Hoker se sprema da sleti.
Simon Edvards – upravnik aerodroma Bigin Hil – koračao je uzduž i popreko komandnim tornjem, škiljeći nervozno u pravcu piste natopljene kišom. Nikada mu se nije sviđalo da ga probude u rano subotnje jutro, ali je naročito neukusno bilo pozvati ga da nadgleda haopšenje jednog od njegovih najboljih klijenata. Sir Li Tibing je plaćao Bigin Hil aerodromu ne samo privatni hangar nego i "taksu po sletanju" zbog svojih čestih dolazaka i odlazaka. Obično bi aerodrom unapried bio obavešten o njegovom rasporedu kako bi mogao da poštuje strogi protokol tokom njegovih dolazaka. Tibing je voleo da stvari tako teku. Trebalo je napuni pun rezervoar u dugačku jaguar limuzinu, posebno pravljenu za njega, koju je držao u svom hangaru, uglancati je, i raširiti London Times od tog dana na zadnjem sedištu. Carinski službenik je trebalo da sačeka avion u hangaru, kako bi se ubrzala obavezna provera dokumenata i prtljaga. Povremeno bi carinski službenici dobijali velike napojnice od Tibinga ukoliko bi predvideli bezopasne namirnice koje je prenosio - uglavnom luksuzne namirnice - francuske puževe, posebno zreo nefermentirani rokfor, poneko voće. I onako su mnogi od carinskih zakona bili besmisleni, a ukoliko Bigin Hil ne bi udovoljavao svojim klijentima, neki od konkurentskih aerodroma sigurno bi. Tibing je na Bigin Hilu dobijao sve što je želeo, a zaposleni su ubirali plodove.
Edvardsovi živci su bili napeti dok je posmatrao kako se avion približava. Pitao se da li je Tibinga njegova sklonost ka rasipanju bogatstva nekako uvalila u nevolju; činilo se da su francuske vlasti veoma odlučne da ga zadrže. Edvardsu još uvek nije rečeno kakva je optužba, ali očigledno je bila ozbiljna. Na zahtev francuskih vlasti, policija Kenta je naredila kontroloru leta na aerodromu Bigin Hil da preko radija kontaktira pilota hokera i naloži mu da dođe direktno do terminala umesto do hangara njihovog klijenta. Pilot je pristao, očigledno poverovavši u nategnutu priču o curenju plina.
Iako britanska policija u načelu nije nosila oružje, ozbiljnost situacije je dovela do toga da na teren izađe naoružana ekipa za intervencije. Osam policajaca sa pištoljima stajalo je upravo ispred zgrade terminala, čekajući trenutak kada će motor aviona prestati da radi. Kada se to dogodi, službenik na pisti će staviti sigurnosne klipove ispod točkova kako avion ne bi mogao dalje da se kreće. Potom će nastupiti policija i zadržati putnike aviona sve dok ne stignu Francuzi da reše problem.
Hoker je sada bio nisko na nebu, leteći tik iznad krošnji sa njihove desne strane. Simon Edvards siđe niz stepenice kako bi u niovu piste promatrao sletanje. Policija Kenta bila je u pripravnosti, skrivena od pogleda, a čovek iz službe za održavanje čekao je sa sigurnosnim klipovima. Vani na pisti, kljun aviona se ispravi i točkovi dotaknuše tlo uz oblak dima. Avion poče da smanjuje brzinu, krivudajući levo-desno ispred terminala, dok mu se telo belasalo na vlažnom vremenu. Međutim, umesto da zakoči i okrene se ka terminalu, avion mirno prođe pored prilazne trake i produži ka Tibingovom hangaru koji se video u daljini.
Svi policajci se okrenuše i zabuljiše u Edvardsa. "Mislili smo da ste rekli da je pilot pristao da dođe do terminala!"
Edvards je bio zapanjen. "I jeste pristao!"
Nekoliko sekundi kasnije, Edvards je uguran u policijska kola koja su jurila preko piste ka udaljenom hangaru. Policijski konvoj je još uvek bio dobrih 450 metara daleko kada Tibingov Hoker mirno uplovi u privatni hangar i nestade sa vidika. Kada kola konačno stigoše i zaustaviše se uz škripu kočnica ispred širom otvorenih vrata hangara, policajci pokuljaše van, isukanih pištolja.
Edvards također iskoči.
Buka je bila zaglušujuća.
Motori mlaznjaka su još uvek brujali dok je dovršavao svoj uobičajeni krug unutar hangara, postavljajući se kljunom prema vani u pripremi za naredno polietanje. Kad se avion okrenuo za 180 stepeni i doklizio do prednjeg dela hangara, Edvards je mogao da vidi lice pilota, na kojem se, razumljivo, ogledalo iznenađenje i strah što vidi barikadu od policijskih kola.
Pilot konačno zaustavi avion i ugasi motore. Policija ulete u hangar, zauzimajući položaje oko mlaznjaka. Edvards se pridruži glavnom inspektoru policije Kenta, koji se oprezno kretao ka pokretnim stepenicama aviona.
Nakon nekoliko sekundi, vrata se otvoriše. Dok su se stepenice aviona polako spuštale, Li Tibing se pojavi na vratima. Kad se nađe suočen sa morem pištoljskih cijevi, osloni se na štake i počeša po glavi. "Sajmone, jesam li ja to osvojio glavnu premiju na policijskoj lutriji dok me nije bilo?" Zvučao je više zbunjeno nego zabrinuto.
Simon Edvards kroči napred, progutavši knedlu u grlu. "Dobro jutro, gospodine. Ispričavam se zbog zbrke. Došlo je do prskanja plinovoda i vaš je pilot rekao da će se uputiti do terminala."
"Da, da, pa, ja sam mu rekao da umesto toga dođe ovamo. Kasnim na medicinski tretman. Ja plaćam ovaj hangar, i ta besmislica oko napuklog plinovoda zvučala mi je preterano obazrivo."
"Plašim se da nas je vaš dolazak zatekao nespremne, gospodine."
"Znam. Ovo nije po mom rasporedu, nimalo. Među nama budi rečeno, od tog novog leka trčkam u kupatilo. Policajci su se zagledali a Edvards se zbuni. "Vrlo dobro, gospodine."
"Gospodine", reče glavni inspektor policije Kenta, istupajući. "Moram da vas zamolim da ostanete u avionu tokom narednih pola sata."
Tibing nije izgledao nimalo veselo dok je hramao niz stepenice. "Plašim se da to nije moguće. Imam zakazan lekarski pregled." Stigao je do tla. "Ne smem da ga propustim."
Glavni inspektor se postavi tako da je sprečavao Tibinga da se udalji od aviona. "Ovde sam po naređenju francuske Sudske policije. Oni tvrde da ste prevezli begunce ovim avionom."
Tibing je dugo zurio u glavnog inspektora, a potom prsnu u smeh. "Je li ovo neka od onih emisija skrivene kamere? Đavolje dobro!"
Glavni inspektor se nije dao zbuniti. "Ovo je ozbiljno, gospodine. Francuska policija takođe tvrdi da možda imate i taoca u avionu."
Tibingov sluga Remi se pojavi na vratima, na vrhu stepenica. "Ja se zaista osjećam kao taoc, radeći za sir Lija, ali me on uverava da mogu da odem kad god hoću." Remi pogleda na sat. "Gospodine, zaista kasnimo." On pokaza glavom ka dugoj jaguar limuzini u udaljenom uglu hangara. Ogroman automobil bio je boje slonovače sa zatamljenim staklima i belim gumama. "Dovesću auto." Remi pođe da silazi niz stepenice.
"Plašim se da vam ne možemo dopustiti da odete", reče glavni inspektor. "Molim vas da se vratite u avion. Obojica. Predstavnici francuske policije će uskoro sleteti."
Tibing je sada gledao u Sajmona Edvardsa. "Sajmone, za ime boga, ovo nema smisla! Nema nikoga drugog u avionu. Kao i obično - Remi, naš pilot, i ja. Možda ti možeš da posreduješ? Idi i pogledaj u avion, i potvrdi da je prazan."
Edvards je znao da je u zamci. "Da, gospodine. Mogu da pogledam."
"Đavola možete!" izjavi glavni inspektor policije Kenta, očigledno dovoljno dobro upućen u poslovanje privatnih aerodroma. Sumnjao je da bi Simon Edvards mogao i da slaže za putnike u avionu kako bi zadržao mušteriju kakva je Tibing na aerodromu Bigin Hil. "Sam ću pogledati."
Tibing odmahnu glavom. "Nećete, inspektore. Ovo je privatno vlasništvo i ako nemate nalog za pretres, držat ćete se dalje od mog aviona. Nudim vam razumnu opciju. Gospodin Edvards može da obavi pretragu."
"Nema ni govora o tome."
