Kako ta soba beše druga na redu, kad smo izvlačili kocku, tako se ja sad držah tog reda, te izazvah njenu avetinju. Ja je izazvah mirnim, gotovo nemarnim glasom, a celo društvo sedeše oborenih očiju, jer smo svi primetili da se mlada gospođa Džona Heršela još ne beše povratila od silnog uzbuđenja.
Alfred Starling, onim taktom i gotovošću, kojima se uvek odlikovao, odmah se odazvao i izjavi da je njegova soba sa pregratkom zaista senovita, da u njoj postoji duh groznice.
– Na šta liči taj duh? – zapita neko, smejući se.
– Na groznicu – veli Alfred.
– A groznica na njega!... Lepo!
– Molim, vi to ne znate, zato slušajte – prekide Alfred i poče:
„Vaš ponizni sluga Alfred Starling i njegova Tili, (tako je on od milošte zvao svoju obožavanu Matildu), bejahu mišljenja da je sasvim neprilično i protivno društvenom redu što se stalno odgađa njihovo venčanje. Ja... da se vratim „na ja“, biće mi zgodnije... ja imah hiljadu razloga protiv štetnih posledica veribde koja dugo traje, a Tili počinjaše već često da deklamuje neke melanholične pesme. Naši, pak, roditelji i staraoci behu suprotnog mišljenja. Moj tetak g. Bozer hteo je da se čeka dok skoče moje akcije u društvu Kelijen-Apon-Ilsk, ili u nekom drugom preduzeću, jer, kanda, sve stajahu veoma nisko. S druge strane, Tilini roditelji tvrđahu, da je ona još devojčica a ja dečko, iako im je istina očigledna– da smo nas dvoje najzanesenijih i najvernijih ljubavnika, što su se na svetu pojavili, posle Abelarda i Helojize, ili Florija i Bijankafiore. Doduše, ni moj staratelj, ni Tilini roditelji, ne behu tvrda srca, kao što je dijamanat, ili rimski cement, (da je baš to bilo, nas dvoje želesmo umnožiti broj istorijskih nesrećnih ljubavnika), ali opet, bilo je dosta muke dokle se privoleše da ne gledaju tako izdaleka na tu vezu. Na to ih je navelo više razloga. Pre svega moj memorandum protiv bećarskog stanja, koji je obuhvatao punih osam strana ministarske hartije i predat im u tri egzemplara.4 A još više Tilina pretnja da će se otrovati. A najviše naše zajedničko uveravanje, da smo mi kadri uhvatiti maglu, te se venčati gde se zateknemo.
Jer, molim vas, nije bilo nikakvog valjanog razloga da se stavi nasuprot našim, niti ikakve ozbiljne smetnje našoj sreći. Oboje bejasmo mladi i zdravi, a imasmo veliku imovinu – na gomile novca, kako nam se onda činilo. Što se tiče Tilinih telesnih osobina, ona je prosto bila puna draži i čara; a ni u najotmenijem društvu ne bi imali šta zameriti mojim zulovićima.
Elem, beše dogovoreno, da će se trećega dana Božića, godine 18..., Alfred Starling, džentlmen, svetom bračnom vezom sjediniti s gđicom Matildom, jedinicom g. Stenfosta, kraljevskog kapetana u vojnoj mornarici, sa stanom u vili Snagetesti, u Doveru.
Malo istorije.
U svom najranijem detinjstvu bejah ostao bez roditelja, te mi tetak g. Bozer, posta staratelj i upravnik moje skromne imovine, koja je sva bila u akcijama raznih društava i preduzeća. Teča me najpre zaposli kod jednoga trgovca-krojača, a posle dve godine posla me u jedan nemački licej, u Bonu na Rajni. Zatim, odista s namerom da me sačuva od svake trunke zla, on plati priličnu sumu kompaniji Baum, Brem i Bumpjes, nemačkim trgovcima u Finsburi Cirkusu u Londonu, da me prime u svoju pisarnicu, da se pod njihovim nadzorom vežbam trgovačkom dopisivanju i računanju. Ja sam vežbao koliko sam nalazio za nužno, a to je bilo toliko, da su mi plaćeni šegrti, kalfe i pomoćnici od sveg srca zavideli. Moj tetak stanovaše ponajviše u Doveru, gde je stekao silan novac, jer je imao s vladom nekakve ugovore: znam, između ostaloga, da je kopao neke rupe u nekakvim slojevima krede, pa je ponovo te rupe zapušavao. Teča je bio čovek, možda najdostojniji poštovanja u čitavoj Evropi. Bio je poznat u celom Londonu pod laskavim nadimkom: Bozer „dobro odgovarajući“, čovek „koji se prima za koju mu drago sumu“. Ali što mu je najviše dizalo ugled to beše njegov pršnjak.5 Taj pršnjak, koji je on nosio zimi i leti, ne beše određene boje – ona se kolebaše da li nalikuje na sjajne ljuske soma ili na mrki kamen – ali, glavno je, što taj pršnjak davaše teči neiskazani izraz čestitosti, tako da kad bi on samo ušao u koju hoćeš bankarsku radnju Lombard Strita, činovnici bi mu smesta izdali i najveću sumu, koju bi on zatražio bilo u zlatu, bilo u banknotama.
Teča imaše običaj da se povuče iza svog čudotvornog pršnjaka, kao u neko utvrđenje, te da vas otuda bombarduje svojim neiskazanim izrazom čestitosti. Mnogo puta taj je pršnjak učinio da se prihvate nagla rešenja, da se ublaže rasrđeni akcionari, da se kupe prilozi za Kafre i Fidži. Pošto je teča bio u vezi sa mnoštvom špekulativnih društava i preduzeća, u svojoj pisarnici je primao mnogo posetioca. Elem, kad mu se prijavi neki inženjer ili preduzimač sa kakvom velikom osnovom ili već započetim poslom, moj poštovani teča, pošto se nekoliko minuta posavetuje sa svojim pršnjakom, učtivo ponudi gospodina da izađe iz pisarnice, ili da sedne te da potpiše menicu; i osnova ili već započeti posao uputi se dobrim putem čim se teča pridruži.
Bilo je ugovoreno da ja dođem u Dover uoči Božića, da odsednem kod tetka, a sutradan da odemo obojica na ručak kod kapetana Standfesta. Božji dan Tili će upotrebiti da bira šešire i ostalo, a teča, kapetan i ja, da potpisujemo neke nagodbe, tužbe, molbe, priznanice i ostale isprave, koje su u vezi sa zakonima i novcem. A još – niste zaboravili – da je treći dan Božića bio određen za venčanje.
Razume se da su se moji odnosi s g.g. Baum, Brem i Bumpjes završavali na badnji dan. Toga dana, ja dadoh oproštajni doručak mojim drugovima šegrtima, kalfama i pomoćnicima, u jednoj gostionici u Njuget stritu. Oproštaj je bio dirljiv. Ja sam imao sreću da čujem najmanje devedeset i sedam puta jednodušno i jednoglasno uveravanje, neprekidno pomalo i sa plačem, kako sam ja „pravi, dobri dečko“. Gozba bi se otegla da drugovi nisu znali da sam i ja pozvan na oproštajnu čast, u četiri časa posle podne kod našega gospodara Maksa Bumpjesa, najmlađeg člana firme i jedinog od njih koji je davao ručkove. S toga sam morao odgoditi polazak u Dover do večernjeg ekspres-voza u 8 časova i 30 minuta. Ručak kod g. Maksa bio je izvrstan i veoma veseo. Ja ostavih gospodu njihovom vinu, i imadoh upravo toliko vremena da skočim na jednu dvokolicu te da stignem na pomenuti voz, sa London Bridža. Vi znate kako brzo prolazi vreme u železnici, posle dobrog ručka. Meni se bar učinilo da su me preneli telegrafom, iako rastojanje između Londona i Dovera iznosi nekih 80 milja. To vam kažem pre ne go što ću vam ispričati „užasnu nesreću“, što me je zadesila na putu. (Opet malo istorije). Kad sam bio nejako dete, živeo sam blizu Ašfelda, gde sam pohađao „malu školu“. Tada sam zapatio strašnu bolest, poznatu pod imenom „barska bolest grofovije Kent“. Ta je nesrećna bolest valjda tinjala u meni toliko vremena, te nekim slučajem ili uticajem, ona ponovo buknu, ne bih vam umeo objasniti, ali je istina da kad voz stiže u Dover, da sam ja tada bio njena žrtva.
