Philip K. Dick, Čovek u visokom dvorcu 1, 2, 3

 

      1. 

 Nedelju dana je gospodin Robert Čildan zabrinuto motrio na poštu. Ali dragocena pošiljka iz države Roki Mauntins nije stigla. Kada u petak ujutru otvori radnju i na podu pored proreza sandučeta za poštu vide samo pisma, pomisli, naljutiće mi se mušterija. 

    Pošto je iz automata na zidu nalio sebi šolju instant čaja za pet centi, uze metlu i poče da čisti; uskoro je prednji deo Američkih umetničkih rukotvorina Inc. bio spreman za radni dan, sve ucakljeno kao novo, sa registar kasom punom sitnine, vazom sa svežim nevenima, i radiom koji je muzikom davao atmosferu. Napolju su poslovni ljudi žurili ulicom Montgomeri na putu u svoje kancelarije. U daljini; prođe žičara i Čildan zastade posmatrajući je sa zadovoljstvom. Žene u svojim dugim svilenim haljinama raznih boja... i njih je posmatrao. Onda zazvoni telefon. On se okrete da digne slušalicu. 

      „Da”, reče poznat glas na njegov odziv. Čildan se preseče. „Ovde gospodin Tagomi. Je li moj poster od regrutacije iz Građanskog rata već stigao, gospodine? Molim vas setite se; obećali ste ga negde prošle nedelje.” Sitničav rezak glas, jedva učtiv, tek u granicama pristojnog. „Zar vam nisam dao kaparu, ser, gospodine Čildane, sa tim uslovom? To treba da bude poklon, razumete. Objasnio sam. Reč je o klijentu.”

      „Iscrpno traganje”, započe Čildan, „koje sam preduzeo o svom trošku, gospodine Tagomi, milostivi gospodine, u vezi sa obećanim paketom, koji kao što shvatate potiče izvan ovog regiona i zato je...”

      Ali gospodin Tagomi upade u reč, „Znači nije stigao.”

      „Ne, gospodine Tagomi, ljubazni gospodine.”

      Ledeno ćutanje.

      „Ne mogu čekati više”, reče Tagomi.

      „Ne, gospodine.” Čildan se natmureno zagleda kroz izlog u sjajan topao dan i poslovne zgrade San Franciska. „Onda nešto drugo. Šta preporučujete, gospodine Čildan?”

      Tagomi je namerno izgovorio ime sa pogrešnim naglaskom; uvreda od koje Čildanu jurnu krv u glavu. Grozno srozavanje njihovog položaja. Težnje i strepnje i muke Roberta Čildana izbiše na površinu, preplaviše ga, zavezavši mu jezik. Mucao je, dok mu se ruka lepila za slušalicu. Vazduh u radnji je mirisao na neven; muzika je i dalje svirala, ali se on osećao kao da pada u neko daleko more.

      „Pa...” uspe da promuca. „Mutilicu za puter. Mašinu za pravljenje sladoleda negde iz 1900.” Razum mu je odbijao da misli. Samo kad zaboraviš na to; samo kada praviš budalu od sebe. Imao je trideset osam godina i sećao se predratnih dana, drugih vremena. Franklina D. Ruzvelta i Svetskog sajma; pređašnjeg boljeg sveta. „Da li bih mogao da donesem razne poželjne predmete tamo gde radite?” promrmlja.

      Zakazali su za dva sata. Moraću da zatvorim radnju, pomisli spuštajući slušalicu. Nema druge. Moram da čuvam dobru volju ovakvih mušterija; posao zavisi od njih.

      Stojeći nesigurno na nogama, pojmi da je neko – jedan par – ušao u radnju. Mladić i devojka, oboje zgodni, dobro obučeni. Idealni. On se smiri i pođe ka njima profesionalno, lagano, smešeći se. Oni su se sagli da razgledaju izložene stvari i podigli su jednu divnu pepeljaru. U braku su, pogodi on. Stanuju tamo u gradu Vainding Mists, u novim ekskluzivnim stanovima na Skajlajnu, koji gledaju na Belmont.

      „Dobar dan”, reče i oseti se bolje. Oni mu se nasmešiše bez ikakve nadmoćnosti, samo ljubazno. Njegovi eksponati – koji su zaista bili najbolji u svojoj vrsti na Obali – malo su im ulili strahopoštovanje; video je to i bio im zahvalan. Oni su se razumeli u stvari.

      „Zaista odlični komadi, gospodine”, reče mladi čovek.

      Čildan se spontano pokloni.

      Njihove oči, tople ne samo iz humanosti već i zbog podeljenog uživanja u umetničkim predmetima koje je on prodavao, zbog zajedničkog ukusa i zadovoljstva, počivale su na njemu; zahvaljivali su mu što ima takve stvari koje mogu da vide, uzmu i razgledaju, da ih možda premeću po rukama a da ih čak i ne kupe. Da, mislio je, oni znaju u kakvoj su radnji; ovo nisu turističke tričarije, ne pločice od sekvoje sa natpisima MJUIR VUDS,MARIN KAUNTI, P.A.D., ili smešne značke ili prstenčići, ili razglednice sa Mostom. Naročito devojčine oči, krupne, tamne. Kako lako bih, pomisli Čildan, mogao da se zaljubim u ovakvu devojku. Kako bi mi tragičan život bio tada; kao da već ionako nije dovoljno loš. Lepo uređena crna kosa, lakom premazani nokti, probušene uši sa dugim visećim metalnim minđušama ručne izrade.

      „Vaše minđuše”, promrmlja. „Kupljene ovde, možda?”

      „Ne”, reče ona. „Kod nas.”

      Čildan klimnu glavom. Nema savremene američke umetnosti; samo prošlost može da se vidi ovde, u ovakvoj radnji.

      „Ovde ste na duže?” upita. „Kod nas u San Francisku?”

      „Ovde sam postavljen na neodređeno vreme”, reče čovek. „U Istražnoj komisiji za planiranje životnog standarda ugroženih područja.” Lice mu se ozari ponosom. Nije vojna. On nije jedan od onih grubijana regruta što žvaću gumu i imaju pohlepna seljačka lica, što bazaju Market Stritom zijajući u burdeljske predstave, pornografske filmove, strelišta, jeftine barove sa fotografijama sredovečnih plavuša kako drže bradavice među svojim zboranim prstima i pilje... prčvarnice sa džezom koje uglavnom čine ravni deo San Franciska, klimave udžerice od lima i dasaka koje su iznikle iz ruševina još pre nego što je pala poslednja bomba. Ne – ovaj čovek pripada eliti. Kulturan, obrazovan, čak i više nego gospodin Tagomi, koji je na kraju krajeva visoki funkcioner u trgovinskoj misiji višeg ranga na Pacifičkoj obali. Tagomi je bio starac. Njegovi stavovi su se formirali u danima Ratne vlade.

      „Jeste li želeli predmete američke tradicionalne narodne umetnosti kao poklon?” upita Čildan. „Ili možda da dekorišete nov stan za vaš boravak ovde?” Ako je ovo drugo... srce mu zabrza.

      „Tačno ste pogodili”, reče devojka. „Počinjemo da uređujemo. Malo smo neodlučni. Da li biste mogli da nas uputite?”

      „Mogao bih da sredim da dođem u vaš stan, da”, reče Čildan. „Da donesem nekoliko kutija koje mogu da predložim u kontekstu, kada vi imate vremena. Naravno, to nam je specijalnost.” Spusti pogled da bi sakrio nadu. Možda bi pale hiljade dolara. „Dobiću sto iz Nove Engleske, javor izrađen samo sa drvenim klinovima, bez ijednog eksera. Ogromna lepota i vrednost. I ogledalo iz vremena rata 1812. A i originalnu narodnu umetnost: zastirače odkozje dlake obojene biljnim bojama.”

      „Ja lično”, reče čovek, „više volim gradsku umetnost.”

      „Da”, usrdno reče Čildan. „Čujte, gospodine. Imam jednu zidnu sliku iz poštanskog perioda W.P.A., original, izrađen na tabli, iz četiri dela, predstavlja Horasa Grilija. Dragocen kolekcionarski komad.”

      „Oh”, reče čovek, i njegove tamne oči blesnuše.

      „I orman Viktrola iz 1920, prepravljen u bife.”

      „Oh.”

      „I, gospodine, čujte: uramljenu potpisanu sliku Džin Harlo.”

      Čovek iskolači oči.

      „Hoćemo li da uredimo stvar?” reče Čildan, dočepavši se tog pravog psihološkog momenta. Izvuče pero i notes iz unutrašnjeg džepa sakoa. „Zapisaću vaše ime i adresu, gospodine i gospođo.”

      Malo posle, dok je par izlazio iz radnje, Čildan je stajao sa rukama iza leđa, posmatrajući ulicu. Divota. Kad bi svi poslovni dani bili kao ovaj... ali to je bilo i više nego posao, uspeh njegove radnje. To je bila prilika da se sa mladim japanskim parom sretne privatno, na osnovu toga što ga prihvataju kao čoveka a ne kao jenka[1] ili, u najboljem slučaju, kao trgovca koji prodaje umetničke predmete. Da, ti novi mladi ljudi, iz generacije koja dolazi, koji nisu zapamtili dane pre rata ili čak ni sam rat – oni su bili nada sveta. Razlika u mestu za njih nije imala značaja.

      To će proći, mislio je Čildan. Jednog dana. Sama ta ideja mesta. Neće biti podređenih i vladajućih, već prosto ljudi.

      A ipak je drhtao od straha, zamišljajući sebe kako im kuca na vrata. Pogleda zabelešku. Kasure. Pošto će ga pustiti u kuću, svakako će ga ponuditi čajem. Da li će učiniti pravu stvar? Znate pravi postupak i reč u svakom trenutku? Ili će se obrukati, kao životinja, nekim očajnim faux pas? [2]

      Devojka se zvala Beti. Sa takvim razumevanjem u licu, mislio je. Nežne, saosećajne oči. Svakako, čak i za kratko vreme u radnji osetila je njegova nadanja i poraze.

      Njegove nade – odjednom oseti vrtoglavicu. Kakve aspiracije je imao, na granici bezumnog ako ne i samoubilačkog? Ali znalo se, odnosi između Japanaca i jenkova, iako je to obično bilo između Japanca i janke. Ovo... zgrči se od straha pri pomisli. A bila je i udata. Odagna iz glave prizor svojih nevoljnih misli i poče žurno da otvara jutarnju poštu.

      Otkri da mu ruke još drhte. I onda se seti svog sastanka sa gospodinom Tagomijem u dva sata; na to ruke prestadoše da mu drhte, i nervoza se pretvori u rešenost. Moram da se pojavim sa nečim prihvatljivim, reče sam sebi. Gde? Kako? Šta? Telefonski poziv. Izvori. Poslovna sposobnost. Iskopaj odnekud potpuno restauriran Ford iz 1929, uključujući krov od platna (crn). Pun pogodak da se zauvek zadrži zaštitnik. Zapakovan originalan nov novcat tromotorni poštanski avion otkriven u ambaru u Alabami, itd. Mumificiranu glavu gospodina B. Bila, sve sa lepršavom belom kosom; senzacionalan predmet američke izrade. Napravio bih reputaciju u krugovima vrhunskih poznavalaca na celom Pacifiku, računajući i Houm Ajlends.[3] Radi inspiracije, zapali cigaretu od marihuane, odlične marke Lend-O-Smajls.[4]

     

      U svojoj sobi na Hejs Stritu, Frenk Frink je ležao u krevetu misleći kako da ustane. Sunce je kroz roletnu obasjavalo gomilu odeće koja je pala na pod. I njegove naočare. Da ih ne nagazi? Da pokušam da dođem do kupatila drugim putem, pomisli. Da puzim ili se prevaljam. Glava ga je bolela, ali nije bio tužan. Nikad se ne osvrći za sobom, odlučio je. Vreme? Koliko li je sati? Sat je na komodi. Jedanaest i trideset! Gospode bože. Ali nastavi da leži.

