Petar Kropotkin, Zapisi jednog revolucionara -3. Sibir ( iz memoara )

 

 Sibir 

I 

Sredinom maja 1862. godine, nekoliko nedelja pre nego što ćemo dobiti činove, kapetan mi je dao zadatak da napravim konačni spisak u koji puk svaki od nas želi da stupi. Imali smo pravo da budemo u bilo kom gardijskom puku sa početnim činom, ili pak u armijskom – sa činom poručnika. Uzeo sam spisak pitomaca naše klase i krenuo od druga do druga. Svaki je već vrlo dobro znao u koji će puk. Većina se već šepurila po vrtu sa oficirskom šapkom svoga puka. 

– »Kirasirski puk njegovog veličanstva«, »Preobraženski puk«, »U konjičku gardu« – beležio sam u listu.  

— A ti Kropotkine? U kozake, artiljeriju? – obasipali su me pitanjima sa svih strana. Snuždio sam se, dvoumio; zamolio sam jednog druga da dovrši spisak i otišao u svoju sobu, da još jednom promislim o konačnoj odluci.  

        Još davno sam odlučio da ne idem u gardu i ceo život protraćim na dvorske balove i parade. Maštao sam da se upišem na univerzitet, da učim i živim studentskim životom. To bi, naravno, značilo da definitivno prekinem veze sa ocem koji je maštao o nečem sasvim drugom, i da se snalazim pomoću časova. Tako žive hiljade studenata i mene taj život nije nimalo plašio. Ali, kako napraviti prve korake u novom životu? Za nekoliko nedelja odlazim iz škole i moraću sam da dođem do odeće i stana. Nisam imao odakle da nabavim čak ni ono malo para potrebnih za početak. Pošto nije bilo nade da ću se upisati na univerzitet, poodavno sam razmišljao o artiljerijskoj akademiji. To bi me na dve godine spaslo muka u trupi, a u akademiji sam mogao pored vojnih nauka da učim i matematiku i fiziku. Ali, u Peterburgu je već strujao vetar reakcije. Još prošle zime, prema oficirima u akademiji ponašali su se kao prema školarcima. Tada su u dve akademije izbili neredi, a jednu od njih, inženjersku, napustili su svi oficiri.  

     I sve sam više i više bio zaokupljen idejom o Sibiru. Amurski kraj upravo je bio pripojen Rusiji. Puno sam čitao o tom Misisipiju Dalekog istoka, o planinama koje reka preseca, o suptropskoj vegetaciji oko Usurija. Išao sam u mislima dalje, do tropskog pojasa, koji je tako izvanredno opisao Humbolt, i do značajnih Riterovih generalizacija, kojima sam se tako oduševljavao. Osim toga, mislio sam da je Sibir – beskrajno polje za primenu reformi, koje su bile već razrađene ili tek smišljene. Tamo verovatno nema mnogo ljudi koji nešto rade, pa ću lako pronaći široko područje za pravu delatnost. Najgore je bilo što bih tada morao da se rastanem sa Sašom; ali, on je posle nereda morao da napusti univerzitet i ja sam računao (to se pokazalo kao tačno), da ćemo na ovaj ili onaj način, za godinu ili dve opet biti zajedno. Preostalo je samo da izaberem puk u Amurskoj oblasti. Usurijski kraj me je najviše privlačio, ali avaj! Tamo je postojao samo pešadijski kozački bataljon. Ipak sam ja još bio dečak i zato mi je »pešadijski kozak« zvučalo pomalo jadno, tako da sam se na kraju zadržao na Amurskoj kozačkoj konjici.  

     To sam i upisao u spisak, na veliko žaljenje svih mojih drugova. »To je tako daleko!« – govorili su. A moj drug Daurov dohvati oficirski podsetnik i, na užas svih prisutnih, poče da čita: »mundir – od crnog sukna sa običnim crvenim okovratnikom, bez našivaka. Papaha od psećeg ili nekog drugog krzna, zavisno od mesta službovanja puka, čakšire od sivog sukna«.  

— Zamisli samo, i to mi je neki mundir! – uzviknuo je. Šubara još i nekako: možeš da nosiš vučju ili medveđu. Ali čakšire! Zamisli: sive kao u komorskih vojnika! – Kad je završio čitanje, razočaranje drugova bilo je još veće.  

Okrenuo sam sve na šalu, koliko sam mogao, i odneo spisak kapetanu.  

— Kropotkin uvek ima neki štos! – uzviknu. Zar vam ne rekoh da spisak mora danas da se pošalje velikom knezu.  

       Ali kad sam mu objasnio da se nimalo ne šalim, na licu dobrog kapetana pojavi se zapanjenost i potpuno razočaranje.  

    Međutim, sledećeg dana zamalo da promenim odluku, kada sam video reakciju Klasovskog. On je želeo da se upišem na univerzitet i zato mi je već bio davao časove latinskog. Nisam hteo da mu kažem šta me je sprečavalo da postanem student. Znao sam, Klasovski će mi predložiti da podeli sa mnom svoje poslednje mrve.  

     Onda je moj otac poslao telegram da mi zabranjuje da idem u Sibir. O tome su obavestili velikog kneza, načelnika vojnih škola. Pozvan sam kod njegovog zamenika, i kao odgovor na njegova pitanja počeh da mu opisujem floru Amura i čari putovanja... Imao sam čvrste osnove za pretpostavku da će mi ako samo pomenem želju da se upišem na univerzitet neko iz carske porodice ponuditi stipendiju, a to nikako nisam želeo.  

     Teško je reći kako bi se sve to završilo da se nije odigrao jedan krupan događaj – veliki požar u Peterburgu – koji je indirektno razrešio moje teškoće.  

    Dvadeset šestog maja, na Duhove, počeo je strašni požar na trgu Apraksina. Na sredini trga tada se nalazila buvlja pijaca sa drvenim dućančićima. Tu su se prodavale raznorazne polovne stvari. U dućančićima, u prolazima, čak i na krovovima, bio je natrpan stari nameštaj, perine, iznošena odeća, knjige, posuđe. Kratko rečeno, iz svih delova grada tu je stizala sva moguća starež. Iza tog ogromnog skladišta lako zapaljive robe, nalazilo se ministarstvo unutrašnjih dela, u čijoj su se arhivi čuvala sva dokumenta u vezi sa oslobađanjem seljaka; a ispred buvljaka, okruženog nizom kamenih prodavnica, na drugoj strani ulice Sadove nalazila se državna banka. Uzano sokače, delom oivičeno kamenim dućanima, delilo je trg Apraksina od jednog krila zgrade paževskog korpusa. Donji sprat tog krila zauzimale su prodavnice sa mešovitom i drogerijskom robom, a na gornjem su bili oficirski stanovi. Gotovo sučelice ministarstvu unutrašnjih dela, na drugoj obali Fontanke, bila je velika drvara. Požar je skoro istovremeno zahvatio trg Apraksina i drvaru u četiri sata popodne.  

    Da je u to vreme bilo jačeg vetra, vatra bi uništila pola Peterburga, uključujući i državnu banku, nekoliko ministarstava, trgovačku četvrt, paževski korpus i javnu biblioteku.  

    Toga sam dana bio u korpusu i ručao kod jednog oficira. Čim smo kroz prozore ugledali prve crne stubove dima, istrčali smo. Prizor je bio jeziv. Vatra je praštala i šištala. Kao džinovska zmija palacala je s jedne na drugu stranu i prstenovima zahvatala dućančiće. Onda se odjednom podizala u ogroman stub, izbacivala u stranu svoje jezičke i njima lizala nove i nove daščare i hrpe robe. Stvorili su se kovitlaci vatre i dima, a kada je vihor obuhvatio gomilu zapaljenog perja – više se nije moglo ostati na buvljaku. Sve je moralo da se prepusti na milost i nemilost vatri.  

    Vlasti su potpuno izgubile glavu. U čitavom Peterburgu tada nije bilo ni jedne jedine parne vatrogasne pumpe. Nekakvi radnici prijavili su se da je dovezu iz livnica u Kolpinu, tj. tridesetak vrsta od Peterburga, železnicom. Kada su mašinu dovezli u Peterburg do mesta požara dovukao ju je narod. Ispostavilo se da je jedan od četiri šmrka oštetila nepoznata ruka; ostale su okrenuli ka zgradi ministarstva unutrašnjih dela.  

     Do požara su došli veliki knezovi ali su ubrzo i otišli. Kasno uveče, kada je državna banka već bila u opasnosti, pojavio se Aleksandar II i naredio da se štiti paževski korpus, kao centralna tačka položaja. To su i bez njega svi znali. Bilo je jasno, ako se zapali korpus stradaće javna biblioteka i pola Nevskog prospekta.  

     Gomila, narod, činila je sve da zaustavi vatru. U jednom je trenutku državna banka bila u velikoj opasnosti. Hrpe robe iznete iz dućana nabacali su u Sadovoj, pored zida levog krila banke. Od ugaraka koji su padali stalno se palila roba rasuta po ulici; ali narod, gušeći se u nepodnošljivoj jari, nije dopuštao da se zapale stvari poređane pored zida banke. Gomila je psovala vlast što tu nema nijednog vatrogasnog šmrka. Odasvud se čulo: »Šta rade dođavola, tamo u ministarstvu unutrašnjih dela, a samo što nije izgorela banka i dom za napuštenu decu? Nisu valjda svi poludeli! Gde je viši šef policije? Zašto ne šalje vatrogasnu četu do banke?«  

     Višeg šefa policije, generala Anjenkova znao sam lično jer sam se s njim sretao u kući pomoćnika inspektora, gde je svraćao sa svojim bratom, poznatim kritičarem. Ponudio sam da ga potražim, i stvarno ga nađoh. Lutao je besciljno ulicama. Kada sam ga obavestio kako stoje stvari on je, ma kako to izgledalo neverovatno, meni – dečaku naložio da jednu vatrogasnu četu prebacim od zgrade ministarstva prema banci. Uzviknuh, naravno, da me vatrogasci neće poslušati i zatražih pismenu naredbu; ali Anjenkov kod sebe nije imao, ili je samo tvrdio da nema, ni parče hartije. Zbog toga sam morao da zamolim jednog od naših oficira L. IL. Hosea, da pođe sa mnom i izda naređenje. Na kraju smo jednog vatrogasnog komandira, koji je prostački psovao sve na svetu i svoje načelnike, ubedili da sa svojom četom pređe do Sadove.  

     Nije gorelo sâmo ministarstvo unutrašnjih dela, već arhiva. Puno mladih, prvenstveno kadeta i paževa, zajedno sa činovnicima, iznosili su iz plamteće zgrade svežnjeve papira i slagali ih u fijakere. Dešavalo se da svežanj padne na zemlju; vetar bi tada poduhvatio poneki list i vitlao ga po trgu. Kroz crne oblake dima videli su se zlokobni plamenovi na drvari na suprotnoj obali Fontanke.  

      Uzano Černišovo sokače, koje je odvajalo paževski korpus od trga Apraksina, bilo je u bezizlaznom položaju. Tamo su se u dućanima nalazile velike zalihe sumpora, maslinovog ulja, terpentina i sličnih zapaljivih stvari. Raznobojni džinovski ognjeni jezici, koje su izbacivale eksplozije, lizali su krov jednog krila paževskog korpusa na drugoj strani sokaka. Prozorski ramovi i krovna konstrukcija već su počeli da se dime. Pošto su napustili zgradu, paževi i kadeti su polivali krov pomoću omanjeg vatrogasnog šmrka iz kadetskog korpusa, a vodu su, u dužim intervalima, dovozili u bačvama. A njih je trebalo puniti vedrima. Dva-tri vatrogasca na usijanom krovu sve vreme su se drali mučnim glasovima: »vode, vode!« Nisam mogao da izdržim te krike pa sam se premestio do Sadove, a tu sam na silu okrenuo prema našem dvorištu jedno policijsko vatrogasno bure. Ali kad sam to pokušao da uradim i drugi put, vatrogasac je odlučno odbio da posluša. »Zaglaviću na sudu, ako okrenem«, reče. Sa svih strana drugovi su me požurivali: »Idi i nađi nekog, šefa policije ili velikog kneza. Kaži im da bez vode ne možemo više da štitimo paževski korpus«.  

— Da javimo direktoru? – predloži neko.  

— Neka ih sve đavo nosi! Sada možeš svećom da ih tražiš! Idi i uradi sve sam.  

      Potrčao sam da ponovo potražim Anjenkova. Rekoše mi konačno da je sigurno u dvorištu državne banke. Tamo je nekoliko oficira stajalo oko generala u kome sam prepoznao peterburškog general-gubernatora, kneza Suvorova. Međutim, kapija je bila zatvorena. Bankarski činovnik koji je stajao ispred, glatko je odbio da me pusti. Ja sam insistirao, pretio, pa me konačno pustiše. Onda sam prišao pravo knezu Suvorovu, koji je baš pisao cedulju na leđima jednog svog ađutanta.  

    Kada sam mu rekao kakva je situacija, Suvorov prvo upita: »Ko vas je poslao?« 

— »Niko – odgovorih – drugovi«.  

— Kažete, znači, da korpus paževa samo što nije planuo?  

— Da.  

     Knez Suvorov je brzo izašao na ulicu, dohvatio kutiju za šešire, pokrio njome glavu i potrčao što je mogao brže u sokače. Sa jedne strane buktali su dućani, sa druge su tinjali ramovi i krovišta korpusa. Kaldrma je bila pokrivena praznim bačvama, drvenim sanducima, slamom i sličnim stvarima. Knez Suvorov je preduzeo odlučnu akciju.  

— U dvorištu imate četu vojnika. Uzmite četu i brzo očistite uličicu. Odmah će da stigne jedan šmrk vatrogasnih parnih kola. Vi komandujte. Lično vam ga poveravam.  

     Nije bilo lako pokrenuti vojnike iz naše bašte. Pokupili su iz burića i sanduka sve što je bilo, napunili su džepove zrnima kafe, a u šapke strpali po veliki komad šećera i tako su te tople prolećne noći lenčarili pod drvećem, krckajući orahe. Niko nije hteo da se mrdne s mesta dok se nije umešao oficir. Očistili su sokak i pustili šmrk. Drugovi su bili uzbuđeni. Svakih dvadeset minuta smenjivali su se oni koji su držali crevo. Stajali smo odmah pored njih, ne obazirući se na paklenu jaru.  

      Oko tri ili četiri sata ujutru postalo je jasno da smo uspeli da izađemo na kraj s vatrom. Paževski korpus bio je sada van opasnosti. Utolivši žeđ sa nekoliko čaša čaja u aščinici koja je već bila otvorena, polumrtvi od umora bacili smo se na prve slobodne krevete u korpuskoj bolnici da odspavamo. Sutradan sam ustao rano i, sa šapkom koja je pre bila bela a sada se crnela, krenuo da osmotrim zgarište. Kada sam se vratio u korpus sretoh velikog kneza Mihaila, koga sam prema potrebama službe pratio u obilasku zgrade. Paževi su podizali glave sa jastuka. Svima su lica bila crna od čađi, oči i kapci otečeni; mnogima je kosa bila oprljena. Teško je bilo prepoznati elegantne paževe, ali oni su se ponosili svesni da nisu ispali lenštine i da nisu radili lošije od drugih.  

     I baš je ta poseta velikog kneza rešila sve moje teškoće. Izlazeći, on me upita – zašto sam to smislio da idem na Amur, imam li možda tamo drugove, da li me poznaje general-gubernator? Rekoh mu da u Sibiru nemam rođaka i da me tamo niko ne zna.  

