Philip K. Dick, Čovek u visokom dvorcu 4, 5, 6

4. 

       Posmatrajući svog bivšeg poslodavca kako se gega hodnikom i ulazi u glavnu radnu prostoriju Korporacije V. M., Frenk Frink pomisli. Čudna stvar kod Vajndama-Metsona je to što on uopšte ne liči na čoveka koji je vlasnik fabrike. On izgleda kao burdeljski laf, lokmaš, koga su okupali, dali mu novo odelo, obrijali, ošišali, ubrizgali mu vitamine, i poslali u svet sa pet dolara u džepu da traži novi život. Starac je imao neki slabašan, prevejan, nervozan, čak i umiljat način, kao da je u svakome video potencijalnog neprijatelja jačeg od sebe, pred kojim mora da se uvija i da ga smiruje. „Uhvatiće me”, kao da je govorio takvim svojim držanjem. 

    A ipak je stari V. M. bio stvarno veoma moćan. Imao je glavne interese u raznim preduzećima, špekulacije, nekretnine. Kao i Korporaciju V. M.

    Idući za starcem, Frink gurnuvši otvori velika metalna vrata za glavni radni deo. Buka mašina, koju je toliko vremena svakodnevno slušao oko sebe– prizor ljudi za mašinama, vazduh ispunjen bleskom svetlosti, prašinom od opiljaka, pokretima. Tu je starac išao. Frink ubrza korak.

    „Hej, gospodine V. M.!” pozva on.

    Starac je bio zastao kod radioničnog predradnika maljavih ruku, Eda Makartija. Obojica digoše pogled dok im je Frink prilazio.

    Nervozno ovlaživši usne, Vajndam-Metson reče: „Žao mi je, Frenk; ne mogu ništa da učinim da te ponovo primim. Već sam zaposlio čoveka na tvom mestu, misleći da se ne vraćaš. Posle onoga što si rekao.” Okrugle očice su mu plamsale nečim što je Frenk poznavao kao gotovo naslednu sposobnost izvrdavanja. To je starcu bilo u krvi.

    Frink reče: „Došao sam po svoj alat. Ništa drugo.” Njegov sopstveni glas, čuo je sa zadovoljstvom, bio je čvrst, čak i grub.

    „Pa, da vidimo”, promumla V. M., očigledno u nedoumici u pogledu statusa Frinkovog alata. Obrati se Edu Makartiju: „Mislim da bi to bilo u tvome odeljenju, Ed. Možda možeš ovde da središ Franka. Ja imam druga posla.” Pogleda na svoj džepni sat. „Slušaj, Ed. Kasnije ću razgovarati o onoj fakturi; moram da jurim.” Pljesnu Eda Makartija po ruci i onda otkasa ne osvrćući se.

    Ed Makarti i Frink ostadoše zajedno.

    „Došao si da se vratiš na posao”, reče Makarti posle nekog vremena.

    „Da”, reče Frink.

    „Bio sam ponosan na ono što si juče rekao.”

    „I ja”, reče Frink. „Ali, Hriste bože, ne mogu to da ostvarim nigde drugde.” Osećao se poražen i bespomoćan. „Ti znaš to.” Njih dvojica su, u prošlosti, često razgovarali o svojim problemima.

    Makarti reče: „Ne znam ja to. Ti si na onoj mašini sa elastičnim kablom dobar kao bilo ko na Obali. Viđao sam te kako izbacuješ komad za pet minuta, uključujući i glačanje crvenim superoksidom. Sve skroz od grubog Krateksa. I osim zavarivanja.”

    „Nikada nisam rekao da umem da zavarujem”, reče Frink.

    „Jesi li ikada pomišljao da započneš samostalan posao?”

    Frink, iznenađen, zamuca: „Šta bih radio?”

    „Nakit.”

    „Uh, gospodine Bože!”

    „Tradicija, originalni komadi, ne komercijalna roba.” Makarti ga prstom pozva u ugao radionice da se izdvoje od buke. „Za oko dvesta hiljada somova mogao bi da otvoriš malu radnju u suterenu ili garaži. Ja sam nekada pravio nacrte za ženske minđuše i priveske. Sećaš se – pravi savremeni nakit.” Uze hartiju i poče da crta, polako, smrknuto.

    Vireći mu preko ramena, Fink vide nacrt za narukvicu, apstraktan crtež sa razvučenim linijama. „Da li postoji tržište?” Sve što je on ikada video bili su klasični tradicionalni – čak antički – predmeti iz prošlosti. „Niko ne želi savremene američke stvari; takvo nešto ne postoji, ne još od rata.”

    „Stvori tržište”, reče Makarti uz ljutitu grimasu.

    „Misliš da sam prodajem?”

    „Odnesi robu u radnje na malo. Kao što je ona – kako se zove? Na Montgomeri stritu, ona velika otmena radnja sa umetničkim predmetima.”

    „Američke umetničke rukotvorine”, reče Frink. Nikada nije odlazio u takve pomodne, skupe trgovine. Vrlo mali broj Amerikanaca je tamo išao; Japanci su imali pare za kupovinu na takvim mestima.

    „Znaš šta takvi trgovci na malo prodaju?” reče Makarti. „I od čega se bogate? Od onih bezveznih srebrnih kopči za pojaseve iz Nju Meksika što prave Indijanci. Od tih turističkih tričarija, sve tako. To je kao domaća umetnost.”

    Frink je dugo posmatrao Makartija. „Znam ja šta oni još prodaju”, najzad reče. „A znaš i ti.”

    „Da”, odgovori Makarti.

    Obojica su znali – zato što su bili neposredno umešani u stvar – i to već dugo.

    Zvaničan legalni posao Korporacije V. M. sastojao se od proizvodnje stepeništa, stepenišnih ograda, kamina, i ukrasnih elemenata od kovanog gvožđa za nove stambene zgrade, sve u velikim serijama, po standardnim nacrtima. Za jednu novu zgradu od četrdeset stambenih jedinica jedan isti komad bi se proizvodio četrdeset puta u jednoj seriji. Naizgled, Korporacija V. M. je predstavljala livnicu. Ali se pored toga bavila još jednim poslom iz koga je izvlačila svoju stvarnu dobit.

    Koristeći komplikovan i raznovrstan alat, materijale, i mašine, Korporacija V. M. je u neprekidnom nizu izbacivala falsifikate predratnih predmeta američke izrade. Ti falsifikati su se oprezno ali vešto isporučivali tržištu umetničkim predmetima na veliko, da bi se zatim pridružili originalnim predmetima koji su se sakupljali na celom kontinentu. Kao i u oblasti filatelije i numizmatike, niko ni slučajno nije mogao proceniti koji je procenat falsifikata u prometu. A niko naročito trgovci i kolekcionari – nije to ni želeo.

    Kada je Frink napustio posao, na njegovom radnom stolu ostao je do pola urađen kolt iz Graničnog perioda; on je sam bio napravio kalupe, izlio, i ručno glačao komade. Za sitno oružje iz perioda Američkog građanskog rata i Granice postojalo je neograničeno tržište; Korporacija V. M. je mogla da proda sve što bi Frink mogao da proizvede. To je bila njegova specijalnost.

    Prišavši polako stolu, Frink uze još rapavu i neobrađenu arbiju revolvera. Još tri dana i pištolj bi bio završen. Da, mislio je, dobar je to rad. Stručnjak je mogao da vidi razliku… ali japanski kolekcionari nisu bili autoriteti u pravom smislu reči, nisu imali standarde ili testove po kojima su mogli da prosude.

    U stvari, koliko je njemu bilo poznato, njima nikada nije ni palo na pamet da se zapitaju da li su takozvani istorijski umetnički predmeti koji su se prodavali po trgovinama Zapadne obale pravi. Možda će se jednoga dana zapitati… i onda će pući tikva, i tržište će biti uništeno čak i za autentične komade. Grešamov zakon: falsifikati će potkopati vrednost originalnih predmeta. I zbog toga se bez sumnje, nije ni potezala istraga; na kraju krajeva, svako je bio srećan. Fabrike, ovde-onde po raznim gradovima, koje su izbacivale te komade – one su zarađivale. Trgovci na veliko su ih proturali dalje, dok su ih trgovci na malo izlagali i reklamirali. Kolekcionari su drešili kese i srećno nosili kući kupljene predmete, da impresioniraju svoje saradnike, prijatelje, i ljubavnice.

    Kao sa posleratnim papirnim novcem bilo je fino sve dok se ne začačka stvar. Niko nije oštećen – do dana sračunavanja. A onda će svako, podjednako, biti uništen. Ali u međuvremenu, niko nije o tome govorio, čak ni ljudi koji su zarađivali izrađujući falsifikate; zatvarali su oči pred onim što prave, vezivali pažnju za čisto tehničke probleme.

    „Koliko ima od kada si pokušavao da praviš originalne nacrte?” zapita Makarti.

    Frink sleže ramenima. „Godinama već nisam. Mogu da kopiram u dlaku tačno. Ali…”

    „Znaš šta mislim? Ja mislim da si ti prihvatio nacističku ideju da Jevreji ne mogu da stvaraju. Da mogu samo da imitiraju i prodaju. Posrednici.” Uporno i nemilosrdno je ispitivao Frinka.

    „Možda je tako”, reče Frink.

    „Pokušaj. Napravi koji originalan dizajn. Ili radi direktno na metalu. Igraj se malo. Kao što se dete igra.”

    „Ne”, reče Frink.

    „Nemaš vere”, reče Makarti. „Potpuno si izgubio veru u sebe – je li tako? To ne valja. Zato što znam da bi ti to mogao.” Onda se udalji od radnog stola.

    Uopšte ne valja, mislio je Frink. Ali je ipak istina. Činjenica. Ne mogu steći veru ili oduševljenje time što želim. Što odlučim.

    Taj Makarti je, razmišljao je dalje, mnogo dobar poslovođa. On ume da podstakne čoveka na rad, da ga natera da uloži najveći napor, da da sve od sebe uprkos sebi. On je prodorni vođa; gotovo da me je inspirisao, za trenutak, tamo. Ali – Makarti je već bio otišao; napor je bio uzaludan.

    Baš šteta što nemam ovde moj primerak proročanstva, pomisli Frink. Mogao bih da ga pitam za savet o ovome; da pred njega iznesem pitanje zbog njegovih pet hiljada godina mudrosti. Onda se seti da u salonu poslovne kancelarije Korporacije V. M. ima jedan primerak J. Činga. Zato se uputi iz radnog dela, hodnikom, žurno kroz poslovnu kancelariju pa u hol.

    Sedeći na jednoj od holskih stolica od hroma i plastike, ispisa svoje pitanje na poleđini jednog koverta: „Da li treba da pokušam da započnem kreativni privatan posao koji mi je upravo opisan?” Onda poče da baca novčiće.

    Donja linija je bila sedmica, isto tako i druga, pa zatim i treća. Donji trigram je Č’ien, shvati on. To je izgledalo dobro; Č’ien je kreativno. Zatim linija Četiri, osmica. Jin. I linija Pet, takođe osam, linija Jin. Gospode bože,pomisli uzbuđeno; još jedna linija Jina i dobijam Heksagram jedanaest, T’ai, Mir. Vrlo povoljan sud. Ili – ruke mu zadrhtaše dok je zveckao novčićima. Linija Jang, i otuda Heksagram Dvadeset šest, Ta Ć’u, Obuzdavajuća snaga Velikog. I jedan i drugi donose povoljan sud, a mora da bude jedan ili drugi.

    Baci tri novčića.

    Jin. Šestica. Mir.

    Otvorivši knjigu, pročita sud.

    MIR. Mali odlazi,

    Veliki se približava.

    Dobra sreća. Uspeh. 

 Znači treba da učinim kako mi kaže Makarti. Da otvorim svoju radnjicu. Sada šest na vrhu, moja jedna pokretna linija. Okrete stranicu. Kakav je bio tekst? Nije mogao da se seti; verovatno povoljan, jer je i sam heksagram tako povoljan. Ujedinjenje neba i zemlje – ali prva i poslednja linija su uvek bile izvan heksagrama, tako da eventualno šest na vrhu… 

     Očima izdvoji red, pročita ga u trenu. 

 Zid pada nazad u opkop. 

 Sada ne upotrebljavaj vojsku. 

 Upoznaj svoj grad sa svojim naređenjima

    Istrajavanje donosi poniženje.

    Propadam! uzviknu užasnut. I komentar.

    Promena na koju se aludira u sredini heksagrama počela je da se zbiva. Zid grada tone nazad u opkop iz koga je iskopan. Sudnji čas je blizu…

    To je, nesumnjivo, bio jedan od najočajnijih redova u celoj knjizi od preko tri hiljade redova. Pa ipak je sud heksagrama bio dobar.

    Koje je od ta tri trebalo da posluša?

    I kako su mogli da se toliko razlikuju? Nikada mu se to ranije nije desilo, da u predskazanju proročanstva dobra sreća i sudnji čas budu pomešani u jedno; kakva vanprirodna sudbina, kao da je proročanstvo izgrebalo dno bačve, hitnulo uvis sve moguće krpe, kosti i pogan tmine, pa se onda preokrenulo i nalilo svetlost kao kuvar kad pošašavi. Mora da sam pritisnuo dva dugmeta odjednom, zaključi; zgurao stvari ujedno i dobio ovaj izluđeni pogled na stvarnost. Samo za trenutak – srećom. Nije trajalo.

    Boga mu, pomisli, pa mora da bude jedno ili drugo; ne može biti oboje. Ne možeš istovremeno imati dobru sreću i zlu kob.

    Ili… možeš?

    Posao sa nakitom će doneti dobru sreću; sud se odnosi na to. Ali taj prokleti red on govori o nečem dubljem, o nekoj katastrofi u budućnosti, koja verovatno i nema veze sa poslom sa nakitom. Neka zla sudbina koja me čeka u svakom slučaju.

    Rat! pomisli. Treći svetski rat! Dve milijarde ljudi pobijeno, naša civilizacija zbrisana sa lica zemlje. Hidrogenske bombe padaju kao grad.

    Oh Gewalt! Šta se događa? Jesam li to ja pokrenuo? Ili neko drugi nešto spetljava, neko koga čak i ne poznajem? Ili – svi mi zajedno. To je greška onih fizičara i one teorije sinhronosti, da je svaka čestica povezana sa svakom drugom; ne možeš ni da prdneš a da ne promeniš ravnotežu u vasioni. Zato život ispada kao vic kome nema ko da se smeje. Otvorim knjigu i dobijem izveštaj o budućim događajima koje bi čak i Bog želeo da odloži u arhivu i zaboravi. A ko sam ja? Pogrešna osoba; to mogu da kažem.

    Treba da uzmem svoj alat, dobijem motore od Makartija, otvorim radnju, započnem svoj posao sa prčkarijama, nastavim uprkos strašnom stihu. Da radim, stvaram na svoj način sve do samog kraja, da živim što bolje mogu,što aktivnije, sve dok se zid ne sruši nazad u šanac za sve nas, za celo čovečanstvo. To mi kaže proročanstvo. Sudbina će nas na kraju u svakom slučaju dotući sekirom, ali ja u međuvremenu imam svoj posao; moram upotrebljavati svoj mozak, ruke.

    Sud je bio samo za mene, za moj rad. Ali stih; on je bio za sve nas.

    I suviše sam mali, pomisli. Mogu samo da pročitam šta je napisano, pogledam uvis, pa onda da pognem glavu i batrgam se dalje kao da nisam ni video; proročanstvo ne očekuje da ja počnem da jurim ulicama, i drečim i kukam na sav glas da bih privukao pažnju sveta.

    Da li to iko može da izmeni? pitao se. Svi mi zajedno… ili jedna velika figura… ili neko strateški postavljen, koji je slučajno na pravom mestu. Prilika. Nesrećan slučaj. I naši životi, naš svet, vise o tome.