Beše me najpre obuzela jeza, pa naiđe pravilno odmerena drhtavica, pa se pojaviše nastupi žestoke trzavice. U slepoočnicama bilo me je kao maljicama, a u glavi me je zaglušivao šum. Krv se u meni pobuni, te u mojim žilama nastade kao plima i oseka. Moje nesrećno telo klatilo se čas na jednu, čas na drugu stranu, kao trska kojom vetar vitla. Izlazeći iz voza, da se hitro ne uhvatih za rame jednog amalina, pružio bih se koliko sam dug i širok, ali u isti mah kao da se i na amalina prenese sila što me beše obuzela, te i on i njegov fenjer počeše se klati...
Verujte da sam ja uvek bio veoma umeren mladić, a ni toga dana nisam suviše pio starog rajnskog vina kod gospodara Maksa. Zbog šuma u glavi, nisam bio kadar misliti, a zbog cvokotanja zuba i zato što mi zapinjaše jezik, nisam mogao govoriti. Rekao sam samo da me je uhvatila groznica.
Do te večeri, ja nisam imao prilike da se uverim da su železnički amali neka vrsta ljudi bez srca, ali kad mi pomogoše da se popnem na kola, pa kad videh jednog dugonju, kako se bezobzirno prema meni smeje i bekelji, i drugog, nekog malog debeljka podrugljivog izraza, koji još nadimaše obraz jezikom, tada sam bio načisto kakvi su to ljudi. Na moje traženje da me pokrije, debeljko me prosto prignjavi kolskim pokrivačima i reče kočijašu da tera ka Marine-Parad. Dakle znao je gde stanuje moj tetak. A kad kola krenuše, debeljko reče smejući se:
– Bogme, taj ima šta da vuče!
Je li time mislio da je kočijašu veliki teret, pošto osim mene beše i prtljag?Đavo bi ga znao!
Od stanice do tetkove kuće ne beše više od 5 minuta vožnje, ali meni se učini večnost. Nastupi bejahu ojačali, behu tako silni da sam i nogama i rukama, udarao u stranice fijakera, jednom mi stope dođoše u dodir i sa staklima. Silazeći ja ispustih na kaldrmu sitan novac, što ga pružih kočijašu, pa se uputih posrćući. Džak, sluga koji uživaše najveće tečino poverenje, otvori mi vrata pa se zagleda u mene sa izrazom velikog čuđenja.
– Džače, ja... ja... sam bo... bo...lestan – počeh.
– Vidim, gospodine – reče momak, osetljivim podrugljivim glasom. – Čestit vam badnji dan! Ne bi li najbolje bilo da odmah legnete, gospodine?
– Ne, Džače. Odnesite u trpezariju vrele vode i konjaka. To će mi dobro činiti. Ko zna! Možda će me groznica ostaviti – rekoh ja isprekidano, jednako posrćući po tremu.
A hoćete li verovati da bezobraznik nastavi:
– Ne, bolje će biti da odmah legnete i da ništa ne pijete. Ovo su praznici, gospodine, neće vam niko zameriti. Ta koliko je vaših vršnjaka u takvom stanju...
– Momče! – htedoh da viknem, ali u tom trenutku pomoli se na vrhu stepenica moj tetak, a iza njega gomila gospode i gospođa, među kojima primetih zlaćane kovrdže moje Tili.
Pri tom bunilu stvar mi je bila jasna: oni su se sastali kod teče, radi jedne partije snaidragona, pa čekaju mene da zapale prepečenicu.
– Alfrede! – viknu teča iza svoga pršnjaka. – Šta je s vama, Alfrede!? Stidite se samog sebe! Na Tilinom licu beše ispisan užas.
– Tečo! – počeh ja, usiljavajući se da se održim u ravnoteži. – Zar vi... mislite da sam pi... – pri toj reči pođem uz stepenice, ali mi se zapletoše noge u tepih, te se strovalih unazad, s nogama uvis. Začu se mali vrisak i tečin glas, koji naredi mlađima da me odnesu u postelju. To je odmah bilo izvršeno. Džak i jedan krakati sobni poslužitelj uzeše me i odneše u moju ložnicu. Provedoh užasnu noć, ali mi se učini kratka, kao što biva u groznici. Sutradan izjutra sluga mi javi da me teča čeka i da se smeje mojoj „bolesti“. Ja, opet posrćući izađoh smišljajući kako ću prekoreti domaće zbog njihovog neverovanja. Oni me dočekaše podrugljivim uzvicima i niko me ne ponudi da pijem jakog čaja sa malo konjaka. Teča mi stisnu ruku rekavši da se moj istup može oprostiti, jer, najposle, to biva jednom u godini, a mladi ljudi treba da budu mladi. Sluge mi čestitaše praznike, ali im ja ne mogah odgovoriti, što su oni zacelo tumačili kao da se stidim.
Odmah posle doručka odoh na obalu, da mi se glava malo provetri, ali tu osetih da mi biva gore. Udarao sam o stubove, za koje se vezuju lađe, i umalo što ne padoh u more. Morao sam zamoliti jednoga mornara da me otprati kući.
U kući nađoh poruku moje verenice da odmah idem u Snagatestn vilu, odakle ćemo zajedno u crkvu. Nije bilo druge nego odem, iako u tom mahu, sem drhtavice, počeh osećati bolove u svim zglobovima. Čim stigoh, Tili me kucnu prstima po glavi, rekavši da se nada da se „bolest“ neće više povratiti. Ja je počeh uveravati da sam zaista bolestan, a ona na to prsnu u smeh. Ipak me to njeno ponašanje više obradova, nego što me naljuti, jer sam pomišljao: pošto im se jutros ne čini da sam bolestan, znači da je slabost kratkog trajanja!
I pođosmo u crkvu.
Putem sam se držao kako-tako, ali čim uđosmo u hram, pojača se drhtavica, te najpre gurnuh crkvenjaka i neku staricu što je iskala milostinju; zatim, kako smo prelazili između klupa, oborih niz molitvenika; zatim (sasvim slučajno, kunem vam se!) očepih lepu Mariju Senti, rođaku moje verenice, našta Marija vrisnu a verenica me pogleda usplamtelim očima; zatim, noga mi se spotače, te prevalih klupu na moju taštu; najposle, videći da ne mogu ostati u crkvi, otvorih vratanca između klupa da izađem; ali uto pružim se koliko sam dug i širok i u tom padu pritisnuh crkvenjaka. On, ustajući, u ime tutora naloži mi da izađem, što je bilo suvišno. Sećam se poslednjih utisaka u crkvi. Čini mi se da sveštenik i pojac poigravaju kao plamenovi na svećama; da natpisi i grbovi po stenama lete kao ptice; da se glave pravovernih talasaju; da se orgulje klanjaju čas levo čas desno, te sam očekivao kad će pritisnuti ili đačiće, ili devojčice iz sirotišta, svrstane pod horom.
Sve je to trajalo nekoliko trenutaka.
Na ulici opet se klatih a krv mi jurnu u glavu, te mi zujaše u ušima... Očevidno to beše nervna groznica, najgore vrste.
Kad se okupismo, u doba ručka, za divno čudo kao da se nisu sećali šta je bilo sa mnom. Ja uzeh pod ruku gojaznu mistres Fan Plok de Sendvič, da je odvedem u trpezariju. Teča je vodio Tili. Uto naiđe kod mene napad, uzdrhtah, noge mi se zapletoše u čipke sa mletačkim perlama, što obrubljuju haljinu debele mistres, te oboje padosmo – ja ispod nje. Pošto nam pomogoše da ustanemo, pored svih molbi, mistres nikako da se smiri, nego ostavi ručak, sede na kola i vrati se u Sendvič. Kad ona ode, kapetan Standfest pogleda me tako, kao da me želi popeti na macke i odalamiti mi pedeset batina, kao što je činio na lađi s nepokornim mornarima. Jedva izgovori:
– Eto ti, ode i biserna grivna moje sirote Tili – jer, nema sumnje, da je to htela pokloniti, ja sam video kutijicu u kolima! – E, ne, sad, zbogom griva! Odista stara tvrdica neće više ni pomisliti na to!
Za vreme ručka napadi ojačaše, te najpre prosuh nekoliko kašika čorbe po belom stolnjaku. Takođe, prolih čašu madere na zagasito plavoj haljini Marije Senti. Zatim: srebrnom viljuškom umalo što ne isterah oko poručniku Lemu, oficiru 54-toga puka, koji se nalazio u doverskoj tvrđavi. Zatim: u ludom pokušaju da isečem ćurana, ja oborih tu božićnu pečenicu ukrašenu vencem zeleni, na poštovanja dostojan pršnjak moga teče Bozera.
