u meni je, dakle, nešto što se naziva ljubavlju, oseća paula po deseti put.
u meni je, osim toga, i nešto što priželjkuje dete. protiv toga se ne sme boriti. najranije onda kada budem postala majka, šnajderaj će izgubiti svoju poslednju šansu, kod šnajderaja je sve mrtvo, kod deteta je sve veoma živo. dete je otelotvorenje ljubavi, šta je mrtvi šnajderaj u odnosu na živo dete.
nadajmo se da neće biti mrtvorođeno!
na prvom mestu je život, beživotan alat dolazi tek za njim.
i da čovek u starosti ne bi bio tako sam.
erih smišlja stvari s motorima, koji su takođe veoma živi. takav jedan trkački automobil ima snagu nekoliko tigrova.
on predstavlja jedinstvo oblika i pogleda, veoma lepog oblika.
u svojim najsvetlijim trenucima erih razmišlja o životu sa čistim rukama, belim košuljama, uskim farmerkama i lakim poslom, ili bez posla.
erih ni jedne jedine sekunde ne razmišlja o pauli. paula je u njegovim očima nešto što se podrazumeva, baš kao i vazduh koji diše. paula, međutim, ne želi da se podrazumeva, ona želi da bude nešto posebno.
paula se zato šeta ulicom u haljini koju je sama sašila. paula škrguće zubima od čistoće, njena kosa, njena kecelja, njen ceger, njene tanke noge, međusobno se nadmeću u čistoći, kao beli vihor! time je lista paulinih izuzetnosti potpuno iscrpljena.
posvuda na kućnim pragovima sede polumrtve žene kao zgnječene kratkoveke mušice, sede tamo kao da su za te kućne pragove zalepljene tečnim asfaltom i bez predaha nadgledaju svoja mala domaćinska carstva u kojima su one carice, ponekad ih caricama čini neko dezinfekciono sredstvo, a ponekad neki driker.
prednja dvorišta su pažljivo ograđena i odvojena od spoljnjeg sveta, cvetovi suncokreta i grmlje odvajaju unutrašnji svet od spoljnjeg koji je neprijateljski raspoložen.
u pojedinim slučajevima veći broj porodica zajedno živi u jednoj maloj kući. i paula će dobiti takvu kućicu da tamo vlada u kuhinji, pa će je očistiti da blista kao suza, na radost svih koji je budu videli.
paula prolazi i izmišlja stepene poređenja za čistoću, tu i tamo iskoči poneka polumrtva žena da nekog potomka privije sebi na grudi, sina ili kćerku, baš kao bedem, prva odbrambena linija protiv paule, čiste i neudate. baš tamo preko jedna se baca na sina koga je paula pitala kako mu ide škola, žena prekida sina i ponosno priča o brigama koje joj on zadaje, ponosna je na brige oko divljeg sina, a stidi se briga koje joj zadaje kćerka, kaže, neko ko nema dece, ne može ni da zamisli kako je onima koji imaju dece.
objašnjava i da je srećna što više ne mora da bude prodavačica zato što rad za nepoznate ljude ne donosi zadovoljstvo, do oltara su je odveli direktno sa tezge.
sada ima nekoliko medicinskih simptoma koji deluju prilično opasno, lekar ne uspeva ništa da nađe.
ona je našla sreću.
prava je sreća u tome što sve ono što uradi za svoga muža, to je istovremeno učinila i za sebe. čiste čarape, oprane košulje, gaće i cipele, sve to ona radi i za sebe i za decu. nije moguće da nešto uradi direktno za sebe. ponekad ide kod frizera, to ulepšava.
kada paula neku od žena pita šta želi, one žele nešto za čitavu porodicu, na primer automobil u kome sedi čitava porodica i u kome majka stalno vreba priliku da dete klepi po prstima jer će time opravdati vlastito prisustvo.
osim toga, auto se može ukrasiti malim vazicama sa cvećem i jastučićima. to ulepšava.
svaki čas negde u nekoj kući glasno zaurla poneko dete klepljeno po prstima. čim jedno prestane, drugo počne.
kroz prozorska okna koja podsećaju na ogledala prodiru zvuci klepljivanja.
paula kaže: ne lupaj karlčića tako jako, nije ništa uradio, pusti ga.
