10. 12. 2021.

Petar Kropotkin, Zapisi jednog revolucionara - 2.Paževski korpus ( iz memoara)

 


    Paževski korpus  

I 

  Eto, ispunio se životni san moga oca. U paževskom korpusu pojavilo se slobodno mesto koje sam mogao da dobijem pre nego što dostignem starosnu granicu preko koje više ne primaju. Maćeha me je odvela u Peterburg i ja sam se upisao u korpus. U ovoj privilegovanoj školskoj ustanovi, koja je spajala u sebi vojnu školu sa specijalnim statusom i dvorsku školu pod patronatom carskog dvora, vaspitavalo se svega sto pedeset dečaka, uglavnom dece visoke dvorske aristokratije. Posle četvorogodišnjeg ili petogodišnjeg boravka u korpusu, oni koji bi završili školu odlazili su kao oficiri po sopstvenom izboru u neki gardijski ili armijski puk, bez obzira na to da li je bilo slobodnog mesta ili ne. Svake godine prvih šesnaest učenika starijeg razreda bilo je postavljano za kamerpaževe članova carske porodice: cara, carice, velikih kneginja i velikih knezova, što se naravno, smatralo velikom čašću. Osim toga, mladi ljudi koji su imali takvu čast postajali su poznati na dvoru i pružala im se mogućnost da se kasnije nađu među ađutantima samog imperatora ili nekog od velikih knezova. Na taj način su mogli da ostvare blistavu karijeru. Zbog toga su se tatice i mamice sa vezama na dvoru iz petnih žila trudile da njihova dečica dospeju u paževski korpus, makar i na štetu drugih kandidata, koji u tom slučaju ne bi dočekali upražnjeno mesto. Sada, kada sam se konačno našao u paževskom korpusu, moj otac je mogao da se prepusti častohlepnim maštanjima. 

     Korpus je bio podeljen na pet razreda, od kojih je najstariji bio zvan prvi, a početni peti. Ja sam polagao ispit za četvrti razred. Ali pošto se na kontrolnom ispitu pokazalo da ne znam dovoljno dobro decimalne razlomke, dospeo sam umesto u četvrti u peti razred, utoliko pre što je u četvrtom već bilo preko četrdeset pitomaca dok su za mlađi razred jedva nakupili dvadeset.  

      Takva odluka veoma me je ražalostila. Ionako nisam baš rado krenuo u vojnu školu, a sada je još trebalo da u njoj provedem pet godina umesto četiri. Šta ću da radim u petom razredu kad već znam sve što se tamo uči? Rekoh to inspektoru sa suzama u očima, a on mi u šali odgovori: »Znate li Cezareve reči: bolje je biti prvi u selu nego drugi u Rimu?« Na to vatreno odgovorih da bih rado bio i poslednji, samo da vojnu školu završim što pre.  

      — Možda ćete vremenom zavoleti korpus – primetio je inspektor. Od tada se on prema meni odnosio sa simpatijama.  

      Nastavniku aritmetike, koji je takođe pokušavao da me uteši, zarekao sam se da nikada neću ni da otvorim udžbenik za njegov predmet: »Vi ćete mi svejedno uvek davati dvanaest« – dodao sam. Održao sam reč. I u to vreme, kako se vidi, učenik je bio svojeglav.  

      Pa ipak, sada mogu samo da budem zahvalan što su me upisali u mlađi razred. Pošto je prve godine trebalo samo da ponavljam već poznato, navikao sam se da lekcije učim na času, prateći objašnjenja učitelja. Tako sam posle časova imao dovoljno vremena da čitam i pišem koliko mi duša ište. Ispite nikada nisam spremao. Umesto toga, u vreme koje je za to bilo određeno obično sam nekolicini drugova naglas čitao Ostrovskog ili Šekspira. Kada sam prešao u starije, stručne razrede, bio sam dobro pripremljen da pratim predmete koje smo učili, iako sam polovinu prve zime proveo u bolnici. Kao i sva deca koja nisu rođena u Peterburgu, platio sam danak prestonici »ledenih finskih obala«: izdržao sam nekoliko napada blažeg oblika kolere, a na kraju me oborio tifus.  