      Otpušten sam, pomisli.

      Juče je pogrešio u fabrici. Skresao nešto što nije trebalo gospodinu Vajndam-Metsonu, koji je imao ulubljeno lice sa Sokratovim nosom, dijamantski prsten, patent – zatvarač sa zlatnom mušicom. Drugim rečima, vlast. Presto. Frinkove misli su ošamućeno lutale.

      Jeste, mislio je, a sada će da me stave na crnu listu; moja kvalifikacija je beskorisna – nemam zanat. Petnaest godina iskustva. Ode u vetar.

      I sada će morati da se pojavi pred Komisijom za opravdavanje radnika, da bi mu revidirali radnu kategoriju. Pošto nikada nije bio u stanju da dokona odnos Vajndam-Matsona prema pinocima – marionetskoj beloj vladi u Sakramentu – nije mogao da odmeri moć svog bivšeg poslodavca da utiče na prave vlasti – Japance. KOR su držali pinoci. Naći će se pred četiri ili pet sredovečnih debeljuškastih belih lica, reda Vajndam-Matsona. Ako ne uspe da tu dobije opravdanje, uputiće se u jednu od Uvozno-izvoznih misija kojima se upravljalo iz Tokija, a koje su imale filijale po celoj Kaliforniji, Oregonu, Vašingtonu, i delovima Nevade uključenim u Pacifičke američke države. Ali ako ne uspe da se odbrani tamo...

      Dok je ležao u krevetu i gledao starinsku svetiljku na tavanici, kroz glavu su mu prolazili planovi. Mogao bi, na primer, da se prebaci u države Roki Mauntins. Ali one su bile povezane sa P.A.D., i možda bi ga izručile. A Jug? Trže se. Uh. To ne. Kao belac bi imao puno mesta, u stvari više nego što je imao ovde u P.A.D. Ali... nije želeo takvo mesto.

      I, što je još gore, Jug je imao sijaset isprepletanih veza, ekonomskih, ideoloških, i još bog zna kakvih drugih, sa Rajhom. A Frenk Frink je bio Jevrejin.

      Njegovo pravo ime bilo je Frenk Frink. Rođen je na Istočnoj obali, u Njujorku, i 1941. je bio mobilisan u Armiju Sjedinjenih Američkih Država, odmah posle pada Rusije. Pošto su Japanci zauzeli Havaje, bio je poslan na Zapadnu obalu. Kada se rat završio, on se našao na japanskoj strani od linije poravnanja. I tu je bio danas, posle petnaest godina.

      Godine 1947. na dan Kapitulacije, bio je manje više izbezumljen. Kako je mrzeo Japance, zakleo se na osvetu; zakopao je svoje vojničko oružje deset stopa pod zemljom, u jednom suterenu, dobro zamotano i podmazano, za dan kada se on i njegovi drugari dignu. Međutim, vreme je bilo veliki vidar, činjenica koju on nije bio uzeo u obzir. Kada je danas pomišljao na tu ideju, kupanje u krvi, čistku pinoka i njihovih gospodara, osećao se kao da ponovo razgleda jedan od onih zaprljanih godišnjaka iz njegovih srednjoškolskih dana, i nailazi na prikaz svojih dečačkih težnji. Frenk ‘zlatna ribica’ Fink će biti paleontolog i zavetuje se da će se oženiti Normom Praut. Norma Praut je bila razredna schönes Mädchen[5] i on se zaista zavetovao da će se njome oženiti. To je bilo tako neverovatno davno, kao slušanje Freda Alena ili gledanje nekog filma V.C. Filds. Od 1947. godine verovatno se sreo ili razgovarao sa šest stotina hiljada Japanaca, i želja da izvrši nasilje nad nekim od njih ili nad svima jednostavno se nije ostvarila, posle prvih nekoliko meseci. Prosto više nije imala značaja.

      Ali čekaj. Bio je jedan, neki gospodin Omuro, koji je zakupio jedan veliki kraj sa nekretninama za izdavanje u samom gradu San Franciska, i koji je jedno vreme bio Frenkov stanodavac. Taj je bio kvaran, pomisli on. Ajkula koja nikada ništa nije opravljala, koja je pregrađivala sobe na sve manje i manje delove, podizala kirije... Omuro je pelješio siromahe, naročito one bivše vojnike bez posla i gotovo bez prebijene pare za vreme depresije početkom pedesetih godina. Međutim, jedna od japanskih trgovinskih misija odsekla je Omuru glavu zbog njegovog profiterstva. Danas se nije moglo čuti o takvom kršenju grubog, krutog, ali pravednog japanskog građanskog zakona. To je bilo priznanje nepotkupljivosti japanskih okupacionih funkcionera, naročito onih koji su došli posle pada Ratne vlade.

      Kada se setio strogog, stoičkog poštenja Trgovinskih misija, Frinku se vrati pouzdanje. Čak će i Vajnama-Matsona da oduvaju kao muvu zunzaru. Bio ne bio vlasnik Korporacije V.M. U najmanju ruku, nadao se. Mislim da zaista imam vere u taj Pacifički savez za zajednički prosperitet, reče sam sebi. Čudno. Kada se setim onih prvih dana... tada je to izgledalo tako očigledna prevara. Prazna propaganda. Ali sada...

      Diže se iz kreveta i nesigurno se uputi u kupatilo. Dok se umivao i brijao, slušao je podnevne vesti na radiju. „Nemojmo se podsmevati ovom naporu”, govorio je radio kada on trenutno zavrnu toplu vodu.

      „Ne, nećemo”, pomisli gorko Frink. Znao je koji to tačno napor radio ima na umu. Ipak, bilo je na kraju krajeva nečeg humorističkog u tome, u slici neosetljivih, tupih, mrzovoljnih Nemaca kako se šetaju po Marsu, po crvenom pesku gde nijedan čovek do tada nije nogom stupio. Nanoseći penu na obraze, Frink poče da pevuši satirične reči. Gott, Herr Kreisleiter. Ist dies vielleicht der Ort wo man das Konzentrationslager bilden kann? Das Wetter ist so schön. Heiss, aber doch schön...[6]

      Radio reče: „Civilizacija zajedničkog prosperiteta mora zastati i razmotriti da li u našoj težnji za obezbeđenjem uravnotežene pravičnosti uzajamnih dužnosti i odgovornosti povezanih sa nagrađivanjem...” Tipičan žargon vladajuće hijerarhije, primeti Frink. „...nismo propustili da zapazimo buduću arenu u kojoj će se odigravati poslovi čoveka, bili oni nordijski, japanski, negroidni...” I to se tako nastavljalo bez kraja.

      Dok se oblačio, sa zadovoljstvom je prežvakavao svoju satiričnu primedbu. Vreme je schön, tako schön. Ali nema ništa za disanje...

      Međutim to je bila činjenica; Pacifik nije ništa učinio za kolonizaciju planeta. Umesto toga upetljao se – zapravo zaglibio se – u Južnoj Americi. Dok su se Nemci bavili teranjem ogromnih robotskih sistema po vasioni, Japovi su i dalje spaljivali džungle u unutrašnjosti Brazila i podizali osmospratne stambene zgrade od ilovače za bivše lovce na ljudske glave. Dok Japovi lansiraju svoj prvi vasionski brod, Nemci će već smotati ceo sunčani sistem. U stara vremena istorijskih knjiga Nemci su propustili priliku, dok je ostatak Evrope zaokružavao svoje kolonijalne imperije. Ali, razmišljao je Frink, neće oni ovog puta biti poslednji; naučili su se.

      A onda je razmišljao o Africi, i nacističkom eksperimentu tamo. I krv mu stade u venama, oklevajući, pa najzad krenu dalje.

      Ta ogromna prazna ruševina.

      Radio reče: „...moramo razmotriti sa ponosom, koliko god stavljali naglasak na fundamentalne fizičke potrebe naroda svuda u svetu, njihove podduhovne aspiracije koje moraju biti...”

      Frink isključi radio. Onda ga, ohladivši se, ponovo upali.

      Isuse blagi, pomisli. Afrika. Za duhove umrlih plemena. Zbrisani da bi se stvorila zemlja – čega? Ko zna? Možda čak ni glavni arhitekti u Berlinu nisu znali. Gomila automata koja je gradila i dirinčila. Gradila? Mlela i smanjivala. Ljudožderi na paleontološkoj izložbi, kako prave pehar od neprijateljeve lobanje, dok cela porodica prvo marljivo vadi sadržaj – sirov mozak – da ga pojede. Onda korisne alatke od kostiju ljudskih nogu. Štedljivo, da pomisliš ne samo da jedeš ljude koji ti se ne sviđaju, već da ih čak jedeš iz njihove sopstvene lobanje. Prvi tehničari! Preistorijski čovek u sterilnom belom laboratorijskom mantilu u nekoj laboratoriji Berlinskog univerziteta, kako eksperimentiše da bi utvrdio za šta se sve mogu upotrebiti lobanje, koža, uši, salo drugih ljudi. Ja, Herr Doktor. Jedna nova upotreba nožnog palca; pogledajte, od zglavka se može napraviti brz mehanizam upaljača za cigarete. Sad, samo ako Herr Krup može da ga proizvodi u velikim količinama...

      Užasnu se od pomisli: drevni džinovski pred-čovek ljudožder koji je sada u cvetu, i opet vlada svetom. Proveli smo milion godina bežeći od njega, mislio je Frink, a on se sada vratio. I to ne samo kao protivnik... već kao gospodar.

      „...Možemo da žalimo”, govorio je radio, glas malih žutotrba iz Tokija. Bože, pomisli Frink; i mi smo ih nazivali majmunima, te civilizovane krivonoge račiće koji ne bi postavljali gasne peći isto kao što ne bi rastapali svoje žene u pečatnom vosku. „...i često smo u prošlosti žalili strašno razbacivanje ljudi u fanatičnom stremljenju koje široke mase ljudi stavlja potpuno van zakonske zajednice.” Oni, Japovi su tako čvrsti u zakonu. „...Da citiramo jednog svima poznatog sveca sa Zapada: kakve koristi ima čovek ako zadobije ceo svet, ali u tom poduhvatu izgubi svoju dušu?” Radio zaćuta, zastade. Frink, vezujući kravatu, takođe zastade. To je bio jutarnji obred pranja.

      Moraću da sklopim pakt sa njima ovde, shvati on. Bez obzira na to da li sam na crnoj listi ili ne, za mene bi bila smrt da odem iz zemlje pod upravom Japanaca i pojavim se na Jugu ili u Evropi – bilo gde u Rajhu.

      Moraću da se sporazumem sa starim Vajndam-Matsonom.

      Pošto je seo na krevet, sa šoljom mlakog čaja pored sebe, Frink uze svoj primerak Ji Đinga. Iz kožne futrole izvuče četrdeset devet strukova hajdučke trave. Razmišljao je sve dok nije ovladao mislima kako treba i dok nije smislio pitanja.

      Glasno reče: „Kako da priđem Vajndam-Matsonu da bih došao do pristojnog sporazuma sa njim?” Napiše pitanje na tablicu, i onda poče da premeče strukove hajdučice iz ruke o ruku, sve dok ne dobi prvi red, početak. Jednu osmicu. Polovina od šezdeset četiri heksagrama već eliminisana. Podeli strukove i dobije drugi red. Ubrzo je, kako je bio vešt, imao svih šest redova; heksagram je ležao pred njim, i nije mu bilo potrebno da ga identifikuje pomoću tabele. Prepoznao ga je kao Heksagram petnaest. Č’ien. Skromnost. Oh. Niski će se uzdići, visoki spustiti, moćne porodice će se uniziti; nije morao da gleda tekst – znao ga je na pamet. Dobar znak. Proročanstvo mu je davalo povoljan savet.

