Poglavlje 85
Tragate za sferom koja bi trebalo da se nalazi na njegovom grobu.Svaki od isklesanih vitezova u Crkvi hrama ležao je na leđima, glave položene na pravougani kameni jastuk. Sofi se strese. Spominjanje sfere u stihovima vratilo je sećanje na prizore one noći u dedinom podrumu.
Hieros Gamos. Kugle.
Sofi se pitala da li se isti ritual izvodio i u ovom svetilištu. Kružna prostorija kao da je bila posebno izgrađena za takve paganske obrede. Kamena klupa okružavala je goli prostrani pod u sredini. Pozorište u krugu, tako ga je Robert nazvao. Zamišljala je kako ista prostorija izgleda noću, puna ljudi sa maskama, koji poju uz svetlost baklji, prisustvujući 'svietom sjedinjenju' u središtu prostorije.
Potiskujući taj prizor iz svesti, koračala je zajedno sa Langdonom i Tibingom ka prvoj grupi vitezova. Usprkos tome što je Tibing insistirao na strpljivoj istrazi, Sofi je išla ispred njih, na brzinu obišavši svih pet vitezova na levoj strani.
Pregledajući prve grobove, Sofi uoči sličnosti i razlike između njih. Svaki vitez je ležao na leđima, ali trojica su imala ispružene noge, dok su kod dvojice one bile prekrštene. Činilo se da ova nepravilnost nema nikakve veze sa sferom koja nedostaje. Ispitujući njihovu odeću, Sofi primeti da su dva viteza nosila tunike preko oklopa, dok su ostala tri nosila ogrtače do članaka.
Ponovno, nimalo od pomoći. Sofi usmeri pažnju na jedinu preostalu očiglednu razliku - položaj njihovih ruku. Dva viteza su držala mačeve, dva su se molila, a jedan je ruke položio uz telo. Nakon što je dugo posmatrala njihove ruke, Sofi slegnu ramenima. Nigde nije videla ni nagoveštaj upadljivo odsutne sfere.
Osećajući težinu kripteksa u džepu svog džempera, Sofi pogleda Langdona i Tibinga. Muškarci su se polako kretali. Bili su tek kod trećeg viteza. Izgledalo je da ni oni nisu imali sreće. Ne želeći da čeka, Sofi se okrete od njih i pođe ka drugoj grupi vitezova.
Dok je prelazila preko praznog središta odaje, u sebi je ponavljala stihove koje je pročitala toliko puta da su sada odzvanjali u njenom sećanju.
U Londonu leži vitez koga je papa pokopao.
Plodove njegovog rada Sveti gnev je snašao.
Tražite sferu koja bi trebalo da je na njegovom grobu.
Ona govori o ružičastom mesu i osemenjenoj maternici.
Kada stiže do druge grupe vitezova, Sofi otkri da je slična prvoj. Svi su ležali u donekle različitim položajima, noseći oklope i mačeve.
Odnosno, svi izuzev desetog, posljednjeg, viteza.
Žurno mu prilazeći, Sofi je zurila u njega. Nije bilo jastuka. Nije bilo oklopa.
Nije bilo tunike. Nije bilo mača.
"Roberte? Li?" pozvala ih je, a glas joj je odzvanjao po prostoriji. "Ovdje nešto nedostaje."
Obojica podigoše poglede i smjesta krenuše ka njoj.
"Sfera?" uzbuđeno reče Tibing. Štake su mu odzvanjale u brzom stakatu dok je žurio preko prostorije. "Nedostaje li sfera?"
"Ne baš", reče Sofi, mršteći se na deseti grob. "Čini se da nam nedostaje čitav vitez."
Kada stigoše do nje, obojica se zbunjeno zagledaše u deseti grob. Umesto viteza koji leži na otvorenom, videli su grob nalik zatvorenom kamenom sanduku. Sanduk je bio trapezoidnog oblika, sužavao se ka dnu a širio ka vrhu, sa poklopcem u obliku krova.
"Zašto se ovaj vitez ne vidi?" pitao je Langdon.
"Fascinantno", reče Tibing, gladeći bradu. "Zaboravio sam na ovu nepravilnost. Godinama nisam bio ovde."
"Ovaj kovčeg", reče Sofi, "izgleda kao da ga je isklesao isti majstor i to u isto vreme kao i ostalih devet grobova. Zašto je onda ovaj vitez u kovčegu a ne vani?"
Tibing odmahnu glavom. "To je jedna od misterija ove crkve.
Koliko ja znam, niko je do sada nije rešio." "Oprostite?" pozva ih ministrant, dolazeći do njih uznemirenog izraza lica.
"Oprostite ako zvučim nekulturno, ali rekli ste da želite da prospete pepeo, a izgleda kao da razgledate."
Tibing se namršti na mladića i okrete se ka Langdonu.
"Gospodine Ren, očigledno je da vam dobročinstvo vaše porodice više ne dozvoljava da ostanete kao ranije, tako da bi možda bilo bolje da izvadimo pepeo i obavimo to."
Tibing se okrete ka Sofi. "Gospođo Ren?"