      U vreme kad sam došao u paževski korpus, unutrašnji život se u njemu kompletno menjao. Tada se cela Rusija budila iz dubokog dremeža i oslobađala se teškog košmara nikolajevštine. To se otrežnjenje osetilo i u našem korpusu. Da pravo kažem, ne znam šta bi sa mnom bilo da sam se u korpusu našao godinu ili dve ranije. Ili bi moja volja bila definitivno slomljena, ili bih bio izbačen, bog zna sa kakvim posledicama. Na moju sreću, 1857. godine prelazna faza već je uveliko bila u toku.  

      Direktor korpusa bio je izvanredan starac, general Želtuhin; ali on je samo nominalno bio starešina korpusa. Stvarni načelnik škole bio je »Pukovnik« – Francuz u ruskoj službi, pukovnik Žirardo. Pričalo se da je pripadao jezuitskom redu i mislim da je to bilo tačno. U svakom slučaju, njegova taktika je bila bazirana na Lojolinom učenju, a metod vaspitavanja preuzet iz francuskih jezuitskih koledža.  

      Treba zamisliti omanjeg, sasvim mršavog čoveka upalih grudi, crnih oštrih nemirnih očiju, kratko štucovanih brkova zbog kojih je ličio na mačka; čoveka veoma uzdržanog i krutog, bez naročitih intelektualnih sposobnosti, ali izrazito lukavog, despotske prirode, spremnog da mrzi i to da jako mrzi dečaka koji se ne prepušta potpuno njegovom uticaju, i da tu mržnju ispoljava ne samo besmislenim šikaniranjem, već stalno, čitavim svojim ponašanjem – gestom, osmehom, uzvikom. On nije hodao, već kao da je klizio, a njegovi ispitivački pogledi, pri čemu nije okretao glavu, još su više doprinosili sličnosti sa mačorom. Usne su mu odavale hladnoću i bezdušnost čak i kada je pokušavao da bude ljubazan. Žirardoov izraz bi postajao još oštriji kada bi mu se usta iskrivila u osmeh nezadovoljstva ili prezira. No, i pored toga, u ponašanju nije imao ničeg načelničkog. Na prvi pogled, moglo bi se pomisliti da popustljivi otac razgovara sa decom kao s odraslim ljudima. Ali, ubrzo bi se moglo osetiti da je sve i svakoga želeo da potčini svojoj volji. Teško dečaku koji nije bio srećan ili nesrećan, već prema tome da li mu je više ili manje bio naklonjen pukovnik!  

      Reč »pukovnik« svima je stalno bila na ustima. Ostali oficiri imali su nadimke, ali se niko nije usuđivao da Žirardou da nadimak. Oko njega je lebdela svojevrsna tajanstvenost, kao da je bio sveznajući i sveprisutan. I stvarno, on je po čitav dan i dobar deo večeri provodio u korpusu. Dok bismo mi sedeli u učionicama, pukovnik je tumarao posvuda, pregledao naše kasete otvarajući ih sopstvenim ključevima. Noćima bi do kasno upisivao u notese (imao ih je celu biblioteku) naročitim oznakama, raznobojnim mastilima i u različitim rubrikama, prekršaje i zasluge dečaka.  

      Igre, šale, priče – sve bi namah prestalo čim bismo primetili kako se sporo, klateći se napred-nazad, miče po našim glomaznim salama, ruku pod ruku s nekim od svojih ljubimaca. Jednom dečaku se osmehne, drugog oštro pogleda u oči, preleti ravnodušnim pogledom preko trećeg i iskrivi malo usta prolazeći pored četvrtog. Po tim pogledima svi su znali da Žirardo prvog voli, da je prema drugom hladan, trećeg namerno ne primećuje, a četvrtog mrzi. Ta mržnja bila je dovoljna da izazove jezu kod većine njegovih žrtava, tim pre što niko nije znao njen uzrok. Osetljive dečake bacali su u očajanje i ta nema antipatija, tako rigorozno ispoljena, i podozrivi pogledi. Nekima je njegova netrpeljivost potpuno ubijala volju, kako je to u autobiografskom romanu »Bolesti volje« prikazao Fjodor Tolstoj, takođe Žirardoov pitomac.  