      A ipak je bio malo razočaran. Bio je nečeg uzaludnog u Heksagramu petnaest. I suviše prepodobno. Naravno, treba da bude skroman. Možda je u tome ipak bila ideja. Na kraju krajeva, on nije imao nikakve moći nad starim V.M. Nije ga mogao primorati da ga primi natrag. Sve što je mogao da učini bilo je da prihvati stanovište Heksagrama petnaest; to je takav trenutak, kada čovek mora da moljaka, da se nada, da očekuje sa verom. Nebo će ga u svoje vreme uzdići do njegovog starog posla, ili možda čak i do nečeg boljeg.

      Nije imao nikakve redove da čita, nikakve devetke ili šestice; stvar je mirovala. Znači, bio je gotov. Nije prešlo u drugi heksagram.

      Onda novo pitanje. Namestivši se, glasno reče: „Da li ću ikada opet videti Julijanu?”

      To mu je bila žena. Ili bolje bivša žena. Julijana se od njega razvela pre godinu dana, i mesecima je nije video; u stvari, čak nije znao ni gde stanuje. Očigledno je otišla iz San Franciska, Ili čak i iz P. A. D. Ili se njihovim zajedničkim prijateljima nije javila, ili mu o tome nisu govorili.

      Hitro je premetao strukove hajdučice, pogleda prikovanog za podeoke. Koliko je puta pitao o Julijani, ovo ili ono? Evo pojavi se heksagram, izazvan pasivnim slučajnim delovanjem biljnih stabiljika. Nasumce, pa ipak ukorenjeno u trenutku u kojem živi, u kojem je ceo njegov život povezan sa svim drugim životima i česticama u vasioni. Potrebni heksagram slikao je svojim razlomljenim i nerazlomljenim redovima situaciju. On, Julijana,fabrika u Gof Stritu, Trgovinske misije koje upravljaju, istraživanje planeta, hemijske gomile od milijardi u Africi koje sad čak više nisu ni leševi, aspiracije hiljada Ljudi oko njega u drvenim zečarnicima San Franciska, ludačke kreature u Berlinu sa svojim hladnim licima i manijačkim planovima – sve se to povezalo u ovom trenutku bacanja stabljičica hajdučice da bi se odabrala tačno ona odgovarajuća mudrost u knjizi započetoj u tridesetom stoleću pre n. e. Knjizi koju su kineski mudraci stvarali hiljadama godina, pročišćenoj, usavršenoj, toj uzvišenoj kosmologiji – i nauci – kodifikovanoj još pre nego što je Evropa naučila deljenje velikih brojeva.

      Heksagram. Srce mu stade. Četrdeset četiri. Kou. Dolaženje u susret. Njegovo otrežnjujuće rasuđivanje. Devica je moćna. Ne treba se ženiti takvom devicom. Opet je to dobio u vezi sa Julijanom.

      Oj vej, pomisli smirujući se. Znači nije bila za mene; to znam. Nisam to pitao. Zašto proročanstvo mora da me podseća? Moja zla sreća što sam se sreo s njom i bio – i jesam – zaljubljen u nju.

      Julijana – najlepša žena kojom se ikada oženio. Obrve i kosa crni kao gar: tragovi španske krvi raspoređeni kao čista boja, čak i na usne. Gibak, nečujan hod; nosila je sportske bele cipele zaostale iz srednje škole. U stvari, sva njena odeća bila je pohabana i navodila je na pomisao da je stara i isprana. On i ona su toliko dugo bili tako siromašni da je ona uprkos svom izgledu morala da nosi pamučnu majicu, platnenu jaknu sa patent zatvaračem, braon suknju od tvida, i soknice, i mrzela ga je, i to zato što je zbog toga, kako je govorila, izgledala kao žena koja igra tenis ili (još gore) sakuplja pečurke po šumi.

      Ali iznad svega i izvan svega, on je najpre bio privučen njenim nekonvencionalnim izrazom; bez ikakvog razloga, Julijana je strance pozdravljala zlokobnim, ubistvenim monalizinskim osmehom koji ih je razapinjao između dve reakcije – da li da kažu dobar dan ili ne. A bila je toliko privlačna da su oni češće govorili to dobar dan, na šta bi Julijana samo promakla pored njih. U početku je mislio da je stvar jednostavno u slabom vidu, ali je najzad zaključio da to otkriva tamno obojenu, inače skrivenu glupoću u njenoj srži. I tako mu je konačno dosadilo to njeno treptanje iskosa na nepoznate, i način na koji je dolazila i odlazila, poput biljke, ćuteći, kao da izvršava neki tajanstven zadatak. Ali čak i tada, pred kraj, kada su se već toliko svađali, on je ipak nije video drugačije nego kao sam božji izum, ubačen u njegov život iz razloga koje on nikada neće saznati. I zbog toga –što je bila nekakva verska intuicija ili vera u vezi sa njom – on nikada nije mogao da preboli što ju je izgubio.

      Izgledala je tako blizu baš sada... kao da ju je još imao. Taj duh, koji se i dalje kretao njegovim životom, tapkajući po njegovoj sobi u potrazi za – za čime god je već Julijana tragala. I bila je u njegovom duhu kad god bi se prihvatio proročanskih knjiga.

      Sedeći na postelji, okružen usamljeničkim neredom, spremajući se da izađe i otpočne svoj dan, Frenk Frink se pitao ko je još u golemom komplikovanom gradu San Franciska u tom istom trenutku pitao proročanstvo za savet. I da li su svi oni dobijali isto tako mračan savet kao i on? Je li smisao Trenutka za njih bio isto tako nepovoljan kao i za njega?

2. 

      Gospodin Nobusuke Tagomi je sedeo konsultujući božansku Petu knjigu Konfučijevske mudrosti, Taoističko proročanstvo stolećima nazivano Ji Đing ili Knjiga promena. Tog dana u podne počeo je da se brine zbog svog sastanka sa gospodinom Čildanom, koji će se odigrati kroz dva časa.

      Njegove kancelarije na dvadesetom spratu zgrade Nipon Tajmsa na Tejlor Stritu gledale su na Zaliv. Kroz stakleni zid mogao je da posmatra brodove kako ulaze ispod mosta Golden Gejt. Ovog trenutka se video teretni brod iza Alkatraza, ali gospodinu Tagomiju je to bilo svejedno. Prišavši zidu on povuče uzicu i spusti zastore preko tog prizora. Velika centralna kancelarija se zatamni; nije morao da čkilji zbog bleštave svetlosti. Sada je mogao jasnije da misli.

      Nije bilo u njegovoj moći, zaključi, da zadovolji klijenta. Bez obzira na to šta gospodin Čildan doneo: klijent neće biti impresioniran. Pogledajmo tome u oči, rekao je sebi. Ali možemo bar da sprečimo da bude nezadovoljan.

      Možemo da ga ne uvredimo bajatim poklonom.

      Klijent će uskoro stići na aerodrom San Franciska novom modernom nemačkom raketom, Meseršmit 9-E.G. Tagomi se nikada nije vozio takvim brodom; kada se sretne sa gospodinom Bejnsom moraće da se pobrine da izgleda blazirano onoliko koliko raketa ispadne velika. A sada da vežbamo. Stade pred ogledalo na zidu kancelarije i napravi staloženo lice koje se pomalo dosađuje, tražeći u svojim hladnim crtama nešto što bi ga izdalo. Da, prave veliku buku, gospodine Bejns, milostivi gospodine. Čovek ne može da čita. Ali zato let od Štokholma do San Franciska traje samo četrdeset pet minuta. Zatim možda koju reč o nemačkim tehničkim neuspesima? Pretpostavljam da ste čuli na radiju. Taj udes iznad Madagaskara. Moram da kažem, stari avioni na klipove ipak vrede.

      Bitno je izbegavati politiku. Jer nije znao gledišta gospodina Bejnsa o glavnim aktuelnim pitanjima. A ona bi se ipak mogla pojaviti. Pošto je Šveđanin, gospodin Bejns će biti neutralan. Ipak, izabrao je Lufthanzu, a ne S.A.S. Oprezan manevar... Gospodine Bejns, milostivi gospodine, kažu da je Herr Borman jako bolestan. Da će Partaj ove jeseni izabrati novog Rajhskancelara. Jesu li to samo glasine? Toliko je mnogo tajnovitosti, avaj, između Pacifika i Rajha.

      U fascikli na njegovom stolu, isečak iz Njujork Tajmsa sa nedavnim govorom gospodina Bejnsa. Sada ga je gospodin Tagomi kritički proučavao, saginjući se zbog neznatne greške u kontaktnim sočivima. Govor se morao odnositi na potrebu ponovnog traganja – devedeset i osmi put? – za izvorima vode na mesecu. „Možda ćemo ipak rešiti ovu razdiruću dilemu”, citirali su gospodina Bejnsa. „Naš najbliži sused, i do sada najnezahvalniji, osim za vojne svrhe.” Sic! pomisli gospodin Tagomi, upotrebivši otmenu latinsku reč. Ključ za gospodina Bejnsa. Gleda popreko na samo vojne stvari. Gospodin Tagomi se potrudi da to zapamti.

      Dodirnuvši dugme interfona, gospodin Tagomi reče: „Gospođice Efreikijan, želeo bih da donesete svoj magnetofon, molim vas.”

      Spoljna vrata kancelarije skliznuše u stranu, i pojavi se gospodica Efreikijan, danas prijatno nakićena plavim cvetovima u kosi.

      „Malo jorgovana”, primeti gospodin Tagomi. Nekada je profesionalno gajio cveće kod kuće, u Hokaidu.

      Gospođica Efreikijan, visoka, smeđokosa Jermenka, se pokloni.

      „Jeste li spremni sa magnetofonom?” upita gospodin Tagomi.

      „Da, gospodine Tagomi.” Gospođica Efreikijan sede, sa spremnim portabl magnetofonom na baterije.

      Gospodin Tagomi poče. „Pitao sam proročanstvo, da li će sastanak između mene i gospodina Čildana doneti koristi i na moj užas dobio zlokobni heksagram Nadmoćnost velikog. Sleme se ugiba. I suviše mnogo težine u sredini; sve je neuravnoteženo. Jasno odstupa od Taoa.” Magnetofon je zujao.

      Zastavši, gospodin Tagomi je razmišljao.

      Gospođica Efreikijan ga je gledala sa očekivanjem. Zujanje prestade.

      „Neka gospodin Remzi dođe za trenutak, molim vas”, reče gospodin Tagomi.

      „Da, gospodine Tagomi.” Podiže se i spusti magnetofon; lupkajući potpeticama izađe iz kancelarije.

      Sa velikom fasciklom tovarnih listova pod miškom, pojavi se gospodin Remzi. Prilazio je, mlad, sa osmehom, nosio je kitnjastu tanku kravatu,model U. S. Midvest Pleinz kariranu košulju i tesne farmerke bez pojasa toliko cenjene među onima koji prate modu. „‘Bar dan, gospodine Tagomi”, reče, „baš lep dan danas, gospodine.”

      Gospodin Tagomi se pokloni. Na to se gospodin Remzi naglo ukruti i isto tako pokloni.

