Bodler Wagneru ( delovi pisma ) i o Wagneru

 

      Posle tišine, ono što je najbliže izražavanju neizrecivog je muzika“, napisao je Oldos Haksli u svojoj očaravajućoj meditaciji o moći muzike, dodajući: „Kada je neizrecivo trebalo da se izrazi, Šekspir je spustio pero i pozvao muziku. " 

   Niče je verovao da bi „bez muzike život bio greška” – možda najekstremniji dodatak opširnom kanonu velikih pisaca koji veličaju moć muzike.
      Ali možda najiskrenije, najlepše, najdirljivije svedočanstvo o snazi muzike nije došlo u formi oštrog eseja, već u pismu – tom najintimnijem i najneposrednijem paketu osećanja.
     Tridesetosmogodišnji Bodler, još neslavan kao jedan od najboljih pesnika-filozofa koji je ikada živeo, poslao je pismo zahvalnosti velikom nemačkom kompozitoru i dirigentu Rihardu Vagneru (22. maja 1813 – 13. februara 1883.) kasnije uključen u Conkuering Solitude: Selected Letters Charles Baudelaire (Javna biblioteka). 

 To je dirljivo svedočanstvo i o moći muzike i o snazi velikodušnog gesta.

Bodler piše 17. februara 1860: 

     Oduvek sam zamišljao da, koliko god veliki umetnik bio naviknut na slavu, on ne može biti neosećajan za iskren kompliment, pogotovo kada je taj kompliment kao krik zahvalnosti; i konačno da bi ovaj vapaj mogao dobiti jedinstvenu vrednost kada je došao od Francuza, što će reći od čoveka koji je malo sklon da bude entuzijastičan, a rođen je, štaviše, u zemlji u kojoj ljudi jedva da razumeju slikarstvo i poeziju ništa bolje od bave se muzikom. Pre svega, želim da vam kažem da vam dugujem najveće muzičko zadovoljstvo koje sam ikada doživeo. Došao sam u godine kada više nije zabava za pisanje pisama poznatim ličnostima, i trebalo bi dugo da oklevam pre nego što napišem da vam izrazim svoje divljenje, da nisam svakodnevno nailazio na besramne i smešne članke u kojima svako nastoji klevetati vaš genije. Vi niste prvi čovek, gospodine, zbog koga sam patio i crvenio za svoju zemlju. Najzad me je ogorčenje nateralo da vam iskreno izrazim svoju zahvalnost; Rekao sam sebi: "Želim da se izdvojim od svih tih imbecila."

Bodler pripoveda kako ga je Vagner prvi put očarao:

      Kada sam prvi put otišao u Italijansko pozorište da čujem vaša dela, bio sam prilično nepovoljno raspoložen i zaista, moram priznati, pun gadnih predrasuda, ali imam izgovor: tako sam često bio prevaren; Čuo sam toliko muzike pretencioznih šarlatana. Ali vi ste me odmah osvojili. Ono što sam osetio je neopisivo, i ako budete ljubazni da se ne nasmejete, pokušaću da vam to protumačim. U početku mi se učinilo da poznajem ovu novu muziku, a kasnije, kada sam je razmislio, shvatio sam otkud ova fatamorgana; činilo mi se da je ova muzika moja i prepoznao sam je na način na koji svaki čovek prepoznaje stvari koje mu je suđeno da voli. Bilo kome osim inteligentnom čoveku, ova izjava bi bila neizmerno smešna, posebno kada je reč o nekom ko, poput mene,ne poznaje muziku .

Evo kako Bodler artikuliše transcendentni efekat koji je Vagnerova muzika imala na njega:

   Ono što me je najviše pogodilo je karakter veličine. Oslikava ono što je veličanstveno i podstiče na veličanstvenost. Kroz vaša dela ponovo sam pronašao svečanost veličanstvenih zvukova Prirode u njenim najvećim aspektima, kao i svečanost velikih ljudskih strasti. Čovek se odmah oseća zaneseno i dominirano.

Nadalje Bodler piše o tome kako prijemčivost, koju velika umetnost oslobađa u svojoj publici, otvara vrata percepcije:

    Često sam iskusio osećaj prilično bizarne prirode, koji je bio ponos i radost razumevanja, dopuštanja da me prodre i napadnu - zaista senzualni užitak koji podseća na dizanje u vazduh ili bacanje na more. A muzika bi u isto vreme tu i tamo odjekivala ponosom života. Generalno, ove duboke harmonije su mi delovale kao oni stimulansi koji ubrzavaju puls mašte... Svuda ima nečeg zanosnog i zanosnog, nečeg što teži da se uzdigne više, nečeg preteranog i superlativnog. Na primer, ako mogu da napravim analogije sa slikarstvom, pretpostavim da imam pred sobom ogromno prostranstvo tamnocrvene boje. Ako ova crvena označava strast, vidim je kako postepeno prolazi kroz sve prelaze crvene i ružičaste do užarenog sjaja peći. Izgledalo bi teško, nemoguće čak, dostići bilo šta sjajnije; a ipak dolazi poslednji fitilj i prati beliju crtu na beloj pozadini. Ovo će označavati, ako hoćete, vrhunski izgovor duše u svom najvišem paroksizmu.

Bodler završava podsećanjem Vagnera na veliku istinu umetničkog uvažavanja: da se većina toga dešava u senkama, u tišini privatnih iskustava, i da umetnici uvek vide samo delić kroz zahvalne reči nekolicine voljnih da uzvrate poklon artikulišući ona neizreciva, ali transformativna iskustva koja im je umetnik priuštio. Bodler piše:

     Od dana kada sam čuo vašu muziku, govorio sam sebi beskrajno, a posebno u lošim vremenima, „Kad bih samo mogao da čujem malo Vagnera večeras!“ Bez sumnje ima i drugih ljudi koji su konstituisani kao ja... Još jednom, gospodine, zahvaljujem vam; vratio si me sebi i onome što je veliko, u nekim nesrećnim trenucima.

 
Ch. Bodler
Ne ostavljam svoju adresu jer biste mogli pomisliti da želim nešto od vas.

 
XXXVI deo poetskog feljtona:



       “Maločas, pri pokušaju da opišem sladostrasnu partiju uvertire (Tanhojzer), zamolio sam čitaoca da ne uzima na um uobičajene himne ljubavi, onakve kako ih može zamišljati neki dobro raspoloženi ljubavnik; tu zaista nema ničeg otrcanog; to je prava bujica neke silovite prirode, koja ruši u zlo sve snage neophodne gajenju dobra; ljubav je to neobuzdana, neizmerna, haotična, uzdignuta do stupnja neke protivreligije; neke satanske religije. Tako je kompozitor, u muzičkom prevodu, izbegao onu prostotu koja odveć često prati sliku osećanja u najvećoj meri pristupačnog – htedoh reći narodskog – a u tu svrhu bilo mu je dovoljno da prikaže preterivanje u žudnji i u silini, neukrotivu, neumerenu težnju jedne osetljive duše koja se našla na stranputici… Bio bi to sasvim nov slučaj u istoriji umetnosti da se neki kritičar pravi kako je pesnik, neko izvrtanje svih psihičkih zakona, nešto čudovišno; nasuprot tome svi veliki pesnici postaju prirodno, neizbežno kritičari.

     Žalim pesnike koje vodi samo nagon; smatram ih nepotpunim. U duhovnom životu prvih nepogrešivo nastupa kriza, kada im je stalo da promisle o svojoj umetnosti, da otkriju nejasne zakone na osnovu kojih su stvarali, i da iz tog istraživanja izvuku niz pravila čiji božanski cilj predstavlja nepogrešivost u pesničkom stvaranju. Bilo bi čudesno da neki kritičar postane pesnik, a bilo bi nemoguće da neki pesnik ne nosi u sebi kritičara… Moje uživanje bilo je tako silno i strahovito da se nisam mogao odupreti želji da mu se neprestano vraćam… Odlučih da se obavestim zašto je tako, i da svoje uživanje pretvorim u saznanje… Onaj ko je napisao da čovek koga nije, još u kolevci, neka vila obdarila duhom nezdovoljstva prema svemu što postoji neće nikada stići do otkrića nečeg novog, nesumnjivo je morao pronaći u životnim sukobima više bola no ijedan drugi. Upravo ih te sklonosti patnji, zajedničke svim umetnicima i utoliko veće što je izraženiji njihov nagon za pravično i lepo, izvlačim tumačenje Vagnerovih prevratničkih gledišta…

      Nek mi se ne zamera što često govorim u svoje lično ime. To Ja, s pravom optuživano za drskost u mnogim slučajevima, podrazumeva međutim izvesnu veliku skromnost; ono uteruje pisca u najstrože granice iskrenosti… Bilo koje veliko i ozbiljno delo ne može da se uvrsti u ljudsko pamćenje ni da zauzme svoje mesto u istoriji bez žestokih osporavanja…

      Uvek se može na trenutak zanemariti ono sistematsko što svaki veliki umetnik na svoju ruku unosi neizbežno u sva svoja dela; u tom slučaju ostaje da se istraži i potvrdi kojom se to njemu svojstvenom, ličnom osobinom izdavja od ostalih. Jedan umetnik, jedan čovek istinski dostojan tog velikog naziva, mora nositi u sebi nešto bitno sui generis (sebi svojstveno i tipično), po čijoj milosti on i jeste on a ne neko drugi…

      Prenose li narodi i rase jedni drugima svoje bajke, kao što ljudi zaveštavaju jedni drugima nasledstva, očevine ili naučne teorije? U iskušenju smo da poverujemo u to, s obzirom na neobično veliku morlanu analogiju, svojstvenu mitovima i legendama stvaranim u različitim krajevima. Ali ovo objašnjenje je suviše  jednostavno kako bi na duži rok zavelo filozofski duh. Alegorija koju je stvorio narod ne može se porediti sa onim semenjem što ga neki ratar bratski ustupa drugome koji hoće da ga prilagodi svome podneblju. Ničemu od onoga što je večno i sveopšte nije potrebno da se prilagođava. Ta moralna analogija koju sam spomenuo predstavlja nešto kao božanski žig na svim narodnim bajkama. To će zaista biti, ako hoćete, znak nekog jedinstvenog porekla, dokaz nekog neospornog srodstva, ali pod uslovom da se to poreklo traži samo u apsolutnom načelu i zajedničkom poreklu svih bića. Neki mit se može posmatrati kao brat jednoga drugog, isto kao što se za crnca kaže da je brat belca…

     Kao što greha ima svugde, iskupljenja ima svugde, mit je svugde. Ništa nije većma kosmopolitsko od Večnoga… Čitalac zna za kakvim ciljem idemo. Dokazati da istinska muzika izaziva slične ideje u različim glavama… Ovde ne bi bilo smešno suditi a priori (unapred), bez analize i bez upoređivanja; jer bilo bi uistinu iznenađujuće kad zvuk ne bi mogao da sugeriše boju, kad boje ne bi mogle dati ideju o nekoj melodiji, i kad bi zvuk i boja bili nepodesni za prenos ideja; budući da su se stvari oduvek izražavale posredstvom neke uzajamne analogije, od dana kad je Bog izrekao svet kao složenu i nedeljivu celinu. (U pesmi “Saglasja” Bodler peva: “Kao dugi odjeci što se daleko spoje u nekakvu mračnu i duboku istovetnost neizmernu kao što je noć i kao svetlost, govore među sobom zvuci, mirisi, boje”)…

       Često sam slušao mišljenja kako se muzika ne može pohvaliti pouzdanim prenošenjem bilo čega, kao što to čine reč ili slika. To je donekle istina, ali nije cela istina. Ona prenosi na svoj način, i sredstvima koja su njoj svojstvena. U muzici, kao i u slikarstvu, pa čak i u pisanoj reči, koja je pri tome najodređenija od svih umetnosti, uvek postoji neka praznina koju popunjava slušaočeva uobrazilja… Nijedan kompozitor nije vičan kao Vagner da naslika prostor i dubinu u materijalnom i duhovnom pogledu… On raspolaže Umetnošću prenošenja, putem tananih gradacija, svega onoga preteranog, neizmernog, pregalačkog, što postoji u duhovnom i prirodnom čoveku. Ponekad se, slušajući tu žarku i despotsku muziku, učini kako se s pozadine mrklog mraka, razderanog sanjarijom, naziru obrisi vrtoglavih predstava koje izaziva opijum… Sve što podrazumevaju reči: volja, želja, usredsređenje, napetost živaca, izlivoseća se i daje se pogoditi u njegovim delima. Ne verujem da obmanjujem sebe ili varam ikoga kad tvrdim da u tome vidim glavna svojstva pojave koju nazivamo genijem, ili bar da se analizom svega što smo dosad s pravom nazivali genijem pronalaze spomenuta svojstva. Po pitanjima umetnosti, priznajem da mi preterivanje nije mrsko; umerenost mi nikada nije izgledala kao znak neke snažne umetničke prirode. Volim one krajnosti usled zdravlja, one navale volje koje ostavljaju svoje tragove u delima kao užarena smola u vulkanskom tlu, i koje u običnom život učesto označavaju prekretnicu, punu milja, posle neke velike moralne ili fizičke krize”…
izvor

