DRUGI DEO
Nekoliko nedelja nakon toga bio sam jedne večeri napolju. Opet sam bio na jednom groblju i napisao članak za novine; dok sam bio zaokupljen njime, došlo je i deset sati, spustio se mrak i grobljanska vrata morala su se zatvoriti. Bio sam gladan, vrlo gladan; deset kruna doteklo je samo za kratko vreme; sad već dva-tri dana nisam ništa jeo i osećao sam umor i iscrpljenost od pisanja olovkom. U džepu sam imao nekakav nožić i svežanj ključeva, ali ni prebijene pare.
Kad su se grobljanska vrata zatvorila, trebao sam zapravo poći kući, ali iz nekog instinktivnog straha prema sobi u kojoj je bilo prazno i hladno zatumarah dalje mimo većnice, siđoh prema moru sve do neke klupe na železničkom mostu, gde sedoh.
U tom me času nije mučila baš nikakva tužna misao, zaboravio sam na svoju nevolju i osećao se spokojno pri pogledu na more, koje se tu mirno i lepo prostiralo u polutami. Po staroj sam se navici hteo razonoditi čitanjem članka, koji se mojem izmučenom mozgu činio najboljim što sam dotad napisao. Izvukao sam rukopis iz džepa, prineo ga sasvim do očiju, kako bih mogao čitati, i preletio jednu stranicu za drugom. Oko mene je bila duboka tišina; more se prostrlo kao modri sedef, a male su ptice letale bez glasa nada mnom. Nešto dalje stražario je redar, inače nije bilo ni žive duše i čitava je luka utonula u duboku tišinu.
Još jednom sam pregledao svoju imovinu: džepni nožić, svežanj ključeva, ali ni novčića. Opet sam posegnuo u džep i izvukao papire. To sam učinio sasvim mehanički i nesvesno. Izabrao sam jedan neispisani papir i – bogzna otkud mi je došla ta misao – napravio zamotuljak, oprezno ga zatvorio, kao da je pun, i bacio ga daleko na pločnik; vetar ga je odneo još dalje, a onda se papir smirio.
Najednom je na me počela delovati glad. Gledao sam u beli, papirnati zamotuljak kao da je krcat srebrnim novcem i silom se htedoh uveriti da uistinu ima nešto u njemu. Trudio sam se da pogodim svotu – pogodim li pravo, ona je moja! Zamišljao sam na dnu male, lepe komade po deset ørea, a gore debele krune – celi zamotuljak pun novaca! Gledao sam u njega širom otvorenih očiju i sam sam sebe nagovarao da ga ukradem.
Odjednom začujem kako kašlje stražar – kako mi je samo moglo pasti na pamet da i ja učinim to isto. Ustao sam s klupe i zakašljao, ponovio to tri puta uzastopce, da bi on čuo. Kako li će se nasamariti s tim zamotuljkom ako dođe ovamo! Veselio sam se toj lupeštini, zadovoljno trljao ruke i seo natrag na klupu. Al će spustiti nos kad vidi kako se nasamario, pas stražarski! Ova deranska nepodopština činila mi se kao nešto zbog čega bih se mogao naći u poslednjem krugu pakla. Od gladi sam bio pijan, glad me opila!
Za nekoliko trenutaka došao je stražar. Ogledavao s na sve strane, zveckajući okovanim cipelama po pločniku. Išao je polagano – ta imao je celu noć pred sobom. Zamotuljak nije opazio tako dugo dok se nije našao tik pred njim. Tada se zaustavio i uzeo ga posmatrati. Ovako čist i beo, izgledao mu je dragocen; možda kakva mala svotica, hm, nekoliko srebrnjaka?... On ga digne. Hm!? Lako je, vrlo lako. Možda samo kakvo skupoceno pero, nakit za šešir... I oprezno ga otvori svojim velikim šapama te pogleda unutra. A ja sam se smejao, smejao i lupao po kolenima, smejao se kao luđak. Ni najtiši zvuk nije izašao iz mojega grla; moj je smeh bio tih i sušičav, iskren kao suze...