      Pod upravom Žirardoa unutrašnji život korpusa bio je jadan. U svim obrazovnim institucijama internatskog tipa novajlije čeka maltretiranje. Oni prolaze kroz svojevrsnu kušnju. »Starci« žele da saznaju kakva je cena novajlija. Da ne postanu doušnici? A onda, »stare kuke« hoće da pokažu »žutokljuncima« u punom sjaju snagu postojećeg drugarstva. Tako je u školama i u zatvorima. Ali pod upravom Žirardoa kušnje su bile mnogo grublje i to nisu radili drugovi iz istog već pitomci iz viših razreda, kamerpaževi, tj. podoficiri koje je Žirardo postavio u izuzetno privilegovan položaj. Pukovnikov sistem bio je da pušta starije pitomce da rade šta hoće; pretvarao se da ne zna ništa o strahotama koje su oni činili, ali zato je preko kamerpaževa sprovodio strogu disciplinu. U Nikolajeva vremena, odgovoriti na udarac kamerpaža, ako za to sazna uprava, značilo je naći se među kantonistima.[11] Ako se dečak na neki način ne bi pokoravao hirevima kamerpaža, evo kakve su bile posledice. Dvadeset mladića starijeg razreda naoružano teškim hrastovim lenjirima žestoko bi, uz prećutnu dozvolu Žirardoa, tuklo pitomca koji je ispoljio nepokornost.  

      Zato su kamerpaževi mogli da rade šta god su hteli. Samo godinu dana pre mog dolaska u korpus, njihova omiljena zabava bila je da novajlije okupe u jednoj sobi i poteraju ih da u noćnim košuljama trče u krug kao konji u cirkusu. Neki kamerpaževi su stajali u krugu, drugi izvan njega, pa su bičevima od gutaperke nemilosrdno šibali dečake. »Cirkus« se obično završavao gnusnom orgijom na istočnjački način. O tadašnjim moralnim shvatanjima i razgovorima u korpusu povodom »cirkusa«, što manje reči to bolje.  

      Naravno pukovnik je za sve to znao. On je organizovao jaku doušničku mrežu i ništa se od njega nije moglo sakriti. Ali Žirardo je bio u stanju da zažmuri pred svim smicalicama starijeg razreda.  

      Korpus je, međutim, zapahnuo novi život i samo nekoliko meseci pre mog dolaska izbila je »revolucija«. Te godine formirao se naročiti treći razred. Mnogi su ozbiljno učili i čitali, tako da su neki od njih kasnije postali poznati ljudi. Sa jednim od njh, nazvaću ga fon-Šauf, upoznao sam se dok je čitao Kantovu »Kritiku čistog uma«. Uz to, taj treći razred bio je i atletski najrazvijeniji u korpusu; među njima je bio i izvrsni atleta Koštov, veliki prijatelj fon-Šaufa. Treći razred nije tako poslušno nosio jaram kamerpaževa kao njihovi prethodnici. Posledica događaja, koji je bolje i ne pominjati, bila je velika tuča između prvog i trećeg razreda. Kamerpaževi su bili dobro pretučeni. Žirardo je prećutao taj događaj, ali je autoritet prvog razreda bio podriven. Bičevi su i dalje postojali ali ih nikada više nisu upotrebljavali. Što se tiče »cirkusa« i drugih zabava, od njih je ostala samo priča.  

      Time je bilo mnogo dobijeno, ali se najmlađi razred, u kome su bili najmanji dečaci koji su tek stupili u korpus, još uvek morao pokoravati sitnim hirevima kamerpaževa. Imali smo prelepu staru baštu, ali su je pitomci iz petog razreda slabo koristili. Oni su morali da okreću vrtešku, u kojoj su sedeli kamerpaževi, ili da dodaju kugle za boćanje. Dan-dva pošto sam došao u korpus video sam kako u bašti stoje stvari i nisam hteo da idem tamo već ostadoh gore. Baš sam čitao kada je ušao riđokosi pegavi kamerpaž i naredio mi da siđem u baštu da okrećem vrtešku.  