Charles Dickens, Senovita kuća - DUH SOBE SA ORMANIMA 4

DUH SOBE SA ORMANIMA 


– Hola, mister Bivere, vaš je red!
Tim mornarskim pozivom izazvah ja poštovanog pomorskog kapetana, koji odmah izađe iz svog zamišljenog „ranča“, gotov da izvrši svoju dužnost.
– Pošto je moj „kvarat,8 evo me – reče g. Biver.
Njegov prijatelj, Džak Gverner, pogleda najpre mene, pa obrati pogled pun divljenja na njega, kao da mu očima unapred čestitaše uspeh. Uzgred da kažem, Džak Gverner, valjda zbog mornarske rasejanosti, kojoj je bio podložan, često obuhvataše struk moje sestre. A, može biti, to beše prosto njegova stara mornarska navika, da se uvek pridržava za nešto.
G. Biver poče:
        „Moje pričanje neće biti dugo. Vi ćete dozvoliti da počnem priču od sinoć, upravo od onog trenutka kad se raziđosmo. Svi vi, članovi ovog poštovanog društva, sinoć, polazeći u svoje sobe, lepo zapaliste svako svoju sveću. To nije ništa čudno, reći ćete, to mi svake večeri činimo. Jeste, ali ja se čudim kako niko od vas nije primetio da ja svake večeri ležem bez sveće; sem toga što ne znate, to je, da ja ne noćivam u određenoj sobi, nego legnem u mraku, gde mi se prohte u ovoj senovitoj kući.
       Već vidim da vam je čudan ovaj početak moje istorije. Ali je takođe veoma čudnovato, a u isto vreme, sasvim istinito, da mi sam pogled na zapaljenu sveću u ruci nekoga od vas prouzrokuje ružne snove. To je fakat, gospođe i gospodo, a vi se možete smejati koliko vam je volja. Fakat je takođe, da duh koji mi se javlja već više godina, i koji mi se javio i prošle noći u ovoj senovitoj kući, da mi se uvek prikazuje u obliku sveće sa svećnjakom. A bojim se da ću ga u tom obliku viđati sve dok i sam ne postanem duh.
       Eto, šta mi se često priviđa. Lepše bi bilo da mi se mesto toga prikazuje, recimo, kakva lepa ženska, ili rudnik zlata, podrum pun dobrog vina, ili nešto slično. Ali, ono što jeste, ja ne mogu izmeniti a vama ću biti iskreno zahvalan, ako mi ne zamerite zbog neveštine u pričanju, ili čega drugog. Ja nisam učio više nauke, ali smem tvrditi, da svaki čovek, koji je mučen ma kakvim priviđenjem, plaši se svega onoga, što ga na priviđenje podseća; s toga, gospođe i gospodo, već je protekla polovina moga veka od kad ja mrzim sveće i svećnjake, a i u ovom trenutku to osećanje u meni preovlađuje.  Četvrt časa, što ga pomorski časnik mora provesti na mostini („pontu“) kad dođe njegov red da stražari.
       Nije lepo što to priznajem, pre nego što iznesem pojedinosti, ali nadam se, da, pošto čujete moju istoriju, nećete misliti da sam strašljivac, te ćete, bar u tome videti smelost, što otvoreno priznajem stvari koje mi malo služe na čast.
       Čujte, dakle, pojedinosti, koje ću vam ispričati najjasnije što umem.
       Ja sam nejak stupio u mornarsku službu – otprilike bio sam toliko odrastao, koliki je sad moj štap. Znači, ipak, da sam dobro upotrebio svoje vreme, kad u dvadeset petoj godini postadoh potkapetan. Molim vas da mi ne zamerate ako ne budem tačan u nečemu – jer me pamćenje ne služi najbolje što se tiče datuma, imena, brojeva, mesta i stvari tome slične – ali za događaje koje sam naumio da vam iznesem, ja vam jamčim da će biti potpuni, jer su oni duboko upečaćeni u mojoj pameti. I ovog trenutka oni su mi tako jasni, kao i onda kad su se zbili, iako pre toga i posle toga, mnogi događaji minuše, ne ostavljajući traga u mojoj svesti.
Godine 1818, ili 1819, u ovome delu sveta vladaše mir, ali u onome delu, preko Okeana, na starom bajnom zemljištu, na španskom kontinentu, (kako ga mi pomorci zovemo), vodio se žestok rat. Već nekoliko godina pre, Južna Amerika beše ustala protiv svojih starih gospodara Španaca. Mnogo se krvi beše prolilo sa obe strane, ali, najzad, ustanici nadjačaše, jer su imali za vođu čuvenog generala Bolivara. Dosta Engleza i Iraca, imajući naklonost ka ratovanju, a nemajući drugog posla, pridružiše se generalu Bolivaru. Više naših trgovaca, pod izgovorom da snabdevaju ustanike, obavljaše svoju trgovinu preko Okeana. Razume se da je bilo mnogo opasnosti u tim pokušajima, ali kad bi jedan uspeo, on nadoknađivaše dva neuspeha. Uostalom, to je trgovinsko načelo, koje se svuda sreće – bar dokle sam ja dopro.
       Među Englezima, koji učestvovaše u toj vojni bio je i vaš ponizni sluga, koji vam ovo priča, ali njegov udeo beše mali. U ono vreme, ja sam bio potkapetan na jednoj lađi, koja pripadaše nekoj trgovačkoj londonskoj kući; ta je kuća najviše trgovala s najudaljenijim i najmanje poznatim krajevima sveta. Pomenute godine, ta trgovačka kuća natovari lađu barutom za ustanike. Kad razapnemo jedra niko nije znao kud plovimo, sem kapetana, koji kao da nije mario. Ne bih vam umeo kazati koliko je buradi baruta bilo na lađi, znam samo da drugog tovara ne beše. Lađa je nosila ime: „Dobra Namera“. Čudno ime, reći ćete, za lađu koja nosi barut ustanicima. I nama je ta suprotnost davala predmet za podsmeh. To napominjem ne bi li se i vi nasmejali, ali vidim, gospođe i gospodo, da sam promašio cilj. „Dobra Namera“ beše sva trula i rasklimatana – najgora lađa na kojoj sam ikad plovio. Zahvatala je oko dvesta četrdeset tona, a bilo je na njoj osam mornara, premda bi ih trebalo još toliko, pa da se moglo manevrisati kako valja. Kako, pak, jednako besmo u dvostrukoj opasnosti, ili da ćemo potonuti ili prsnuti, da nam se to nadoknadi, bili smo obilato plaćeni. Ali, s druge strane, bejasmo nezadovoljni zbog stege, koja nam se beše nametnula: pušiti se samo moglo u izvesno vreme i uz stotinu predostrožnosti; sa zapaljenim fenjerima nije se takođe smelo služiti kao inače.
       I, kao što obično biva, da onaj koji sam nešto preporučuje govorom ne potvrđuje delom, kapetan se ne držaše pravilnika, koji je stvorio. Kapetan sa zapaljenom svećom silaziše pod palubu, kad bi išao da pregleda tovar, ili kad bi ušao u svoju kabinu, da proučava karte. Kapetanova sveća beše najprostije vrste, uglavljena u neki stari, gadni svećnjak, sa koga na nekim mestima, beše otpala boja, te se videla tenećka. Bilo bi priličnije da se naš starešina služio lampom, ili fenjerom, ali on mnogo držaše samo do svog svećnjaka. I to je onaj stari svećnjak, gospođe i gospodo, što mi od onda nikako ne izbija iz pameti. To je, zaista, smešno, i pravo ima mis Bilinda što se sad smeje.
         Mi smo plovili zapadno ka indijskim ostrvima, a kad njih ugledasmo, skrenusmo sasvim na jug. Tako je to trajalo dokle stražar sa katarke ne javi da smo blizu kopna. To beše obala Južne Amerike. Dotle smo srećno putovali. Ne bejasmo izgubili ni parče konopca, a mornari ne bejahu posustali radeći oko šmrkova, kao što sam ja slutio. Retko je kad dotle „Dobra Namera“ imala tako pogodno vreme.
Kapetan siđe u svoju kabinu, da prouči karte i da pročita primljene naredbe, pa se vrati i naredi krmanošu da skreće na istok.
        Zaboravio sam sa koje tačke zemljine širine i dužine skrenusmo, ali čega se dobro sećam, to je, da beše noć kad stigosmo na dogled obale. Često smo merili dubinu i videsmo da do dna ima pet do šest svežanja. Ja sam oštro motrio na pravac plovidbe, jer niko od nas ne beše vešt strujama u tom kraju. Čudilo nas je što kapetan ne naredi da se spusti kotva. Najzad, ja ga zapitah, a on odgovori da bi pre morao istaći fenjer na srednjoj katarci, ali da očekuje neki znak sa obale. Svi uperismo poglede ka kopnu, ali nikakvog znaka ne beše. More je bilo tiho, zvezde su sijale, a vetrić na mahove duvao sa obale. Tako čamismo, mislim, dva-tri časa, držeći se više zapada. U neko doba, mesto očekivanog znaka, ugledasmo čamac koji se otisnuo od obale i uputio ka nama.
        Kad se čamac približi, videsmo da su u njemu samo dva veslara. Na naše: „ko ste?“ neko odgovori: „prijatelji“ i zovnu kapetana po imenu.
          Pustismo ih na krov. Jedan beše Irac, a drugi urođenik, kafene boje, koji jedva natucaše engleski. Irac predade neko pisamce kapetanu. Kapetan, pošto ga pročita, dade ga meni. Neke ustaničke vođe javljaju nam, da se nipošto ne primičemo toj obali, jer je mesto nepouzdano; tu su, dan pre, pohvatali neke neprijateljske (tj. pređašnje vlade) špijune, i streljali ih; nego da otplovimo drugoj strani a radi toga šalju nam svog krmanoša.
       Irac se vrati, a mi, bez imalo kolebanja, predadosmo upravu krme krmanošu urođeniku. On okrete ka širini, gde ostadosmo sutradan do podne. Tek posle podne izmenismo pravac i oko ponoći stigosmo ka namerenoj obali.
         Mulat beše sitan, koščat čovek, odvratnog lica i ponašanja, koji, posle svake reči, psovaše engleski, užasnim izgovorom. On je tako drsko i pakosno postupao sa mornarima, da bi ga oni, možda, bacili u more, da ne beše kapetana i mene. Pošto su ga vođe odabrale, mi smo ga morali trpeti, a, sem toga, bez njega ne bismo znali pravi put.
       Ali, pored sve moje dobre volje, ja se prvi s njim dohvatih. On je hteo da siđe pod palubu sa zapaljenom lušom, što mu ja zabranih. Drski mulat ipak htede da uđe, a ja ga odgurnuh. Nije mi bila namera da se kačim svojom snagom, ipak mulat pade, pa onda živo usta i zamahnu nožem. Ja mu ga, takođe, hitro istrgoh iz ruke i bacih u more, a nevaljalcu opalih šamar. Mulat me krvnički pogleda i odmače se. Naravno, u onom trenutku, malo mi beše do njegovog pogleda, ali sam ga se posle dugo sećao. Mi se primakosmo obali između 11 i ponoći, baš kad vetar utihnu, te spustismo kotvu. Beše pomrčina kao testo, i oko nas vladaše grobna tišina. Kapetan je stajao na mostu s dvojicom najboljih mornara: ostali behu gde koji, a mulat ležaše na uzvišici do krme, savijen kao zmija. Pošto moj red stražarenja beše tek u zoru, ja sam mogao sići u kabinu, da se ljudski odmorim, ali sam sve nešto slutio, te se naslonim na palubu, ne bi li malo zaspao, a, u isto vreme, da budem na oprezi.
        Poslednje čega se sećam beše, da mi kapetan prošapta, kako ni on nije zadovoljan, te ide u kabinu, da ponovo prouči naredbe. To je poslednja stvar koje se sećam, pre nego što me sporo, teško i pravilno kretanje stare lađe, koja se primicaše obali, ne uspava.
         Razbudi me neki tutanj na krmi, i u tren neko mi zapuši usta, a više njih me vezaše. Lađa beše u rukama Španaca, kojih je bilo mnoštvo. Lepo začuh kako jedno telo pade u more, zatim, drugo, pa treće, tako njih šest. Videh kapetana gde se promoli ispod kapote sa stepenica, i čim se promoli, u onaj mah razbojnici ga izbodoše noževima i baciše preko boka lađe. Svi, dakle, osim mene behu poubijani. Nisam se mogao domisliti zašto mene jedinog štede, dokle se nada me ne nakloni onaj gadni mulat, s fenjerom u ruci; on me gledaše netremice nekoliko trenutaka, kao da je želeo uveriti se jesam li baš ja. Na njegovom odvratnom licu beše satanski osmejak, i on odmahnu glavom, kao da govoraše: „Ti li si onaj što me ošamari? Čekaj, vratiću ti ja milo za drago.“
         Bio sam tako čvrsto vezan, da se nisam mogao ni mrdnuti, ni reči progovoriti, samo sam gledao šta rade Španci. Planirali su kako će prekrcati tovar s „Dobre Namere“. Nakon četvrt časa začuh šum vesla. To su počeli prevoziti prvi deo baruta. Videh i katarke njihove lađe, koja beše blizu. Svi, osim mulata, živo radiše. On je često dolazio da me posmatra sa svojim satanskim izrazom. Ja sam dovoljno star, te me nije stid priznati da mi je taj đavolski čovek zadavao veliki strah.
       Očevidna je stvar da krmanoš beše u službi Španaca, pa se nekako uvukao među ustanike i znao njihove tajne, te na vreme izvestio svoje gospodare o dolasku naše lađe. I tako mi glavom platismo našu neopreznost i lakovernost. Sve je to bilo jasno, ali šta je mislio sa mnom zlosrećni pilot? Kad zora svanu, ja ležah sasvim iznemogao. Veliki deo baruta već beše na njihovoj lađi, te se oni spremaše da pobegnu pre dana.
       Ja sam se predao svojoj sudbini i očekivao najgore što se zamisliti može. Časti mi moje, i sama me jeza obuzima sećajući se šta sam očekivao!
       Svi Španci odoše, sem mulata i još dvojice. Oni me snesoše u najdublji deo lađe, pa, položivši me, učvrstiše veze, tako da ću se jedva moći okrenuti s boka na bok. Pomoćnici otidoše. Obojica bejahu trešti pijani, samo mulat beše potpuno trezan. I on pođe za njima.
       Ostavši sam u pomrčini, srce mi se trzalo u grudima. Posle nekoliko minuta, krmanoš se vrati, noseći u jednoj ruci čitavu zapaljenu sveću, a u drugoj svrdlo i pripalu, kakva se upotrebljava za mine. Poznadoh kapetanov svećnjak. On ga položi ispod boka lađe, otprilike lakat daleko od mog lica. Kad mi se oči navikoše na slabu svetlost, ja videh oko sebe desetak buradi baruta. Odmah sam pogodio njegovu paklenu nameru, te me obuze drhtanje i probi me hladan znoj. Mulat se primače buretu, koje beše prema sveći, pa poče vrteti svrdlom. Kad barut pokulja kroz rupu, on dočeka dlanom, te brzo zapuši rupu krajem one pripale, a nju posu barutom, pa drugi kraj obavi oko sredine sveće. Zatim pažljivo pregleda veze na meni, pa se nagnu i prošapta: „Eto, čekaj dokle ne odletiš u vazduh zajedno s lađom!“ I on istrča na krov. Začuh kako zatvara ulaz. Pri dnu vrata osta mala pukotina, kroz koju dopiraše sunčevni zraci. Još se čuo šum vesla, pa se onda sve utiša.
       Ja upravih pogled na sveću. Ona je cela, otprilike, mogla trajati šest do sedam časova, a do pripale jedva oko dva.
       Ležah, dakle, vezan, nepomičan, zapušenih usta, da merim trajanje svog života po trajanju jednog dela sveće! Sam, na moru, namenjen užasnoj smrti, očekujući kobni trenutak, koji se naglo primicao, a da ne mogu ni jauknuti, a kamo li zvati upomoć! Zaista, i danas se čudim, kako nisam umro od užasa pre nego što je proteklo i pola časa.
        Ne bih vam umeo kazati koliko sam vremena bio pri čistoj svesti, pošto se odmače poslednji čamac, koji je odneo mog krvnika. Donekle mogu se setiti sve šta sam mislio, ali posle neke granice, sve se zbrka u mome mozgu!
       Kad me zlikovci ostaviše, ja počeh da radim ono što bi i svaki drugi na mom mestu, tj. počeh se mrdati, ne bih li oslobodio ruke, ali sav uspeh tog mrdanja beše da se isekoh konopcima. Još manje izgleda beše da oslobodim noge. U tom naprezanju malo što se ne uguših, te mi ne osta drugo do da se smirim, dok mi se dah ne povrati. Moje usplamtele oči ostadoše uprte na sveću. Na jedan mah, setih se, da bih mogao pokušati da ugasim sveću, duvajući kroz nos, pošto (niste zaboravili) usta mi behu zapušena. Ali sveća beše suviše visoko, da bih to mogao učiniti. Ipak duvah, dokle se ne uverih da i to beše samo prazno nadanje. I opet se smirih, jednako gledajući u sveću, a činilo mi se, da i ona mene gleda.
        Ja osećah kako postupno gubim svest. Plamen rastaše, a rastojanje između pripale i njega, (dužina moga života) postajaše manje i manje. Kroz bunilo ipak proračunah da ću živeti još čas i po. Samo čas i po! Bejaše li prilike da za to vreme kakva lađa može stići upomoć? Je li najbliža obala u rukama naših saveznika ili neprijatelja? Mogu li se tešiti da će stanovnici poslati kakvu izvidnicu, iz prostog razloga što se strana lađa nalazi u njihovim vodama? A, najposle, što je najvažnije, hoće li ta izvidnica stići na vreme da me spase.
       Sunce još ne beše odskočilo, kao što sam se mogao uveriti gledajući u pukotinu. U blizini odista ne beše nikakvog sela, jer se ne sećah da smo opazili ma kakvu svetlosti. Takođe ne beše nimalo vetra, da bi mogao naneti neku stranu lađu. Da mi preostajaše bar šest časova života, onda bih se mogao nadati da će ipak slučaj pomoći, ali za čas i po ne može ni slučaj. Šta kažem čas i po, kad je već protekla jedna četvrt! Da u to rano doba, na tom pustom mestu, u toj grobnoj tišini, da stigne pomoć? U trenutku kad to pomislih, skupih svu snagu da raskinem konopce, i opet se jače izranjavah. Počnem osluškivati. Nikakav zvuk ne dopre mi do ušiju, sem što se riba praćkala po tihoj površini i što su krckala ostarela rebra „Dobre Namere“, koja se tiho njihala na vodi.
        Plamen sveće beše primetno veći; stenj beše pocrneo, te dobi oblik pečurke. Nema sumnje, pašće varnica, barut će planuti, i sve će otići u prasak pre vremena. Dakle, prilika je da ću živeti još samo deset minuta! Ta pomisao dovede me do ludila. Nametale su mi se razne misli, jedna crnja od drage. Je li teška takva smrt? Ne može biti, pošto je isuviše preka. Ali kakva je? Osetićeš silnu lomnjavu – ili, ne, nećeš osetiti ništa, tvoje će se telo, u jednom magnovenju, raspršiti u hiljade delića!..
         Te, i mnoštvo takvih misli leteše mi kroz mozak, a nijedna se ne zaustavi. Najzad, ja počeh buncati. Kad se vratih na svoje misli, ili kad se one vratiše meni, plamen beše strašno veliki, i iz njega kuljaše dim. Jezičak stenja, sav crven, beše se nagnuo. Sad će planuti. Očajanje i užas skrenuše moje misli na pravi put, na jedini što mi preostajaše – počeh se moliti Bogu, nemo, ali iz dubine duše. Ali na onom zlosretnom plamenu kao da sagore i moja molitva. Rvao sam se sa sobom, da skrenem pogled sa plamena na drugu, utešniju svetlost, što dopiraše kroz pukotinu. To pokušah jedanput, drugi put, pa se i toga okanih. Pokušah da zatvorim oči i to mi pođe za rukom. „Bože, sačuvaj mi majku i sestru Lizu, a meni oprosti grehove“. Toliko sam mogao izreći zatvorenih očiju, pa se opet otvoriše. Tada mi se učini da se plamen kovitla, i da zahvata sve šire krugove. Opet se onesvestih.
Kad ponovo dođoh sebi, učini mi se da vlada veća tišina, da se ni lađa ne ljulja, da su neosetljive kaplje hladnog znoja na mom licu, da mi je glava bez misli da je srce prestalo kucati – da je sve nestalo sem crvenkastog plamena i njegove crnkaste srčanice. Plamen se nadu, ustrepta, povi se na jednu stranu i varnica pade, ali se u kružiću odmah ugasi.
        I ja se počeh smejati. Da, ja se smejah što se varnica odmah ugasila, ja bih se smejao grohotom da su mi usta bila slobodna, ali tako od naprezanja, grudi mi uzdrhtaše, te mi krv pojuri u glavu i umalo se ne uguših ne mogavši povratiti disanje. I ja bejah još toliko svestan da razumem da je taj nastup smeha u onom užasnom položaju početak ludila. I imao sam još toliko prisebnosti da zaustavim svoj razum, pre nego što pobegne, kao što beži besan konj kad otrgne uzdu.
Poželeh još jedared da se okrenem dnevnom vidalu, te pokušah da okrenem pogled, ali uzalud. Plamen pleniše moje oči takvom silinom, da sam se trebao boriti. Borba koju sam izdržao da odvojim oči od sveće i da ih upravim pukotini, sasvim me iznuri bez uspeha. Ja ih nisam mogao ni odvojiti, ni zaklopiti.
Plamen ponovo poče rasti. Dužina između njega i pripale beše se svela na jedan palac. Koliko mi, dakle, vremena još ostaje? Valjda tri četvrti časa? Ili pola časa? Ili dvadeset minuta? Palac sveće ne može trajati više od dvadeset minuta. Pomisao da duša i telo jednog čoveka ne mogu biti u zajednici više nego koliko potraje palac sveće, zar to nije čudno! To zaista zaslužuje da ispričam materi kad se vratim kući, nikakav događaj iz mojih putovanja neće je više začuditi. I opet se počeh smejati u sebi – drhtao sam, davio se, sve dotle, dok plamen ne sinu jače, a onda se pretvorih u gromadu leda. Tada mi se privideše mati i sestra. Ja ih videh kao sad vas. Sestra Liza beše vesela kao uvek i smejala se na mene. Smejala se! A zašto ne? Ko može osuditi Lizu što misli da ja ležim pijan u podrumu, opkoljen buradima piva!? Zatim Liza udari u plač i stade lomiti ruke, pozivajući me upomoć. Njeni uzvici bejahu sve slabiji, baš kao ono udaranje vesala, kad moji krvnici pobegoše. Gle sad! Liza iščeze u plamenu, koji iznenadna buknu! Ne, nije to plamen prirodni, nego neka čudna svetlost koja izlazi iz prstiju moje matere. Eno, ona plete, ali bez igala, plete prstima, iz kojih izlaze svetli zraci. Njeno lice obrubljeno je plamenim viticama. Ona sedi u svojoj staroj naslonjači, a iza leđa joj vise ruke onog gadnog mulata, a iz njih se prosipa puščani prah. Pa onda nesta matere i stolice, samo osta crveno i sjajno lice mulatovo, koje se zaokruži kao sunce, a oko njega se stvori vidna atmosfera; ono se poče obrtati oko sebe strahovitom brzinom, a u tom obrtanju postajaše sve manje i manje, dok se ne svede u jednu tačkicu, koja se najposle naže ka meni i udari me posred čela. I onda sve iščeznu – mene nestade.
        Šta se posle toga desilo, gospođe i gospodo, ja ne znam.
        Probudih se u dobroj postelji, i videh dva krupna neotesana čoveka kao što sam ja, koji sedeše sa strane mog uzglavlja. Čelo mojih nogu stajaše neki džentlmen i posmatraše me. Bilo je oko sedam časova izjutra. Moje spavanje (ako se tako može nazvati) trajalo je više od osam meseci.
        Ja sam se nalazio među svojim zemljacima na ostrvu Trinidad. Ona dvojica behu mornari, dobrovoljni bolničari, a džentlmen beše lekar.
       Šta je sve sa mnom bilo za osam meseci, nije mi moguće doznati.
        Još dva meseca protekoše dokle se lekar privoli da mi ponešto ispriča.
„Dobra Namera“, kao što sam i zamišljao, nalazila se blizu jednog pustog žala, te su Španci bili sigurni da mogu bez opasnosti izvršiti svoju nameru, pod zaštitom noći.
       Pomoć mi ne dođe sa obale, već sa širokoga mora. Neka američka lađa, oko izlaska sunca, beše ugledala „Dobru Nameru“. Pošto je na moru bila mrtva tišina, kapetan Amerikanac, nemajući drugog posla, stade se domišljati zašto li se lađa „usidrila“ gde joj nije mesto. S toga on posla čamcem potkapetana, da izvidi, pa da mu donese izveštaj.
       Potkapetan i njegovi ljudi, obilazeći pusti krov, ugledaše pukotinu pod vratima. U tom trenutku plamen samo što ne obuze pripalu. Srećom taj potkapetan beše priseban i odrešit čovek te odmah preseče pripalu, inače odoše i oni sa mnom u vazduh...
       Nisam doznao šta je bilo s razbojnikom mulatom i njegovim društvom.
Amerikanci iskrcaše mene na pomenuto ostrvo, prisvojiše „Dobru Nameru“, u ime naknade, što im ja odobrih. Oni me iskrcaše u onom stanju u kome su me našli, tj. onesvešćenog.
       Kao što vidite, evo me sada živ i zdrav, ali sad tek možete razumeti zašto mi se zli duh priviđa u obliku sveće i svećnjaka.“
_______