Tibingovo ponašanje postade ledeno. "Inspektore, plašim se da nemam vremena da se igram sa vama. Kasnim i odlazim. Ako vam je toliko bitno da me zaustavite, moraćete jednostavno da pucate."
Rekavši to, Tibing i Remi zaobiđoše glavnog inspektora i uputiše se preko hangara ka parkiranoj limuzini.
Glavni inspektor Kenta osećao je samo nenaklonost prema Liju Tibingu dok ga je ovaj, hramajući, prkosno zaobilazio. Privilegovani ljudi uvek misle da su iznad zakona.
E pa nisu. Glavni inspektor se okrenu i uperi pištolj u Tibingova leđa. "Stanite! Pucaću!"
"Samo napred", reče Tibing ne zaustavljajući se, niti se okrenuvši. "Moji advokati će pojesti vaše testise za doručak. A ukoliko se usudite da se popnete u moj avion bez naloga za pretres, isto će se dogoditi i vašoj jetri."
Budući da mu odmeravanje snaga nije bilo strano, glavni inspektor je ostao hladnokrvan. Tehnički gledano, Tibing je bio u pravu i policija je zaista morala imati nalog da bi se popela u njegov avion. Međutim, budući da je let započet u Francuskoj i da je moćni Bezu Faš dao ovlaštenje, glavni inspektor policije Kenta bio je siguran da je za njegovu karijeru probitčnije da otkrije što se to nalazi u Tibingovom avionu.
"Zaustavite ih", naredi inspektor. "Pretražiću avion."
Njegovi ljudi pritrčaše, uperenih pištolja, i sprečiše Tibinga i njegovog slugu da dođu do limuzine.
Tibing se tada okrete. "Inspektore, ovo vam je poslednje upozorenje. Ni ne pomišljajte da se popnete u taj avion. Zažalićete zbog toga."
Ignorišući pretnju, glavni inspektor čvrsto zgrabi pištolj i odlučno se pope uz stepenice aviona. Stigavši na vrh, zaustavi se i proviri unutra. Trenutak kasnije, ušao je u kabinu. Šta, do đavola?
Osim prestrašenog pilota u pilotskoj kabini, letelica je bila prazna. Brzo pretražujući kupatilo, stolice, odeljak za prtljagu, inspektor nije pronašao ni traga nekim ilegalnim putnicima.
Šta je, kog đavola, Bezu Faš mislio? Činilo se da je Li Tibing govorio istinu.
Glavni inspektor policije Kenta stajao je sam u napuštenoj kabini i teško gutao. Sranje. Lice mu je buknulo, zakoračio je natrag na stepenice, i pogledao preko hangara u Lija Tibinga i njegovog slugu koje su sada držali na nišanu pored limuzine. "Pustite ih da idu", naredi inspektor. "Dobili smo pogrešnu dojavu."
Tibingove oči preteći su ga gledale čak i preko hangara. "Očekujte poziv od mojih advokata. I da se zna za ubuduće – francuskoj policiji se ne može verovati."
Nakon što je to rekao, sluga mu otvori vrata zadnjeg dela dugačke limuzine. Pomogavši svom ubogaljenom gospodaru da se smesti na sedište, sluga obiđe kola, sedne za volan i upali motor. Policajci se razmaknuše dok je jaguar jureći napuštao hangar.
"Dobro odigrano, dobri moj", zvonko reče Tibing sa zadnjeg sjedišta dok je limuzina ubrzavala udaljavajući se od aerodroma. Potom pogleda ka slabo osvetljenim prednjim delovima prostrane unutrašnjosti kola. "Je li svima udobno?"
Langdon slabašno klimnu glavom. On i Sofi su još uvek bili sklupčani na podu pored vezanog albino monaha zapušenih usta.
Pre toga, kad je hoker uklizio u prazni hangar, avion se zaustavio na pola svog okretanja i Remi je spustio stepenice. Budući da se policija brzo približavala, Langdon i Sofi su odvukli monaha do zemlje i sklonili se van pogleda iza limuzine. Potom su se motori aviona ponovno uključili, zavion se okrenuo i završio svoj polukrug baš kada su policijska kola stizala u hangar.
Dok je limuzina jurila ka Kentu, Langdon i Sofi se uspentraše do zadnjeg dela, ostavljajući vezanog monaha na podu. Smestiše se na dugačkom sedištu naspram Tibinga. Britanac im se nestašno nasmeši i otvori pregradu sa barom. "Mogu li vas ponuditi nečim za piće? Grickalicama? Čipsom? Koštunjavim voćem? Mineralnom vodom?"
Sofi i Langdon odmahnuše glavama.
Tibing se naceri i zatvori bar. "Pa dakle, što se tiče tog groba viteza..
Poglavlje 82
"Ulica Flit?" upita Langdon, gledajući u Tibinga u zadnjem djelu limuzine. Postoji podzemna grobnica u ulici Flit? Sve do sada, Li je šaljivo izbegavao pitanja o tome gdje misli da bi mogli pronaći "grobnicu viteza", koja će, sudeći po stihovima, dati šifru za otvaranje manjeg kripteksa.
Tibing se naceri i okrete ka Sofi. "Gospođice Nevo, dajte harvardskom momku da još jednom pogleda stihove, hoćete li?"
Sofi posegnu u džep i izvuče crni kripteks umotan u janjeću kožu. Svi su se složili da ostave kutiju od ružinog drveta i veći kripteks u sefu aviona, a da sa sobom ponesu samo ono što im je potrebno — crni kripteks koji je mnogo neprimetniji i lakši za nošenje. Sofi razmota komad kože i pruži ga Langdonu.
Iako je pročitao stihove nekoliko puta dok su bili u avionu, Langdon nije mogao da otkrije nikakvu određenu lokaciju. Sada, dok je ponovno čitao, razmišljao je polako i pažljivo, nadajući se da će mu ritam pentametra jasnije otkriti značenje stihova sada kada su na tlu.
U Londonu leži vitez koga je papa pokopao.
Plodove njegovog rada Sveti gnev je snašao.
Tražite sferu koja bi trebalo da je na njegovom grobu.
Ona govori o ružičastom mesu i osemenjenoj materici.
Jezik je bio dovoljno jednostavan. U Londonu je bio sahranjen vitez. Vitez koji je radio na nečemu što je razljutilo Crkvu. Vitez na čijem grobu nije bilo sfere koja bi trebalo da bude tamo. Poslednja aluzija u pesmi – ružičasto telo i osemenjena materica – jasna je aluzija na Mariju Magdalenu, Ružu koja je nosila Isusovo seme.
Usprkos prividnoj jasnoći stihova, Langdon još uvek nije imao predstavu o tome ko je taj vitez niti gde je sahranjen. Štaviše, kada jednom budu otkrili grob, izgledalo je da treba naći nešto što nije tamo. Sfera koja bi trebalo da je na njegovom grobu?
"Nemaš nikakvu ideju?" Tibing zacokta u znak razočarenja, iako je Langdon znao da kraljevski istoričar uživa što je korak ispred njega. "Gospođice Nevo?"
Ona odmahnu glavom.
"Što biste vas dvoje bez mene?" reče Tibing. "Pa dobro, provest ću vas kroz ovo. Zaista je veoma jednostavno. Prvi stih je rješenje. Hoćete li ga, molim vas, pročitati?"
Langdon pročita naglas. "U Londonu leži vitez koga je papa pokopao."
"Upravo tako. Vitez koga je papa pokopao." Promatrao je Langdona. "Što vam to govori?"
Langdon slegnu ramenima. "Vitez koga je papa sahranio?"
Tibing se naglas nasmeja. "Oh, to je baš velikodušno. Uvek optimista, Roberte. Pogledaj drugi stih. Taj vitez je očigledno napravio nešto što je izazvalo Sveti gnev Crkve. Razmisli ponovno. Uzmi u obzir odnos između Crkve i vitezova templara.
Vitez koga je papa pokopao?" "Vitez koga je papa ubio", upita Sofi.
Tibing se nasmeši i potapša je po kolenu. "Vrlo dobro, draga moja. Vitez koga je papa sahranio. Ili ubio." Langdon pomisli na zloglasno okupljanje templara 1307. godine – nesretni petak trinaesti - kada je papa Kliment ubio i sahranio stotine vitezova templara. "Ali mora da pošto je bezbrojni grobovi 'vitezova koje su ubile pape'."
"Aha, ne baš!" reče Tibing. "Mnogi od njih su spaljeni na lomači i bačeni bez posmrtnog obreda u reku Tibar. Ali ova se pesma odnosi na grob. Grob u Londonu. A postoji veoma malo vitezova koji su sahranjeni u Londonu."
On zastade, promatrajući Langdona kao da čeka da zora svane. Na kraju prasnu. "Roberte, za boga miloga! Crkva koju je u Londonu podigla militantna grana Priorata - sami vitezovi templari!"