    Zatvorivši knjigu, izađe iz hola i vrati se u glavnu radnu halu. Kada primeti Makartija mahnu mu da dođe na jedan kraj gde su mogli da nastave razgovor.

    „Što više razmišljam o tome”, reče Frink, „sve mi se više dopada tvoja ideja.”

    „Fino”, reče Makarti. „Sad slušaj. Evo šta ćeš da učiniš. Moraš da dobiješ novac od Vajndama-Metsona.” Namignu, sporim, jakim uplašenim trzajem kapka. „Smislio sam kako. Ja ću da ostavim posao i da se uortačim s tobom. Moji nacrti, znaš. Šta fali? Ja znam da su dobri.”

    „Sigurno”, reče Frink, pomalo ošamućen.

    „Vidimo se večeras posle posla”, reče Makarti. „Kod mene u stanu. Dođi oko sedam pa da večeraš sa Džin i sa mnom – ako možeš da podneseš klince.”

    „Važi”, reče Frink.

    Makarti ga pljesnu po ramenu i udalji se.

    Daleko sam doterao, reče Frink samom sebi. Za poslednjih deset minuta. Ali nije bio zabrinut; osećao je, sada, uzbuđenje.

    Svakako se brzo desilo, mislio je prilazeći svom stolu i počevši da sakuplja alat. Tako se valjda događaju te stvari. Prilika, kada se ukaže. Celog života sam čekao na ovo. Kada proročanstvo kaže ‘nešto se mora postići’ – ono to i misli. Vreme je istinski veliko. Koliko je sati, sada? Koji je ovo trenutak? Šesti na vrhu u Heksagramu Jedanaest menja sve u Dvadeset šest, obuzdavajući snagu Velikog. Jin postaje Jang; red se pokreće i pojavljuje se nov Momenat. A ja sam toliko otišao u stranu da čak nisam ni primetio!

    Kladim se da sam zato dobio onaj strašan stih; jedino na taj način Heksagram Jedanaest može da se pretvori u Heksagram Dvadeset šest, tom pokretnom šesticom na vrhu. Zato ne treba toliko da šizim.

    Ali, uprkos svom uzbuđenju i optimizmu, nije mogao da potpuno izbaci stih iz glave.

    Međutim, mislio je ironično, pokušavam iz sve snage; do sedam sati večeras možda ću uspeti da zaboravim kao da se nikada nije ni desilo. Mislio je, svakako se nadam. Zato što je ovaj sastanak sa Edom velika stvar. On ima neku ideju koja uspeva u fasu; znam to. I ne nameravam da budem ispušten iz toga.

    Ovog trenutka ja nisam ništa, ali ako to mogu da preokrenem, možda ću moći da vratim Julijanu. Znam ja šta ona želi – ona zaslužuje da bude udata za čoveka koji nešto znači, za značajnu ličnost u društvu, a ne za nekakvog meshuggenera.[23] Muškarci su bili muškarci, u staro vreme; recimo, posle rata. Ali sve je to sada prošlo.

    Nije čudo što luta iz mesta u mesto, od muškarca do muškarca, tražeći. I čak ni sama ne znajući šta je to, šta je njenoj biologiji potrebno. Ali ja znam, i ovom epohalnom akcijom sa Makartijem – šta god da je – ja ću to postići za nju.

    U vreme ručka, Robert Čildan zatvori Američke umetničke rukotvorineInc.. Obično je išao preko puta i jeo u kafani. U svakom slučaju ostajao je ne duže od pola sata, a danas je otišao samo na dvadeset minuta. Stomak mu je još bio poremećen od sećanja na mučenje sa gospodinom Tagomijem i osobljem Trgovinske misije.

    Kad se vratio u radnju, reče sebi: možda da probam novu politiku neodlaženja na noge. Sav posao u radnji.

    Dva sata pokazivanja. Dugo i suviše. Sve u svemu gotovo četiri sata; prekasno da se opet otvori radnja. Ode celo podne na prodavanje jedne stvarčice, časovnika Miki Maus; skupa dragocenost, ali ipak… Otključa vrata radnje, podupre ih, ode pozadi da okači kaput.

    Kada se opet pojavio u radnji vide da ima mušteriju. Belca. Pa, pomisli. Iznenađenje.

    „Dobar dan, gospodine”, reče Čildan lako se naklonivši. Verovatno pinok. Krhak, prilično crnomanjast čovek. Lepo obučen, po modi. Ali nije opušten. Kao da se malo preznojava.

    „Dobar dan”, promrmlja čovek, i krenu po radnji da razgleda izložene stvari. Onda, sasvim iznenada, priđe tezgi. Posegnu u džep, izvuče malu sjajnu kožnu navlaku za karte, spusti na tezgu višebojnu, kitnjasto štampanu podsetnicu.

    Na podsetnici, Imperijalni amblem, i vojne oznake. Mornarica. Admiral Haruša. Robert Čildan razgleda karticu, impresioniran.

    „Admiralov brod”, objasni mušterija, „leži u ovom trenutku u Zalivu San Franciska. Nosač Siokaku.”

    „Oh”, reče Čildan.

    „Admiral Haruša još nikada nije bio na Zapadnoj Obali”, nastavi mušterija. „Ima mnogo želja dok bude ovde, a jedna je da lično poseti vašu čuvenu radnju. Sve vreme u Houm Ajlendsu sluša o Američkim umetničkim rukotvorinama Inc..”

    Čildan se pokloni sa velikim zadovoljstvom.

    „Međutim”, nastavi mušterija, „zbog pritiska raznih obaveza, admiral ne može lično da dođe u posetu vašoj cenjenoj radnji. Ali je poslao mene; ja sam njegov lični momak.”

    „Admiral je kolekcionar?” reče Čildan dok mu je mozak radio najvećom mogućom brzinom.

    „On je ljubitelj umetnosti. Poznavalac. Ali ne kolekcionar. Hoće nešto što se može pokloniti, zapravo: želi svakom oficiru na svom brodu da pokloni po jedan dragocen predmet od istorijskog značaja, jedan primerak oružja koje se nosi o boku, iz epskog Američkog građanskog rata.” Čovek zastade. „Ukupno ima dvanaest oficira.”

    Čildan uze da računa u sebi. Dvanaest primeraka oružja iz Građanskog rata. Trošak za kupca: gotovo deset hiljada dolara. Zadrhta.

    „Kao što je poznato”, nastavi čovek, „vaša radnja prodaje takve dragocene antikvitete iz američke istorije. Koji, avaj, i suviše brzo iščezavaju u tamnici vremena.”

    Jako pazeći šta govori – nije mogao dopustiti sebi da ovo izgubi, da napravi jednu jedinu omašku – Čildan reče: „Da, tačno je. Od svih trgovina u P.A.D., ja posedujem najlepše primerke oružja iz Građanskog rata koji se mogu zamisliti. Biće mi drago da uslužim Admirala Harušu. Da li da pokupim jednu izvanrednu kolekciju takvog oružja i donesem je na Siokak? Eventualno danas popodne?”

    Čovek reče: „Ne. Pogledaću ovde.”

    Dvanaest. Čildan je izračunavao. Nije imao dvanaest – u stvari, imao je samo tri. Ali mogao bi da dobavi dvanaest, ako ga sreća posluži, raznim kanalima u roku od nedelju dana. Avio-ekspresom sa Istoka, na primer. Pa onda lokalne veze sa trgovcima na veliko.

    „Vi se, gospodine”, reče Čildan, „razumete u takvo oružje?”

    „Manje-više”, reče čovek. „Imam jednu zbirku malog oružja, uključujući i sićušni tajni pištolj koji je napravljen tako da izgleda kao domina. Oko 1840. godine.”

    „Izvanredan komad”, potvrdi Čildan prilazeći zaključanom sefu da uzme nekoliko pištolja da bi ih lični poslužitelj Admirala Haruše pregledao.

    Kada se vrati, vide kako čovek ispunjava ček. Čovek zastade i reče: „Admiral želi da plati unapred. Kapara od petnaest hiljada dolara P.A.D.”

    Čildanu se soba zavrte pred očima. Ali uspe da zadrži miran glas; čak izvede tako da se pomalo i dosađuje. „Ako želite. To nije potrebno; čista poslovna formalnost.” Položivši kutiju od kože i filca, reče: „Evo, ovo je izuzetan Kolt ‘44 iz 1860. godine.” Otvori kutiju. „Crni barut i kugla. To je išlo Armiji Sjedinjenih Država. Mladići u plavim uniformama nosili su ih u, recimo, Drugu bitku kod Bul Rana.”[24] Čovek je prilično dugo razgledao Kolt ‘44. Onda, podigavši pogled, hladno reče: „Gospodine, ovo je imitacija.”

    „A?” učini Čildan ne shvatajući.

    „Ovaj komad nije stariji od šest meseci. Gospodine ponudili ste mi falsifikat. Bačen sam u sumnju. Ali, pogledajte. Ovo drvo tu. Veštački postarinjeno kiselom hemikalijom. Sramota.” Onda spusti pištolj.

    Čildan uze pištolj i zadrža ga među šakama. Ništa mu nije padalo na pamet. Jednako premećući pištolj, najzad reče: „Ne može biti.”

    „Imitacija istorijski autentičnog revolvera. Ništa više. Bojim se, gospodine, da ste prevareni. Biće kakav beskrupulozni klipan. Morate ovo prijaviti policiji San Franciska.” Čovek se pokloni. „Žalosno. Možda u radnji imate i druge imitacije. Moguće je, gospodine, da vi, vlasnik, trgovac ovakvim stvarima, ne umete da razlikujete falsifikate od pravih primeraka.”

    Zavlada tišina.

    Čovek pokupi poluispunjen ček koji je bio ispisivao. Vrati ga u džep, odloži pero, i pokloni se. „Šteta, gospodine, ali jasno vam je da, na žalost, posle svega ne mogu da zaključim posao sa Američkim umetničkim rukotvorinama. Admiral Haruša će biti razočaran. Ipak, vi shvatate moj položaj.”

    Čildan je blenuo u pištolj.

    „Do viđenja, gospodine,” reče čovek. „Molim vas da prihvatite savet koji vam ponizno dajem; unajmite nekog stručnjaka da vam proveri robu. Vaša reputacija… Siguran sam da shvatate.”

    Čildan sasvim tiho promuca: „Gospodine, ako biste molim vas…”

    „Budite mirni, gospodine. Neću ovo nikome spomenuti. Reći ću admiralu da je vaša radnja danas na žalost bila zatvorena. Na kraju krajeva,” čovek zastade na vratima. „Obojica smo, na kraju krajeva, belci.” Još jednom se pokloni i ode.

    Ostavši sam, Čildan je stajao i držao pištolj.

    Nemoguće, mislio je.

    Ali mora da je tako. Bože blagi na nebu. Uništen sam. Ubio sam posao od petnaest hiljada dolara. Još i dobar glas ako se ovo otkrije. Ako taj čovek, poslužitelj Admirala Haruše, nije diskretan.

    Ubiću se, zaključi. Izgubio sam se. Ne mogu dalje; to je činjenica.

    A s druge strane, možda je onaj čovek pogrešio.

    Možda je lagao.

    Poslalo ga je Odeljenje Sjedinjenih Država za predmete od istorijskog značaja da me uništi. Ili Ekskluzivni umetnički predmeti Zapadne obale. U svakom slučaju, neki od mojih konkurenata.

    Revolver je bez sumnje originalan.

    Kako da saznam? Čildan napregnu mozak. Da. Daću da se pištolj ispita u Odeljenju za penologiju Kalifornijskog univerziteta. Tamo poznajem nekoga, ili sam bar nekada poznavao. Ovo se i ranije jednom dogodilo. Navodna neautentičnost starinske ostraguše.

    Užurbano telefonira jednoj od gradskih službi za kurirske poslove i isporuke i reče im da odmah pošalju jednog čoveka. Onda zamota revolver i napisa poruku Univerzitetskoj laboratoriji, tražeći da odmah stručno procene starost revolvera i odmah ga obaveste telefonom. Kurir stiže; Čildan mu dade poruku i paket, adresu, i reče mu da ide helikopterom. Čovek ode, a Čildan poče da korača po radnji, čekajući… čekajući.

    Univerzitet pozva u tri sata.

    „Gospodine Čildan”, reče glas, „želeli ste da se proveri autentičnost ovog oružja, ovog Armijskog Kolta ‘44, model 1860.” Onda ćutanje, dok je Čildan zabrinuto stiskao slušalicu. „Evo izveštaja laboratorije. To je replika izlivena iz plastičnih kalupa, izuzev orahovine. Svi serijski brojevi pogrešni. Ram nije kaljen cijanidnim procesom. I smeđe i plave površine postignute modernom brzodelujućom tehnikom, ceo revolver veštački postarinjen, postupkom kojim se dobija izgled starosti i iznošenasti.”

    Čildan rapavo izusti: „Čovek koji mi ga je doneo na procenu…”

    „Recite mu da su ga prevarili”, reče tehničar Univerziteta. „I to dobro. Rad je dobar. Napravio ga je pravi profesionalac. Vidite, autentičnom revolveru davao se – znate, one plavo-metalne delove? Oni su stavljani u kutiju od kožnih traka, zapečaćeni, sa cijanidom, i zagrevani. I suviše je to komplikovano, danas. Ali ovo je rađeno u prilično dobro opremljenoj radionici. Otkrili smo čestice nekoliko jedinjenja za glačanje i finalnu obradu, nekih sasvim neobičnih. Sad, mi to ne možemo da dokažemo, a1i znamo da postoji čitava industrija koja izbacuje te falsifikate. Mora da postoji. Toliko smo ih mnogo videli.”

    „Ne”, reče Čildan. „To su samo glasine. To vam mogu reći kao apsolutnu činjenicu, gospodine.” Podiže glas do pištanja. „A ja sam u mogućnosti da znam. Zašto mislite da sam vam ga poslao? Primetio sam da je lažan, jer imam dugogodišnju praksu. Ovakav pištolj je retkost, neobičnost. U stvari šala. Trik.” Prekide, zadihan. „Hvala vam što ste potvrdili moje opservacije. Ispostavićete mi račun. Zahvaljujem.” I odmah obesi slušalicu.

    Onda, ne zastavši, izvuče svoje knjige. Poče da traga za revolverom. Kako je došao do njega? Od koga?

    Došao je, otkri on, od jednog od najvećih snabdevača na veliko u San Francisku. Udružena firma Reja Kalvina na Van Nesu. Smesta im telefonira.

    „Dajte mi gospodin Kalvina”, reče. Glas mu je sada bio malo mirniji.

    Kroz koji trenutak grub glas, veoma poslovan. „Da.”

    „Ovde Bob Čildan. Iz A. U. R. Inc. u Montgomeriju. Rej, imam jednu delikatnu stvar. Želim da se sastanem sa tobom, privatno, negde danas u tvojoj kancelariji ili već tako. Veruj mi, gospodine. Bolje da saslušaš moju molbu.” Sada shvati da već urla u telefon.

    „Okej”, reče Kalvin.

    „Nemoj reći nikome. Ovo je apsolutno poverljivo.”

    „Četiri sata?”

    „Četiri”, reče Čildan. „U tvojoj kancelariji. Do viđenja.”

    Tako besno zalupi slušalicu da se ceo telefon sruši sa tezge na pod; on kleknu, pokupi ga, i vrati na mesto.

    Imao je još pola časa do polaska; imao je sve to vreme da korača, bespomoćan, i da čeka. Šta da učini? Ideja. Telefonira uredništvu Tokio Heralda u San Francisku, na Market Stritu.

    „Gospođo”, reče, „molim vas kažite mi da li je nosač Siokaku u luci, i ako jeste, koliko ostaje. Za tu informaciju bio bih zahvalan vašem cenjenom listu.”

    Razapinjuće čekanje. Onda se devojka vrati.