preveo Sima Matavulj 

Bookland , Beograd , 2008 godina 

                                 NASTAVAK : Romani u nastavcima  

Charles Dickens, Senovita kuća, DUH SOBE SA PREGRATKOM 3

DUH SOBE SA PREGRATKOM 

    Kako ta soba beše druga na redu, kad smo izvlačili kocku, tako se ja sad držah tog reda, te izazvah njenu avetinju. Ja je izazvah mirnim, gotovo nemarnim glasom, a celo društvo sedeše oborenih očiju, jer smo svi primetili da se mlada gospođa Džona Heršela još ne beše povratila od silnog uzbuđenja.

     Alfred Starling, onim taktom i gotovošću, kojima se uvek odlikovao, odmah se odazvao i izjavi da je njegova soba sa pregratkom zaista senovita, da u njoj postoji duh groznice.
– Na šta liči taj duh? – zapita neko, smejući se.
– Na groznicu – veli Alfred.
– A groznica na njega!... Lepo!
– Molim, vi to ne znate, zato slušajte – prekide Alfred i poče:
„Vaš ponizni sluga Alfred Starling i njegova Tili, (tako je on od milošte zvao svoju obožavanu Matildu), bejahu mišljenja da je sasvim neprilično i protivno društvenom redu što se stalno odgađa njihovo venčanje. Ja... da se vratim „na ja“, biće mi zgodnije... ja imah hiljadu razloga protiv štetnih posledica veribde koja dugo traje, a Tili počinjaše već često da deklamuje neke melanholične pesme. Naši, pak, roditelji i staraoci behu suprotnog mišljenja. Moj tetak g. Bozer hteo je da se čeka dok skoče moje akcije u društvu Kelijen-Apon-Ilsk, ili u nekom drugom preduzeću, jer, kanda, sve stajahu veoma nisko. S druge strane, Tilini roditelji tvrđahu, da je ona još devojčica a ja dečko, iako im je istina očigledna– da smo nas dvoje najzanesenijih i najvernijih ljubavnika, što su se na svetu pojavili, posle Abelarda i Helojize, ili Florija i Bijankafiore. Doduše, ni moj staratelj, ni Tilini roditelji, ne behu tvrda srca, kao što je dijamanat, ili rimski cement, (da je baš to bilo, nas dvoje želesmo umnožiti broj istorijskih nesrećnih ljubavnika), ali opet, bilo je dosta muke dokle se privoleše da ne gledaju tako izdaleka na tu vezu. Na to ih je navelo više razloga. Pre svega moj memorandum protiv bećarskog stanja, koji je obuhvatao punih osam strana ministarske hartije i predat im u tri egzemplara.4 A još više Tilina pretnja da će se otrovati. A najviše naše zajedničko uveravanje, da smo mi kadri uhvatiti maglu, te se venčati gde se zateknemo.
      Jer, molim vas, nije bilo nikakvog valjanog razloga da se stavi nasuprot našim, niti ikakve ozbiljne smetnje našoj sreći. Oboje bejasmo mladi i zdravi, a imasmo veliku imovinu – na gomile novca, kako nam se onda činilo. Što se tiče Tilinih telesnih osobina, ona je prosto bila puna draži i čara; a ni u najotmenijem društvu ne bi imali šta zameriti mojim zulovićima.
      Elem, beše dogovoreno, da će se trećega dana Božića, godine 18..., Alfred Starling, džentlmen, svetom bračnom vezom sjediniti s gđicom Matildom, jedinicom g. Stenfosta, kraljevskog kapetana u vojnoj mornarici, sa stanom u vili Snagetesti, u Doveru.
Malo istorije.
      U svom najranijem detinjstvu bejah ostao bez roditelja, te mi tetak g. Bozer, posta staratelj i upravnik moje skromne imovine, koja je sva bila u akcijama raznih društava i preduzeća. Teča me najpre zaposli kod jednoga trgovca-krojača, a posle dve godine posla me u jedan nemački licej, u Bonu na Rajni. Zatim, odista s namerom da me sačuva od svake trunke zla, on plati priličnu sumu kompaniji Baum, Brem i Bumpjes, nemačkim trgovcima u Finsburi Cirkusu u Londonu, da me prime u svoju pisarnicu, da se pod njihovim nadzorom vežbam trgovačkom dopisivanju i računanju. Ja sam vežbao koliko sam nalazio za nužno, a to je bilo toliko, da su mi plaćeni šegrti, kalfe i pomoćnici od sveg srca zavideli. Moj tetak stanovaše ponajviše u Doveru, gde je stekao silan novac, jer je imao s vladom nekakve ugovore: znam, između ostaloga, da je kopao neke rupe u nekakvim slojevima krede, pa je ponovo te rupe zapušavao. Teča je bio čovek, možda najdostojniji poštovanja u čitavoj Evropi. Bio je poznat u celom Londonu pod laskavim nadimkom: Bozer „dobro odgovarajući“, čovek „koji se prima za koju mu drago sumu“. Ali što mu je najviše dizalo ugled to beše njegov pršnjak.5 Taj pršnjak, koji je on nosio zimi i leti, ne beše određene boje – ona se kolebaše da li nalikuje na sjajne ljuske soma ili na mrki kamen – ali, glavno je, što taj pršnjak davaše teči neiskazani izraz čestitosti, tako da kad bi on samo ušao u koju hoćeš bankarsku radnju Lombard Strita, činovnici bi mu smesta izdali i najveću sumu, koju bi on zatražio bilo u zlatu, bilo u banknotama.
       Teča imaše običaj da se povuče iza svog čudotvornog pršnjaka, kao u neko utvrđenje, te da vas otuda bombarduje svojim neiskazanim izrazom čestitosti. Mnogo puta taj je pršnjak učinio da se prihvate nagla rešenja, da se ublaže rasrđeni akcionari, da se kupe prilozi za Kafre i Fidži. Pošto je teča bio u vezi sa mnoštvom špekulativnih društava i preduzeća, u svojoj pisarnici je primao mnogo posetioca. Elem, kad mu se prijavi neki inženjer ili preduzimač sa kakvom velikom osnovom ili već započetim poslom, moj poštovani teča, pošto se nekoliko minuta posavetuje sa svojim pršnjakom, učtivo ponudi gospodina da izađe iz pisarnice, ili da sedne te da potpiše menicu; i osnova ili već započeti posao uputi se dobrim putem čim se teča pridruži.
      Bilo je ugovoreno da ja dođem u Dover uoči Božića, da odsednem kod tetka, a sutradan da odemo obojica na ručak kod kapetana Standfesta. Božji dan Tili će upotrebiti da bira šešire i ostalo, a teča, kapetan i ja, da potpisujemo neke nagodbe, tužbe, molbe, priznanice i ostale isprave, koje su u vezi sa zakonima i novcem. A još – niste zaboravili – da je treći dan Božića bio određen za venčanje.
         Razume se da su se moji odnosi s g.g. Baum, Brem i Bumpjes završavali na badnji dan. Toga dana, ja dadoh oproštajni doručak mojim drugovima šegrtima, kalfama i pomoćnicima, u jednoj gostionici u Njuget stritu. Oproštaj je bio dirljiv. Ja sam imao sreću da čujem najmanje devedeset i sedam puta jednodušno i jednoglasno uveravanje, neprekidno pomalo i sa plačem, kako sam ja „pravi, dobri dečko“. Gozba bi se otegla da drugovi nisu znali da sam i ja pozvan na oproštajnu čast, u četiri časa posle podne kod našega gospodara Maksa Bumpjesa, najmlađeg člana firme i jedinog od njih koji je davao ručkove. S toga sam morao odgoditi polazak u Dover do večernjeg ekspres-voza u 8 časova i 30 minuta. Ručak kod g. Maksa bio je izvrstan i veoma veseo. Ja ostavih gospodu njihovom vinu, i imadoh upravo toliko vremena da skočim na jednu dvokolicu te da stignem na pomenuti voz, sa London Bridža. Vi znate kako brzo prolazi vreme u železnici, posle dobrog ručka. Meni se bar učinilo da su me preneli telegrafom, iako rastojanje između Londona i Dovera iznosi nekih 80 milja. To vam kažem pre ne go što ću vam ispričati „užasnu nesreću“, što me je zadesila na putu. (Opet malo istorije). Kad sam bio nejako dete, živeo sam blizu Ašfelda, gde sam pohađao „malu školu“. Tada sam zapatio strašnu bolest, poznatu pod imenom „barska bolest grofovije Kent“. Ta je nesrećna bolest valjda tinjala u meni toliko vremena, te nekim slučajem ili uticajem, ona ponovo buknu, ne bih vam umeo objasniti, ali je istina da kad voz stiže u Dover, da sam ja tada bio njena žrtva.
         Beše me najpre obuzela jeza, pa naiđe pravilno odmerena drhtavica, pa se pojaviše nastupi žestoke trzavice. U slepoočnicama bilo me je kao maljicama, a u glavi me je zaglušivao šum. Krv se u meni pobuni, te u mojim žilama nastade kao plima i oseka. Moje nesrećno telo klatilo se čas na jednu, čas na drugu stranu, kao trska kojom vetar vitla. Izlazeći iz voza, da se hitro ne uhvatih za rame jednog amalina, pružio bih se koliko sam dug i širok, ali u isti mah kao da se i na amalina prenese sila što me beše obuzela, te i on i njegov fenjer počeše se klati...
       Verujte da sam ja uvek bio veoma umeren mladić, a ni toga dana nisam suviše pio starog rajnskog vina kod gospodara Maksa. Zbog šuma u glavi, nisam bio kadar misliti, a zbog cvokotanja zuba i zato što mi zapinjaše jezik, nisam mogao govoriti. Rekao sam samo da me je uhvatila groznica.
       Do te večeri, ja nisam imao prilike da se uverim da su železnički amali neka vrsta ljudi bez srca, ali kad mi pomogoše da se popnem na kola, pa kad videh jednog dugonju, kako se bezobzirno prema meni smeje i bekelji, i drugog, nekog malog debeljka podrugljivog izraza, koji još nadimaše obraz jezikom, tada sam bio načisto kakvi su to ljudi. Na moje traženje da me pokrije, debeljko me prosto prignjavi kolskim pokrivačima i reče kočijašu da tera ka Marine-Parad. Dakle znao je gde stanuje moj tetak. A kad kola krenuše, debeljko reče smejući se:
– Bogme, taj ima šta da vuče!
       Je li time mislio da je kočijašu veliki teret, pošto osim mene beše i prtljag?Đavo bi ga znao!
      Od stanice do tetkove kuće ne beše više od 5 minuta vožnje, ali meni se učini večnost. Nastupi bejahu ojačali, behu tako silni da sam i nogama i rukama, udarao u stranice fijakera, jednom mi stope dođoše u dodir i sa staklima. Silazeći ja ispustih na kaldrmu sitan novac, što ga pružih kočijašu, pa se uputih posrćući. Džak, sluga koji uživaše najveće tečino poverenje, otvori mi vrata pa se zagleda u mene sa izrazom velikog čuđenja.
– Džače, ja... ja... sam bo... bo...lestan – počeh.
– Vidim, gospodine – reče momak, osetljivim podrugljivim glasom. – Čestit vam badnji dan! Ne bi li najbolje bilo da odmah legnete, gospodine?
– Ne, Džače. Odnesite u trpezariju vrele vode i konjaka. To će mi dobro činiti. Ko zna! Možda će me groznica ostaviti – rekoh ja isprekidano, jednako posrćući po tremu.
A hoćete li verovati da bezobraznik nastavi:
– Ne, bolje će biti da odmah legnete i da ništa ne pijete. Ovo su praznici, gospodine, neće vam niko zameriti. Ta koliko je vaših vršnjaka u takvom stanju...
– Momče! – htedoh da viknem, ali u tom trenutku pomoli se na vrhu stepenica moj tetak, a iza njega gomila gospode i gospođa, među kojima primetih zlaćane kovrdže moje Tili.
        Pri tom bunilu stvar mi je bila jasna: oni su se sastali kod teče, radi jedne partije snaidragona, pa čekaju mene da zapale prepečenicu.
– Alfrede! – viknu teča iza svoga pršnjaka. – Šta je s vama, Alfrede!? Stidite se samog sebe! Na Tilinom licu beše ispisan užas.
– Tečo! – počeh ja, usiljavajući se da se održim u ravnoteži. – Zar vi... mislite da sam pi... – pri toj reči pođem uz stepenice, ali mi se zapletoše noge u tepih, te se strovalih unazad, s nogama uvis. Začu se mali vrisak i tečin glas, koji naredi mlađima da me odnesu u postelju. To je odmah bilo izvršeno. Džak i jedan krakati sobni poslužitelj uzeše me i odneše u moju ložnicu. Provedoh užasnu noć, ali mi se učini kratka, kao što biva u groznici. Sutradan izjutra sluga mi javi da me teča čeka i da se smeje mojoj „bolesti“. Ja, opet posrćući izađoh smišljajući kako ću prekoreti domaće zbog njihovog neverovanja. Oni me dočekaše podrugljivim uzvicima i niko me ne ponudi da pijem jakog čaja sa malo konjaka. Teča mi stisnu ruku rekavši da se moj istup može oprostiti, jer, najposle, to biva jednom u godini, a mladi ljudi treba da budu mladi. Sluge mi čestitaše praznike, ali im ja ne mogah odgovoriti, što su oni zacelo tumačili kao da se stidim.
        Odmah posle doručka odoh na obalu, da mi se glava malo provetri, ali tu osetih da mi biva gore. Udarao sam o stubove, za koje se vezuju lađe, i umalo što ne padoh u more. Morao sam zamoliti jednoga mornara da me otprati kući.