Sofi prihvati igru i iz džepa izvuče kripteks omotan kožnim svitkom.
"E pa sada", Tibing se brecnu na mladića, "da li biste nas ostavili nasamo?"
Ministrant se ne pomeri.Izbliza je promatrao Langdona. "Vi ste mi poznati."
Tibing prasnu.
"Možda zato što gospodin Ren dolazi ovamo svake godine!" A možda zato, plašila se sada Sofi, što je video Langdona na televizijskom prenosu iz Vatikana prošle godine.
"Nikada nisam upoznao gospodina Rena", tvrdio je ministrant.
"Grešite", učtivo reče Langdon. "Mislim da smo se vi i ja sreli u prolazu prošle godine. Otac Nouls nas nije zvanično upoznao, ali prepoznao sam vas kada smo ušli. Znam da smo se nametnuli,ali da li biste mi dali još nekoliko minuta jer sam doputovao iz daleka kako bih razasuo pepeo među ovim grobovima." Langdon je govorio saubedljivošću dostojnom samog Tibinga.
Izraz lica ministranta sada postade još nepoverljiviji. "Ovo nisu grobovi."
"Molim?" reče Langdon.
"Naravno da jesu", reče Tibing. "šta to govorite?"
Ministrant odmahnu glavom. "U grobovima se nalaze tela. Ovo su obličja, kameni kipovi. Ispod njih se ne nalaze tela."
"Ovo je grobnica!" uzviknu Tibing.
"Samo ako sudite po zastarelim udžbenicima istorije. Verovalo se da je ovo grobnica ali se za vreme renoviranja pedesetih godina otkrilo da nije."
Ponovno se okrete ka Langdonu. "I pretpostavljam da bi gospodin Ren to trebalo da zna, s obzirom da je njegova porodica otkrila ovu činjenicu."
Nastade nelagodna tišina.
Prekinuo ju je zvuk vrata koja su zalupila u dozidanom djelu crkve.
"Mora da je to otac Nouls", reče Tibing. "Da odete da vidite?"
Ministrant nije bio siguran šta da radi, ali se ipak vrati u proširenje crkve, ostavljajući Langdona, Sofi i Tibinga da se sumorno gledaju.
"Li", prošaputa Langdon. "Nema tela? O čemu on to priča?"
Tibing je bio potpuno van sebe."Ne znam. Uvek sam mislio... ovo mora da je mesto koje tražimo. Ne verujem da on zna o čemu priča. Nema nikakvog smisla!"
"Mogu li ponovno da vidim stihove?" upita Langdon.
Sofi iz džepa izvuče kripteks i pažljivo ga predade Langdonu.
Langdon odmota komad kože, držeći kripteks u ruci dok je proučavao stihove. "Da, ova pesma definitivno govori o grobu. Ne o kipovima."
"Da li je moguće da stihovi greše?" upita Tibing.
"Da li je moguće da je Jacques Sonijer načinio istu grešku kao i mi?"
Langdon razmisli o tome i odmahnu glavom. "Li, sam si rekao. Ovu su crkvu izgradili templari, vojni ogranak Priorata. Nešto mi govori da bi Veliki majstor Priorata morao prilično dobro da zna da li su ovde sahranjeni vitezovi."
Tibing je bio zapanjen. "Ali ovo mesto je savršeno." Ponovno se okrenu ka vitezovima. "Mora da nam je nešto promaklo!"
Ulazeći u dozidani deo, ministrant se iznenadi kad vide da je potpuno prazan. "Oče Nouls?" Znam da sam čuo vrata, pomisli, koračajući ka prednjem delu sve dok ne ugleda ulaz.
Mršav čovjek u smokingu stajao je pored vrata, češkajući se po glavi. Izgledalo je da se izgubio. Ministrant nervozno uzdahnu, shaćajući da je zaboravio da zaključa vrata kada je posetioce pustio unutra. Sada je nekakav jadnik ušetao unutra pravo sa ulice, krenuo čovek na venčanje, sudeći po izgledu.
"Žao mi je", viknu on, prolazeći pored velikog stuba, "zatvoreno je."
Iza sebe je začuo šuštanje tkanine. Pre nego što je stigao da se okrene, glava mu polete unatrag i snažna ruka se spusti preko njegovih usta, prigušujući vrisak. Ruka je bila bela kao sneg i mirisala je na alkohol.
Vitki čovek u smokingu ležerno izvuče veoma mali pištolj i uperi ga pravo u mladićevo čelo.
Ministrant oseti toplinu kako se razliva po njegovim preponama i shvati da se upiškio od straha.
"Dobro me slušaj", prošaputa čovek u smokingu. "Tiho ćeš izaći iz ove crkve i trčaćeš. Nećeš se zaustavljati. Je li jasno?"
Mladić klimnu najbolje što je mogao sa rukom preko usta.
"Ako pozoveš policiju..." čovek u smokingu prisloni pištolj na njegovo čelo. "Pronaći ću te."
Sledeće što mu je došlo do svesti bilo je kako trči preko dvorišta bez ikakve namere da se zaustavi sve dok ga noge ne izdaju.