      „Konsultovao sam proročanstvo”, reče gospodin Tagomi, dok je gospođica Efreikijan ponovo sedela sa svojim magnetofonom. „Vi shvatate da se gospodin Bejns, koji kao što znate uskoro lično dolazi, drži nordijske ideologije u pogledu takozvane Orijentalne kulture. Mogao bih da pokušam da ga omekšam tako što bih ga zasenio autentičnim delima umetnosti kineskih svitaka ili keramike iz našeg perioda Tokugava... ali naš posao nije da preobraćamo.”

      „Shvatam”, reče gospodin Remzi; njegovo kavkasko lice se zgrči od napete usredsređenosti.

      „Zato ćemo se pobrinuti za njegove predrasude i umesto toga mu podmetnuti neki bezvredan predmet američke izrade.”

      „Da.”

      „Vi ste, gospodine, američkog porekla. Iako ste se potrudili da potamnite svoju kožu.” Ispitivao je gospodina Remzija. „Ten postignut kvarc-lampom”, promrmlja gospodin Remzi. „Samo radi vitamina D.” Ali ga izraz poniženosti odade. „Uveravam vas da sam zadržao autentične korene sa...” Gospodin Remzi se spoticao o reči. „Nisam prekinuo sve veze sa etničkim običajima rodnog kraja.”

      Gospodin Tagomi reče gospođici Efreikijan: „Nastavite, molim.” Magnetofon opet zazuja. „Konsultujući proročanstvo i dobivši Heksagram Ta Kuo, Dvadeset osam, dalje sam dobio nepovoljan red Devet na petom mestu. On glasi:

      Svela topola procvetava.

      Starija žena uzima muža.

      Nema pokude. Nema pohvale.

      To jasno pokazuje da gospodin Čildan neće imati ništa vredno da nam ponudi u dva sata.” Gospodin Tagomi zastade. „Budimo otvoreni. Ja ne mogu da se pouzdam u svoj sopstveni sud o predmetima Američke umetnosti. Zbog toga ste...” otezao je, birajući reči. „Zbog toga ste potrebni vi, gospodine Remzi, koji ste, da li da kažem tako, ovde rođeni. Očigledno moramo učiniti što najbolje možemo.”

      Gospodin Remzi nije imao odgovor. Ali uprkos naporima da to sakrije crte su mu odavale uvređenost, ljutnju, osujećenu i nemu reakciju.

      „Sad”, reče gospodin Tagomi, „ja sam dalje konsultovao proročanstvo. Zbog političkih ciljeva ne mogu da otkrijem vama,gospodine Remzi, pitanje.” Drugim rečima, njegov ton je značio, ti i tvoja pinočka vrsta nemate pravo da učestvujete u značajnim stvarima kojima se mi bavimo. „Dovoljno je da kažem, međutim, da sam dobio jako provokativan odgovor. Naterao me je na duže razmišljanje.” ,

      I gospodin Remzi i gospođica Efreikijan su ga posmatrali sa napetom pažnjom.

      „Reč je o gospodinu Bejnsu”, reče gospodin Tagomi. Oni klimnuše.

      „Moje pitanje u vezi sa gospodinom Bejnsom proizvelo je okultnim delovanjem Taoa Heksagram Šeng, Četrdeset šest. Dobar sud. I redove Šest na početku i Devet na drugom mestu.” Njegovo pitanje je bilo, da li ću moći da se uspešno ponesem sa gospodin Bejnsom? I Devetka na drugom mestu ga je uveravala da će moći. Glasila je:

      Ako je čovek iskren,

      Koristiće mu čak i da donese malu ponudu

      Nema pokude.

      Očigledno će gospodin Bejns biti zadovoljan kakav god poklon mu viša Trgovinska misija doturi preko ljubaznog gospodin Tagomija. Ali je gospodin Tagomi, postavljajući pitanje, imao negde pozadi u glavi jedno drugo pitanje, pitanje kojeg jedva da je i bio svestan. Kao što se tako često događalo, proročanstvo je primetilo to dublje pitanje, i odgovarajući na ono postavljeno, uzelo je na sebe da odgovori i na podsvesno.

      „Kao što znamo”, reče gospodin Tagomi, „gospodin Bejns nam donosi detaljan prikaz novih injekcionih kalupa koji se proizvode u Švedskoj. Ako bismo uspešno potpisali sporazum sa njegovom firmom, mogli bismo bez sumnje da mnoge sadašnje metale, sasvim retke, zamenimo plastičnim materijama.”

      Već godinama, Pacifik je nastojao da od Rajha dobije osnovnu sirovinsku pomoć u oblasti sintetičkih materijala. Međutim, veliki nemački hemijski karteli, posebno I. gospodin Farben, su zaštitili svoje patente; stvorili su, zapravo, svetski monopol u oblasti plastičnih materija, naročito u razvoju poliestera. Time je trgovina Rajha stalno bila za pedalj ispred pacifičke trgovine, dok je u pogledu tehnologije Rajh isprednjačio bar za deset godina. Interplanetarne rakete koje su polazile sa Festung Europe bile su uglavnom od plastičnog materijala otpornog na toplotu, veoma lakog, i toliko tvrdog, da su odolevale čak i udarcima krupnih meteora. Pacifik nije imao ništa od toga; koristila su se i dalje prirodna vlakna kao što je drvo, i naravno, svuda prisutne slitine od olova i bakra. Gospodin Tagomi se sav skupi misleći na to; na sajmovima je video neke moderne nemačke proizvode, uključujući automobil izrađen u potpunosti od sintetičkih materijala, D. S. S. – Der Schnelle Spuk[7] – koji se, u valuti P.A.D., prodavao za oko šest stotina dolara.

      Ali njegovo pitanje koje je stajalo u osnovi stvari, ono koje nikada nije mogao otkriti pinocima koji su se muvali po kancelarijama Trgovinske misije bilo je u vezi sa jednim aspektom gospodina Bejnsa spomenutim u prvobitnom šifrovanom telegramu iz Tokija. Pre svega, šifrovani materijal nije dolazio često, i obično se odnosio na pitanja bezbednosti, a ne na trgovinske poslove. A šifra je bila tipa metafore i koristila se poetska aluzija, koja je bila usvojena da bi se zbunili monitori Rajha – koji su mogli da odgonetnu svaku doslovnu šifru, koliko god ona bila komplikovana. Znači jasno je da su vlasti u Tokiju imale na umu Rajh, a ne kvazi-nelojalne klike u Houm Ajlends. Ključna fraza „Obrano mleko je njegova ishrana”, odnosila se na Kecelju, na jezivu pesmu koja je izlagala doktrinu „...Stvari su retko kad ono što izgleda da jesu. Obrano mleko maskira se kao pavlaka.” I Ji Đing, kada ga je gospodin Tagomi pitao za savet potkrepi njegov sud. Komentar je glasio:

      Ovde se pretpostavlja snažan čovek. Istina je da se ne uklapa u svoju okolinu, utoliko ukoliko je i suviše nagao i obraća i suviše malo pažnje na formu. Ali pošto je čvrstog karaktera, on se susreće sa odgovorom...

      Sud se, jednostavno, sastojao u tome da gospodin Bejns nije ono što izgleda; da stvarna svrha njegovog dolaska u San Francisko nije bila da potpiše ugovor za injekcione kalupe. Da je gospodin Bejns, u stvari, špijun.

      Ali za živog boga gospodin Tagomi nije mogao da dokuči kakav to špijun, za koga ili za šta.

      U jedan i četrdeset tog popodneva, Robert Čildan sa ogromnim unutrašnjim otporom zaključa prednja vrata Američkih umetničkih rukotvorina Inc.. Odvuče svoje teške kofere do ivičnjaka, mahnuvši rukom pozva pedikeb, i reče činku da ga odveze do zgrade Nipon Tajmsa.

      Čink,[8] upala lica, zguren i znojav, zinu u znak potvrde da je shvatio o kojem je mestu reč, i uze da utovaruje torbe gospodina Čildana. Zatim, pošto je samom gospodinu Čildanu pomogao da se smesti u sedište obloženo ćilimom, čink uključi pedimetar, pope se na svoje mesto i potera vozilo na pedala, Montgomeri stritom, između automobila i autobusa.

      Čitav dan proveo je u traženju predmeta za gospodina Tagomija, i Čildana gotovo preplaviše gorčina i briga dok je posmatrao zgrade kako prolaze kraj njega. I najzad ipak trijumf. Neka izdvojena sposobnost, izvan njega: našao je pravu stvar, i gospodin Tagomi će se umiriti, a njegov klijent će biti prezadovoljan, ko god da je. Ja uvek dajem zadovoljenje, mislio je Čildan. Mojim mušterijama.

      Bio je u stanju da dobavi, na čudesan način, gotovo netaknut primerak Prve sveske, broj jedan Tip-Top stripova. Pošto je datirao iz tridesetih godina, predstavljao je odabrani primerak tipičnog proizvoda američke kulture; jedan od prvih stripova, dragocen trofejni komad za kojim kolekcionari večito tragaju. Naravno, poneo je i druge stvari sa sobom, da najpre njih pokaže. Postepeno će voditi stvar sve do stripa koji leži dobro zaštićen u kožnoj navlaci zapakovanoj u toalet papir u sredini najveće torbe.

      Radio u pedikabu urlao je popularne melodije, nadmećući se sa radio- aparatima drugih kabova, automobila, i autobusa. Čildan nije čuo; bio je navikao na to. Nije primećivao ni ogromne neonske firme koje su neprestano svetlele reklamama, pokrivajući praktično cele fasade svih velikih zgrada. Na kraju krajeva, i on je imao firmu; noću se ona palila i gasila zajedno sa svim ostalim firmama u gradu. Na koji drugi način se reklamiralo? Čovek je morao da bude realan.

      U stvari, urlanje radija, buka od saobraćaja, reklame i ljudi su ga uljuljkivali. Brisali njegove unutarnje brige. A prijalo mu je da ga vozi drugo ljudsko biće i da oseća napinjanje činkovih mišića pretvoreno u pravilne vibracije; kao neka mašina za opuštanje, razmišljao je Čildan. Da te vuku umesto da moraš da vučeš. I – da imaš, makar i samo za trenutak, više mesto.

      Prenu se, sa osećanjem krivice. Ima i suviše mnogo da se planira; nema vremena za dremku u podne. Da li je odeven apsolutno kako treba za zgradu Nipon Tajmsa? Možda će se onesvestiti u brzom liftu. Ali je sa sobom poneo pilule za vožnju, jedan nemački preparat. Razni načini obraćanja... znao ih je. Sa kime da se ponaša ugladeno, s kime grubo. Budi grub prema portiru, lift-boju, čoveku sa recepcije, vodiču, pazikući svake vrste. Klanjaj se svakom Japancu, naravno čak ako moraš da se pokloniš i stotinu puta. Ali pinoci. Nebulozna oblast. Pokloni se, ali gledaj pravo kroz njih kao da ne postoje. Prema tome, da li je time obuhvaćena svaka situacija? Kako je kad stranac dolazi u posetu? Nemci su se često mogli videti u Trgovinskim misijama, kao i neutralci.

      A zatim, mogao bi da vidi i roba.

      Nemački ili Južni brodovi pristajali su u luci San Franciska sve vreme, i crnima su se povremeno dozvoljavali kratkotrajni izlasci. Uvek u grupama manjim od trojice. I nisu mogli da budu napolju pošto padne noć; čak i po pacifičkom zakonu, morali su da se drže policijskog časa. Ali robovi su isto tako istovarivali na dokovima, i ti su živeli stalno na kopnu, u udžericama ispod kejova, nad vodom. Niko od njih se neće naći u kancelarijama Trgovinske misije, ali ako dođe do nekakvog istovara – recimo, da li on treba sam da ponese svoje torbe do kancelarije gospodina Tagomija? Svakako ne. Moraće se naći neki rob, pa čak ako bude morao da čeka i sat. Čak i ako bi propustio sastanak. Nije dolazilo u obzir da dopusti da ga rob vidi kako nešto nosi; na to je morao jako da pazi. Takva greška bi ga skupo koštala; više nikada ne bi imao nikakvo mesto među onima koji su videli.