Tada se opet začulo zveketanje po pločniku i stražar je otišao preko mosta. Sedeo sam tu sa suzama u očima i udisao vazduh, gotovo obeznanjen od grozničave veselosti. Stao sam glasno govoriti, pričao sebi o tom papirnatom zamotuljku, oponašao kretnje jadnog stražara, zavirio u praznu šaku i s uživanjem ponavljao: – Kašljao je kad ga je odbacio! – A onda se tim rečima pridružiše nove, impulzivnije, pa preokrenuše čitavu rečenicu te je ona sada završavala rečju »kašljuc«.
Tako sam u nedogled varirao tu rečenicu, i već je bila kasna veče kad je moje veselosti nestalo. Zatim se spusti na me sanjarski mir, nekakav ugodan umor kojem se nisam mogao odupreti. Postalo je mračnije, laganije povetarac mreškao površinu sedefastog mora. Brodovi sa svojim u nebo uperenim jarbolima i crnim hrptenjačama izgledali su kao neke ćutljive grdosije, čekajući me nakostrešenih čekinja. Više nisam osećao nikakve boli: otupela je od gladi. Umesto toga osećao sam se nekako ugodno praznim, netaknutim od svega što je oko mene, i bio sam veseo što me niko ne vidi. Položio sam noge na klupu i naslonio se: tako sam najbolje mogao uživati u svojoj odeljenosti. Na mojoj duši nije bilo ni oblačka, i koliko sam se god mogao domisliti – nikakve neugodnosti, nikakve radosti, nikakve želje. Ležao sam otvorenih očiju u nekom stanju samoopojnosti – tako sam se osećao daleko od svega.
Još uvek ni glasa, da me zbuni; ta blaga tama oko mene sakrila je svemir i zakopala me u dubine mira – samo je prazno šuštanje tišine zujalo u mojim ušima. I samo će me ove mrke grdosije privući k sebi kad se nad more spusti noć, i nosiće me u strane, daleke zemlje u kojima nema nesretnih ljudi. I ponijeće me u dvorac princeze Ylajali, gde čekaju na me neslućene krasote, veće od svih ljudskih krasota. A ona će sama sedeti u raskošnoj dvorani, gde je sve od ametista, na prestolju od žutih ruža, i pružiće mi ruku kad uđem, pozdraviće me i poželeti mi dobrodošlicu kad joj se približim i padnem pred njom na kolena: – Dobro mi došao u moju zemlju, viteže! Već dvadeset leta čekam na te, zovem te u svim zvezdanim noćima, i kad si ti jadikovao, ja sam plakala ovde, a kad si spavao, prikazivao si mi se u najlepšim snima!... I lepa me Ylajali uzima za ruku, ide sa mnom i vodi me beskrajnim dvoranama po kojima mi silno mnoštvo dovikuje »Živeo!« – vodi me svetlim vrtovima u kojima se šali i igra tri stotine mladih devojaka, a onda me dovodi u jednu drugu dvoranu, gde sve blista od najčišćeg smaragda. Ovde sja sunce, kroz tremove i dvorane odjekuju zvuci nevidljivih horova i struje opojni mirisi. Držim njenu ruku u svojoj, osećam kako mi čar te neizmerne raskoši prodire u krv; svojom rukom obuhvatam njene bokove, a ona mi šapuće: »Ne ovde, hajdemo još malo dalje!« – i mi ulazimo u crvenu dvoranu, gde je sve od rubina, gde se sve cakli od sjaja, i tu klonem na tlo. Osećam samo kako me grle njene ruke, njen mi dah struji u lice i ona mi šapuće: »Dobro mi došao, dragi! Poljubi me!... Poljubi me!... Jače... jače...«
Ležeći tako na klupi, vidim zvezde pred očima, i misli mi uroniše u bujicu svetlosti...
Zatim sam pao u san, a probudio me stražar. Seo sam, nemilosrdno dozvan u život, u ljudsku bedu. Prvi moj osećaj bio je neko tupo čuđenje, jer sam se našao pred otvorenim nebom; ali me odmah, umesto čuđenja, obuzme gorka tuga; umalo ne zaplakah od bola što sam još na životu! Dok sam ja spavao, bila se spustila kiša, pa mi je odelo bilo promočeno i osećao sam ledenu studen u svim udovima. Mrak se zgusnuo, ali, napregnuvši oči, mogao sam razabrati obličje stražara koji je stajao preda mnom.
– Ta...ko – reče on – a sad ustanite!