"Crkva hrama?" Langdon zapanjeno uzdahnu. "Ima grobnicu?"
"Deset najstrašnijih grobova koje ćeš ikada videti."
Langdon zapravo nikada nije posetio Crkvu hrama, iako je naišao na nju mnogo puta tokom svog proučavanja Priorata. Nekada središte svih aktivnosti templara i Priorata u Ujedinjenom kraljevstvu,Crkva hrama je bila tako nazvana u čast Solomonovog hrama, od kojeg potiče i sam naziv vitezova templara, kao i spisi Sangreala koji su im dali sav utjecaj koji su u Rimu imali.
Nizale su se priče o tome da vitezovi izvode čudne, tajanstvene rituale u neobičnom svetilištu Crkve hrama. "Crkva hrama se nalazi u ulici Flit?"
"Zapravo, nalazi se baš pored nje, u Iner Templ Lejnu." U očima mu je igrao vragolast sjaj. "Želeo sam da vidim kako se još malo znojite pre nego što vam odam rešenje."
"Hvala."
"Niko od vas nikada nije bio tamo?"
Sofi i Langdon odmahnuše glavama.
"Ne čudi me to", reče Tibing. "Crkva je sada skrivena iza mnogo viših zgrada. Malo ljudi zapravo i zna da se tamo nalazi. Jezivo staro mesto. Arhitektura je poganska do srži."
Sofi je bila iznenađena. "Poganska?"
"Panteonski poganska!" uzviknu Tibing. "Crkva je okrugla. Templari su zanemarili tradicionalnu hrišćansku osnovu krsta i izgradili savršeno kružnu crkvu u čast Sunca." Obrve su mu vragolasto poigravale. "Ne baš suptilan pozdrav momcima iz Rima. Mogli su jednostavno i da uskrsnu Stounhendž usred centra Londona."
Sofi je promatrala Tibinga. "Šta je sa ostatkom pesme?"
Tibingovo veselo ponašanje iščeznu. "Nisam siguran. Zbunjujuće je. Moraćemo da pregledamo svaki od deset grobova i to pažljivo. Ako budemo imali sreće, na jednom od njih će upadljivo nedostajati sfera."
Langdon shvati koliko su zapravo bili blizu. Ukoliko sfera koja nedostaje otkrije šifru, moći će da otvore drugi kripteks. Bilo mu je teško i da zamisli šta bi mogli da nađu u njemu.
Langdon ponovno pročita pesmu. Bila je poput neke vrste primitivne zagonetke u ukrštenim rečima. Reč od pet slova koja govori o Gralu? U avionu su već bili pokušali sa svim očiglednim lozinkama - GRAIL, GRAAL, GREAL, VENUS, MARIA, JESUS, ŠARAH – ali cilindar nije popuštao.
Suviše očigledno. Izgleda da je postojala neka druga reč od pet slova koja se odnosila na oplođenu maternicu Ruže. Činjenica da je ta reč promakla čak i stručnjaku kakav je bio Li Tibing, za Langdona je značila da se ne radi o običnom pozivanju na Gral.
"Gospodine Li?" pozva ga Remi preko ramena. Posmatrao ih je u retrovizoru kroz spuštenu pregradu između vozačkog i putničkog dela. "Rekli ste da je ulica Flit blizu Blekfrajars mosta?"
"Da, idi kejom Viktorija."
"Izvinjavam se. Nisam siguran gde se to nalazi. Obično idemo samo do bolnice."
Tibing pogleda Sofi i Langdona, prevrnu očima i zagunđa. "Kunem se, ponekad kao da sam bebisiterka. Samo trenutak, moliću. Poslužite se pićem i ukusnim grickalicama." Ostavi ih, nespretno se krećući ka spuštenoj pregradi kako bi razgovarao sa Remijem.
Sofi se sada okrene ka Langdonu i tiho progovori. "Roberte, niko ne zna da smo ti i ja u Engleskoj."
Langdon shvati da je bila u pravu. Policija Kenta će reći Fašu da je avion prazan i Faš će morati da pretpostavi da su još uvek u Francuskoj. Nevidljivi smo. Lijev mali poduhvat im je upravo osigurao mnogo vremena.
"Faš neće tako lako odustati", reče Sofi. "Suviše se angažovao na ovom hapšenju."
Langdon se trudio da ne misli o Fašu. Sofi je obećala da će učiniti sve što je u njenoj moći da oslobodi Langdona odgovornosti kada sve prođe, ali Langdon je počinjao da se plaši da to možda neće imati nikakvog uticaja. Faš bi veoma lako mogao biti deo ove zavere. Iako Langdon nije mogao da zamisli Sudsku policiju upetljanu u potragu za Svetim gralom, suviše je bilo slučajnosti te noći da bi se odbacila mogućnost da je Faš potencijalni suučesnik. Faš je religiozan, i odlučio je da meni pripiše ta ubistva. A ipak, Sofi je tvrdila da je možda samo preterano željan da nekoga uhapsi. Na kraju, dokazi protiv Langdona nisu bili zanemarljivi. Pored toga što je njegovo ime napisano na podu Luvra i u Sonijerovom registru sastanaka, sada se činilo i da je Langdon lagao o svom rukopisu i potom pobegao. Na Sofin predlog.
"Roberte, žao mi je što si toliko duboko umešan u sve ovo", reče Sofi, stavljajući mu ruku na koleno. "Ali drago mi je što si ovde."
Njen komentar je zvučao više pragmatično nego romantično, pa ipak Langdon oseti neočekivanu iskricu privlačnosti između njih dvoje. Umorno joj se osmehnu. "Mnogo sam zabavniji kada sam ispavan."
Sofi je nekoliko sekundi ćutala. "Deda je tražio od mene da ti verujem.Drago mi je što sam ga barem jednom poslušala."
"Tvoj deda me čak nije ni poznavao."
"Ipak, ne mogu a da ne mislim da si učinio sve što bi on želeo. Pomogao si mi da pronađem ključni kamen, objasnio Sangreal, ispričao mi o ritualu u podrumu." Zastade. "Nekako se osećam bližom dedi noćas nego svih proteklih godina. Znam da bi bio sretan zbog toga."
U daljini, obrisi Londona počeše da se pomaljaju kroz tihu jutarnju kišu. Horizont kojim je nekada dominirao Big Ben i Tauer Bridž, sada se klanjao Milenijumskom oku-kolosalnom, hipermodernom točku koji se podizao sto pedeset metara u visinu i sa kojeg se pružao pogled na grad od kojeg je zastajao dah.
Langdon je jednom pokušao da se ukrca na njega, ali su ga 'kapsule za promatranje' podsećale na sarkofage. Opredelio se da ostane čvrsto nogama na zemlji i uživa u pogledu sa prostranih obala Temze. Langdon oseti stiskanje kolena koje ga prizva natrag, i vide da Sofine zelene oči počivaju na njemu. Shvati da mu je nešto govorila.
"Šta ti misliš da bi trebalo da radimo sa spisima Sangreala ako ih ikada pronađemo?" prošaputala je. "Šta ja mislim nije bitno", reče Langdon. "Tvoj deda je kripteks dao tebi, i ti treba sa njim da radiš ono što ti tvoji instinkti kažu da bi on želeo da se uradi."
"Pitam te za mišljenje. Očigledno je da si u svom rukopisu napisao nešto zbog čega je deda verovao u tvoj sud. Zakazao je privatni sastanak sa tobom. To se retko događalo.
"Možda je želio da mi kaže da sam sve pogrešno shvatio."
"Zašto bi mi rekao da pronađem tebe, osim ako su mu se dopadale tvoje ideje? Jesi li u svom rukopisu zastupao ideju da spisi Sangreala treba da budu objavljeni ili da ostanu sačuvani u tajnosti?"
"Ni jedno ni drugo. Nisam se opredijelio ni za što od toga. Rukopis se bavi simbologijom ženskog božanstva – praćenjem ikonografije boginje kroz povijest. Sasvim sigurno nisam raspravljao o tome gdje je Gral skriven niti da li ga treba otkriti."
"Ipak pišeš knjigu o tome, tako da očigledno veruješ da tu informaciju treba podeliti sa drugima."
"Postoji ogromna razlika između hipotetičkog razmatranja alternativne istorije Hrista, i..." Zastao je.
"I čega?"
"I otkrivanja hiljadu drevnih dokumenata koji bi predstavljali naučne dokaze da je Novi zavet lažno svedočanstvo."
"Ali ti si mi rekao daje Novi zavet zasnovan na izmišljotinama."
Langdon se nasmeši. "Sofi, svaka je vera na svetu zasnovana na izmišljotinama.To je definicija vere-prihvatanje onoga za šta mislimo da je istina,ali što ne možemo dokazati. Svaka religija opisuje boga kroz metafore, alegorije i preterivanja, od ranih Egipćana do savremenih nedeljnih škola. Metafore su način da pomognemo našem umu da shvati neshvatljivo. Problemi se javljaju kada počnemo bukvalno da verujemo u vlastite metafore."