    „Prema našoj dokumentaciji, gospodine”, reče kikotavo, „nosač Siokaku je na dnu Filipinskog mora. Potopila ga je jedna američka podmornica 1945. godine. Imate li još pitanja, gospodine?” Očigledno da se njima, u uredništvu lista, dopadala sva ta šega koja se terala s njim.

    Okači slušalicu. Nema nosača Siokaku već sedamnaest godina. Verovatno ne postoji ni Admiral Haruša. Onaj čovek je bio prevarant. A ipak.

    Čovek je bio u pravu. Kolt ‘44 je falsifikat. Nije bilo jasno.

    Možda je čovek špekulant; pokušavao da izazove veštačku nestašicu na tržištu oružja iz perioda Građanskog rata da bi podigao cene. Stručnjak. I prepoznao je falsifikat. Profesionalac nad profesionalcima.

    Da bi znao mora da bude profesionalac. Neko ko to radi. Ne prosto kolekcionar.

    Čildan oseti malo olakšanje. Onda gotovo niko drugi i neće primetiti. Možda niko drugi. Tajna je sigurna.

    Da se manem toga?

    Razmišljao je. Ne. Moram da ispitam stvar. Najpre, da povratim investiciju; da naplatim od Reja Kalvina. I – moram da dam sve druge predmete koje imam na lageru da se ispitaju u Univerzitetskoj laboratoriji.

    Ali – ako su mnogi od njih neautentični? Gadna stvar.

    Jedini način je ovaj, zaključi on. Osećao se mučno, čak očajno. Otići Reju Kalvinu. Suočiti se s njim. Nastojati da on istera stvar do izvora. Možda je i on nevin. Možda nije. U svakom slučaju, reći mu, nema više falsifikata, inače više nikada neću kupovati preko njega.

    On će morati da pokrije gubitak, reši Čildan. Ne ja. A ako ne bude hteo, obratiću se drugim trgovcima na malo, kazaću im; upropastiću mu dobar glas. Zašto da ja sam budem upropašćen? Prebaciti to na one koji su odgovorni, nazad, pa neka oni trljaju glavu.

    Ali se to mora učiniti u najvećoj tajnosti. Zadržimo stvar strogo među nama.

    5.

    Telefonski poziv Reja Kalvina zbuni Vajndam-Metsona. Nije mogao da razazna o čemu je reč, delimično zbog Kalvinovog brzog govora, a delimično zato što se u trenutku poziva – jedanaest i trideset noću – Vajndam-Metson zabavljao sa jednom posetiteljkom u svom apartmanu u Hotelu Muromači.

    Kalvin reče: „Slušaj, prijatelju moj, vraćamo vam celu onu poslednju pošiljku od vaše firme. I vratio bih i ono od ranije, ali smo sve platili izuzev ove poslednje pošiljke. Vaš račun od osamnaestog maja.”

    Prirodno, Vajndam-Metson je želeo da zna zašto.

    „Drljavi falsifikati”, reče Kalvin.

    „Ali ti si to znao”, zanemeo je. „Hoću da kažem, Rej, da si ti oduvek bio svestan situacije.” Baci pogled unaokolo; devojka se nekamo izgubila, verovatno je otišla u toalet.

    Kalvin reče: „Znao sam da su falsifikati. Ne govorim o tome. Govorim o onom prljavom delu posla. Vidiš, mene zaista nije briga da li se neki pištolj koji nam ti pošalješ stvarno upotrebljavao u Građanskom ratu ili ne; meni je samo stalo da to bude zadovoljavajući Kolt ‘44, artikal taj-i-taj u tvom katalogu. Mora da zadovolji standarde. Slušaj, znaš li ko je Robert Čildan?”

    „Da.” Nejasno se sećao, mada u trenutku nije mogao da tačno odredi ime. Neko značajan.

    „Bio je danas ovde. U mojoj kancelariji. Zovem te iz kancelarije, ne od kuće; još se petljamo s tim. U svakom slučaju, on je došao i odverglao jednu dugačku priču. Pobesneo je. Zaista je jako uznemiren. Kako izgleda, nekakva njegova krupna mušterija, neki japovski admiral došao u radnju, ili poslao svog čoveka. Čildan je pričao o porudžbini od dvadeset hiljada dolara, ali to verovatno preteruje. U svakom slučaju, ono što se desilo – a ja nemam razloga da sumnjam u taj deo priče – jeste da je Japanac došao u radnju, hteo da kupi, bacio pogled na jedan od onih Koltova ‘44 koje vi isporučujete, video da je falsifikat, strpao pare nazad u džep od pantalona, i otišao. Eto ti. Šta kažeš na to?”

    Vajndam-Metson nije mogao ništa da smisli da kaže. Ali smesta pomisli za sebe, to su Frink i Makarti. Rekli su da će napraviti nešto, i to je to. Ali – nije mogao da dokuči šta su učinili; iz Kalvinove priče nije mogao da shvati.

    Obuze ga nekakav sujeverni strah. Ta dvojica – kako su mogli da falsifikuju stvar napravljenu prošlog februara? Pretpostavio je da će otići u policiju ili u novine, ili čak do pinočke vlade u Saku,[25] i naravno da se za sve to pobrinuo. Jezivo. Nije znao šta da kaže Kalvinu; mumlao je dalje bez kraja i najzad uspe nekako da zaključi razgovor i skine se s telefona.

    Kada je spustio slušalicu shvati, trgavši se, da je Rita izašla iz spavaće sobe i da je slušala ceo razgovor; hodala je nervozno gore-dole, samo u crnom svilenom kombinezonu, dok joj je plava kosa padala po nagim, mal pegavim ramenima.

    „Kaži policiji”, reče.

    Pa, pomisli on, verovatno bi bilo jeftinije ponuditi im dve hiljade ili tako nešto. Primili bi; to je verovatno i sve što traže. Takvi mali ljudi misle na malo; njima će to izgledati puno. Uložiće pare u svoj novi posao, izgubiti ih, i opet bankrotirati u roku od mesec dana.

    „Ne”, reče.

    „Zašto ne? Ucena je zločin.”

    Teško je bilo objasniti joj. Bio je navikao da plaća ljude; to je bio deo operativnih troškova poslovanja, kao komunalije. Ako je suma dovoljno mala… ali imalo je smisla to njeno. Razmišljao je.

    Daću im dve hiljade, ali ću stupiti u kontakt sa onim momkom iz Gradskog centra koga poznajem, onim policijskim inspektorom. Da oni zavire i u Frinka i u Makartija i vide da li ima nešto od koristi. Pa kada se vrate i opet pokušaju – moći ću da ih sredim.

    Na primer, mislio je, neko mi je rekao da je Frink Čiva. Promenio nos i ime. Imam samo da obavestim nemačkog konzula ovde. Rutinska stvar. On će tražiti izručenje od Japovskih vlasti. Ima da uguše dripca čim ga prebace preko Demarkacione linije. Mislim da imaju jedan od onih logora u Njujorku. Onih sa rernom.

    „Iznenađuje me”, reče devojka, „da neko može da ucenjuje čoveka tvog formata.” Posmatrala ga je.

    „Pa, kazaću ti”, reče on. „Ceo taj biznis sa istorijskim značajem je besmislica. Ti Japovi su ćoravi. Dokazaću to.” Ustade, požuri u svoj kabinet, i odmah se vrati sa dva upaljača za cigarete koje stavi na stočić. „Pogledaj ove. Izgledaju isti, zar ne? E pa, slušaj. Jedan ima istorijski značaj.” Isceri se na devojku. „Uzmi ih. Hajde. Jedan vredi četrdeset ili pedeset hiljada dolara na kolekcionarskom tržištu.”

    Devojka pažljivo uze dva upaljača i razgleda ih. „Zar ga ne osećaš?” zadirkivao ju je. „Istorizam.” Ona zapita: „Šta je istorizam?”

    „Kada neka stvar nosi istoriju u sebi. Slušaj. Jedan od ta dva upaljača bio je u džepu Franklina D. Ruzvelta kada je on bio ubijen. A drugi nije. Jedan ima istoriju u sebi, i te kakvu. Koliko je ikad išta imalo. A drugi nema ništa.

    Osećaš li? Ne. Ne umeš da kažeš koji je koji. Nema nikakvog ‘mističnog plazmatičnog prisustva’, nikakve atmosfere oko njega.”

    „Joj”, reče devojka sa strahopoštovanjem. „Je li to stvarno tako? Da je on toga dana nosio jedan od tih upaljača sa sobom?” ‘

    „Sigurno. I ja znam koji je taj. Vidiš u čemu je stvar. To je sve jedna velika mućka; oni je sami sebi prave. Hoću da kažem, jedan pištolj prođe kroz neku čuvenu bitku, kao što je ona na Mer-Argon, i isti je kao da i nije prošao, osim ako ne znaš. To je ovde unutra.” Kucnu se po glavi. „U glavi, a ne u revolveru. Ja sam bio kolekcionar. U stvari, tako sam ušao u ovaj posao. Sakupljao sam marke. Stare britanske kolonije.”

    Devojka je sada stajala kraj prozora, sa prekrštenim rukama, i gledala u svetla San Franciska. „Moja majka i tata su govorili da ne bismo izgubili rat da je on preživeo”, reče.

    „Okej”, nastavi Vandom-Metson. „A sada recimo prošle godine Kanadska vlada ili neko, ma ko pronađe ploče sa kojih su se štampale neke stare marke. I štamparsku boju. I još…”

    „Ne verujem da je ijedan od ta dva upaljača pripadao Franklinu Ruzveltu”, reče devojka.

    Vajndam-Metson se zakikota. „To i hoću da kažem! Morao bih da ti to dokažem nekim dokumentom. Potvrdom o originalnosti. I tako ti je to sve falsifikat, jedno masovno zaluđivanje. Hartija dokazuje vrednost, a ne sam predmet!”

    „Pokaži mi papir.”

    „Svakako.” Poskoči s mesta i uputi se nazad u kabinet.

    Skide sa zida uramljenu potvrdu Smitsonove institucije; papir i upaljač su ga koštali čitavo bogatstvo, ali su vredeli zato što su mu omogućivali da dokaže da je u pravu, da reč ‘falsifikat’ ne znači zapravo ništa, pošto ni reč ‘autentičan’ ne znači ništa u stvari.

    „Kolt ‘44 je Kolt ‘44”, doviknu devojci vraćajući se žurno u dnevnu sobu. „To ima veze sa kalibrom i oblikovanjem, a ne sa vremenom kada je napravljen. To ima veze sa…”

    Ona ispruži ruku. On joj dade dokument. „Znači, pravi je”, reče konačno.

    „Da. Ovaj.” Uze upaljač sa ogrebotinom sa strane.

    „Pošla bih sada”, reče devojka. „Videćemo se opet neke večeri.” Spusti dokument i upaljač i pođe ka spavaćoj sobi gde joj je bila odeća.

    „Zašto?” povika on uznemireno, idući za njom. „Znaš da je savršeno sigurno; moja žena se neće vratiti još nedeljama – objasnio sam ti celu situaciju. Odvojena dužica.”

    „Nije zbog toga.”

    „Šta je onda?”

    Rita reče: „molim te pozovi pedikab za mene. Dok se obučem.”

    „Odvešću te kući”, reče on natmureno.

    Ona se obuče, i onda, dok je on vadio njen kaput iz ormana, uze ćuteći da luta po apartmanu. Izgledala je zamišljena, povučena, čak malo i deprimirana. Prošlost rastužuje ljude, shvati on. Do đavola; zašto sam morao to da iznosim? Ali majku mu, pa tako je mlada – mislio sam da će jedva znati ime. Ona kleče kraj ormana police sa knjigama. „Jesi li čitao ovo?” zapita izvlačeći jednu knjigu.

    Piljio je kratkovido. Bledunjave korice. Roman. „Ne”, reče. „To je moja žena donela. Ona mnogo čita.”

    „Treba da je pročitaš.”

    I dalje razočaran, zgrabi knjigu i pogleda je. Skakavac pritiska. „Da nije to jedna od onih knjiga što su ih zabranili u Bostonu?” zapita.

    „Zabranili su je u celim Sjedinjenim državama. I u Evropi, naravno.” Bila je otišla do vrata od predsoblja i sada je tu stajala i čekala.

    „Čuo sam za tog Hotorna Abendsena.” Ali u stvari nije čuo. Sve čega se mogao setiti u vezi sa knjigom bilo je šta? Da je upravo sada bila veoma popularna. Još jedan krik mode. Još jedno masovno ludovanje. Saže se i ugura je nazad na policu. „Nemam vremena da čitam popularnu beletristiku. I suviše sam zauzet poslom.” Sekretarice, pomisli kiselo, čitajući to đubre kod kuće uveče u krevetu. To ih stimuliše. Umesto prave stvari. Od koje se boje. Ali naravno, u stvari žude za njom.

    „Jedna od onih ljubavnih priča”, reče natmureno otvarajući vrata.

    „Ne”, reče ona, „priča o ratu.” Dok su išli holom ka liftu, devojka nastavi:„On kaže istu stvar. Kao moji mama i tata.”

    „Ko? Taj Abotson?”

    „To je njegova teorija. Da ga je Džo Cangara promašio, on bi Ameriku izvukao iz Depresije i naoružao je, tako da…” Onda prekide. Stigli su do lifta, a tu su čekali i drugi.

    Nastavi kasnije, dok su se vozili kroz noćni saobraćaj u Mercedes-Bencu Vajndama-Metsona.

    „Abendsenova teorija je da bi Ruzvelt bio strašno jak predsednik. Isto tako jak kao i Linkoln. To je pokazao one godine kada je bio predsednik, svim onim merama koje je preduzeo. Knjiga je izmišljena. Hoću reći, ona je u formi romana. Ruzvelt nije ubijen u Miamiju; on ostane živ i biva ponovo izabran 1936. godine, tako da bude Predsednik sve do 1940. godine, do rata. Zar ne shvataš. On je još predsednik kada Nemačka napada Englesku i Francusku i Poljsku. I on sve to vidi. On jača Ameriku. Garner je bio zaista strašan predsednik. Dosta od onoga što se dogodilo bila je njegova greška. I onda, 1940. godine, umesto Brikera bio bi izabran demokrata.”

    „Kako kaže taj Abelson”, upade Vajndam-Metson. Baci pogled na devojku kraj sebe. Gospode, pročitaju knjigu, pomisli, pa onda nagvaždaju bez kraja i konca.

    „Prema njegovoj teoriji, umesto izolacioniste kakav je bio Briker, posle Ruzvelta bi za predsednika 1940. godine bio izabran Reksford Tagvell.” Njeno glatko lice, na kojem su se odražavali semafori, sijalo je životom; oči su joj se raširile, i živo je gestikulirala. „I on bi veoma aktivno nastavio Ruzveltovu anti-nacističku politiku. Tako bi se Nemačka bojala da 1941. godine pritekne u pomoć Japanu. Ne bi poštovali njihov mirovni sporazum? Shvataš?” Okrenuvši se na sedištu prema njemu, zgrabi ga sa žarom za rame i reče: „I tako bi Nemačka i Japan izgubili rat!”

    On se nasmeja.

    Zagledana u njega, tražeći nešto u njegovom licu – nije znao šta, a u svakom slučaju morao je da pazi i na druga kola – ona reče: „Nije to smešno. Zaista bi tako bilo. S.A.D bi bile u stanju da sliste Japance. I…”

    „Kako?” prekide je on.

    „On sve to ima prikazano.” Onda poćuta. „Napisano je u književnoj formi”, reče. „Naravno da ima mnogo izmišljenog, mislim, mora da bude zabavna, inače je ljudi ne bi čitali. Ima temu od ljudskog interesa; ima to dvoje mladih, mladić je u Američkoj armiji. Devojka – ali, u svakom slučaju, predsednik Tagvell je stvarno bistar. On shvata šta Japovi nameravaju.” Zabrinuto dodade: „o ovome se može govoriti; Japovi su dozvolili da se knjiga rastura po Pacifiku. Pročitala sam da je mnogo njih čita. Popularna je na Houm Ajlend. Izazvala je mnogo priče.”