— Kako onda misliš da ideš? Baciće te u zabito selo. Šta ćeš ti tamo da radiš? Bolje da pišem general-gubernatoru i zamolim ga da te zadrži negde u štabu.  

     Posle ovakvog predloga bio sam ubeđen da moj otac neće više biti protiv mog odlaska. Tako i bi. Mogao sam slobodno da krenem u Sibir.  

      Požar na trgu Apraksina bio je prelomna tačka ne samo u politici Aleksandra II, već qušte u istoriji Rusije tog perioda. Nije bilo sumnje, do požara nije došlo slučajno. Na Trojice, to jest Duhove, na trgu Apraksina osim nekoliko stražara nije bilo nikoga. Sem toga, trg Apraksina i drvara zahvaćeni su vatrom gotovo istovremeno, a za požarom u Peterburgu usledilo je nekoliko takvih požara u nekim provincijskim gradovima. Neko je bez sumnje požar podmetnuo; ali ko? Na ovo pitanje ni do danas nema odgovora.  

    Katkov[28] je, vođen ličnom mržnjom prema Hercenu, a naročito prema Bakunjinu sa kojim je jednom morao da se tuče u dvoboju, već sutradan posle požara, za paljevinu optužio Poljake i ruske revolucionare. I u Peterburgu i u Moskvi njegovoj optužbi poverovala je većina.  

     Poljska se tada spremala za revoluciju, koja je buknula u januaru sledeće godine. Tajna revolucionarna vlada sklopila je savez sa emigracijom u Londonu. Žond[29] je imao članove čak i u samom srcu peterburške administracije. Ubrzo posle požara, jedan ruski oficir pucao je u varšavskog namesnika grofa Lidersa, a kada je umesto njega za namesnika postavljen Konstantin Nikolajevič (govorilo se tada da će od Poljske napraviti zasebno kraljevstvo za velikog kneza) i na njega je, 26. juna, bio izvršen atentat. U avgustu je neko pucao i na markiza Velepoljskog, vođu struje koja je bila za ujedinjenje sa Rusijom. Napoleon III podgrevao je kod Poljaka nadu u vojnu intervenciju u korist njihove nezavisnosti. U takvim okolnostima, sa uobičajenog krutog vojnog stanovišta, uništenje državne banke i nekoliko ministarstava i širenje panike u prestonici, moglo je da izgleda kao dobar ratni plan. Ali u prilog toj pretpostavci nije bilo ni najsitnije činjenice.  

     S druge strane, radikalne struje u Rusiji uvidele su da se u inicijativu Aleksandra II u reformacijskom pokretu ne smeju više polagati nikakve nade. Bilo je nesumnjivo da će se njegov tok sve više i više okretati prema taboru reakcionara. Naprednim ljudima bilo je jasno da će oslobođenje za seljake značiti potpunu propast, zbog visoke otkupnine za zemlju. U maju su se zbog toga pojavili proglasi sa pozivom narodnim masama na opšti ustanak; obrazovanim klasama je predlagano da insistiraju na potrebi sazivanja zemske skupštine.[30] U takvom raspoloženju, nekome je revolucionaru mogla pasti na pamet misao da državnu mašineriju uništi požarom.  

      Najzad, neodređeni karakter oslobođenja izazvao je snažno previranje među seljacima, koji su činili veći deo stanovništva u svim gradovima. Vrenje među seljacima u Rusiji uvek je bilo propraćeno paljevinama i anonimnim pismima.  

     Moguće je da se ideja o paljenju pijace na trgu Apraksina mogla roditi u glavama pojedinih predstavnika revolucionarnog tabora; ali ni pažljiva istraga ni masovna hapšenja, koja su odmah posle požara započela u Rusiji i Poljskoj, nisu pružili ni najmanje indicije za to. Da je nešto tako bilo pronađeno, reakcionarna struja svakako bi požurila da to iskoristi. Kasnije se u štampi pojavilo mnogo sećanja, publikovano je mnogo pisama koja su se ticala tog vremena, ali ni u njima nije bilo ni najsitnijeg znaka koji bi potvrđivao ovakvu hipotezu.  

      Upravo suprotno, kada su požari planuli i u mnogim gradovima pored Volge, a naročito u Saratovu, i kada je car tamo radi istrage poslao senatora Ždanova – ovaj je svoje isleđivanje završio čvrsto uveren da je saratovski požar bio delo reakcionara. Oni su verovali da je još uvek moguće ubediti Aleksandra II da odloži konačno oslobođenje seljaka, koje je bilo predviđeno za 19. februar 1863. godine. Reakciji je bio poznat slab karakter Aleksandra II, pa je odmah posle požara počela moćnu agitaciju za odlaganje oslobođenja i preispitivanje praktične primene zakona. U dobro obaveštenim krugovima govorilo se da se Ždanov u Peterburg vraćao sa sigurnim dokazima o krivici saratovske reakcije; ali on je naprasno umro na putu, a njegova aktovka nestade da nikada ne bude pronađena.  

      U svakom slučaju, požar na trgu Apraksina imao je veoma tužne posledice. Posle toga je Aleksandar II otvoreno stao na stranu reakcije. A što je još gore, javno mnenje onog dela peterburškog i moskovskog društva koji je imao snažan uticaj na vlast, odmah je zbacilo liberalno ruho i ustalo ne samo protiv radikala već i protiv umerenjaka. Nekoliko dana posle požara otišao sam da posetim svoga bratića, fligel-ađutanta. U kasarnama konjičke garde, gde je on živeo, često sam se sretao sa oficirima – simpatizerima Černiševskog. Moj bratić je i sam do tada bio revnostan čitalac lista „Современік”; ali ovog puta doneo je nekoliko primeraka časopisa, stavio preda me na sto i rekao: »Odsad, posle ovoga, ne želim da imam bilo šta zajedničko sa potpaljivačkim pisanjima, dosta je bilo!« Te su reči odražavale mišljenje »celog Peterburga«. Postalo je neumesno pričati o reformama. Atmosfera je bila ispunjena duhom reakcije. „Современік“ i „Русское слово“[31] bili su obustavljeni. Svi oblici nedeljnih škola zabranjeni su. Peterburg je bio u ratnom stanju.  

      Dve nedelje kasnije, 13. juna, dođe dan koji su kadeti i paževi nestrpljivo iščekivali. Aleksandar Drugi održao nam je neku vrstu kratkog ispita o vojnim formacijama. Komandovali smo četama, a ja sam poigravao na konju ispred bataljona. Zatim su nas sve proizveli u oficire.  

    Kada se parada završila, Aleksandar II je gromoglasno otkomandovao »Unapređeni oficiri ovamo«. Okupili smo se oko njega. Car ostade na konju.  

Tada sam Aleksandra II video u potpuno novom svetlu za mene.  

Počeo je mirnim tonom: »Čestitam vam: vi ste sada oficiri«.  

    Govorio je o vojničkim obavezama i odanosti caru, kako se uvek govori u sličnim situacijama. A onda se odjednom njegovo lice izobličilo od srdžbe i on poče da govori naglašavajući svaku reč: »Ali, ako, bože sačuvaj, neko od vas izda cara, krunu i otadžbinu, postupiću prema njemu po svoj strro-go-sti zakona, bez i naj-manje milosti!«  

     Aleksandra II sam video još jednom pre nego što sam napustio Peterburg. Nekoliko dana posle unapređenja, svi oficiri bili su predstavljeni na dvoru. Moj više nego skroman mundir sa »čuvenim« sivim čakširama privlačio je opštu pažnju. Svaki čas sam morao da zadovoljavam radoznalost oficira svih mogućih činova, koji su me zapitkivali kakva je pa sad to uniforma? Amurska kozačka vojska bila je tada najmlađa u armiji i ja sam stajao gotovo na kraju reda od nekoliko stotina oficira koji su se predstavljali. Aleksandar II me je pozvao i upitao:  

— Znači, ti ideš u Sibir? Dakle, tvoj se otac na kraju krajeva složio?  

Rekoh mu da jeste.  

— Ne plašiš se da odeš tako daleko?  

     Vatreno mu odgovorih: »Ne, želim da radim, a u Sibiru ima tako puno posla oko sprovođenja skiciranih reformi«.  

    Aleksandar II me je posmatrao minut i najzad reče: »Pa, idi. Koristan se može biti svuda.« Njegovo lice je dobilo umorni izraz, pun apatičnosti.  

     Peterburg postade sumoran. Ulicama su išli odredi pešadije. Kozačke patrole kružile su oko dvorca. Petropavlovska tvrđava punila se političkim zatvorenicima. Gde god da sam prolazio video bih isto – slavlje reakcije. Opraštao sam se od Peterburga bez žaljenja.  

     Svakog dana navraćao sam u kozačku upravu sa molbom da brže spreme moje papire. I čim su bili gotovi, požurio sam u Moskvu svome bratu Saši.  

II  

      Pet godina koje sam proveo u Sibiru predstavljalo je za mene istinsku školu života i ljudske prirode. Dolazio sam u dodir sa različitim tipovima ljudi, sa najboljima i sa najgorima, sa onima koji su bili na vrhu društvene lestvice i onima koji su tavorili na samom njenom dnu: sa skitnicama i takozvanim nepopravljivim zločincima. Imao sam mogućnost da posmatram seljake u njihovom svakodnevnom životu, a još više da se uverim kako im vlasti malo mogu pružiti, čak i kada su nadahnute najboljim namerama. Najzad, moja stalna putovanja, u toku kojih sam prešao više od sedamdeset hiljada vrsta poštanskim kočijama, brodom, čamcem a najčešće na konju, izvanredno su očeličila moje zdravlje. Putovanja su me takođe naučila kako je malo potrebno čoveku kada izađe iz začaranog kruga konvencionalne civilizacije. Sa samo nekoliko funti hleba i malom zalihom čaja u bisagama, sa kotlićem i sekirom uz sedlo i ćebetom pod sedlom za pokrivanje ležaja od svežeg granja – čovek se oseća zadivljujuće slobodan, čak i u nepoznatim planinama obraslim gustim šumama ili prekrivenim dubokim snegom. Mogao bih da napišem čitavu knjigu o ovom periodu svog života, ali moram ga se dotaći samo površno jer tako puno treba reči o godinama koje su potom usledile.  

      Sibir – to nije ledena zemlja, pokrivena večnim snegom i naseljena samo prognanima, kako zamišljaju stranci a kako su donedavno mislili i kod nas. Vegetacija južnog Sibira podseća bogatstvom na floru južne Kanade. Sličan je i njihov geografski položaj. Na 500 000 inorodaca u Sibiru je 4,5 miliona Rusa, a južni deo zapadnog Sibira ima isto tako ruski karakter kao i gubernije severno od Moskve.  

     Godine 1862. visoka sibirska administracija bila je znatno prosvećenija nego administracija bilo koje gubernije u evropskoj Rusiji. Na položaju general-gubernatora istočnog Sibira već nekoliko godina bio je izuzetan čovek, grof N. N. Muravjov, koji je Rusiji pripojio amursku oblast. Bio je veoma pametan, veoma radan, izuzetno šarmantan kao ličnost i želeo je da radi u korist toga kraja. Kao i svi agilni ljudi državne škole u dubini duše bio je despot; ali Muravjov se držao nepomirljivog radikalnog mišljenja i ni demokratska republika ga ne bi potpuno zadovoljila. On je uspeo da se oslobodi svih starih činovnika koji su u Sibiru videli kraj u kome se može nekažnjeno pljačkati, i okružio se uglavnom mladim, čestitim oficirima, među kojima su mnogi imali isto tako dobre namere kao i on sam. U njegovom ličnom kabinetu, mladi ljudi, uključujući i prognanog Bakunjina (on je pobegao iz istočnog Sibira u avgustu 1861. godine) razmatrali su mogućnost formiranja Sibirskih Sjedinjenih Država, koje bi stupile u federativni savez sa Severnoameričkim Sjedinjenim Državama.  

      Kada sam došao u Irkutsk, talas reakcije koji se podigao u Peterburgu još nije dopro do glavnog grada istočnog Sibira. Dočekao me je veoma lepo mladi general-gubernator Korsakov, koji je upravo zamenio Muravjova, i rekao mi da veoma voli da ga okružuju ljudi liberalnog načina mišljenja. Što se tiče mladog tridesetpetogodišnjeg generala Kukelja, načelnika štaba istočnog Sibira (a ja sam odmah bio određen za njegovog ađutanta), on me je odveo svojoj kući, u sobu u kojoj sam našao najbolje ruske časopise i celokupnu zbirku londonskih revolucionarnih Hercenovih publikacija. Ubrzo smo postali bliski prijatelji.  

     U to vreme B. K. Kukelj bio je privremeno na položaju gubernatora Zabajkalske oblasti, pa smo se posle nekoliko nedelja prebacili preko Bajkala i krenuli na istok, u Čitu. Tu sam morao da se, ne gubeći vreme, potpuno posvetim velikim reformama koje su tada bile ispitivane. Iz peterburških ministarstava lokalnim vlastima su stigli predlozi da se naprave planovi potpunog reformisanja administracije, sudova, zatvora, sistema progonstva, gradske autonomije. Sve je to trebalo uraditi na širokim liberalnim osnovama, naznačenim u carskim manifestima.  

     Kukelj, kome su pomagali: pukovnik Pedašenko, pametan i praktičan čovek, i dva tri čestita činovnika, radio je marljivo po čitav dan a ponekad i dobar deo noći. Ja sam postao sekretar dva komiteta: za reformisanje zatvora i celog sistema progonstva i za izradu projekata gradske samouprave. Bacio sam se na posao sa svim entuzijazmom devetnaestogodišnjeg mladića, čitao sam puno o istorijskom razvoju ovih institucija u Rusiji i o njihovom savremenom stanju u Zapadnoj Evropi. Ministarstva unutrašnjih dela i pravosuđa štampala su tada u svojim časopisima odlične radove i dokumente koji su se ticali tih problema. Ali se mi u zabajkalskoj oblasti nismo bavili samo teorijama. Ja sam prvo, sa ljudima od prakse koji su dobro poznavali uslove i potrebe kraja, razmatrao opšte crte projekta a zatim smo ga razrađivali do detalja, tačku po tačku. Radi toga sam morao da se srećem sa mnoštvom ljudi i u gradu i u selima. Dobijene rezultate smo ponovo analizirali sa Kukeljom i Pedašenkom. Onda sam ja pravio projekat, koji je ponovo tačku po tačku bio razmatran u komitetu. Jedan od tih komiteta – za izradu projekta samouprave, sačinjavali su predstavnici Čite koje je izabrao ceo grad. Kraće rečeno, naš je rad bio veoma ozbiljan. Pa čak i sada kada gledam nekoliko desetleća unazad, mogu iskreno da kažem: sibirski bi gradovi danas izgledali potpuno drukčije da je samouprava građena prema tom skromnom planu koji smo tada napravili. Ali, kao što će se videti, od našeg rada nije bilo ništa.  

       Nisu manjkali ni drugi povremeni poslovi. Čas je trebalo naći novac za potporu dobrotvornih ustanova, čas napraviti opis ekonomskog stanja oblasti za lokalnu zemljoradničku izložbu, započeti neka važna istraživanja ili sprovesti istragu.  

— Živimo u važno vreme; radite dragi prijatelju, imajte na umu da ste vi sekretar svih postojećih i budućih komiteta – govorio mi je ponekad Kukelj. I ja sam radio dvostrukom energijom.  

