja u svojoj kupusarskoj glavi. Razume se, novac nisam zadržao za se, nije mi bilo ni na kraj pameti da ga zadržim; što se mene tiče, nisam iz toga hteo izvući nikakve koristi, to bi se protivilo mojoj skroz naskroz poštenoj naravi...
– Kamo ste dakle s novcem?
Dao sam ga staroj, jadnoj ženi, do poslednje pare, neka zna; takav sam ja, eto, čovek; nikad ja ne zaboravljam siromaha...
Stajao je i razmišljao neko vreme, sigurno se nije mogao odlučiti jesam li ili nisam pošten čovek; a onda naposletku prihvati:
- Niste li mi radije mogli vratiti novac?
– Ne, čujte, nisam vas hteo dovesti u nepriliku, hteo sam vas poštedeti – odvratio sam. – To mi je hvala što sam postupio plemenito. Stojim tu i objašnjavam vam kako se to dogodilo, a vi se ne stidite, ponašate se kao pas, ne preduzimate ništa da se sa mnom poravnate. Eto, ja perem ruke. Uostalom, neka vas đavo nosi. Zbogom!
I ja sam izašao, zalupivši vratima.
Ali kad sam ušao u svoju rupu, u svoju turobnu rupu, mokar do kože od mokrog snega i drhtavih kolena od tumaranja preko čitavog dana – smesta je nestalo moje obesti i ja sam klonuo. Pokajao sam se što sam se onako okomio na jadnog pomoćnika, plakao sam, grabio se za vrat da se kaznim za svoju podlu ludoriju. Razume se, on se u smrtnom strahu da ne izgubi svoje mesto nije usudio dizati galamu zbog onih pet kruna, koje nisu upropastile trgovinu. A ja sam iskoristio njegov strah, izmučio ga glasnim govorenjem i ljutio ga svakom svojom rečju! Možda mu je u susednoj sobi sedeo gazda i samo je o jednoj reči zavisilo da bude otpušten. Šta bi bilo da je gazda izašao, da vidi što se događa? Nevaljalština što sam je eto počinio bila je bezgranična!
Ali zašto me nije pograbio? Tada bi svemu bio kraj. Već sam tako reći ispružio ruke za lisicama. Ne bih se ni najmanje protivio; naprotiv, još bih im pomogao. Gospodaru neba i zemlje, celi jedan dan moga života za jedan sretni trenutak. Čitav život za činiju leće! Usliši me, samo još ovoga puta!...
U vlažnom odelu legao sam u krevet; imao sam neku čudnu slutnju da ću još noćas umreti. Zato sam upro poslednje sile da malko uredim krevet, da me sutra nađu u barem malo urednijem položaju. Zatim sam sklopio ruke i namestio se u krevetu.
Najednom se setih Ylajali. Tokom cele večeri bio sam zaboravio na nju! Jedna jedina slaba zraka svetla prodrla mi je u dušu, mala sunčana zraka! Zatim je došlo sve više sunca, toplo, nežno, kao svila mekano svetlo, pa me je tako ugodno milovalo. Sunce je postajalo sve jače i jače, gorelo mi je na slepoočnicama, ključalo teško i jarko u mom isušenom mozgu. Najednom mi zasja pred očima pramen svetlih zraka, nebo i zemlja u plamenu, ljudi i životinje od plamena, bregovi vatre, plameni đavoli, pustinja, svemir u vatri, plameni sudnji dan.
Potom nisam više ništa video.
Sutradan sam se probudio sav u jednom znoju, mokar po čitavom telu, vrlo mokar. Groznica me valjano protresla. Isprva sam bio donekle svestan onoga što se sa mnom dogodilo; začuđeno sam se ogledavao, osećao sam da sam se potpunoma promenio, da se ne bih prepoznao. Opipavao sam ruke i noge, čudio se što se prozor nalazi na onoj strani a ne na ovoj koja je prema meni. Topot konja u dvorištu činio mi se da dolazi odnekud odozgo. Bilo mi je mučno.