"Dakle ti si za to da spisi Sangreala ostanu zauvek zakopani?"
"Ja sam istoričar. Protivim se uništavanju dokumenata, i voleo bih da vidim da istoričari religije imaju više informacija na osnovu kojih bi razmatrali izuzetan život Isusa Krista."
"Iznosiš argumente za obe strane mog pitanja."
"Zar? Biblija predstavlja osnovni pokazatelj pravog puta za milione ljudi na planeti, kao što i Kuran, Tora ili Pali kanon nude put ljudima drugih religija. Ako bismo ti ili ja mogli iskopati dokumentaciju koja bi se suprotstavljala svetim pričama islamskog verovanja, judaizma, budističkog vjerovanja, paganskog verovanja, da li bi to trebalo da uradimo? Da li bi trebalo da mahnemo zastavom i kažemo budistima da imamo dokaze da Buda nije potekao od lotosovog cveta? Ili da Isus nije doslovno bezgrešno začet? Oni koji zaista razumeju svoju veru razumeju i da su te priče metaforične."
Sofi nije bila uverena. "Moji prijatelji hrišćani veruju da je Hrist doslovno hodao po vodi, bukvalno pretvarao vodu u vino i da je bio začet bukvalno bezgrešno."
"Upravo to ti i govorim", reče Langdon. "Religijska alegorija je postala deo tkanja realnosti. I život u toj realnosti pomaže milionima ljudi da se nose sa životom i da budu bolji ljudi."
"Ali onda ispada da je realnost lažna."
Langdon se nasmeja. "Nije ništa više lažna nego realnost matematičarke kriptografkinje koja veruje u imaginarni broj 'i' zato što joj on pomaže da rastumači šifre."
Sofi se namršti. "To nije fer."
Prođe trenutak.
"Šta si me ono pitala?"
"Ne sećam se."
On se nasmeja.
"Deluje svaki put.
Poglavlje 83
Langdonov ručni sat sa Mikijem Mausom pokazivao je gotovo pola osam kada je izašao iz jaguara u Iner Templ Lejnu zajedno sa Sofi i Tibingom. Trojka je krivudala kroz lavirint zgrada do malog dvorišta ispred Crkve hrama. Grubo klesani kamen svetlucao je na kiši, a grlice su gugutale u arhitekturi iznad njih.
Londonska stara Crkva hrama izgrađena je u potpunosti od kanskog kamena. Upečatljiva, kružna građevina sazastrašujućom fasadom, centralnim tornjem i crkvenim brodom izbočenim na jednoj strani, crkva je više ličila na vojno utvrđenje nego na svetilište. Osviještena 10. februara 1185. godine od strane Herakla, patrijarha jerusalimskog, Crkva hrama je preživela osam vekova političkih prevrata, Veliki požar u Londonu i Prvi svetski rat, da bi je tek bombe Lujhvaffe teško oštetile 1940. godine. Nakon rata, povraćena joj je originalna, gola veličanstvenost.
Jednostavnost kruga, pomisli Langdon, diveći se građevini po prvi put. Arhitektura je bila gruba i jednostavna, i više je podsećala na neuglađeni rimski Castel Sant'Angelo nego na profinjeni Panteon. Kockasti dodatak koji je štrcao sa desne strane vrijeđao je oko, iako nije bacao u zasenak originalni paganski oblik prvobitne strukture.
"Rano je i subota je", reče Tibing, šepajući ka ulazu, "pa pretpostavljam da nećemo morati da se brinemo za službu."
U crkvu se ulazilo kroz uvučenu kamenu nišu unutar koje su se nalazila velika drvena vrata. Sa leve strane vrata, kao da joj tu uopće nije mesto, visila je velika oglasna tabla prekrivena rasporedima koncerata i objavama crkvenih služenja.
Tibing se namršti dok je čitao oglasnu tablu. "Ne otvaraju za posetioce još dva sata." Priđe vratima i proba da ih otvori.
Vrata nisu popuštala. Prislanjajući uvo na drvo, osluškivao je. Trenutak kasnije se odmakne, a lice mu poprimi prepreden izraz dok je pokazivao na oglasnu tablu. "Roberte, pogledaj raspored služenja, hoćeš? Ko služi ove nedelje?"
Unutar crkve, ministrant je gotovo završio usisavanje dela za pričest kada začu kucanje na vratima svetilišta. Ignorisao ga je. Otac Harvi Nouls je imao vlastiti ključ i nije trebao da stigne još par sati. Verovatno je to neki radoznali turista ili prosjak. Ministrant nastavi usisavanje, ali kucanje nije prestajalo. Zar ne umete da čitate? Natpis na vratima je jasno govorio da se crkva subotom ne otvara do pola deset. Ministrant nastavi da se drži svojih dužnosti.
Iznenada, kucanje se pretvori u snažno lupanje, kao da neko udara po vratima metalnom šipkom. Mladić isključi usisivač i ljutito odmaršira do vrata. Otključavajući ih iznutra, širom ih otvori. Troje ljudi je stajalo na vratima. Turisti, progunđao je. "Otvaramo u pola deset."
Krupni čovek, očigledno predvodnik, kroči napred na metalnim štakama. "Ja sam sir Li Tibing", reče on visokoparnim saksonskim akcentom. "Kao što vam je bez sumnje poznato, pratim gospodina Kristofera Rena četvrtog i njegovu suprugu." Uđe unutra, pokazujući na privlačan par iza njega. Žena je imala blagi izraz lica i gustu kosu boje mahagonija. Čovek je bio visok, tamnokos i izgledao je neodređeno poznato.
Ministrant nije imao pojma kako da odgovori. Sir Kristofer Ren bio je najpoznatiji dobročinitelj Crkve hrama. Omogućio je njenu kompletnu restauraciju nakon štete koju je uzrokovao Veliki požar. Također je bio mrtav još od osamnaestog veka. "Um... čast mi je da sam vas upoznao."
Čovek na štakama se namršti. "Dobro je što se ne baviš prodajom, mladiću, nisi nimalo uverljiv. Gde je otac Nouls?" "Subota je. Treba da stigne tek kasnije."
Mrštenje čoveka na štakama se pojača. "Eto ti zahvalnosti. Uveravao nas je da će biti ovde, ali čini se da ćemo morati bez njega. Neće dugo trajati."
Ministrant je i dalje stajao na ulazu u crkvu.
"Ispričavam se, što to neće trajati dugo?"
Posetiočev pogled sada postade oštriji i on se nagnu napred, šapćući, kao da želi da sve prisutne poštedi neprijatnosti. "Mladiću očigledno ste novi ovde. Svake godine potomci sir Kristofera Rena donose prstohvat njegovog pepela kako bi ga rasuli po svetilištu Crkve hrama. To je deo njegovog testamenta. Nikoga posebno ne veseli ovo putovanje, ali šta možemo?"
Ministrant je bio tu nekoliko godina ali nikada ne bješe čuo za ovaj običaj. "Bilo bi bolje da sačekate do pola deset. Crkva još uvek nije otvorena, i nisam završio usisavanje."
Čovekna štakama ljutito ga je gledao. "Mladiću, jedini razlog što je bilo šta ostalo od ove zgrade da bi ti sada mogao da je usisavaš jeste gospodin u džepu ove žene."
"Molim?"
"Gospođo Ren", reče čovek na štakama, "da li biste bili tako ljubazni da pokažete ovom drskom mladiću posudu sa pepelom?"
Žena je za trenutak oklevala i potom, kao da se budi iz sna, posegnu u džep svog džempera i izvuče mali cilindar omotan zaštitnom tkaninom.
"Dakle, vidite li?" brecnu se čovek na štakama. "Sada, možete ili da poštujete njegovu poslednju želju i pustite nas da raspemo njegov pepeo po svetilištu, ili ću reći ocu Noulsu kako smo dočekani ovde."
Ministrant je oklevao, dobro znajući koliko je otac Nouls poštovao crkvenu tradiciju... i, što je važnije, dobro znajući njegovu preku narav kada bi se ugrozio dobar glas ove crkve. Možda je otac Nouls jednostavno zaboravio da članovi porodice dolaze. U tom slučaju, mnogo je veći rizik bio da ih odbije nego da ih pusti unutra. Na kraju krajeva, rekli su da im treba samo minut. Kakva šteta od toga?
Kada se ministrant povuče u stranu da propusti troje ljudi, mogao se zakleti da su gospodin Ren i njegova supruga jednako zbunjeni svim ovim kao i on. Nesiguran, mladić nastavi svoj posao, promatrajući ih krajičkom oka.
Langdon je morao da se nasmiješi dok je trojka zalazila dublje u unutrašnjost crkve. "Li", prošaputa on, "lažeš suviše dobro."