      Jedan od dva primera mogu da pokažu kakvi su bili rezultati. U jednoj opštini zabajkalske oblasti služio je porotnik M. koji je radio neverovatne stvari. Pljačkao je seljake, bičevao nemilosrdno čak i žene, što je već bilo protivzakonito. Ako bi mu palo u ruke neko krivično delo, pustio bi da u tamnici istrune svako ko nije mogao da mu da mito. Kukelj bi tog porotnika odavno oterao, ali s time se general-gubernator nije slagao jer je M. imao moćne zaštitnike u Peterburgu. Posle mnogo premišljanja odlučiše da krenem i na licu mesta obavim istragu i sakupim činjenice protiv porotnika. Ali to nije bilo lako učiniti jer su preplašeni seljaci savršeno dobro znali da je bog visoko a car daleko i nisu se usuđivali da svedoče. Čak se i jedna žena koju je porotnik išibao u pocetku ustručavala da posvedoči. Tek pošto sam dve nedelje živeo sa seljacima i stekao njihovo poverenje, polako su isplivala M-ova dela. Prikupio sam te žalosne činjenice, i porotniku je naređeno da napusti službu. Zamislite koliko smo se zaprepastili kada smo posle nekoliko meseci saznali da je M. postavljen za načelnika na Kamčatki. Tamo je mogao nekontrolisano da pljačka starosedeoce, što je naravno i činio. Posle nekoliko godina vratio se u Peterburg kao veoma bogat čovek. Sada povremeno sarađuje u konzervativnim novinama i, naravno, paradira kao »pravi rodoljub«.  

     Kao što rekoh, talas reakcije još nije bio dospeo do Sibira. Prema političkim prognanicima odnosili su se veoma pažljivo, kao za vreme Muravjova. Kada je 1861. godine M. L. Mihajlov bio osuđen na robiju i prognan zbog pisanja parola, gubernator Toboljska je u njegovu čast priredio ručak kome su prisustvovali svi iz lokalnih vlasti. U zabajkalskoj oblasti Mihajlova nisu držali u robijaškim kasarnama. Zvanično su mu dozvolili da ostane u tamničkoj bolnici sela Kadka, u blizini jedne fabrike u Njerčinsku, ali zdravlje Mihajlova bilo je veoma slabo (umro je 1865. godine od jektike) i general Kukelj mu je dozvolio da živi kod brata, rudarskog inženjera koji je zakupio od državne blagajne rudnik zlata. To su svi u Sibiru znali. Ali jednom dobismo vest iz Irkutska da na osnovu tajne prijave u Čitu dolazi žandarmerijski general da ispita stvar sa M. L. Mihajlovom. Tu nam je vest doneo ađutant general-gubernatora. Odmah su me poslali da upozorim Mihajlova i kažem mu da odmah pređe u Kadku, dok će žandarmerijskog generala zadržati u Čiti. Pošto je za zelenim stolom u Kukeljevoj kući dobijao znatne sume novca, general brzo odluči da tu prijatnu zanimaciju ne menja dugim putovanjem u planinski okrug; utoliko pre što su i studeni već postale oštre. Na kraju se žandarmerijski general vratio u Irkutsk, veoma zadovoljan svojim unosnim službenim putovanjem.  

    Nesreća se ipak primicala sve bliže. Ona će uništiti sve pred sobom, ubrzo pošto u Poljskoj bukne revolucija.  

III  

      U januaru 1863. godine Poljska je ustala protiv ruske vladavine. Formirali su se odredi ustanika i započe rat koji je potrajao jednu i po godinu. Londonski emigranti ubeđivali su poljske revolucionarne komitete da odgode ustanak jer su predviđali da će revolucija biti ugušena i da će to značiti kraj reformi u Rusiji. Ali ništa se više nije moglo učiniti. Surovi obračuni kozaka sa nacionalističkim demonstracijama na ulicama Varšave 1861. godine i nemilosrdne bezrazložne torture koje su usledile posle toga, doveli su Poljake do očaja. Kocka je bila bačena.  

      Nikada ranije sa poljskom stvari u Rusiji nisu tako saosećali kao tada. Pri tom ne mislim samo na revolucionare. Čak su i mnogi umereni ljudi tada otvoreno govorili da je za Rusiju bolje da u Poljskoj ima dobrog suseda nego neprijateljski raspoloženu pokorenu zemlju. Poljska nikada neće izgubiti svoj nacionalni karakter; on je isuviše čvrsto iskovan. Ona ima i imaće sopstvenu umetnost, svoju literaturu i svoju industriju. Rusija je može držati u ropstvu samo pomoću grube fizičke sile, a takva situacija je uvek pogodovala i uvek će pogodovati ugnjetavanju i u samoj Rusiji. To su mnogi shvatali, a još dok sam bio u korpusu peterburško je društvo s odobravanjem prihvatilo uvodni članak koji je Ivan Aksakov imao hrabrosti da štampa u svojim novinama „День“. [32] On je pošao od pretpostavke da je ruska vojska očistila Poljsku od pobunjenika i skretao pažnju na pogubne posledice i za Poljsku i za Rusiju. Kada je počela revolucija 1863. godine, nekoliko ruskih oficira odbilo je da ide protiv Poljaka, a neki su čak otvoreno stali na njihovu stranu i stradali na gubilištu ili pak bojnome polju. Novac za ustanak sakupljan je po čitavoj Rusiji, a u Sibiru čak i javno. Na univerzitetima su studenti opremali one drugove koji su prilazili ustanicima.  

     Ali eto, usred opšteg buđenja stiže vest da su u noći uoči 10. januara ustanici napali vojnike koji su konačili po selima i poklali ih na spavanju, iako je prethodnog dana izgledalo da su odnosi između stanovništva i vojske prijateljski. Događaj je bio nešto predimenzioniran, ali nažalost, u vesti je bilo i zrno istine. To je naravno učinilo najmučniji utisak na društvo. Ponovo je između dva naroda, tako srodna po poreklu a tako različita po nacionalnom karakteru, vaskrslo staro neprijateljstvo.  

      Postepeno je taj mučni utisak do izvesne mere izbledeo. Samopregorna borba Poljaka, koji su se uvek odlikovali hrabrošću, nesmanjena energija kojom su se suprotstavljali golemoj armiji – ubrzo su iznova probudili simpatije prema tom junačkom narodu. Ali u isto vreme se saznalo da revolucionarni komitet zahteva uspostavljanje Poljske u starim granicama, uz priključivanje Ukrajine čije je pravoslavno stanovništvo mrzelo panove i tokom prethodna tri veka često dizalo krvave ustanke protiv njih. Osim toga, Napoleon III i Engleska počeli su da prete Rusiji novim ratom, a ta je prazna pretnja donela Poljacima više štete nego svi ostali uzroci zajedno. Konačno, radikalni deo ruskog društva sa žaljenjem se uverio da u Poljskoj nadvladava nacionalistička tendencija. Revolucionarna vlada je najmanje mislila o dodeljivanju zemlje seljacima – a ruske vlasti nisu propustile da iskoriste ovu grešku i pojave se u ulozi zaštitnika raje od poljskih panova.  

         Kada je u Poljskoj započela revolucija, u Rusiji su svi mislili da će ona poprimiti demokratski, republikanski karakter i da će narodni žond na širokim demokratskim osnovama osloboditi seljake koji se bore za nezavisnost domovine.  

         Oslobođenje seljaka u Rusiji bila je veoma povoljna prilika za slične akcije. Lične obaveze seljaka prema spahijama prestale su 19. februara. Posle toga trebalo je ispuniti veoma dugu proceduru uspostavljanja dobrovoljnog sporazuma između spahija i kmetova o veličini i mestu parcele. Iznos godišnjih isplata za parcele vlada je podelila na rate. Ali seljaci su morali da plate još i dopunske sume za parcele oko spahijskih kuća, pri čemu je vlast odredila samo gornju normu; spahije su mogle ili da se odreknu dopunskih isplata ili da se zadovolje jednim delom. Što se pak tiče otkupa seljačkih parcela, pri čemu je vlada davala spahijama otkupne potvrde a seljaci su bili obavezni da isplate dugove u toku četrdeset devet godina po šest posto godišnje – ne samo što su cene bile preterano velike i pogubne za seljake, nego nije bio određen ni rok za otkupljivanje. To je ostavljeno na volju spahijama i otkupni ugovori često ne bi bili sklopljeni čak ni dvadeset godina posle oslobođenja seljaka.  

        Takvo stanje stvari pružalo je poljskoj revolucionarnoj vladi velike mogućnosti da popravi ruski zakon. Ona je bila obavezna da izvrši čin pravde prema poljskim seljacima (njihov položaj je bio isto tako težak, a ponekad i teži nego u Rusiji) i napravi znatno bolje i određenije zakone o oslobađanju seljaka. Ništa slično nije bilo urađeno. Premoć je stekla struja čisto nacionalistička i šljahtinska, a značajno pitanje oslobođenja kmetova bilo je potpuno zanemareno. Time se ruskoj vlasti otvorila mogućnost da pridobije poljske seljake protiv revolucionara.  

       Ruska vlada je obilato iskoristila tu grešku; Aleksandar II poslao je N. Miljutina u Poljsku sa punomoćjem da oslobodi seljake prema istom planu koji je ovaj smislio za Rusiju, ne vodeći računa da li bi takvo oslobođenje osiromašilo spahije ili ne.  

— Krenite u Poljsku i tamo primenite protiv spahija vaš »crveni« plan – rekao je Aleksandar Miljutinu. I Miljutin je, zajedno sa knezom Čerkaskim i mnogim drugima, stvarno uradio sve što je mogao da zemlju oduzme spahijama i dâ seljacima velike parcele.  

      Jednom sam se sreo sa nekim od činovnika koji je sa Miljutinom i knezom Čerkaskim radio u Poljskoj.  

— Imali smo potpuno odrešene ruke – rekao je – da svu zemlju predamo seljacima. Ja sam obično prvo sazivao skup seljaka. »Kažite prvo, kojom zemljom sada raspolažete?« Oni bi mi je pokazali. »Jel’ to sva zemlja koja vam je nekada pripadala?« pitao sam. »Ne – odgovarali su oni, obično kao jedan – nekada davno, pripadale su nam i one tamo livade; imali smo i tu šumu, i ona polja«. Puštao sam ih da kažu sve, a onda bih rekao: »Pa, ko od vas može da se zakune da je ta zemlja nekada bila vaša?« Naravno, niko se nije javljao, jer se radilo o davnim vremenima. Najzad, izgurali bi napred nekakvog drevnog starčića. Ostali bi govorili: »On zna sve, on se može zakleti«. Starac bi započinjao beskrajnu priču o tome šta je video u mladosti ili o onome što je čuo od oca; ali ja sam strogo prekidao: »Zakuni se da je vaša«. I čim bi se on zakleo – a takvoj se zakletvi može slepo verovati – napisao bih papire i objašnjavao skupu: »Sada nemate nikakvih obaveza prema vašim bivšim spahijama, sada ste prosto susedi. Platićete toliko i toliko godišnje državnoj blagajni. Kuće idu zajedno sa zemljom. Za njih ne treba ništa da platite«.  

      Može se zamisliti kakav je utisak sve to ostavljalo na seljake. Moj bratić, Petar Nikolajevič Kropotkin, brat onog fligel-ađutanta koga sam ranije pomenuo, bio je u Poljskoj, ili Litvi, sa gardijskim ulanskim pukom u kome je služio. Revolucija je bila tako ozbiljna da su protiv Poljaka pokrenuli čak i gardu iz Peterburga. Sada se pouzdano zna da je carica Marija Aleksandrova rekla Mihajlu Muravjovu, kada je pred polazak u Litvu došao da se s njom oprosti: »Spasite bar Litvu«. Poljsku su već smatrali izgubljenom.  

— Naoružane bande ustanika držale su ceo kraj – pričao je moj bratić, »Ne samo što nismo mogli da ih uništimo nego ni da ih pronađemo. Bande su neprestano napadale naše male odrede; a pošto su se izvanredno borili, odlično poznavali mesta i imali podršku stanovništva oni su u tim situacijama pobeđivali. Zato smo bili prinuđeni da uvek idemo u velikim kolonama. I tako smo išli stalno, po čitavoj oblasti, napred i nazad, kroz šume, a kraj ustanka se nije nazirao. Kada smo prolazili kroz neku oblast, nismo nailazili ni na kakav trag ustanika Ali čim bismo otišli, već bismo čuli da su se bande opet pojavile u pozadini i da sakupljaju patriotski danak. A ako bi neki seljak našoj vojsci učinio neku uslugu, nalazili smo ga obešenog. Tako je to trajalo nekoliko meseci – bez ikakve nade u skori kraj, dok ne dođoše Miljutin i Čerkaski. Čim su oni oslobodili seljake i dali im zemlju, sve se odjednom izmenilo. Seljaci su prešli na našu stranu i počeli da nam pomažu da hvatamo ustanike. Revolucija se završila.«  

       U Sibiru sam često pričao sa prognanim Poljacima upravo o tome, i neki od njih su shvatali kakva je greška bila učinjena. Revolucija od samog početka mora da bude čin pravde prema »poniženima i uvređenima«, a ne obećavanje da će se zlo popraviti u budućnosti, inače ona sigurno neće uspeti. Na žalost, često se dešava da se vođe toliko utope u pitanja politike i vojne taktike da zaboravljaju ono najvažnije. A revolucionari koji ne uspevaju da uvere mase da za njih nastupa nova era, spremaju propast sopstvenom delu.  

     Nesrećne posledice revolucije po Poljsku poznate su i već pripadaju istoriji. Niko još ne zna tačno koliko je hiljada ljudi poginulo na bojnom polju, koliko je stotina povešano a koliko je desetina hiljada prognano u unutrašnje ruske gubernije i u Sibir. Ali čak i prema zvaničnim svedočanstvima, nedavno obelodanjenim, samo je u Litovskoj oblasti krvnik Muravjov, kome su vlasti podigle spomenik, obesio sopstvenom voljom 128 Poljaka i prognao u Sibir 9423 muškaraca i žena. Prema zvaničnim podacima, u Sibir je prognano 18 672 lica, od njih 10 407 u istočni Sibir, a ja se sećam da mi je general-gubernator istočnog Sibira pominjao približno toliki broj. Govorio mi je da je u njegovu oblast na robijaški rad ili u deportaciju poslato jedanaest hiljada ljudi. Viđao sam ih, i bio sam svedok njihovih patnji. U celini, šezdeset do sedamdeset hiljada ljudi, ako ne i više, bilo je otrgnuto od Poljske i prognano u evropsku Rusiju, na Ural, na Kavkaz, ili pak u Sibir.  

      Posledice su i za Rusiju bile isto tako žalosne. Poljska revolucija označila je kraj svih reformi. Istina, 1864. i 1866. godine uvedene su opštedržavna i sudska reforma, ali one su bile pripremljene još 1862. godine. Osim toga, Aleksandar II se u poslednji čas, umesto za plan zemske reforme koji je pripremio Nikolaj Miljutin, odlučio za plan reakcionarne struje Valujeva. Ubrzo pošto su bile objavljene, značenje obe reforme je bilo suženo, a u nekim slučajevima bile su i poništene dodavanjem brojnih privremenih propisa.  

           Najgore je bilo što je i samo društveno mnenje odjednom krenulo reakcionarnim putem. Heroj dana postade Katkov, koji se sada šepurio kao ruski »patriota«, povukavši za sobom znatan deo peterburškog i moskovskog društva. On je brže-bolje trpao u red »izdajica« svakog ko bi se još drznuo da govori o reformama.  