Opet se mir povrati, te kad donesoše poslastice, opet nasta opšti razgovor i veselje, u kome ja nisam mogao učestvovati, nego sam savlađivao drhtavicu. Neko mi nazdravi. Ja ustanem, da zahvalim i udarim laktom baš pod levo oko onoga koji mi je nazdravljao, pa, tražeći da se vratim u ravnotežu, izlijem punu čašu bordo vina na vezenu poručnikovu košulju. U očajanju, uhvatim se za čaršav, ali dlanovi kliznuše po uglačanoj dasci od mahagonija te oborih sve – posuđe, čaše, okanice, poslastice. I svako dobi svoj deo. Poručniku dopadoše srebrna kleštanca, (kojima se orasi lome) u vrh nosa, a tečina glava ovenča se klasičnim načinom lešnicima i grožđem.
Sutradan meni se učini da bledo decembarsko sunce sija samo nad ruševinama sveg svetskog reda. Koliko mi je moguće skupiti uspomene iz onog crnog doba, čini mi se da mi ipak behu oproštena sva nedela, ali ne zato što je ko verovao da sam zbilja bolestan, nego što se to ponašanje moglo oprostiti „jednom u godini“.
Odoh s tečom u Snagatestn vilu, gde zatekosmo sa kapetanom neke sudske ljude. Pred njima beše čitava izložba kutijica, pantljičica, plavog pečatnog voska, ministarske hartije i pergamenta. Sedajući, teča Bozer uze svoj poštovanja dostojan izraz veći nego ikad. I ja sedoh. Nisam razumeo šta govore, a i govorili su lagano. Najzad, podnesoše mi neku hartiju da potpišem. Dotle sam gledao i jedan veliki, čisti list, što se obrtaše u kovitlac nasred zelenog zastora, a tad mi se učini da, na hartiji koju mi podnesoše, kukasta slova beže u besnoj trci. Skupih svu snagu da savladam drhtanje, ugrizoh se za usnu, oslonih se jako na levi dlan, ukočanjih vrat da mi glava ne drhti, zadržah disanje, zgrčih nožne prste u cipelama i – pokušah da se potpišem. Ali užasno guščije pero zaigra u ruci, pa kliznu levo, pa desno, pa zabode oba vrha u hartiju. Maših se za mastionicu, da je privučem, ali ona se izvrnu, te se zacrneše krmače ne samo po svim važnim ispravama, nego i po osvećenom pršnjaku teče Bozera...
– Dosta je već! – Izdera se kapetan Standfest, ščepavši me za gušu i gurajući me. – Napolje nevaljalče! Izlazite iz moje kuće!
Otevši se iz kapetanovih šaka, ja pođoh u dvornicu, gde sam znao da je Tili s drugaricama. – Tili, moja obožavana Tili! – viknuh plačnim glasom.
– Gospodine – dočeka me devojka hladno – nema potrebe, gospodine, da objašnjavate šta je s vama. Vidim, koliko je dovoljno, a i čula sam koliko je dosta. Alfrede Starlinže, znajte da bih se radije nazvala ženom poslednjeg prostaka, koji zarađuje svoj hleb u znoju svoga lica, nego li žena jedne pijanice i jednog razvratnika!
- Odlazite, gospodine, i stidite se, ako vam je preostalo još koje čovečje osećanje. Odsada, ja vas više ne poznajem. Robe svojih strasti, zbogom za uvek!
Tili pobegne iz dvornice i ja čuh kako zajeca u svojoj sobici.
Dakle, ne samo što me je tetak iza svoga strahovitog pršnjaka isključio nasledstva, nego me kapetan i Tili isteraše ispred svojih očiju zauvek!
Zauvek!
Odvukoh se do stanice i uđoh u voz, koji polazaše u London.
Ni o čemu nisam mogao misliti.
U sumrak tog strašnog dana ja lutah po Soho-skveru, gde su me, slučajno, noge nanele. U tom kraju ima jedno prljavo malo dvorište i u njemu zgrada. Zdanje se zove, mislim Betmens Bildings. Cvokoćući zubima, ja se zaustavih na ćošku. U taj mah prođe neki džentlmen koji za sedam osmina izgledaše vojni čovek, a za jednu osminu građanin. Beše to starčić sede kose i zulufa, žute kože, ali kočoperan i dobro srazmeren. Odmah sam poznao da ne pripada konjici, jer nemaše brkove. Po njegovoj uniformi, pak, nije se moglo poznati koga je „roda oružja“. Njegov nekada plavi šinjel, beše toliko izlizan, da nemaše gotovo nikakve boje. Na grudima mu visiše srebrna medalja, obešena o otrcanu pantljiku. Oko kačketa bilo je više raznobojnih gajtana, koji sastavljaju kićanku. Na rukavima imao je više niza širita. Na crvenoj jakni beše izvežen lav, a na ramenima beše par pozlaćenih epoleta, koje ličiše na dva niza zuba u izlogu kakvog zubnog lekara. Najzad, pod pazuhom nosiše palicu od bambusa.
Želeći da ga mimoiđem, ja posrnem na njega. Čiča me zadrža i zapita veselo:
– Ta kako je, kako prijatelju?
– Jadnije se ne može – odgovorih.
– To je koješta, moj junački druže – veli čiča tapšući me po ramenu. – Hajde da popijemo čašu piva, ili rakije, za srećne praznike. Hajde, hajde, uzećemo malo i meze. Vi ste skitnica. Ništa zato, i ja sam takav. Ma, bogati, zbilja, vi kao... a nema sumnje, vi ste Sifov brat. Ej. ej, vi ste Sifov brat – potvrdi on uzevši me pod ruku i vukući me u mračnu, prljavu krčmicu.
Na ulazu visiše dva uokvirena cimera. Na jednom beše naslikan oficir, pretovaren srebrnim širitom, a na drugom tobdžija s visokom kapom. – obe slike izmrljane. Više vrata beše oglas, iz koga letimice razabrah, da „Veoma Poštovano Društvo Istočne Indije“ traži žustre mladiće dobrovoljce za pešadiju, konjicu i topništvo. Ko želi neka se obrati naredniku I klase Šitneu, koji se, u svako doba, može naći u pisarnici Hajlend Lade, ili u zgradi Betmens Bildings.
Čiča me ugura u krčmu i zaustavi kod tezge ištući piva i meze. – Dakle, tako, vi ste brat Sifov?
- Ne... ne... ne... – počeh ja.
– Ama, vi ličite jedan na drugog kao dva oka u jednoj glavi! Uostalom svejedno! Sif je sad srećan čovek. On je izašao iz naše službe, pa je stupio u vojsku kralja od Ondina. I, šta mislite prijatelju, Sif je danas maršal u indijskoj vojsci! Jes, bogami, pravi pravcati maršal. Ja vam to kažem! Ja sam ga više puta viđao kako sedi na belom slonu, s dvorogim šeširom i perjanicom, s bisernim epoletama, u pratnji dvadeset crnaca, jedni teraju muve oko njega, a drugi otvaraju flaše soda-vode, jer se Sif navikao da meša tu vodu s najboljom rakijom. A Sifa ne bi nikad stigla ta sreća, da se nije, slučajno, sa mnom sreo, sasvim slučajno, kao vi sada, u ovoj istoj krčmi... Suvišno je da vam ponavljam dalje pričanje i razgovor narednika Šitneja, dovoljno je da vam kažem, da sam, posle jednoga časa, primio od njega fatalni šiling.
Nije se, valjda, nikad u Engleskoj desilo, da imućan mladić, koji nije izvršio nikakav prestup, stupi kao dobrovoljac u indisku vojsku, ali ja sam bio očajan.
Kad me odvedoše pred sudiju, da se utvrdi moje poreklo i podanstvo, kao nekim čudom, ostavi me groznica. Posle, kad me je lekar pregledao, ja stajah pravo ukrućen, kao sliven. Dovoljno bi bilo da sam rekao nekoliko reči, pa da me puste, (jer, najzad, lako bi se uverili u istinitost mog položaja), ali pomisao kako su moji, pa i Tili, tumačili moju bolest, učini da se slepo predam svom zlom udesu. Tek što bejah sa ostalim mladim vojnicima stigao u Brentvud, gde beše vojni depo V.P. Društva Istočne Indije, nastupi moje groznice povratiše se dvostrukom snagom. Pošto sam im rekao da imam osobitu naklonost muzici, uvrstiše me među muzičare puka; ali ne samo što mi u nastupima ne beše moguće držati instrument, nego, u prvoj prilici, učinih da i mojim najbližim drugovima njihovi instrumenti poispadaju iz ruku. Usled toga staviše me u četu najneotesanijih vojnika, te su me narednici, svakog trenutka, udarali, jer nisam kadar bio da naučim ni prva vežbanja, (takozvani guščiji korak, pri kome sam držao tempo na svoj način). Lekari nikako da priznaju da sam bolestan, a najstariji narednik još napisa izveštaj starešinama, u kome javi da sam ja lažljivac i lenjivac. Moji drugovi ne samo što me nisu žalili, nego me i prezirahu, te mi dadoše nadimak „drhtalo“. A što je najčudnovatije, u mojoj vreloj i zbunjenoj glavi nijednom se ne pojavi misao da se otkupim, iako sam u svako doba mogao nabaviti novac.