Tibingove oči su se caklile. "Oksfordska dramska sekcija. Još uvek pričaju o mom Juliju Cezaru. Siguran sam da niko nije predanije odigrao prvu scenu trećeg čina."
Langdon ga pogleda. "Mislio sam da je Julije Cezar u toj sceni mrtav."
Tibing se samozadovoljno osmehnu. "Da, ali moja toga se raskrilila dok sam padao i morao sam da ležim na sceni pola sata sa visuljkom vani. Ipak, nisam ni trepnuo. Bio sam sjajan, kad vam kažem."
Langdon ustuknu. Žao mi je što sam to propustio.
Dok se grupa kretala kroz pravougaoni dozidani deo crkve ka lučnom prolazu koji je vodio u glavni deo, Langdona su iznenadile ogolelost i hladnoća zidova. Iako je oltar nalikovao oltaru linearne kršćanske kapele, bio je neukrašen i hladan, bez ijednog tradicionalnog ukrasa. "Sumorno", prošaputa on.
Tibing se nasmeja. "Engleska crkva. Anglikanci svoju religiju piju nerazblaženu. Nema ničega što bi ih odvratilo od njihove patnje."
Sofi pokaza na široki prolaz koji je vodio do kružnog dela crkve. "Ovde je kao u tvrđavi", prošaputa. Langdon se slagao sa tim. Čak i sa mesta na kojem je stajao, video je da zidovi izgledaju neobično snažno.
"Vitezovi templari bili su ratnici", podseti ih Tibing, a zvuk njegovih aluminijumskih štaka odzvanjao je u tom akustičnom prostoru. "Religiozno-vojničko društvo. Njihove crkve su bile njihova utvrđenja i njihove banke."
"Banke?" ponovi Sofi, upitno ga pogledavši.
"Zaboga, da. Templari su izmislili koncept modernog bankarstva. Za evropsko plemstvo bilo je veoma opasno putovati sa zlatom, tako da su im templari omogućavali da pohrane zlato u najbližoj templarskoj crkvi i potom ga podignu u bilo kojoj drugoj crkvi templara širom Evrope. Bili su im potrebni samo odgovarajući papiri." Namignu. "I mala provizija. Oni su bili prvi bankomati." Tibing pokaza ka vitražu, gde su se zraci sunca prelamali kroz prizor viteza obučenog u belo na konju ružičaste boje. "Alanus Marcel", reče Tibing, "gospodar Hrama početkom trinaestog veka. On i njegovi naslednici zauzimali su mesto Primas Baro Angiae u Parlamentu."
Langdon je bio iznenađen. "Mesto Prvog barona kraljevstva?"
Tibing klimnu. "Gospodar Hrama je, tvrde neki, bio uticajniji i od samog kralja." Kad stigoše do kružne odaje, Tibing baci pogled preko ramena na ministranta, koji je u daljini i dalje usisavao.
"Znate", prošaputa Tibing Sofi, "priča se da je Sveti gral jednom bio pohranjem u ovoj crkvi, preko noći, dok su ga templari premještali iz jednog skrovišta u drugo. Zamislite samo četiri kovčega spisa Sangreala kako što je ovde, zajedno sa sarkofagom Marije Magdalene! Ježim se i od same pomisli na to."
Langdon se također naježio kada su kročili u kružnu odaju. Pogledom je prelazio preko zidova od bledog kamena, uklesanih gargojla, demona, čudovišta i izmučenih ljudskih lica, koja su sva zurila u unutrašnjost prostorije.
Ispod crteža, jedna jedina kamena klupa prostirala se u krug, čitavim obimom prostorije.
"Pozoriste u krugu", prošaputa Langdon.
Tibing podiže štaku, pokazujući ka udaljenom levom kraju prostorije, zatim ka desnom kraju. Langdon ih je već spazio.
Deset kamenih vitezova.
Pet na levoj strani. Pet na desnoj.
Ležeći na tlu, isklesane figure u prirodnoj veličini počivale su u spokojnim položajima. Vitezovi su prikazani pod punim oklopom, sa štitovima i mačevima, i grobovi su u Langdonu budili nelagodni osjećaj da se neko ušuljao i prelio vitezove gipsom dok su spavali. Sve su figure bile oronule, pa ipak je i dalje svaka od njih odisala jedinstvenošću - imale su različite delove oklopa, specifične položaje nogu i ruku, izraze lica i obeležja na štitovima.
U Londonu leži vitez koga je papa pokopao.
Langdon zadrhta kada kroči dublje u unutrašnjost kružne odaje.
Ovo je moralo biti mesto koje su tražili.
Poglavlje 84
U uličici punoj smeća nedaleko od Crkve hrama, Remi Legaludek zaustavi jaguar iza niza kontejnera za industrijski otpad. Ugasivši motor, osmotri okolinu. Napušteno. Izašao je iz kola, otišao do stražnjeg dela i ušao u deo limuzine u kojem se nalazio monah.
Osetivši Remijevo prisustvo, monah se povrati iz transa nalik molitvi. Crvenim očima je gledao više radoznalo nego uplašeno. Čitave noći Remi se divio sposobnosti vezanog čoveka da ostane priseban i miran. Nakon što se isprva otimao u rendž roveru, činilo se da je monah prihvatio stanje koje ga je snašlo i prepustio se sudbini.
Remi olabavi svoju leptir mašnu, otkopča visoku, uštirkanu kragnu šiljastih vrhova i po prvi put u poslednjih nekoliko godina oseti da zaista može da diše. Ode do bara u limuzini i natoči sebi čašu smirnof votke. Ispi je u jednom gutljaju i našu još jednu.
Uskoro ću biti slobodan čovek.
Pretražujući bar, Remi pronađe običan otvarač za flaše sa dodacima i izvuče oštricu noža. Nož je obično služio za skidanje folije sa pampura luksuznih flaša vina, ali tog jutra je imao da posluži jednoj mnogo dramatičnijoj svrsi. Remi se okrete prema Sajlasu, držeći nož čija se oštrica svetlucala.
U crvenim očima se sada nazirao strah.
Remi se nasmeši i krenu prema stražnjem delu limuzine. Monah ustuknu, boreći se da olabavi spone kojima je bio vezan.
"Budi miran", prošaputa Remi, podižući oštricu.
Sajlas nije mogao da veruje da mu je Bog okrenuo leđa. Čak je i bolno stezanje lepljive trake Sajlas pretvorio u duhovno iskušenje, želeći da ga pulsiranje mišića u koje nije dopirala krv podsjeća na patnje koje je trpeo Isus. Čitave noći se molim za oslobođenje. Sada, dok se nož spuštao ka njemu, Sajlas čvrsto zatvori oči.
Bol poput udarca bičem ureza se u njegove lopatice. On uzviknu, ne mogavši da poveruje da će umreti tu, u zadnjem delu limuzine, nesposoban da se brani. Obavljao sam Božji zadatak. Učitelj je rekao da će me zaštititi.
Sajlas je osećao kako se bolna toplina širi njegovim leđima i ramenima. Mogao je da zamisli osobnu krv kako lipti preko mesa. Rezak bol sada mu se usecao u butine, i on oseti nalet onog poznatog osećaja dezorijentacije – obrambenog mehanizma kojim se telo suprotstavljalo bolu.
Dok je bolna vrelina sada razarala sve njegove mišiće, Sajlas čvršće zatvori oči, odlučan da poslednji prizor koji će videti u životu ne bude prizor njegovog ubice. Umesto toga, prizva u sećanje mladog biskupa Aringarosu, kako stoji ispred male crkve u Španiji... crkve koju su on i Sajlas podigli rukama. Početak mog života.
Kao da mu je čitavo telo gorelo.
"Uzmi piće", prošaputa čovek u smokingu. Imao je francuski naglasak. "Pospešiće ti cirkulaciju."
Sajlas iznenađeno razrogači oči. Nejasna prilika naginjala se nad njim, nudeći mu čašu. Gomila isečene lepljive trake ležala je na podu, pored noža na kojem nije bilo tragova krvi.
"Popij ovo", ponovi čovek. "Bol koji osećaš je zbog krvi koja je potekla tvojim mišićima."
Vatreno udaranje bila sada se pretvaralo u peckave ubode. Votka je imala odvratan ukus ali ju je zahvalno popio. Sudbina je te noći Sajlasu dodelila mnogo loše sreće, ali Bog je sve rešio jednim čudesnim obratom.
Bog me se nije odrekao.
Sajlas je znao kako bi to nazvao biskup Aringarosa.
Božansko uplitanje.
"Želeo sam da te oslobodim ranije", oprosti se sluga, "ali nije bilo moguće. S obzirom na to da je policija zauzela zamak Vilet, a potom aerodrom Bigin Hil. Ovo je prva prilika. Razumeš, zar ne, Sajlase?"