Mokra i hladna kosa prilepila mi se za čelo. Pridigao sam se na laktovima i pogledao jastuke; i onde su ležale mokre vlasi u malim čupercima. Kroz noć su mi otekle noge u cipelama, ali me nisu bolele. Jedino nisam mogao micati nožnim prstima, jer su mi se ukočili.
Kad je došlo poslepodne i upravo se stalo smrkavati, ustao sam i uredio sobu. Najpre sam to pokušao hodajući sitnim, opreznim koracima, nastojao sam održati ravnotežu, štedeo noge koliko je god bilo moguće. Nisam mnogo ni trpio, nisam plakao; naposletku nisam bio ni turoban, bio sam vrlo zadovoljan. Nisam mogao ni pomisliti da budem nešto drugo no što sam bio.
Tada sam izašao.
Jedino što me je malko mučilo bila je – uprkos mojoj odvratnosti prema jelu – glad. Opet sam stao osećati upravo sramotni apetit, unutarnju požudnu želju za jelom, koja je bivala sve veća. Nemilosrdno me je bolo u grudima, nastavljalo se tiho, čudnovato svrdlanje. Bilo je možda dvadeset malih, finih životinjica koje su svoje glave položile na jednu stranu i malo bole, zatim okrenule glavu na drugu stranu i opet malo bole. Potom su koji trenutak ležale mirno, a onda opet, bez buke i mržnje, počele dupsti dalje i ostavljale iza sebe samo male šupljinice...
Nisam bio bolestan, samo utučen; počeo sam se znojiti. Hteo sam prema tržnici, da se malo smirim, ali je put bio dalek i tegoban; naposletku sam ipak uskoro bio tamo, stajao na uglu tržnice i Tržne ulice. Znoj mi je zalio oči, oslepio me i zahukao mi naočale, pa sam stao da se malo osušim. Nisam znao gde sam, a nisam uostalom ni razmišljao o tome; oko mene se čula strahovita buka.
Najednom odjekne povik, hladan i oštar: – Sklanjaj se u stranu! – Čuo sam taj povik, čuo sam ga vrlo dobro, nervozno sam se povukao natrag, uzmaknuo za jedan korak, koliko su mi slabe noge dopustile. Grdosija od nekih krušnih kola projuri pored mene ostrugnuvši mi kotačem kaput; da sam bio samo malo malčice brži, posve bih umaknuo. Možda sam i mogao biti nešto brži, makar samo malo brži, da sam se više napregnuo; ali sad ništa ne pomaže, noga me boli, nekoliko prstiju je ozleđeno. U istom sam času osetio kako mi se prsti u cipeli trzaju.
Kočijaš je naglo potegnuo uzde i zaustavio konje; okrenuo se na kolima i upitao sasvim zaplašeno što se dogodilo. No, moglo je biti i gore... nije valjda ni opasno... ne verujem da se što slomilo... Oh, molim...
Koliko sam mogao, pošao sam brzo do jedne klupe. Ljutilo me to mnoštvo ljudi što se okupilo i zurilo u mene. Na kraju krajeva, ja se ne bojim smrti; ako se već dogodila nesreća, još sam dobro i prošao. Najgore je bilo to što mi je bila upropaštena cipela; potplat je bio na vršku sasvim otkinut. Držao sam nogu u zraku i promatrao krv kroz rupu. No, pa nije bilo hotimice – čovek se istinski ožalostio. Da sam ga zamolio za malo hleba što ga je vozio u kolima, zasigurno bi mi ga dao. Bože, daj mu za nagradu veselja!...
Bio sam strahovito gladan, više nisam znao što da počnem s tim bestidnim apetitom. Okretao sam se na klupi amo-tamo, malne nisam prsa naslonio na kolena. Kad se smračilo, odvukao sam se prema većnici – sam Bog zna kako sam onamo prispeo – i seo na rub ograde. Istrgnuo sam džep iz kaputa i stao ga grickati. Mrka izraza lica buljio sam preda se, ne videći ništa. Čuo sam gomilu dece koja su se oko mene igrala, instinktivno primećivao prolaznike; inače nisam opažao ništa.