      — Neću da idem. Zar ne vidite da čitam – odgovorio sam.  

      Bes je iskrivio ionako ružno kamerpaževo lice. Bio je spreman da se baci na mene. Zauzeo sam odbrambeni stav. Pokušao je da me tuče šapkom po licu. Branio sam se kako sam umeo. Tad on zavrljači šapku na pod.  
      — Dignite!  
      — Podignite sami! .  
      Takva neposlušnost bila je nečuvena drskost u korpusu. Ne znam zašto me nije na licu mesta prebio. Bio je stariji i jači od mene.  

      I sutradan i sledećeg dana dobijao sam slična naređenja ali ih nisam izvršavao. Tada je započeo niz sistematskih sitnih maltretiranja koja dečaka mogu da bace u očajanje. Na sreću, ja sam uvek bio vedrog duha i odgovarao sam šalama, ili uopšte nisam obraćao pažnju.  

      Osim toga, ubrzo je sve to prestalo. Počeše kiše, pa smo veći deo vremena provodili u četiri zida. U bašti je prvi razred pušio prilično slobodno, ali u zgradi je kao soba za pušenje služila »kula«. Bila je veoma čista, a kamin je goreo po ceo dan.  

      Kamerpaževi su surovo kažnjavali svakog dečaka koga bi uhvatili sa cigaretom, a sami su stalno sedeli pokraj vatre, pušili i ćaskali. Njihovo omiljeno vreme za pušenje bilo je posle deset sati uveče, kada bi ostali već legli da spavaju. Sedeljka u »kuli« trajala bi do pola dvanaest, a da bi se sačuvali od iznenadne posete Žirardoa terali su nas da stražarimo. Naizmenično su dizali iz kreveta učenike petog razreda, u parovima, i terali ih da tumaraju po stepenicama do pola dvanaest, da bi alarmirali ako se pojavi pukovnik.  

      Odlučili smo da stavimo tačku na ta noćna dežurstva. Naše pripreme su dugo potrajale; pitali smo starije razrede za savet kako da postupimo. Konačno je stigao njihov odgovor: »Odbijte da stražarite, a ako vas kamerpaževi počnu tući, što će se najverovatnije desiti, skupite se u što veću gomilu i dozovite Žirardoa. On naravno sve zna, ali tada će biti primoran da ukine sedeljke«. Na pitanje da li bi to bilo »cinkarenje«, poznavaoci pitanja časti odgovorili su negativno jer se kamerpaževi prema nama i nisu ophodili kao prema drugovima. Te noći trebalo je da stražare neka »stara kuka« Šahovski i jako plašljivi novajlija Seljanov, koji je govorio tankim glasom kao devojčica. Prvo su pozvali Šahovskog, on je odbio i ostaviše ga na miru. Onda su dva kamerpaža prišla Seljanovu koji je ležao u krevetu, a pošto je i on odbio, stadoše žestoko da ga šibaju kožnim naramenicama. Šahovski je probudio nekoliko drugova koji su spavali kraj njega i svi zajedno otrčaše do Žirardoa.  

      Ja sam takođe bio u krevetu kad su mi prišla dva kamerpaža i naredila mi da odem da stražarim. Odbio sam. Onda oni dohvatiše dva para naramenica (odeću smo morali pedantno da složimo na stolicu pored kreveta; naramenice na vrhu, a kravatu popreko) i počeše njima da me udaraju. Sedeo sam u krevetu i branio se mlatarajući rukama. Već me je stiglo nekoliko jakih udaraca kada se razlegao povik: »Prvi razred kod pukovnika!« Nemilosrdni napadači su se odjednom smirili i brzo počeli da sređuju moje stvari. — Pazite, nemojte ništa da kažete pukovniku! – šaptali su.  

      — Složite kravatu po propisu – šalio sam se, iako su, mi leđa i ruke brideli od udaraca.  