      Na neki način, mislio je Čildan, gotovo bih uživao da sam unesem svoje torbe u zgradu Nipon Tajmsa usred bela dana. Kakav grandiozan gest. Nije u stvari nezakonit; ne bih otišao u zatvor. A pokazao bih svoja stvarna osećanja, onu stranu čoveka koja se nikada ne ispoljava u javnom životu. Ali...

      Mogao bih to da učinim, mislio je, samo da nema ovih prokletih crnih robova što vrebaju unaokolo; mogao bih da podnesem da oni iznad mene to vide, njihovu grdnju – na kraju krajeva, oni me grde i ponižavaju svakog dana. Ali da me oni ispod mene vide, da osetim njihov prezir. Kao što je ovaj čink što okreće pedala tu ispred mene. Da nisam uzeo pedikab, da me je video kako pokušavam da idem pešice na poslovni sastanak...

      Čovek je morao da krivi Nemce zbog te situacije. Tendenciju da odgrizu više no što mogu da sažvaću. Na kraju krajeva, samo što su uspeli da dobiju rat, a već su krenuli u osvajanje sunčevog sistema, dok su u zemlji donosili proglase koji... pa, bar je ideja bila dobra. I konačno, uspeli su sa Jevrejima i Ciganima i Proučavaocima Biblije. Dok su Sloveni bili odgurani dve hiljade godina unazad, u svoju postojbinu u Aziji. Potpuno isterani iz Evrope, na olakšanje svih. Vratili su se jahaćim jakovima i lovu sa lukom i strelom. I oni veliki sjajni časopisi koji su se štampali u Minhenu i razašiljali svim bibliotekama i prodavnicama novina... čovek je sam mogao da vidi slike u boji preko cele strane: plavooke, plavokose naseljenike Arijevce koji sada marljivo obrađuju zemlju, odabiraju stoku i useve, oru, i tako dalje u prostranoj žitnici sveta, Ukrajini. Ti tipovi su svakako izgledali srećni. I njihova imanja i kuće bili su čisti. Više niste videli slike pijanih tupavih Poljaka oklembešenih po ugnutim tremovima, ili kako na seoskoj pijaci izvikujući prodaju šačicu natrule repe. Sve je to pripadalo prošlosti, kao i izrovane prljave ulice koje su se nekada u kišno doba pretvarale u blatnjave bare u kojima su se kola zaglibljivala.

      Ali Afrika. Tamo su se jednostavno prepustili svom oduševljenju, i tome si morao da se diviš, iako bi ih promišljeniji savet bio upozorio da puste da to malo sačeka dok se, recimo, ne završi Projektovana poljoprivredna zemlja. E, tamo su Nacisti pokazali genijalnost; tu se zaista iz njih ispilio umetnik. Sredozemno more začepljeno, isušeno, pretvoreno u obradivu površinu primenom atomske energije – kakva smelost! Kako su bili položeni na plećke potajni podsmevači, na primer izvesni trgovci na Montgomeri stritu koji su se rugali. A činjenica je da se sa Afrikom gotovo uspelo... ali u jednom takvom projektu, gotovo je zlokobna reč čim se prvi put spomene. Rozenbergova poznata moćna brošura izdata 1958. godine; tada se ta reč prvi put pojavila. Što se tiče konačnog rešenja afričkog problema, gotovo smo postigli svoje ciljeve. Na žalost, međutim...

      Ipak, bilo je potrebno dve stotine godina da se uklone američki domoroci, dok je Nemačka to gotovo učinila u Africi za petnaest godina. Zato nikakva kritika nije po pravu bila u redu. Čildan se nedavno izraspravljao oko toga za ručkom sa nekim od onih drugih trgovaca. Oni su očekivali čuda, očigledno, kao da su Nacisti mogli mađijom da preobliče svet. Ne, to je bila nauka i tehnologija, i onaj basnoslovni talenat za težak rad; Nemci nikada nisu prestajali da se svojski trude. A kada bi izvršili zadatak, izvršili su ga tačno.

      I na svaki način, letovi na Mars odvratili su pažnju sveta sa nevolje u Africi. Tako da se sve opet svelo na ono što je on govorio svojim kolegama vlasnicima trgovina; ono što Nacisti imaju a nama nedostaje jeste – plemenitost. Divimo im se zbog njihove ljubavi prema radu ili efikasnosti... ali to je san koji pokreće čoveka. Vasionski letovi najpre na Mesec, pa na Mars; pa sad, ako to nije najstarija čežnja čovečanstva, naša najtananija nada u slavu. Onda, Japanci s druge strane. Znam ih dosta dobro; najzad, sa njima poslujem, iz dana u dan. Oni su – s time da se pomirimo Istočnjaci. Žuti. Mi belci moramo da im se klanjamo zato što oni drže vlast. Ali gledamo Nemačku; vidimo šta se može učiniti tamo gde su belci pobedili, i to je nešto sasvim drugo.

      „Blizu smo Nipon Tajmsa, gospodine”, reče čink, dok su mu se grudi zadihano dizale od napornog penjanja uz brdo. Sada je usporio.

      Čildan je pokušavao da sebi predstavi klijenta gospodina Tagomija. Jasno je da je čovek neobično važan; to je shvatio po tonu gospodina Tagomija preko telefona, po njegovoj ogromnoj uznemirenosti. U glavi mu iskrsnu slika jednog od njegovih sopstvenih veoma značajnih klijenata, bolje reći mušterija, jednog čoveka koji je mnogo učinio da Čildanu stvori reputaciju među visokim ličnostima koje su živele u oblasti Zaliva.

      Pre četiri godine, Čildan nije bio trgovac retkim i poželjnim stvarima kao sada; vodio je malu i prilično šturo osvetljenu antikvarnicu na Giriju. Susedne trgovine prodavale su polovan nameštaj, ili gvožđuriju, ili su bile perionice. To nije bila lepa okolina. Noću su se događale nasilničke pljačke i ponekad silovanja na pločniku, uprkos naporima policije San Franciska, pa čak i Kempeitaija, japanskih viših organa. Na sve izloge spuštale su se gvozdene rešetke kad bi se završio radni dan, da bi se sprečile provale. Ipak, u taj kraj grada došao je jedan postariji penzionisani vojnik Japanske armije, major Ito Humo. Visok, tanak, belokos, ukočenog hoda i držanja, major Humo je Čildanu dao prvu predstavu o tome šta bi se moglo učiniti sa trgovinom kao što je njegova.

      „Ja sam kolekcionar”, objasnio je major Humo. Proveo je čitavo popodne pretražujući po gomilama starih časopisa u radnji. Svojim blagim glasom objasnio je nešto što Čildan nije baš sasvim mogao da shvati u to vreme: za mnoge bogate, kulturne Japance, istorijski predmeti američke civilizacije bili su isto tako interesantni kao i oni formalniji antikviteti. Zašto je tako, ni sam major nije znao; on je posebno robovao skupljanju starih časopisa koji su pisali o metalnoj dugmadi S.A.D., kao i same dugmadi uopšte. To je bilo kao sakupljanje novčića ili maraka; za to se nije moglo dati nikakvo racionalno objašnjenje. A bogati kolekcionari plaćali su visoke cene.

      „Daću vam jedan primer”, rekao je major.„Znate li šta znače kartice ‘Užasi rata’?” Gledao je Čildana sa pohlepom. Pretražujući po sećanju, Čildan se najzad doseti. U njegovom detinjstvu, kartice su se davale sa žvakaćom gumom. Po jedan cent. Bila ih je čitava serija, i svaka kartica predstavljala je drugačiji užas.

      „Jedan moj dragi prijatelj”, nastavio je major, sakuplja ‘Užase rata’.” Sada mu nedostaje samo još jedna. Potonuće Panaija. Ponudio je znatnu sumu novca upravo za tu kartu.”

      „Kvrc-karte”, odjednom reče Čildan.

      „Molim, gospodine?”

      „Mi smo se kvrcali sa njima. Svaka karta je imala glavu i rep.” Imao je oko osam godina. „Svaki je imao po špil kvrc-karata. Stali bismo, po dvojica, jedan prema drugom. Svaki bi ispustio kartu tako da se prevrne u vazduhu. Dečak čija bi se karta spustila sa glavom na gore, onom stranom sa slikom, dobio bi obe karte.” Kako je prijatno sećati se tih lepih dana, tih ranih srećnih dana njegovog detinjstva.

      Razmišljajući, major Humo reče: „Čuo sam kako moj prijatelj razgovara o svojim kartama ‘Užasi rata’, i to nikada nije spomenuo. Moje je mišljenje da on ne zna kako su se te karte zaista koristile.”

      Konačno, u radnji se pojavio majorov prijatelj da čuje Čildanov istorijski prikaz iz prve ruke. Takođe penzionisani oficir Imperijalne armije, taj čovek je bio fasciniran.

      „Zapušači od boca!” uzviknuo je Čildan bez upozorenja.

      Japanac zažmirka ne shvatajući.

      „Sakupljali smo zapušače sa boca od mleka. Kao klinci. One okrugle zapušače na kojima je bio naziv mlekare. Mora da je bilo na hiljade mlekara u Sjedinjenim Državama. Svaka je štampala poseban zapušač.”

      Oficirove oči se zacakliše instinktom. „Da li posedujete išta od svoje nekadašnje zbirke, gospodine?”

      Naravno, Čildan nije imao ništa. Ali... verovatno je još moguće dobiti starinske, davno zaboravljene zapušače iz onih dana pre rata kada je mleko dolazilo u staklenim bocama a ne u krutim kartonskim kutijama koje se bacaju.

      I tako je, korak po korak, postepeno, ušao u posao. Drugi su otvarali slične radnje, koristeći sve veće ludovanje Japanaca za predmetima američke izrade... ali je Čildan uvek zadržavao svoju prednost.

      „Daćete mi”, reče čink izvlačeći ga iz njegovog razmišljanja, „jedan dolar za vožnju, gospodine.” Bio je istovario torbe i čekao.

      Čildan mu plati odsutnog duha. Da, sasvim je verovatno da klijent gospodina Tagomija liči na majora Humoa; bar, mislio je Čildan kiselo, sa moje tačke gledanja. Poslovao je sa toliko mnogo Japanaca... ali mu je još bilo teško da ih razlikuje jednog od drugog. Bilo ih je malih, zdepastih, građenih kao rvači. Onda onih kao apotekari. Pa kao baštovani što neguju drveće, šiblje i cveće... on je imao svoje kategorije. Zatim mladi, koji mu uopšte nisu izgledali kao Japanci. Klijent gospodina Tagomija će verovatno biti poslovan čovek otmenog držanja, i pušiće filipinsku cigaru.

      I onda, stojeći pred zgradom Nipon Tajmsa, sa torbama na trotoaru pored sebe, Čildan odjednom pomisli ohladivši se: a ako mu klijent nije Japanac! Sve u torbama je bilo odabrano prema njima, njihovim ukusima...

      Ali čovek je morao da bude Japanac. Gospodin Tagomi je prvobitno poručio plakat za regrutaciju iz Građanskog rata; svakako će samo Japanac mariti za takvo đubre. Tipično za njihovu maniju za trivijalnim, opčinjenost ljudi koji poštuju zakon dokumentima, proglasima, oglasima. Seti se jednoga koji je svoje slobodno vreme posvećivao sakupljanju novinskih oglasa o američkim patentiranim lekovima iz hiljadu devetstotih godina.