Sajlas ustuknu, prestravljen. "Znate moje ime?"
Sluga se nasmeši.
Sajlas se sada uspravi, trljajući ukočene mišiće. Bujica neverice, divljenja i zbunjenosti preplavila ga je. "Da li ste vi... Učitelj?"
Remi odmahnu glavom, nasmejavši se na takvu ideju. "Voleo bih da imam toliku moć. Ne, ja nisam Učitelj. Poput tebe, ja mu služim. Ali Učitelj ima visoko mišljenje o tebi. Ja sam Remi."
Sajlas je bio zapanjen. "Ne razumem.
Ako vi radite za Učitelja, zađto je Langdon doneo ključni kamen kod vas."
"Nije ga doneo kod mene. Doneo ga je kod najpoznatijeg istorićara Grala na svetu, sir Lija Tibinga."
"Ali vi tamo živite. Šanse za to..."
Remi se nasmeši, kao da ga uopšte ne čudi što je Langdon, naizgled slučajno, odabrao baš to utočište. "Sve je to bilo krajnje predvidljivo. Robert Langdon je posedovao ključni kamen, i trebala mu je pomoć. Na koje bi logičnije mesto otišao nego u dom Lija Tibinga? To što ja sticajem okolnosti živim tamo jeste razlog što mi se Učitelj obratio." On zastade. "Šta misliš, kako to da Učitelj zna toliko mnogo o Gralu?"
Sada mu je sinulo, i bio je zapanjen. Učitelj je pridobio slugu koji je imao pristup svim istraživanjima sir Lija Tibinga. Bio je to genijalan plan.
"Mnogo toga treba da ti ispričani", reče Remi, dajući mu napunjeni Hekler Koch pištolj. Potom ispruži ruku kroz spuštenu pregradu između vozačkog i putničkog dela limuzine i iz pretinca izvuče mali revolver veličine dlana. "Međutim, pre toga, ti i ja moramo da obavimo jedan posao."
Kapetan Faš je izlazio iz aviona na aerodromu Bigin Hil i sa nevericom slušao glavnog inspektora policije Kenta koji mu je prepričavao što se dogodilo u Tibingovom hangaru.
"Lično sam pretražio avion", naglašavao je inspektor, "i nikoga nije bilo u njemu." Potom s visoka izjavi: "I treba li da naglasim da ću, ukoliko sir Li Tibing bude podneo tužbu protiv mene..."
"Jeste li ispitali pilota?"
Naravno da ne. On je Francuz, a naša nadležnost zahteva..."
"Vodite me do aviona."
Kada je stigao u hangar, Fašu je trebalo svega šezdeset sekundi da otkrije mrlju krvi na pločniku blizu mesta na kojem je bila parkirana limuzina. Faš priđe avionu i bučno zalupa po njemu.
"Ovde kapetan francuske Sudske policije. Otvorite vrata!"
Prestravljeni pilot pokrenu vrata i spusti stepenice. Faš se pope. Tri minuta kasnije, uz pomoć pištolja, dobio je puno priznanje, zajedno sa opisom zarobljenog albino monaha. Pored toga, saznao je da je pilot video kako Langdon i Sofi nešto ostavljaju u Tibingovom sefu, nekakvu drvenu kutiju. Iako je pilot poricao da zna šta se nalazi u njoj, priznao je da je bila u centru Langdonove pažnje tokom leta do Londona.
"Otvorite sef, naredi Faš.
Pilot je bio prestrašen. "Ne znam kombinaciju!"
"Šteta. A lepo bih vam omogućio da zadržite vašu pilotsku dozvolu."
Pilot je kršio ruke. "Poznajem neke ljude koji rade na održavanju ovde. Možda bi mogli da ga otvore pomoću bušilice?"
"Imate pola sata."
Pilot se baci na radio.
Faš ode do zadnjeg dela aviona i natoči sebi piće. Bilo je rano, a još uvek nije spavao, tako da se ovo teško računalo kao piće pre podneva. Smeštajući se u plišano sedište, on zatvori oči, pokušavajući da dokuči što se tu događalo. Mogla bi skupo da me košta ova greška policije Kenta. Bilo je izdato naređenje da se pronađe crni jaguar.
Fašov telefon zazvoni i on požele da ima barem trenutak mira. "Allo?"
"Na putu sam za London." Bio je to biskup Aringarosa. "Stižem za sat vremena."
Faš se uspravi na sedištu. "Mislio sam da idete u Pariz."
"Veoma sam zabrinut. Promenio sam planove."
Niste trebali."
"Jeste li pronašli Sajlasa?" "Ne. Oni koji su ga zarobili pobegli su policiji pre nego što sam ja sletio."
Aringarosin gnev je prosto odzvanjao. "Uveravali ste me da ćete zaustaviti taj avion!"
Faš utiša svoj glas. "Biskupe, imajući na umu situaciju u kojoj se nalazite, savetujem vam da ne iskušavate moje strpljenje danas. Pronaći ću Sajlasa i ostale što pre budem mogao. Gde ćete sleteti?"
"Samo trenutak." Aringarosa pokri slušalicu i potom se vrati. "Pilot pokušava da dobije dozvolu za sletanje od Hitroa. Ja sam mu jedini putnik, ali naše skretanje sa putanje nije najavljeno."
"Recite mu da leti na privredni aerodrom Bigin Hil u Kentu. Obezbediću mu dozvolu za sletanje. Ako ne budem ovde kad sletite, urediću da vas sačekaju kola."
"Hvala vam."
"Kao što sam naglasio u našem prvom razgovoru, biskupe, upamtite da niste jedini koji rizikuje da izgubi sve."
Londonska stara Crkva hrama izgrađena je u potpunosti od kanskog kamena. Upečatljiva, kružna građevina sazastrašujućom fasadom, centralnim tornjem i crkvenim brodom izbočenim na jednoj strani, crkva je više ličila na vojno utvrđenje nego na svetilište. Osviještena 10. februara 1185. godine od strane Herakla, patrijarha jerusalimskog, Crkva hrama je preživela osam vekova političkih prevrata, Veliki požar u Londonu i Prvi svetski rat, da bi je tek bombe Lujhvaffe teško oštetile 1940. godine. Nakon rata, povraćena joj je originalna, gola veličanstvenost.
Jednostavnost kruga, pomisli Langdon, diveći se građevini po prvi put. Arhitektura je bila gruba i jednostavna, i više je podsećala na neuglađeni rimski Castel Sant'Angelo nego na profinjeni Panteon. Kockasti dodatak koji je štrcao sa desne strane vrijeđao je oko, iako nije bacao u zasenak originalni paganski oblik prvobitne strukture.
"Rano je i subota je", reče Tibing, šepajući ka ulazu, "pa pretpostavljam da nećemo morati da se brinemo za službu."
U crkvu se ulazilo kroz uvučenu kamenu nišu unutar koje su se nalazila velika drvena vrata. Sa leve strane vrata, kao da joj tu uopće nije mesto, visila je velika oglasna tabla prekrivena rasporedima koncerata i objavama crkvenih služenja.
Tibing se namršti dok je čitao oglasnu tablu. "Ne otvaraju za posetioce još dva sata." Priđe vratima i proba da ih otvori.
Vrata nisu popuštala. Prislanjajući uvo na drvo, osluškivao je. Trenutak kasnije se odmakne, a lice mu poprimi prepreden izraz dok je pokazivao na oglasnu tablu. "Roberte, pogledaj raspored služenja, hoćeš? Ko služi ove nedelje?"
Unutar crkve, ministrant je gotovo završio usisavanje dela za pričest kada začu kucanje na vratima svetilišta. Ignorisao ga je. Otac Harvi Nouls je imao vlastiti ključ i nije trebao da stigne još par sati. Verovatno je to neki radoznali turista ili prosjak. Ministrant nastavi usisavanje, ali kucanje nije prestajalo. Zar ne umete da čitate? Natpis na vratima je jasno govorio da se crkva subotom ne otvara do pola deset. Ministrant nastavi da se drži svojih dužnosti.
Iznenada, kucanje se pretvori u snažno lupanje, kao da neko udara po vratima metalnom šipkom. Mladić isključi usisivač i ljutito odmaršira do vrata. Otključavajući ih iznutra, širom ih otvori. Troje ljudi je stajalo na vratima. Turisti, progunđao je. "Otvaramo u pola deset."
Krupni čovek, očigledno predvodnik, kroči napred na metalnim štakama. "Ja sam sir Li Tibing", reče on visokoparnim saksonskim akcentom. "Kao što vam je bez sumnje poznato, pratim gospodina Kristofera Rena četvrtog i njegovu suprugu." Uđe unutra, pokazujući na privlačan par iza njega. Žena je imala blagi izraz lica i gustu kosu boje mahagonija. Čovek je bio visok, tamnokos i izgledao je neodređeno poznato.