Ne razumem kako su mogli poslati u Indiju vojnika kao što bejah ja, tek otputovah tamo sa sedam ili osam stotina drugova. Moja vojna karijera na Istoku završi se baš slavno. Čim stigosmo u Bombaj, evropski puk, kome ja pripadah, ode na sever, ka Sitelcu, gde beše u jeku rat sa Sikima. U tom ratu, tako slavnom za našu otadžbinu, ja sam zaista imao malo udela. Prezren kao slabotinja, staviše me među čuvare prtljaga. Jedne noći, posle veoma dugog marša, u kome sam najviše drhtao, urođenici lopovi napadoše naše čuvarsko odeljenje s jedinom namerom da nas koji se upisuje u vojnu službu. Ko je, pred svedocima, primio taj novac od narednika, taj se više ne može odreći.
.....opljačkaju. Ništa ne bi bilo lakše do rasterati te lopuže. Kao dete i kao mladić ja sam uvek bio dosta hrabar. Verujte, ni u toj prilici ja ne bih dao maha nogama, da me moja nesrećna bolest ne obuze, te ispustih pušku, kao i fišekliju, same me noge odneše nekoliko milja preko jedne puste ravnice. Moji drugovi govorahu da će me vlast streljati, ili najmanje išibati, čim stignemo u puk, ali, srećom, te kazne ne postojahu u vojsci V.P. Društva Istočne Indije. Zatvoriše me u jednu gadnu tamnicu, koju su zvali „kuća za popravljanje“, gde su me jedino hranili čorbom od pirinča. Najzad, otpraviše me u Bombaj da mi sudi ratni savet. Presuda je glasila da budem javno isteran iz svoga puka, kao kukavica. Da, ja, sin jednog džentlmena, vlasnik jedne među najlepših imovina, ja doživeh sramotu da mi otparaju jaknu s uniforme i uz svirku rog-marša da me beščasno isteraju iz vojske V.P. Društva Istočne Indije.
Ne bih vam umeo ispričati kako sam dopro do Engleske, jesam li imao kabinu na lađi, jesam li je platio ili nisam, i uopšte jesam li platio prevoz, ili sam ga odradio kao mornar. Čega se dobro sećam, to je, da se lađa razbila blizu grebena Dobre Nade. Srećom, ne beše ni najmanje opasnosti, jer lađa imaše mnoštvo čamaca. Kad su mornari spuštali čamce ja sam tako drhtao, da su me putnici i mornari sa prezrenjem i nemilostivo odgurivali, svaki put kad sam se primicao da se ukrcam. Najzad me u jednom čamcu odvukoše samog.
Put od Dobre Nade do Plimesa nastavih većom lađom, koja se, zbog uzburkanog mora, veoma ljuljaše. I jedva stigoh u Englesku.
Čim se odmorih, poslah mnoštvo pisama srodnicima, prijateljima, a naročito dirljivo Matildi i teči. Dugo sam čekao odgovore, ali jedino što primih, beše od tečinog poslovođe, koji mi pisaše da se sve moje škrabotine nalaze u rukama osoba, kojima sam ih uputio, ali da niko ne vodi računa o njima. Doduše, vratiše mi moju imovinu do poslednje pare, ali se uverih da sam dobar deo upropastio kockanjem.
Zbilja, nisam vam ni napomenuo da me u to vreme beše obuzela strast za kockanjem. Voleo sam sve igre, a najviše bilijar. A kako sam igrao bilijar? Nikad ne udarih takom, a da ne bupnem i svoga suparnika, ili markera, ili koga gledaoca, ili da ne razbijem ogledalo, ili, u najmanju ruku, da ne otpravim kuglu kroz prozor. I tako, možete zamisliti, koliko me je stao bilijar. Jednoga dana uđem kod nekog juvelira u Regen-stritu, da kupim ključić za časovnik. Tada sam nosio prosti srebrni časovnik, jer bejah izgubio zlatni, ne znam kako, odista u groznici. Beše hladno te sam imao zimski kaput, širokih rukava. Dokle juvelir tražiše ključić, naiđe moj đavolski napad, te stadoh poigravati kako odavno nisam. Ja se naslonih na tezgu, da ne padnem, ali, na moj veliki užas, preturi se izloščić s biserom, te se zrnevlje prosu po podu, a nekoliko ih, (o jada!) upade u rukave, i špagove, pa čak i u čizme. Ne razmišljajući, ja krenuh da bežim, ali me uhvatiše pred vratima i odvukoše u policiju.
Iz policije odvedoše me pred sudiju, koji, pošto me časkom sasluša, naredi da me odvedu u tamnicu. Tu sam dugo čamio, dok ne dođe vreme da me izvedu pred porotu, gde mi je bilo suđeno radi pokušaja krađe, u vrednosti od hiljadu i pet stotina funti sterlinga.
Sve je svedočilo protiv mene. Moj advokat ne nađe umesniju odbranu do objašnjavajući moj tobožnji pokušaj kao pojavu kleptomanije, ali moj teča Bozer, koji naročito dođe iz Dovera, toliko me teretio raznim optužbama, da su sudije bile načisto sa mojim karakterom. I tako, ja, prav, ali najnesrećniji mladić na zemlji, bejah osuđen na sedam godina robije. Živo se sećam groznog prizora. Dršćući u optuženičkoj klupi, gledao sam sudije, porotnike, tužioca, teču i publiku na galeriji, i na svačijem licu čitao zadovoljstvo što je nevaljalca stigla zaslužena kazna. Glava da mi prsne, mozak mi uzavreo.
Uto se probudih i videh da nezgodno ležim u vagonu prvog mesta železnice koja putovaše ka Doveru. Sve je u vagonu odskakivalo. Gas se mućkao u lampama, moji se saputnici klatiše u mrežama više nas, kišobrani i štapovi su udarali jedan o drugi. Voz je jurio svom brzinom, te moj grozni san beše posledica nezgodnog ležanja, a još više neobičnog truckanja. Sedajući protrljah oči i osetih se neiskazano olakšan, ali sam se morao čvrsto uhvatiti rukama za naslon, koliko se vagon tresao. Misleći o svojim strašnim snovima, zaustavih se na onom prizoru kad su me kao dobrovoljca izveli pred sudiju, pa onda pred lekara, dakle na pojedine momente kad nisam drhtao, i dosetih se, da je to baš onda bilo kad se voz nekoliko minuta zaustavio u Tembridž Velsu. Dakle, hvala neka je Bogu, kad to samo beše san.
Voz uspori i do malo kondukter otvori vrata vičući Do...ver!
– Ovo je bilo da čovek poludi – reče jedna stara gospođa, koja je sedela prema meni.
– Zaista, gospođo, truckanje je bilo neobično za vreme celog puta. Ja sam više no jednom pomislio da će kola iskočiti. Mora da nije sve u redu.
– Dobro veče, gospodine – obrati mi se kondukter, koji me je poznavao. –
– Na šta liči taj duh? – zapita neko, smejući se.
– Na groznicu – veli Alfred.
– A groznica na njega!... Lepo!