      Bilo je i drugih problema za rešavanje. Neposrednih problema. Kroz visoka vrata zgrade Nipon Tajmsa žurili su muškarci i žene, svi lepo odeveni; njihovi glasovi dopreše do Čildanovih ušiju, i on se pokrenu. Baci pogled nagore, na velelepno zdanje, najvišu zgradu u San Francisku. Zid od kancelarija, prozora, čudesan projekt japanskih arhitekata – i unaokolo vrtovi sa patuljastim zimzelenim drvećem, stenjem, pejzažom karesansui, sa peskom kao isušenim potokom koji vijuga pored korenja, među jednostavnim, pljosnatim kamenovima nepravilnog oblika postavljenim u nejednakim razmacima...

      Vide da je crnac koji je nosio prtljag sada slobodan. „Nosač!” odmah pozva Čildan.

      Crni požuri ka njemu, osmehujući se.

      „Na dvadeseti sprat”, reče Čildan svojim najgrubljim glasom. „Krilo B. Odmah.” Pokaza torbe i nastavi ka vratima zgrade. Naravno da se nije osvrtao.

      Trenutak kasnije nađe se u gomili koja ga ugura u jedan od ekspresnih liftova; oko njega su većinom bili Japanci, njihova čista lica su odsjajkivala na blistavom osvetljenju lifta. Onda se lift podiže velikom brzinom izazivajući muku u stomaku, sa brzim škljocanjem spratova u prolazu; on zatvori oči, čvrsto ukopa stopala, moleći se da se let završi. Crnac je, naravno, torbe odneo teretnim liftom. Ne bi bilo blizu pameti pustiti ga ovde. U stvari – Čildan otvori oči i pogleda za trenutak – bio je jedan od malobrojnih belaca u liftu.

      Kada ga je lift ispustio na dvadesetom spratu, Čildan se već u sebi klanjao, pripremajući se za susret u kancelarijama gospodina Togomija.

      3.

Na zalasku sunca, pogledavši u nebo, Julijana Frink vide svetlu tačku na nebu kako opisuje luk i nestaje na zapadu. Jedan od onih nacističkih raketnih brodova, reče za sebe. Leti na Obalu. Pun velikih zverki. A ja sam ovde dole. Mahnu rukom, iako je raketni brod, naravno, već bio otišao.

      Sa Stenovitih planina su dolazile senke. Plavi vrhovi su se pretvarali u noć. Jato spornih ptica, selica, letelo je paralelno sa planinama. Tu i tamo neki automobil bi upalio prednja svetla; videla je po dve svetle tačke duž autoputa. I svetlost jedne benzinske pumpe. Kuće.

      Već mesecima je živela ovde u Kenon Sitiju u Koloradu. Bila je instruktor džudoa.

      Njen radni dan se završio i spremala se da se istušira. Osećala je umor. Svi tuševi su radili, tuširale su se mušterije Rejove Gimnastičke škole, i zato je ona stajala i čekala napolju na prohladnom, uživajući u mirisu planinskog vazduha, miru. Sve što je sada čula bio je slab žamor od kioska sa pljeskavicama dole niz ulicu, pored autoputa. Parkirala su se dva ogromna kamiona dizelaša, i videlo se, u sumraku, kako se vozači miču i navlače svoje kožne jakne pre no što će ući u kiosk.

      Pomisli: zar se Dizel nije bacio sa prozora svoje spavaće kabine na brodu? Izvršio samoubistvo tako što se udavio na jednom prekookeanskom putovanju? Možda bi ja trebalo to da učinim. Samo što ovde nema okeana. Ali uvek ima nekog načina. Kao kod Šekspira. Igla probodena kroz košulju u gradu, i zbogom Frink. Devojka koja ne mora da se plaši beskućnika pljačkaša iz pustinje. Hoda uspravljena, sa svešću o mnogim mogućnostima da se osedelom zabalavelom protivniku uštine neki nerv. Umesto toga smrt, recimo, ušmrkivanjem automobilskog izduvnog lonca u gradu kraj kojeg prolazi autoput, možda kroz dugu šuplju slamku.

      Naučila je to, pomisli, od Japanaca. Upila je u sebe spokojan stav prema smrtnosti, zajedno sa džudom koji donosi novac. Kako ubiti, kako umreti.Jang i Jin.[9] Ali, to je sada ostalo iza nje; ovo je protestantska zemlja.

      Dobro je bilo videti nacističke rakete kako preleću i ne zaustavljaju se, ne pokazuju nikakvo interesovanje za Kenon Siti, Kolorado. Niti za Jutu ili Vajoming ili istočni deo Nevade, ni za jednu od otvorenih praznih pustinjskih država ili pašnjačkih država. Mi nemamo nikakve vrednosti, reče ona za sebe. Možemo da iživimo svoje sićušne živote. Ako želimo. Ako nam je stalo.

      Sa jednog od tuševa začu se otključavanje vrata. Zatim oblik, velika gospođica Dejvis, istuširana, obučena, sa tašnom ispod miške. „Oh, jeste li čekali, gospođo Frink? Izvinite.”

      „Ništa”, reče Julijana.

      „Znate, gospođo Frink, toliko mi koristi džudo. Čak više od Zena. Htela sam to da vam kažem.”

      „Stešite kukove na zenovski način”, reče Julijana. „Izgubite kilograme bezbolnim satorijem.[10] Izvinjavam se, gospođice Dejvis. Zamlaćujem se.”

      Gospođica Dejvis reče: „Jesu li vas mnogo izmučili?”

      „Ko?”

      „Japovi. Pre nego što ste naučili da se branite.”

      „Bilo je strašno”, odgovori Julijana. „Vi nikada niste bili tamo, na Obali. Tamo gde su oni.”

      „Nikada nisam bila izvan Kolorada”, reče gospođica Dejvis bojažljivo ustreptalim glasom.

      „Moglo bi se to dogoditi ovde”, reče Julijana. „Mogli bi da odluče da okupiraju i ovaj region.”

      „Ne sa ovolikim zakašnjenjem!”

      „Nikada ne znate šta će oni učiniti”, odvrati Julijana. „Oni skrivaju svoje prave misli.”

      „Šta – su vas terali da činite?” priljubljujući tašnu uz telo obema rukama, gospođica Dejvis priđe bliže, u večernjoj tmini, da bi čula.

      „Sve”, reče Julijana.

      „Oh, Gospode. Ja bih se borila”, reče gospođica Dejvis.

      Julijana se izvini i pođe ka slobodnom tušu; neka druga mu se približavala sa peškirom preko ruke.

      Malo kasnije je sedela kod Čarlijeve ukusne pržene pljeskavice; nemarno čitajući jelovnik. Džuk-boks je svirao nekakvu sirovu melodiju; gitara, i tugovanka zagušena emocijama… vazduh je bio težak od pregorele masti. Pa ipak, mesto je bilo toplo i svetlo, i razvedrilo ju je. Prisustvo vozača kamiona kod tezge, kelnerica, veliki Irac kuvar u beloj bluzi na registar kasi predstavljali su promenu.

      Opazivši je, Čarli joj priđe da je lično usluži. Oteže cereći se: „Gospođica će čaj?”

      „Kafu”, reče Julijana, podnoseći kuvarev nemilosrdni humor.

      „Ah, tako”, reče Čarli klimnuvši glavom.

      „I topao sendvič sa odreskom i sosom.”

      „Nećete supu od pacovskog gnezda? Ili možda kozji mozak pržen na maslinovom ulju?” Dvojica vozača kamiona se takođe rascerekaše na dosetku, okrećući se na svojim stolicama. I pored toga sa zadovoljstvom primetiše kako je privlačna. Čak i bez zadirkivanja kuvara videla bi da je vozači kamiona odmeravaju. Meseci aktivnog bavljenja džudom dali su joj neobičan mišićav izgled; znala je kako se dobro drži i šta to znači za njenu figuru.

      To je sve u vezi sa mišićima ramena, mislila je susrećući se sa njihovim pogledima. I igrači to rade. Nema nikakve veze sa veličinom. Pošaljite svoje žene u gimnastičku salu, i mi ćemo ih naučiti. I bićete daleko zadovoljniji u životu.

      „Držite se dalje od nje”, upozori kuvar kamiondžije namignuvši im. „Ima da vas baci na stražnjicu.”

      Ona reče mlađem od kamiondžija: „Odakle si?”

      „Iz Misurija”, rekoše obojica.

      „Jeste li iz Sjedinjenih Država?” zapita ona.

      „Ja jesam”, reče stariji čovek, „iz Filadelfije. Imam tamo tri deteta. Najstarijem je jedanaest.”

      „Slušajte”, reče Julijana, „je li lako – tamo dobiti dobar posao?”

      Mlađi vozač kamiona reče: „Sigurno. Ako imaš pravu boju kože.” On sam je imao tamno zamišljeno lice sa kovrdžavom crnom kosom. Izraz mu je postao tvrd i gorak

      On je Vop”,[11] reče stariji čovek.

      „Pa”, reče Julijana, „zar Italija nije dobila rat?” Osmehnu se mladom kamiondžiji, ali joj on ne uzvrati osmeh. Umesto toga, njegove turobne oči još jače zasjaše, i on se odjednom okrenu od njih.

      Žao mi je, pomisli ona. Ali ne reče ništa. Ne mogu da spasem ni tebe niti ikog drugog od toga što je crnomanjast. Seti se Franka. Pitam se da li je već mrtav. Rekao je pogrešnu stvar; skrenuo sa linije. Ne, mislila je. On nekako voli Japove. Možda se poistovećuje sa njima zato što su ružni. Ona je uvek govorila Franku da je ružan. Proširio pore. Veliki nos. Njena koža bila je fina, neobično fina. Je li umro bez mene? Fink znači zeba, neka vrsta ptice. A kažu da ptice umiru.

      „Vraćaš li se na drum večeras?” zapita mladog vozača Italijana.

      „Sutra.”

      „Ako nisi zadovoljan u S.A.D., zašto ne pređeš ovamo za stalno?” reče ona. „Ja živim u Stenovitim već dugo, i nije tako loše. Živela sam na Obali, u San Francisku. I oni tamo imaju to s kožom.”

      Sedeći zguren uz tezgu, mladi Italijan baci kratak pogled na nju i reče: „Gospođo, dovoljno je loše morati da se provede jedan dan ili jedna noć u ovakvom gradu. Živeti ovde? Isuse, kada bih mogao da dobijem bilo kakav drugi posao i da ne moram da budem na drumu i da jedem na ovakvim mestima…” Primetivši da se kuvar zacrveneo, prestade da govori i poče da pije svoju kafu.

      Stariji kamiondžija mu reče: „Džo, ti si snob.”

      „Mogli biste da živite u Denveru”, reče Julijana. „Tamo je lepše.” Znam ja vas Amerikance sa istoka, mislila je. Vi volite provod. Sanjate svoje velike planove. Sitne su to stvari za vas – Stenovite. Ovde se ništa nije dogodilo još od pre rata. Stari penzioneri, farmeri, glupi, spori, siromašni… a svi bistri momci su otpirili na istok do Njujorka, prešli granicu legalno ili ilegalno. Zato, mislila je, što su tamo pare, velike pare koje dolaze od industrije. Ekspanzija. Nemačke investicije su mnogo učinile… nije im dugo trebalo da ponovo izgrade S.A.D.