Odmah sam ustao, a da mi je zapovedio da legnem, ja bih ga isto tako poslušao. Bio sam vrlo potišten i bez snage, a k tome se još, baš u istome trenutku, opet javila glad.
– Pričekajte! – vikne za mnom stražar i kao za sebe nadoveže: – Glupan je zaboravio šešir! – A onda mi reče:
– Ta...ko, no, sad možete ići!
– Meni se također pričinilo kao da... kao da sam nešto zaboravio – promucam nesvesno. – Hvala. Laku noć!
Teturao sam dalje.
Da imam makar mali komadić hleba! Mali, slatki ražni hlepčić, da ga u hodu grickam! Zamislio sam odmah i određenu vrstu raženog hleba koji sam hteo grickati. Bio sam strašno gladan, zazivao smrt, postao sentimentalan i plakao. Mojoj nevolji nema kraja! Odjedanput sam zastao nasred ceste, lupio nogama o zemlju i glasno opsovao. Kako me je ono stražar nazvao? Glupan?! Ja ću mu već pokazati šta znači nazivati mene glupanom! Potom se okrenem i otrčim natrag. U meni je sve kipilo od jada. Dole na cesti spotaknuo sam se i pao; to me nije smetalo – skočio sam na noge i trčao dalje. Međutim, kad sam stigao do mosta, bio sam već toliko umoran da više nisam bio kadar trčati sve do mosta; a i moja se ljutina već bila ohladila. Napokon sam stao i udahnuo zraka. Nije li, na kraju krajeva, sasvim svejedno šta mi je rekao stražar?
– Jest, ali ipak ne mogu svašta dopustiti! – Svakako – prekinem se – no on ne zna bolje! – I ta mi je isprika bila dovoljna, pa sam je još dva puta ponovio: on ne zna bolje! I onda sam se okrenuo i vratio natrag.
Bože moj, šta ti sve ne pada na um! – mislio sam ljutito – te ja usred mrkle noći moram bežati kao ludak preko uličnoga blata! Glad me je izjedala i nije mi ni časka davala mira. Gutao sam slinu, da se makar tako nasitim, činilo mi se da i to pomaže. Već četiri nedelje jedem veoma slabo, pa kakvo čudo što su moje snage u posljednje vreme vidno smalaksale. Kad sam još bio toliko sretan da sam na ovaj ili onaj način zarađivao po pet kruna, taj novac nikada nije dotekao tako dugo da se oporavim, pa me je to večno gladovanje potpuno skršilo. Najgore mi je bilo u leđima i ramenima: svrdlanje u prsima mogao sam na trenutak umiriti tako da jako zakašljem ili da hodam sasvim pognuto, ali ramenima i leđima nikako nisam znao pomoći. Zašto baš meni nikako da zasja sunce? Nemam li ja jednako pravo na život kao i svako drugi, kao antikvar Pascha ili otpremnik Hennechen? Zar nisu moja ramena kao u diva i nemam li dve snažne ruke kojima mogu ma što raditi; ta zar nisam u Ulici Møller tražio mesto drvoseče, samo da privredim za hleb svagdašnji? Zar sam možda len? Nisam li se trudio da nađem mjesto, slušao predavanja, pisao članke za novine, i danju i noću radio i čitao kao lud? Nisam li živeo kao škrtac, jeo hleb i mleko kad sam imao mnogo, a samo hleb kad sam imao malo, i gladovao kad nisam imao ništa? Zar sam možda stanovao u hotelu, ili sam možda imao nekoliko soba u prvom spratu? Eto, stanujem u nekakvoj rupi iz koje je i sam Bog zajedno s ljudima pobegao prošle zime, jer je u nju padao sneg. Sve mi je to posve nerazumljivo!
O tome sam eto razmišljao vraćajući se, bez trunka zlobe ili zavisti ili gorčine u mislima.
Stao sam pred nekom trgovinom boja i zagledao se kroz prozor; pokušao sam pročitati natpise na nekoliko čvrsto zatvorenih kutija, ali je bilo previše mračno. Ljut na sama sebe zbog toga i gotovo besan što ne mogu otkriti šta sadrže te kutije, čvrsto sam kucnuo po staklu i pošao dalje. Gore na ulici opazim stražara. Ubrzam korake, stanem posve do njega i dobacim mu bez ikakva povoda:
– Deset je sati.