      Šta je Žirardo razgovarao sa prvim razredom nismo saznali; ali nam je sutradan, kada smo se postrojili da siđemo u trpezariju, pukovnik održao govor, sav neraspoložen. Rekao je kako je žalosno što su kamerpaževi napali dečaka, koji je bio u pravu što je odbio da ih posluša. I to koga! Novajliju, tako slabašnog dečaka kao što je Seljanov! Celom korpusu se smučio taj licemerni govor.  

      Ne treba ni dodavati da je na noćna dežurstva bila stavljena tačka. Bio je ujedno zadat konačni udarac sistemu »šikaniranja« novajlija.  

      Taj je događaj takođe naneo udarac autoritetu Žirardoa koji je sve to primio k srcu. Prema našem razredu, a prema meni naročito, počeo je da se ponaša veoma netrpeljivo (slučaj sa vrteškom bio mu je svakako prenet) i to je pokazivao u svakoj pogodnoj prilici.  

      Prve zime često sam ležao u bolnici. U decembru sam oboleo od tifusa. U toku bolesti direktor i lekar su se prema meni odnosili sa očinskom brigom. Posle tifusa imao sam niz jakih i mučnih napada gastritisa. Prilikom svojih svakodnevnih obilazaka, Žirardo mi se polupodrugljivo obraćao na francuskom: »Gle, baškari se u bolnici mlad čovek, jak kao novi most«. Jednom ili dva puta odgovorio sam šalom, ali me je konačno razljutila pakost neprekidnog ponavljanja jednog istog.  

      — Kako se usuđujete tako da govorite! – viknuo sam. »Zamoliću doktora da vam zabrani ulazak u ovo odeljenje«. I tako dalje u istom tonu.  

      Žirardo tad ustuknu korak-dva. Njegove crne oči sevnuše; tanke usne se još više stisnuše. Najzad, izusti: »Uvredio sam vas? Tako znači? Dobro, u sali za rekreaciju imamo dva topa. Želite dvoboj?«  

      — Uopšte se ne šalim – nastavio sam – i kažem vam da neću više da trpim vaše aluzije.  
      Pukovnik od tada nije više ponavljao svoje šale. Samo me je streljao zlobnijim pogledima nego ranije.  

      Svi su pričali o Žirardoovom neprijateljstvu prema meni, ali ja nisam obraćao pažnju. Najverovatnije je moja ravnodušnost još više pojačavala pukovnikovo osećanje.  

      Čitavu polovinu godine on nije hteo da mi da epolete, koje obično novajlije dobijaju mesec ili dva po dolasku, čim steknu nekakvu predstavu o službi u aktivnim jedinicama. Ali ja sam bio sasvim srećan i bez tog ukrasa. Konačno se jedan oficir, najbolji frontaš u korpusu, ponudio da me obuči. Kada se uverio da ja, po propisu, umem da izvedem sve veštine, odlučio je da me predloži Zirardou, ali pukovnik je odbio jednom, pa drugi put, tako da je to oficir primio kao ličnu uvredu. I kada ga je direktor jednom upitao zašto ja nemam epolete, bez okolišenja je odgovorio: »Dečko sve zna, ali pukovnik ne da«. Zbog toga me je, najverovatnije posle direktorove intervencije, Žirardo ispitao i još istog dana dobih epolete.  

      Pukovnikov uticaj već je bio ozbiljno narušen. Menjao se kompletan karakter korpusa. Čitavih dvadeset godina Žirardo je sprovodio u školi svoj ideal: da pažići budu brižljivo očešljani i ondulirani, kao dvorjani Luja XIV. Uče li paževi nešto ili ne – to ga nije interesovalo. Pukovnikovi miljenici behu oni koji su u toaletnim neseserima imali mnoštvo raznoraznih četkica za nokte i bočice s parfemima, oni čiji su »lični« mundiri bili najbolje sašiveni i koji su umeli da izvedu najgraciozniji salut oblique. Žirardo je često organizovao probe dvorskih ceremonija. Za tu bi priliku jednog paža umotavali u crveni pamušni prekrivač. Time je predstavljao kraljicu za vreme baise-main. Dečaci su ranije kao sveti čin obavljali ceremoniju ljubljenja ruke kobajagi kraljice i povlačili se uz elegantni naklon u stranu. Ali sada su se čak i oni koji su na dvoru bili veoma vešti klanjali graciozno kao medvedi, tako da opšti kikot nije mogao da zamre a Žirardo bi besneo. Ranije su se paževi, koje su kolmovali kad su ih vodili na svečane prijeme u dvor, trudili da što bolje sačuvaju svoje lokne i posle ceremonije; sada su dečaci po povratku iz dvora trčali pod česmu da isprave kosu. Počeli su da se podsmevaju ženstvenom izgledu.  