nakon toga pauli se saopštava da treba da začepi gubicu zato što još uvek nije rodila nikoga i ništa.
uloga babe je umirujuća uloga.
zato deca toliko i vole baku. muž i žena nikada ne vole baku zato što im se meša u posao.
sopstveni muž, tj. deka, mrzi baku, pod jedan zato što ju je oduvek mrzeo, još u mlađim godinama, a stara je mržnja uvek navika od koje se čovek ne može tako brzo odviknuti, tako da se ta mržnja u starosti neizbežno zadržava jer šta čoveku uopšte ostaje u starosti, ništa, samo dobra stara oprobana mržnja.
mržnja stalno raste, zato što je baka odavno izgubila svoj jedini kapital, što će reći lepotu, kojom je nekad možda i raspolagala, baka je obezvređena. za njega, deku, tu staru istrošenu barabu, druge, mlađe žene su izgubljene, u korist drugih, istrošenih, ali mlađih muškaraca koji još uvek mogu da rade i zarađuju.
mlađe žene nikada ne bi stavile na kocku svoje obezbeđene egzistencije kraj tih mladih muškaraca, i sve to zarad nekog matorog seronje kao što je on.
tako onda i deka odumire, doduše sporije i s odloženim dejstvom u odnosu na svoju ženu, koja samo što nije načisto umrla, ali ipak: umiranje je umiranje, izgubljeno je izgubljeno i zauvek prošlo, a muškarca njegova sopstvena žena neizostavno mora da podseća da i on propada, pretvarajući se od mladog kicoša u matoru drtinu. deka je istrošen, baka je izanđala. od potrošača nigde ni traga ni glasa, a ljudi su opet potrošeni.
baka, međutim, tačno zna da će joj od određenog životnog doba muž sigurno ostati za sva vremena, sve do teške smrtne bolesti i egzitusa koji iz iste proističe. ne može više da joj utekne, od šporeta, od kredenca, od stola, od pranja sudova, od valova za stočnu hranu.
kuda bi ta matora baraba uopšte i mogla da ode.
matora baraba je upućena na njene usrane pomije.
i tako kroz bakine ruke i dalje prolazi nepregledni niz posranih pantalona i smrdljivih čarapa.
u starosti se baka onda sveti na sitno, na raspolaganju joj stoje brojne opcije za konstruktivnu osvetu.
i tako kroz dekine ruke i dalje prolazi nepregledni niz patnji koje se mogu naneti baki, čitav niz jezivih dana. svaki dan koji baka još mora da doživi deka uzima u svoje ruke. lično, niko drugi ne sme da se meša u to. ali deka je, još od detinjstva, navikao da sve njegove osnovne potrebe zadovoljava njegova baka, majka ili baka. sam nije u stanju ni jaja da isprži.
kada su u pitanju prijatne sitnice, kao što su teški kućni poslovi, nesamostalan je kao malo dete, lako ga je dovesti do besa sitnicama, sićušnim neudobnostima, sabotažama.
stari supružnici čvrsto se drže jedno drugog kao dva insekta.
kao dve životinje koje proždiru jedna drugu, dopola već zaronjene jedna drugoj u telo.
meso je hranljivo i veoma strpljivo.
negde u daljini prolazi jato mlađih žena kao karavan kamila, njihove se siluete oštro ocrtavaju na horizontu, nose pune cegere, a za sobom vukljaju malu decu.
otac ih požudno posmatra dogledom, u njegovim se pantalonama bude neki ostaci muškosti.
majka zakrešti iz kuhinje i ostaci muškosti moraju ponovo da zaćute. sunce konačno zalazi.
a paula, kraveština glupava, mora nekoga da voli!
kao da već i bez toga nije sasvim dovoljno teško doći do sopstvene porodične kuće sa dvorištem.
ali sa kućicom sve je ipak mnogo lakše, misli paula.
paulino telo učiniće sve što bude moglo.
sunce je konačno zašlo.
uprkos tome, noć donosi još mnogo toga još strašnijeg za muža i ženu. a paula, kraveština glupa, mora nekoga da voli.
brigita mrzi hajnca
iako brigita mrzi hajnca, ipak želi da ga dobije da bi pripadao samo njoj i nijednoj drugoj.