Najednom se setim da bih mogao poći do tržnice i pronaći komad sirovoga mesa. Ustao sam sav sretan prošao preko ograde na drugi kraj krova tržnice i spustio se niza stepenice. Kad sam već bio blizu mesnice, viknem kroz otvor na stepenicama, kao da teram psa, i drsko se obratim prvom mesaru:
– Budite tako dobri i dajte mi kakvu kost za moga psa! – rekoh. – Samo jednu. Ništa ne mora biti na njoj. Samo da nešto grize.
Dobio sam kost, prekrasnu malu kost na kojoj je bilo još nešto mesa, i gurnuo je pod kaput. Tako sam srdačno zahvalio čoveku, da me je začuđeno pogledao.
– Nemate na čemu zahvaljivati – reče.
– Ipak, nemojte – promrmljah – bilo je to vrlo ljubazno od vas.
Tada sam se ponovno uspeo gore. Srce mi je udaralo kao mahnito.
Zavukao sam se u nekakav hodnik, što sam dublje mogao, i zaustavio se pred nekim raspalim vratima u stražnjem dvorištu. Ovde je bio tako divan mrak oko mene. Stao sam glodati dobivenu kost.
Nije imala nikakava ukus. Iz kosti je izbijao oštar miris krvi i meni se smuči. Počeo sam iznova; da to samo ostane u meni, sigurno bi dobro delovalo. Bilo je važno jedino to da mi ostane u želucu. No opet mi se smučilo. Razljutio sam se, besno zagrizao u meso, otkinuo mali komadićak i silom ga progutao. Ništa nije koristilo: čim su se ti mali komadići ugrejali u želucu, odmah su se na žalost i vraćali. Grčio sam ruke kao ludak, zaplakao od bespomoćnosti, grebao se kao opsednut od đavola, pla-kao, tako da se i kost smočila od suza, plakao kao da će mi srce puknuti, a zatim opet povraćao. Tada sam iza glasa prokleo sve sile sveta.
Tišina.
Oko mene ni živa stvora, ni svetla, ni šušnja. Ja sam u najstrašnijem stanju, dišem teško i glasno, škripim zubima kad moram povratiti komadiće mesa koji bi me možda zasitili. Kada sve to nije savršeno ništa koristilo, bez obzira koliko sam se jako trudio, bacio sam kost prema vratima pun besa. U nemoćnoj mržnji uzviknuo sam i zaprietio nebu, zaurlao i opsovao ime Božje promuklim i divljim glasom, grčeći prste i svijajući nokte... Slušaj me ti sveti Baalu gore na nebu, ti ne postojiš, a ako postojiš, prokleću te tako snažno da će tvoja nebesa početi drhtati od paklenske vatre! Reći ću ti ovo, znaš da sam ti se ponudio kao sluga, i ti si me odbio, odgurnuo me od sebe, i sada ti za sve veke vekova okrećem leđa jer nisi prepoznao svoje vreme za kažnjavanje! Govorim ti ovo, znam da ću umreti, a svejedno ti se rugam, čak i oči u oči sa smrću, ti Apise na nebesima! Upotrebio si silu protiv mene, a ne shvataš da silu ne vredi primeniti na mene. Zar to nisi mogao predvideti? Jesi li možda spavao dok si stvarao moje srce i moju dušu? Govorim ti ovo, a sva moja energija i svaka kap moje krvi raduje se što te ismejavam i pljujem na tvoju milost. Od sada nadalje, odričem se svih tvojih dela i svih tvojih običaja, izgnaću svoje misli ako ponovno na tebe pomisle, i iščupaću si usne ako samo još jednom izgovore tvoje ime. A sada, ako i postojiš, reći ću ti svoju poslednju reč u životu ili smrti, reći ću ti zbogom. I tako postajem nem, i okrećem ti leđa, i krećem svojim putem.
Tišina.