– Nije, nego dva – odgovori on i napravi začuđeno lice.
– Nije dva, nego deset – velim ja. – Baš je deset.
I sav se tresući od srdžbe, napravim još nekoliko koraka, stisnem šake i promrsim:
– Čujete li! Znate li vi da je deset sati?!
On je časak promišljao, promatrao me, začuđeno buljio u me i na kraju rekao sasvim mirno:
– U svakom je slučaju vreme da odete kući. Da ja pođem s vama?
Ta me ljubaznost razoružala; osećao sam kako mi suze naviru na oči, te brzo rekoh:
– Ne, hvala!... Ja sam samo predugo lumpao... u kafani... najlepša hvala!
I kad sam zakoračio da pođem, on dodirne rukom svoju kacigu u znak pozdrava. Ta me njegova ljubaznost još više svladala, te mi je došlo da zaplačem što nemam pet kruna koje bih mu tako rado dao. Stao sam i gledao za njim kad se polako udaljio, lupio se po čelu i plakao to jače što se on više udaljavao. Psovao sam samoga sebe zbog svog siromaštva, iznalazio kojekakve psovke, pogrdna imena, ružne reči, kojima sam se onda obasuo. Tako je to išlo sve dotle dok nisam došao nadomak svoje kuće. Došavši pred kućna vrata, opazim da sam izgubio ključ.
Ta, dakako! – rekoh ogorčeno, zašto da ne izgubim ključ? Stanujem tu u dvorištu, gde su dole staje, a gore limarija; vrata se noću zatvaraju i niko ih, niko ne može otvoriti – pa zašto da onda ne izgubim ključ? Mokar sam kao pas, malko gladan, sasvim malčice gladan, a u kolenima do smešnosti umoran – pa zašto da ga ne izgubim? Štaviše, zašto nije čitava kuća jednostavno nestala, kad sam ja došao i hoću ući?... I, otvrdnuo od gladi i propalosti, sam sam se sebi nasmejao.
Čuo sam kako u staji udaraju konj i i mogao sam dogledati svoj prozor; ali vrata nisam mogao otvoriti, nisam mogao ući. Umoran i ogorčen, odlučim se vratiti na most i potražiti ključ.
Opet je počelo kišiti i već sam osećao kako mi voda prodire na leđima do gole kože. Kod većnice padne mi na pamet jedna divna misao: zamoliću policiju da mi otvori vrata. Smesta sam se obratio jednom stražaru i toplo ga zamolio neka pođe sa mnom i, ako može, otvori mi vrata.
Jest, da može, ali on ne može; nema on ključeva. Policijski ključevi nisu ovde, oni su u kriminalističkom odseku.
– Šta ću sada?
– Pa razume se, u hotel i spavati!
– Ali u hotel ne mogu, nemam novaca. Dugo sam lum-pao... u kafani... znate!...
Neko smo vreme stajali na stepenicama ispred većnice. On je razmišljao št će sa mnom. Kiša je lila.
– Pođite unutra do dežurnog i kažite mu da ste bez krova – reče.
Bez krova? To mi još nije palo na pamet. Jest, do đavola, to je dobra ideja! I odmah sam zahvalio stražaru za tu izvrsnu misao. – Da li da samo jednostavno uđem unutra i kažem da sam bez krova?
– Samo jednostavno!...
– Vaše ime? – upita me dežurni.
– Tangen... Andreas Tangen. Ne znam zašto sam lagao. Moje su misli letele kao lude, te sam se dosećao i više no što je trebalo; ovo mi je strano ime palo u jednom času na um i ja sam ga izgovorio bez ikakve proračunatosti. Lagao sam bez potrebe.
– Zanimanje?
To je značilo dati maha svojoj mašti. Hm, zanimanje!? Kakvo je bilo moje zanimanje? Najpre sam hteo kazati da sam limar, ali sam uzeo ime koje nema baš svaki limar, a osim toga nosio sam i naočale. Učini mi se najzgodnije da budem drzak. Stupim korak napred i izgovorim čvrsto i svečano:
– Novinar.