ako b. hajnca mrzi već sada, pre nego što ga je uopšte i dobila, kako li će ga tek mrzeti kada ga jednog dana, što je još neizvesno, dobije za sva vremena i kad više ne bude morala da se muči da ga dobije.
za sada brigita, međutim, mora pažljivo da skriva svoju mržnju zato što je još uvek niko i ništa, odnosno krojačica grudnjaka, a želi da postane neko i nešto, odnosno hajncova žena.
mnoge druge krojačice dolaze iz jugoslavije, mađarske, čehoslovačke ili iz drugih istočnih zemalja.
ili se udaju i odu, ili se satru.
jedna od mnogih zapravo je niko i ništa.
b. veruje da kao jedna od brojnih krojačica grudnjaka od kojih mnoge šiju u dlaku isti šav kao i ona, da kao jedna od njih ona zapravo nije niko i ništa. b. veruje da bi kao jedna od brojnih supruga bila neko i nešto, brigita veruje da će i ona automatski postati neko i nešto zato što je hajnc neko i nešto, naime neko ko će jednog dana biti neko i nešto, ko poseduje sopstvenu radionicu.
kada već grudnjaci životu ne daju nikakav sjaj, onda sav sjaj u životu mora da dođe od hajnca.
zato što sjaj o kome se čita ili koji se vidi na televiziji dolazi od nekog sasvim drugog i vraća se nekom sasvim drugom, zato što se kod sjaja iz časopisa i filmova radi o potpuno stranim ljudima koji grudnjake često i ne nose, a tek im ni u ludilu ne bi palo na pamet da grudnjake šiju, zato što tu od samog početka nema ni trunke sjaja, b. se iz petnih žila upinje da taj sjaj nekako stvori, satima, i uvek oko hajnca.
nada se da će nešto od tog sjaja obasjati i nju. ali ko ima sjaj, zadržava ga za sebe, to je morala da iskusi još brigitina majka, njen sjaj je poticao od jednog zastupnika, kada je nestao? pre mnogo godina, zajedno sa svojim automobilom.
brigitina majka kaže da bi brigita hajnca trebalo da drži na dugom lancu, ali da vodi računa da ga sasvim ne ispusti, još je rano da mu sasvim ukine slobodu kretanja, slobodu kretanja treba da mu ukine tek kasnije, ali uprkos tome već sada mora čvrsto da ga drži, da ga veže za sebe, pomoću hiljadu maleckih stvari, na primer uz pomoć jedne malecke bebe. ali i uz pomoć specijalnih talenata i veština zanatske prirode: na pr. pranjem veša.
brigitinoj majci sve to očigledno još nije dovoljno.
jezičina brigitine majke očigledno još ima dovoljno energije.
u pitanju je bespoštedan lov.
ni lovina hajnc, a ni jadni premoreni lovac brigita nemaju prava na predah. ponekad je lovac u goroj situaciji nego divljač koju lovi.
u brigitinom slučaju je njena situacija gora od njegove.
suzi je sjajan primerak ljudske rase. kupajući se u sunčevim zracima, suzi obesno skače da uhvati leptira, jednog takozvanog običnog žutog leptira, žućaka. njena plava kosa je baš kao plava kosa.
nekima su sunčevi zraci dovoljni preduslov za sjaj, drugima je, međutim, za to potrebna čitava električarska radionica.
b. ne bi trebalo da bude neskromna, trebalo bi da se zadovolji sunčevim zracima, kao suzi.
suzi se u baštici prosto kupa u sjaju sunčevih zraka, baštica nije njena, nego hajncova, dakle brigitina. b. skače na suzi i baca je na tlo, gde nikakav sjaj više ne može da dopre do nje. najviše bi volela da zakopa suzi u tu zemlju, u vlažnu ilovaču.
brigita dahćući leži preko suzi, sva se rasprostrta, i objašnjava zašto čovek sa sopstvenom imovinom može da čini šta god želi, ali zato sa tuđom imovinom može da čini samo ono što mu dozvoli njen vlasnik, u datom slučaju ona, brigita. evo primera: u fabrici, kaže b., moram da radim ono što mi se kaže. ali u svome limenom ormariću, tamo mogu da radim šta god hoću, zato što je MOJ, tamo mogu da održavam red ili nered, kako god poželim, naravno da održava red. u menzi moram da budem kolegijalna, zato što menza pripada svima, ali na svome mestu za stolom, tu mogu da radim šta god poželim, ono je samo MOJE. da, male stvari su osnov svega.