    Vajndam-Metson reče: „Slušaj. Šta kaže on o Perl Harburu?”

    „Predsednik Tagvell je toliko pametan, da je sve brodove poslao na more. Tako flota S.A.D. nije uništena.”

    „Shvatam.”

    „Tako da u stvari i nema nikakvog Perl Harbura. Oni napadnu, ali dobijaju samo neke čamčiće.”

    „Zove se ‘Skakavac’ kako beše?”

    „‘Skakavac pritiska’. To je citat iz Biblije.”

    „I Japan pretrpi poraz zato što nema Perl Harbura. Čuj. Japan bi ionako pobedio. Čak i da nije bilo Perl Harbura.”

    „Flota S.A.D. – u njegovoj knjizi – ih sprečava da zauzmu Filipine i Australiju.”

    „Zauzeli bi ih oni u svakom slučaju; njihova flota je bila nadmoćna. Ja prilično znam Japance, i njihova sudbina je bila da preuzmu dominaciju na Pacifiku. S.A.D. su bile u opadanju još od prvog svetskog rata. Svaka zemlja na strani Saveznika bila je uništena u tom ratu i moralno i duhovno.”

    Devojka tvrdoglavo reče: „A da Nemci nisu zauzeli Maltu, Čerčil bi ostao na vlasti i odveo bi Englesku u pobedu.”

    „Kako? Gde?”

    „U Severnoj Africi – Čerčil bi konačno porazio Romela.”

    Vajndam-Metson prsnu u smeh.

    „I kada su Britanci najzad potukli Romela, mogli su celu svoju vojsku da vrate kroz Tursku i da se pridruže ostacima ruske Armije – u knjizi oni zaustavljaju nemačko napredovanje na istok u Rusiju kod nekog grada na Volgi. Nikada nismo čuli za taj grad, ali on zaista postoji, jer sam ga potražila u atlasu.”

    „Kako se zove?”

    „Staljingrad. I tamo Britanci okreću kormilo rata. Tako, u knjizi Romel se nikada ne bi bio povezao sa onim nemačkim armijama koje su dolazile iz Rusije, fon Paulusovim armijama; sećaš se? I Nemci nikada ne bi bili u stanju da nastave za Srednji istok i dobiju potrebnu naftu, ili dalje do Indije kao što su učinili i da se povežu sa Japancima. I…”

    „Nikakvom strategijom na kugli zemaljskoj nije se mogao potući Ervin Romel”, reče Vajndam-Metson. „I nikakvi događaji kao to što je taj tip sanjao, taj grad u Rusiji što se tako herojski zove ‘Staljingrad’, nikakva akcija zadržavanja nije mogla postići ništa više nego da se odloži ishod; nije ga mogla izmeniti. Slušaj. Ja sam se upoznao sa Romelom. U Njujorku. Kada sam tamo bio službeno, 1948. godine.” U stvari, vojnog guvernera S.A.D. samo je video na jednom prijemu u Beloj kući, i to izdaleka. „Kakav čovek. Kakvo dostojanstvo i držanje. Zato ja znam šta govorim.”

    „To je bilo grozno”, reče Rita, „kada je General Romel razrešen dužnosti i na njegovo mesto naimenovan onaj strašni Lamers. Tada su u stvari započela ona ubijanja i oni koncentracioni logori.”

    „Oni su postojali kada je Romel bio vojni guverner.”

    „Ali…” ona učini gest. „To nije bilo zvanično. Možda su te stvari tada činile one esesovske propalice… ali on nije bio kao ostali; on je više ličio na one stare Pruse. Bio je grub…”

    „Kazaću ti ja ko je stvarno nešto dobro uradio u S.A.D.”, reče Vajndam- Metson, „kome može da se zahvali za ekonomski oporavak. Albertu Šperu. Ne Romelu niti Organizaciji Tot. Šper je bio najbolji čovek koga je Partaj postavila u Severnoj Americi; on je sve one biznise i korporacije i fabrike sve! – opet pokrenuo, i to efikasno. Kad bismo mi to ovde imali – a ovako, imamo pet jedinica koje konkurišu jedna drugoj u svakoj oblasti – i to sa strašnim gubitkom. Nema ništa gluplje od konkurencije u privredi.”

    Rita reče; „Ja ne bih mogla da živim u onim radnim logorima, tamo u onim spavaonicama što ih imaju na Istoku. Jedna moja prijateljica; ona je tamo živela. Cenzurisali su joj poštu – nije mogla to da mi kaže sve dok se nije opet preselila ovamo. Morali su da ustaju u pola sedam ujutru, uz vojnu muziku.”

    „Navikla bi se na to. Imala bi čist stan, odgovarajuću ishranu, rekreaciju, obezbeđenu zdravstvenu zaštitu. Šta ti želiš? Pivce za živce?”

    Njegova velika kola nemačke proizvodnje tiho su se kretala kroz prohladnu noćnu maglu San Franciska.

   

    Na podu je sedeo gospodin Tagomi, sa nogama skupljenim ispod sebe.

    Držao je šolju bez drške sa ulong’[26] čajem, u koju je duvao s vremena na vreme osmehujući se na gospodina Bejnsa.

    „Divno vam je ovde”, reče Bejns. „Ima nekog mira tu na Pacifičkoj obali. Potpuno je drugačije nego – tamo.” Ne reče određeno gde to.

    „Gospod se obraća čoveku u znaku probuđenja”, promrmljao je gospodin Tagomi.

    „Molim?”

    „Proročanstvo. Izvinite. Onako mahinalno, iz glave.” Zamlaćivanje, pomisli Bejns. To on misli. Osmehnu se za svoj račun.

    „Mi smo apsurdni”, reče gospodin Tagomi, „zato što živimo prema knjizi staroj pet hiljada godina. Postavljamo joj pitanja kao da je živa. Ona i jeste živa. Kao i hrišćanska Biblija; mnoge knjige su u stvari žive. Ne metaforično. Duh te oživljava. Vidite?” Ispitivao je lice gospodin Bejnsa, očekujući njegovu reakciju.

    Pažljivo slažući reči, Bejns reče: „Ja jednostavno – ne znam dovoljno o religiji. Ona ne spada u moju oblast. Više volim da se držim pitanja za koja sam unekoliko kompetentan.” U stvari, nije bio siguran o čemu to gospodin Tagomi govori. Mora da sam umoran, mislio je gospodin Bejns. Od kada sam došao ovamo večeras u svemu ima nečeg… patuljastog. Nečeg manjeg od prirodne veličine, sa klovnovskim prizvukom. Šta je ta pet-hiljada-godina-stara knjiga? Časovnik Miki Mausa, sam gospodin Tagomi, krhka šolja u ruci gospodina Tagomija… i na zidu naspram gospodina Bejnsa, ogromna bizonova glava, ružna i preteća.

    „Šta predstavlja ta glava?” zapita on odjednom.

    „To je”, odgovori gospodin Tagomi, „ništa manje nego stvorenje od koga su domoroci živeli u prohujalim vremenima.”

    „Razumem.”

    „Da demonstriram umetnost ubijanja bizona?” gospodin Tagomi spusti šolju na sto i diže se na noge. Ovde, uveče kod svoje kuće, nosio je svileni halat, papuče i belu kravatu. „Evo me na gvozdenom konju.” Čučnu u vazduhu. „Na krilu, verna Vinčesterka iz 1866. godine iz moje kolekcije.” Upitno pogleda gospodina Bejnsa. „Izmoreni ste od puta, gospodine.”

    „Bojim se da jesam”, reče Bejns. „Sve ovo je malo i suviše za mene. Mnogo poslovnih briga…” A i drugih briga, mislio je. Bolela ga je glava. Pitao se da li se oni dobri analgetici I.G. Farbena mogu dobiti ovde na Pacifičkoj obali; zbog svojih glavobolja od sinusa bio se navikao na njih.

    „Svi moramo verovati u nešto”, reče gospodin Tagomi. „Ne možemo znati odgovore. Ne možemo, sami, da vidimo budućnost.”

    Gospodin Bejns klimnu glavom.

    „Možda moja žena ima nešto za glavu”, reče gospodin Tagomi, videći ga kako skida naočare i trlja čelo. „Očni mišići izazivaju bol. Oprostite.” Poklonivši se, izađe iz sobe.

    Meni treba san, mislio je Bejns. Da se odmorim jednu noć. Ili možda nisam dorastao situaciji? Prezam, zato što je teška.

    Kada se gospodin Tagomi vrati – noseći čašu vode i neku pilulu – gospodin Bejns reče; „Stvarno ću morati da se oprostim za večeras i da odem u hotel. Ali najpre nešto želim da saznam. Možemo o tome dalje da razgovaramo sutra, ako vam to odgovara. Jesu li vam kazali za treću stranu koja će nam se pridružiti u razgovorima?”

    Na licu gospodina Tagomija se za trenutak pojavi iznenađenje; onda iznenađenje iščeze i on dobi bezbrižan izraz. „Ništa nije bilo rečeno u tom smislu. Ali – zanimljivo je, naravno.”

    „Sa Houm Ajlendsom.”

    „Oh”, reče gospodin Tagomi. Ovog puta se iznenađenje ne pokaza uopšte. Bilo je potpuno pod kontrolom.

    „Jedan stariji poslovan čovek u penziji”, reče gospodin Bejns. „Koji putuje brodom. Na putu je sada već dve nedelje. Ima predubeđenje prema putovanju vazduhom.”

    „Čudan stari”, reče gospodin Tagomi.

    „Zahvaljujući svojim interesima upućen je u tržišta na Houm Ajlendu. On će moći da nam pruži informacije, a ionako je dolazio u San Francisko na odmor. To nije strašno značajno. Ali će nam razgovori biti precizniji.”

    „Da”, reče gospodin Tagomi. „On može da ispravi greške u vezi sa domaćim tržištem. Otišao sam iz zemlje ima već dve gospodine.”

    „Jeste li hteli da mi date tu pilulu?”

    Gospodin Tagomi se trže, pogleda naniže, i vide da još drži pilulu i vodu. „Oprostite. Ovo je jako. Zove se zarakain. Proizvodi ga farmaceutska firma u Oblasti Kine.” Ispruživši dlan, dodade, „ne stvara naviku.”

    „Taj starac”, reče gospodin Bejns spremajući se da uzme pilulu, „verovatno će se obratiti direktno vašoj Trgovinskoj misiji. Napisaću njegovo ime, tako da vaši ljudi znaju da ga ne odbiju. Ja se nisam sa njim upoznao, ali čujem da je nagluv i pomalo ekscentričan. Nipošto ga ne smemo ozlojediti.” Gospodin Tagomi je izgleda razumeo. „On voli rododendrone. Biće srećan ako mu možete pribaviti nekog da sa njim razgovara o njima oko pola časa ili tako nešto, dok mi sredimo naš sastanak. Njegovo ime. Napisaću ga.”

    Uze pilulu, izvadi pero i zapisa ime.

    „Gospodin Shindjiro Jatabe”, pročita gospodin Tagomi prihvativši cedulju. Sa dužnom pažnjom je odloži u svoj novčanik.

    „Još jedna stvar.”

    Gospodin Tagomi je polako prihvatao ivicu šolje i slušao. „Jedna delikatna sitnica. Stari gospodin – to zbunjuje. Ima gotovo osamdeset godina. Neki od njegovih poduhvata, pred kraj karijere, nisu bili uspešni. Razumete?”

    „Nije više bogat”, reče gospodin Tagomi. „A možda vuče i penzije.”

    „Tako je. I penzija je bezobrazno mala. Zbog toga je on potkrepljuje tu i tamo raznim sredstvima.”

    „Kršenje kakve sitnije odredbe”, reče gospodin Tagomi. „Domaća vlada i njeni birokratski zvaničnici. Shvatam situaciju. Stari gospodin dobija naknadu od nas za konsultaciju, i o tome ne podnosi izveštaj svom Penzionom zavodu. Zato ne smemo da otkrijemo njegovu posetu. Oni znaju samo da je on na odmoru.”

    „Prepredenjak ste”, reče gospodin Bejns.

    Gospodin Tagomi reče: „Ta situacija se događala i ranije. Mi u našem društvu nismo rešili problem starih ljudi kojih je sve više, kako se zdravstvena služba poboljšava. Kina nas s pravom uči da poštujemo stare. Međutim, u poređenju s Nemcima naše zanemarivanje se izgleda približava pravoj vrlini. Čuo sam da ubijaju stare.”

    „Nemci”, mrmljao je Bejns, opet trljajući čelo. Da li je pilula imala neko dejstvo? Osećao se pomalo dremljivo.

    „Pošto ste iz Skandinavije, bez sumnje ste imali mnogo kontakata sa Festung Europom. Na primer, ukrcali ste se u Tempelhofu. Može li se zauzeti takav stav? Vi ste neutralac. Recite mi svoje mišljenje ako hoćete.”

    „Ne razumem na kakav stav mislite”, reče gospodin Bejns. „Prema starima, bolesnima, slabima, ludima, beskorisnima u svim varijantama. Od kakve je koristi novorođenče? poznato je da je pitao neki anglo-saksonski filozof. Ja sam zapamtio tu izreku i razmišljao sam o njoj mnogo puta. Gospodine, nema koristi, uopšte uzev.”

    Gospodin Bejns nešto promrmlja; nešto u znak učtivosti kojom se ne obavezuje.

    „Zar nije tačno”, reče gospodin Tagomi, „da nijedan čovek ne treba da bude instrument za tuđe potrebe?” Naže se napred sa žurbom. „Molim vas dajte mi vaše neutralno skandinavsko mišljenje.”

    „Ne znam”, reče gospodin Bejns.

    „Za vreme rata”, nastavi Tagomi, „imao sam jedan manji položaj u Oblasti Kine. U Šangaju. Tamo, u Hongkjuu, bilo se naselje Jevreja koje je trajno internirala Imperijalna vlada. Održavali su se u životu ispomažući jedni druge. Nacistički ministar u Šangaju tražio je da masakriramo Jevreje. Sećam se odgovora mojih pretpostavljenih. ‘Tako nešto nije u skladu sa humanitarnim obzirima.’ Odbili su zahtev kao varvarski. To me je impresioniralo.”

    „Vidim”, promrmlja gospodin Bejns. Da li on to pokušava da izvuče nešto iz mene? pitao se. Sada se osećao budan. Kao da se sabirao.

    „Jevreje su”, reče gospodin Tagomi, „nacisti uvek opisivali kao Azijce i nebelce. Gospodine, to značenje nikada nije promašivalo kod ličnosti u Japanu, čak i u Ratnoj vladi. Ja nikada o tome nisam razgovarao sa građanima Rajha sa kojima sam se sretao.”

    Gospodin Bejns ga prekide: „Pa, ja nisam Nemac. Tako da ne mogu da govorim u ime Nemačke.” Ustade i uputi se ka vratima. „Nastaviću sutra razgovor sa vama. Molim vas izvinite me. Ne mogu da mislim.” Ali su mu se sada, u stvari, misli sasvim izbistrile. Moram da se izvučem odavde, shvatio je. Ovaj čovek se preterano navrzao na mene.

    „Oprostite gluposti iz fanatizma”, reče gospodin Tagomi, smesta prišavši da otvori vrata. „Uplitanje u filozofiju zaslepilo me je za autentične ljudske činjenice. Evo.” Izusti nešto na japanskom i glavna vrata se otvoriše. Pojavi se jedan mladi Japanac, lako se nakloni i pogleda gospodina Bejnsa.

    Moj vozač, pomisli gospodin Bejns.

    Možda moje kihotske primedbe u Lufthansinom avionu, pomisli odjednom. Onom – kako se ono zvaše. Loceu. I sada ovo ovde sa Japancem. Ima neka veza.