Službujući se trgne pre no što je zapisao, a ja sam pred ogradom stajao velik, kao kakav državni savetnik koji je ostao bez krova. Nije pobudilo nikakve sumnje što sam otezao s odgovorom. Pa kako bi i pobudilo – novinar kod većnice, bez krova nad glavom!
– Kod kojih ste novina, gospodine Tangen?
– Kod »Jutarnjih novina« – rekoh. – Na žalost, večeras sam malo predugo lumpao...
– Ah, to nećemo ni spominjati! – prekine me on i nastavi smešeći se: – Kad mladež malko prolumpa... posve razumljivo... – I, okrenuvši se prema jednom stražaru, pošto je ustao i uljudno mi se naklonio, reče: – Povedite gospodina gore, u rezervirano odeljenje. Laku noć!
Hladan mi je znoj oblio leđa, bio sam drzak i stisnuo šake, da budem tvrd. Samo da nisam umešao »Jutarnje novine«! Znao sam da će urednik Friele škripati zubima od besa, a kad je u bravi škljocnuo ključ, taj me je zvuk podsetio upravo na to.
– Plin gori deset minuta – rekao je stražar još na vratima.
– Zatim će se ugasiti?
– Zatim će se ugasiti.
Seo sam na krevet i slušao kako se okrenuo ključ u bravi. Svetla je ćelija izgledala tako ljubazno, osećao sam se udobno i s uživanjem slušao kako pada kiša. Nisam želeo ništa drugo nego da imam tako malu udobnu ćeliju. Moje je zadovoljstvo iz trenutka u trenutak postajalo sve veće. Sa šeširom u ruci i pogleda upravljena na plinski plamičak seo sam na rub kreveta i morao misliti na pojedine trenutke u tom svom susretu s policijom. Prvo: kako sam to samo izveo! Novinar Tangen, je li? I onda »Jutarnje novine«! Kako sam samo pogodio čoveka u srce s tim »Jutarnjim novinama«! To nećemo ni spominjati, zar ne? Do dva sata bio sam u večernjem odelu u Stiftsgaardenu, a ključ i novčanik s nekoliko stotina kruna ostavio kod sam kuće! Povedite gospodina gore, u rezervno odeljenje...
Najednom se ugasi plin, tako čudnovato nenadano, bez nestajanja i drhturenja. Sedeo sam u dubokom mraku: nisam video ni svoje ruke, ni bele zidove, ništa. Ne preostaje mi ništa drugo nego da spavam. I svukao sam se.
Ali nisam bio pospan i nisam mogao spavati. Neko sam vreme ležao i buljio u tamu, u tu debelu masu tame koja nije imala dna, a to nikako nisam mogao pojmiti. Moje misli nisu to mogle obuhvatiti. Bilo je tako neizmerno, tako beskrajno tamno da me je to počelo da tišti. Zatvorio sam oči, počeo u pola glasa pevušiti, bacati se amo-tamo po drvenoj postelji, da se rastresem, ali bez uspeha. Mrak je uhvatio moje misli i nije me puštao ni na trenutak na miru. Da se i sam rasplinem u tami i postanem s njom jedno? Uspravio sam se u krevetu i protegnuo ruke.
Moja je nervoza sve više rasla, ma koliko da sam se borio protiv nje – ništa nije koristilo. Mozak su mi obuzela najčudnovatija maštanja, pevušio sam sebi uspavanke i znojio se od napora da se umirim. Buljio sam u tu tamu – i zaista, u čitavom životu nisam video takve tame, takvog mraka. Bez sumnje, to je neka posebna vrsta tame, neki strašan prirodni element kojega do sada još niko nije zapazio. Zabavljale su me najsmešnije misli, a istovremeno sve me plašilo. Mala rupa koju sam našao pipajući prstima po zidu, pukotina što je verovatno ostala od nekog eksera, mučila me mišlju nije li to možda kakav znak na zidu. Dobro sam je opipao, nekoliko puta dunuo u nju i pokušao izmeriti njenu dubinu. To nikako ne može biti nekakva nedužna rupa, nikako! To je nekakva tajanstvena koje se moram čuvati. I obuzet mislima o toj rupi, sav izvan sebe od straha i radoznalosti, na kraju sam morao ustati s kreveta i potražiti svoj nožić, da se osvedočim i izmerim dubinu, ne doseže li ona možda do druge ćelije.