      Kuvar reče grubim ljutitim glasom: „Druškane. Ja ne ljubim Jevreje, ali sam video neke od tih jevrejskih izbeglica kako beže iz vaših S.A.D. četr’est devete, i neka ti budu tvoje S.A.D. Ako se tamo mnogo gradi i ako ima puno slobodnog novca koji se lako može zaraditi, to je zato što su ga ukrali od onih Jevreja kada su ih šutnuli iz Njujorka, po tom prokletom nacističkom Nirnberškom zakonu. Živeo sam kao dete u Bostonu, i ne marim naročito za Jevreje, ali nikada nisam mogao ni pomisliti da će u S.A.D. proći taj nacistički rasistički zakon, čak i da smo izgubili rat. Čudi me što niste u Oružanim snagama S.A.D., i što se ne spremate za invaziju na neku malu Južnoameričku republiku kao front za Nemce, da bi mogli da još malčice potisnu Japance.”

      Oba vozača kamiona su bili na nogama, ukočenih lica. Stariji je dohvatio bocu kečapa sa tezge i držao je uspravno za grlić. Ne okrećući leđa dvojici ljudi kuvar poseže iza sebe dok prstima ne napipa jednu viljušku za meso. Uze viljušku i zadrža je.

      Julijana reče: „Denver će dobiti jednu od onih pista otpornih na toplotu tako da će tamo moći da sleću Lufthansine rakete.”

      Nijedan od trojice ljudi nije se pokrenuo niti progovorio. Ostale mušterije su sedele ćuteći.

      Najzad kuvar reče: „Jedna je preletela negde oko zalaska sunca.”

      „Nije išla za Denver”, reče Julijana. „Išla je na zapad, na Obalu.”

      Malo po malo, dvojica kamiondžija ponovo sedoše. Stariji je mumlao. Uvek zaboravljam; ovde su pomalo žuti.

      Kuvar reče: „Japovi nisu ubijali Jevreje, za vreme rata ili posle. Japanci nisu gradili peći za spaljivanje.”

      „Šteta što nisu”, reče stariji kamiondžija. Ali se prihvati šolje sa kafom i nastavi da jede.

      Žuti, mislila je Julijana. Da, valjda je tako. Mi ovde volimo Japove.

      „Gde ćete noćas odsesti?” zapita, obraćajući se mladom vozaču, Džou.

      „Ne znam”, odgovori on. „Samo što sam sišao sa kamiona i ušao ovamo. Ne dopada mi se cela ova država. Možda ću spavati u kamionu.”

      „Motel Hani Bi[12] nije tako loš”, reče kuvar.

      „Dobro”, reče mlađi vozač. „Možda ću odsesti tamo. Ako nemaju ništa protiv što sam Italijan.” Govorio je sa određenim akcentom, iako se trudio da ga sakrije.

      Posmatrajući ga, Julijana pomisli – ovako je ogorčen zbog idealizma. Previše traži od života. Večito u pokretu, nemiran i sa zavijanjem u stomaku. Ja sam ista takva; ne bih mogla da ostanem na Zapadnoj obali, a na kraju neću moći da podnosim ni ovo ovde. Zar nisu oni stari bili takvi? Ali, mislila je, sada granica nije ovde; to su druge planete.

      Mislila je: on i ja bismo mogli da se prijavimo za neki od onih raketnih brodova za kolonizaciju. Ali Nemci bi njega odbili zbog boje kože, a mene zbog moje crne kose. Oni bledunjavi mršaviji nordijski S.S. pederi u onim tvrđavama za obuku u Bavarskoj. Ovaj tip – Džo kako li se preziva čak nema ni pravi izraz lica; trebalo bi da ima onaj hladan ali nekako oduševljen izgled, kao da ne veruje ni u šta, a ipak ima neku apsolutnu veru. Da, takvi su oni. Nisu idealisti kao Džo i ja; oni su cinici koji veruju do krajnosti. To je neka vrsta moždanog defekta, kao lobotomija – ono osakaćivanje koje su nemački psihijatri vršili kao jadnu zamenu za psihoterapiju.

      Njihova nevolja je, zaključi ona, u seksu; nešto su pogrešno učinili s tim tamo negde tridesetih godina, i stvar se pogoršala. Hitler je to počeo sa njegovom – šta je ona bila? Njegova sestra? Tetka? Nećakinja? I u njegovoj porodici su se međusobno uzimali; otac i majka su mu bili brat i sestra od tetke. Svi oni čine rodoskrvnuće, vraćajući se prvobitnom grehu požude za svojom sopstvenom majkom. Zato oni, ti elitni pederi esesovci, imaju onaj anđeoski budalasti samouvereni smešak, onu bebastu nevinost plavušana; čuvaju se za mamu. Ili jedan za drugog.

      I ko je za njih Mama? pitala se. Vođa, Herr Bormann, za koga se pretpostavlja da je na samrti? Ili – Bolesni.

      Stari Adolf, za koga misle da je negde u sanatorijumu, koji proživljava svoj život senilne pareze. Sifilis mozga, koji datira iz njegovih siromašnih dana dok je bio skitnica u Beču… dugačak crni kaput, prljav donji veš, otrcana svratišta za lutalice.

      Očigledno, to je bila zlurada božja osveta, tačno kao iz nekog nemog filma. Taj strašni čovek spržen paklenom prljavštinom, istorijskom kaznom za čovekovo zlo.

      A ono strašno je bilo u tome što je sadašnja Nemačka imperija proizvod tog mozga. Najpre politička partija, onda nacija, pa zatim pola sveta. I sami Nacisti su je dijagnostikovalii, identifikovali; onaj nadri-travar koji je lečio Hitlera, onaj Dr. Morel koji je Hitleru propisivao patentni lek nazvan Antigasne pilule Dr. Kestera – on je najpre bio specijalista za venerične bolesti. Ceo svet je to znao, a ipak je Vođino trućanje i dalje bilo sveto, i dalje važilo kao Biblija. Ta gledišta su do sada već zarazila civilizaciju, i poput kužnih spora, slepe plave nacističke kraljice uzletale su sa Zemlje na druge planete, šireći zatrovanje.

      Šta zaradiš od rodoskrvne veze: ludilo, slepilo, smrt.Brr. Strese se.

      „Čarli”, pozva kuvara. „Jeste li skoro gotovi sa mojom porudžbinom?” Osećala se apsolutno sama; podigavši se na noge priđe tezgi i sede pored registar-kase.

      Niko je nije primetio osim mladog vozača Italijana; njegove tamne oči su bile prikovane za nju. Džo, tako mu je bilo ime. Džo, i kako dalje? – pitala se.

      Pošto mu je sada bila bliže, vide da nije tako mlad kao što je mislila. Teško je pogoditi; ta snaga u njemu smetala joj je da prosudi. Stalno je provlačio rukom kroz kosu, terajući je unazad iskrivljenim, krutim prstima. Ima nešto naročito u ovom čoveku, mislila je. Iz njega bije – smrt. To ju je uznemirivalo, ali i privlačilo. Sada stariji naže glavu i nešto mu šapnu. Onda su je obojica posmatrala, ovog puta pogledom koji nije bio uobičajeno muško interesovanje.

      „Gospođice”, reče stariji. Obojica su sada izgledala veoma napregnuto. „Znate li šta je ovo?” Podiže pljosnatu belu kutiju, ne suviše veliku.

      „Da”, reče Julijana. „Najlon čarape. Sintetičko vlakno koje proizvodi samo veliki kartel u Njujorku, I. gospodin Farben. Vrlo retke i skupe.”

      „Morali ste da ga date Nemcima; monopol nije loša ideja.” Stariji kamiondžija pruži kutiju svome drugu, koji je laktom odgurnu duž šanka ka njoj.

      „Imate kola?” zapita mladi Italijan, srkućući kafu. Iz kuhinje se pojavi Čarli; nosio je njen tanjir.

      „Mogli biste da me odvezete na to mesto.” Divlje, snažne oči su je proučavale, i ona je postajala sve nervoznija, a ipak sve zapanjenija. „Taj motel, ili gde već to treba da prenoćim. Je li tako?”

      „Da”, reče ona. „Imam kola. Jedan stari Studebeker.”

      Kuvar pređe pogledom sa nje na mladog kamiondžiju, onda stavi tanjir pred nju na šank.

     

      Zvučnik na kraju središnjeg prolaza reče: „Achutung, meine Damen und Herren.”[13] Na svom sedištu, gospodin Bejns se prenu, otvori oči. Kroz prozor sa desne strane mogao je da vidi, daleko dole, smeđu i zelenu boju zemlje, pa zatim plavo. Pacifik. Raketa je, shvati on, započela svoje dugo sporo spuštanje.

      Najpre na nemačkom, zatim na japanskom, i najzad na engleskom jeziku, zvučnik objasni da niko ne sme da puši niti da se odvezuje sa svog tapaciranog sedišta. Spuštanje će, reče, trajati osam minuta.

      Onda počeše da rade zadnji mlazevi, tako iznenada i glasno, i tako žestoko zatresoše brod, da jedan broj putnika zinu. Gospodin Bejns se osmehnu, a na sedištu uporedo sa njegovim preko puta prolaza još jedan putnik, mlađi čovek sa kratko podšišanom plavom kosom, takođe se nasmeši.

      „Sie furchten dass…”[14] započe mladi čovek. Ali gospodin Bejns smesta reče na engleskom:

      „Žao mi je; ne govorim nemački.” Mladi Nemac ga je ispitujuće gledao, zato on ponovi istu stvar na nemačkom.

      „Ne nemački?” reče mladi Nemac, zapanjen, na engleskom sa stranim akcentom.

      „Ja sam Švedanin”, reče Bejns.

      „Ukrcali ste se na Tempelhofu.”

      „Da, bio sam službeno u Nemačkoj. Moj posao me vodi u nekoliko zemalja.”

      Jasno je, mladi Nemac nije mogao da poveruje da neko u savremenom svetu, neko ko obavlja poslove na međunarodnom nivou i leti – može to sebi da priušti – najnovijom raketom Lufthanse, ne govori ili neće da govori nemački. Bejnsa upita: „U kakvom ste biznisu, mein Her?”

      „Plastika. Poliesteri. Smole. Erzac – industrijske primene. Shvatate? Ne roba široke potrošnje.”

      „Švedska ima industriju plastičnih materijala?” Neverovanje.

      „Da, i to vrlo dobru. Ako mi date vaše ime urediću da vam pošalju brošuru firme poštom.” gospodin Bejns izvuče pero i notes.

      „Ne trudite se. To bi bilo proćerdano. Ja sam umetnik, ne bavim se trgovinom. Nemojte se ljutiti. Možda ste videli moje radove dok ste bili na Kontinentu. Aleks Loce.” Čekao je.

      „Na žalost, ne zanima me moderna umetnost”, reče gospodin Bejns. „Dopadaju mi se stari predratni kubisti i apstrakcionisti. Ja volim da slika nešto znači, a ne samo da predstavlja ideal.” Okrete se.

      „Ali to je zadatak umetnosti”, reče Loce. „Da razvija duhovnost čoveka, iznad senzualnog. Vaša apstraktna umetnost predstavljala je period duhovne dekadencije, duhovnog haosa, zahvaljujući raspadanju društva, staroj plutokratiji. Jevrejskim i kapitalističkim milionerima, međunarodnom društvu koje je podržavalo dekadentnu umetnost. Ta vremena su prošla; umetnost mora da ide dalje – ne može da stoji u mestu.”

      Bejns je klimao glavom, gledajući kroz prozor. „Jeste li ranije bili na Pacifiku?” zapita Loce.

      „Nekoliko puta.”

      „Ja ne. Ima jedna izložba mojih dela u San Francisku, koju je organizovala kancelarija Dr. Gebelsa, sa japanskim vlastima. Kulturna razmena u cilju razvijanja razumevanja i dobre volje. Moramo ublažiti zategnutosti između Istoka i Zapada, zar ne? Moramo više saobraćati, a to umetnost može da učini.”