U kući nađoh poruku moje verenice da odmah idem u Snagatestn vilu, odakle ćemo zajedno u crkvu. Nije bilo druge nego odem, iako u tom mahu, sem drhtavice, počeh osećati bolove u svim zglobovima. Čim stigoh, Tili me kucnu prstima po glavi, rekavši da se nada da se „bolest“ neće više povratiti. Ja je počeh uveravati da sam zaista bolestan, a ona na to prsnu u smeh. Ipak me to njeno ponašanje više obradova, nego što me naljuti, jer sam pomišljao: pošto im se jutros ne čini da sam bolestan, znači da je slabost kratkog trajanja!
I pođosmo u crkvu.
      Putem sam se držao kako-tako, ali čim uđosmo u hram, pojača se drhtavica, te najpre gurnuh crkvenjaka i neku staricu što je iskala milostinju; zatim, kako smo prelazili između klupa, oborih niz molitvenika; zatim (sasvim slučajno, kunem vam se!) očepih lepu Mariju Senti, rođaku moje verenice, našta Marija vrisnu a verenica me pogleda usplamtelim očima; zatim, noga mi se spotače, te prevalih klupu na moju taštu; najposle, videći da ne mogu ostati u crkvi, otvorih vratanca između klupa da izađem; ali uto pružim se koliko sam dug i širok i u tom padu pritisnuh crkvenjaka. On, ustajući, u ime tutora naloži mi da izađem, što je bilo suvišno. Sećam se poslednjih utisaka u crkvi. Čini mi se da sveštenik i pojac poigravaju kao plamenovi na svećama; da natpisi i grbovi po stenama lete kao ptice; da se glave pravovernih talasaju; da se orgulje klanjaju čas levo čas desno, te sam očekivao kad će pritisnuti ili đačiće, ili devojčice iz sirotišta, svrstane pod horom.
     Sve je to trajalo nekoliko trenutaka.
     Na ulici opet se klatih a krv mi jurnu u glavu, te mi zujaše u ušima... Očevidno to beše nervna groznica, najgore vrste.
       Kad se okupismo, u doba ručka, za divno čudo kao da se nisu sećali šta je bilo sa mnom. Ja uzeh pod ruku gojaznu mistres Fan Plok de Sendvič, da je odvedem u trpezariju. Teča je vodio Tili. Uto naiđe kod mene napad, uzdrhtah, noge mi se zapletoše u čipke sa mletačkim perlama, što obrubljuju haljinu debele mistres, te oboje padosmo – ja ispod nje. Pošto nam pomogoše da ustanemo, pored svih molbi, mistres nikako da se smiri, nego ostavi ručak, sede na kola i vrati se u Sendvič. Kad ona ode, kapetan Standfest pogleda me tako, kao da me želi popeti na macke i odalamiti mi pedeset batina, kao što je činio na lađi s nepokornim mornarima. Jedva izgovori:
– Eto ti, ode i biserna grivna moje sirote Tili – jer, nema sumnje, da je to htela pokloniti, ja sam video kutijicu u kolima! – E, ne, sad, zbogom griva! Odista stara tvrdica neće više ni pomisliti na to!
      Za vreme ručka napadi ojačaše, te najpre prosuh nekoliko kašika čorbe po belom stolnjaku. Takođe, prolih čašu madere na zagasito plavoj haljini Marije Senti. Zatim: srebrnom viljuškom umalo što ne isterah oko poručniku Lemu, oficiru 54-toga puka, koji se nalazio u doverskoj tvrđavi. Zatim: u ludom pokušaju da isečem ćurana, ja oborih tu božićnu pečenicu ukrašenu vencem zeleni, na poštovanja dostojan pršnjak moga teče Bozera.
      Opet se mir povrati, te kad donesoše poslastice, opet nasta opšti razgovor i veselje, u kome ja nisam mogao učestvovati, nego sam savlađivao drhtavicu. Neko mi nazdravi. Ja ustanem, da zahvalim i udarim laktom baš pod levo oko onoga koji mi je nazdravljao, pa, tražeći da se vratim u ravnotežu, izlijem punu čašu bordo vina na vezenu poručnikovu košulju. U očajanju, uhvatim se za čaršav, ali dlanovi kliznuše po uglačanoj dasci od mahagonija te oborih sve – posuđe, čaše, okanice, poslastice. I svako dobi svoj deo. Poručniku dopadoše srebrna kleštanca, (kojima se orasi lome) u vrh nosa, a tečina glava ovenča se klasičnim načinom lešnicima i grožđem.
      Sutradan meni se učini da bledo decembarsko sunce sija samo nad ruševinama sveg svetskog reda. Koliko mi je moguće skupiti uspomene iz onog crnog doba, čini mi se da mi ipak behu oproštena sva nedela, ali ne zato što je ko verovao da sam zbilja bolestan, nego što se to ponašanje moglo oprostiti „jednom u godini“.
Odoh s tečom u Snagatestn vilu, gde zatekosmo sa kapetanom neke sudske ljude. Pred njima beše čitava izložba kutijica, pantljičica, plavog pečatnog voska, ministarske hartije i pergamenta. Sedajući, teča Bozer uze svoj poštovanja dostojan izraz veći nego ikad. I ja sedoh. Nisam razumeo šta govore, a i govorili su lagano. Najzad, podnesoše mi neku hartiju da potpišem. Dotle sam gledao i jedan veliki, čisti list, što se obrtaše u kovitlac nasred zelenog zastora, a tad mi se učini da, na hartiji koju mi podnesoše, kukasta slova beže u besnoj trci. Skupih svu snagu da savladam drhtanje, ugrizoh se za usnu, oslonih se jako na levi dlan, ukočanjih vrat da mi glava ne drhti, zadržah disanje, zgrčih nožne prste u cipelama i – pokušah da se potpišem. Ali užasno guščije pero zaigra u ruci, pa kliznu levo, pa desno, pa zabode oba vrha u hartiju. Maših se za mastionicu, da je privučem, ali ona se izvrnu, te se zacrneše krmače ne samo po svim važnim ispravama, nego i po osvećenom pršnjaku teče Bozera...
– Dosta je već! – Izdera se kapetan Standfest, ščepavši me za gušu i gurajući me. – Napolje nevaljalče! Izlazite iz moje kuće!
       Otevši se iz kapetanovih šaka, ja pođoh u dvornicu, gde sam znao da je Tili s drugaricama. – Tili, moja obožavana Tili! – viknuh plačnim glasom.
– Gospodine – dočeka me devojka hladno – nema potrebe, gospodine, da objašnjavate šta je s vama. Vidim, koliko je dovoljno, a i čula sam koliko je dosta. Alfrede Starlinže, znajte da bih se radije nazvala ženom poslednjeg prostaka, koji zarađuje svoj hleb u znoju svoga lica, nego li žena jedne pijanice i jednog razvratnika!
-  Odlazite, gospodine, i stidite se, ako vam je preostalo još koje čovečje osećanje. Odsada, ja vas više ne poznajem. Robe svojih strasti, zbogom za uvek!
        Tili pobegne iz dvornice i ja čuh kako zajeca u svojoj sobici.
         Dakle, ne samo što me je tetak iza svoga strahovitog pršnjaka isključio nasledstva, nego me kapetan i Tili isteraše ispred svojih očiju zauvek!
Zauvek!
       Odvukoh se do stanice i uđoh u voz, koji polazaše u London.
        Ni o čemu nisam mogao misliti.
        U sumrak tog strašnog dana ja lutah po Soho-skveru, gde su me, slučajno, noge nanele. U tom kraju ima jedno prljavo malo dvorište i u njemu zgrada. Zdanje se zove, mislim Betmens Bildings. Cvokoćući zubima, ja se zaustavih na ćošku. U taj mah prođe neki džentlmen koji za sedam osmina izgledaše vojni čovek, a za jednu osminu građanin. Beše to starčić sede kose i zulufa, žute kože, ali kočoperan i dobro srazmeren. Odmah sam poznao da ne pripada konjici, jer nemaše brkove. Po njegovoj uniformi, pak, nije se moglo poznati koga je „roda oružja“. Njegov nekada plavi šinjel, beše toliko izlizan, da nemaše gotovo nikakve boje. Na grudima mu visiše srebrna medalja, obešena o otrcanu pantljiku. Oko kačketa bilo je više raznobojnih gajtana, koji sastavljaju kićanku. Na rukavima imao je više niza širita. Na crvenoj jakni beše izvežen lav, a na ramenima beše par pozlaćenih epoleta, koje ličiše na dva niza zuba u izlogu kakvog zubnog lekara. Najzad, pod pazuhom nosiše palicu od bambusa.
Želeći da ga mimoiđem, ja posrnem na njega. Čiča me zadrža i zapita veselo:
– Ta kako je, kako prijatelju?
– Jadnije se ne može – odgovorih.
– To je koješta, moj junački druže – veli čiča tapšući me po ramenu. – Hajde da popijemo čašu piva, ili rakije, za srećne praznike. Hajde, hajde, uzećemo malo i meze. Vi ste skitnica. Ništa zato, i ja sam takav. Ma, bogati, zbilja, vi kao... a nema sumnje, vi ste Sifov brat. Ej. ej, vi ste Sifov brat – potvrdi on uzevši me pod ruku i vukući me u mračnu, prljavu krčmicu.
         Na ulazu visiše dva uokvirena cimera. Na jednom beše naslikan oficir, pretovaren srebrnim širitom, a na drugom tobdžija s visokom kapom. – obe slike izmrljane. Više vrata beše oglas, iz koga letimice razabrah, da „Veoma Poštovano Društvo Istočne Indije“ traži žustre mladiće dobrovoljce za pešadiju, konjicu i topništvo. Ko želi neka se obrati naredniku I klase Šitneu, koji se, u svako doba, može naći u pisarnici Hajlend Lade, ili u zgradi Betmens Bildings.
Čiča me ugura u krčmu i zaustavi kod tezge ištući piva i meze. – Dakle, tako, vi ste brat Sifov?
- Ne... ne... ne... – počeh ja.
– Ama, vi ličite jedan na drugog kao dva oka u jednoj glavi! Uostalom svejedno!            Sif je sad srećan čovek. On je izašao iz naše službe, pa je stupio u vojsku kralja od Ondina. I, šta mislite prijatelju, Sif je danas maršal u indijskoj vojsci! Jes, bogami, pravi pravcati maršal. Ja vam to kažem! Ja sam ga više puta viđao kako sedi na belom slonu, s dvorogim šeširom i perjanicom, s bisernim epoletama, u pratnji dvadeset crnaca, jedni teraju muve oko njega, a drugi otvaraju flaše soda-vode, jer se Sif navikao da meša tu vodu s najboljom rakijom. A Sifa ne bi nikad stigla ta sreća, da se nije, slučajno, sa mnom sreo, sasvim slučajno, kao vi sada, u ovoj istoj krčmi... Suvišno je da vam ponavljam dalje pričanje i razgovor narednika Šitneja, dovoljno je da vam kažem, da sam, posle jednoga časa, primio od njega fatalni šiling.
        Nije se, valjda, nikad u Engleskoj desilo, da imućan mladić, koji nije izvršio nikakav prestup, stupi kao dobrovoljac u indisku vojsku, ali ja sam bio očajan.
Kad me odvedoše pred sudiju, da se utvrdi moje poreklo i podanstvo, kao nekim čudom, ostavi me groznica. Posle, kad me je lekar pregledao, ja stajah pravo ukrućen, kao sliven. Dovoljno bi bilo da sam rekao nekoliko reči, pa da me puste, (jer, najzad, lako bi se uverili u istinitost mog položaja), ali pomisao kako su moji, pa i Tili, tumačili moju bolest, učini da se slepo predam svom zlom udesu. Tek što bejah sa ostalim mladim vojnicima stigao u Brentvud, gde beše vojni depo V.P. Društva Istočne Indije, nastupi moje groznice povratiše se dvostrukom snagom. Pošto sam im rekao da imam osobitu naklonost muzici, uvrstiše me među muzičare puka; ali ne samo što mi u nastupima ne beše moguće držati instrument, nego, u prvoj prilici, učinih da i mojim najbližim drugovima njihovi instrumenti poispadaju iz ruku. Usled toga staviše me u četu najneotesanijih vojnika, te su me narednici, svakog trenutka, udarali, jer nisam kadar bio da naučim ni prva vežbanja, (takozvani guščiji korak, pri kome sam držao tempo na svoj način). Lekari nikako da priznaju da sam bolestan, a najstariji narednik još napisa izveštaj starešinama, u kome javi da sam ja lažljivac i lenjivac. Moji drugovi ne samo što me nisu žalili, nego me i prezirahu, te mi dadoše nadimak „drhtalo“. A što je najčudnovatije, u mojoj vreloj i zbunjenoj glavi nijednom se ne pojavi misao da se otkupim, iako sam u svako doba mogao nabaviti novac.
         Ne razumem kako su mogli poslati u Indiju vojnika kao što bejah ja, tek otputovah tamo sa sedam ili osam stotina drugova. Moja vojna karijera na Istoku završi se baš slavno. Čim stigosmo u Bombaj, evropski puk, kome ja pripadah, ode na sever, ka Sitelcu, gde beše u jeku rat sa Sikima. U tom ratu, tako slavnom za našu otadžbinu, ja sam zaista imao malo udela. Prezren kao slabotinja, staviše me među čuvare prtljaga. Jedne noći, posle veoma dugog marša, u kome sam najviše drhtao, urođenici lopovi napadoše naše čuvarsko odeljenje s jedinom namerom da nas koji se upisuje u vojnu službu. Ko je, pred svedocima, primio taj novac od narednika, taj se više ne može odreći.