Poglavlje 86
Poput duha, Sajlas se tiho prikradao iza svoje mete. Sofi Nevo ga je osetila suviše kasno. Pre nego što je stigla da se okrene, Sajlas uperi pištolj u njenu kralježnicu i snažno je obgrli sa leđa, privlačeći je uz svoje ogromno telo. Viknula je od iznenađenja. Tibing i Langdon se okrenuše, zapanjeni i preplašeni.
"Šta?..." Tibing se zagrcnu. "Šta si napravio Remiju?!"
"Jedino oko čega treba da se brinete jeste to", mirno reče Sajlas, "da odem odavde sa ključnim kamenom." Misija je, kako ju je Remi opisao, trebalo da bude jasna i jednostavna: Uđi u crkvu, uzmi ključni kamen, i izađi van; bez ubijanja, bez borbe.
Čvrsto držeći Sofi, Sajlas spusti ruku sa njenih grudi na njen struk, a potom je gurne u duboke džepove na džemperu, pretražujući ih. Oseti blagi miris njene kose. "Gde je?" prošaputao je. Ključni kamen je ranije bio u džepu njenog džempera. Gde je sada?
"Ovde je", duboki Langdonov glas odjeknu sa drugog kraja prostorije.
Sajlas se okrete i vide kako Langdon pruža crni kripteks ispred sebe, njišući ga napred-natrag poput matadora koji mami glupu životinju.
"Spustite ga na pod", naredi Sajlas.
"Neka Sofi i Li prvo izađu iz crkve", odgovori Langdon. "Vi i ja možemo ovo sami da rešimo."
Sajlas odgurnu Sofi i uperi pištolj u Langdona, krećući se ka njemu.
"Ni korak dalje", reče Langdon. "Ne dok oni ne izađu."
"Niste u poziciji da postavljate uslove."
"Ne bih se složio." Langdon podiže kripteks visoko iznad glave. "Bez oklevanja ću ga tresnuti o pod i razbiću staklenu posudu unutra."
Iako se Sajlas podrugljivo nasmeja na pretnju, oseti val straha.
Ovo nije očekivao. Uperi pištolj u Langdonovu glavu i potrudi se da mu glas bude postojan kao ruka. "Nikada ne biste razbili ključni kamen. Želite da pronađete Gral koliko i ja."
"Grešite. Vi ga želite mnogo više. Dokazali ste da ste spremni da ubijete zbog njega."
Dvanaest metara odatle, vireći iz dozidanog dijela crkve blizu lučnog prolaza, Remija Legaludcka uhvati panika. Manevar nije išao po planu, i sa mjesta na kojem je stajao vidjelo se da Sajlas ne zna što dalje da radi. Po naređenju Učitelja, Remi je zabranio Sajlasu da puca.
"Pustite ih da odu", ponovno zatraži Langdon, držeći kripteks visoko iznad glave i zureći u Sajlasov pištolj.
Monahove crvene oči se ispuniše gnevom i nemoći, i Remi se ukoči od straha pri pomisli da bi Sajlas mogao da puca u Langdona dok ovaj drži kripteks. Kripteks ne sme da padne!
Kripteks je trebalo da bude Remijeva karta do slobode i bogatstva. Pre nešto više od godinu dana, bio je samo pedesetpetogodišnji sluga u zamku Vilet, udovoljavao hirovima nepodnošljivog bogalja sir Lija Tibinga. A tada mu je iznet neverovatan predlog Remijeva povezanost sa sir Lijem Tibingom – najboljim poznavaocem istorije i Grala na svetu - imala je da mu donese sve o čemu je ikada sanjao u životu. Od tada, svaki trenutak koji je proveo u zamku Vilet vodio ga je upravo dovde.
Toliko sam blizu, rekao je sam sebi, zavirujući u svetilište Crkve hrama i gledajući u ključni kamen u ruci Roberta Langdona. Ako ga Langdon ispusti, sve će biti izgubljeno.
Da li sam spreman da se lično pojavim? Učitelj je to izričito zabranio. Remi je jedini koji zna Učiteljev identitet.
"Da li ste sigurni da želite da Sajlas izvrši ovaj zadatak?" pitao je Remi Učitelja pre manje od pola sata, nakon što je dobio naređenja da ukrade ključni kamen. "I sam sam sposoban za to."
Učitelj je bio odlučan. "Sajlas nam je dobro poslužio za četvoricu vrhovnika Priorata. On će povratiti ključni kamen. Ti moraš da ostaneš anoniman. Ako te ostali vide, moraćemo da ih uklonimo, a već je dovoljno ubistava. Krij svoje lice."
Moje će se lice promeniti, pomisli Remi. Pomoću one sume koju si mi obećao, postaću potpuno novi čovek. Operacija je mogla da izmeni čak i otiske prstiju, rekao mu je Učitelj. Uskoro će biti slobodan - još jedno neprepoznatljivo, lepo lice koje upija sunčeve zrake na plaži. "Razumem", rekao je Remi. "Pomagaću Sajlasu iz sene."
"Među nama, Remi", Učitelj mu je rekao, "grob koji tražimo nije u Crkvi hrama. Stoga se nemoj plašiti. Na pogrešnom su mestu."