    Bolje da nisam ono rekao Loceu, mislio je. Sada se kajem. Ali kasno je.

    Nisam ja prava osoba. Uopšte ne. Ne za ovo.

    Ali onda pomisli, Švedanin bi to rekao Loceu. To je sasvim u redu. Ništa se nije pokvarilo; preterano sam skrupulozan. Prenosim postupke iz prethodne situacije u ovu sada. U stvari mogu vrlo mnogo toga otvoreno da kažem. To je činjenica kojoj se moram prilagoditi.

    A ipak, bio je raspoložen apsolutno protiv toga. Krv u venama. Kosti, organi su mu se bunili. Otvori usta, govorio je sebi. Kaži nešto. Bilo šta. Mišljenje. Mora, ako hoćeš da uspeš.

    Reče: „Možda ih pokreće neki očajnički podsvesni arhetip. U Jungovskom smislu reči.”

    Gospodin Tagomi klimnu glavom. „Čitao sam Junga. Razumem.”

    Rukovaše se. „Telefoniraću vam sutra ujutru”, reče gospodin Bejns. „Laku noć, gospodine.” Nakloni se, i gospodin Tagomi mu uzvrati naklon.

    Mladi nasmešeni Japanac istupi napred i reče nešto što gospodin Bejns nije mogao da razume.

    „A?” reče Bejns, pokupi svoj kaput i izađe na terasu.

    Gospodin Tagomi reče: „On vam se obraća na švedskom, gospodine. Studirao je na Tokijskom univerzitetu Tridesetogodišnji rat, i fascinira ga vaš veliki heroj, Gustav Adolf.” Gospodin Tagomi se smešio sa simpatijama. „Međutim, jasno je da su njegovi pokušaji da ovlada jednim toliko tuđim jezikom beznadežni. Bez sumnje koristi jedan od onih gramofonskih kurseva; on je student, a takvi kursevi su popularni među studentima, pošto su jeftini.”

    Mladi Japanac se pokloni i osmehnu, očigledno ne razumevajući engleski.

    „Vidim”, promrmlja Bejns. „Pa, želim mu sreću.” Imam ja svoje sopstvene jezičke probleme, pomisli. Očevidno.

    Blagi Bože – mladi student Japanac će bez sumnje celim putem pokušavati da razgovara s njim na švedskom. Jezikom koji je gospodin Bejns jedva razumeo, i to samo kada se govorio na najformalniji i najtačniji način, svakako ne kada pokušava da ga govori neki mlad Japanac koji se trudi da ga nauči na gramofonskom kursu.

    Neće uspeti da progovori sa mnom, mislio je gospodin Bejns. A pokušavaće, pošto mu je ovo prilika; verovatno više nikada neće videti Šveđanina. Gospodin Bejns zaječa u sebi. Kakvo će to biti mučenje, za obojicu.

    6.

U rano jutro, uživajući u prohladnom vazduhu punom sunčane svetlosti, pazarila je gospođa Julijana Frink. Koračala je trotoarom sa dve kese od smeđeg papira u rukama, zastajući kod svake radnje da prostudira izlog. Nije se žurila.

    Zar nije trebalo nešto da kupi u dragstoru? U nedoumici uđe u radnju. Njena smena u školi džudoa počinjala je tek u podne; ovo je danas bilo njeno slobodno vreme. Sede na stolicu uz šank, spusti svoje kese i uze da prelistava razne časopise.

    U novom Lajfu, dugačak članak pod naslovom: TELEVIZIJA U EVROPI: POGLED U SUTRAŠNJICU. Zainteresova se za članak i vide sliku jedne nemačke porodice kako gleda televiziju u svojoj dnevnoj sobi. Iz Berlina se već, govorio je članak, emituje po četiri časa televizijskog programa dnevno. Jednog dana će u svim velikim evropskim gradovima biti televizijske stanice. A do 1970. godine jedna će biti izgrađena i u Njujorku.

    Članak je pokazivao Rajhove inženjere elektroničare u Njujorku kako pomažu lokalnom osoblju u rešavanju problema. Lako je bilo reći koji su Nemci. Oni su imali onaj zdravi, čisti, energični, sigurni izgled. Amerikanci, s druge strane – oni su jednostavno izgledali kao ljudi. Oni su mogli biti bilo ko.

    Jedan od nemačkih tehničara je nešto nekud pokazivao. Valjda im je vid bolji od našeg, zaključi ona. Bolje su se hranili u poslednjih dvadeset godina. Kao što su nam rekli; oni vide stvari koje niko drugi ne može da vidi. Možda vitamin A?

    Pitam se kako li to izgleda sedeti kod kuće u dnevnoj sobi i videti čitav svet kroz malu sivu staklenu cev. Ako ti nacisti mogu da preleću tamo-amo odavde do Marsa i nazad, zašto ne bi mogli pokrenuti televiziju? Mislim da bih više volela to, da gledam one komedije, da vidim kako su Bob Houp i Durante stvarno izgledali, nego da se šetkam po Marsu.

    Možda je u tome stvar, mislila je odlažući časopis nazad na policu. Nacisti nemaju smisla za humor, pa zašto bi trebalo da žele televiziju? U svakom slučaju, pobili su većinu zaista velikih komičara. Zato što su uglavnom bili Jevreji. Zapravo, shvati ona, poubijali su najveći broj zabavljača. Pitam se kako se Houp provuče sa onim što on kaže. Naravno mora da emituje svoje stvari iz Kanade. A tamo je malo slobodnije. Ali Houp stvarno kaže stvari. Kao onaj vic o Geringu… kad Gering kupuje Rim pa ga prenese u svoje planinsko odmaralište i tamo ponovo podigne. I oživljava Hrišćanstvo tako da njegovi lavovi mezimci imaju šta da…

    „Jeste li hteli da kupite taj časopis, gospođice?” sumnjičavo joj se obrati mali sasušeni starac koji je držao dragstor. Kao krivac spusti Riders Dajdžest koji je počela da lista. Opet na trotoaru sa svojim kesama od kupovine, Julijana je razmišljala. Možda će Gering biti novi Firer kada Borman umre. On izgleda nekako različit od drugih. Borman je uspeo jedino tako što se podmuklo uvukao kada se Hitler raspadao, a samo oni koji su stvarno bili blizu Hitlera shvatali su koliko se on brzo gubi. Stari Gering je bio u svom planinskom dvorcu. Trebalo je da Gering bude Firer posle Hitlera, jer je njegova Luftwafe razbila one engleske radarske stanice i onda dokrajčila R. A. F. Hitler bi bio naredio da bombarduju London, kao što su bombardovali Roterdam.

    Ali verovatno će Gebels dobiti, zaključi ona. Tako svi govore. Samo da ne dođe onaj grozni Hajdrih. Sve bi nas pobio. On je stvarno udaren.

    Meni se dopada, mislila je, onaj Baldur von Širah. On je jedini koji izgleda normalan, u svakom slučaju. Ali on nema šanse.

    Skrenuvši, uspe se stepenicama do ulaznih vrata stare drvene zgrade u kojoj je stanovala.

    Kada otključa vrata svog stana vide Džoa Ćinadelu kako i dalje leži tamo gde ga je ostavila, nasred kreveta, na stomaku, dok su mu ruke visile. Još je spavao.

    Ne, pomisli. Ne može on još biti ovde; kamion je otišao. Propustio ga je? Očigledno.

    Ode u kuhinju i spusti kese na sto među sudove od doručka.

    Ali da li je nameravao da ga propusti? To se ja pitam.

    Kakav čudan čovek… toliko se trudio oko nje, nije prestajao gotovo celu noć. A ipak je bilo kao da u stvari nije tu, kao da radi, ali da nikako nije svestan. Mislio je na nešto drugo, možda.

    Po navici poče da odlaže hranu u stari frižider gospodin E. Onda uze da rasprema sto.

    Možda je on toliko mnogo toga činio, zaključi ona. To je druga priroda; telo mu čini pokrete, kao i moje sada dok stavljam ove tanjire i pribor u lavabo. Mogao bi to da čini i kad bi mu se odstranile tri petine mozga, kao ona žablja noga na času biologije.

    „Hej”, pozva ga. „Probudi se.”

    U krevetu, Džo se promeškolji, frknu.

    „Jesi čuo šou Boba Houpa preksinoć?” zapita. „Ispričao je jedan stvarno dobar vic, onaj kada nemački major intervjuiše neke Marsovce. Marsovci ne mogu da podnesu rasnu dokumentaciju o tome da su im dedovi bili Arijevci, znaš. Onda major Nemac podnese izveštaj Berlinu da je Mars naseljen Jevrejima.” Ulazeći u dnevnu sobu gde je Džo ležao na krevetu, reče: „i visoki su tridesetak centimetara, i imaju dve glave… znaš već kako to Bob Houp nastavlja.”

    Džo je bio otvorio oči. Nije rekao ništa; buljio je u nju ne trepćući. Brada mu se crnela od čekinja koje su izrastale, oči tamne, nalivene bolom… onda i ona zaćuta.

    „Šta je?” najzad reče. „Bojiš se?” Ne, pomisli Frenk se boji. Ovo je – ne znam šta.

    „Ode kamion”, reče Džo, sedajući u krevetu.

    „Šta ćeš da uradiš?” Sede na ivicu kreveta, brišući ruke krpom za sudove.

    „Uhvatiću ga kad se bude vraćao. Neće on ništa reći nikome; zna da bih i ja za njega isto učinio.”

    „Jesi li to radio i ranije?”

    Džo ne odgovori.

    Znači, nameravao si da ga propustiš, reče Julijana u sebi. Znam; odjednom znam.

    „A ako nazad krene drugim putem?” reče.

    „Uvek ide Pedeseticom. Nikada Četrdeseticom. Jednom je imao udes na Četrdesetici; neki konji su izašli na drum, pa je zaorao u njih. U Stenovitim.”

    Uze odeću sa stolice i poče da se oblači.

    „Koliko ti je godina, Džo?” zapita, dok je on zamišljeno posmatrao svoje nago telo.

    „Trideset četiri.”

    Onda, pomisli ona, mora da si bio u ratu. Nije videla nikakve očigledne fizičke defekte; imao je, u stvari, sasvim dobro, vitko telo, sa dugim nogama. Primetivši kako ga posmatra, Džo se namršti i okrete od nje. „Zar ne mogu da gledam?” zapita ona čudeći se zašto da ne. Celu noć je provela sa njim, a sada ova stidljivost. „Jesmo li stenice?” reče ona. „Ne možemo da podnesemo da vidimo jedno drugo na dnevnoj svetlosti – moramo da se uvlačimo u zidove?”

    Kiselo gunđajući, on krenu u kupatilo u gaćama i čarapama, trljajući bradu.

    Ovo je moja kuća, mislila je Julijana. Dozvoljavam ti da budeš tu, a ti ipak nećeš da dopustiš da te gledam. Zašto onda hoćeš da ostaneš? Pođe za njim u kupatilo; on je puštao toplu vodu u lavabo, da bi se obrijao.

    Na ruci mu vide istetovirano plavo slovo K. „Šta je to?” zapita. „Tvoja žena? Koni? Karin?”

    Umivajući se, Džo reče: „Kairo.”

    Kakvo egzotično ime, pomisli sa zavišću. Onda oseti da je pocrvenela. „Zaista sam glupa”, reče. Italijan, star trideset i četiri godine, iz nacističkog dela sveta… bio je u ratu, jasno. Ali na strani Osovine. I borio se u Kairu; tetovaža im je bila veza nemačkih i italijanskih veterana iz te bitke – poraz Britanske i Australijske armije pod Generalom Gotom, od strane Romela i njegovog Afričkog korpusa.

    Izađe iz kupatila, vrati se u dnevnu sobu i stade da namešta krevet; ruke su joj letele.

    U uredno složenoj gomili na stolici ležale su Džoove stvari, odeća i mali kofer, lične sitnice. Među njima primeti kutijicu obloženu somotom, pomalo nalik na futrolu za naočare; uze je, otvori i zagleda.

    Svakako si se ti borio u Kairu, mislila je gledajući u Gvozdeni krst drugog reda, sa rečima i datumom – 10. juni 1945. ugraviranim na vrhu. Nisu svi ovo dobijali; samo hrabri. Pitam se šta si učinio… tada si imao samo sedamnaest godina.

    Džo se pojavi u vratima od kupatila baš kada je ona podizala medalju iz somotske kutijice; ona ga spazi i podskoči kao krivac. Ali on nije izgledao ljut.

    „Samo sam ga gledala”, reče Julijana. „Do sada ga još nikad nisam videla. Je li ti ga Romel lično prikačio?”

    „Delio ih je general Bajerlajn. Romel je već bio premešten u Englesku, da tamo završi posao.” Glas mu je bio spokojan. Ali rukom opet poče monotono da prevlači po čelu, dok su mu prsti prolazili kroz kosu kao da češljaju, što je izgleda bio hroničan nervni tik.

    „Da li bi mi ispričao o tome?” zamoli Julijana dok se on vraćao u kupatilo da nastavi brijanje. Dok se brijao, i posle toga dugo tuširao toplom vodom, Džo Ćinadela joj ispriča nešto malo; ništa ni nalik na ono što bi volela da čuje. Njegova dva starija brata služila su u ratu u Etiopiji, dok je on sa trinaest godina bio u jednoj organizaciji Fašističke omladine u Milanu, svom rodnom gradu. Kasnije su njegova braća stupila u artiljerijsku bateriju, bateriju Major Rikarda Pardija, i kada je počeo drugi svetski rat Džo je mogao da im se pridruži. Borili su se pod Gracianijem. Oprema, posebno tenkovi, su im bili strašni. Britanci su ih upucavali, čak i više oficire, kao zečeve. Za vreme bitke vrata od tenkova su pritiskali vrećama sa peskom da se ne bi otvarala. Major Pardi je, međutim, sakupljao rashodovanu artiljerijsku municiju, glačao je i podmazivao, i ispaljivao; njegova baterija je zaustavila veliko očajničko napredovanje tenkova Generala Vafela 1943. godine.

    „Jesu li ti braća još živa?” zapita Julijana.

    Braća su mu bila ubijena četrdeset četvrte, žicom su ih zadavili britanski komandosi, Grupa Long Reindž Dezert, koja je operisala iza linija Osovine i koja je postala posebno fanatična pred kraj rata kada je bilo jasno da saveznici ne mogu pobediti.

    „Kako si sada raspoložen prema Britancima?” zapita ona oklevajući.

    Džo reče: „Voleo bih da učine Britaniji ono što su činili u Africi.” Ton mu je bio iskren.

    „Ali prošlo je – osamnaest godina”, reče Julijana. „Znam da su Britanci naročito radili strašne stvari. Ali…”

    „Pričaju o stvarima koje su Nacisti činili Jevrejima”, reče Džo. „Britanci su radili gore stvari. U bici za London.” Onda se ućuta. „Ono vatreno oružje, sa fosforom i uljem; video sam nekoliko njih iz nemačkih trupa, posle toga. Brod za brodom pretvaran je u pepeo. One cevi ispod vode pretvarale su more u plamen. A onda na civilno stanovništvo, ona masovna bombardovanja za koja je Čerčil mislio da će u poslednjem trenutku spasti rat. Oni teroristički napadi na Hamburg i Esen i…”

    „Ne govorimo o tome”, reče Julijana. U kuhinji, poče da sprema šunku; upali mali beli plastični radio Emerson koji joj je Frenk dao za rođendan. „Spremiću ti nešto da pojedeš.” Okretala je kazaljku da nađe kakvu laku, prijatnu muziku.