Ministrant nije imao pojma kako da odgovori. Sir Kristofer Ren bio je najpoznatiji dobročinitelj Crkve hrama. Omogućio je njenu kompletnu restauraciju nakon štete koju je uzrokovao Veliki požar. Također je bio mrtav još od osamnaestog veka. "Um... čast mi je da sam vas upoznao."
Čovek na štakama se namršti. "Dobro je što se ne baviš prodajom, mladiću, nisi nimalo uverljiv. Gde je otac Nouls?" "Subota je. Treba da stigne tek kasnije."
Mrštenje čoveka na štakama se pojača. "Eto ti zahvalnosti. Uveravao nas je da će biti ovde, ali čini se da ćemo morati bez njega. Neće dugo trajati."
Ministrant je i dalje stajao na ulazu u crkvu.
"Ispričavam se, što to neće trajati dugo?"
Posetiočev pogled sada postade oštriji i on se nagnu napred, šapćući, kao da želi da sve prisutne poštedi neprijatnosti. "Mladiću očigledno ste novi ovde. Svake godine potomci sir Kristofera Rena donose prstohvat njegovog pepela kako bi ga rasuli po svetilištu Crkve hrama. To je deo njegovog testamenta. Nikoga posebno ne veseli ovo putovanje, ali šta možemo?"
Ministrant je bio tu nekoliko godina ali nikada ne bješe čuo za ovaj običaj. "Bilo bi bolje da sačekate do pola deset. Crkva još uvek nije otvorena, i nisam završio usisavanje."
Čovekna štakama ljutito ga je gledao. "Mladiću, jedini razlog što je bilo šta ostalo od ove zgrade da bi ti sada mogao da je usisavaš jeste gospodin u džepu ove žene."
"Molim?"
"Gospođo Ren", reče čovek na štakama, "da li biste bili tako ljubazni da pokažete ovom drskom mladiću posudu sa pepelom?"
Žena je za trenutak oklevala i potom, kao da se budi iz sna, posegnu u džep svog džempera i izvuče mali cilindar omotan zaštitnom tkaninom.
"Dakle, vidite li?" brecnu se čovek na štakama. "Sada, možete ili da poštujete njegovu poslednju želju i pustite nas da raspemo njegov pepeo po svetilištu, ili ću reći ocu Noulsu kako smo dočekani ovde."
Ministrant je oklevao, dobro znajući koliko je otac Nouls poštovao crkvenu tradiciju... i, što je važnije, dobro znajući njegovu preku narav kada bi se ugrozio dobar glas ove crkve. Možda je otac Nouls jednostavno zaboravio da članovi porodice dolaze. U tom slučaju, mnogo je veći rizik bio da ih odbije nego da ih pusti unutra. Na kraju krajeva, rekli su da im treba samo minut. Kakva šteta od toga?
Kada se ministrant povuče u stranu da propusti troje ljudi, mogao se zakleti da su gospodin Ren i njegova supruga jednako zbunjeni svim ovim kao i on. Nesiguran, mladić nastavi svoj posao, promatrajući ih krajičkom oka.
Langdon je morao da se nasmiješi dok je trojka zalazila dublje u unutrašnjost crkve. "Li", prošaputa on, "lažeš suviše dobro."
Tibingove oči su se caklile. "Oksfordska dramska sekcija. Još uvek pričaju o mom Juliju Cezaru. Siguran sam da niko nije predanije odigrao prvu scenu trećeg čina."
Langdon ga pogleda. "Mislio sam da je Julije Cezar u toj sceni mrtav."
Tibing se samozadovoljno osmehnu. "Da, ali moja toga se raskrilila dok sam padao i morao sam da ležim na sceni pola sata sa visuljkom vani. Ipak, nisam ni trepnuo. Bio sam sjajan, kad vam kažem."
Langdon ustuknu. Žao mi je što sam to propustio.
Dok se grupa kretala kroz pravougaoni dozidani deo crkve ka lučnom prolazu koji je vodio u glavni deo, Langdona su iznenadile ogolelost i hladnoća zidova. Iako je oltar nalikovao oltaru linearne kršćanske kapele, bio je neukrašen i hladan, bez ijednog tradicionalnog ukrasa. "Sumorno", prošaputa on.
Tibing se nasmeja. "Engleska crkva. Anglikanci svoju religiju piju nerazblaženu. Nema ničega što bi ih odvratilo od njihove patnje."
Sofi pokaza na široki prolaz koji je vodio do kružnog dela crkve. "Ovde je kao u tvrđavi", prošaputa. Langdon se slagao sa tim. Čak i sa mesta na kojem je stajao, video je da zidovi izgledaju neobično snažno.
"Vitezovi templari bili su ratnici", podseti ih Tibing, a zvuk njegovih aluminijumskih štaka odzvanjao je u tom akustičnom prostoru. "Religiozno-vojničko društvo. Njihove crkve su bile njihova utvrđenja i njihove banke."
"Banke?" ponovi Sofi, upitno ga pogledavši.
"Zaboga, da. Templari su izmislili koncept modernog bankarstva. Za evropsko plemstvo bilo je veoma opasno putovati sa zlatom, tako da su im templari omogućavali da pohrane zlato u najbližoj templarskoj crkvi i potom ga podignu u bilo kojoj drugoj crkvi templara širom Evrope. Bili su im potrebni samo odgovarajući papiri." Namignu. "I mala provizija. Oni su bili prvi bankomati." Tibing pokaza ka vitražu, gde su se zraci sunca prelamali kroz prizor viteza obučenog u belo na konju ružičaste boje. "Alanus Marcel", reče Tibing, "gospodar Hrama početkom trinaestog veka. On i njegovi naslednici zauzimali su mesto Primas Baro Angiae u Parlamentu."
Langdon je bio iznenađen. "Mesto Prvog barona kraljevstva?"
Tibing klimnu. "Gospodar Hrama je, tvrde neki, bio uticajniji i od samog kralja." Kad stigoše do kružne odaje, Tibing baci pogled preko ramena na ministranta, koji je u daljini i dalje usisavao.
"Znate", prošaputa Tibing Sofi, "priča se da je Sveti gral jednom bio pohranjem u ovoj crkvi, preko noći, dok su ga templari premještali iz jednog skrovišta u drugo. Zamislite samo četiri kovčega spisa Sangreala kako što je ovde, zajedno sa sarkofagom Marije Magdalene! Ježim se i od same pomisli na to."
Langdon se također naježio kada su kročili u kružnu odaju. Pogledom je prelazio preko zidova od bledog kamena, uklesanih gargojla, demona, čudovišta i izmučenih ljudskih lica, koja su sva zurila u unutrašnjost prostorije.
Ispod crteža, jedna jedina kamena klupa prostirala se u krug, čitavim obimom prostorije.
"Pozoriste u krugu", prošaputa Langdon.
Tibing podiže štaku, pokazujući ka udaljenom levom kraju prostorije, zatim ka desnom kraju. Langdon ih je već spazio.
Deset kamenih vitezova.
Pet na levoj strani. Pet na desnoj.
Ležeći na tlu, isklesane figure u prirodnoj veličini počivale su u spokojnim položajima. Vitezovi su prikazani pod punim oklopom, sa štitovima i mačevima, i grobovi su u Langdonu budili nelagodni osjećaj da se neko ušuljao i prelio vitezove gipsom dok su spavali. Sve su figure bile oronule, pa ipak je i dalje svaka od njih odisala jedinstvenošću - imale su različite delove oklopa, specifične položaje nogu i ruku, izraze lica i obeležja na štitovima.
U Londonu leži vitez koga je papa pokopao.
Langdon zadrhta kada kroči dublje u unutrašnjost kružne odaje.
Ovo je moralo biti mesto koje su tražili.
Poglavlje 84
U uličici punoj smeća nedaleko od Crkve hrama, Remi Legaludek zaustavi jaguar iza niza kontejnera za industrijski otpad. Ugasivši motor, osmotri okolinu. Napušteno. Izašao je iz kola, otišao do stražnjeg dela i ušao u deo limuzine u kojem se nalazio monah.
Osetivši Remijevo prisustvo, monah se povrati iz transa nalik molitvi. Crvenim očima je gledao više radoznalo nego uplašeno. Čitave noći Remi se divio sposobnosti vezanog čoveka da ostane priseban i miran. Nakon što se isprva otimao u rendž roveru, činilo se da je monah prihvatio stanje koje ga je snašlo i prepustio se sudbini.
Remi olabavi svoju leptir mašnu, otkopča visoku, uštirkanu kragnu šiljastih vrhova i po prvi put u poslednjih nekoliko godina oseti da zaista može da diše. Ode do bara u limuzini i natoči sebi čašu smirnof votke. Ispi je u jednom gutljaju i našu još jednu.