Remi je bio zapanjen. "A vi znate gde se nalazi grob?"
"Naravno. Kasnije ću ti reći. Za sada, moraš da dejstvuješ brzo. Ako se dosete gde je pravi grob i odu iz crkve pre nego što uzmeš kripteks, mogli bismo zauvek izgubiti Gral."
Remi nije davao ni pet para za Gral. Jedino ga se ticalo to što je Učitelj odbijao da ga isplati pre nego što pronađu Gral. Remiju bi se zavrtelo u glavi svaki put kada bi posmislio na novac koji će uskoro imati. Trećina od dvadeset miliona eura.Više nego dovoljno da zauvek nestanem. Zamišljao je gradiće na Azurnoj obali, gde je planirao da živi do kraja života sunčajući se i puštajući druge da ga služe, za promenu.
Ovog trenutka, međutim, u Crkvi hrama, uz Langdona koji je pretio da će razbiti ključni kamen, Remijeva budućnost je bila ugrožena. Nije mogao da podnese pomisao da je dospeo ovoliko blizu da bi sada sve izgubio, i stoga donese odluku da reaguje smelo. Pištolj koji je držao u ruci bila je malokalibarska meduza koja se lako sakrije, ali veoma ubojita na maloj udaljenosti.
Istupivši iz sene, Remi uđe u kružnu odaju i uperi pištolj pravo u Tibingovu glavu. "Stari, dugo sam čekao da ovo uradim." Srce sir Lija Tibinga gotovo da je stalo kada ugleda Remija sa uperenim pištoljem. Šta on to radi! Tibing prepozna vlastiti sićušni meduza pištolj kojeg je držao, zaključanog, u pretincu u kolima radi samozaštite. "Remi?" promuca Tibing u šoku. "Šta se događa?
Langdon i Sofi izgledali su jednako šokirano. Remi obiđe Tibinga i zari mu pištolj u leđa, tačno ispod srca. Tibing oseti kako mu se mišići grče od straha. "Remi, ja ne..."
"Pojednostaviću", brecnu se Remi, promatrajući Langdona preko Tibingovog ramena. "Spustite ključni kamen na pod, ili ću povući obarač."
Istog trenutka, Langdon kao da se paralisao. "Ključni kamen za vas nema nikakvu vrednost", promucao je. "Ne možete ga nikako otvoriti."
"Uobražene budale", podsmehnu se Remi. "Zar niste primetili da sam vas noćas slušao dok ste razgovarali o stihovima? Sve što sam čuo, podelio sam sa ostalima. Sa ostalima koji znaju više od vas. Čak i ne tražite na pravom mestu. Grob za kojim tragate se nalazi na sasvim drugoj lokaciji!"
Tibing oseti kako ga obuzima panika. Šta on to govori!
"Zašto vi želite Gral?" upita Langdon. "Da biste ga uništili? Pre Kraja dana?"
Remi se obrati monahu. "Sajlase, uzmi ključni kamen od gospodina Langdona." Kada monah krenu ka njemu, Langdon koraknu unatrag, podižući visoko ključni kamen. Izgledalo je da je potpuno spreman da ga zavitla o pod.
"Radije ću ga razbiti", reče Langdon, "nego da ga vidim u pogrešnim rukama."
Tibinga preplavi val užasa. Njegovo životno delo iščezavalo je pred njegovim očima.Svi njegovi snovi samo što se nisu raspršili.
"Roberte, ne!" uzviknu Tibing. "Nemoj! Držiš Gral! Remi ne bi nikada pucao u mene. Znamo se deset..."
Remi nacilja u tavanicu i povuče obarač. Za tako malo oružje pucanj je bio neverovatno glasan, odjekujući poput grmljavine unutar kamene komore. Svi se ukipiše.
"Ne šalim se", reče Remi.
"Sledeći ide u njegova leđa. Predajte ključni kamen Sajlasu."
Langdon nevoljko pruži kripteks. Sajlas koraknu ka njemu i uze ga, crvenih očiju užarenih od samozadovoljstva koje mu je pružala osveta. Spusti ključni kamen u džep svoje mantije i odmaknu se, još uvek držeći Langdona i Sofi na nišanu.
Tibing oseti kako se Remijeva ruka čvrsto steže oko njegovog vrata kad sluga poče da se povlači ka izlazu, vukući ga za sobom, pištolja još uvek čvrsto prislonjenog na njegova leđa.
"Pustite ga", zatraži Langdon.
"Vodimo gospodina Tibinga da se malo provoza", reče Remi, još uvek se povlačeći. "Ako pozovete policiju, umreće. Ako se umešate na bilo koji način, umret će. Jasno?"
"Uzmite mene", reče Langdon, gušeći se od napetosti trenutka. "Pustite Lija."
Remi se nasmeja. "Ne slažem se. On i ja smo mnogo toga lepog proživeli zajedno. Pored toga, još bi se mogao pokazati korisnim."
Sajlas također poče da se povlači, držeći Langdona i Sofi na nišanu dok je Remi odvlačio Tibinga čije su se štake vukle za njim.