      Talas reakcije ubrzo je dopro i do našeg dalekog kraja. Jednom, u februaru ili martu 1863. godine, dojurio je kurir iz Irkutska i doneo depešu. U njoj je bila direktiva za generala Kukelja da odmah ostavi položaj gubernatora zabajkalskog kraja, da se vrati u Irkutsk i tamo sačeka novo postavljenje ne primajući dužnost načelnika štaba.  

        Zašto? Šta sve to znači? O tome u depeši nije bilo ni reči. Čak ni general-gubernator, lični prijatelj generala Kukelja, ni reč objašnjenja nije dodao tajanstvenoj poruci. Znači li to da će Kukelja sprovesti sa dva žandara do Peterburga i tamo ga zazidati u kamenu grobnicu – u Petropavlovsku tvrđavu? Sve je bilo moguće. Kasnije smo saznali da je upravo tako bilo planirano. To bi i uradili da nije bilo energičnog zauzimanja grofa Nikolaja Muravjova-Amurskog, koji je lično molio cara da poštedi Kukelja.  

       Naš rastanak sa B. K. Kukeljom i njegovom divnom porodicom ličio je na sahranu. Moje se srce kidalo. Sa Kukeljom nisam samo gubio dragocenog bliskog prijatelja, već sam, takođe bio svestan da njegov odlazak predstavlja kraj čitave epohe – bogate »iluzijama«, kako su potom počeli da govore – epohe u koju su bile polagane tolike nade.  

       Tako i bi. Stigao je novi gubernator, dobroćudan, bezbrižan čovek. Uvidevši da se ne sme gubiti vreme, dvostrukom energijom bacio sam se na posao i završio projekat za reformu sistema progonstva i gradske samouprave. Gubernator je reda radi stavio nekoliko primedbi, odmah zatim potpisao je projekat koji je onda i poslat u Peterburg. Ali tamo više nisu želeli reforme. Tamo naš projekat počiva i dan danas, sa stotinama drugih sličnih predloga pristiglih iz svih krajeva Rusije. U glavnim gradovima su napravili nekoliko »primernih« tamnica, još strašnijih od starih koje nisu bile uzorne, da bi ih pokazali poznatim strancima za vreme kongresa o zatvorima. Međutim, 1886. godine je Kenan zatekao sistem progonstva u istom obliku u kakvom sam ga ja ostavio 1872. godine. Tek sada, posle mnogo godina, u Sibiru vlasti uvode nove sudove i nekakvu karikaturu samouprave: tek je sada ponovo određena komisija za istraživanje sistema progonstva.[33]  

     Kada se Kenan, posle putovanja po Sibiru, vratio u London, već sutradan je potražio Stjepnjaka, Čajkovskog, mene i još jednog ruskog emigranta. Uveče smo se svi okupili kod Kenana, u malom hotelu blizu Čering Krosa. Kenana smo tada videli prvi put, puni nepoverenja u snalažljive Engleze koji su se pre njega trudili da saznaju sve što se tiče Sibira i progonstva, ne pokušavajući da bar malo nauče ruski. Zato smo pridošlog putnika podvrgli oštrom unakrsnom ispitivanju. Na naše ogromno čuđenje, on ne samo što je odlično govorio ruski, nego je znao sve što se može znati u vezi sa Sibirom. Nas četvorica poznavali smo mnoge prognanike koji su se nalazili u Sibiru i opsedali smo Kenana pitanjima: »Gde je taj i taj? Je li oženjen? Da li je srećan u porodičnom životu? Da li se sačuvao?« Ubrzo smo se uverili da ih Kenan sve zna.  

       Kada se to naše sumnjičavo ispitivanje završilo, upitah: »Možda znate, g. Kenan, da li je u Čiti sagrađena vatrogasna osmatračnica?« Stjepnjak me pogleda kao da me kori zbog suvišne znatiželje. Ali ovaj se zakikota, a i ja isto. Smejući se razmenjivali smo pitanja:  

— Šta, zar vi znate o tome?  

— A zar i vi znate?  

— Pa, napraviše li je, najzad?  

— Da, za dvostruku cenu.  

I tako dalje. Onda se umešao Stjepnjak i hladnim tonom, koliko je to dopuštala njegova dobroćudnost, reče:  

— Kažite nam najzad šta vam je tako smešno?  

    Tada je Kenan ispričao istoriju čitinske vatrogasne osmatračnice, koje se njegovi čitaoci verovatno sećaju. Godine 1859. stanovnici Čite su poželeli da sagrade osmatračnicu i sakupili novac za to, ali trebalo je poslati predračun u Peterburg. Predmet je došao do ministarstva unutrašnjih dela, ali kada se potvrđeni predračun posle dve godine vratio u Čitu pokazalo se da se cena drveta i rada znatno povećala u gradu koji je brzo rastao. To je bilo 1862. godine, kada sam radio u Čiti. Napravili su novi predračun i poslali ga u Peterburg. Priča se ponovila nekoliko puta i vukla se čitavih dvadeset pet godina, dok na kraju u Čiti nisu izgubili strpljenje i u predračun stavili skoro dvostruku cenu. Tada su fantastični predračun svečano potvrdili u Peterburgu. Tako je Čita dobila vatrogasnu kulu.  

    Poslednjih godina često smo imali prilike da čujemo da je Aleksandar II napravio veliku grešku, pobudivši tako mnogo očekivanja koja nije mogao da ispuni. Tako je, kažu, sam pripremio sopstvenu propast. Iz svega što sam ispričao – a istorija malene Čite bila je istorija čitave Rusije – vidi se da su vlasti učinile nešto gore. One nisu samo probudile nadu. Popustivši privremeno pred bujicom, vlasti su ljude u čitavoj Rusiji podsticale da prionu na posao, pobudile ih da izađu iz sfere nadanja i vizija i, takoreći, osete već sazrele reforme. One su ih naterale da shvate šta se sve može odmah uraditi i koliko brzo. Vlada je navela ljude da žrtvuju deo svojih ideala koje nije bilo moguće brzo ostvariti i da traže samo ono što je bilo praktično moguće u tom trenutku. I kada su oni iskovali svoje ideale i dali im oblik gotovih zakona za koje je bio potreban samo još potpis imperatora da bi postali stvarnost, on je to odbio. Ni jedan reakcionar nije govorio, a nije ni mogao reći, da su prereformski sudovi, odsustvo gradske samouprave i stari sistem progonstva bili dobri i da zaslužuju da se sačuvaju. Niko se nije ni drznuo da to kaže. A ipak, iz straha da se učini bilo šta, sve su ostavili onako kako je bilo. Trideset pet godina trpali su među »sumnjive« sve one koji bi se usudili da kažu da su potrebne promene. Samo iz straha od strašne reči »reforma« – institucije koje su svi osudili i proglasili za trule ostatke staroga ostavljene su netaknute.  

IV  

     Video sam da u Čiti nemam više šta da tražim pošto je tu sa reformama bilo gotovo, pa sam u proleće te 1863. godine rado prihvatio predlog da krenem na Amur.  

     Čitava beskrajna leva obala Amura i primorje Tihog okeana, sve do zaliva Petra Velikog, pripojio je grof Muravjov, gotovo protiv volje peterburških vlasti, a u svakom slučaju bez bilo kakve njihove značajnije pomoći. Kada je Muravjov smislio odvažan plan da ovlada velikom rekom, čiji su južni položaj i plodne obale tokom dva stoleća privlačili Sibirce, kada je odlučio da pre nego što se Japan otvori prema Evropi obezbedi Rusiji čvrst položaj na obali Tihog okeana i na taj način stupi u dodir sa Sjedinjenim Državama – na general-gubernatora okomili su se gotovo svi u Peterburgu. Ministar za vojsku nije imao potrebne vojnike, a ministar finansija – dovoljno novca. Naročito se suprotstavljalo ministarstvo inostranih dela, koje se uvek trudilo da izbegne »diplomatske komplikacije«. Muravjov je zato morao da radi na sopstvenu odgovornost i da u ostvarivanju grandioznog poduhvata računa samo na ona oskudna sredstva koja je mogao da pruži slabo naseljen istočni Sibir. Sem toga, moralo je da se radi što brže, da bi se mogućem protestu zapadnoevropskih diplomata suprotstavio »svršeni čin«.  

      Samo formalna okupacija ne bi imala nikakvog smisla pa je nastala ideja da se na Amuru i Usuriju, preko 3 500 vrsta u dužinu, izgradi lanac stanica[34] i da se na taj način uspostavi stalna veza između Sibira i Velikog okeana. Za stanice su bili potrebni kolonisti, koje istočni Sibir nije mogao dati. Tada je Muravjov posegao za neuobičajenim merama. Prognanicima-robijašima koji su izdržali kaznu i bili određeni za razne radinosti, vratili su prava i uputili ih u zabajkalsku kozačku vojsku. Deo su naselili duž Amura, a deo duž Usurija. Stvorene su dve nove kozačke vojske. Onda je Muravjov izdejstvovao oslobođenje hiljade robijaša (većim delom razbojnika i ubica), koje je želeo da naseli kao slobodne doseljenike oko ušća Amura. Ispraćajući ih sa reke Kare u nova mesta, Muravjov im je, naravno, održao govor: »Idite, deco. Vi ste sada slobodni. Obrađujte zemlju, napravite od nje ruski kraj, počnite novi život« – i tako dalje. Ruske su seljanke skoro uvek dobrovoljno išle u Sibir, prateći svoje prognane muževe. Tako je većina kolonista imala porodicu. Ali bilo je među njima i neženja koji su napomenuli Muravjovu: »Muškarac bez žene nije ništa; treba da se ženimo«. Onda je general-gubernator naredio da oslobode robijašice i ponudio im da izaberu muževe. Nije bilo vremena za gubljenje. Visok vodostaj na Šilki brzo je opadao; trebalo je spuštati splavove. Onda je Muravjov zapovedio naseljenicima da stanu na obali u parovima, blagoslovio ih je i rekao: »Venčavam vas, deco. Budite dobri jedni prema drugima; muževi ne vređajte žene i živite srećno«.  

    Video sam te nove naseljenike šest godina posle opisane scene. Sela su bila jadna, polja je trebalo otimati od tajge, ali uopšte uzevši ideja Muravjova se ostvarila, a brakovi koje je on blagoslovio nisu bili manje srećni nego brakovi inače. Dobar, mudri episkop amurski Inokentij, priznao je napokon ove brakove i decu rođenu u njima za zakonite i naredio da se to i zabeleži u crkvenim knjigama.  

    Manje je sreće Muravjov imao sa drugim delom plana. Pošto su mu bili potrebni ljudi za naseljavanje istočnog Sibira, prihvatio je kao koloniste dve hiljade vojnika iz kaznenih bataljona. Vojnike su rasporedili kao posinke u kozačke porodice ili su ih organizovali u domaćinstva po selima istočnog Sibira. Ali deset ili čak dvadeset godina kasarnskog života pod stravičnom nikolajevskom disciplinom nije, naravno, moglo biti dobra priprema za zemljoradnički posao. »Sinčići« su bežali od očeva, pridruživali se beskućničkom, skitničkom gradskom življu, snalazili se pomoću povremenih poslova, propijali cele zarade, a zatim su bezbrižni kao ptice čekali dok ne naleti novi posao.  

         Šarolike gomile zabajkalskih kozaka, oslobođenih robijaša i »sinaka«, naseljenih kako-tako i na brzinu na obalama Amura, nisu naravno mogle da lenčare, naročito na donjem toku reke i na Usuriju, gde je trebalo svaki kvadratni aršin raščišćavati od netaknute suptropske šume; gde su pljuskovi koje su donosili monsuni plavili ogromne površine; gde su milioni ptica selica stalno iskljuvavali žito. Ovakvi su uslovi doveli stanovništvo donjeg toka do očaja, a zatim su stvorili apatiju.  

     Tako su svake godine morali da se šalju čitavi konvoji šlepova sa solju, brašnom, usoljenim mesom i tako dalje, za snabdevanje i vojske i doseljenika u donjem toku Amura. U Čiti su zbog toga svake godine pravili oko sto pedeset šlepova, koje su spuštali u proleće kad voda nadođe, Ingodom, Šilkom i Amurom. Flotila se delila na odrede po dvadeset-trideset lađa, kojima su upravljali kozački oficiri i činovnici. Većina se nije mnogo razumela u navigaciju; ali se na njih bar moglo osloniti da neće pokrasti namirnice a posle reći da je šlep potonuo. Bio sam dodeljen kao pomoćnik načelniku konvoja, majoru Malinovskom.  

     Moje prvo iskustvo u novoj ulozi splavara bilo je žalosno. Imao sam zadatak da požurim, koliko god je moguće, sa nekoliko šlepova iz Sretenska do određene tačke na Amuru i da ih tamo predam. Za ovaj posao trebalo je da uzmem ekipu »sinaka« koje sam već pomenuo. Niko od njih nije imao pojma o rečnoj plovidbi. Ni ja nisam mnogo više znao. Na dan polaska morao sam da pokupim svoju ekipu po krčmama. U pet sati ujutro, kada je trebalo dići sidro, neki su bili toliko pijani da ih je prethodno trebalo okupati u reci ne bi li se bar malo istreznili. Kada smo krenuli, morao sam svemu da ih učim. Ipak, danju stvari nisu išle loše. Šlepovi su, nošeni brzim tokom, plovili sredinom reke. Iako je moja ekipa bila neiskusna, ne bi joj se isplatilo da nasuče lađu na obalu: za to bi bio potreban poseban napor. Ali kada se smrklo i došlo vreme da preko noći privežemo naše glomazne i pretovarene šlepove uz obalu, pokazalo se da je jedan šlep otplovio daleko ispred onog na kome sam ja bio; zaustavio se tek kada je snažno naleteo na kamen u podnožju veoma visoke i strme litice. Tu se šlep dobro zaglavio. Nivo reke, koji su podigli pljuskovi, brzo je opadao. Mojih desetak »sinaka« koji su bili na tom šlepu nije ga, naravno, moglo izvući. Otplovio sam čamcem do najbližeg sela da pozovem u pomoć kozake, a istovremeno sam poslao glasnika do mog druga, kozačkog oficira – starog iskusnog splavara koji je živeo u Sretensku.  

       Osvanulo je jutro. U pomoć je stiglo oko stotinu kozaka i kozakinja; ali uz liticu je bilo tako duboko da nije bilo moguće uspostaviti vezu sa obalom da bi se šlep istovario. A kad smo pokušali da ga pomerimo sa hridine, na dnu se pojavila rupa kroz koju je jurnula voda, kvaseći naš tovar: brašno i so. Na svoj veliki užas, ugledah mnoštvo riba koje su upale kroz rupu kako plivaju po šlepu. Stajao sam bespomoćno, ne znajući šta da radim. Ima dobro sredstvo za slične situacije: rupu treba zapušiti vrećom brašna koja bi se brzo uvukla u otvor. Nastala kora testa sprečava vodu da prodre kroz brašno; ali niko od nas tada to nije znao.  

      Na moju sreću, posle nekoliko minuta ugledasmo gore na reci šlep koji je plovio prema nama. Teško da se i očajna Elza, kada je videla Leongrina kako na labudu plovi ka njoj, obradovala toliko koliko smo mi zakliktali opazivši ogroman šlep. Laka plavičasta magla, koja se u taj rani sat nadnela nad lepoticu Šilku, unosila je još više poetičnosti u našu viziju. To je bio moj drug, kozački oficir, koji je iz moje poruke shvatio da se splav ne može pokrenuti nikakvom ljudskom snagom, da je stradao, i zato je dovukao prazan šlep da bi spasao tovar.  