      Naći se na dvorskoj svečanosti, da bi tamo stajao kao dekoracija, nije se više smatralo milošću već svojevrsnim kulukom. Paževi, koje su ponekad vodili na dvor da se igraju sa malim velikim knezovima, zapaziše jednom kako jedan od knezova prilikom igre uvija svoju maramu tako jako da što bolnije udara. Jedan od paževa je tada isto to uradio i namlatio knežića tako da je ovaj grunuo u plač. Žirardo je bio užasnut, iako je vaspitač velikog kneza, stari sevastopoljski admiral, pažića čak pohvalio.  

      U korpusu se, kao i u drugim školama, pojavila nova težnja za učenjem. Ranijih godina paževi su verovali da će ovako ili onako dobiti ocene koje su im potrebne da odu u gardu. Zato prvih godina ništa nisu radili; tek su u poslednja dva razreda počinjali nešto da uče. Sada su već i mlađi razredi učili veoma dobro. Moralni duh se takođe potpuno izmenio, u poređenju sa onim što je bilo nekoliko godina ranije. Jedan ili dva pokušaja da se vaskrsne prošlost završili su se skandalima koji su dospeli čak do peterburških salona. Žirardo je morao da dâ ostavku. Dozvolili su mu ipak da ostane u starom samačkom stanu u zgradi korpusa, tako da smo ga kasnije često viđali kako ogrnut šinjelom prolazi udubljen u misli; to najverovatnije behu tužne misli, jer pukovnik je sigurno osuđivao nova strujanja koja su se brzo formirala u korpusu.  

      II  

      Cela Rusija pričala je o prosvećivanju. Pošto je sklopljen mir u Parizu a stega cenzure malo popustila, počelo je vatreno da se raspravlja o problemu vaspitavanja. Omiljene teme za rasprave u štampi, među prosvećenim ljudima, čak i u otmenim salonima bile su neprosvećenost naroda, prepreke koje su i do tog doba stajale pred onima koji su želeli da uče, nedostatak škola u selima, zastarele metode predavanja, i kako sve to prevladati. Prve ženske gimnazije otvorene su 1857. godine. Program i nastavnički kadar bili su više nego dobri. Kao nekom čarolijom pojavilo se mnoštvo učitelja i učiteljica, koji ne samo što su se potpuno predali poslu nego su ispoljili i izuzetne pedagoške sposobnosti. Njihovi radovi dobili bi počasno mesto u zapadnoj literaturi, samo da su bili poznati van granica svoje zemlje.  

      U paževskom korpusu takođe se osetio novi duh. Sa retkim izuzecima sva tri mlađa razreda želela su da uče. Da bi još pojačao tu želju inspektor Vinkler (obrazovani artiljerijski pukovnik, dobar matematičar i napredan čovek) smislio je veoma dobar plan. Za mlađe razrede pozvao je najbolje nastavnike, umesto ranijih nesposobnih. Vinklerovo mišljenje bilo je da samo najbolji učitelji mogu na najbolji način uputiti početnike u prve pojmove. Tako je za nastavu elementarne algebre u četvrtom razredu Vinkler pozvao odličnog matematičara i rođenog pedagoga kapetana Suhonjina. Ceo razred odmah se zaludeo matematikom. Usput da kažem, kapetan je predavao i prestolonasledniku Nikolaju Aleksandroviču, pa je ovaj dolazio u paževski korpus jednom nedeljno da prisustvuje časovima algebre kapetana Suhonjina. Carica Marija Aleksandrovna bila je obrazovana žena i mislila je da će možda kontakt sa vrednim dečacima i njenog sina privoleti da uči. Prestolonaslednik je sedeo u klupi sa ostalima i, kao i svi, odgovarao na pitanja. Ali, za vreme časova Nikolaj Aleksandrovič je uglavnom crtao (nimalo loše) ili pričao šapatom oko sebe smešne priče. Bio je dobroćudan i nežan dečko, ali površan i u učenju i u druženju.  