Sofi upita, mirnim glasom: "Za koga radite?" Pitanje natera Remija da se podrugljivo osmehne.
"Iznenadili biste se, gospođice Nevo."
Poglavlje 87
Kamin u salonu zamka Vilet bio je hladan, ali Kole je ipak hodao napred-natrag ispred njega dok je čitao izveštaje koji su faksom stigli iz Interpola.
Tako nešto uopšte nije očekivao.
Andre Vjerne je, sudeži prema zvaničnim podacima, bio uzoran građanin. Nije imao dosije u policiji - nije imao čak ni kaznu za parkiranje. Školovan u privatnoj školi i na Sorboni, stekao je diplomu cum laude iz međunarodnih financija. Interpol je tvrdio da se Verneovo ime pojavljivalo s vremena na vreme u novinama, ali uvek u pozitivnom svetlu. Kako su podaci govorili, učestovao je u osmišljavanju sigurnosnih mera zbog kojih je Ciriška depozitna banka prednjačila u hipermodernom svetu elektronske sigurnosti. Podaci sa njegove kreditne kartice su ga prikazivali kao ljubitelja knjiga o umetnosti, skupih vina i klasične muzike — uglavnom Bramsa — u kojoj je, kako je izgledalo, uživao na izuzetno modernom stereo sistemu koji je kupio pre nekoliko godina.
Ništa, uzdahnu Kole.
Jedino upozorenje koje je stiglo iz Interpola te noći bili su otisci prstiju Tibingovog sluge. Glavni operativac ekipe kriminalističke tehnike čitao je izvještaj udobno zavaljen u stolici na drugomkraju prostorije.
Kole ga pogleda. "Ima li nečega?"
Čovek slegnu ramenima. "Otisci pripadaju Remiju Legaludeku. Sitna riba. Ništa ozbiljno. Izgleda da je bio izbačen sa fakulteta zato što je prespojio žice kakobi besplatno telefonirao... traženzbog krađa i provala. Nije platio bolnički račun za hitnu traheotomiju." Podiže pogled, hihoćući se. "Alergičan na kikiriki."
Kole klimnu glavom, sećajući se policijske istrage u restoranu koji na svom meniju nije napomenuo da se u čiliju nalazi ulje kikirikija. Mušterija je umrla za stolom od anafilaktičkog šoka posle samo jednog zalogaja.
"Legaludek verovatno živi ovde kako ga ne bi uhapsili." Izgledalo je da to zabavlja operativca. "Njegova sretna noć."
Kole uzdahnu. "U redu, bolje da proslediš ove informacije kapetanu Fašu."
Ovaj otiđe baš kad drugi agent ekipe kriminalističke tehnike ulete u prostoriju. "Poručniče! Otkrili smo nešto u ambaru."
Sudeći po zabrinutom izrazu na njegovom licu, poručnik je mogao samo da nagađa. "Leš."
"Ne, gospodine. Nešto manje..." oklevao je, "očekivano."
Trljajući oči, Kole pođe za agentom do ambara. Kad uđoše u zagušljiv, pećinoliki prostor, agent pokaza ka središtu prostorije, odakle su se drvene lestve penjale visoko do krovnih greda, oslonjene o ivicu tavana za seno izdignutog visoko iznad tla.
"Lestve nisu ranije bile ovde", reče Kole.
"Nisu, gospodine. Ja sam ih postavio. Tragali smo za otiscima pored rolsa kada sam ugledao lestve kako leže na tlu. Prečke na njima su bile istrošene i blatnjave. Ove lestve se redovno koriste. Visina tavana za seno odgovarala je visini lestava, pa sam ih podigao i popeo se da pogledam."
Kole se zagleda prema tavanu. Neko se tamo penje redovno? Odozdo se činilo da je tavan prazna platforma, pa ipak njegov najveći deo nije se video. Stariji agent ekipe kriminalističke tehnike pojavi se na vrhu lestava, gledajući naniže. "Ovo definitivno treba da vidite, poručnice", reče on, mašući rukom u gumenoj rukavici i pokazujući Koleu da se popne.
Umorno klimnuvši, Kole priđe jestvama i uhvati se za donje prečke. Lestve su bile stari model koji se sužavao ka vrhu. Dok se penjao, noga mu umalo skliznu sa tanke prečke. Ambar ispod njega se zavrte. Sada na oprezu, Kole nastavi, konačno stigavši do vrha. Agent iznad njega se nagnu, nudeći mu ruku. Kole je zgrabi i trapavo se prebaci na platformu.
"Ovamo", reče agent ekipe kriminalističke tehnike, pokazujući ka udaljenom kraju besprekorno čistog tavana. "Imamo samo jednu vrstu
otisaka ovde gore. Uskoro ćemo ih identifikovati."
Kole je škiljio pri slabom svetlu ka udaljenom zidu. što, zaboga? Smeštena uz naspramni zid, gnezdila se složena kompjuterska radna stanica–dva kućišta, ravan monitor sa zvučnicima, niz hard diskova i multikanalska audio konzola koja je, kako se činilo, imala sopstveno napajanje.