    „Pogledaj ovo”, reče Džo. U dnevnoj sobi, sedeo je na krevetu sa svojim malim koferom kraj sebe; bio ga je otvorio i izvukao iskrzanu, ispresavijanu knjigu na kojoj se videlo da se mnogo premetala po rukama. Isceri se na Julijanu. „Dođi ovamo. Znaš šta neko kaže? Ovaj čovek…” pokaže na knjigu. „Ovo je vrlo čudno. Sedi.” Uze je za ruku i privuče je da sedne kraj njega. „Hoću da ti pročitam. Pretpostavi da su oni pobedili. Kako bi to izgledalo? Nemamo šta da brinemo; ovaj čovek je sve smislio umesto nas.” Otvorivši knjigu, Džo uze polako da prevrće strane. „Britanska imperija bi držala pod svojom vlašću celu Evropu. Čitav Mediteran. Italiju uopšte ne. Ni Nemačku. A Bobiji i oni smešni mali vojnici u visokim kapama od krzna, i kralj sve do Volge.”

    Julijana reče tihim glasom: „Zar bi bilo tako loše?”

    „Pročitala si knjigu?”

    „Ne”, priznade ona zavirujući da vidi korice. Ali je čula o njoj; mnogo ljudi ju je čitalo. „Ali Frenk i ja – moj bivši muž i ja – često smo razgovarali o tome kako bi bilo da su Saveznici dobili rat.”

    Izgledalo je da je Džo ne čuje; buljio je u knjigu Skakavac pritiska. „A ovde”, nastavi, „znaš šta bude kad Engleska pobedi? Potuče Osovinu?”

    Ona zavrte glavom, osećajući kako u čoveku kraj nje raste napetost. Sada je brada počela da mu podrhtava; lizao je usne nanovo i nanovo, kopao po temenu… kada progovori, glas mu je bio rapav.

    „Prema njemu, Italija izdaje Osovinu”, reče Džo.

    „Oh”, izusti ona.

    „Italija prelazi na savezničku stranu. Pridružuje se Anglosaksoncima i otvara ono što on naziva ‘mekim donjim trbuhom’ Evrope. Ali za njega je prirodno da tako misli. Svi znamo kukavičku italijansku Armiju koja je bežala kad god bi videla Britance. Piju vino. Društvo lako-ćemo, nije stvoreno za borbu. Ovaj tip…” Džo zatvori knjigu, okrete je da razgleda zadnju koricu. „Abendsen. Ja ga ne krivim. On piše iz svoje mašte, zamišlja kakav bi bio svet da je Osovina izgubila. Kako bi inače mogli da izgube osim ako Italija ne izda?” Glas mu je rendisao. „Duče – on je bio klovn; svi to znamo.”

    „Moram da prevrnem šunku.” Skliznu od njega i požuri u kuhinju.

    Idući za njom, i dalje noseći knjigu, Džo nastavi: „Da, a S. A. D. stupaju u rat. Pošto sliste Japove. I posle rata, Britanija i S. A. D. podele svet. Tačno kao što su to u stvarnosti učinili Nemačka i Japan.”

    Julijana reče: „Nemačka, Japan, i Italija.” On je blenuo u nju.

    „Izostavio si Italiju.” Gledala ga je mirno. Jesi li i ti zaboravio? reče u sebi. Kao i svi drugi? Mala imperija na Srednjem istoku… operetski Novi Rim.

    Ubrzo mu postavi poslužavnik sa šunkom i jajima, tostom i marmeladom kafom. On navali da jede.

    „Šta su vam davali da jedete u Severnoj Africi?” zapita sedajući i sama.

    Džo reče: „Crknutog magarca.”

    „To je odvratno.”

    Kriveći lice, Džo reče: „Asino morte. Konzerve sa govedinom su imale utisnuta slova A. M. Nemci su to zvali Alter Mann. Stari čovek.” Nastavi brzo da jede.

    Volela bih to da pročitam, pomisli Julijana i posegnu da uzme knjigu ispod Džoovog pazuha. Da li će se on toliko dugo zadržati? Knjiga je bila izmašćena; stranice iskinute. Svuda tragovi prstiju. Čitali je vozači teretnjaka na dugim drumskim vožnjama, pomisli. Do kasno u noć… Kladim se da sporo čitaš, mislila je dalje. Kladim se da se mučiš sa ovom knjigom već nedeljama, ako ne i mesecima.

    Otvorivši nasumce knjigu, pročita:

    ‘… sada u starosti gledao je spokojstvo, carstvo za kojim bi oni iz starine žudeli ali ga nisu shvatali, brodove koji dolaze sa Krima u Madrid, i celu Imperiju, sve sa jednim istim novcem, jezikom, zastavom. Veliki stari Union Džek se dizao i spuštao od izlaska do zalaska sunca: ono se najzad ispunilo, ono o suncu i zastavi.’

    „Jedina knjiga koju nosim sa sobom”, reče Julijana, „u stvari i nije knjiga; to je proročanstvo, Ji Đing. Frenk me je upecao na nju i ja je stalno koristim kada hoću nešto da odlučim. Nikada je ne ispuštam iz vida. Nikada.” Zatvori Skakavca. „Hoćeš da je vidiš? Da je upotrebiš?”

    „Ne”, reče Džo.

    Podupirući bradu sklopljenim rukama oslonjenim o sto i gledajući ga iskosa, reče: „Jesi li se ti ovde uselio za stalno? I šta nameravaš?” Mozgaš nad uvredama, klevetama. Skamenim se od tebe, mislila je, sa tom tvojom mržnjom prema životu. Ali – ima nešto u tebi. Ličiš na neku životinjicu, ne značajnu, ali pametnu. Proučavajući njegovo usko, pametno tamno lice mislila je, kako sam uopšte mogla da zamislim da si mlađi od mene? Ali čak je i to tačno, detinjast si; još si mlađi brat, obožavaš dva starija brata i tvog majora Pardija i generala Romela, dahćeš i preznojavaš se da se otmeš i dočepaš se Tomija.[27] Da li su oni stvarno zadavili tvoju braću omčama od žice? Čuli smo to, te priče o zverstvima i videli fotografije koje su se objavljivale posle rata… Strese se. Ali britanski komandosi su već odavno izvedeni na sud i kažnjeni.

    Radio je prestao da svira; izgleda da su na programu bile vesti, krčanje na kratkim talasima iz Evrope. Glas se utiša i izmeša s nečim. Dugačka pauza, uopšte ništa. Samo tišina. Zatim se začu denverski najavljivač, vrlo jasno, sasvim blizu. Ona se pokrenu da okrene dugme, ali joj Džo zaustavi ruku.

    „…vest o smrti kancelara Bormana šokirala je i zapanjila Nemačku koja je još koliko juče uveravana…”

    Ona i Džo skočiše na noge.

    „…sve stanice Rajha obustavile su predviđeni program i slušaoci su čuli svečane tonove hora S. S. Divizije Das Rajh u Partajskoj himni Horst Vesel Lid. Kasnije, u Drezdenu, gde su vršilac dužnosti Sekretara Partaj i šefovi ziherhajtsdinsta, nacionalne policije unutrašnje bezbednosti koja je zamenila Gestapo posle…”

    Džo pojača ton.

    „…reorganizacije vlade na podsticaj pokojnog Rajhsfirera Himlera, Albert Šper i drugi, objavljena je dvonedeljna narodna žalost, i već su zatvorene mnoge trgovine i ustanove, kako se javlja. Do sada još ništa nije rečeno o očekivanom sazivanju Rajhstaga, zvaničnog parlamenta Trećeg Rajha; čije je odobrenje potrebno…”

    „Biće Hajdrih”, reče Džo.

    „Ja bih želela da bude onaj krupni plavi, onaj Širah”, reče ona. „Isuse, najzad je umro. Šta misliš, ima li Širah šansu?”

    „Ne”, kratko reče Džo.

    „Možda će sada da dođe do građanskog rata”, reče ona. „Ali ti tipovi su već tako stari. Gering i Gebels – svi ti stari partijci.”

    Radio je govorio: „…stigao u svoju rezidenciju u Alpima blizu Brenera…”

    Džo reče: „Biće onaj Debeli Herman.”

    „…rekao je samo da je bolno pogođen ne samo zbog gubitka vojnika i patriote i odanog vođe Partaj, već, kao što je i do sada mnogo puta govorio, i ličnog prijatelja, koga je, setimo se, podržavao u sporu oko interregnuma ubrzo posle rata kada je jedno vreme izgledalo da elementi neprijateljski raspoloženi prema usponu her Bormana ka vrhovnoj vlasti…”

    Julijana isključi radio.

    „Samo trtljaju”, reče. „Zašto upotrebljavaju takve reči? O tim strašnim ubicama se govori kao da su kao i mi ostali.”

    „Oni jesu kao i mi”, reče Džo. Ponovo sede i nastavi sa jelom. „Nema ničeg što su oni učinili što mi ne bismo učinili da smo bili na njihovom mestu. Oni su spasli svet od komunizma. Da nije bilo Nemačke, sada bismo živeli pod Crvenom vlašću. Bilo bi nam gore.”

    „Samo pričaš,” reče Julijana. „Kao i radio. Lupetaš.”

    „Ja sam živeo pod nacistima”, reče Džo. „Znam kako je to. Je li to samo priča, živeti dvanaest, trinaest godina – još duže – gotovo petnaest godina? Imam radnu knjižicu O. T; radio sam za Organizaciju Tot od 1947., u Severnoj Africi i u S. A. D. Slušaj …” Ukopa prst u nju. „Imam italijanski talenat za zemljane radove; O. T. me je visoko cenila. Nisam nabacivao asfalt i mešao beton za autoputeve; pomagao sam u projektovanju. Inženjer. Jednog dana naiđe Doktor Tot da vidi šta radi naša radna grupa. Kaže mi: ‘Imate dobre ruke.’ To je veliki trenutak, Julijana. Dostojanstvo rada; ne govore oni samo prazne reči. Pre njih, nacista, svi su sa potcenjivanjem gledali na manuelne poslove; i ja sam. Aristokratski. To je okončao Radni front. Po prvi put sam video svoje sopstvene ruke.” Govorio je toliko brzo, da mu se sve više primećivao akcenat; imala je muke da ga razume. „Svi smo stanovali tamo u šumi, u Gornjoj državi Njujork, kao braća. Pevali smo pesme.

    Marširali na rad. Duh rata, samo obnove a ne rušenja. To su bili najlepši dani, obnova posle rata – fini, čisti, dugi redovi javnih zgrada, blok za blokom, čitav novi grad, Njujork i Baltimor. Sada naravno toga rada više nema. Sada drmaju Veliki karteli kao što su Nju Džersi Krup und Sohnen.[28] Ali to nisu Nacisti; to su samo stari evropski moćnici. Gori, čuješ li? Nacisti kao što su Romel i Tot milion su puta bolji ljudi nego industrijalci kao Krup i bankari, svi oni Prusi; trebalo je da ih poguše plinom. Svu tu gospodu u vestama.”

    Ali, mislila je Julijana, ta gospoda u vestima su na vlasti doveka. A tvoji idoli Romel i doktor Tot; oni su samo nastupili posle rata da raščiste krš, izgrade autobanove, pokrenu industriju. Oni su čak dozvolili i Jevrejima da žive, srećno iznenađenje – amnestija, tako da bi Jevreji mogli da sarađuju. Do četrdeset devete, u svakom slučaju… a onda gud baj Tote i Romele, na penzijske jasle.

    Zar ne znam? mislila je Julijana. Zar nisam to sve čula od Frenka? Ne možeš ti meni ništa više da kažeš o životu pod Nacistima; moj muž je bio – jeste – Jevrejin. Znam da je doktor Tot bio najskromniji, najnežniji čovek koji je ikada postojao; znam da je on samo želeo da obezbedi posao pošten, dostojan posao – za milione tužnookih, očajnih Amerikanaca i Amerikanki koji su prebirali po ruševinama posle rata. Znam da je želeo zdravstvene programe i odmarališta i odgovarajuće stambene uslove za sve, bez obzira na rasu; on je bio graditelj, a ne mislilac… i u većini slučajeva je uspevao da stvori ono što je želeo – zaista je dobijao. Ali…

    Jedna važna misao, pritajena negde u glavi, sada odlučno izbi. „Džo. Ta knjiga Skakavac, zar nije zabranjena na Istočnoj obali?”

    On klimnu glavom.

    „Pa kako onda možeš da je čitaš?” Nešto ju je tu uznemiravalo. „Zar više ne streljaju ljude zbog čitanja…”

    „Zavisi od rasne grupe. Od dobre stare trake oko ruke.”

    Tako je bilo. Slovenima, Poljacima, Portorikancima najviše se ograničavalo šta mogu da čitaju, čine, slušaju. Za Anglosaksonce je bilo mnogo bolje; za njihovu decu postojalo je javno obrazovanje, i mogli su da idu u biblioteke i muzeje i na koncerte. Ali čak i tako… Skakavac nije bio samo klasifikovan; bio je zabranjen, i to svima.

    Džo reče: „Čitao sam ga u klozetu. Sakrivao ga u jastuk. U stvari, čitao sam ga zato što je zabranjen.”

    „Veoma si hrabar”, reče ona.

    On odvrati sa sumnjom: „Kažeš to sarkastično?”

    „Ne.”

    On se malo opusti. „Lako je vama ovde; vi živite bezbednim životom bez svrhe, ništa nemate da radite, ni za šta da se sekirate. Van toka događaja, preostali iz prošlosti; je li tako?” Očima joj se podsmevao.

    „Ubijaš se”, reče ona, „cinizmom. Tvoji idoli su ti oduzeti jedan po jedan i sada nemaš čemu da pokloniš ljubav.”

    Pruži mu viljušku; on je prihvati. Jedi, mislila je. Ili digni ruke čak od bioloških procesa.

    Jedući, Džo klimnu glavom prema knjizi i reče: „Taj Abendsen živi negde ovde, kako piše na koricama. U Čejenu. Dobija pogled na svet sa tako bezbednog mesta, šta misliš? Pročitaj šta kažu; pročitaj glasno.”

    Ona uze knjigu i pročita zadnji deo omota. „On je bivši vojnik. U drugom svetskom ratu bio je u Mornaričkom korpusu S. A. D., ranjen je u Engleskoj, iz nacističkog tenka Tigar. Narednik. Kaže se da ima praktično tvrđavu u kojoj piše, sa puškama unaokolo.” Spuštajući knjigu, onda dodade. „Ovde ne pišu, ali ja sam čula kako neko reče da je gotovo neka vrsta paranoika; da je kuća ograđena bodljikavom žicom pod naponom, i da se nalazi u planini. Da je teško doći do nje.”

    „Možda je on u pravu”, reče Džo, „što tako živi pošto je napisao tu knjigu. Nemačke velike zverke skaču do plafona kada je čitaju.”

    „On je tako živeo i ranije; knjigu je tamo napisao. Kuća mu se zove…” Baci pogled na omot knjige. „Visoki dvorac. Tako joj tepa.”

    „Onda ga neće uhvatiti”, reče Džo brzo žvaćući. „Pazi on. Pametan je.”

    Ona reče: „Verujem da je vrlo hrabar kad je napisao tu knjigu. Da je Osovina izgubila rat, mi bismo mogli da pričamo i pišemo sve što god hoćemo, kao što smo i činili; bili bismo jedna zemlja i imali bismo pravičan zakonski sistem, isti za sve nas.”

    Na njeno iznenađenje, on na to klimnu glavom sa razumevanjem.

    „Ne razumem te”, reče ona. „U šta ti veruješ? Šta želiš? Braniš te monstrume, te nakaze koje su klale Jevreje, a onda…” U očajanju, uhvati ga za uši; on iznenađeno zažmiri od bola, dok se ona dizala na noge povlačeći ga za sobom.

    Stajali su licem jedno prema drugom, šišteći, nijedno u stanju da progovori.

    „Pusti me da završim ovaj obed što si mi spremila”, reče najzad Džo.