Onda sam opet legao, da pokušam ne bih li možda pak mogao zaspati, ali zapravo jedino zato da se i nadalje borim s tamom. Kiša je bila prestala, više se nije čuo nikakav zvuk. Još sam neko vreme osluškivao korake na ulici i tako dugo nisam bio miran dok nisam čuo kako mimo moje ćelije ide neki prolaznik. Sudeći po koraku, bio je stražar. Zatim sam nekoliko puta uzastopce pucnuo prstima i nasmejao se. Do đavola! Ha! – Uobražavao sam da sam pronašao novu reč. Uspravio sam se u krevetu i rekao: – Ove reči nema u jeziku, dakle ja sam je pronašao: Kuboaa. Ta je reč sastavljena od slova i glasova baš kao i svaka druga reč... zaboga, čoveče, pa ti si pronašao novu riječ... Kuboaa... gramatički vrlo važnu...
Sedeo sam otvorenih očiju, začuđen nad tim svojim pronalaskom, smejući se od veselja. Tada sam stao šaptati: mogao bi tkogod prisluškivati, a ja sam odlučio da svoj pronalazak držim u tajnosti. Obuzela me neka vesela bezumnost od gladi, osećao sam se prazan i bez bola, a moje su se misli raspojasale. Savetovao sam se sam sa sobom. U najčudnovatijim skokovima misli pokušavao sam pronaći značenje svojoj novoj reči. Ona ne treba značiti ni Bog, ni Tivoli park, a ko je i rekao da ona mora značiti zverinjak? Kad dobro promislim, potpuno je nepotrebno da znači lokot ili izlazak sunca. Za takvu reč naći smisao, odgovarajuće značenje, to ne može biti teško. Sačekaću, doći će to kasnije samo od sebe. U međuvremenu mogao bih i spavati.
Legao sam na drvenu dasku i smejao se, ali nisam rekao ništa – ni za, ni protiv. Prošlo je nekoliko minuta, i ja sam opet postao nervozan. Ta me je nova reč bez prestanka mučila, uvek mi se iznova javljala, zaokupljala sve moje misli i prisiljavala me da budem ozbiljan. Znao sam šta ona ne sme značiti, ali još nisam odlučio što zapravo mora značiti. Pa to je zapravo sporedno pitanje! rekoh glasno, uhvatih se rukom za ruku i ponovih da je to sporedno pitanje. Reč je, hvala Bogu, pronađena, a to je glavno. No misao na tu reč i dalje me je neprestano mučila i sprečavala me da zaspiem; ništa mi nije bilo dovoljno dobro za tu izvanredno retku reč. Napokon sam se opet uspravio na ležaju, obuhvatio s obe ruke glavu i rekao: Ne, to je nemoguće, ne mogu tom rečju označiti izlet ili tvornicu duvana! Kad bi ona mogla značiti nešto takvo, ja bih se već odavna bio odlučio. Ne, ta je reč svakako stvorena zato da izrazi nešto duševno, nekakav osećaj, nekakvo stanje – kako to ne mogu već jednom da uvidim? I stao sam razmišljati, da nađem nešto duševno. Najednom mi se pričini kao da neko govori i upleće se u moj govor, u moje reči, pa odgovorim besno: Kako? Ne, takvog idiota kakav ste vi nema više na čitavom svetu. Pamuk!? Đavo te odneo! Zbilja se moram nasmejati! Ako smem da pitam: Zašto bih ja bio dužan tom svojom rečju označiti pamuk, kad mi je baš naročito stalo do toga da joj ne dam značenje onoga što se zove pamuk? Ja sam sâm pronašao reč i imam pravo dati joj značenje koje me je volja. Koliko znam, još se uviek nisam odlučio...
U mom je mozgu vladala sve veća zbrka. Na kraju sam skočio s daske da potražim slavinu. Nisam bio žedan, ali glava mi je gorila kao da sam u groznici, a osim toga obuzela me neka nagonska težnja za vodom. Pošto sam se napio, legao sam ponovno i pokušao pošto-poto zaspati. Sklopio sam oči i nastojao biti miran.
Nekoliko minuta ležao sam potpuno nepomično, bez ijedne kretnje, sav obliven znojem; osećao sam kako mi krv žestoko kola žilama. Ne, bilo je doista sjajno kako je stražar u onom zamotuljku tražio novac! Samo je jednom zakašljao. Šeta li se on još uvek tamo dole? Sedeo je na mojoj klupi?... Modrikasti sedef... Brodovi...