Zašto bi zaboga iko radio čak ovde gore? Kole se približi spravama.
"Jeste li ispitali sistem?"
"To je stanica za prisluškivanje." Kole se okrete.
"Prismotra?"
Agent klimnu glavom. "Veoma napredna prismotra." Pokazao je na dugi montažni sto pretrpan elektronskim delovima, priručnicima, alatkama, žicama, lemilicama i raznim sofisticiranim komponentama. "Neko očigledno zna šta radi. Veći deo ove opreme je na nivou opreme koju mi koristimo. Minijaturni mikrofoni, fotoelektrične samonapajajuće ćelije, RAM čip visokog kapaciteta. Ima čak i neke od onih novih nano-drajva."
Kole je bio impresioniran.
"A ovo je čitav uređaj", reče agent, pružajući Koleu spravu ne mnogo veću od džepnog digitrona. Sa nje je visila žica dugačka tridesetak centimetara, na čijem kraju se nalazio tanki komad folije veličine poštanske marke. "Baza je sistem za snimanje zvuka sa hard diskom velikog kapaciteta, sa baterijom koja se puni. Taj komad folije na kraju žice jeste kombinacija mikrofona i fotoelektrične baterije."
Koleu su ovakvi uređaji bili dobro poznati. Takvi mikrofoni nalik foliji,sa fotoćelijom, pre nekoliko godina su predstavljali čudo tehnike. Hard disk koji služi za snimanje pričvrstio bi se iza lampe, na primer, a njegov mikrofon nalik foliji bi se uklopio u stalak lampe i prebojao da se stopi sa podlogom. Dokle god je mikrofon bio postavljen tako da prima nekoliko sati sunčeve svetlosti dnevno, fotoćelije su iznova punile sistem. Takvi uređaji su omogućavali neprekidno prisluškivanje.
"Metoda prijema?" upita Kole.
Agent pokaza na izolovanu žicu koja se protezala iza kompjutera, uz zid, izlazeći kroz rupu na krovu ambara. "Jednostavni radio-valovi. Mala antena nalazi se na krovu."
Kole je znao da se ovakvi uređaji za prisluškivanje obično postavljaju u uredima i da se aktiviraju na glas kako bi uštedeli prostor na hard disku. Tokom dana se snimaju razgovori dok se kompresovani audio fajlovi šalju noću kako ne bi bili otkriveni. Nakon slanja, hard disk bi se automatski obrisao i bio spreman za istu proceduru narednog dana.
Kole podiže pogled ka polici na kojoj se nalazilo nekoliko stotina audio kaseta, obeleženih datumima i brojevima. Neko je bio veoma zauzet. Ponovno se okrenu ka agentu. "Imate li ikakvu predstavu o tome koga su prisluškivali?" "Pa, poručniče", reče agent, prilazeći kompjuteru i pokrećući neki program. "To je najčudnije od svega..."
Poglavlje 88
Langdon se osjećao potpuno iscrpljeno dok su on i Sofi preskakali preko rampe za ulazak na stanicu podzemne železnice kod Crkve hrama i trčali sve dublje u prljavi labirint tunela i perona. Krivica ga je izjedala.
Ja sam uvalio Lija u ovo, i sada je u ogromnoj opasnosti.
To što je Remi bio umešan, iako šokantno, ipak je imalo smisla. Ko god da je tragao za Gralom, uključio je nekoga iznutra. Okrenuli su se Tibingovom domu iz istog razloga kao i ja. Tokom čitave ISTORIJE, oni koji su posedovali znanje o Gralu uvek su bili na meti i lopova i naučnika. Činjenica da su Tibinga sve vreme imali na oku trebalo je da smanji Langdonov osećaj krivice. Nije pomoglo. Moramo da pronađemo Lija i da mu pomognemo. Odmah.
Langdon je pratio Sofi do perona odakle je polazila kružna linija ka zapadu. Sofi požuri do govornice da pozove policiju, usprkos Remijevom upozorenju. Langdon sede na prljavu klupu, ophrvan kajanjem.
"Najbolji način da pomognemo Liju", govorila je Sofi dok je birala broj, "jeste da odmah obavestimo londonsku policiju. Veruj mi."
Langdon se isprva nije složio sa ovom idejom, ali kada su počeli da razmatraju šta im je dalje činiti, Sofina ideja počela je da dobija na smislu. Tibing je za sada bio siguran. Čak i ako su Remi i ostali znali gde se nalazi grob viteza, još uvek bi im mogla zatrebati Tibingova pomoć da otkriju na šta sfera upućuje. Langdona je brinulo što će se dogoditi nakon što pronađu mapu koja vodi do Grala.Li će postati ogromna smetnja.
Ako je uopšte imao šanse da pomogne Liju, ili da ikada ponovno ugleda ključni kamen, Langdon je morao prvi da stigne do groba viteza. Na žalost, Remi je bio u velikoj prednosti.
Sofi je imala zadatak da uspori Remija.
Langdon da pronađe pravi grob.
Sofi će Remiju i Sajlasu natovariti na vrat londonsku policiju, što će ih primorati da se kriju.