       Rupu smo zapušili, vodu iscrpli i prebacili tovar u novu ladu. Narednog jutra mogao sam da nastavim plovidbu. Ovo malo iskustvo bilo je za mene veoma korisno i ubrzo sam dospeo do odredišta, bez novih avantura koje bi vredelo pominjati. Uveče bismo uvek nalazili mali deo strme ali relativno niske obale, da pristanemo. Ubrzo bi se na obali bistre i čiste reke zaplamsale naše vatre. Pozadinu bivaka činio je veličanstven planinski pejzaž. Teško je zamisliti prijatniju plovidbu nego što je danju na šlepu koji struja slobodno nosi. Nema one buke, ni tutnjave kao na parobrodu. Povremeno je trebalo samo dvaput pokrenuti krmu da bi se šlep držao na sredini reke. Ljubitelju prirode ne treba lepša slika od donjeg toka Šilke i gornjeg toga Amura, gde široka i bistra reka protiče između šumovitih planina koje se spuštaju do vode strmim stenama, visokim hiljadu do dve stopa. Ali, iste te stene čine obalu sasvim nepristupačnom. Može se proći samo s gornje strane, planinskom stazom. To sam lično iskusio u jesen te godine. Poslednjih sedam prelaza duž Šilke (oko 180 vrsta) u istočnom Sibiru zovu »sedam smrtnih grehova«. Taj će deo sibirske pruge, ako je ikada budu postavili, koštati strahovito mnogo – skuplje nego deo kanadske železnice koji prolazi kroz Stenovite planine, kroz klanac reke Frejzer.  

      Pošto sam predao svoje šlepove, prešao sam oko 1 500 vrsta niz Amur u poštanskom čamcu. Na sredini je bio pokriven arnjevima kao kibitka, a na kljunu se nalazio sanduk pun zemlje na kome je ložena vatra. Imao sam tri veslača. Morali smo da žurimo pa smo naizmenično veslali čitav dan, a noću smo puštali čamac da plovi nošen strujom, održavajući ga na sredini reke. Sedeo sam na krmi tri do četiri sata da bi se čamac održao u glavnom toku i da ne dospe u rukavac. Ta su noćna dežurstva bila puna neizrecivih čari. Sa neba je sijao pun mesec, a crne su se planine ogledale u usnuloj bistroj reci.  

     Moji veslači bili su od onih »sinaka«, koji su nekada proterivani kroz šibe a sada su lutali od grada do grada ne poštujući uvek pravo svojine. A ja sam sa sobom nosio potežu torbu, punu srebra, papira i bakra. Takvo bi se putovanje pustom rekom u Zapadnoj Evropi smatralo opasnim, ali u istočnom Sibiru ne. Obavio sam ga sasvim spokojno a pri tom nisam imao stari pištolj. Moje su se skitnice pokazale kao veoma dobri ljudi. Samo su se, kada smo prilazili Blagoveščensku, ražalostili.  

       Hanšina (kineska votka) je ovde baš jeftina – tugovali su. »Žestoka votka; čim ispiješ obara s nogu, ako nisi navikao!« Predložio sam im da sav novac koji im pripada ostavimo kod jednog mog druga, s tim da im ga vrati kada ih smesti na povratni parobrod. »Ne vredi – sumorno su ponavljali – možda će neko da nas časti. Jeftina je, đubre! A čim popiješ, padaš s nogu.«  

»Sinovi« behu stvarno tužni. Kada sam se posle nekoliko meseci vraćao nazad preko Blagoveščenska, saznao sam da je jedan od »mojih sinaka«, kako su ih zvali ljudi u gradu, stvarno zapao u nevolju. Propivši i poslednje čizme, ukrao je nešto i zaglavio u zatvoru. Moj drugar je na kraju uspeo da sredi da ga oslobode i ukrcao ga na povratni parobrod.  

     Samo oni koji su videli Amur, ili poznaju Misisipi ili Jang-cekjang, mogu da zamisle kakva ogromna reka nastaje posle spajanja sa Sungarijem i kakve se gromade od talasa valjaju po reci kad je nevreme. U julu, u vreme monsunskih pljuskova, voda u Sungariju, Usuriju i Amuru strahovito se podiže. Voda poplavi i odnese hiljade ostrva obraslih šibljem crvene ive. Reka dostiže tri, a ponegde čak i sedam vrsta u širinu i razliva se u jezera, koja se nižu kao lanac duž obala glavnog korita. Jak istočni vetar neverovatno uzburkava reku i rukavce. Još je gore kad sa Kineskog mora doleti tajfun.  

      Doživeli smo ga. Bio sam tada u velikom otvorenom čamcu, sa Malinovskim, koga sam sreo u Blagoveščensku. On je svoju barku opremio raznoraznim jedrima da bi mogla da prođe vetrovitim zalivom i kada je vihor počeo uspeli smo da se dokopamo zavetrine i sklonimo se u rukavac. Tu smo počekali dan-dva, dok je besnela oluja. Ona je bila tako pomamna da sam jednom, kada sam se odvažio da izađem u tajgu, morao da se vratim jer je vetar obarao drveće oko mene. Počeli smo veoma da brinemo za sudbinu naših šlepova. Bilo je jasno da se od vetra nisu mogli sakriti ako su zaplovili ujutro. Mora da su bili saterani baš na obalu gde su nevreme i talasi bili naročito jaki. U tom je slučaju njihova propast bila neminovna. Bili smo skoro ubeđeni da je konvoj razbijen.  

     Krenuli smo na put čim je vetar oslabio. Po proračunima trebalo je da ubrzo dostignemo dva odreda šlepova; ali prođe dan, pa dva, a od njih ni traga ni glasa. Na jednom mestu, kraj neke strme obale, videli su se neki balvani ali nije bilo ni tovara ni ljudi. Malinovski je izgubio i san i apetit i izgledao je kao da je upravo preležao tešku bolest. Od jutra do mraka sedeo je nepomično na palubi i šaputao: »Sve je propalo, sve je propalo!« U ovom delu Amura naselja su retka i nije bilo nikog da nam nešto kaže. Počelo je novo nevreme. Uveče, kada smo se najzad dokopali sela, rekoše nam da šlepovi nisu prolazili ali je prethodnog dana rekom plivalo puno otpadaka. Nije bilo sumnje, stradalo je četrdeset šlepova sa tovarom od 120 hiljada pudova. To je značilo neminovnu glad u donjem toku Amura sledećeg proleća ako zalihe ne stignu na vreme, zato što je jesen bila blizu i plovidba je uskoro morala da se prekine a telegrafa duž reke tada još nije bilo.  

     Posavetovali smo se i odlučili da Malinovski što pre zaplovi prema ušću Amura, u Nikolajevsk. Možda bi se pre prekida plovidbe žito moglo kupiti u Japanu. Trebalo je da požurim uz reku da procenim gubitke, a onda da požurim i u Čitu, kako budem mogao: čamcem, na konju ili parobrodom – ako se takav nađe. Što pre uspemo da preduhitrimo čitanske vlasti i pošaljemo dole hranu, to bolje. Možda će zalihe u jesen stići do gornjeg toka Amura odakle bi ih splavovima uspeli prebaciti s prvim vodama. Lakše bi se izborili sa glađu ako bi zalihe pristigle bar nekoliko nedelja, ili čak nekoliko dana ranije.  

      Putovanje od tri hiljade vrsta počeo sam u malenom čamcu, menjajući veslače u svakom selu, tj. otprilike na svakih trideset vrsta. Veoma sporo sam napredovao, ali ni parobrod iz donjeg toka nije mogao da stigne brže nego za dve nedelje, a za to vreme ja sam već mogao da budem na mestu havarije i utvrdim da li je spasen bar deo tovara. Onda bih na ušću Usurija, u Habarovsku, mogao da se ukrcam na parobrod. Čamci su bili slabašni, vetrovi ponovo počeše. Naravno, držali smo se blizine obale, ali morali smo da presečemo nekoliko prilično širokih pritoka Amura. Na tim mestima pretila je opasnost da talasi gonjeni vetrom preliju naš krhki čun. Jednom smo morali da presečemo ušće pritoke skoro vrstu u širinu. Kratki talasi podizali su se kao visoke humke. Dva seljaka za veslima uplašili su se jako i pobledeli kao krpa; njihove su poplavele usne drhtale i šaputale molitvu. Ali petnaestogodišnje momče na krmi ostade prisebno, budno motreći na talase. Klizili smo između njih kada su se spuštali. A kada bi se talasi grozovito podizali ispred nas, on bi lakim pokretom vesla usmeravao čamac kljunom kroz njihovo grebenje. Čamac je stalno bio zapljuskivan i ja sam izbacivao vodu starim krčagom, a video sam da se ona skuplja brže nego što mogu da je iscrpem. U jednom trenutku čamac su ošinula dva ogromna talasa pa sam, na znak veslača koji je sav drhtao, skinuo s ramena tešku torbu sa srebrnim i bakarnim novcem. Takve situacije imali smo nekoliko dana uzastopce. Nisam nijednom požurivao veslače, ali oni su znali zašto žurim i sami su odlučivali u trenutku šta mogu da probaju. »Što je suđeno, suđeno je« – govorili su tada veslači, krsteći se i hvatajući vesla.  

     Napokon, dokopao sam se mesta gde je stradao naš konvoj. Nevreme je razbilo četrdeset i četiri splava. Bilo je nemoguće rastovariti ih, tako da smo spasli samo mali deo namirnica. Oko sto hiljada pudova brašna nestalo je u Amuru. Sa tom tužnom vešću nastavio sam put.  

      Posle nekoliko dana sustigao me je parobrod koji je lagano mileo uzvodno, i mi smo se privezali za njega. Od putnika sam saznao da se kapetan đavolski napio i skočio preko ograde; međutim, izvukli su ga i sada je ležao u delirijumu u brodskoj kabini. Molili su me da preuzmem komandu parobrodom i ja sam se složio. Ali brzo sam se uverio da sve ide odlično samo po sebi, da ja i nemam šta tu da radim, pa sam čitav dan paradirao po kapetanskom mostiću. Ako ne računamo nekoliko stvarno odgovornih momenata, kada je trebalo pristati uz obalu po drva, i dve-tri ohrabrujuće reči koje sam uputio ložačima da bi ih ubedio da krenemo zorom, čim počnu da se naziru obrisi obala – stvari su išle same od sebe. Kormilar koji je pratio mapu bio bi izvrstan kapetan.  

      Nešto parobrodom nešto na konju, dospeh najzad do Zabajkalja. Sve vreme me je ophrvavala misao o gladi koja bi u proleće mogla da zahvati donji tok Amura i zato sam se, primetivši da se parobrod veoma sporo kreće uzvodno u gornjem toku reke, iskrcao i u pratnji jednog kozaka pojahao planinskom stazom uz obalu Argunje.Tih trista vrsta Gazimurskog grebena jedno su od najdivljijih mesta u Sibiru. Jahao sam ceo dan i tek u ponoć se zaustavljao, u šumi gde bih se zatekao, da se odmorim do svitanja. Tako sam mogao da dobijem samo deset ili dvanaest sati, ali i to je bilo značajno jer se svakim danom primicao prekid plovidbe. Noću se na reci već pojavljivala ledena pokorica. Naposletku sam na Kari sreo zabajkalskog gubernatora, mog druga Pedašenka, koji se odmah pobrinuo da se brzo pošalje novi transport. A ja sam požurio u Irkutsk sa izveštajem.  

      Tamo su se svi začudili kako sam tako brzo mogao da pređem prilično dug put, ali ja sam bio sasvim izgubio snagu i spavao sam sledeće nedelje toliko mnogo da me je sad prosto sramota da kažem.  

— Jeste li se dobro odmorili? – upitao me je general-gubernator osam ili deset dana pošto sam stigao. – Možete li sutra kao kurir da krenete za Peterburg da lično izvestite o propasti šlepova?  

     To je značilo prevaliti za dvadeset dana – ne više – 4 800 vrsta do Njižnjeg-Novgoroda, odakle sam već mogao do Peterburga da putujem vozom; a to je značilo juriti dan i noć u poštanskim kolima, u kibitki, zato što nikakva kočija na oprugama ne bi izdržala tako dug put po zamrznutim rupama. Ali videti Sašu bilo je suviše veliko iskušenje da bih odoleo, i ja krenuh na put već sledeće noći. U Barabi i na Uralu putovanje se pretvorilo u pravo mrcvarenje. Bilo je dana kada su se točkovi kibitke lomili na svakoj stanici. Reke su baš počele da mrznu. Preko Oba i Irtiša prelazio sam kada je već plovio led koji je pretio svaki čas da prevrne naš čamac. Kada sam dospeo u Tomu, koja je nastala takoreći juče, seljaci su odlučno odbili da me prebace. Posle dugih pregovora, počeli su od mene da traže »potvrdu«.  

— Kakvu potvrdu? – upitah.  

— Eto, napišite nam cedulju: »Ja, kaži, dolepotpisani, ovim potvrđujem da sam se utopio po božjoj volji, a ne po krivnji seljačkoj« – i dajte nam tu potvrdu.  

— Sjajno! Ali na drugoj obali.  

    Najzad, seljaci se odlučiše. Predvodio je mlad momak (izabrao sam ga iz gomile zbog hrabrog i oštroumnog izgleda), probajući ćuskijom čvrstinu leda. Ja sam išao iza njega, sa tašnom punom papira preko ramena. Nas su dugačkim uzdama držali seljaci koji su išli na izvesnom odstojanju. Jedan je nosio naramak slame, da je baci na led ako se pokaže da nije čvrst.  

    Konačno, dokopao sam se Moskve, gde me je na stanici dočekao brat i mi smo odmah zajedno krenuli u Peterburg.  

     Mladost je velika stvar. Posle putovanja koje je trajalo neprekidno dvadeset četiri dana i noći stigoh rano ujutru u Peterburg, predadoh istog dana papire a nisam propustio ni da posetim jednu tetku, tačnije sestru od tetke. Ona je sva blistala. »Danas je kod nas ples. Hoćeš li da dođeš?« – pitala je. »Naravno« – bio je moj odgovor. I ne samo što sam otišao, nego sam još i igrao do zore.  

    Susrevši se u Peterburgu s vlastima, shvatio sam zašto su baš mene poslali da izvestim. U početku niko nije hteo da poveruje u havariju šlepova. »Znači vi ste lično bili tamo?« »I videli ste olupine sopstvenim očima?« »Jeste li sasvim sigurni da oni jednostavno nisu pokrali tovar a da su vam pokazali olupine nekih šlepova da bi vam zamazali oči?« Eto, na takva sam pitanja morao da odgovaram sve vreme.  

     Viši velikodostojnici, koji su iz Peterburga upravljali sibirskim poslovima, naslađivali su se u svojoj velikoj mržnji prema tom kraju. »Mais, mon cher, reče mi jedan (taj je uvek govorio francuski), zar bi na Nevi moglo da nastrada četrdeset šlepova a da niko ne pojuri da ih spase?«  

— Neva! – uzviknuh – zamislite četiri Neve jednu do druge i eto vam donjeg toka Amura.  

— Nije valjda tako širok? Dva minuta kasnije moj je civilni general brbljao o svemu i svačemu. »Kad ste poslednji put videli Švarca? Njegov ‚Ivan Grozni’ je zadivljujuća slika, zar ne? Znate zašto su hteli da uhapse Kukelja? I tu mi on ispriča o zaplenjenom pismu u kome su molili Kukelja da pomogne poljski ustanak. »A je l’ znate da je Černiševski uhapšen? Eno ga leži u tvrđavi«.  

— Zbog čega? Šta je on učinio? – upitah.  