.....opljačkaju. Ništa ne bi bilo lakše do rasterati te lopuže. Kao dete i kao mladić ja sam uvek bio dosta hrabar. Verujte, ni u toj prilici ja ne bih dao maha nogama, da me moja nesrećna bolest ne obuze, te ispustih pušku, kao i fišekliju, same me noge odneše nekoliko milja preko jedne puste ravnice. Moji drugovi govorahu da će me vlast streljati, ili najmanje išibati, čim stignemo u puk, ali, srećom, te kazne ne postojahu u vojsci V.P. Društva Istočne Indije. Zatvoriše me u jednu gadnu tamnicu, koju su zvali „kuća za popravljanje“, gde su me jedino hranili čorbom od pirinča. Najzad, otpraviše me u Bombaj da mi sudi ratni savet. Presuda je glasila da budem javno isteran iz svoga puka, kao kukavica. Da, ja, sin jednog džentlmena, vlasnik jedne među najlepših imovina, ja doživeh sramotu da mi otparaju jaknu s uniforme i uz svirku rog-marša da me beščasno isteraju iz vojske V.P. Društva Istočne Indije.
         Ne bih vam umeo ispričati kako sam dopro do Engleske, jesam li imao kabinu na lađi, jesam li je platio ili nisam, i uopšte jesam li platio prevoz, ili sam ga odradio kao mornar. Čega se dobro sećam, to je, da se lađa razbila blizu grebena Dobre Nade. Srećom, ne beše ni najmanje opasnosti, jer lađa imaše mnoštvo čamaca. Kad su mornari spuštali čamce ja sam tako drhtao, da su me putnici i mornari sa prezrenjem i nemilostivo odgurivali, svaki put kad sam se primicao da se ukrcam. Najzad me u jednom čamcu odvukoše samog.
        Put od Dobre Nade do Plimesa nastavih većom lađom, koja se, zbog uzburkanog mora, veoma ljuljaše. I jedva stigoh u Englesku.
        Čim se odmorih, poslah mnoštvo pisama srodnicima, prijateljima, a naročito dirljivo Matildi i teči. Dugo sam čekao odgovore, ali jedino što primih, beše od tečinog poslovođe, koji mi pisaše da se sve moje škrabotine nalaze u rukama osoba, kojima sam ih uputio, ali da niko ne vodi računa o njima. Doduše, vratiše mi moju imovinu do poslednje pare, ali se uverih da sam dobar deo upropastio kockanjem.
       Zbilja, nisam vam ni napomenuo da me u to vreme beše obuzela strast za kockanjem. Voleo sam sve igre, a najviše bilijar. A kako sam igrao bilijar? Nikad ne udarih takom, a da ne bupnem i svoga suparnika, ili markera, ili koga gledaoca, ili da ne razbijem ogledalo, ili, u najmanju ruku, da ne otpravim kuglu kroz prozor. I tako, možete zamisliti, koliko me je stao bilijar. Jednoga dana uđem kod nekog juvelira u Regen-stritu, da kupim ključić za časovnik. Tada sam nosio prosti srebrni časovnik, jer bejah izgubio zlatni, ne znam kako, odista u groznici. Beše hladno te sam imao zimski kaput, širokih rukava. Dokle juvelir tražiše ključić, naiđe moj đavolski napad, te stadoh poigravati kako odavno nisam. Ja se naslonih na tezgu, da ne padnem, ali, na moj veliki užas, preturi se izloščić s biserom, te se zrnevlje prosu po podu, a nekoliko ih, (o jada!) upade u rukave, i špagove, pa čak i u čizme. Ne razmišljajući, ja krenuh da bežim, ali me uhvatiše pred vratima i odvukoše u policiju.
       Iz policije odvedoše me pred sudiju, koji, pošto me časkom sasluša, naredi da me odvedu u tamnicu. Tu sam dugo čamio, dok ne dođe vreme da me izvedu pred porotu, gde mi je bilo suđeno radi pokušaja krađe, u vrednosti od hiljadu i pet stotina funti sterlinga.
       Sve je svedočilo protiv mene. Moj advokat ne nađe umesniju odbranu do objašnjavajući moj tobožnji pokušaj kao pojavu kleptomanije, ali moj teča Bozer, koji naročito dođe iz Dovera, toliko me teretio raznim optužbama, da su sudije bile načisto sa mojim karakterom. I tako, ja, prav, ali najnesrećniji mladić na zemlji, bejah osuđen na sedam godina robije. Živo se sećam groznog prizora. Dršćući u optuženičkoj klupi, gledao sam sudije, porotnike, tužioca, teču i publiku na galeriji, i na svačijem licu čitao zadovoljstvo što je nevaljalca stigla zaslužena kazna. Glava da mi prsne, mozak mi uzavreo.
      Uto se probudih i videh da nezgodno ležim u vagonu prvog mesta železnice koja putovaše ka Doveru. Sve je u vagonu odskakivalo. Gas se mućkao u lampama, moji se saputnici klatiše u mrežama više nas, kišobrani i štapovi su udarali jedan o drugi. Voz je jurio svom brzinom, te moj grozni san beše posledica nezgodnog ležanja, a još više neobičnog truckanja. Sedajući protrljah oči i osetih se neiskazano olakšan, ali sam se morao čvrsto uhvatiti rukama za naslon, koliko se vagon tresao. Misleći o svojim strašnim snovima, zaustavih se na onom prizoru kad su me kao dobrovoljca izveli pred sudiju, pa onda pred lekara, dakle na pojedine momente kad nisam drhtao, i dosetih se, da je to baš onda bilo kad se voz nekoliko minuta zaustavio u Tembridž Velsu. Dakle, hvala neka je Bogu, kad to samo beše san.
Voz uspori i do malo kondukter otvori vrata vičući Do...ver!
– Ovo je bilo da čovek poludi – reče jedna stara gospođa, koja je sedela prema meni.
– Zaista, gospođo, truckanje je bilo neobično za vreme celog puta. Ja sam više no jednom pomislio da će kola iskočiti. Mora da nije sve u redu.
– Dobro veče, gospodine – obrati mi se kondukter, koji me je poznavao. –            