i zaranja suzinu glavu u baru, sve dok ne stigne hajnc i preotme joj suzi iz ruku.
i, kada bi vlasnik naše fabrike došao kod mene kući, nastavlja b., čak bi i on morao da radi šta ja hoću, zato što je moja kuća moj zamak. ma kako da je mala, u njoj ja izdajem naredbe.
vlasnik Vaše fabrike nikada ne bi došao kod Vas kući, zato što ste Vi tako neljubazni, mrmlja suzi sebi u bradu.
stvarno ne bi? možda će jednom ipak doći. i niko ne bi mogao u tome da ga spreči, čak ni Vi, Vi koji toliko toga želite da sprečite. vlasnika moje fabrike Vi ne biste uspeli da zastrašite.
možda će jednom doći da poseti kako mene, tako i moju majku!
nikada taj neće doći, odgovara suzi. zato što ste Vi nevažni, zato što ste Vi nešto najniže i najnebitnije što postoji na svetu.
ali KADA bi došao, onda bi MORAO da u našem stanu radi kako majka i ja zapovedamo, to je čak zakoniti zakon, jeca brigita. ona to bolje zna.
pet minuta kasnije dva borbena petla sedaju da užinaju.
brigita je interesantno pričala, s puno spekulacija, o ekonomskoj situaciji u principu.
možda bi rezultate ovog razgovora mogla da upotrebi jednog dana, kada bude imala sopstvenu firmu i hajnca.
sada je ljubav, dakle, naišla
sada je ljubav, dakle, naišla već po ko zna koji put, ali za paulu još uvek nije počeo bolji život, vreme je da ovaj zaglibljeni projekat konačno oživi, da se pokrene s mrtve tačke!
paula uopšte ne može da uživa u svojoj velikoj ljubavi zato što mora da ustaje u 5 sati ujutro i da pravi doručak za oca. paula zna da je za veliku ljubav neophodno vreme da bi mogla da raste, da bi postala još veća. paula nema vremena.
u isto vreme majka-od-paule se s grabuljama u ruci penje planinskom padinom da obrađuje svoje malo carstvo, majka stalno nadgleda svoje carstvo, od jedne domaćičke granice do druge, majka okreće glavu levo-desno, kao da traga za ilegalnim migrantima.
majka neprekidno šara pogledom od početka svoga carstva do kraja svoga carstva, stalno tamo-vamo i pritom se raduje što je u posedu tog svog domaćičnskog carstva.
drugi možda imaju više, drugi su možda stolari, električari, vodoinstalateri, zidari, časovničari, mesari ili čak trgovci mesnim prerađevinama, ali zato su svi u njenoj porodici zdravi.
kada majka ima lošiji dan, razmišlja o tome da žena trgovca mesnim prerađevinama, primera radi, takođe ima svoje domaćičnsko carstvo, ali uz to ima i sopstvenu trgovinu mesnim prerađevinama, onda majka unuk-francija gurne oštrim zubima grabulje. francijevo kmečanje i plakanje obeštećuju majku za to što žena proizvođača mesnih prerađevina ima dva carstva, domaćinsko carstvo i carstvo mesnih prerađevina, francijeva dreka majku ponovo dovodi do srži stvari, naime do toga da ona sama ima sve što žena uopšte može i da poželi, i svi u porodici su zdravi, žena trgovca mesnim prerađevinama pada u zaborav, majka strpljivo teši francija. šta bi majka uopšte više mogla i da poželi? ništa.
paulina majka više ništa ne može da poželi zato što je već konzumirala svoju sudbinu, a da to nikome nije donelo ništa.
pošto majka-od-paule nema više šta da poželi, prekasno je za to, savršeno je srećna.
savršeno srećna majka izlazi napolje, osluškuje da li će u sebi čuti neki napev ili pesmu kosa, ali umesto toga čuje samo rak, koji je razara i izjeda. majka nema nikakav protivotrov za taj rak, pa čak ni alkohol.