— Ništa naročito! Ali znate, mon cher, državni razlozi!... Tako talentovan čovek, zapanjujuće talentovan! A uz to, kakav uticaj na omladinu! Jasno vam je, naravno, vlasti to ne mogu da tolerišu. Svakako da ne mogu! Intolèrable, mon cher, dans un Etat bien ordonné!  

      Grof N. P. Ignatjev nije mnogo pitao; on je veoma dobro poznavao Amur a znao je i Peterburg. Usred raznih šala i viceva povodom Sibira koje je izbacivao neverovatno brzo, Ignatjev ubaci: »Kako je dobro što ste vi bili tamo i videli katastrofu. Oni su veoma vešto uradili što su poslali vas. Pametno. Isprva niko nije poverovao da su šlepovi stradali, mislili su da je to nova podvala. Ali vas ovde dobro znaju, kao paža, a kratko ste u Sibiru da biste opravdavali njihove prevare. Ovde u vas imaju poverenja.«  

      Jedini čovek u Peterburgu, koji se potpuno ozbiljno odnosio prema ovome, bio je vojni ministar Miljutin. Postavio mi je niz pitanja, koja su se sva ticala same stvari i odmah je sve shvatio. Razgovarali smo kratkim rečenicama, bez nepotrebne žurbe, ali i bez suvišnih reči.  

— Mislite da je najbolje da se namirnice u donji tok šalju morem, a u ostale delove Amura preko Čite? Vrlo dobro. Ali ako i iduće godine budu oluje, neće li opet propasti ceo transport?...  

— Teško, ako ga budu pratila dva parna remorkera.  

— Dovoljna su dva?  

— Da smo imali bar jedan, naši gubici ne bi bili tako veliki.  

— Sasvim moguće. Predajte mi pismeni izveštaj. Napišite sve što ste rekli, sasvim jednostavno, bez formalnosti.  

V  

    U Peterburgu se nisam dugo zadržao i iste zime vratih se u Irkutsk. Za nekoliko meseci trebalo je da stigne i moj brat, koji je bio primljen kao oficir u irkutski kozački puk.  

    Oni koji ne poznaju Sibir misle da je zimsko putovanje strahovito teško. A u stvari ono je lakše nego u bilo koje drugo doba godine. Sanke prosto lete po utabanim stazama. Mraz je jak, ali se relativno lako podnosi. Kad ležiš u širokim i dubokim sankama – kako je običaj u Sibiru – uvijen u dupli krzneni pokrivač, ne patiš mnogo od hladnoće čak ni na četrdeset ili pedeset stepeni ispod nule. Putujući kao kurir, to znači u brzim zapregama, sa odmorom samo jednom do dvaput po sat za 24 sata radi ručka, ja sam za devetnaest dana od polaska iz Peterburga već bio u Irkutsku. Dnevno sam u proseku prelazio trista vrsta, a hiljadu vrsta od Krasnojarska do Irkutska prevalio sam za sedamdeset sati. Mraz nije bio previše jak, put je bio, izvrstan, a kočijaši su dobijali dobar bakšiš. Trojci brzih konjića kao da je bilo zadovoljstvo da vuku lake saonice po gorama i dolovima, preko zaleđenih reka i kroz tajgu, na suncu iskričavu u srebrnoj odori.  

      Postavili su me kod general-gubernatora istočnog Sibira za činovnika sa posebnim zaduženjima za kozačka pitanja. Trebalo je da živim u Irkutsku, ali posla baš i nije bilo mnogo. Iz Peterburga su poslali diskretnu naredbu da se ne traže nikakve promene i da se pusti da stvari teku po ustaljenom redu. Zato sam još radije prihvatio predlog da se bavim geografskim istraživanjima u Mandžuriji.  

     Ako bacite pogled na kartu Azije, videćete da ruska granica sa Kinom, koja uglavnom ide po tridesetom uporedniku severne geografske širine, u Zabajkalju naglo zaokreće na severoistok. Ona dužinom od četiristo vrsta ide po Argunu, zatim kad stigne do Amura skreće na jugoistok, sve do Blagoveščenska, koji leži na pedesetom uporedniku. Tako, rastojanje između jugoistočnog ugla zabajkalske oblasti (Novo-Curuhajtuja) i Blagoveščenska na Amuru po pravoj liniji iznosi svega sedamsto vrsta, ali duž Arguna i Amura preko 1 500 vrsta; osim toga, duž Arguna, koji nije plovan, saobraćaj je težak. U njegovom donjem toku nema drugog puta osim planinske staze.  

     U Zabajkalju ima puno stoke; zato su kozaci, imućni stočari iz jugoistočne oblasti, želeli da uspostave direktnu vezu sa srednjim delom Amura, gde bi bilo dobro tržište za njihova stada. Trgujući sa Mongolima, čuli su od njih da do Amura nije teško dospeti ako se ide na istok preko Velikog Kingana. Držeći se tog pravca izlaziš na stari kineski put koji preseca Kingan i vodi u mandžurijski grad Mergen (po pritoci Sungarija – reci Noni); a odatle do Amura stiže se po odličnom kolskom putu. Predložili su mi da rukovodim trgovačkim karavanom, koji su kozaci želeli da otpreme da bi pronašli taj put, što sam prihvatio sa velikim zadovoljstvom. Nijedan Evropljanin tamo još nije bio; neki ruski topograf koji se nekoliko godina pre toga tuda uputio bio je ubijen. Samo su dvojica jezuita za vreme cara Kan-Sija prodrla s juga do Mergena i utvrdila rastojanje. Čitava ogromna oblast na severu, 750 vrsta u širinu i 900 u dužinu, bila je potpuno nepoznata. Naravno, pregledao sam karte, ali ni kod kineskih geografa nije bilo ničega o ovom kraju. A povezivanje Amura sa Zabajkaljem bilo je od izuzetnog značaja. Tada bi Novo-Curuhajtuj bio polazna tačka mandžurijskog dela sibirske železničke pruge. Tako smo mi postali pioniri velikog posla.  

     Međutim, postojala je jedna teškoća. Prema sporazumu, bogdihan je Rusima dao pravo da trguju u Kineskom carstvu i Mongoliji; Mandžurija se pak nije pominjala. Podjednako se slobodno moglo tumačiti da je obuhvaćena ugovorom kao i da nije. Kineske vlasti su sporazum tumačile po svome. Osim toga, reč je bila samo o trgovcima dok oficiru nikako ne bi dozvolili ulazak u Mandžuriju. Trebalo je, izgleda, da se prerušim u trgovca. U Irkutsku sam nakupovao i uzeo iz komisiona raznu robu i odenuo se kao trgovac. General-gubernator mi je predao pasoš: »Irkutskom trgovcu druge gilde Pjotru Aleksejevom, sa družinom«, i upozorio me da ga ni u kom slučaju ne smem izdati pominjanjem svoga imena, čak i ako me kineske vlasti uhapse i odvedu do Pekinga, a odatle preko Gobija do ruske granice u kavezu na kamili (tako Kinezi uvek vode zarobljenike kroz Mandžuriju). Naravno, prihvatio sam sve uslove. Istraživaču je teško da odoli izazovu da se nađe u kraju u kome nijedan Evropljanin nije dotada bio.  

     Nije bilo lako sakriti ko sam dok smo putovali po Zabajkalju. Po pronicljivosti i ljubopitljivosti kozaci su Mongolce mogli da zadenu za pojas. Kada stranac dođe u selo, domaćin kolibe dočekuje gosta veoma srdačno ali ga svejedno podvrgava pravom ispitivanju.  

— A, put je težak – počinjao bi. Daleko od Čite?  

— A još ako ne ideš iz Čite nego iz samog Irkutska!  

— Trgujete? Puno trgovaca ovuda prolazi. A i do Njerčinska ćete? Da, u vašim godinama ima i oženjenih. Gazdarica, sigurno, ostala kod kuće? Dečice isto imate? A valjda nisu sve momčići, ima i ćerka?  

       I tako dobrih pola sata. Komandant lokalne kozačke brigade, kapetan Bukshevden, dobro je poznavao svoje kozake, pa smo preduzeli mere predostrožnosti. U Čiti i Irkutsku često smo priređivali amaterske priredbe i postavljali komade Ostrovskog. Igrao sam u njima nekoliko puta i to sa takvim zanosom da sam čak jednom pisao bratu oduševljeno pismo, saopštavajući svoju čvrstu nameru da ostavim vojnu službu i odem u glumce. Uglavnom sam igrao mlade trgovčiće pa sam dobro naučio njihov način govora i pokrete, između ostalog, naravno, pijenje čaja iz tanjirića (to sam postigao još u Nikoljskom). Sada je bila prilika da trgovca odigram u životu, a ne na sceni.  

— Sedite s nama, Petre Aleksejeviču, govorio mi je kapetan Bukshevden, kada je na sto stizao brekćući i šišteći samovar.  

— Zahvaljujem ponizno, ovde ćemo posedeti – govorio sam, sedajući daleko na krajičak stolice i prihvatao se čaja baš po moskovski. Bukshevden se napinjao od smeha gledajući kako, izbečivši oči duvam u tanjirić i grickam parčence šećera, uz koje sam ispijao pola tuceta čaša čaja.  

      Znali smo da će kozaci sve brzo doznati, ali najvažnije je bilo da dobijemo nekoliko dana i pređemo preko granice pre nego što se otkrije ko sam. Po svemu sudeći, uspešno sam igrao ulogu, jer su me kozaci svuda prihvatali kao sitnog trgovca. U jednoj stanici, starica-domaćica mi se obratila:  

— Iza tebe ide još neko? – pitala je.  

— Nisam čuo, bako.  

— Kako ono rekoše, neki knez Rapotski, tako nešto, treba da prođe. Biće da je on, je l’ da?  

— Da, tako je. – odgovorio sam – bako. Njihova svetlost sigurno su hteli da dođu iz Irkutska. Al’, kako će Oni na ovakav put? Sigurno Su ostali u gradu. .  

— Razume se, gde bi on iš’o!  

      Kratko rečeno, mi smo nesmetano prešli preko granice. Pored mene bilo je još jedanaest kozaka i jedan Tunguz, svi na konjima. Terali smo krdo od četrdeset konja i imali smo dvoje taljiga, od kojih su jedne jednoprežne pripadale meni. U njima sam vozio na prodaju čoju, pliš, gajtane, i sličnu robu. Konjem i jednopregom rukovao sam sasvim sam. Izabrali smo za vođu karavana jednog kozaka, radi diplomatskih pregovora sa kineskim vlastima. Svi kozaci znali su mongolski, a Tunguz je razumeo mandžurski. Kozaci su naravno znali ko sam; jedan od njih me je video u Irkutsku; ali niko me nije izdao, jer su svi shvatali da od njihovog ćutanja zavisi uspeh poduhvata. Imao sam isti plavi pamučni halat kao i ostali kozaci i Kinezi me do te mere nisu primećivali da sam mogao slobodno da vršim merenja busolom. Samo sam prvog dana, kada su nas opsedali kineski vojnici u nadi da će dobiti čašicu votke, morao krišom da baratam busolom i da zapisujem znakove i rastojanja u džepu, ne vadeći papir. Nismo uopšte imali oružje. Samo je Tunguz, koji se spremao za ženidbu, nosio sa sobom kremenjaču; njome je ubijao divokoze Čije je kože čuvao da bi platio otkup za mladu, a meso smo jeli.  

    Kada su videli da više neće dobiti votke – kineski vojnici nas ostaviše same. I mi pođosmo na istok, provlačeći se kako znamo i umemo kroz planine i doline. Posle četiri-pet dana stvarno smo izašli na kineski put koji je trebalo da nas odvede, preko Kingana, u Mergen.  

      Na naše ogromno iznenađenje, prelaz preko planinskog grebena, koji na karti izgleda tako surov i zastrašujući, pokazao se u stvari kao veoma lak. Na putu smo sustigli starog kineskog činovnika, jadnog izgleda, koji se vozio u jednopregu. On se polako vukao ispred našeg karavana. Po izgledu okoline bilo je jasno da smo se popeli visoko. Tlo je postajalo močvarno a put glibav. Pomaljala se samo slaba trava, nailazili smo na tanušno drveće, patuljasto, često krivo i pokriveno lišajem. S desne i leve strane uzdizale su se goleti. Već smo razmišljali o teškoćama na koje ćemo naići na prelazu preko grebena, kad sustigosmo tog starog kineskog činovnika koji je izmileo iz svojih taljiga pored »obo« (gomila kamenja i grana za koju su zavezane konjske dlake i krpice). Činovnik je iščupao nekoliko dlaka iz grive svog konja i privezivao ih za grane.  

— Šta je to? – pitasmo.  

— Obo. Odavde vode već teku u Amur.  

— I to je ceo Kingan?  

— Da, ceo. Sve do Amura nema više planina. Samo brdašca.  

— Snažno uzbuđenje obuzelo je čitav karavan.  

— Odavde reke već teku u Amur! U Amur! – klicali su kozaci.  

     Strpljivo su slušali starčeve priče o velikoj reci, na čijim obalama raste divlja vinova loza i na stotinama vrsta protežu se stepe koje mogu da pruže bogatstvo milionima ljudi. Kada je reka pripojena Rusiji, kozaci su čuli o dugom putu do nje, o teškoćama prvih doseljenika i o blagostanju svojih rođaka koji su se naselili na gornjem toku Amura. A eto sada smo mi pronašli kratak put do njegovih obala! Ispred nas je bila strma padina a put se nadole spuštao ševrdajući do malene reke, koja se probijala kroz prilično široku dolinu usred obamrlog mora planina i tekla u Noni. Više nije bilo prepreke do Amura! Svaki istraživač lako može da zamisli moje ushićenje u trenutku tog neočekivanog geografskog otkrića. Što se tiče kozaka, oni su bili užurbani i vezivali su za grančice »obo« po pramen dlaka iščupanih iz konjskih griva. Sibirci se uglavnom pribojavaju paganskih bogova inorodaca. Oni ih ne cene baš mnogo, ali pošto ih smatraju spremnim za razne pakosti misle da je bolje da se ne svađe s njima. Znatno je jednostavnije potkupiti ih malim znakom pažnje.  

— Pogledajte kakvo čudno drvo; mora da je hrast! – uzvikivali su kozaci dok smo se spuštali sa visoravni.  

— Pogledajte, leska! – govorili su dalje kozaci – a ovo, kakvo je to drvo? – kad bi videli lipu ili pak neko drugo drvo koje ne raste u Sibiru a koje je činilo deo mandžurijske flore. Severnjaci, koji su dugo maštali o toplijim krajevima bili su sada uzbuđeni. Ležeći na zemlji pokrivenoj bujnom travom, strasno su je gledali i činilo se kao da će je svakog trenutka poljubiti. Sad su kozaci goreli od nestrpljenja da se što pre dokopaju Amura. Kada smo dve nedelje kasnije zanoćili poslednji put, na tridesetak vrsta od reke, postadoše nestrpljivi kao deca; ubrzo posle ponoći počeli su da sedlaju konje i ubedili me da na put krenemo znatno pre svanuća. Kada smo napokon sa vrha brda ugledali vode Amura, u očima hladnokrvnih Sibiraca kojima je uopšte strano poetsko osećanje razbuktala se strast. Tada mi je postalo jasno da će, ranije ili kasnije, uz podsticaj ruskih vlasti ili bez njega, obe obale Amura, puste ali pogodne za koloniste, naseliti Rusi. Na takav su način kanadski voyageurs naselili obale Misisipija.  