Drhtao sam od uzbuđenja i ukočenosti, stajao još uvek na istom mestu, sipajući kletve i psovke, jecajući posle gorkog plača, skrhan i pospan posle ludog izliva srdžbe. Stajao sam tako jedan sat, jecajući i šapćući, uhvativši se čvrsto vrata. Najednom začujem glasove, razgovor dvojice što su se zavukli u hodnik. Udaljio sam se od vrata, šmugnuo duž kućnih zidova i opet došao na rasvetljenu ulicu. Dok sam išao Ulicom Youngsbakken, mozak mi je stao nekako čudnovato raditi. Palo mi je na pamet da su te barake na tržnici, pa ta spremišta i stare drvene škrinje s iznošenom odećom sramota za okolinu! Kvare izgled čitavog trga i nagrđuju grad, phi! Dole s tom staretinarnicom! Zatim mi misli krenuše u drugom pravcu, mislio sam bi li mnogo stajalo da se ukloni Geografski institut, one lepe zgrade koje su mi mnogošto pripovedale kad bih prolazio pored njih. To se ne bi moglo izvesti ispod 70 do 72 hiljada kruna – mora se priznati, lepa svotica, svakako liepa svotica, ha, ha, za početak, ili ne? Klimnuo sam praznom glavom, potvrdivši da bi zbilja bila lepa svotica. Još uvek sam drhtao čitavim tielom, a s vremena na vreme duboko zajecao posle plača.
Obuzeo me osećaj kao da nema više mnogo života u meni. Uostalom, to mi je bilo prilično svejedno i nije me ni najmanje zabrinulo; naprotiv, pošao sam dalje gradom, pored mostova za utovar, sve dalje od svoje sobe. Mogao sam tu leći na zemlju i umreti. Na časove nadošle bi i boli i posve me otupile; u nozi me trgalo i udaralo; bilo mi je kao da se bol širi sve do lista i često me to strašno zabolelo. Ali ja sam već pretrpeo i gore stvari.
Prispeo sam dole, do železničkog nasipa. Ni prometa, ni buke, samo ovde-onde primećujem kog čoveka, službenika ili pomorca, kako se vuče žarivši ruke u džepove. Upadne mi u oči slomljen, hrom čovek, koji je oštro škiljio u mene kad smo se mimoilazili. Instinktivno sam ga zaustavio, nakesio mu se i zapitao ga je li »Nonna« već odedrila. I još sam mu prstom pucnuo kraj nosa i rekao: – Ma jasno, »Nonna«! – »Nonna«, na koju sam bio već posve zaboravio! Misao na nju nesvesno je tinjala u meni, ja sam je nosio u sebi a da to nisam znao.
Jest, »Nonna« je već svakako odjedrila.
Ne bi li mogao tačno reći gde je otplovila?
Čovek se zamisli, stojeći na duljoj nozi a kraću držeći u vazduhu; kraća se malo njihala.
– Ne – reče. – Znate li čime je bila natovarena?
– Ne znam – rekoh.
No uto sam već i zaboravio na »Nonnu« i zapitao kako je daleko do Holmestranda, računajući u dobrim, starim miljama.
– Do Holmestranda? Mislim...
– Ili do Veblungsnaesa?
– Šta da vam dakle kažem ? Mislim da do Holmestranda . . .
– Čujte, pre nego zaboravim – prekinuh ga ponovno. – Budite tako dobri i dajte mi malo duvana, samo malo! Dobio sam duvan, toplo sam se zahvalio čoveku i pošao. Duvan nisam upotrebio, nego sam ga odmah strpao u džep. Čovek me je još uvek gledao, možda sam mu zbog bilo čega izgledao sumnjiv; gde god sam stajao i dao, osećao sam za sobom isti taj nepoverljivi pogled. Nije mi baš ugodno da me čovek progoni. Okrenuo sam se, dovukao se do njega i rekao:
– Pođonivač.
Samo jednu reč: pođonivač. I ništa više. Rekavši to, oštro sam se zagledao u njega i video kako se sav ukočio. Samo su mu se oči trzale. Zatim sam se opet odvukao prema tržnici kod železničke stanice. Čovek nije ni pisnuo, samo me je i dalje gledao.