Uskoro ću biti slobodan čovek.
Pretražujući bar, Remi pronađe običan otvarač za flaše sa dodacima i izvuče oštricu noža. Nož je obično služio za skidanje folije sa pampura luksuznih flaša vina, ali tog jutra je imao da posluži jednoj mnogo dramatičnijoj svrsi. Remi se okrete prema Sajlasu, držeći nož čija se oštrica svetlucala.
U crvenim očima se sada nazirao strah.
Remi se nasmeši i krenu prema stražnjem delu limuzine. Monah ustuknu, boreći se da olabavi spone kojima je bio vezan.
"Budi miran", prošaputa Remi, podižući oštricu.
Sajlas nije mogao da veruje da mu je Bog okrenuo leđa. Čak je i bolno stezanje lepljive trake Sajlas pretvorio u duhovno iskušenje, želeći da ga pulsiranje mišića u koje nije dopirala krv podsjeća na patnje koje je trpeo Isus. Čitave noći se molim za oslobođenje. Sada, dok se nož spuštao ka njemu, Sajlas čvrsto zatvori oči.
Bol poput udarca bičem ureza se u njegove lopatice. On uzviknu, ne mogavši da poveruje da će umreti tu, u zadnjem delu limuzine, nesposoban da se brani. Obavljao sam Božji zadatak. Učitelj je rekao da će me zaštititi.
Sajlas je osećao kako se bolna toplina širi njegovim leđima i ramenima. Mogao je da zamisli osobnu krv kako lipti preko mesa. Rezak bol sada mu se usecao u butine, i on oseti nalet onog poznatog osećaja dezorijentacije – obrambenog mehanizma kojim se telo suprotstavljalo bolu.
Dok je bolna vrelina sada razarala sve njegove mišiće, Sajlas čvršće zatvori oči, odlučan da poslednji prizor koji će videti u životu ne bude prizor njegovog ubice. Umesto toga, prizva u sećanje mladog biskupa Aringarosu, kako stoji ispred male crkve u Španiji... crkve koju su on i Sajlas podigli rukama. Početak mog života.
Kao da mu je čitavo telo gorelo.
"Uzmi piće", prošaputa čovek u smokingu. Imao je francuski naglasak. "Pospešiće ti cirkulaciju."
Sajlas iznenađeno razrogači oči. Nejasna prilika naginjala se nad njim, nudeći mu čašu. Gomila isečene lepljive trake ležala je na podu, pored noža na kojem nije bilo tragova krvi.
"Popij ovo", ponovi čovek. "Bol koji osećaš je zbog krvi koja je potekla tvojim mišićima."
Vatreno udaranje bila sada se pretvaralo u peckave ubode. Votka je imala odvratan ukus ali ju je zahvalno popio. Sudbina je te noći Sajlasu dodelila mnogo loše sreće, ali Bog je sve rešio jednim čudesnim obratom.
Bog me se nije odrekao.
Sajlas je znao kako bi to nazvao biskup Aringarosa.
Božansko uplitanje.
"Želeo sam da te oslobodim ranije", oprosti se sluga, "ali nije bilo moguće. S obzirom na to da je policija zauzela zamak Vilet, a potom aerodrom Bigin Hil. Ovo je prva prilika. Razumeš, zar ne, Sajlase?"
Sajlas ustuknu, prestravljen. "Znate moje ime?"
Sluga se nasmeši.
Sajlas se sada uspravi, trljajući ukočene mišiće. Bujica neverice, divljenja i zbunjenosti preplavila ga je. "Da li ste vi... Učitelj?"
Remi odmahnu glavom, nasmejavši se na takvu ideju. "Voleo bih da imam toliku moć. Ne, ja nisam Učitelj. Poput tebe, ja mu služim. Ali Učitelj ima visoko mišljenje o tebi. Ja sam Remi."
Sajlas je bio zapanjen. "Ne razumem.
Ako vi radite za Učitelja, zađto je Langdon doneo ključni kamen kod vas."
"Nije ga doneo kod mene. Doneo ga je kod najpoznatijeg istorićara Grala na svetu, sir Lija Tibinga."
"Ali vi tamo živite. Šanse za to..."
Remi se nasmeši, kao da ga uopšte ne čudi što je Langdon, naizgled slučajno, odabrao baš to utočište. "Sve je to bilo krajnje predvidljivo. Robert Langdon je posedovao ključni kamen, i trebala mu je pomoć. Na koje bi logičnije mesto otišao nego u dom Lija Tibinga? To što ja sticajem okolnosti živim tamo jeste razlog što mi se Učitelj obratio." On zastade. "Šta misliš, kako to da Učitelj zna toliko mnogo o Gralu?"
Sada mu je sinulo, i bio je zapanjen. Učitelj je pridobio slugu koji je imao pristup svim istraživanjima sir Lija Tibinga. Bio je to genijalan plan.
"Mnogo toga treba da ti ispričani", reče Remi, dajući mu napunjeni Hekler Koch pištolj. Potom ispruži ruku kroz spuštenu pregradu između vozačkog i putničkog dela limuzine i iz pretinca izvuče mali revolver veličine dlana. "Međutim, pre toga, ti i ja moramo da obavimo jedan posao."
Kapetan Faš je izlazio iz aviona na aerodromu Bigin Hil i sa nevericom slušao glavnog inspektora policije Kenta koji mu je prepričavao što se dogodilo u Tibingovom hangaru.
"Lično sam pretražio avion", naglašavao je inspektor, "i nikoga nije bilo u njemu." Potom s visoka izjavi: "I treba li da naglasim da ću, ukoliko sir Li Tibing bude podneo tužbu protiv mene..."
"Jeste li ispitali pilota?"
Naravno da ne. On je Francuz, a naša nadležnost zahteva..."
"Vodite me do aviona."
Kada je stigao u hangar, Fašu je trebalo svega šezdeset sekundi da otkrije mrlju krvi na pločniku blizu mesta na kojem je bila parkirana limuzina. Faš priđe avionu i bučno zalupa po njemu.
"Ovde kapetan francuske Sudske policije. Otvorite vrata!"
Prestravljeni pilot pokrenu vrata i spusti stepenice. Faš se pope. Tri minuta kasnije, uz pomoć pištolja, dobio je puno priznanje, zajedno sa opisom zarobljenog albino monaha. Pored toga, saznao je da je pilot video kako Langdon i Sofi nešto ostavljaju u Tibingovom sefu, nekakvu drvenu kutiju. Iako je pilot poricao da zna šta se nalazi u njoj, priznao je da je bila u centru Langdonove pažnje tokom leta do Londona.
"Otvorite sef, naredi Faš.
Pilot je bio prestrašen. "Ne znam kombinaciju!"
"Šteta. A lepo bih vam omogućio da zadržite vašu pilotsku dozvolu."
Pilot je kršio ruke. "Poznajem neke ljude koji rade na održavanju ovde. Možda bi mogli da ga otvore pomoću bušilice?"
"Imate pola sata."
Pilot se baci na radio.
Faš ode do zadnjeg dela aviona i natoči sebi piće. Bilo je rano, a još uvek nije spavao, tako da se ovo teško računalo kao piće pre podneva. Smeštajući se u plišano sedište, on zatvori oči, pokušavajući da dokuči što se tu događalo. Mogla bi skupo da me košta ova greška policije Kenta. Bilo je izdato naređenje da se pronađe crni jaguar.
Fašov telefon zazvoni i on požele da ima barem trenutak mira. "Allo?"
"Na putu sam za London." Bio je to biskup Aringarosa. "Stižem za sat vremena."
Faš se uspravi na sedištu. "Mislio sam da idete u Pariz."
"Veoma sam zabrinut. Promenio sam planove."
Niste trebali."
"Jeste li pronašli Sajlasa?" "Ne. Oni koji su ga zarobili pobegli su policiji pre nego što sam ja sletio."
Aringarosin gnev je prosto odzvanjao. "Uveravali ste me da ćete zaustaviti taj avion!"
Faš utiša svoj glas. "Biskupe, imajući na umu situaciju u kojoj se nalazite, savetujem vam da ne iskušavate moje strpljenje danas. Pronaći ću Sajlasa i ostale što pre budem mogao. Gde ćete sleteti?"
"Samo trenutak." Aringarosa pokri slušalicu i potom se vrati. "Pilot pokušava da dobije dozvolu za sletanje od Hitroa. Ja sam mu jedini putnik, ali naše skretanje sa putanje nije najavljeno."
"Recite mu da leti na privredni aerodrom Bigin Hil u Kentu. Obezbediću mu dozvolu za sletanje. Ako ne budem ovde kad sletite, urediću da vas sačekaju kola."
"Hvala vam."
"Kao što sam naglasio u našem prvom razgovoru, biskupe, upamtite da niste jedini koji rizikuje da izgubi sve."
Нема коментара:
Постави коментар