      Bejns klimnu glavom. Dole, izvan vatrenog prstena od rakete, sada se video grad San Francisko i Zaliv.

      „Gde se jede u San Francisku?” govorio je Loce. „Ja imam rezervaciju u hotelu Palas, ali sam čuo da se može naći dobra hrana u internacionalnom delu grada kao što je Čajnataun.”[15]

      „Tačno”, reče Bejns.

      „Jesu li u San Francisku visoke cene? Na ovom putu sam na gubitku. Ministarstvo je veoma štedljivo.” Loce se nasmeja.

      „Zavisi od kursa koji uspete da dobijete. Pretpostavljam da nosite čekove Rajhsbanke. Savetujem vam da odete u Tokijsku banku u Samson Stritu i da tamo promenite.”

      „Danke sehr”,[16] reče Loce. „Ja bih to inače učinio u hotelu.”

      Raketa se gotovo spustila na tle. Sada je Bejns mogao da vidi i sam aerodrom, hangare, parkiralište, autoput iz grada, kuće… veoma lep pogled, mislio je. Planine i voda, i nekoliko pramenova magle koji su se uvlačili kod Golden Gejta.

      „Kakva je to ogromna građevina dole?” zapita Loce. „Završena je do pola, na jednoj strani otvorena. Pristanište za vasionske letelice? Mislio sam da Niponci nemaju vasionske brodove.”

      Sa osmehom, Bejns reče: „To je Stadion Golden Poppi[17] Teren za bejzbol.”

      Loce se nasmeja. „Da, oni vole bejzbol. Neverovatno. Počeli su da rade na toj velikoj građevini iz razonode, iz sporta, da utroše vreme…”

      Prekinuvši ga, Bejns reče: „Završena je. To je njen konačan oblik. Otvorena je sa jedne strane. Nov arhitektonski projekat. Oni se njime veoma ponose.”

      „Izgleda”, reče Loce gledajući dole, „kao da ju je projektovao Jevrejin.”

      Bejns je posmatrao čoveka neko vreme. Osetio je, iako za trenutak, nešto neuravnoteženo, psihotičnu crtu, u nemačkom umu. Da li Loce stvarno misli to što je rekao? Je li to bila istinski spontana opaska?

      „Nadam se da ćemo se videti kasnije u San Francisku”, reče Loce kada raketa dotače tle. „Dosađivaću se bez zemljaka za razgovor.”

      „Nisam ja vaš zemljak”, reče Bejns.

      „Ah, da; tako je. Ali u pogledu rase, sasvim ste blizu. U svakom pogledu isti.” Loce stade da se vrpolji na sedištu, spremajući se da otkopča komplikovane pojaseve.

      Da li sam ja po rasi srodan sa ovim čovekom? Pitao se Bejns i to toliko blisko da je to u svakom smislu isto? Onda je ta psihotična žica i u meni. Psihotičan je svet u kojem živimo. Ludaci su na vlasti. Koliko dugo to već znamo? Suočeni smo s tim? I – koliko nas to zna? Ne Loce. Možda ako znaš da si lud nisi lud. Ili ti duh ozdravlja, konačno. Budiš se. Valjda je samo veoma mali broj svestan svega ovoga. Izolovane osobe, tu i tamo. Dok široke mase… šta one misle? Sve te stotine hiljada u ovom gradu, ovde. Da li zamišljaju da žive u jednom zdravom svetu? Ili nagađaju, vide krajičak istine…?

      Ali, mislio je, šta znači to, lud? Legalna definicija. Šta ja time mislim? Osećam ga, vidim ga, ali šta je to?

      Mislio je: to je nešto što ljudi čine, što jesu. To je njihova nesvesnost. Neznanje o drugima. Njihova nesvesnost o onome što čine drugima, o razaranju koje su prouzrokovali i prouzrokuju. Ne. To nije to. Ne znam; osećam to, intuicijom osećam. Ali – oni su surovi bez svrhe… je li to to? Ne. Bože, pomisli on. Ne mogu da dođem do toga, ne mogu da objasnim. Da li oni ignorišu delove stvarnosti? Da. Ali – ima tu i nešto više. To su njihovi planovi. Da, njihovi planovi. Osvajanje planete. Nešto ludačko i slaboumno, kao što je bilo njihovo osvajanje Afrike, i, pre toga, Evrope i Azije.

      Njihovo gledište; kosmičko. Ne o čoveku ovde, tamo o detetu, već jedna apstrakcija: rasa, zemlja. Volk. Land. Blut. Ehre.[18] Ne o časnim ljudima, već o samoj Ehre, časti; apstraktno je realno, stvarno im je nevidljivo. Die Güte,[19] a ne dobri ljudi, ovaj dobri čovek. To je njihovo osećanje prostora i vremena. Oni vide kroz ovde, kroz sada, gledaju u prostrano crno duboko izvan, koje se ne menja. A to je fatalno za život. Zato što na kraju neće biti života; nekada su postojale samo čestice prašine u vasioni, vreli vodonični gasovi, ništa više, i to će opet doći. Ovo je interval, ein Augenblick.[20] Kosmički proces žuri dalje, mrveći život ponovo u granit i metan; točak se okreće za celokupni život. On je sav privremen. A ti – ti ludaci – odgovaraju granitu, prašini, čežnji neživog; oni žele da pomognu Natur.[21]

      I, mislio je dalje, znam ja zašto. Oni žele da budu pokretači, a ne žrtve,istorije. Poistovećuju se sa božjom moći i veruju da su bogu slični. U tome je njihovo osnovno ludilo. Savladao ih je neki arhetip; njihova ega su se psihotično raširila, tako da ne znaju gde počinju oni a prestaje božanstvo. To nije obest, nije ponos; to je naduvavanje ega do krajnje granice – mešanje onoga koji obožava i onoga što se obožava. Čovek nije pojeo Boga; Bog je pojeo čoveka.

      Ono što oni ne shvataju jeste čovekova bespomoćnost. Ja sam slab, mali, bez ikakvog značaja za vasionu. Ona me ne primećuje ja i dalje živim neprimećen. Ali zašto je to loše? Zar nije tako bolje? Bogovi uništavaju onoga koga primete. Budi mali… i izbeći ćeš ljubomoru velikih.

      Otkopčavajući pojas, Bejns reče: „Gospodine Loce, ovo nikada nikome nisam rekao. Ja sam Jevrejin. Razumete li?”

      Loce se zagleda u njega sa sažaljenjem.

      „Ne biste pogodili”, reče Bejns „zato što fizički uopšte ne izgledam kao Jevrejin; dao sam da mi se izmeni nos, smanje moje masne pore, da mi se koža izbledi hemijskim putem, izmeni oblik lobanje. Ukratko fizički me ne mogu otkriti. Mogu da se krećem, i često sam se i kretao u najvišim krugovima nacističkog društva. Niko me nikada neće otkriti. I…” Zastade, stojeći blizu, sasvim blizu Locea i uze da govori tihim glasom, tako da je samo Loce mogao da ga čuje. „I ima nas još. Čujete li? Nismo izumrli. I dalje postojimo. Živimo i dalje, neprimećeni.”

      Posle jednog trenutka Loce zamuca: „Uprava bezbednosti…”

      „Odeljenje bezbednosti može da pročešlja moj dosije”, reče Bejns. „Možete me prijaviti. Ali ja imam veze na veoma visokim mestima. Neki od njih su Arijevci, neki opet drugi Jevreji na najvišim položajima u Berlinu. Vaša prijava se neće uzeti u obzir, a onda ću, ubrzo posle toga, ja prijaviti vas. I preko tih istih veza, vi ćete se naći u Zaštitnom pritvoru.” Nasmeši se,klimnu glavom, i krenu središnjim prolazom broda, udaljujući se od Locea, da bi se pridružio ostalim putnicima.

      Svi su se spuštali rampom na hladan, vetrovit aerodrom. Dole se Bejns za trenutak još jednom nađe u blizini Locea. „U stvari”, reče Bejns hodajući uporedo sa Loceom, „ne dopada mi se vaš izgled, gospodine Loce, i zato mislim da ću vas prijaviti u svakom slučaju.” Onda nastavi svojim putem, ostavivši Locea za sobom.

      Na drugom kraju aerodroma, na ulazu u ogromni hol, čekao je veliki broj ljudi. Rođaci, prijatelji putnika, neki su mahali, izvirivali, osmehivali se,izgledali zabrinuti, sa ispitivačkim licima. Jedan temeljan sredovečan Japanac, lepo obučen u britanski kaput, šimi plitke cipele, Oksford polucilindar, stajao je malo ispred ostalih, sa jednim mladim Japancem pored sebe. Na reveru kaputa nosio je značku više Pacifičke trgovinske misije Imperijalne vlade. Eno ga, shvati Bejns. gospodin N. Tagomi, došao lično da me sačeka.

      Istupivši, Japanac pozva: „Her Bejns – dobro veče.” I nagne malo glavu oklevajući.

      „Dobro veče, gospodine Tagomi”, reče Bejns, i ispruži ruku. Rukovaše se, zatim pokloniše. Mlađi Japanac se takođe pokloni, sijajući.

      „Malo hladno, gospodine, na ovom otvorenom polju”, reče gospodin Tagomi. „U grad ćemo se vratiti helikopterom Misije. Je li to u redu? Ili vam treba malo da se raskomotite, i tako dalje?” Zabrinuto je ispitivao lice gospodina Bejnsa.

      „Možemo odmah da krenemo”, reče Bejns. „Želim da se prijavim u hotelu. Moj prtljag, međutim…”

      „Gospodin Kotomiči će se pobrinuti za to”, reče gospodin Tagomi. „On će ići za nama. Znate, gospodine, na ovom terminalu za prtljag se čeka u redu skoro čitav sat. Duže nego što ste putovali.”

      Gospodin Kotomiči se ljubazno osmehnu.

      „U redu”, reče Bejns.

      Gospodin Tagomi reče: „gospodine, imam jedan poklon za vas.”

      „Molim?” reče Bejns.

      „Za vašu ljubaznost.” Gospodin Tagomi posegnu u džep kaputa i izvadi jednu kutijicu. „Odabrano između najlepših objets d’art[22] Amerike koji se mogu naći.” I pruži mu kutijicu.

      „Pa”, reče Bejns „hvala.” Primi kutiju.

      „Celo popodne su izabrani funkcioneri ispitivali mogućnosti”, reče gospodin Tagomi. „Ovo je najautentičniji predmet umiruće stare kulture S.A.D., redak sačuvan artifakt sa obeležjem prohujalih vedrih bezbrižnih dana.”

      Gospodin Bejns otvori kutijicu. U njoj je ležao ručni sat sa likom Miki Mausa, na jastučetu od crnog somota.

      Da li se gospodin Tagomi šalio sa njim? Podiže pogled i vide napregnuto, zabrinuto lice gospodina Tagomija. Ne, nije bila šala. „Hvala vam najlepše”,reče Bejns. „Ovo je zaista neverovatno.”

      „U celom svetu ima jako malo, možda samo desetak, autentičnih satova Miki Maus iz 1938. godine”, reče gospodin Tagomi, proučavajući ga, upijajući njegovu reakciju, zahvalnost. „Nema ga nijedan kolekcionar koga poznajem, gospodine.”

      Uđoše u vazduhoplovni terminal i zajedno se popeše na rampu.

      Iza njih, gospodin Kotomiči reče: „Harusame ni nuretsutsu yane no temari kana…”

      „Šta je to?” zapita gospodin Bejns gospodina Tagomija.

      „Stara pesma”, reče gospodin Tagomi. „Srednji Tokugava period.”

      Gospodin Kotomiči reče: „Dok prolećna kiša lije, na krovu je krpenjača pije…”

                                                 

nastavci : Romani u nastavcima