Pođonivač? Naglo sam stao. Jest, znam: toga sam bogalja negde već susreo. Gore u Ulici Graenson, jednog vedrog dana; radi njega sam založio prsluk, Činilo mi se da je otada prošla čitava večnost, a ne tek nekoliko dana.
Dok sam još o tome mislio – naslonjen na ugao jedne kuće na trgu – posve sam klonuo i pokušao se odvući dalje. Ali kad mi to nije uspelo, drsko sam se zagledao pred sebe, odbacivši svaki stid. Nema drugog izlaza. I tada, gle – stajao sam licem u lice s urednikom. Postadoh drzak, čak sam štaviše istupio korak napred, samo da me opazi. Ništa nisam učinio da pobudim u njega samilost, nego sam, štaviše, hteo pobuditi prezir. Mogao sam se baciti na pločnik i zamoliti ga neka prekorači preko mene, neka mi stane na lice. Nisam ga čak ni pozdravio.
Urednik je valjda slutio da sa mnom nešto nije u redu. Pošao je polaganije, a ja, da ga zaustavim, progovorim: – Bio bih vam već i doneo nešto, ali još uvek nemam ništa dobra.
– Tako? – zapita. – Dakle još niste dovršili?
– Ne, još nije gotovo.
Zbog urednikove ljubaznosti zamalo da mi nisu suze navrle na oči i, da postanem tvrđi, koraknuo sam i zakašljao. Urednik me je promatrao.
– Dopustite da vas zapitam, imate li što za život? – upita me.
– Ne, baš ništa – odvratim. – Danas još ništa nisam okusio, ali...
– Bože sačuvaj, to ipak tako ne ide, ta vi skapavate od gladi, čoveče! – reče i posegne u džep.
Odjednom se u meni probudi stid, ustuknuo sam do zida, čvrsto se uhvatio i video kako urednik traži po novčaniku. Nisam rekao ništa. Pružio mi je komad od deset kruna. Sasvim bez okolišanja – jednostavno mi je pružio komad od deset kruna. Pri tom je ponovio da ne smem skapati od gladi.
Promucao sam nešto kao prigovor i nisam hteo odmah uzeti novac. Nije od mene lepo... a on je i previše...
– Ma, gluposti – rekao je tada i pogledao na sat. – Čekam voz, i upravo čujem gde dolazi.
Uzeo sam novac. Bio sam paralizovan od sreće, nisam progovorio nijedne reči, štaviše, nisam mu ni zahvalio.
– To neka vas nipošto ne zabrinjava – reče na kraju urednik. – Već ćete mi to odraditi.
Zatim se udaljio.
Kad se već odmaknuo nekoliko koraka, setim se da mu nisam ni zahvalio na pomoći. Pokušao sam ga dostići, ali se nisam mogao tako brzo kretati. Noge su mi klecale, pa sam mislio da ću pasti na nos. On se sve više i više udaljavao. Odustao sam dakle, te sam mu hteo doviknuti i se nisam usudio. Napokon, promislivši, viknuo sam dva-tri puta, ali je on već bio predaleko da bi mogao čuti moj slabi glas.
Stajao sam na pločniku, gledao za njim i osećao da sam raznežen od ganuća. Takvo šta još mi se nije dogodilo, rekoh u sebi, dao mi je deset kruna! Vratih se na ono isto mesto gde sam maločas stajao, oponašajući svaku njegovu kretnju. Prineo sam tih deset kruna posve blizu očima, ogledao ih s obe strane i počeo kleti, iz puna grla kleti; kakva je to pravednost – evo, deset kruna.
Odmah zatim, a možda i dugo posle toga, kad je posvuda zavladala tišina, ustao sam i kao nekim čudom našao se u Ulici Tomte, pred kućom broj 11. Pošto sam tako koji trenutak stajao, razmišljao i čudio se, stupio sam po drugi put na ona ista vrata na koja sam bio umaknuo fijakeristu, ravno u »Konačišta za putnike«. Tu sam zatražio konak i odmah dobio krevet.
Нема коментара:
Постави коментар