      Čestitam badnji dan i Božić. Bez sumnje, vama će trebati fijaker, da vas odveze u Snagatesti vilu. Ej, momče – dozva on kočijaša. Kola odmah dođoše i ja odjurih prema stanu moga teče. Izdašno platih kočijaša ali ovoga puta novac se ne prosu iz moje ruke. Džak me zaista dočeka na vratima, ali sasvim učtivo ponudivši me da popijem što toplo pre nego što uđem u dvornicu, gde me, veli, očekuje društvo. Ja zahvalih Džaku na pažnji, ali žurno uđoh u dvornicu, gde me moja Tili dočeka s raširenim rukama, a teča Bozer s raskopčanim pršnjakom. Odmah se započe snapdragon partija, u kojoj i ja učestvovah, čuvajući da se ne opečem suviše.
Sutradan ručasmo svi zajedno u najlepšem raspoloženju. Ja sam vešto isekao ćurana. Prekosutra, kad sam potpisivao isprave, poslovođa moga teče pohvali pravilnost i lepotu mog rukopisa. A 27. decembra 1846. godine, ja se venčah sa svojom obožavanom Tili i kad bejah u najvećem zanosu, onda se baš ponovo probudih u sobi sa pregratkom one ojađene senovite kuće.
       Jer obožavana Tili, teča Bozer, kapetan Standfest, kapetanica, lepa Marija Senti, mistres fan Pluk, poručnik, Džak... sve su to senke.
Samo ja i duh groznice, koji se nastanio u sobi sa pregratkom, mi smo java.
_________

preveo Sima Matavulj 

Bookland , Beograd , 2008 godina 

                                 NASTAVAK : Romani u nastavcima  

                                      (  Duh sobe sa ormarima 4)

Charles Dickens, Senovita kuća - DUH SOBE SA ČASOVNIKOM 2

DUH SOBE SA ČASOVNIKOM 


     Moj rođak, Džon Heršel, zacrvene se kao božur, pa poblede kao samrtnik, priznavši da je njegova soba senovita, da se u njoj javlja duh neke žene. Pošto ga više glasova zapita: da li se duh prikazuje u gadnom ili užasnom obliku, Džon, uzevši za ruku svoju ženu, odgovori odrešito: „Ne“. A kad zapitaše da li je i mlada gospođa viđala duha, on umesto nje reče: „Jeste“. A je li duh šta govorio? „Pa jeste“. A šta je govorio? „Sve ćete doznati“, reče Džon, pa pokuša da se izvini što će on pričati, a ne gospođa, kojoj bi to mnogo lepše dolikovalo. Ali, on joj je dao reč, da će biti duhov tumač, i da neće ništa izostaviti, a ako li šta preskoči, ili pogreši, ona je tu, da dopuni i ispravi.

– Zamislimo – poče Džon – da je duh moja žena, koja je evo ovde među nama. Duh mi, dakle, pričaše: „Kao dete ostala sam sirota sa šest tetaka. Stegnuta za dugo i bez prekida jednim načinom vaspitanja, koje u meni stvori drugu narav, sasvim različitu od prvobitne, ja, rastući, postadoh više kći moje najstarije tetke Varvare, nego što bejah mojim pokojnim roditeljima.
        Najveća je Varvarina želja bila, da uda sestre; njena tvrda volja mnogo je pomogla da se sve one na vreme udome. Ostadoh joj, dakle, samo ja, i ona polagaše u mene svoje najlepše nade.
       Ja sam onda bila takve ćudi, kakva se obično sreće, Bila sam bezbrižna i kaćiperka; moja je svrha bila da lovim dobru „partiju“. Bila sam živahna, prilično lepa i zapravo toliko romantična da sam mogla biti mila za čas-dva praznog vremena, i da sam mogla slušati luda udvaranja besposlenih ljudi. Sumnjam da je bilo u susedstvu ijednog mladića, kojim se nisam milo gledala. Tako sam se vežbala sedam godina, i već navrših svoju dvadeset petu, a svoj cilj ne postigoh. Tada prekide i Varvarino strpljenje; tada mi, prvi put, poče govoriti jasno i odlučno – što smo dotle izbegavale, jer ima stvari, o kojima je bolje sporazumeti se ćutke, nego li rečima.
– Stela – poče ona svečanim glasom – ti si, eto, kao devojka navršila dvadeset petu godinu, a sve tvoje tetke postaše domaćice pre tog doba, iako nijedna od njih nije imala tvoju lepotu, ni tvoj duh! Ja ti moram iskreno reći, da će te nedaća sve više pratiti, i, ako ne zapneš svom snagom, da se naše nadanje neće ispuniti. Ja sam tek u poslednje vreme primetila jednu tvoju veliku manu, premda sam je davno mogla opaziti. Ti si bez razbora i bez mere kaćiperna, što je mladićima razbibriga i ništa više. Sem toga, ne dopada mi se tvoj način smejanja, kao ni to, što ismejavaš ljude, koji se počnu ozbiljno baviti tobom. Ne znaš ni da ti je jedini zgodan trenutak onda, kad čovek nestrpljivo traži da se izjasniš. Onda treba da se pokažeš bojažljiva, ćutljiva, nevesela, da gotovo bežiš od njega, da se učiniš kao veoma uplašena zbog njegove promene. Malko žalosne maske u takvim prilikama više pomaže nego mnogo veselosti, jer – zapamti to – ako čovek samo pomisli da ti možeš živeti bez njegove ljubavi ijedan trenutak, on je već daleko od tebe. Ja bih ti sad mogla pobrojati pet-šest zgodnih prilika, koje si propustila zato što si se smejala u nevreme. Dirnuti čoveku u častoljublje, Stela, znači zadati mu ranu, koju nećeš moći izlečiti!...
        Slušajući to, ja osećah kao da se u meni prenula moja prvobitna ćud, ona koju nisam poznavala, koju sam od matere nasledila, koju su ugušili u meni. Neko sasvim novo osećanje obuze mi srce. 