– Molim, vi to ne znate, zato slušajte – prekide Alfred i poče:
„Vaš ponizni sluga Alfred Starling i njegova Tili, (tako je on od milošte zvao svoju obožavanu Matildu), bejahu mišljenja da je sasvim neprilično i protivno društvenom redu što se stalno odgađa njihovo venčanje. Ja... da se vratim „na ja“, biće mi zgodnije... ja imah hiljadu razloga protiv štetnih posledica veribde koja dugo traje, a Tili počinjaše već često da deklamuje neke melanholične pesme. Naši, pak, roditelji i staraoci behu suprotnog mišljenja. Moj tetak g. Bozer hteo je da se čeka dok skoče moje akcije u društvu Kelijen-Apon-Ilsk, ili u nekom drugom preduzeću, jer, kanda, sve stajahu veoma nisko. S druge strane, Tilini roditelji tvrđahu, da je ona još devojčica a ja dečko, iako im je istina očigledna– da smo nas dvoje najzanesenijih i najvernijih ljubavnika, što su se na svetu pojavili, posle Abelarda i Helojize, ili Florija i Bijankafiore. Doduše, ni moj staratelj, ni Tilini roditelji, ne behu tvrda srca, kao što je dijamanat, ili rimski cement, (da je baš to bilo, nas dvoje želesmo umnožiti broj istorijskih nesrećnih ljubavnika), ali opet, bilo je dosta muke dokle se privoleše da ne gledaju tako izdaleka na tu vezu. Na to ih je navelo više razloga. Pre svega moj memorandum protiv bećarskog stanja, koji je obuhvatao punih osam strana ministarske hartije i predat im u tri egzemplara.4 A još više Tilina pretnja da će se otrovati. A najviše naše zajedničko uveravanje, da smo mi kadri uhvatiti maglu, te se venčati gde se zateknemo.
Jer, molim vas, nije bilo nikakvog valjanog razloga da se stavi nasuprot našim, niti ikakve ozbiljne smetnje našoj sreći. Oboje bejasmo mladi i zdravi, a imasmo veliku imovinu – na gomile novca, kako nam se onda činilo. Što se tiče Tilinih telesnih osobina, ona je prosto bila puna draži i čara; a ni u najotmenijem društvu ne bi imali šta zameriti mojim zulovićima.
Elem, beše dogovoreno, da će se trećega dana Božića, godine 18..., Alfred Starling, džentlmen, svetom bračnom vezom sjediniti s gđicom Matildom, jedinicom g. Stenfosta, kraljevskog kapetana u vojnoj mornarici, sa stanom u vili Snagetesti, u Doveru.
Malo istorije.
U svom najranijem detinjstvu bejah ostao bez roditelja, te mi tetak g. Bozer, posta staratelj i upravnik moje skromne imovine, koja je sva bila u akcijama raznih društava i preduzeća. Teča me najpre zaposli kod jednoga trgovca-krojača, a posle dve godine posla me u jedan nemački licej, u Bonu na Rajni. Zatim, odista s namerom da me sačuva od svake trunke zla, on plati priličnu sumu kompaniji Baum, Brem i Bumpjes, nemačkim trgovcima u Finsburi Cirkusu u Londonu, da me prime u svoju pisarnicu, da se pod njihovim nadzorom vežbam trgovačkom dopisivanju i računanju. Ja sam vežbao koliko sam nalazio za nužno, a to je bilo toliko, da su mi plaćeni šegrti, kalfe i pomoćnici od sveg srca zavideli. Moj tetak stanovaše ponajviše u Doveru, gde je stekao silan novac, jer je imao s vladom nekakve ugovore: znam, između ostaloga, da je kopao neke rupe u nekakvim slojevima krede, pa je ponovo te rupe zapušavao. Teča je bio čovek, možda najdostojniji poštovanja u čitavoj Evropi. Bio je poznat u celom Londonu pod laskavim nadimkom: Bozer „dobro odgovarajući“, čovek „koji se prima za koju mu drago sumu“. Ali što mu je najviše dizalo ugled to beše njegov pršnjak.5 Taj pršnjak, koji je on nosio zimi i leti, ne beše određene boje – ona se kolebaše da li nalikuje na sjajne ljuske soma ili na mrki kamen – ali, glavno je, što taj pršnjak davaše teči neiskazani izraz čestitosti, tako da kad bi on samo ušao u koju hoćeš bankarsku radnju Lombard Strita, činovnici bi mu smesta izdali i najveću sumu, koju bi on zatražio bilo u zlatu, bilo u banknotama.
Teča imaše običaj da se povuče iza svog čudotvornog pršnjaka, kao u neko utvrđenje, te da vas otuda bombarduje svojim neiskazanim izrazom čestitosti. Mnogo puta taj je pršnjak učinio da se prihvate nagla rešenja, da se ublaže rasrđeni akcionari, da se kupe prilozi za Kafre i Fidži. Pošto je teča bio u vezi sa mnoštvom špekulativnih društava i preduzeća, u svojoj pisarnici je primao mnogo posetioca. Elem, kad mu se prijavi neki inženjer ili preduzimač sa kakvom velikom osnovom ili već započetim poslom, moj poštovani teča, pošto se nekoliko minuta posavetuje sa svojim pršnjakom, učtivo ponudi gospodina da izađe iz pisarnice, ili da sedne te da potpiše menicu; i osnova ili već započeti posao uputi se dobrim putem čim se teča pridruži.
Bilo je ugovoreno da ja dođem u Dover uoči Božića, da odsednem kod tetka, a sutradan da odemo obojica na ručak kod kapetana Standfesta. Božji dan Tili će upotrebiti da bira šešire i ostalo, a teča, kapetan i ja, da potpisujemo neke nagodbe, tužbe, molbe, priznanice i ostale isprave, koje su u vezi sa zakonima i novcem. A još – niste zaboravili – da je treći dan Božića bio određen za venčanje.
Razume se da su se moji odnosi s g.g. Baum, Brem i Bumpjes završavali na badnji dan. Toga dana, ja dadoh oproštajni doručak mojim drugovima šegrtima, kalfama i pomoćnicima, u jednoj gostionici u Njuget stritu. Oproštaj je bio dirljiv. Ja sam imao sreću da čujem najmanje devedeset i sedam puta jednodušno i jednoglasno uveravanje, neprekidno pomalo i sa plačem, kako sam ja „pravi, dobri dečko“. Gozba bi se otegla da drugovi nisu znali da sam i ja pozvan na oproštajnu čast, u četiri časa posle podne kod našega gospodara Maksa Bumpjesa, najmlađeg člana firme i jedinog od njih koji je davao ručkove. S toga sam morao odgoditi polazak u Dover do večernjeg ekspres-voza u 8 časova i 30 minuta. Ručak kod g. Maksa bio je izvrstan i veoma veseo. Ja ostavih gospodu njihovom vinu, i imadoh upravo toliko vremena da skočim na jednu dvokolicu te da stignem na pomenuti voz, sa London Bridža. Vi znate kako brzo prolazi vreme u železnici, posle dobrog ručka. Meni se bar učinilo da su me preneli telegrafom, iako rastojanje između Londona i Dovera iznosi nekih 80 milja. To vam kažem pre ne go što ću vam ispričati „užasnu nesreću“, što me je zadesila na putu. (Opet malo istorije). Kad sam bio nejako dete, živeo sam blizu Ašfelda, gde sam pohađao „malu školu“. Tada sam zapatio strašnu bolest, poznatu pod imenom „barska bolest grofovije Kent“. Ta je nesrećna bolest valjda tinjala u meni toliko vremena, te nekim slučajem ili uticajem, ona ponovo buknu, ne bih vam umeo objasniti, ali je istina da kad voz stiže u Dover, da sam ja tada bio njena žrtva.
Beše me najpre obuzela jeza, pa naiđe pravilno odmerena drhtavica, pa se pojaviše nastupi žestoke trzavice. U slepoočnicama bilo me je kao maljicama, a u glavi me je zaglušivao šum. Krv se u meni pobuni, te u mojim žilama nastade kao plima i oseka. Moje nesrećno telo klatilo se čas na jednu, čas na drugu stranu, kao trska kojom vetar vitla. Izlazeći iz voza, da se hitro ne uhvatih za rame jednog amalina, pružio bih se koliko sam dug i širok, ali u isti mah kao da se i na amalina prenese sila što me beše obuzela, te i on i njegov fenjer počeše se klati...
Verujte da sam ja uvek bio veoma umeren mladić, a ni toga dana nisam suviše pio starog rajnskog vina kod gospodara Maksa. Zbog šuma u glavi, nisam bio kadar misliti, a zbog cvokotanja zuba i zato što mi zapinjaše jezik, nisam mogao govoriti. Rekao sam samo da me je uhvatila groznica.
Do te večeri, ja nisam imao prilike da se uverim da su železnički amali neka vrsta ljudi bez srca, ali kad mi pomogoše da se popnem na kola, pa kad videh jednog dugonju, kako se bezobzirno prema meni smeje i bekelji, i drugog, nekog malog debeljka podrugljivog izraza, koji još nadimaše obraz jezikom, tada sam bio načisto kakvi su to ljudi. Na moje traženje da me pokrije, debeljko me prosto prignjavi kolskim pokrivačima i reče kočijašu da tera ka Marine-Parad. Dakle znao je gde stanuje moj tetak. A kad kola krenuše, debeljko reče smejući se:
– Bogme, taj ima šta da vuče!