Još bolje bi bilo da ih uhapse. Langdonov plan je bio manje izvestan - odvesti se podzemnom železnicom do Kings koledža koji se nalazio u blizini, čuven po svojoj elektronskoj bazi podataka iz oblasti teologije. Vrhunska istraživačka alatka, čuo je Langdon. Trenutni odgovori na svatko pitanje iz oblasti religije. Pitao se šta će baza podataka moći da im kaže o 'vitezu koga je papa pokopao'.
Ustade i počne nervozno da korača, želeći da voz što pre stigne.
U govornici, Sofi konačno uspe da stupi u vezu sa londonskom policijom.
"Stanica Snou Hil", reče službenik na centrali. "Kome da prosledim vaš poziv?"
"Želim da prijavim otmicu." Sofi je umela da govori precizno i sažeto.
Sofi zastade. "Agent Sofi Nevo iz francuske Sudske policije."
Zvaničnost je ostavila željeni učinak. "Trenutak, gospođo. Samo da vas spojim sa detektivom."
Dok je čekala,Sofi se pitala da li će policija uopšte poverovati u njen opis Tibingovih otmičara. Čovek u smokingu. Ima li išta lakše nego uhvatiti takvog osumnjičenog? Čak i ako se presvuče, Remi ostaje u društvu albino monaha. Nemoguće ih je promašiti. Štaviše, imali su taoca i nisu mogli da se voze javnim prevozom. Pitala se koliko dugačkih jaguara može biti u Londonu.
Činilo se da je spajanje Sofi sa detektivom trajalo čitavu večnost. Hajde!
Čula je kako veza krčka i zuji, kao da je prebacuju na drugi lokal.
Prošlo je petnaest sekundi.
Konačno se javi muški glas. "Agente Nevo?"
Zapanjena, Sofije istog trenutka prepoznala taj osorni glas.
"Agente Nevo", nastavi Bezu Faš, "Gde se do đavola nalazite?"
Sofi je bila bez teksta. Kapetan Faš je očigledno zahtevao od telefonske centrale londonske policije da ga obavesti ako ih Sofi pozove.
"Slušajte", Faš reče, obraćajući joj se na francuskom, bez suvišnih reči. "Noćas sam načinio užasnu pogrešku. Robert Langdon nije kriv. Sve optužbe protiv njega su odbačene. Ipak, oboje ste u opasnosti. Morate da se vratite."
Sofi je zinula od iznenađenja. Nije imala pojma kako da odgovori. Faš nije čovek koji se tek tako izvinjava.
"Niste mi rekli", nastavi Faš, "da vam je Jacques Sonijer deda. Potpuno sam spreman da pređem preko vaše noćašnje neposlušnosti zbog emocionalnog stresa pod kojim mora da se nalazite. Međutim, vi i Langdon sada se obratite najbližoj stanici policije u Londonu kako bi vam pružili utočište."
On zna da sam u Londonu? Šta još Faš zna? Sofi je u pozadini čula zvuke nalik bušenju. Također je čula i neobično krckanje veze. "Da li pokušavate da odredite odakle dolazi ovaj poziv, kapetane?"
Fašov glas je sada bio oštar. "Vi i ja moramo da sarađujemo, agente Nevo. Oboje možemo mnogo da izgubimo. Ovo je način da smanjimo štete. Napravio sam grešku u prosuđivanju sinoć i ukoliko ta greška bude za posledicu imala smrt američkog profesora i kriptografa Sudske policije, moja karijera je okončana. Pokušavam da vas vratim na sigurno već posljdnjih nekoliko sati."
Topao zrak se širio stanicom dok se voz približavao uz prigušenu buku. Sofi je nameravala da se ukrca. Langdon isto.
"Čovek koga tražite je Remi Legaludek", reče Sofi. "On je Tibingov sluga. Upravo je oteo Tibinga u Crkvi hrama i..."
"Agente Nevo!" zaurla Faš dok je vlak tutnjeći ulazio u stanicu. "O tome se ne raspravlja preko nezaštićene linije. Vi i Langdon ćete se odmah javiti policiji. Za svoje dobro! Ovo je direktno naređenje!"
Sofi spusti slušalicu i sa Langdonom jurnu ka vozu.
Poglavlje 89
Besprekorno čista kabina Tibingovog Hokera sada je bila prekrivena metalnim opiljcima i mirisala na kompresovani zrak i propan. Faš je sve ljude poslao vani i sedeo sam sa svojim pićem i teškom drvenom kutijom koju je pronašao u Tibingovom sefu.
Prešao je prstom preko intarzije u obliku ruže i podigao ukrašeni poklopac. Unutra je pronašao kameni cilindar sa brojčanicima na kojima su se nalazila slova. Pet brojčanika bilo je namešteno da pokazuje reč SOFIA. Faš je dugo zurio u tu reč, a potom je podigao cilindar sa jastuka na kojem je ležao i pažljivo pregledao svaki njegov centimetar. Zatim, povlačeći polako krajeve cilindra, skinu jedan deo.
Cilindar je bio prazan.