       Međutim, poluslepi kineski činovnik, sa kojim smo prešli preko Kingana, obukao je svoj modri halat i stavio službenu kapu sa staklenom kuglicom i saopštio nam sledećeg jutra da ne dozvoljava da idemo dalje. Naš vođa pozva činovnika i njegovog pisara u šator. Starac je iznosio razne razloge protiv našeg putovanja dalje, ponavljajući da mu je to došapnuo »bogo«. Želeo je da ostanemo ulogoreni i sačekamo dok on pošalje naš pasoš u Peking i odande dobije odluku. Odlučno smo odbili. Tada starčić stade da gunđa na naš pasoš.  

— Zar je ovo pasoš? – govorio je, gledajući sa omalovažavanjem običan list papira sa nekoliko redova napisanih na ruskom i mongolskom i overenih običnim voštanim pečatom. »Ovo ste mogli i sami da napišete i zapečatite petakom. Pogledajte moj pasoš. To je pasoš!« Odvio je pred nama dva futa dug list, ceo ispisan kineskim znacima.  

     Sedeo sam mirno sa strane za vreme pregovora i petljao nešto po sanduku kad iskrsnu primerak »Moskovskih vedomosti« na kojima se, kao što je poznato, nalazi državni grb. »Pokaži mu ovo« – rekoh vođi. On otvori ogroman list i pakaza orla: »Nije valjda sve to o vama?« – pitao je zgranuto starac. »Da, sve o nama« – odgovori ne trepnuvši naš starešina.  

      Starac je, kao pravi kancelarijski štakor, bio potpuno omađijan takvom masom teksta. Klateći glavom gledao je s odobravanjem svakog od nas. Ali »bogo« opet nešto došapnu i činovnik na kraju krajeva reče da nam ne dozvoljava da idemo dalje.  

— Dosta smo pričali – rekoh starešini – kaži da osedlaju konje. Isto su mislili i kozaci, i naš karavan krenu na put. Opraštali smo se od starca, obećavajući mu da ćemo vlastima dostaviti da je on na svaki način sprečavao da uđemo u Mandžuriju, a pošto smo ipak ušli, sami smo odgovorni.  

     Nekoliko dana posle toga bili smo u Mergenu, gde smo malo trgovali i ubrzo došli do kineskog grada Ajguna na desnoj obali Amura, nešto iznad Blagovščenska. Tako smo otkrili direktan put, a sem toga još nekoliko interesantnih stvari: karakteristike ivičnog grebena Velikog Kingana, lakoću prevoja, tercijarne vulkane oblasti Ujjun Holdonzi, koja je dugo bila zagonetka za geografe, i tako dalje. Ne mogu se pohvaliti da sam pokazao naročit trgovački talenat: u Mergenu sam na primer uporno (na nakaradnom mandžurskom jeziku) za jedan časovnik tražio trideset pet rubalja, dok je Kinez sve vreme nudio četrdeset pet; ali kozaci su trgovali sjajno. Oni su veoma uspešno prodali sve svoje konje. A kad su bili prodati još i moji konji, kao i roba i šator, pokazalo se da je ekspedicija koštala vladu samo dvadeset dve rublje.  

VI  

    Celo leto putovao sam po Amuru. Spustio sam se do samog ušća, ili preciznije do zaliva do Nikolajevska, i tu susreo general-gubernatora koga sam pratio na parobrodu uz Usuri. U jesen te godine obavio sam još interesantnije putovanje po Sungariju, do samog srca Mandžurije, sve do Kirina.  

     Mnoge reke u Aziji nastaju spajanjem dva podjednako moćna toka, tako da je geografu teško da odredi koju reku treba uzeti kao glavnu a koju kao pritoku. Spajanje Ingode sa Ononom formira Šilku, Šilka i Argun daju Amur, a Amur spojen sa Sungarijem postaje ona ogromna reka koja skreće na severoistok i uliva se u Tihi okean, kod surovog Tatarskog moreuza.  

     Do 1864. godine velika mandžurska reka bila je malo istražena. Svi oskudni podaci o njoj poticali su još iz vremena jezuita. Sada, kada je postojao uvid u niz istraživanja u Mongoliji i Mandžuriji, i kada je počeo da se raspršuje strah koji je Kina uterala Rusiji, mi, mlađi, uporno smo ubeđivali general-gubernatora da je neophodno istražiti Sungari. Izgledalo nam je skoro kao uvreda što takoreći na pragu Amura leži ogromna oblast, nepoznata kao da je afrička pustinja. I gle, general Korsakov odluči da pošalje parobrod uz Sungari sa izgovorom da šalje prijateljsko pismo general-gubernatoru kirinske provincije. Poruku je trebalo da nosi naš urginski konzul Šišmarov, a u sastav ekspedicije ušli smo: doktor Konradi, astronom Usoljcev i ja. Rukovodilac nam je bio pukovnik Černjejev. Dobili smo mali parobrod »Usuri« koji je teglio na sajli šlep sa ugljem.  

    Sve je bilo pripremljeno veoma brzo. Na parobrodu nam nije bilo nimalo udobno, ali goreli smo od oduševljenja i zato smo se sa zadovoljstvom smestili kako smo mogli, u tesne kabine. Jedan od nas je čak morao da spava na stolu. Kad smo krenuli ispostavilo se da nema čak ni viljuški i noževa za sve, a da ne govorimo o drugim stvarima. Neko od nas je zato za vreme jela koristio perorez, a i moj se kineski nož sa dva štapića umesto viljuške pokazao kao dobrodošla dopuna našeg domaćinstva.  

     Plovidba uz Sungari nije baš laka. Velika reka u svom donjem toku prelazi po istoj onakvoj nizini kao i Amur i tako je plitka da nismo mogli pronaći dovoljno dubok plovni put, iako je gaz našeg parobroda bio samo tri stope. Bilo je dana kada smo prelazili samo 60 vrsta i neprestano slušali kako pod kobilicom škripi pesak. Zato smo morali da šaljemo čamac da ispituje put. Ali naš mladi kapetan je odlučio da do Kirina neizostavno stignemo pre jeseni, pa smo svaki dan uporno išli dalje. Što smo više odmicali, reka je postajala sve lepša i pogodnija za plovidbu. A kada smo na mestu spajanja sa Nonijem ostavili za sobom peščane pustinje, putovanje postade lako i prijatno. Tako smo za nekoliko nedelja stigli do glavnog grada te mandžurske provincije. Kapetan Vasiljev i njegov drug Andrejev snimili su izvanrednu i kartu reke. Na žalost, vremena nismo imali i veoma retko smo pristajali kod nekog grada ili sela. Naselja duž obala nisu česta. U donjem toku nailazili smo samo na ravnice, plavljene svake godine u vreme visokog vodostaja; nešto dalje, na stotine vrsta duž obala protežu se peščane dine, a tek u gornjem delu Sungarija, prema Kirinu, obale su gusto naseljene.  

     Da je naš cilj bio stvaranje prijateljskih odnosa s Mandžurijom, a ne samo istraživanje Sungarija, naše bi se putovanje moglo smatrati potpuno neuspelim. Još je bilo živo sećanje mandžurskih vlasti kako se, osam godina ranije, »poseta« Muravjova završila pripremanjem Amura i Usurija, pa su neočekivane i nezvane goste Kinezi primili veoma podozrivo. Dvadeset pet vojničkih pušaka ispod uglja – o kojima su kineske vlasti saznale još pre nego što smo mi krenuli na put – još je više pojačalo nepoverenje. Kad je naš parobrod bacio sidro uz gusto nastanjen Kirin, ispostavilo se da su svi trgovci u gradu bili naoružani – zarđalim sabljama iz starih arsenala. Nisu nas, međutim, sprečavali da idemo ulicama, ali čim bismo se iskrcali svi bi dućani bili zatvoreni. Trgovcima je bilo zabranjeno da nam bilo šta prodaju. Vlasti su nam na parobrod poslale neke namirnice, ali kao poklon odbivši da prime novac.  

      Nastupila je već i pozna jesen. Počela je sumrazica i trebalo je požuriti natrag, pošto na Sungariju nismo mogli da prezimimo, Tako videsmo Kirin, ali smo razgovarali samo sa dva prevodioca koja su se svakodnevno pojavljivala na parobrodu. Međutim, cilj putovanja bio je ostvaren; uverili smo se da je reka plovna i snimili smo detaljnu kartu Sungarija, od ušća do Kirina. Sada smo, rukovodeći se njome, mogli da plovimo punom brzinom bez rizika. Jednom smo se ipak nasukali. Kirinske vlasti koje su se uplašile da ne prezimimo na reci, odmah su nam poslale u pomoć dvesta Kineza i mi smo uspeli da se odsučemo. U trenutku dok je stotinu Kineza stajalo u vodi, bezuspešno radeći sajlama ne bi li pomerili parobrod, ja sam skočio u vodu, dohvatio sajlu i zapevao »Dubinušku«, da bi u njenom ritmu odjednom trzajem povukli parobrod. Kinezima se to veoma dopalo i, uz neopisive krike njihovih tankih glasova, parobrod se najzad pomerio i sišao sa spruda. Ovaj sitan događaj uspostavio je između nas i Kineza prisnije odnose. Naravno, govorim o narodu, koji izgleda nije baš mnogo voleo bezočne mandžurske vlasti.  

     Zaustavljali smo se u nekoliko kineskih sela, naseljenih prognanima iz Nebeskog carstva, i svuda su nas dočekivali veoma srdačno. U sećanju mi se posebno zadržalo jedno veče. Zastali smo pokraj živopisnog seoceta kada se suton već spustio. Nekolicina nas siđosmo na obalu i uputismo se da lutamo selom. Mene je ubrzo okružila gomila od najmanje stotinu Kineza. Iako ja ni reči nisam znao kineski, a ni oni ruski, živo smo i srdačno pričali (ako se samo ta reč može za to upotrebiti) uz pomoć znakova, i izvrsno smo se razumeli. Sasvim je sigurno da svi narodi razumeju šta znači srdačno tapšanje po ramenu. Ponuditi nekoga duvanom ili vatrom da zapali duvan, takođe je sasvim razumljiv izraz prijateljskog osećanja. Po svemu sudeći, jedno je naročito zanimalo Kineze: zašto nosim bradu kad sam tako mlad? Kod njih je bio običaj da dlake na podbratku puste tek sa šezdeset godina. Ja sam znacima objasnio Kinezima da u slučaju nužde mogu da grickam bradu ako nema šta drugo da se jede. Šalu su razumeli i brzo je prenosili jedni drugima. Kinezi su se slatko smejali i još srdačnije me tapšali po ramenu. Vodili su me sa sobom, pokazivali mi svoje kuće, svaki mi je ponudio svoju lulu, a onda me je cela gomila prijateljski ispratila do parobroda. Moram da dodam da u ovom selu nije bilo ni traga od »boge« (pandura). U drugim selima i mi i naši vojnici imali smo srdačne odnose sa Kinezima; ali ako bi se samo pojavio »bogo« stvari bi se skroz pokvarile. Međutim, trebalo je videti kako su mu se kezili iza leđa! Očigledno, Kinezi su mrzeli tog predstavnika visokih vlasti.  

     Ova je ekspedicija kasnije bila zaboravljena. Astronom Usoljcev i ja objavili smo izveštaje o putovanju u »Analima« istočnosibirskog odeljenja Geografskog društva; ali nekoliko godina kasnije u velikom požaru u Irkutsku uništeni su bili svi sačuvani primerci »Anala«, a takođe i karta Sungarija. I tek nedavno, kada su započeti radovi na mandžurskoj železnici, ruski geografi su pronašli naše izveštaje i videli da je Sungari bio istraživan još trideset i pet godina ranije.  

VII  

       Pošto od reformi više nije bilo ništa, pokušavao sam da uradim sve što je u postojećim uslovima bilo moguće uraditi u drugim oblastima, ali ubrzo sam se uverio da je svaki napor uzaludan. Tako sam, na primer, kao činovnik kod general-gubernatora sa specijalnim zaduženjima za kozačka pitanja, obavio brižljivo istraživanje ekonomskog položaja usurskih kozaka, koji bi svake godine trpeli nerodicu, tako da su vlasti morale da im daju hranu kako ne bi poumirali od gladi. Kada sam se sa svojim izveštajem vratio sa Usurija, dobio sam čestitke sa svih strana: bio sam unapređen i uručena mi je specijalna nagrada. Sve mere koje sam predložio bile su prihvaćene. Na moj savet, neke naseobine dobile su novčanu pomoć, druge su dobile stoku, a neke su bile preseljene na bolja mesta, na obali Tihog okeana. Ali praktično izvršavanje prihvaćenih mera bilo je povereno jednom starom pijancu, koji je kozake na zemljoradnju navikavao šibom. A tako je stvar tekla svuda, počev od Zimskog dvorca sve do usurijskog kraja i Kamčatke.  

     Viša sibirska administracija imala je najbolje namere; ponavljam opet, nju su sačinjavali mnogo bolji i napredniji ljudi koji su brigu o bogatstvima kraja vodili više nego ostale vlasti u Rusiji. Ali to je ipak bila administracija – jedna od grana stabla čije je korenje bilo u Peterburgu. A to je bilo sasvim dovoljno za paralisanje svih korisnih namera i ometanje lokalnih samoniklih oblika društvenog života i progresa. Ako bi lokalno stanovništvo smislilo nešto za dobrobit kraja, to je primano s podozrenjem i nevericom. Pokušaj bi brzo bio zakočen, ne samo kao posledica loših namera (uopšte, zapazio sam da su ljudi bolji nego institucije), već jednostavno zato što su sibirske vlasti bile deo piramidalne centralizovane administracije. Već sama ta činjenica da su bile grana stabla uprave, ukorenjenog u dalekoj prestonici, navodila je sibirske vlasti da se prema svemu odnose prvenstveno sa činovničkog stanovišta. Oni se nisu pitali koliko bi ovo ili ono bilo korisno za kraj, već su mislili o tome šta će reći uprava tamo, kako na to gledaju oni koji rukovode državnom mašinom.  

     Ja sam se postepeno sve više posvećivao naučnim istraživanjima. Godine 1865. izučavao sam zapadni Sajan. Tu sam došao do još nekoliko novih činjenica za shemu sibirske orografije, a pronašao sam i drugu značajnu vulkansku oblast na kineskoj granici, južno od Okinske karaule. 1866. godine preduzeo sam veliko putovanje da bih pronašao direktan put iz Zabajkalja do Vitimskih i olekminskih zlatnih majdana. Nekoliko godina (od 1860. do 1864) članovi sibirske ekspedicije nastojali su da pronađu taj put i pokušavali da se probiju kroz paralelne nizove divljih kamenitih grebena, koji su rudnike zlata odvajali od zabajkalske oblasti. Ali kada bi s juga prilazili ovim jezivim planinama, koje su se protezale na nekoliko stotina vrsta ka severu, svi su se istraživači (osim jednog koga ubiše inorodci) vratili natrag. Bilo je jasno da treba pokušati proboj sa severa na jug – iz strašne, nepoznate pustinje u topliji i naseljeniji kraj. Dok sam se pripremao za ekspediciju, naišao sam u materijalu na malu kartu, koju je neki Tunguz urezao nožem na komadu brezove kore. Dva brezova karta (između ostalog ona potvrđuje da je još prvobitni čovek imao dara za geometriju, i mogla bi da zainteresuje A. R. Valasa) toliko me je zadivila svojom očiglednom verodostojnošću da sam se u nju potpuno pouzdao i izabrao put koji je na njoj bio obeležen. Zajedno sa mlađim talentovanim zoologom I. S. Poljakovom i topografom Mošinskim spustio sam se prvo niz Lenu a zatim prošao planinskom stazom prema olekminskim majdanima. Tamo smo opskrbili ekspedicija, poneli sa sobom hranu za tri meseca i krenuli na jug. Jedan stari lovac, Jakut koji je dvadeset godina ranije prošao putem koji je Tunguz ucrtao na brezovini, prihvatio je da nam bude vodič kroz planine koje su se prostirale skoro četiristo vrsta u širinu – prateći rečne doline i klance naznačene na karti. On je stvarno izvršio ovaj zadivljujući podvig, iako u planinama nije bilo bukvalno ni jedne staze. Neiskusnom oku su sve doline pokrivene šumom koje su se ukazivale sa vrhova svakog prevoja izgledale iste, ali taj Jakut je nekim čulom pogađao u koju od njih treba da se spustimo.  