Je li time mislio da je kočijašu veliki teret, pošto osim mene beše i prtljag?Đavo bi ga znao!
Od stanice do tetkove kuće ne beše više od 5 minuta vožnje, ali meni se učini večnost. Nastupi bejahu ojačali, behu tako silni da sam i nogama i rukama, udarao u stranice fijakera, jednom mi stope dođoše u dodir i sa staklima. Silazeći ja ispustih na kaldrmu sitan novac, što ga pružih kočijašu, pa se uputih posrćući. Džak, sluga koji uživaše najveće tečino poverenje, otvori mi vrata pa se zagleda u mene sa izrazom velikog čuđenja.
– Džače, ja... ja... sam bo... bo...lestan – počeh.
– Vidim, gospodine – reče momak, osetljivim podrugljivim glasom. – Čestit vam badnji dan! Ne bi li najbolje bilo da odmah legnete, gospodine?
– Ne, Džače. Odnesite u trpezariju vrele vode i konjaka. To će mi dobro činiti. Ko zna! Možda će me groznica ostaviti – rekoh ja isprekidano, jednako posrćući po tremu.
A hoćete li verovati da bezobraznik nastavi:
– Ne, bolje će biti da odmah legnete i da ništa ne pijete. Ovo su praznici, gospodine, neće vam niko zameriti. Ta koliko je vaših vršnjaka u takvom stanju...
– Momče! – htedoh da viknem, ali u tom trenutku pomoli se na vrhu stepenica moj tetak, a iza njega gomila gospode i gospođa, među kojima primetih zlaćane kovrdže moje Tili.
Pri tom bunilu stvar mi je bila jasna: oni su se sastali kod teče, radi jedne partije snaidragona, pa čekaju mene da zapale prepečenicu.
– Alfrede! – viknu teča iza svoga pršnjaka. – Šta je s vama, Alfrede!? Stidite se samog sebe! Na Tilinom licu beše ispisan užas.
– Tečo! – počeh ja, usiljavajući se da se održim u ravnoteži. – Zar vi... mislite da sam pi... – pri toj reči pođem uz stepenice, ali mi se zapletoše noge u tepih, te se strovalih unazad, s nogama uvis. Začu se mali vrisak i tečin glas, koji naredi mlađima da me odnesu u postelju. To je odmah bilo izvršeno. Džak i jedan krakati sobni poslužitelj uzeše me i odneše u moju ložnicu. Provedoh užasnu noć, ali mi se učini kratka, kao što biva u groznici. Sutradan izjutra sluga mi javi da me teča čeka i da se smeje mojoj „bolesti“. Ja, opet posrćući izađoh smišljajući kako ću prekoreti domaće zbog njihovog neverovanja. Oni me dočekaše podrugljivim uzvicima i niko me ne ponudi da pijem jakog čaja sa malo konjaka. Teča mi stisnu ruku rekavši da se moj istup može oprostiti, jer, najposle, to biva jednom u godini, a mladi ljudi treba da budu mladi. Sluge mi čestitaše praznike, ali im ja ne mogah odgovoriti, što su oni zacelo tumačili kao da se stidim.
Odmah posle doručka odoh na obalu, da mi se glava malo provetri, ali tu osetih da mi biva gore. Udarao sam o stubove, za koje se vezuju lađe, i umalo što ne padoh u more. Morao sam zamoliti jednoga mornara da me otprati kući.
U kući nađoh poruku moje verenice da odmah idem u Snagatestn vilu, odakle ćemo zajedno u crkvu. Nije bilo druge nego odem, iako u tom mahu, sem drhtavice, počeh osećati bolove u svim zglobovima. Čim stigoh, Tili me kucnu prstima po glavi, rekavši da se nada da se „bolest“ neće više povratiti. Ja je počeh uveravati da sam zaista bolestan, a ona na to prsnu u smeh. Ipak me to njeno ponašanje više obradova, nego što me naljuti, jer sam pomišljao: pošto im se jutros ne čini da sam bolestan, znači da je slabost kratkog trajanja!
I pođosmo u crkvu.
Putem sam se držao kako-tako, ali čim uđosmo u hram, pojača se drhtavica, te najpre gurnuh crkvenjaka i neku staricu što je iskala milostinju; zatim, kako smo prelazili između klupa, oborih niz molitvenika; zatim (sasvim slučajno, kunem vam se!) očepih lepu Mariju Senti, rođaku moje verenice, našta Marija vrisnu a verenica me pogleda usplamtelim očima; zatim, noga mi se spotače, te prevalih klupu na moju taštu; najposle, videći da ne mogu ostati u crkvi, otvorih vratanca između klupa da izađem; ali uto pružim se koliko sam dug i širok i u tom padu pritisnuh crkvenjaka. On, ustajući, u ime tutora naloži mi da izađem, što je bilo suvišno. Sećam se poslednjih utisaka u crkvi. Čini mi se da sveštenik i pojac poigravaju kao plamenovi na svećama; da natpisi i grbovi po stenama lete kao ptice; da se glave pravovernih talasaju; da se orgulje klanjaju čas levo čas desno, te sam očekivao kad će pritisnuti ili đačiće, ili devojčice iz sirotišta, svrstane pod horom.
Sve je to trajalo nekoliko trenutaka.
Na ulici opet se klatih a krv mi jurnu u glavu, te mi zujaše u ušima... Očevidno to beše nervna groznica, najgore vrste.
Kad se okupismo, u doba ručka, za divno čudo kao da se nisu sećali šta je bilo sa mnom. Ja uzeh pod ruku gojaznu mistres Fan Plok de Sendvič, da je odvedem u trpezariju. Teča je vodio Tili. Uto naiđe kod mene napad, uzdrhtah, noge mi se zapletoše u čipke sa mletačkim perlama, što obrubljuju haljinu debele mistres, te oboje padosmo – ja ispod nje. Pošto nam pomogoše da ustanemo, pored svih molbi, mistres nikako da se smiri, nego ostavi ručak, sede na kola i vrati se u Sendvič. Kad ona ode, kapetan Standfest pogleda me tako, kao da me želi popeti na macke i odalamiti mi pedeset batina, kao što je činio na lađi s nepokornim mornarima. Jedva izgovori:
– Eto ti, ode i biserna grivna moje sirote Tili – jer, nema sumnje, da je to htela pokloniti, ja sam video kutijicu u kolima! – E, ne, sad, zbogom griva! Odista stara tvrdica neće više ni pomisliti na to!
Za vreme ručka napadi ojačaše, te najpre prosuh nekoliko kašika čorbe po belom stolnjaku. Takođe, prolih čašu madere na zagasito plavoj haljini Marije Senti. Zatim: srebrnom viljuškom umalo što ne isterah oko poručniku Lemu, oficiru 54-toga puka, koji se nalazio u doverskoj tvrđavi. Zatim: u ludom pokušaju da isečem ćurana, ja oborih tu božićnu pečenicu ukrašenu vencem zeleni, na poštovanja dostojan pršnjak moga teče Bozera.
Opet se mir povrati, te kad donesoše poslastice, opet nasta opšti razgovor i veselje, u kome ja nisam mogao učestvovati, nego sam savlađivao drhtavicu. Neko mi nazdravi. Ja ustanem, da zahvalim i udarim laktom baš pod levo oko onoga koji mi je nazdravljao, pa, tražeći da se vratim u ravnotežu, izlijem punu čašu bordo vina na vezenu poručnikovu košulju. U očajanju, uhvatim se za čaršav, ali dlanovi kliznuše po uglačanoj dasci od mahagonija te oborih sve – posuđe, čaše, okanice, poslastice. I svako dobi svoj deo. Poručniku dopadoše srebrna kleštanca, (kojima se orasi lome) u vrh nosa, a tečina glava ovenča se klasičnim načinom lešnicima i grožđem.
Sutradan meni se učini da bledo decembarsko sunce sija samo nad ruševinama sveg svetskog reda. Koliko mi je moguće skupiti uspomene iz onog crnog doba, čini mi se da mi ipak behu oproštena sva nedela, ali ne zato što je ko verovao da sam zbilja bolestan, nego što se to ponašanje moglo oprostiti „jednom u godini“.