što se samog raka tiče, i on je već video lepše prizore od tog ruiniranog donjeg trbuha, u kome se tokom dugih godina braka već izdogađalo sve i svašta, o sedenju u kipućoj vodi u cilju pobačaja da i ne govorimo.
ono što gospodin doktor nikada nije smeo da vidi, sada je preostalo za tu opasnu smrtnu bolest, čini se kao da čovek čitavog života čuva one poslednje najsitnije rezerve energije samo da bi na kraju umirao polako i bolno, da bi ga razorila bolest.
za koga je otac, na kraju krajeva, razarao taj donji trbuh? za bolest, bolest sada žanje sve što se ima požnjeti. nije joj ostalo baš mnogo.
majka je, doduše, u vikend-izdanjima već čitala o ovoj opakoj bolesti, ali strah se sad, uprkos tome, na nju obrušava svom silinom, iako je čitala da strah sve samo čini još gorim i da treba sačuvati duševnu ravnotežu, sada se užasno plaši i potpuno gubi duševnu ravnotežu.
jednom je paula rekla da ide kod ginekologa da bi joj propisao pilule za kontracepciju, da bi bila spremna, da ne bi rađala toliku decu. krmačo jedna, rekla je majčica, pustila bi da ti ga nabija neki tamo nepoznati muškarac, fuj, odvratno, dokle god paula živi u njenom domaćinskom carstvu, neće se baviti takvim stvarima.
pauli je laknulo, zato što neće morati još dugo da živi u majčinom carstvu, nego će uskoro imati sopstveno carstvo.
erih, međutim, još uvek baš ništa ne preduzima.
paulu šnajderaj sad baš nervira i uznemirava. vožnja do regionalnog centra na zanat sada samo odvraća njene misli od eriha. paula jedva čeka da se vrati kući. šteta što eksperiment pauli neće doneti nikakve rezultate, paula želi da se povuče u privatnost, do viđenja, paula, vidimo se na nekom privatnijem, prijatnijem nivou!
samo što se vratila iz krojačnice, paula navlači svoju najlepšu crvenu haljinu i u njoj maršira uz brdo, ka erihu. odozgo se paula, međutim, vraća kao bumerang, nije još stigla ni da se odmori od hodanja kako valja, a već nalevo krug, šut u dupe, i devojka leti svojoj kući.
paula trči uz brdo, tamo je okreću za 180 stepeni, tako da sad juri dole, kao da traži vatrogasce, takoreći uzalud.
tamo gore komanduju erihova majka i erihova baba.
stvarno komanduje jedini muškarac u kući, erihov očuh, bivši državni službenik, čime će na kraju samo mali broj njih moći da se pohvali, kada se budu svodili svi računi.
astma, očuh, koga tako zovu zato što je astmatičar, ovim dvema rasklimatanim ženama upravlja tako da je milina gledati.
za astmu je to prava milina, za dve žene milina i nije baš tolika, ali je ipak milina.
on to izvodi na suptilan način, na državnoslužbenički način.
izvodi to bez reči, samom svojom ličnošću, bolesni penzioner astma sedi na svome mestu kao domaća kornjača i tu biva opskrbljen hranom, pićem i televizijskim programom.
ružno zvekećući iznutra, astma lebdi nad svima njima kao jeziv košmar. astma sve drži pod apsolutnom kontrolom, kao što je ranije pod apsolutnom kontrolom držao mali, ali značajni deo državne železnice. astma često priča o tim vremenima, u takvim trenucima svi ostaju bez daha od napetosti.
dok astma pripoveda o svojim neverovatnim, ali istinitim doživljajima iz života jednog železničara, s povremenim prekidima radi krkljanja, majka riba i čisti u njega i iz njega, iznad njega i pod njim da je to uživanje gledati.