    „Zar nećeš da kažeš? Nećeš da mi kažeš? Znaš ti sam šta je to; razumeš i samo jedeš i dalje, pretvaraš se kao da pojma nemaš šta ja to govorim.” Pusti mu uši; bile su toliko stisnute, da su sada bile jarko crvene.

    „Prazna priča”, reče Džo. „Nema veze. Kao i radio, ono i što si rekla za njega. Znaš stari crnokošuljaški naziv za ljude koji raspredaju filozofiju? Eierkopf. Šotka od jajeta. Zato što se te prazne tintare tako lako razbijaju… u uličnim tučama.”

    „Ako tako misliš o meni”, reče Julijana, „zašto ne ideš dalje? Zbog čega ostaješ ovde?”

    Ohladi se od njegove zagonetne grimase.

    Bolje da mu nisam dozvolila da pođe sa mnom, pomisli. A sada je i suviše kasno; znam da ne mogu da ga se otarasim – i suviše je jak.

    Nešto strašno se događa, mislila je. Izvire iz njega. A ja to izgleda pomažem.

    „U čemu je stvar?” On ispruži ruku, pogladi je ispod brade, pomilova po vratu, zavuče prste ispod košulje i nežno joj stište ramena. „Raspoloženje. Vaš problem – analiziraću vas besplatno.”

    „Nazvaće te Jevrejin analitičar.” Ona se slabo osmehnu. „Hoćeš da završiš u krematorijumu?”

    „Ti se plašiš muškaraca. Je li tačno?”

    „Ne znam.”

    „To se moglo videti noćas. Samo zato što sam ja…” Onda prekide rečenicu. „Zato što sam se posebno starao da primetim tvoje žudnje.”

    „Zato što si išao u krevet sa toliko mnogo žena,” reče Julijana, „to si krenuo da kažeš.”

    „Ali znam da sam u pravu. Slušaj; nikada te neću povrediti, Julijana. Tako mi pokojne majke – dajem ti reč. Biću posebno pažljiv, i ako želiš da od mog iskustva praviš pitanje – dopustiću ti to. Prestaćeš da se živciraš; sa mnom možeš da se opustiš i popraviš, i to za kratko vreme. Ti jednostavno nisi imala sreće.”

    Ona klimnu glavom i malo se razvedri. Ali je i dalje osećala hladnoću i tugu, i ipak joj nije bilo sasvim jasno zbog čega.

    Gospodin Nobusake Tagomi započinjao je dan trenutkom samoće. Sedeo je u svojoj kancelariji u zgradi Nipon Tajmsa i razmišljao.

    Još pre nego što je pošao od kuće u kancelariju, primio je Itoov izveštaj o gospodinu Bejnsu. Mladi student uopšte nije sumnjao; gospodin Bejns nije Švedanin. Gospodin Bejns je sasvim izvesno nemački državljanin.

    Ali Itoova sposobnost da barata germanskim jezicima nikada nije impresionirala ni Trgovinsku misiju niti Tokoku, japansku tajnu policiju. Budala valjda nije iščeprkala ništa o čemu bi mogla da govori, pomisli gospodin Tagomi za svoj groš. Nespretan entuzijazam, kombinovan sa romantičnim učenjima. Otkriva, uvek sumnja.

    U svakom slučaju, konferencija sa gospodinom Bejnsom i postarijom osobom sa Houm Ajlends će uskoro početi, prema zakazanom vremenu, koje god nacionalnosti bio gospodin Bejns. A gospodinu Tagomiju se čovek dopao. To je, zaključi on, osnovni talenat koji se može zamisliti kod čoveka na visokom položaju – kao što je i on sam. Da prepozna dobrog čoveka kada ga sretne. Intuicija za ljude. Skratiti sve ceremonije i spoljnu formu. Prodreti do srca.

    Srce, zatočeno u dve Jin linije crne strasti. Zadavljeno, ponekad, a ipak, čak i tada, svetlost Janga, treperenje u centru. Dopada mi se, reče gospodin Tagomi za sebe. Bio Nemac ili Šveđanin. Nadam se da mu je zarakain odagnao glavobolju. Moram se setiti da ga to zapitam kao prvo. Interfon na stolu zazvoni.

    „Ne”, reče on žustro u interfon. „Bez diskusije. Ovo je trenutak za Unutrašnju istinu. Poniranje u sebe.”

    Iz sićušnog mikrofona začu se glas gospodina Remzija: „Gospodine, baš je stigla vest iz Pres servisa. Kancelar Rajha je umro. Martin Borman.” Remzijev glas zamuče. Tišina.

    Gospodin Tagomi stade da misli, otkaži sve poslove danas. Diže se od stola i poče brzo da korača gore dole stiskajući ruke. Da vidim. Odmah poslati zvaničnu notu konzulu Rajha. To je manji posao; može i potčinjeni da ga obavi. Duboko žaljenje, itd. Ceo Japan se pridružuje nemačkom narodu u ovom tužnom času. Zatim? Prijem je od vitalnog značaja. Moram biti u mogućnosti da istog trenutka primam informacije od Tokija.

    Pritisnuvši dugme interfona, reče: „Gospodine Remzi, obezbedite vezu sa Tokijom. Recite devojkama na centrali; budite budni. Ne smemo propustiti saopštenja.”

    „Da, gospodine”, odgovori gospodin Remzi.

    „Ja ću od sada biti u svojoj kancelariji. Obustavite sve rutinske poslove. Odbijte svakog posetioca koji dolazi uobičajenim poslom.”

    „Gospodine?”

    „Moram imati slobodne ruke u slučaju da je potrebna iznenadna akcija.”

    „Da, gospodine.”

    Pola časa kasnije, u devet, dođe poruka od najvišeg funkcionera Imperijalne vlade na Zapadnoj obali, japanskog ambasadora u Pacifičkim državama Amerike, uvaženog Barona L. B. Kelemakula. Forin Ofis je sazvao vanrednu sednicu u zgradi Ambasade na Sater Stritu, i svaka Trgovinska misija treba da pošalje ličnost na visokom položaju da prisustvuje sednici. U ovom slučaju, mislilo se na gospodin Tagomija lično.

    Nije bilo vremena za presvlačenje. Gospodin Tagomi pohita ka ekspresnom liftu, siđe u prizemlje, i trenutak kasnije bio je već na putu limuzinom Misije, crnim kadilakom model 1940. koji je vozio iskusan uniformisani šofer Kinez.

    Kod zgrade ambasade vide kola drugih dostojanstvenika parkirana unaokolo, sve u svemu oko desetak. Videlo se kako se visoke glavešine, od kojih je neke poznavao dok su mu neki bili nepoznati, penju širokim stepeništem ambasade i ispunjavaju njenu unutrašnjost. Šofer gospodina Tagomija otvori i pridrža vrata, i on brzo izađe stiskajući tašnu; bila je prazna, jer nije imao da nosi nikakve hartije – ali bilo je bitno da ne izgleda samo kao običan gledalac. Koračao je uza stepenice na takav način kao da u zbivanjima igra ulogu od životnog značaja, iako mu u stvari nije bilo rečeno o čemu će se na sastanku razgovarati.

    Ličnosti su se okupljale u grupice; predvorje je žamorilo od razgovora. Gospodin Tagomi se pridruži nekolikim pojedincima koje je poznavao, klimajući glavom i poprimajući – zajedno sa njima – svečan izgled.

    Ubrzo se pojavi službenik ambasade i uputi ih u veliku salu. Stolice već postavljene, na sklapanje. Ulazili su jedan za drugim, sedali ćuteći, izuzev nakašljavanja i šuškanja. Razgovor prestade.

    Jedan gospodin sa svežnjem papira u rukama uputi se u prednji deo sale, ka malo izdignutom stolu. Prugaste pantalone: predstavnik Forin Ofisa.

    Nastade mala konfuzija. Druge ličnosti počeše tiho da razgovaraju; glave su se naginjale jedna prema drugoj. „Gospodo”, reče čovek iz Forin Ofisa glasnim, zapovedničkim glasom. Sada se sve oči upraviše ka njemu. „Kao što znate, sada je potvrđeno da je rajhskancelar umro. Imamo zvanično saopštenje iz Berlina. Ovaj sastanak, koji neće dugo trajati – moći ćete uskoro da se vratite u svoje kancelarije – sazvan je da bismo vas obavestili o našoj proceni nekoliko suparničkih frakcija u nemačkom političkom životu od kojih se sada može očekivati da istupe i započnu borbu u kojoj nijedan zahvat nije zabranjen, za mesto koje je upražnjeno smrću her Bormana.

    Ukratko, evo tih poznatih ličnosti. Najistaknutiji, Herman Gering. Saslušajte poznate pojedinosti, molim: debeljko, tako nazvan zbog svoje figure, najpre odvažan vazduhoplovni as u prvom svetskom ratu, osnovao Gestapo i imao veoma moćan položaj u pruskoj vladi. Jedan od najnemilosrdnijih prvih nacista, ali su kasniji epikurejski ekscesi doveli do zavaravajuće slike o njegovoj prijatnoj vinopijskoj naravi, što vam naša vlada traži da odbijete. Taj čovek, iako se za njega kaže da je nezdrav, eventualno čak i morbidan u pogledu apetita, više liči na samozadovoljavajuće cezare iz starog Rima, čija je moć vremenom rasla umesto da opada. Bleštava slika te ličnosti u togi sa lavovima mezimcima, sa ogromnim zamkom punim trofeja i umetničkih predmeta nesumnjivo je tačna. Za vreme rata su teretni vozovi vukli pokradene dragocenosti na njegova privatna imanja. Naša ocena: taj čovek žudi za ogromnom vlašću, i sposoban je da je dobije. Najsamozadovoljniji od svih nacista, i predstavlja izrazitu suprotnost pokojnom H. Himleru, koji je živeo u oskudici sa malom platom. Her Gering je predstavnik pljačkaškog mentaliteta, koristi vlast kao sredstvo sticanja ličnog bogatstva. Primitivan mentalitet, čak i prost, ali prilično inteligentan čovek, možda najinteligentniji od svih nacističkih šefova. Cilj njegovih akcija: slavljenje svoje ličnosti na način starih imperatora.

    Sledeći, her J. Gebels. U mladosti preležao poliomielitis. Poreklom katolik. Briljantan govornik, pisac, elastičan i fanatičan duh, duhovit, uglađen, svetski čovek. Veoma aktivan kod žena. Elegantan. Obrazovan. Veoma sposoban. Mnogo radi; gotovo bezuman nagon za upravljanjem. Kažu da se nikada ne odmara. Veoma poštovana ličnost. Može da bude šarmantan, ali kažu da se odlikuje jarošću kojoj nema premca među ostalim nacistima. Ideološka orijentacija navodi na srednjovekovni jezuitizam pooštren postromantičnim germanskim nihilizmom. Smatraju ga jedinim autentičnim intelektualcem u Partaju. U mladosti je imao ambicije da postane dramski pisac. Mali broj prijatelja. Potčinjeni ga ne vole, ali je ipak sjajan proizvod mnogih najboljih elemenata u evropskoj kulturi. U korenu njegove ambicije nije postizanje zadovoljstva samim sobom, već vlast čisto radi njenog korišćenja. Organizacioni stav u smislu klasične Pruske države.

    Her R. Hajdrih.”

    Funkcioner Forin Ofisa zastade, podiže oči i pogleda po svima unaokolo. Onda nastavi.

    „Mnogo mlađa ličnost od gore spomenutih, pomagao je prvobitnu Revoluciju 1932. godine. Karijerista u elitnim S.S. Potčinjeni H. Himlera, možda je odigrao neku ulogu u Himlerovoj još ne u potpunosti objašnjenoj smrti 1948. godine. Zvanično je eliminisao ostale takmičare u političkom aparatu kao što su A. Ajhman, V. Šelenberg, i dr. Za ovog čoveka kažu da ga se boje mnogi ljudi iz Partaja. Zadužen za kontrolu nad elementima Vermahta obustavljanju neprijateljstava u čuvenom sukobu između policije i vojske koji je doveo do reorganizacije vladinog aparata, iz čega je N. S. D. A. P. izašla kao pobednik. Sve vreme podržavao M. Bormana. Proizvod elitne obuke, ali ipak pre takozvanog S. S. Sistema zamka. Kažu da je bez afektivnog mentaliteta u klasičnom smislu. Zagonetan u pogledu nagona. Možda se može reći da ima koncepciju društva koja ljudsku borbu shvata kao niz igara: neobična kvazi-naučna izdvojenost koja se nalazi i u izvesnim tehnološkim krugovima. Nije partner u ideološkim raspravama. Rezime: može se nazvati najmodernijim po mentalitetu; post-prosvetiteljski tip, raščišćava sa takozvanim potrebnim iluzijama kao što je verau Boga, itd. Naučnici iz oblasti društvenih nauka u Tokiju ne mogu izmeriti značenje tog takozvanog realnog mentaliteta, zbog toga ovog čoveka moramo smatrati enigmom. Međutim, treba zapaziti sličnost sa propadanjem afektivnosti u patološkoj šizofreniji.”

    Gospodin Tagomiju se smuči dok je slušao.

    „Baldur von Širah. Bivši rukovodilac Hitlerove omladine. Smatraju ga idealistom. Privlačne pojave, ali smatra se da nije veoma iskusan niti sposoban. Iskreno veruje u ciljeve Partaja. Bio je zadužen za isušivanje Mediterana i reklamaciju ogromnih površina obradive zemlje. Takođe je ublažavao opaku politiku rasnog istrebljenja u slovenskim zemljama početkom pedesetih godina. Založio se direktno kod nemačkog naroda da se ostatku slovenskih naroda dozvoli egzistencija u zatvorenim regionima nalik na rezervate u oblasti Hartlenda. Zalagao se za ukidanje izvesnih formi ubijanja iz milosrda i medicinskog eksperimentisanja, ali u tome nije uspeo.

    Doktor Sais-Inkvart. Bivši austrijski nacista, sada zadužen za kolonijalna područja Rajha, odgovoran za kolonijalnu politiku. Možda najomraženiji čovek na teritoriji Rajha. Priča se da je podsticao na većinu ako ne i sve represivne mere prema pokorenim narodima. Sarađivao sa Rozenbergom na ideološkim pobedama najalarmantnijeg grandioznog tipa, kao što je pokušaj sterilizacije celokupnog ruskog stanovništva preostalog po okončanju ratovanja. O ovome nema pouzdanih činjenica, ali se smatra da je jedan od nekoliko odgovornih za odluku da se Afrički kontinent potpuno uništi plamenom, što je stvorilo uslove genocida za crnačko stanovništvo. Verovatno po temperamentu najbliži prvobitnom Fireru, A. Hitleru.”

    Predstavnik Forin Ofisa prestade sa svojim suvim, sporim recitovanjem.

    Gospodin Tagomi pomisli, ja ću da pobesnim.

    Moram da izađem odavde; dobio sam napad. Telo mi izbacuje stvari iz sebe izbljuvava ih – umirem. S mukom se podiže na noge, jurnu prolazom kroz sredinu pored drugih stolica i ljudi. Jedva je video. Da stignem d klozeta. Trčao je prolazom.

    Nekoliko glava se okrenu. Videli su ga. Poniženje. Pripala mu muka na važnom sastanku. Izgubio se. Protrča dalje, kroz otvorena vrata koja je pridržavao službenik ambasade.

    Panika odjednom prestade. Pogled mu više nije bio zamagljen; opet jevideo predmete oko sebe. Čvrst pod, zidove.

    Napad vrtoglavice. Poremećaj srednjeg uha, bez sumnje.

    Mislio je, diencefalon, staro drevno moždano stablo, počinje da gnjavi.

    Neki trenutni organski slom.