Odoh s tečom u Snagatestn vilu, gde zatekosmo sa kapetanom neke sudske ljude. Pred njima beše čitava izložba kutijica, pantljičica, plavog pečatnog voska, ministarske hartije i pergamenta. Sedajući, teča Bozer uze svoj poštovanja dostojan izraz veći nego ikad. I ja sedoh. Nisam razumeo šta govore, a i govorili su lagano. Najzad, podnesoše mi neku hartiju da potpišem. Dotle sam gledao i jedan veliki, čisti list, što se obrtaše u kovitlac nasred zelenog zastora, a tad mi se učini da, na hartiji koju mi podnesoše, kukasta slova beže u besnoj trci. Skupih svu snagu da savladam drhtanje, ugrizoh se za usnu, oslonih se jako na levi dlan, ukočanjih vrat da mi glava ne drhti, zadržah disanje, zgrčih nožne prste u cipelama i – pokušah da se potpišem. Ali užasno guščije pero zaigra u ruci, pa kliznu levo, pa desno, pa zabode oba vrha u hartiju. Maših se za mastionicu, da je privučem, ali ona se izvrnu, te se zacrneše krmače ne samo po svim važnim ispravama, nego i po osvećenom pršnjaku teče Bozera...
– Dosta je već! – Izdera se kapetan Standfest, ščepavši me za gušu i gurajući me. – Napolje nevaljalče! Izlazite iz moje kuće!
Otevši se iz kapetanovih šaka, ja pođoh u dvornicu, gde sam znao da je Tili s drugaricama. – Tili, moja obožavana Tili! – viknuh plačnim glasom.
– Gospodine – dočeka me devojka hladno – nema potrebe, gospodine, da objašnjavate šta je s vama. Vidim, koliko je dovoljno, a i čula sam koliko je dosta. Alfrede Starlinže, znajte da bih se radije nazvala ženom poslednjeg prostaka, koji zarađuje svoj hleb u znoju svoga lica, nego li žena jedne pijanice i jednog razvratnika!
- Odlazite, gospodine, i stidite se, ako vam je preostalo još koje čovečje osećanje. Odsada, ja vas više ne poznajem. Robe svojih strasti, zbogom za uvek!
Tili pobegne iz dvornice i ja čuh kako zajeca u svojoj sobici.
Dakle, ne samo što me je tetak iza svoga strahovitog pršnjaka isključio nasledstva, nego me kapetan i Tili isteraše ispred svojih očiju zauvek!
Zauvek!
Odvukoh se do stanice i uđoh u voz, koji polazaše u London.
Ni o čemu nisam mogao misliti.
U sumrak tog strašnog dana ja lutah po Soho-skveru, gde su me, slučajno, noge nanele. U tom kraju ima jedno prljavo malo dvorište i u njemu zgrada. Zdanje se zove, mislim Betmens Bildings. Cvokoćući zubima, ja se zaustavih na ćošku. U taj mah prođe neki džentlmen koji za sedam osmina izgledaše vojni čovek, a za jednu osminu građanin. Beše to starčić sede kose i zulufa, žute kože, ali kočoperan i dobro srazmeren. Odmah sam poznao da ne pripada konjici, jer nemaše brkove. Po njegovoj uniformi, pak, nije se moglo poznati koga je „roda oružja“. Njegov nekada plavi šinjel, beše toliko izlizan, da nemaše gotovo nikakve boje. Na grudima mu visiše srebrna medalja, obešena o otrcanu pantljiku. Oko kačketa bilo je više raznobojnih gajtana, koji sastavljaju kićanku. Na rukavima imao je više niza širita. Na crvenoj jakni beše izvežen lav, a na ramenima beše par pozlaćenih epoleta, koje ličiše na dva niza zuba u izlogu kakvog zubnog lekara. Najzad, pod pazuhom nosiše palicu od bambusa.
Želeći da ga mimoiđem, ja posrnem na njega. Čiča me zadrža i zapita veselo:
– Ta kako je, kako prijatelju?
– Jadnije se ne može – odgovorih.
– To je koješta, moj junački druže – veli čiča tapšući me po ramenu. – Hajde da popijemo čašu piva, ili rakije, za srećne praznike. Hajde, hajde, uzećemo malo i meze. Vi ste skitnica. Ništa zato, i ja sam takav. Ma, bogati, zbilja, vi kao... a nema sumnje, vi ste Sifov brat. Ej. ej, vi ste Sifov brat – potvrdi on uzevši me pod ruku i vukući me u mračnu, prljavu krčmicu.
Na ulazu visiše dva uokvirena cimera. Na jednom beše naslikan oficir, pretovaren srebrnim širitom, a na drugom tobdžija s visokom kapom. – obe slike izmrljane. Više vrata beše oglas, iz koga letimice razabrah, da „Veoma Poštovano Društvo Istočne Indije“ traži žustre mladiće dobrovoljce za pešadiju, konjicu i topništvo. Ko želi neka se obrati naredniku I klase Šitneu, koji se, u svako doba, može naći u pisarnici Hajlend Lade, ili u zgradi Betmens Bildings.
Čiča me ugura u krčmu i zaustavi kod tezge ištući piva i meze. – Dakle, tako, vi ste brat Sifov?
- Ne... ne... ne... – počeh ja.
– Ama, vi ličite jedan na drugog kao dva oka u jednoj glavi! Uostalom svejedno! Sif je sad srećan čovek. On je izašao iz naše službe, pa je stupio u vojsku kralja od Ondina. I, šta mislite prijatelju, Sif je danas maršal u indijskoj vojsci! Jes, bogami, pravi pravcati maršal. Ja vam to kažem! Ja sam ga više puta viđao kako sedi na belom slonu, s dvorogim šeširom i perjanicom, s bisernim epoletama, u pratnji dvadeset crnaca, jedni teraju muve oko njega, a drugi otvaraju flaše soda-vode, jer se Sif navikao da meša tu vodu s najboljom rakijom. A Sifa ne bi nikad stigla ta sreća, da se nije, slučajno, sa mnom sreo, sasvim slučajno, kao vi sada, u ovoj istoj krčmi... Suvišno je da vam ponavljam dalje pričanje i razgovor narednika Šitneja, dovoljno je da vam kažem, da sam, posle jednoga časa, primio od njega fatalni šiling.
Nije se, valjda, nikad u Engleskoj desilo, da imućan mladić, koji nije izvršio nikakav prestup, stupi kao dobrovoljac u indisku vojsku, ali ja sam bio očajan.
Kad me odvedoše pred sudiju, da se utvrdi moje poreklo i podanstvo, kao nekim čudom, ostavi me groznica. Posle, kad me je lekar pregledao, ja stajah pravo ukrućen, kao sliven. Dovoljno bi bilo da sam rekao nekoliko reči, pa da me puste, (jer, najzad, lako bi se uverili u istinitost mog položaja), ali pomisao kako su moji, pa i Tili, tumačili moju bolest, učini da se slepo predam svom zlom udesu. Tek što bejah sa ostalim mladim vojnicima stigao u Brentvud, gde beše vojni depo V.P. Društva Istočne Indije, nastupi moje groznice povratiše se dvostrukom snagom. Pošto sam im rekao da imam osobitu naklonost muzici, uvrstiše me među muzičare puka; ali ne samo što mi u nastupima ne beše moguće držati instrument, nego, u prvoj prilici, učinih da i mojim najbližim drugovima njihovi instrumenti poispadaju iz ruku. Usled toga staviše me u četu najneotesanijih vojnika, te su me narednici, svakog trenutka, udarali, jer nisam kadar bio da naučim ni prva vežbanja, (takozvani guščiji korak, pri kome sam držao tempo na svoj način). Lekari nikako da priznaju da sam bolestan, a najstariji narednik još napisa izveštaj starešinama, u kome javi da sam ja lažljivac i lenjivac. Moji drugovi ne samo što me nisu žalili, nego me i prezirahu, te mi dadoše nadimak „drhtalo“. A što je najčudnovatije, u mojoj vreloj i zbunjenoj glavi nijednom se ne pojavi misao da se otkupim, iako sam u svako doba mogao nabaviti novac.
Ne razumem kako su mogli poslati u Indiju vojnika kao što bejah ja, tek otputovah tamo sa sedam ili osam stotina drugova. Moja vojna karijera na Istoku završi se baš slavno. Čim stigosmo u Bombaj, evropski puk, kome ja pripadah, ode na sever, ka Sitelcu, gde beše u jeku rat sa Sikima. U tom ratu, tako slavnom za našu otadžbinu, ja sam zaista imao malo udela. Prezren kao slabotinja, staviše me među čuvare prtljaga. Jedne noći, posle veoma dugog marša, u kome sam najviše drhtao, urođenici lopovi napadoše naše čuvarsko odeljenje s jedinom namerom da nas koji se upisuje u vojnu službu. Ko je, pred svedocima, primio taj novac od narednika, taj se više ne može odreći.