Faš ga položi natrag u kutiju i odsutno se zagleda kroz prozor aviona, u unutrašnjost hangara, razmišljajući o svom kratkom razgovoru sa Sofi, kao i o informaciji koju je dobio od ekipe kriminalističke tehnike u zamku Vilet.
Zvono telefona trže ga iz misli. Bila je to centrala Sudske policije. Službenik se izvinjavao. Predsednik Ciriške depozitne banke stalno je zvao, i iako mu je nekoliko puta bilo rečeno da je kapetan poslovno u Londonu, zvao je ponovno i ponovno. Nimalo oduševljen, Faš reče službeniku da mu prosledi poziv.
"Gospodine Vjerne", reče Faš, pre nego što je ovaj stigao i da progovori, "žao mi je što vam se nisam ranije javio. Bio sam zauzet. Kao što sam obećao, ime vaše banke nije se pojavilo u medijima. Dakle, šta vas sada točno muči?"
Vjerne zabrinuto ispriča Fašu kako su Langdon i Sofi izneli malu drvenu kutiju iz banke i potom ga primorali da im pomogne da pobegnu. "Potom, kada sam na radiju čuo da su kriminalci", govorio je Vjerne, "zaustavio sam vozilo i zahtevao da mi vrate kutiju, ali su me oni napali i ukrali kamion." "Brinete se za drvenu kutiju", reče Faš, promatrajući intarziju ruže na kutiji i ponovno pažljivo podižući poklopac kako bi pogledao beli cilindar. "Možete li da mi kažete šta se nalazilo u kutiji?"
"Sadržina je nebitna", odvrati Vjerne. "Brine me reputacija moje banke. Nikada nismo imali pljačku. Nikada. Ako ne budem uspeo da povratim imovinu u ime svog klijenta, to će nas uništiti."
"Rekli ste da su agent Nevo i Robert Langdon imali lozinku i ključ. Zašto kažete da su kutiju ukrali?"
"Oni su večeras ubili ljude. Kao i dedu Sofi Nevo.Do ključa i lozinke su očigledno došli na nepošten način."
"Gospodine Vjerne, moji su ljudi proverili vaše poreklo i vaša interesovanja. Očito je da ste izuzetno kulturan i prefinjen čovek. Pretpostavljam da ste takođe i častan čovek. Kao što sam i ja. S obzirom na to, dajem vam svoju reč komandanta Sudske policije dasevaša kutija, kao i reputacija vaše banke, nalaze u sigurnim rukama."
Poglavlje 90
Visoko na tavanu za seno zamka Vilet, Kole je, zapanjen, zurio u monitor.
"Ovaj sistem prisluškuje sve ove lokacije?"
"Da", reče agent. "Izgleda da su podaci prikupljani već godinama."
Kole ponovno pročita spisak, bez reči.
KOLBER SOSTAK - Predsednik Ustavnog saveta
ŽAN SAF - Kustos, Muzej Jeu de Paume
EDUAR DEROŠER - Viši arhivar, Biblioteka Miteran
JACQUES SONIJER - Kustos, Muzej Luvr
MICHEL BRETON - Predsednik DAŠ-a (francuske obaveštajne službe)
Agent pokaza na ekran. "Broj četiri nas očigledno najviše zanima."
Kole odsutno klimnu. I sam je to odmah primetio. Jacquesa Sonijera su prisluškivali. Ponovno pogleda ostatak liste. Kako je iko uopšte mogao da prisluškuje sve te istaknute ljude? "Jeste li preslušali neke od audio fajlova?"
"Nekoliko. Ovo je jedan od poslednjih." Agent pritisnu nekoliko tipki na kompjuteru. Zvučnici zapucketaše i oživeše. "Capitaine, un agent du Département de Cryptographie est arrivé."
Kole nije verovao svojim ušima. "To sam ja! To je moj glas!" Potom se seti da je sedeo za Sonijerovim radnim stolom i da je pozvao Faša koji se nalazio u Velikoj galeriji kako bi ga upozorio da Sofi Nevo dolazi.
Agent klimu glavom."Veliki deo naše večerašnje istrage u Luvru mogao je da se čuje ukoliko je bilo zainteresovanih da slušaju."
"Jeste li poslali nekoga da pronađe prislušni uređaj?"
"Nema potrebe. Znamo tačno gde se nalazi." Agent ode do gomile starih beležaka i nacrta na radnom stolu. Odabra jednu stranicu i pruži je Koleu. "Da li vam izgleda poznato?"
Kole je bio zapanjen. Držao je fotokopiju starog šematskog dijagrama, koji je prikazivao primitivnu napravu. Nije mogao da pročita rukom pisane oznake na talijanskom, pa ipak je znao u šta gleda - u model potpuno razrađenog srednjovekovnog francuskog viteza.
Viteza koji je stajao na Sonijerovom stolu!
Koleov pogled pođe ka marginama fotokopije, na kojima je neko crvenim tankim markerom naškrabao napomene. Napomene su bile na francuskom i izgledalo je da govore o tome kako na najbolji način ubaciti prislušni uređaj u viteza.
Нема коментара:
Постави коментар