– Teto – rekoh – između svih ljudi, sa kojima sam se upoznala, ja ne naiđoh ni na jednog, koga bih mogla odlikovati i poštovati, i, gotovo me je stid priznati, koga bih mogla ljubiti.
– Tome se nimalo ne čudim – prihvati Varvara – u tvojim godinama ti se ne možeš zaljubiti kao kakva devojka od sedamnaest godina, ali, ja ti kažem, da se ti moraš udati, i radi toga, najpametnije što možemo učiniti je da se dogovorimo. Prva stvar je da odabereš nekoga. Kad s tim budeš načisto, onda ćeš svratiti sve svoje misli i svu snagu svoje volje, da mu se dopadneš, i ja sam uverena da ćeš uspeti. A, već, razume se, da možeš računati na moju pomoć, kao i na pomoć svih članova naše porodice.
– Ja ne cenim ni jednoga od onih koje poznajem – odgovorih ja ljutito – a od onih koji mene ne poznaju, nemam se čemu nadati... Ali, da vam ugodim, eto izabraću g. Martina Frejžra. Varvara prihvati moj izbor srdito i podrugljivo.
       Mi smo živele u jednom dobro naseljenom kraju, gde se kopa i obrađuje gvožđe, gde je malo plemićkih porodica, ali gde su mnoge po položaju ravne našem, sa kojima smo druževno živeli. Naši stanovi behu u modernim i prostranim kućama, sagrađenim u priličnom razmaku. Više kuća, među njima i naša, pripadaše jednom bolesnom starcu, koji je stanovao u zamku svojih predaka – u jedinom zamku sa zupčastim kulama, iz vremena kraljice Jelisavete, što se nalazio na zemljištu, u kome ne beše ni uglja ni gvožđa. Stari Frejžr i njegov sin, poslednji ogranci jednog starinskog plemstva, živeše sasvim usamljeno, odvojeni od svojih suseda, većinom veselih i gostoljubivih ljudi. Niko nemaše slobodan pristup u zamak, sem ako bi ko imao važnog i hitnog posla. Stari gospodin uvek ležaše bolestan, a o sinu se pričalo da se sasvim predao nauci.
           Ja se, dakle, ne začudih što Varvara prihvati moj predlog mrzovoljno i podrugljivo, ali baš teškoća te zamisli, učini da se utvrdim u svojoj nameri; u svim mojim pređašnjim „poduhvatima“ takve vrste, nije bilo nikakvih krupnih prepreka, koje bi me zainteresovale.
         Dugo sam se i uporno prepirala sa Varvarom, dok najzad i ona pristade.
– Treba, tetice da pišete g. Frejžru. Kažite kako se, neko vreme, vaša bratanica svom dušom predala astronomiji, a kako u celom našem kraju nema ni jednog teleskopa, osim u zamku, to ga najučtivije molite, da dopusti vašoj, itd. Ni jednom reči ne spominjite mladoga Frejžra.
– Ima samo jedan razlog, koji bi mogao dirnuti g. Frejžra a koji bi mogao učiniti, da ti se on odazove – reče Varvara.
– A taj razlog je uspomena na moju majku u koju je on bio zaljubljen, kad beše devojka – dodah ja. – Ah, zaista mi je teško, što se služimo lukavstvom, da dobijemo od g. Frejžra jedan ljubazni poziv za ćerku njegove prijateljice, Marije Horlej!
       I dobismo poziv.
        Jedne februarske večeri, ja, praćena svojom starom dojiljom (Varvara ne beše pozvana) pređoh prvi put prag Frejžrova dvora.
        Mrtva tišina vladaše u njemu. Ulazeći, ja sam bila nezadovoljna, jer sam bila svesna da će naša zamka proći bez koristi. Moja pratilja ostade u tremu, a mene mlađi povedoše u biblioteku. Dok sam išla, obuze me bojažljivost, te sam za trenutak bila gotova da se vratim; ali kad se setih kako sam lepo obučena, odmah mi se povrati vera u sebe, te uđoh sa osmehom.
        Soba beše niska i mračna, s hrastovim popunama oko tavanice, sa starinskim teškim pokućanstvom. Kako se plamen lelujaše, tako se lelujaše guste i čudne senke po zidovima. Kraj odžaklije, ka kojoj se uputih, umesto starog bolešljivog vlastelina, koga mišljah zateći, sedeše neka čudna devojčica, odevena kao kakva žena, a i po izrazu lica ličila je na stariju osobu.
– Dobro došli. Milo mi je što vas vidim – reče devojčica, uzevši me za ruku, da me odvede ka stolici. To je rekla i učinila sasvim kao kakva matorka, ljubaznim izrazom, koji je pokazivao da mi ona želi biti vodić i od pomoći, što je bilo veoma suprotno običnom snebivanju njenih vršnjakinja. Pošto me posadi blizu vatre, sede i ona prema meni.
         Ja se zbunjeno izvinih, a ona opet poče da govori. Tada je stadoh krišom posmatrati. Jedno veliko pseto, služeći kao stočić, ležaše joj pod nogama, te ga pokri skut njene dugačke suknje. Kad ućuta, mile crtice toga devojčeta pokazivahu misaonu mirnoću, a taj izraz beše ojačan navikom da drži zatvorene oči, što se retko viđa kod dece, i što im daje izgled statue. Meni se učinilo, da to dete radije živi unutrašnjim životom, da se zadubilo u neke svoje osobene misli, koje se ne mogu iskazati ni rečima ni pogledom, i mene poče da hvata strah od tog malog avetinjskog stvora, što nepomično, čak i ne dišući, sedi prema nemirnom plamenu. Zato se obradovah kad se vrata otvoriše, te uđe mladić koga sam kroz tolika zanovetanja tražila.
       Ja sam se već oslobodila onog pređašnjeg straha prema njemu, kad sam pomišljala kako će mi obraz podneti da ga varam. Ja ga pogledah radoznalo. Meni je sad bilo zabavno pomišljajući koliko je on daleko od kakve sumnje prema meni i Varvari. Kod svih mladića, sa kojima sam se dotle družila, beše veći strah da ne budu ulovljeni, nego li što je bila moja želja da ih ulovim, te je borba bila podjednaka i otvorena sa obe strane. Ali Martin Frejžr ne poznavaše nimalo žensku hitrinu. Kad sam digla oči, da nam se pogledi sretnu, ja najpre videh sebe, ja se setih kako moje bujne, plave kovrdže lepo dolikuju mom licu, kako su moje zagasito plave oči, po opštem mišljenju pune izraza; ali kad on progovori sa zamišljenim licem i hladnom učtivošću, po kojoj se uverih da ga moja lepota nije dirnula, tada se prepadoh pomišljajući, da će me brzo uhvatiti u laži, jer sve moje astronomsko znanje beše kao i kod mojih školskih drugarica.
Ozbiljan mladić reče odmah:
– Moj otac, g. Frejžr, prinuđen je da ne izlazi iz sobe, te vas moli, da ga posetite. Ja ću imati čast da vam pokažem šta želite videti kroz teleskop, a dok ja namestim spravu, hoćete li biti tako dobri, da porazgovarate s njim nekoliko trenutaka? Lucija Frejžr će vas otpratiti.
        Devojčica ustade i uzevši me čvrsto za ruku, odvede me u starčev kabinet.
– Vi ličite na vašu majku, drago dete – reče mi on, pošto me je dugo posmatrao – ista njena glava i oči; ali nikakve sličnosti nemate s vašom tetkom Varvarom. I ko vam nadenu to čudno ime „Stela“?
– Moj pokojni otac. Tako se zvao njegov najmiliji konj – odgovorih ja. To su mi bile prve reči sa starcem.
– E, to je bilo sasvim po „njegovom“ – nastavi starac, smejući se. – Sećam se tog konja. Poznavao sam vašeg oca dobro, kao što poznajem svog sina Martina. Vi ste se videli s njim, gospođice? A ovo je moja poćerka Lucija Frejžr, poslednji izdanak naše stare loze, jer Martin nije za ženidbu, te smo gospođicu uzeli pod svoje, kao našu naslednicu. Ona će nositi naše ime i kad se uda, te će pod njim osnovati drugi ogranak Frejžra.
      Devojčica ostade zamišljena i oborenih očiju, kao da već osećaše teret brige i odgovornosti, što joj natovariše. Starac je i dalje govorio, dok ne začusmo snažne zvuke iz jedne orgulje, što se razlegahu po starinskom dvoru.
– Čika nas već čeka – reče devojčica. Mi se zaustavismo pred vratima biblioteke. Ja stavih ruku na Lucijino rame, da je zadržim, da se naslušam neobične svirke, koja mi napominjaše riku besnih morskih talasa. Katkad usred tih razjarenih glasova, prodro bi žalosni cik, koji me je dirao neiskazano bolno.
      Kad svirka prestade, ja sam stajala pred Martinom Frejžrom, nema i savladana.
Mlađi već behu namestili teleskop na vršini jedne humke, iza dvora, gde nam ništa ne mogaše smetati pogledu. Lucija i ja pođosmo za astronomom, penjući se gotovo neosetno. Pod nama sijaše nebeski svod sa svojim nebrojenim svetlima, o čemu obično nemaju pojma varošani. Gore sjajne zvezde; dole mrka noć, koja pokrivaše svojim plaštom sve predmete; glasovi mojih drugova, kojima ne bejah navikla – sve to činjaše da raste moja zbunjenost, te se najzad zanesoh kao i oni.
        Zaboravih sve, osim neizmerne, neiskazane veličine vaseljene, koja se otkri mojim očima; sve, osim veličanstvenih svetova, što se kretahu prostorom i što se tako lepo gledahu kroz teleskop! O, kakva me svežina osećanja obuze, kakvo duševno uživanje! Talasi novih i novih misli leteše, stizaše se i mešaše po mom duhu! O, kako tada osetih koliko sam malena i jadna pred svesiljem! Sva moja veštačka maska rasprši se kao magla, le, detinjom poniznošću, zapitah mog domaćina: mogu li opet uskoro doći?
      Oštri i neizdržljivi pogled mladoga Frejžra srete se sa mojim, ali ja ne oborih oči. Motrio me je nekoliko trenutaka, pa mu zaigra osmejak oko usta i reče prosto:
– Smatraćemo uvek kao sreću vaš dolazak.
        Vrativši se kući, zatekoh Varvaru još na nogama. I čim ona otvori usta, ja je pretekoh – znala sam napamet njena pitanja.
– Ni reči, Varvaro! Nijedno pitanje, inače nikad više neću otići u zamak!
     Ne treba da potanko pričam moje dalje pohode, samo ću napomenuti, da sam često išla u zamak i da sam s veseljem bila prihvatana od starca i devojčice, kojima sam unosila zračak veselosti i zabave u njihovom skučenom isuviše ozbiljnom životu. I tako, ja im uskoro postadoh mila i potrebna. A u meni nastade velika izmena, neverovatna izmena. Dotle sam bila sebična, tašta, bez duše ali, predavši se nauci, ona me diže i prenese u lepši svet. Uz to, ja sam sasvim zaboravila svoju nameru, jer sam se brzo uverila da je Martin kudikamo veći duhom od mene, da mu je put u životu tačno odmeren, kao i polarnoj zvezdi. S toga ja s njim bejah prosta, i ništa drugo do marljiva učenica. A on beše priseban, vredan učitelj, koji deli svoju naklonost prema zasluzi. Svaki put kad bih prekoračila prag njegovog mirnog stana, ja bih stresla sa svoje duše ostatke izveštačenog „otmenog“ ponašanja, kao neku nepristojnu haljinu. I ja sam ulazila u zamak kao u kakav hram, ispunjena istinskim i prostim obožavanjem.
       To srećno vreme brzo prođe. Jesen se primicala. Osam meseci ja sam često posećivala Frejžre, a nikad, ni rečju ni pogledom, ne promoli se pređašnja kaćiperka.
      U to vreme ja i Lucija s veseljem očekivasmo pomračenje meseca, koje je moralo biti početkom oktobra. Toga dana u suton, ja pođoh sama od kuće, snevajući o lepoj pojavi, koje ću se kroz teleskop nagledati, kad se u blizini zamka sretoh s jednim mladićem, sa kojim sam takođe nekad provodila ljubav.
On me zaustavi.
– Dobro veče, Stela! – javi mi se on tako, malo isuviše slobodno. – Otkad vas nisam video! Da, sad ste vi u poteri za novim obožavaocem. A da li, ovog puta, niste digli pogled suviše visoko? Nešto, najzad! Sreća je uvek uz vas, te ako mladi plemić ne zaprosi vašu ruku, naći će se neko drugi, neko, ko takođe nije za prezir. Znate ko? Glavom Džordž Jork, koji je došao iz Australije, i, što je važnije, koji se tamo obogatio. On jedva čeka da vam napomene neke vaše nežne izraze, kojima ste ga obasuli pre polaska. Juče u gostionici „Kod krune“ čak nam je i pokazivao pramen vaše kose!... Ja sam saslušala te reči ne pokazavši nimalo uzbuđenje, ali sam se u duši osećala ponižena, kao nikada dotle. Ja hitno uđem u svoje svetilište i odmah potražim malu Luciju.
– Lucija, drago dete, ja sam danas zgrešila, ja sam nekoga varala – počnem isprekidano. – To vam moram ispovediti, jer neću da mislite da sam bolja nego što zaista jesam, a, opet, zebem, da me ne omrzne, dakle evo šta je... ja nisam slagala rečima, ali sam slagala delom.
       Lucija nasloni lepu glavicu na ruku, pa, zatvorivši oči, poče kao da čita u sebi.
– Moj čika – reče dete, pa uto trenutno otvori oči i zacrvene se kao jagodica – moj čika tvrdi, da su žene može biti zato neiskrenije od ljudi, što se ne mogu služiti nasiljem kao oni, nego su prinuđene da se služe lukavstvom. One druguju sa pretvaranjem, one varaju i same sebe. Ponekad žena vara i zabave radi. Čika me često poučava, i ja sam zapamtila neke njegove reči, koje ću vremenom moći bolje razumeti. „Budi iskrena sama prema sebi, a iz toga će sledovati, tako pouzdano, kao što noć sleduje danu, da ćeš biti istinita i prema nekom čoveku.“
Meni se lice zažarilo, te slušah dete, postiđena i nema.
– A moj deda – nastavi Lucija – pokazao mi je neke strahovite izreke u Svetom             Pismu, koje sam zapamtila od reči do reči. Evo ih: „I nađoh da je gorča od smrti žena čije je srce zamka i mreža i čije su ruke okovi. Ko je mio Bogu, izbaviće se od nje, ali će joj grešni u ruke pasti“.
       Ja pokrih lice rukama, premda ničiji pogled ne beše upravljen na njega, jer Lucija držaše zatvorene kapke. I dokle ja stajah tako zbunjena, nečija ruka dotače moju, zatim Martin Frejžr reče:
– Pomračenje, Stela!
     Ja se trgoh čuvši gde me on tako, prvi put otkad se poznajemo, zovnu imenom. Pa onda doznadoh da nas neće Lucija pratiti na terasu i to mi se nije svidelo. Kad smo bili tamo, kad se on primače ka teleskopu, da vidi je li dobro namešten, ja se malo odmakoh i briznuh u plač.
– Šta to znači, Stela? – viknu mladić – ...hoćete li da vam govorim sad, dok još imamo vremena, pre nego što pođete? Je li se vaše srce priljubilo uz nas, kao što su naša srca uz vas? Toliko je to istina, da nam je teško i pomisliti na prazninu koja bi nastala u našoj kući, kad vi ne biste više dolazili. Mi nismo živeli pre našega poznanstva. Vi ste naša sreća i naš život. Ja sam vas nadzirao, kao što nisam nijednu ženu, i ja ne nađoh kod vas ništa nesavršeno, moje blago, zvezdo moja... Do današnjega dana, žena i prevara bejahu jedno te isto u mojoj duši, ali sad sam našao bezazleno srce, u kome postoji čista istina! Ja znam da su ovakve reči novina za vas, da vas moj zanos straši, ali recite mi jednu jedinu reč: možete li mi biti žena?