.....opljačkaju. Ništa ne bi bilo lakše do rasterati te lopuže. Kao dete i kao mladić ja sam uvek bio dosta hrabar. Verujte, ni u toj prilici ja ne bih dao maha nogama, da me moja nesrećna bolest ne obuze, te ispustih pušku, kao i fišekliju, same me noge odneše nekoliko milja preko jedne puste ravnice. Moji drugovi govorahu da će me vlast streljati, ili najmanje išibati, čim stignemo u puk, ali, srećom, te kazne ne postojahu u vojsci V.P. Društva Istočne Indije. Zatvoriše me u jednu gadnu tamnicu, koju su zvali „kuća za popravljanje“, gde su me jedino hranili čorbom od pirinča. Najzad, otpraviše me u Bombaj da mi sudi ratni savet. Presuda je glasila da budem javno isteran iz svoga puka, kao kukavica. Da, ja, sin jednog džentlmena, vlasnik jedne među najlepših imovina, ja doživeh sramotu da mi otparaju jaknu s uniforme i uz svirku rog-marša da me beščasno isteraju iz vojske V.P. Društva Istočne Indije.
Ne bih vam umeo ispričati kako sam dopro do Engleske, jesam li imao kabinu na lađi, jesam li je platio ili nisam, i uopšte jesam li platio prevoz, ili sam ga odradio kao mornar. Čega se dobro sećam, to je, da se lađa razbila blizu grebena Dobre Nade. Srećom, ne beše ni najmanje opasnosti, jer lađa imaše mnoštvo čamaca. Kad su mornari spuštali čamce ja sam tako drhtao, da su me putnici i mornari sa prezrenjem i nemilostivo odgurivali, svaki put kad sam se primicao da se ukrcam. Najzad me u jednom čamcu odvukoše samog.
Put od Dobre Nade do Plimesa nastavih većom lađom, koja se, zbog uzburkanog mora, veoma ljuljaše. I jedva stigoh u Englesku.
Čim se odmorih, poslah mnoštvo pisama srodnicima, prijateljima, a naročito dirljivo Matildi i teči. Dugo sam čekao odgovore, ali jedino što primih, beše od tečinog poslovođe, koji mi pisaše da se sve moje škrabotine nalaze u rukama osoba, kojima sam ih uputio, ali da niko ne vodi računa o njima. Doduše, vratiše mi moju imovinu do poslednje pare, ali se uverih da sam dobar deo upropastio kockanjem.
Zbilja, nisam vam ni napomenuo da me u to vreme beše obuzela strast za kockanjem. Voleo sam sve igre, a najviše bilijar. A kako sam igrao bilijar? Nikad ne udarih takom, a da ne bupnem i svoga suparnika, ili markera, ili koga gledaoca, ili da ne razbijem ogledalo, ili, u najmanju ruku, da ne otpravim kuglu kroz prozor. I tako, možete zamisliti, koliko me je stao bilijar. Jednoga dana uđem kod nekog juvelira u Regen-stritu, da kupim ključić za časovnik. Tada sam nosio prosti srebrni časovnik, jer bejah izgubio zlatni, ne znam kako, odista u groznici. Beše hladno te sam imao zimski kaput, širokih rukava. Dokle juvelir tražiše ključić, naiđe moj đavolski napad, te stadoh poigravati kako odavno nisam. Ja se naslonih na tezgu, da ne padnem, ali, na moj veliki užas, preturi se izloščić s biserom, te se zrnevlje prosu po podu, a nekoliko ih, (o jada!) upade u rukave, i špagove, pa čak i u čizme. Ne razmišljajući, ja krenuh da bežim, ali me uhvatiše pred vratima i odvukoše u policiju.
Iz policije odvedoše me pred sudiju, koji, pošto me časkom sasluša, naredi da me odvedu u tamnicu. Tu sam dugo čamio, dok ne dođe vreme da me izvedu pred porotu, gde mi je bilo suđeno radi pokušaja krađe, u vrednosti od hiljadu i pet stotina funti sterlinga.
Sve je svedočilo protiv mene. Moj advokat ne nađe umesniju odbranu do objašnjavajući moj tobožnji pokušaj kao pojavu kleptomanije, ali moj teča Bozer, koji naročito dođe iz Dovera, toliko me teretio raznim optužbama, da su sudije bile načisto sa mojim karakterom. I tako, ja, prav, ali najnesrećniji mladić na zemlji, bejah osuđen na sedam godina robije. Živo se sećam groznog prizora. Dršćući u optuženičkoj klupi, gledao sam sudije, porotnike, tužioca, teču i publiku na galeriji, i na svačijem licu čitao zadovoljstvo što je nevaljalca stigla zaslužena kazna. Glava da mi prsne, mozak mi uzavreo.
Uto se probudih i videh da nezgodno ležim u vagonu prvog mesta železnice koja putovaše ka Doveru. Sve je u vagonu odskakivalo. Gas se mućkao u lampama, moji se saputnici klatiše u mrežama više nas, kišobrani i štapovi su udarali jedan o drugi. Voz je jurio svom brzinom, te moj grozni san beše posledica nezgodnog ležanja, a još više neobičnog truckanja. Sedajući protrljah oči i osetih se neiskazano olakšan, ali sam se morao čvrsto uhvatiti rukama za naslon, koliko se vagon tresao. Misleći o svojim strašnim snovima, zaustavih se na onom prizoru kad su me kao dobrovoljca izveli pred sudiju, pa onda pred lekara, dakle na pojedine momente kad nisam drhtao, i dosetih se, da je to baš onda bilo kad se voz nekoliko minuta zaustavio u Tembridž Velsu. Dakle, hvala neka je Bogu, kad to samo beše san.
Voz uspori i do malo kondukter otvori vrata vičući Do...ver!
– Ovo je bilo da čovek poludi – reče jedna stara gospođa, koja je sedela prema meni.
– Zaista, gospođo, truckanje je bilo neobično za vreme celog puta. Ja sam više no jednom pomislio da će kola iskočiti. Mora da nije sve u redu.
– Dobro veče, gospodine – obrati mi se kondukter, koji me je poznavao. –
Čestitam badnji dan i Božić. Bez sumnje, vama će trebati fijaker, da vas odveze u Snagatesti vilu. Ej, momče – dozva on kočijaša.
Kola odmah dođoše i ja odjurih prema stanu moga teče. Izdašno platih kočijaša ali ovoga puta novac se ne prosu iz moje ruke. Džak me zaista dočeka na vratima, ali sasvim učtivo ponudivši me da popijem što toplo pre nego što uđem u dvornicu, gde me, veli, očekuje društvo. Ja zahvalih Džaku na pažnji, ali žurno uđoh u dvornicu, gde me moja Tili dočeka s raširenim rukama, a teča Bozer s raskopčanim pršnjakom. Odmah se započe snapdragon partija, u kojoj i ja učestvovah, čuvajući da se ne opečem suviše.
Sutradan ručasmo svi zajedno u najlepšem raspoloženju. Ja sam vešto isekao ćurana. Prekosutra, kad sam potpisivao isprave, poslovođa moga teče pohvali pravilnost i lepotu mog rukopisa. A 27. decembra 1846. godine, ja se venčah sa svojom obožavanom Tili i kad bejah u najvećem zanosu, onda se baš ponovo probudih u sobi sa pregratkom one ojađene senovite kuće.
Jer obožavana Tili, teča Bozer, kapetan Standfest, kapetanica, lepa Marija Senti, mistres fan Pluk, poručnik, Džak... sve su to senke.
Samo ja i duh groznice, koji se nastanio u sobi sa pregratkom, mi smo java.
_________
Sutradan ručasmo svi zajedno u najlepšem raspoloženju. Ja sam vešto isekao ćurana. Prekosutra, kad sam potpisivao isprave, poslovođa moga teče pohvali pravilnost i lepotu mog rukopisa. A 27. decembra 1846. godine, ja se venčah sa svojom obožavanom Tili i kad bejah u najvećem zanosu, onda se baš ponovo probudih u sobi sa pregratkom one ojađene senovite kuće.
Jer obožavana Tili, teča Bozer, kapetan Standfest, kapetanica, lepa Marija Senti, mistres fan Pluk, poručnik, Džak... sve su to senke.
Samo ja i duh groznice, koji se nastanio u sobi sa pregratkom, mi smo java.
_________
preveo Sima Matavulj
Bookland , Beograd , 2008 godina
( Duh sobe sa ormarima 4)
Нема коментара:
Постави коментар