      Tada smo pronašli put od olekminskih majdana do Zabajkalja. Tri meseca smo išli po gotovo nenaseljenom planinskom kraju i močvarnoj visoravni, dok najzad nismo došli do cilja našeg putovanja, do Čite. Čuo sam da pronađenim putem sada gone stoku s juga do majdana. Što se mene tiče, to mi je putovanje omogućilo da konačno pronađem ključ ustrojstva sibirskih planina i visoravni. Ali, ne pišem putopise, pa se moram na ovome zaustaviti.  

     Godine provedene u Sibiru naučile su me mnogo čemu što teško da bih igde mogao naučiti. Brzo sam shvatio da se za narod definitivno ništa korisno ne može učiniti pomoću administrativnog aparata. Od te sam se iluzije zauvek oprostio. Onda sam počeo da razumevam ne samo ljude i čovekovu prirodu, nego i skrivene opruge društvenog života. Postao sam potpuno svestan stvaralačkog rada anonimnih masa, koje se retko pominju u knjigama, i shvatio sam značaj tog konstruktivnog rada za napredak društva. Video sam, na primer, kako su duhoborci naseljavani kraj Amura; video sam koliko im je dobrog pružio njihov polukomunistički život i kako su se oni zadivljujuće lepo snašli tamo gde su drugi doseljenici imali nevolja; a to me je takođe naučilo onome što nisam mogao da naučim iz knjiga. Živeo sam takođe među lutajućim inorocima i video kako su složeno uređenje društva oni stvorili mimo bilo kakvog uticaja civilizacije. Te činjenice pomogle su mi da konačno shvatim ono što sam saznavao iz antropoloških tekstova. Neposrednim posmatranjem shvatio sam kakvu ulogu imaju anonimne mase u važnim istorijskim događajima – seobama, ratovima; stvaranjem formi društvenog života. Došao sam do onih ideja o vođama i gomili koje iskazuje L. N. Tolstoj u svome veličanstvenom delu »Rat i mir«.  

       Vaspitavan u veleposedničkoj porodici, ja sam kao i svi mladi ljudi moga vremena stupio u život sa iskrenim verovanjem da se mora zapovedati, određivati, grditi, kažnjavati i slično. Ali čim sam počeo da obavljam odgovorne poslove i da zbog toga stupam u odnose s ljudima, pri čemu bi svaka greška imala ozbiljne posledice, shvatio sam razliku između delovanja na principu discipline i na principu uzajamnog razumevanja. Disciplina je dobra za vojne parade, ali ni pet para ne vredi u stvarnom životu, u kome se nešto može postići samo snažnim naporom zajedničke volje svih, usmerene zajedničkom cilju. Mada tada još nisam formulisao svoje misli rečima uzetim iz borbenih pokliča političkih partija, ipak sada mogu reći da sam u Sibiru izgubio svaku veru u državnu disciplinu; bio sam spreman da postanem anarhista.  

      Od svoje devetnaeste do dvadeset pete godine radio sam na raznim planovima reformi, imao sam posla sa stotinama ljudi na Amuru i preduzimao rizične ekspedicije sa minimalnim sredstvima... I, ako su ti poduhvati više ili manje uspevali, ja to tumačim samo time što sam shvatio da se komandovanjem i disciplinom ne može mnogo postići. Aktivni ljudi svuda su potrebni; ali kada je jednom podstrek došao, stvari se, naročito kod nas u Rusiji, ne smeju raditi vojnički, već na miran način, zajedničkim dogovorom. Bilo bi dobro kada bi svako ko pravi plan državne discipline pre nego što napiše svoju utopiju prošao školu stvarnog života. Tada bi bilo manje projekata budućeg društva po vojničkom, piramidalnom obrascu.  

       Uprkos svemu tome, život u Sibiru mi je postajao sve manje i manje privlačan, iako je sada i moj brat živeo sa mnom u Irkutsku, gde je komandovao kozačkim eskadronom. Bili smo srećni što smo zajedno, puno smo čitali i razmatrali filozofska, naučna i socijalistička pitanja dana; ali obojica smo žudeli za intelektualnim životom, koga u Sibiru nije bilo. Za nas je bio veliki događaj kada su kroz Irkutsk proputovali američki geolog Rafael Pumpeli i poznati nemački antropolog Adolf Bastian. Ali oni su sa nama proveli tek neki dan i odjurili dalje, na Zapad. Privlačio nas je naučni, a naročito politički život Zapadne Evrope, koji nam je bio poznat iz novina. I mi smo u razgovorima često pokretali pitanje povratka u Rusiju. Konačno, ustanak poljskih prognanika u Sibiru 1866. godine otvorio nam je oči i pokazao licemernost našeg položaja kao oficira ruske armije.  

VIII  

      U to vreme bio sam daleko u Vitimskim planinama, kada su prognani Poljaci koji su radili na kružnom bajkalskom putu napravili očajnički pokušaj da zbace okove i dokopaju se Kine, preko Mongolije. Na njih su poslali vojsku, a ruskog oficira P-va ustanici ubiše. O ustanku sam čuo pošto sam se vratio u Irkutsk, gde se vojni sud spremao da sudi desetorici Poljaka. Pošto su zasedanja vojnih sudova u Rusiji javna, prisustvovao sam sve vreme i pravio beleške. Napisao sam detaljan izveštaj koji je, na veliko nezadovoljstvo general-gubernatora, u celini plasiran u »Berzanskim novinama« za 1865. godinu (drugi izveštaj koji je napisao Vagin objavljen je u »Peterburškim novinama«).  

      Posle ustanka 1863. godine, samo u istočni Sibir bilo je prognano jedanaest hiljada žena i muškaraca – uglavnom studenata, umetnika, bivših oficira, veleposednika, a naročito veštih zanatlija – najboljih predstavnika varšavskog proletarijata. Najveći broj oteran je na robijaški rad, a odatle su se naselili po selima, gde ne bi nalazili posao i skoro su umirali- od gladi. Robijaši-Poljaci radili su ili u Čiti, gde su gradili splavove (ti su imali najviše sreće), ili u državnim železarama ili u solanama. Ove sam video u Ust Kuti, na Leni. Oni su polugoli stajali u daščari oko ogromnog kotla i dugim drvenim veslima mešali ključali rasol. U baraci je bila paklena jara, ali kroz široka otvorena vrata duvala je ledena promaja da bi se pospešilo isparavanje rasola. Posle dve godine rada u takvim uslovima ovi mučenici su umirali od sušice.  

       Kasnije su znatan broj Poljaka poslali na izgradnju bajkalskog puta. Bajkal je, kao što je poznato, dugačko i usko planinsko jezero, okruženo živopisnim planinama visine od tri do pet hiljada stopa, i ono odvaja Irkutsku guberniju od Zabajkalja i Amurske oblasti. Zimi se preko njega prelazi po ledu, a leti parobrodima. Ali u proleće i jesen do Čite i Kjathe se moglo doći samo kružnom planinskom stazom, starim kružnim bajkalskim putem, presecajući grebene visoke sedam-osam hiljada stopa. Jednom sam prošao tim putem i, naravno, veoma sam uživao u veličanstvenoj panorami planina, koje su i u maju bile pokrivene debelim slojem snega. Ali, put je u svakom slučaju bio grozan. Dvanaest vrsta do prevoja preko grebena Hamara-Daban oduzelo mi je od tri sata ujutru do osam uveče. Naši su konji stalno padali u rastresiti sneg i zajedno sa jahačima upadali u ledene struje koje su tekle ispod snežne kore. Konačno je bilo odlučeno da se izgradi trajni put pored same obale jezera, razbijanjem strmih stena barutom i postavljanjem mostova preko bezbrojnih planinskih brzaka. Ovaj težak posao trebalo je da obave poljski prognanici.  

      U toku poslednjih sto godina u Sibir je bilo prognano puno ruskih političkih osuđenika, ali oni su se, što je karakteristično za Ruse, pokoravali svojoj sudbini i nikada nisu pravili pobune. Puštali su da ih odnosi lagana smrt a nisu ni pokušavali da se oslobode. A Poljaci, treba reći njima u prilog, svoj usud nikada nisu nosili tako pokorno. Ovaj put su napravili pravu pobunu. Naravno, nisu imali nikakvih izgleda na uspeh ali su se uprkos tome pobunili. Pred njima je bilo ogromno jezero, a iza su se uzdizale planinske pustinje severne Mongolije. Oni su zato odlučili da razoružaju stražare koji su ih čuvali, da iskuju strašno ustaničko oružje – kose, pa da se preko planina Mongolije probiju do mora u Kinu, gde su mogle da ih prihvate engleske lađe. I eto, u Irkutsk jednom stiže vest da se deo Poljaka koji su radili na bajkalskom kružnom putu pobunio i razoružao čitavo tuce vojnika. Protiv njih su mogli da pošalju iz Irkutska četu pešadinaca, ukupno osamdeset ljudi. Uputivši se preko Bajkala parobrodom, oni su krenuli na ustanike, koji su bili na drugoj obali jezera.  

        Zima 1866. godine bila je u Irkutsku naročito turobna. U prestonici istočnog Sibira nema tako oštre podele na slojeve kao u drugim ruskim provincijskim gradovima, tako da su u Irkutsku »društvo« sačinjavali oficiri, činovnici, žene i kćeri lokalnih trgovaca i sveštenika. Zimi su se svi oni sastajali četvrtkom na zabavama. Ali se te godine na večerinkama nije osećalo veselje. Ljubitelji dramske umetnosti takođe su doživljavali neuspeh. Čak i kartanje, koje je obično cvetalo u Sibiru, te zime išlo je traljavo. Među oficirima se osećao ozbiljan nedostatak para, a ni dolazak nekoliko rudarskih inženjera ne beše obeležen gomilama novčanica, koje su ranije tako dobro dolazile vitezovima zelenog stola.  

       Sezona svakako beše sumorna, pravo doba za spiritističke seanse i pričljive duhove. Jedan gospodin, miljenik Irkutskog društva, koji nas je prethodne zime zabavljao pričicama iz narodnog života, videvši da njegove anegdote više ne pale lati se »pokretnih stolova«. Taj je bio vešt čovek, i začas je čitav Irkutsk poblesaveo za tim stolovima. Novi život otkri se onima koji nisu znali kako da ubiju vreme. »Stolovi« osvojiše sve kafane. Flertovanje se odlično slagalo sa duhovima. Poručnik P-ov ozbiljno se posvetio stolovima i flertovanju. Možda mu je ovo drugo ipak manje polazilo za rukom. U svakom slučaju, kada je stigla vest o poljskom ustanku, P-ov je molio da se pridruži četi. Maštao je kako će se vratiti ovenčan slavom.  

»Idem na Poljake – pisao je u svom dnevniku – kako bi bilo dobro da se vratim lako ranjen«.  

     Bio je ubijen. P-ov je poigravao konja pokraj pukovnika, koji je komandovao vojnicima, kad je započela »bitka protiv ustanika«, čiji se sjajan opis može naći u arhivi generalštaba. Vojnici su se polako kretali putem kad naiđoše na pedesetak Poljaka, od kojih je pet ili šest bilo naoružano puškama, a ostali – kosama. Poljaci su se povukli u šumu i samo bi s vremena na vreme pripucali. Vojnici su odgovarali. P-ov je dvaput pitao pukovnika za dozvolu da sjaše i pridruži se pešacima, tako da mu je pukovnik na kraju ljutito rekao da ostane gde je. Bez obzira na naređenje, P-ov nestade. U šumi se razleglo nekoliko hitaca, a onda se začuše divlji krici. Vojnici se baciše u tom pravcu i nađoše poručnika svog u krvi. Poljaci ispališe i poslednje metke i predadoše se. Bitka je bila okončana. P-ov je ležao mrtav. On je s revolverom jurnuo u šiprag, gde je naleteo na nekoliko Poljaka s kosama, ispalio na njih nasumce sve svoje metke i jednoga ranio. Tad se Poljaci baciše kosama na P-ova.  

      Na drugom kraju puta, na zapadnoj obali jezera, dva su se ruska oficira na najsramniji način obračunala sa »mirnim« Poljacima koji su radili u istom mestu ali se nisu pridružili ustanku. Jedan od oficira uleteo je u baraku u kojoj su živeli prognani i počeo da puca u njih iz pištolja, pri čemu je dvoje teško ranio. Drugi oficir je vezivao one mirne za kola i okrutno ih šibao korbačem – tek da sebi udovolji.  

      Prema logici sibirskih vlasti sledilo je da za jednog ubijenog ruskog oficira treba pogubiti nekoliko Poljaka. Vojni sud osudio je na smrt pet ljudi: Šaramoviča, divnog, pametnog energičnog tridesetogodišnjeg pijanistu koji je predvodio ustanak, šezdesetogodišnjeg Čelinskog, koji je ranije bio ruski oficir i još trojicu, čijih se prezimena ne sećam.  

      General-gubernator je telegrafom tražio iz Peterburga dozvolu da se kazne ublaže, ali odgovora nije bilo. On nam je obećao da neće izvršiti smrtnu kaznu, ali je, pošto je nekoliko dana uzaludno očekivao odgovor iz Peterburga, naredio da se presuda izvrši tajno, u zoru. Odgovor iz Peterburga stigao je poštom posle mesec dana! General-gubernatoru je bilo prepušteno da »postupi po ličnom nahođenju«. Ali pet ljudi je već bilo streljano.  

      Često sam imao priliku da čujem kako je taj ustanak bio nerazuman; a ipak, šačica hrabrih ustanika postigla je nešto. O buntu se čulo u inostranstvu. Presude, okrutnosti dvojice oficira, obelodanjene na sudu, izazivale su snažno uznemirenje u Austriji. Austrijske vlasti založile su se za Galičane koji su učestvovali u revoluciji 1863. godine i zatim bili prognani u Sibir, tako da su neki bili vraćeni u domovinu. U celini, ubrzo posle pobuna 1866. godine položaj svih prognanih Poljaka primetno se poboljšao. To su mogli da zahvale pobuni onih koji su se latili oružja i onoj petorici hrabrih ljudi koji su bili streljani u Irkutsku.  

      Za mene i mog brata ustanak je bio dobra lekcija. Shvatili smo sasvim šta znači pripadati armiji, na bilo koji način. Ja sam tada bio daleko, ali Aleksandar beše u Irkutsku i njegov eskadron su poslali na Poljake. Na sreću, komandir puka u kome je brat služio poznavao ga je dobro i pod nekakvim izgovorom naredio je drugom oficiru da komanduje odredom. Jer, Aleksandar bi svakako odbio da krene u taj pohod. Da sam bio u Irkutsku, uradio bih isto.  

      Nas dvojica odlučismo da ostavimo vojničku službu i vratimo se u Rusiju. To nije bilo baš lako izvesti, naročito bratu koji se u Sibiru oženio; ali na kraju se sve sredilo i u proleće 1867. godine krenusmo u Peterburg.  

4.Peterburg  

 Svi nastavci