Otvorio sam oči. Kako sam ih mogao držati zatvorenima, kad nisam mogao usnuti? Oko mene je lebdela ista tama, ta nedokučiva, crna večnost protiv koje se propinju sve moje misli, nemoćne da je obuhvate. S čime da je uporedim? Očajno sam se naprezao da pronađem reč koja bi bila dovoljno crna da opiše tu tamu, jednu užasno crnu reč, od koje bi mi pocrnela usta kad bih je izgovorio. O Bože, kako je tamno! To je tako delovalo na mene da sam ponovno morao razmišljati o luci i brodovima, o onim crnim grdosijama što leže onde vani i čekaju na mene. One su me htele privući k sebi, zadržati me, odjedriti sa mnom preko mora i zemalja, preko tamnih carstava koja još niko nije video. Držao sam da sam na kopnu, da me more vuče k sebi, da lebdim među oblacima, da tonem, tonem...
Promuklo sam viknuo od straha i stisnuo se u krevetu. Dao sam se na opasan put, vijorio zrakom kao kakva stara krpetina. Kakvog li osećaja izbavljenja, kad sam rukom udario o tvrdu postelju! Takva je smrt, rekoh, sad ćeš umreti! Neko sam vreme ležao i mislio da moram umreti. Na kraju se uspravih u krevetu i strogo zapitah: ko kaže da moram umreti? Ako sam pronašao reč, onda imam puno pravo odrediti šta ona znači... Znao sam da fantaziram, to sam znao po onome što sam govorio. Moje je bezumlje bilo delirij izazvan slabošću i umorom, ali nisam bio bez svesti. I najednom mi projuri mozgom misao da sam poludeo. Obuzet strahom, skočio sam s kreveta. Zateturao sam prema vratima, pokušao ih otvoriti, nekoliko sam se puta čak bacio na njih da ih provalim, udarao sam glavom u zid, iza glasa jaukao, grizao prste, plakao i psovao...
Sve je bilo tiho; od zidova se odbijao samo moj glas. Srušio sam se na pod, nemajući više snage da i dalje besnim u toj ćeliji. Tada sam opazio visoko gore nad glavom u zidu smeđi kvadrat, neku bledu prevlaku, kao neku slutnju – danje svetlo. Osećao sam da je to danje svetlo, osećao to svim porama svoga tela. Ah! Kako sam odahnuo! Bacio sam se na pod i plakao od veselja nad tom milosrdnom zrakom svetla, jecao sam i rukom joj dobacivao celove, ponašajući se kao luđak. U ovom sam trenutku bio svestan svega što sam činio. U jednom je trenu nestalo kukavičluka, prestale su boli i očajanja; u ovom času nisam imao nijedne neispunjene želje, daleko, daleko, dokle su dopirale moje misli. Uspravio sam se, sklopio ruke i stao strpljivo čekati da svane dan.
Kakva je to bila noć! Kako to da nisu čuli buku, mislio sam u čudu. No nalazio sam se u »rezervisanom odelenju«, visoko nad ostalim zatvorenicima. Državni savetnik bez krova, da tako kažem. I eto, u najboljem raspoloženju, pogleda upravljena na sve svetlije i svetlije staklo na zidu, zabavljao sam se izigravajući državnog savetnika; nazivao sam se »plemeniti gospodin Tangen« i govo-rio ministarskim stilom. Fantaziranje nije popustilo, ali više nisam bio tako nervozan. Samo da nisam bio tako nehajan i ostavio kod kuće novčanik! Smem li zamoliti tu čast da gospodinu državnom savetniku pomognem leći u krevet? I s najvećom ozbiljnošću i s mnogo ceremonija pošao sam do drvenog ležaja i legao.
Već je postalo toliko svetlo da sam mogao razabirati i obrise ćelije; odmah sam primetio teški zavor na vratima. To me je rastreslo. Bila je probijena jednolična, lažna, teška tama, koja mi je sprečavala da vidim samoga sebe. Moja se krv umirila i doskora sam primetio kako mi se oči sklapaju.
Нема коментара:
Постави коментар