        On me beše zagrlio, te moja glava počivaše na njegovom srcu, koje je jako kucalo. On mi je, dakle, nudio neiscrpno blago svoga srca, neistrošenog u lakoj ljubavi. Moj bi uspeh, dakle, bio potpun, kad bi mi samo doneo sreću. U tom trenutku sve, pa i moje ćutanje, jasno govorahu kako mi je. Ali Varvarin lik iskrsnu pred mene i reči Lucijine zujaše u mojim ušima. Senka, koja stupi u mesečev krug, kao da se zaustavi u svom odmerenom kretanju. Nebo nas posmatraše svojim zvezdanim očima. I šuštanje lišća prestade, jer se za trenutak prekide mirišljavo disanje jeseni. Elem, mnoštvo nevidljivih svedoka, koji znaju istinu o meni, odazivaše se glasu moje probuđene savesti. I ja se istrgoh iz njegovog zagrljaja.
– Martine Frejžre – rekoh mu – vaše me reči teraju da kažem istinu. Ja sam najpritvornija žena od svih koje ste ikada videli! Ja sam došla u ovu kuću sa određenom namerom, da vas sebi privučem. Da ste vi imalo posećivali društva, u kojima sam se često nalazila, vi biste doznali da sam ja jedna prosta, obična kaćiperka. Ja se ne usuđujem da unesem laž u vaš dom, gorčinu i smrt u vaše srce. Ne govorite mi dalje, a ja ću vam pisati...
        On me htede zaustaviti, ali ja pobegoh iz mog raja i trčah po cesti, kao gonjena prokletstvom. Potpuno mesečevo pomrčenje stiže me u bekstvu, te me gusta pomrčina obavi, i ja, plačući i dršćući, zaustavih se pod jasikama.
Kad uđoh u kuću i htedoh se skloniti u svoju sobu, Varvara me srete, te uprevši na me svoj ispitljivi pogled, svoje hladne i sjajne oči, ona me zapita:
– Šta ti je?
– Ništa – odgovorih joj. – Meni je dosadna ta astronomija, i ja više neću da idem u zamak! – To sam ja znala, ipak, da bi ga navela na neko rešenje, ja sam pisala g. Frejžru, da napuštamo stan o Božiću. Dakle, ti si uverena, da bi uzalud gubila vreme idući tamo?
– Sasvim! – rekoh joj i uđoh u svoju sobu, da se za duge noći, navikavam podnositi neutešnu tugu. Sutradan pisah g. Frejžru. Svaka je moja reč bila sušta istina, sem što, poslušavši lažni ponos, varajući i njega i sebe, ja ga uveravah, da ga ne ljubim.
       Prvi predmeti, koje moje oči sretahu svakog žalosnog jutra, što mi posle toga svitaše, bejahu visoke jasike pred zamkom. Kako se one pod vetrom lelujaše, činilo mi se kao da mi se klanjaju i daju znake da dođem. To me dovede do ludila. Poslednja stvar sa kojom se moje oči razdvajahu uveče, beše svetlost u njegovoj biblioteci. Ta svetlost treperaše kao neka zvezda među lovorikama. Ali njega moje oči više videti neće, jer je moje pismo bilo isuviše jasno, da bi mladiću ostalo nešto nadanja, a ja se opet, zbog svakoga obzira, ne bih usudila da se sukobim s njim u šetnji. Šta mi preostajaše drugo, do da počnem pređašnji život, da bilo kojim načinom hranim svoju gladnu i iznemoglu dušu ništavilom, koje mi je i pre dovoljno bilo.
      Džordž Jork ponovo zaprosi moju ruku, nudeći mi bogatstvo, kakvom se nisam nadala. To je zaista bilo veliko iskušenje, jer, ako se ne udam, čeka me najpre dosadan i jednoličan život s Varvarom, pa onda usamljena starost. Zašto, najposle, ne bih ja mogla živeti kao što žive hiljade preko volje udatih žena, koje baš nisu najsrećnije? Ali se setih nečega, što sam čitala u jednoj knjizi, koju mi je Martin pozajmio: „Ne moramo se baš ženiti ni udavati, ali moramo uvek činiti ono što je pravo i dobro. Ne valja kupovati sreću čašću, niti se vezati bračnom vezom zbog nedostatka iskrenosti.“ Te me pouke navedoše da se rešim za slobodan život i da odbijem ponuđenu ruku.
       Razume se da je Varvara zbog toga bila izvan sebe od ljutine. Posle se primirismo i živesmo jadno. Božić se primicao. Jedna od njenih sestara pozove nas da s njom božićkujemo, ali kako zbog seobe nismo mogle obe ostaviti kuću, ja nagovorim Varvaru da ona ode. Ja, dakle, ostadoh u kući sa starom dojiljom, da se brinemo o premeštaju. U toj smo kući stanovale dugo vremena, te sam baš želela da ostanem u njoj do poslednjeg trenutka. Zapravo mi je godilo što ću sama božićkovati, što ću pre nego ostavim kuću, utvrditi sve uspomene što me vezivaše za nju. Osobito mi žalosno beše na badnji dan, prolazeći kroz puste sobe, ne videći mnogo stvari, što mi napominjaše prošlost, osećajući da mi je srce pusto bez svog najnovijeg, najdubljeg milovanja.
         Često sam se zaustavljala na prozoru, sa koga se lepo video zamak.
         Celog dana vreme je bilo sumorno. Sneg beše zastro zemlju. Noć je bila bez meseca, ali zvezde neobično sijaše. Između snežnog belasanja i zvezdanog neba, crnjaše se gromadni zamak, kao kakav breg. Biblioteka ne beše osvetljena, kao prethodnih noći, ali u sobama starog gospodina goreše sveće. Ja, iznurena od umora, a još više od silnoga uzbuđenja, stajah pred prozorom, naslanjajući svoje vrele obraze na ledeno staklo, sećajući se potanko svega što je bilo između nas. Zatim se počeše nizati u mojoj mašti lepi snovi, koji su se mogli obistiniti, da beše sreće!
       Suze su obilato tekle kroz stisnute prste, kojima pokrih oči. Stara dojilja uđe, da zatvori kapke, te se trže.
– Bože gospode, kako se prepadoh! Učini mi se da videh vašu pokojnu majku, koja je stotinu puta, u ovo doba, stajala na tom mestu!
– Recite mi, Suzano, zašto se pokojna majka ne udade za g. Frejžra?
– Zato što se nisu sporazumeli, iako su bili zaljubljeni do ludila – poče Suzana. – G. Frejžr oženi se iz ljubavi prema novcu, ali je to posle ljuto ispaštao, to mu je ogorčilo narav. Vaša majka, kojoj je srce bilo teško ranjeno, udade se, iz prkosa, za g. Gretna, vašeg oca. G. Frejžr ostari pre vremena. Retko je kad izlazio, te ga ona nikad više ne vide. Vaš pokojni otac išao je često na igranke na trkališta i svakakve druge zabave a, u tim prilikama, majka ostajaše sama, i ja sam je mnogo puta uveče zaticala tu, na tom istom mestu, kao vas sad. Sećam se baš kad vas poslednji put donesoh njoj, da joj kažete „laku noć“, ona beše tako isto naslonjena na staklo, te vam se blago nasmeja i pogledavši ka nebu, prošapta: „Ja sam pokušala da ispunim svoju dužnost prema svome mužu i svome detetu.“
– Draga, dobra Suzano – prekidoh je – molim vas ostavite me samu, a neka kapci ostanu još otvoreni. Obuze me novo nesebično uzbuđenje. Dotle sam se jadala, da niko nije pretrpeo što ja, a tada se setih stradanja i iskušenja moje matere, koja su je pre vremena u grob svalila. Njeni bolovi ne otidoše s njom pod zemlju, nego pređoše na nesrećnog čoveka, koji ju je svom dušom ljubio. Njenom smrću pozledila se njegova rana na srcu. Bez sumnje, on je svojim dugim časovima samovanja i bolovanja prebirao minule dane, a najčešće se sećao onog najžalosnijeg, kad se s njom za svagda rastavio!... I obuze me neodoljiva želja da još jednom vidim čoveka, koji je žalio za mojom materom, duže i iskrenije nego iko na svetu. Ja se reših da krišom pređem preko polja, pa da udarim cestom, do pred zamak, te ako zavese ne budu spuštene, (kao što je sva prilika da nisu, pošto svetlost mahom prodiraše kroz okna), da ga još jedanput vidim, da mu misleno zahvalim.
        Na kućnom pragu stadoh se kolebati. Učini mi se, kao da sam sa majkom pošla na neko prestupno delo. Ali, to je kratko trajalo. Prirodnom svojom smelošću ja savladah bojažljivost, te jurnuh kroz hladnu i mrklu noć.
        Na prozorima ne beše zavesa. To sam dobro videla kroz gvozdenu ogradu, pred zamkom. Odem na terasu. Dakle, moći ću videti čoveka, koga je moja majka milovala, videću ga usamljenog i jadnog, na njegovoj bolnoj postelji, na kojoj će i dalje provoditi svoje dane, dok Lucija ne poraste, te ga ne uzmogne negovati kao prava kći...
      Lucija! Tek tada se setih glasova, koji su se raznosili. Govorilo se da je devojčica smrtno bolesna. Bez daha, potekoh prozoru...
       Ali šta videh! Ne beše to bolesnička soba, ne beše tu ni kreveta, ni stoličice Lucijine, niti ikakvog ukrasa, nego prosto biblioteka i soba za rad jednog marljivog đaka, kome nije do ugodnosti. Martin sedeše duboko zamišljen posred knjiga, u neredu razbacanih, kojima se služio.
       Je li taj zamišljen i hladan čovek, je li to onaj isti, što mi je onako strasno govorio o ljubavi!? On sedi u toploj sobi, miran i gotovo nemaran prema svemu, a ja drhtim u mraku, sa očajanjem u srcu! Nikakva ga, dakle, uspomena ne uznemirava, moj lik, dakle, ne staje između njega i nauke!? Istina je, da sam se odrekla prava da sedim pored njega, da čitam beleške koje njegova nemirna pisaljka ostavlja, da rasterujem brigu koja mu mrači dušu, ali, zar neće druga žena, iskrenija, dostojnija, imati to pravo? Jer zaista to bi mi bila uteha.
      Začu se zvonce u drugoj sobi i Martin istrča. Mene obuze želja da uđem, da uzmem jedan od mnogih ispisanih listića, koje je on nemarno razbacao, i ja se već maših kvake na staklenim vratima, kad se on vrati noseći malu Luciju, svu zavijenu u jedan veliki ogrtač, i lagano je položi u naslonjaču, pored vatre. Njegovo mračno lice beše postalo blago i nežno. Ja pružih ruke prema njemu, s vrelom željom, da me još jednom pritisne na svoje plemenito srce, pa se uputih natrag, ponevši duboko u duši njegov lik, kakav mi se prikaza u onom trenutku.
Odjednom začuh cvrkutanje u bršljanu povrh moje glave, i jedna ptičica, isterana iz svoga gnezda, sleti i stade lepetati krilima po rasvetljenom staklu. Martinovo pseto, koje se beše malko uznemirilo kad se ja primakoh prozoru, sad zalaja i pobeže. Ja jedva imadoh vremena da se sakrijem u šumarak. Martin izađe. Pseto pođe za mojim tragom, štekćući veselo. Gosa mu gledaše na sve strane. Ja se lagano sklonih u najveći mrak, ali sam znala da će me naći, jer moje stope ostavljaše suviše vidljive tragove po svežem snegu. Stid i radost pomešaše se u mome srcu. Martin izgubi trag, ali ga opet nađe, stiže me i odmaknu granu iza koje bejah.
– Ja sam... Stela! – rekoh slabim glasom.
– Stela? – Ponovi on u čudu; pa me diže i ponese preko terase u biblioteku, gde me posadi kraj ognjišta. Lucijine oči sinuše čudnom svetlošću. Martin najpre poljubi devojčicu, pa me uze za ruke i zagleda mi se netremice u oči. Ja izdržah njegov pogled. Dugo, ne mičući se, kroz zenice gledasmo jedno drugom u dubinu srca. Od tog trenutka nije moglo više biti između nas sumnje, nepoverenja, nesporazuma.
Naša zvezda beše granula i zračila je divnom svetlošću na našu budućnost. Izdaleka preko snežnih smetova, dopirahu nam zvuci ponoćnih zvona. Božićno jutrenje! Zvona oglasiše večnu vezu naših duša.
– Bojao sam se da vas nisam zauvek izgubio – poče Martin. – Doduše, ponekad sam se tešio da ćete se vratiti, ali sinoć čuh da ste već otputovali, i to sam malopre kazao Luciji, koja toliko čezne za vama.
       Ja uzeh Luciju na krilo. Ona mi obavi vrat rukom i nasloni glavicu na moje srce, uzdišući lagano. U tom trenutku začu se božićna pesma pred zamkom. Martin otvori prozor, pred kojim se behu momci zaustavili. Pevači su kazivali kako su istočni mudraci išli za zvezdom, da se poklone detetu Hristu. Pošto završiše pesmu i čestitaše nastale praznike, Martin izađe u trem da im zahvali. Ja sakrih lice u detinju kosu i toplo blagodarih Bogu što mi je izmenio srce.
– Zaboga, šta bi detetu? – viknuh užasnuta, kad se Martin vrati. Lucija ležaše na mom krilu bez života, kao uvenuli cvetić. Brzo ustasmo.
– Nije ništa, onesvestila se – reče Martin. – Kao što vam pre rekoh, dete je veoma čeznulo za vama i to joj je poremetilo ionako slabo zdravlje. Njen je život u vašim rukama, Stela.
       Ja ostadoh celu noć s Lucijom, koja, pošto se povrati iz nesvestice, spavaše na mojim grudima. Spavaše snažnim snom, jer je oživi moja sreća, koja se ne može iskazati ljudskim jezikom. To blago uživanje prekide moja dojilja, koju Martin beše zatekao u najvećoj brizi.
      Kad zora svanu, ja zamolih Suzanu da me očešlja kao što se češljala pokojna majka, pa odoh starom gospodinu. On jedva mogaše progovoriti od uzbuđenja. U daljem razgovoru, on me češće zvaše „Mari“ nego „Stela“, što je, opet, mene veoma diralo. Malo kasnije, obuze me drhtanje i briznuh u plač, te me jedva stišaše najnežnijim rečima. Najzad, dođoh sebi i počeh pevati starinske romanse, kojima sva lepota beše u prostoti napeva. Stari gospodin Frejžr poče govoriti o prošlosti i nagađati o budućnosti. Lucijine oči behu vesele.
      Verenik me otprati kući. Idući s njim, putem koji mi je bio dobro poznat, koji sam sama i bez ikakvog straha toliko puta prešla, ja ipak prezah od najmanjeg šuma, toliko mi prijatno beše da se privijem uz njega, da se uveravam, da sam pod njegovom zaštitom...
      A jednog lepog prolećnog jutra, praćena gospodskim svatovima, ja veselo i ponizno, primih lepu sudbinu, da budem žena Martina Frejžra. Na sve prošle nastranosti ja gledah sa žaljenjem. Ja sam bila tvrdo uverena, da ću vršiti svoje dužnosti s ljubavlju i zahvalnošću.
       Martin se nije nikako mogao uveriti, da sam ja one važne noći izašla s jedinom namerom da poslednji put vidim njegovog starog oca; a, opet ja ni danas ne razumem kako se soba starog gospodina pretvorila u sinovljevu biblioteku!
___________

preveo Sima Matavulj 

Bookland , Beograd , 2008 godina 

                                 NASTAVAK : Romani u nastavcima  

                                       ( Duh sobe sa predgratkom 3)