što se uživanja tiče, majka već godinama nije osetila ništa slično.
za uživanje koje je nekada ranije s vremena na vreme imala prilike da oseti, majka je morala skupo da plati čitavim čoporom dece.
iz radosti je, naime, proizašla trajna sreća, sreća koja nije baš toliko uzbudljiva, ali je zato trajna: sreća koju donosi imanje dece.
astma s uživanjem daje da ga neguju kao koku nosilju.
astma želi da majka izbriše sva sećanja na sve radosti iz prošlosti, najveće bi mu uživanje priredilo kada bi mogao da je posmatra kako noktima grebe đubre s poda. ali nažalost, samo će majčina smrt moći da izbriše sve prljavštine koje je ranije radila.
astma strogo nadgleda svoju ženu, koja je u prošlosti često zastranjivala. astma i njegova žena već su na pravom putu. samo što nisu u grobu, fali im samo još malo.
astma u mirnoj planinskoj atmosferi posmatra svoju ženu kako radi. majčin bolesni kuk protestuje krckanjem protiv takvog grubog tretmana, to joj nimalo ne pomaže, neko mora i da radi, a taj neko je majka, u tome joj pomaže zahvalnost. zahvalnost umesto nje cedi mokru krpu.
reuma u zglobovima se tome raduje.
majka je kao prazna mahuna ili kao prazan ceger iz koga je odavno sve ispalo, kao mreža, koja je još i prorupljena.
za to vreme paula se penje uz brdo.
kada se oglasi sirena lokalnog autobusa, to je i za erihovu majku znak da se paula vraća sa posla.
majka već čeka gore, aha, sad paula oblači čist donji veš, sada češlja onih nekoliko sivih dlaka na svojoj glavi, sada uzima karmin, a sada plastične cipele, koje su bile jeftine, ali zato lepo izgledaju, sad uzima tašnicu koja se slaže sa ostatkom garderobe, belu. sada: pokret!
ide erihu.
sada je već i majka u pokretu, samo polako, bez žurbe, to je današnja deviza.
u međuvremenu i paula izranja iz krivine, naleće na matoru, svu zadrtu i ozlojeđenu, ako je u pitanju muž, onda ide, ako je u pitanju posao, onda odjednom ne ide, razmišlja majka ogorčeno, dok je mržnja izjeda.
paula naleće na erihovu majku kao ptica na prozorsko okno, kao na betonski zid, u krajnjoj liniji sve je to isto: dalje se ne može.
marš. dole, nazad, i to brzo, molim.
majka kaže da paula ovde nema šta da traži, kako nema, kada traži ljubav!
majka želi da se erih i dalje brine o jedinoj kravi koja daje mleko za kafu-za- oca, a pored toga da napaja svinje, majka ima tbc kostiju, a to je teška sudbina, i erih treba da joj je olakša, kako je živela, majka je zaslužila i nešto gore od tbc-a, ali je dobila državnog službenika, paula zaslužuje nešto još mnogo gore, što će i dobiti.
erih im je potreban za obavljanje grubih poslova, a i onih manje grubih, koliko mu stepen njegovog moždanog razvoja to dozvoljava.
pomoz bog, došla sam kod eriha, uspeva paula još da procvrkuće, ali ništa više od toga. kako je nije sramota da juri za erihom. erih je njena najproduktivnija svojina.
kao neka plišana igračka na navijanje, paula trčećim korakom silazi niz brdo odakle je i došla i svakim je korakom sve udaljenija od svog cilja, od eriha.
kad ne radi, majka stalno sedi na svom kibic-fensteru i špijunira klanac.
kada ne radi, i paula stalno sedi dole, u podnožju, i špijunira klanac.
a i baba sedi na svom kibic-fensteru, baba je toliko stara da je samo još podnose kao neki teret i bila bi potpuno izgubljena da nije kćerke i kćerkoizdržavajućeg zeta astme, babina egzistencija visi o tankom koncu jer su još jedna gladna usta uvek suvišna gladna usta, kad astma skoro sve proždire sam.
baba i majka na smenu paze da im niko ne preotme eriha. astmu ionako niko neće oteti, taj zauvek ostaje njima, sada više ne mrzi samo svako svakoga, sada svi, divno i harmonično, mrze i paulu, koja ima da pokloni samo ljubav i samu sebe.
a to je premalo.
paula bi erihovu radnu snagu sigurno iskorišćavala za svoje sopstvene prljave ciljeve, za svoju kućicu, za svoje detence, za nekoliko dečice i automobil, koristi koje bi paula imala od eriha nikada se ne bi mogle nadoknaditi erihovima batinanjem paule. batine nikada ne mogu da nadoknade novac, novac vredi više od batina.
paula, međutim, ima da pokloni samo ljubav i samu sebe.
a to je premalo.
Нема коментара:
Постави коментар