    Misli sa samopouzdanjem. Seti se reda u svetu. Čemu prići? Religiji? Pomisli: a sada gavotu izvesti umirujuće. Sjajno oboje, sjajno oboje, lepo ste je uhvatili. Tačno tako treba. Mala forma prepoznatljivog sveta, Gondolijeri G.&S.[29] Zatvori oči, zamisli trupu D’Uali Kart onako kako ih je video na turneji posle rata. Ograničeni, ograničeni svet…

    Jedan službenik ambasade, tu uz njega: „Gospodine, mogu li da vam pomognem?”

    Gospodin Tagomi se pokloni. „Sada mi je dobro.”

    Čovekovo lice spokojno, puno obzira. Bez podsmeha. Oni mu se svi smeju, verovatno? gospodin Tagomi je mislio. Dole ispod?

    Postoji zlo! Ono je stvarno, tvrdo kao cement.

    Ne mogu da verujem u to. Ne mogu to da podnesem. Zlo nije gledište.

    Lutao je predvorjem, čuo saobraćaj na Sater Stritu, predstavnika Forin Ofisa kako govori skupu. Cela naša religija je pogrešna. Šta da učinim? pitao se. Ovde do ulaznih vrata ambasade; jedan službenik ih otvori, i gospodin Tagomi siđe niz stepenice do staze. Parkirana kola. Njegova. Šoferi stoje.

    To se sastoji u nama. U svetu. Izliveno na nas, prolazi nam skroz u tela, u duhove, srca, i u sam pod.

    Zašto?

    Mi smo slepe krtice. Provlačimo se kroz zemlju, pipkamo gubicama. Ništa ne znamo. To sam primetio… Sada ne znam kamo ću. Jedino da vrištim od straha. Da pobegnem. Žalosno.

    Smejte mi se, pomisli videvši šofere kako ga posmatraju dok prilazi kolima. Zaboravio sam torbu. Ostavio je tamo, pored stolice. Sve oči su bile uprte u njega kada klimnu svom šoferu. Vrata mu se pridržavaju; on se uvuče u kola. Odvedi me u bolnicu, mislio je. Ne, vozi me nazad u kancelariju. „Nipon Tajms”, glasno reče. „Vozi polako.” Posmatrao je grad, automobile, trgovine, visoke zgrade, veoma moderne. Ljude. Sav taj svet koji ide svojim poslovima.

    Kada je stigao u kancelariju dade nalog gospodinu Remziji da zove jednu drugu Trgovinsku misiju, Misiju za obojene rude i da zamoli da mu se njihov predstavnik na sastanku u Forin Ofisu javi kada se vrati. Malo pre podneva, čovek se javi.

    „Verovatno ste primetili moju muku na sastanku,” reče gospodin Tagomi u telefon. „Bilo je bez sumnje uočljivo za sve, naročito kada sam onako odjurio.”

    „Ništa nisam video,” reče čovek iz Obojenih ruda. „Ali posle sastanka vas nisam video pa sam mislio, šta bi sa vama.”

    „Taktični ste,” tužno reče gospodin Tagomi.

    „Nisam uopšte. Siguran sam da su svi bili i suviše zaokupljeni predavanjem Forin Ofisa da bi obraćali pažnju na ma šta drugo. A što se tiče onog što se dešavalo posle vašeg odlaska – jeste li ostali do kraja spiska aspiranata u borbi za vlast? To je bilo prvo.”

    „Čuo sam do onog dela o Doktoru Sais-Inkvartu.”

    „Posle toga, govornik je naširoko razvezao o ekonomskoj situaciji tamo. Houm Ajlends smatra, da plan Nemačke da stanovništvo Evrope i Severne Azije svede na status robova – plus ubijanje svih intelektualaca, buržoaskih elemenata, patriotske omladine i koga sve ne – predstavlja ekonomsku katastrofu. Spasla su ih samo fantastična tehnološka dostignuća nemačke nauke i industrije. Čudesna oružja, tako reći.”

    „Da,” reče gospodin Tagomi. Sedeći za stolom, držeći jednom rukom telefon, nasu sebi šolju vrelog čaja. „Kao što su učinila i njihova čudesna oružja Fau-jedan i Fau-dva i mlazni lovci za vreme rata.”

    „To je hokus-pokus biznis,” reče čovek iz Obojenih ruda. „Uglavnom, primena atomske energije zadržala je stvari u jednom komadu. I to njihovo cirkuzantsko putovanje raketom na Mars i Veneru. Istakao je da i pored sveg njihovog uzbudljivog značaja, takva putovanja nisu donela nikakve ekonomske koristi.”

    „Ali su dramatična,” reče gospodin Tagomi.

    „Njegova prognoza je mračna. On smatra da većina nacista na visokim položajima odbija da se suoči sa činjenicama vis-a-vis njihovog teškog ekonomskog stanja. Time oni ubrzavaju tendenciju ka većim avanturama tour de force,[30] manjoj predvidljivosti, smanjivanju stabilnosti uopšte. Ciklus manijačkog entuzijazma, zatim straha, pa očajničkih odluka Partaj – pa, objasnio je da sve to ima za tendenciju da na vrh dovede najneodgovornije i najbrzopletije aspirante.” gospodin Tagomi klimnu glavom.

    „Zato moramo pretpostaviti da će doći do najgoreg, a ne najboljeg izbora. U ovom sukobu će trezveni i odgovorni elementi pretrpeti poraz.”

    „Za koga je rekao da je najgori?” zapita gospodin Tagomi.

    „R. Hajdrih. Doktor Sais-Inkvart. H. Gering. Prema mišljenju Imperijalne vlade.”

    „A najbolji?”

    „Eventualno B. von Širah i doktor Gebels. Ali tu je bio manje eksplicitan.”

    „Je li bilo još nešto?”

    „Rekao nam je da u ovom trenutku moramo više nego ikada verovati uImperatora i Kabinet. Da na Dvor možemo gledati sa poverenjem.”

    „Je li bio minut ćutanja?”

    „Da.”

    Gospodin Tagomi se zahvali čoveku iz Obojenih ruda i spusti slušalicu.

    Dok je sedeo i pio čaj, zazvoni interfon. Začu se glas Gospođice Efreikian: „Gospodine, želeli ste da uputite poruku nemačkom konzulu.Ćutanje. „Jeste li želeli sada da mi je izdiktirate?”

    Tako je, shvati gospodin Tagomi. Bio sam zaboravio. „Dođite u kancelariju,” reče.

    Ona uskoro uđe, osmehujući mu se sa nadom. „Je li vam bolje, gospodine?”

    „Da. Pomogla mi je injekcija.” Razmišljao je. „Podsetite me. Kako se zove nemački konzul?”

    „Znam, gospodine. Freiher Hugo Rajs.”

    „Mein Her,” započe gospodin Tagomi. „Stigla nam je potresna vest da je vaš vođ, her Martin Borman, preminuo. Oči mi se pune suzama dok pišem ove reči. Kada se setim odvažnih dela koja je izvršio her Borman obezbeđujući spas nemačkog naroda od neprijatelja i u zemlji i u instranstvu, kao i impresivnih strogih mera zavedenih prema zabušantima i izdajnicima koji bi izdali viziju kosmosa celog čovečanstva, u koji su sada plavokose i plavooke nordijske rase pohrlile posle eona u svojoj…” Zastade. Nije mogao da završi ni na koji način. Gospođica Efreikian zaustavi svoj magnetofon, očekujući.

    „Ovo su velika vremena,” reče on.

    „Da li da i to snimim, gospodine? Je li to poruka?” U nedoumici, ponovo pokrenu aparat.

    „Obraćao sam se vama.” reče gospodin Tagomi.

    Ona se osmehnu.

    „Vratite traku da vidim šta sam rekao,” reče gospodin Tagomi.

    Prenosnik trake se zavrte. Onda je čuo svoj glas, sićušan i metalnog tona, iz zvučnika. „…Izvršio her Borman obezbeđujući spas…” Slušao je cilikanje slično glasu insekta, kako se odvija bez veze i bez reda. Lepetanje i izgrebavanje iz korteksa, pomisli.

    „Imam zaključak,” reče kada prenosnik prestade da se okreće. „Rešenosti da se uzdignu i prinesu sebe na žrtvu, i time dobiju mesto u istoriji sa koga ih nijedan oblik života ne može istisnuti, ma šta se dogodilo.” Zastade. „Svi smo mi insekti”, reče gospođici Efreikian. „Batrgamo se prema nečemu strašnom ili božanstvenom. Zar se ne slažete?” Pokloni se. Gospođica Efreikian, sedeći sa svojim magnetofonom, lako mu se nakloni za uzvrat.

    „Pošaljite to,” reče joj. „Potpišite; i tako dalje. Obradite rečenice, ako želite, tako da nešto znače.” Dok je polazila iz kancelarije, on dodade: „ili tako da ne znače ništa. Koje god hoćete.”

    Ona ga radoznalo pogleda dok je otvarala vrata kancelarije.

    Pošto je otišla, on poče da radi na dnevnim rutinskim poslovima. Ali gospodin Remzi je gotovo smesta bio na interfonu. „Gospodine, traži vas gospodin Bejns.”

    Dobro, pomisli gospodin Tagomi. Sada možemo da započnemo važan razgovor. „Dajte mi ga”, reče uzimajući slušalicu.

    „Gospodine Tagomi”, dopre glas gospodina Bejnsa.

    „Dobar dan. Zbog vesti o smrti Kancelara Bormana morao sam neočekivano da izađem iz kancelarije danas pre podne. Međutim…”

    „Da li je gospodin Jatabe stupio u kontakt sa vama?”

    „Još ne”, reče gospodin Tagomi.

    „Jeste li vašem osoblju rekli da paze kada on dođe?” reče gospodin Bejns. U glasu mu se osećala uznemirenost.

    „Da,” reče gospodin Tagomi. „Uvešće ga čim dođe.” Podseti se da to treba da kaže gospodin Remziju do sada još do toga nije stigao. Znači, nećemo započeti razgovore sve dok se stari gospodin ne pojavi glavom i bradom? Oseti očajanje. „Gospodine,” poče. „Meni je stalo da počnemo. Hoćete li nam prikazati vaše injekcione kalupe? Mada smo danas pometeni.”

    „Došlo je do promene”, reče gospodin Bejns. „Čekaćemo gospodina Jatabea. Jeste li sigurni da nije stigao? Želim da mi date reč da ćete me obavestiti čim vam se javi. Molim vas potrudite se, gospodine Tagomi.” Glas gospodina Bejnsa bio je napet, istrzan.

    „Dajem vam reč.” Sada i on oseti uznemirenost. Bormanova smrt; to je izazvalo promenu. „U međuvremenu,” reče brzo, „bilo bi mi drago da se nađem sa vama, možda danas za ručkom. Pošto još nisam ugrabio priliku da ručam.” Improvizujući, nastavi, „iako ćemo čekati da kasnije razgovaramo o detaljima, možda bismo mogli da razmišljamo o uslovima u svetu uopšte, posebno…”

    „Ne”, reče gospodin Bejns.

    Ne? – pomisli gospodin Tagomi. „Gospodine”, reče, „danas se ne osećam dobro. Imao sam jedan žalostan incident; nadao sam se da ću vam ga poveriti.”

    „Žao mi je”, reče gospodin Bejns. „Telefoniraću vam kasnije.” Telefon škljocnu. Naglo je spustio slušalicu.

    Uvredio sam ga, pomisli gospodin Tagomi. Mora da je tačno shvatio da sam zakasnio da obavestim osoblje o starom gospodinu. Ali to je sitnica; pritisnu dugme interfona i reče: „Gospodine Remzi, molim vas dođite u moju kancelariju.” To mogu odmah da ispravim. Tu ima nešto više, zaključi on.Smrt tog Bormana ga je uzdrmala.

    Sitnica – a ipak govori o mom glupavom i nemarnom stavu. Gospodin Tagomi se oseti krivim. Ovaj dan nije dobar. Trebalo je da pitam proročanstvo za savet, da otkrijem koji je to Trenutak. Odlutao sam daleko od Taoa;[31] to je očigledno.

    Po kojem od šezdeset četiri heksagrama, pitao se, ja radim? Otvori fioku svog radnog stola, izvuče Ji Đing i stavi dva toma knjige na sto. Toliko mnogo treba pitati mudrace. Toliko je pitanja u meni koja jedva mogu da sročim…

    Kada gospodin Remzi uđe u kancelariju, on je već bio dobio heksagram. „Pogledajte, gospodine Remzi.” Pokaže mu knjigu. Bio je heksagram Četrdeset sedam. Ugnjetavanje – Iscrpljenje.

    „Loš znak, sve u svemu”, reče gospodin Remzi. „Šta ste pitali, gospodine? Ako nije uvredljivo da pitam.”

    „Pitao sam za Trenutak”, reče gospodin Tagomi. „Trenutak za sve nas. Nema pokretnih redova. Statički heksagram.” Onda zatvori knjigu.

    U tri sata tog popodneva, Frenk Frink, koji je sa svojim poslovnim partnerom i dalje čekao na odluku Vajndama-Metsona o novcu, odluči da se obrati proročanstvu za savet. Kako će stvari ispasti? zapita i baci novčiće. Heksagram je bio Četrdeset sedam. Dobi jednu pokretnu liniju, Devetku na petom mestu.

    Nos i stopala su mu odsečeni.

Ugnjetavanje od strane čoveka sa purpurnim podvezicama.

Radost dolazi tiho.

    Čoveku pomaže da prinosi žrtve i daje pomazanja.

    Dugo vremena – bar pola časa – proučavao je stih i materijal povezan sa njim trudeći se da dokona šta bi to moglo da znači. Uznemiravao ga jeheksagram, a posebno pokretna linija. Najzad preko volje zaključi da novca neće biti.

    „I suviše se oslanjaš na tu stvar”, reče Ed Makarti. U četiri sata, pojavi se kurir iz Korporacije V. M. i pruži Frinku i Makartiju koverat od manile. U kovertu nađoše overen ček na dve hiljade dolara.

    „Znači, nisi bio u pravu”, reče Makarti.

    Frink pomisli: onda proročanstvo mora da se odnosi na neku posledicu ovoga u budućnosti. To je ona nevolja; naknadno, kada se već dogodilo, možeš da pogledaš unazad i da tačno vidiš šta je značilo. Ali sada…

    „Možemo da počnemo sa radionicom”, reče Makarti.

    „Danas? Odmah sada?” Osećao se umoran.

    „Zašto da ne? Imamo ispunjene narudžbine; samo da ih gurnemo na poštu. Što pre to bolje. A materijal koji možemo da dobijemo ovde podići ćemo sami.” Oblačeći jaknu, Ed krete ka vratima Frinkove sobe.

    Bili su nagovorili Frinkovog gazdu da im izda suteren zgrade. Sada se koristio kao ostava. Kada izbace kutije, moći će da postave svoju radnu tezgu, sprovedu instalacije, svetlost, i počnu da montiraju motore i kaiševe. Napravili su skice, specifikacije, spiskove delova. Tako su u stvari već bili počeli.

    Ušli smo u biznis, shvati Frank Frink. Čak su se složili i oko imena.

    EDFRANK NAKIT PO PORUDŽBINI

    „Najviše što možemo danas da uradimo.” reče on, „je da kupimo drvo za tezgu, i možda električne delove. Ali ništa za nakit.”

    Onda odoše na stovarište drvene građe u južnom San Francisku. Za jedan sat dobili su drvo.

    „Šta te muči?” zapita Ed Makarti dok su ulazili u gvožđarsku radnju na veliko.

    „Novac. Pritiskuje me. Finansirati stvari na takav način.”

    „Stari V. M. razume”, reče Makarti.

    Znam, pomisli Frink. „Zato me to i muči. Stupili smo u njegov svet. Mi smo kao i on. Je li to prijatna pomisao?”

    „Ne gledaj unazad”, reče Makarti. „Gledaj unapred. Gledaj na posao.”

    Gledam ja unapred, mislio je Frink. Pomisli na heksagram. Kakve žrtve da prinesem, i kakva to pomazanja? I kome?

                                                         

nastavci: Romani u nastavcima