      Za peti razred inspektor je pozvao dvojicu izuzetnih ljudi. Jednom je sav blistajući ušao u naš razred i saopštio da nas je zadesila zavidna sreća. Veliki znalac klasične i ruske literature profesor Klasovski – reče nam Vinkler – pristao je da nam predaje rusku gramatiku i vodiće nas iz razreda u razred svih pet godina, do same mature. Isto će što se tiče nemačkog jezika raditi još jedan univerzitetski profesor – Beker, bibliotekar carske javne biblioteke. Vinkler je izrazio nadu da ćemo biti mirni u razredu, pošto se te zime profesor Klasovski ne oseća dobro. Imati tako dobrog nastavnika suviše je zavidna šansa da bi se smela olako propustiti.  

      Vinkler nije pogrešio. Bili smo veoma ponosni što će nam predavati univerzitetski profesori. Istina, u »Kamčatki«[12] je vladalo mišljenje da »kobasičara« treba pripitomiti, ali je opšte mišljenje razreda bilo da se obojici profesora pokloni poverenje.  

      »Kobasičar« je odmah stekao naše poštovanje. U razred je ušao visok čovek, velikog čela i dobrih pametnih očiju, sa iskrom humora u pogledu, i rekao nam savršeno pravilnim ruskim jezikom da namerava da podeli razred u tri grupe. U prvoj će biti Nemci koji znaju jezik, od kojih će najviše zahtevati. Drugoj grupi predavaće gramatiku, a kasnije i nemačku književnost prema predviđenom programu. U treću grupu,dodao je sa prijatnim osmehom, ući će Kamčatka. »Od njih ću zahtevati samo da u toku časa prepišu iz knjige po četiri reda koje odredim. Kad prepiše svoja četiri reda, Kamčatka sme da radi šta hoće, pod jednim uslovom: da ne smeta ostalima. Ja vam obećavam da ćete za pet godina naučiti delimično nemački jezik i književnost. Pa, ko će u grupu Nemaca? Vi, Štakelberg? Vi, Lamsdorf? Možda neko od Rusa isto hoće? A ko će u »Kamčatku«? Petorica ili šestorica koji nisu znali ni slovca nemački, smestili su se na zasebno poluostrvo. Oni su savesno prepisivali svoja četiri reda (u starijim razredima dvanaestak do dvadesetak redova), a Beker je dobro birao tekstove i bio pažljiv prema učenicima, pa su posle pet godina »Kamčaćani« zaista imali nekakvu predstavu o nemačkom jeziku i književnosti.  

      Ja sam se priključio Nemcima. Saša me je u pismima ubeđivao da učim nemački, na kome ne samo što je napisana bogata literatura već i postoji prevod svake knjige koja ima naučni značaj, pa sam se i sam latio tog jezika. Tada sam prevodio i proučavao jedan, sa stanovišta jezika težak, poetski opis oluje. Po savetu profesora naučio sam konjugacije, priloge i predloge i počeo da prevodim. To je odličan metod za učenje jezika. Beker mi je, pored toga, preporučio da se pretplatim na jedan jevtin nedeljni ilustrovani časopis. Ilustracije i kratke pričice podsticale su na čitanje.  

      Pri kraju zime zamolio sam Bekera da mi da »Fausta«. Čitao sam ga u ruskom prevodu, a pročitao sam i divnu novelu »Faust« Turgenjeva i sada sam žudeo da veliko delo upoznam u originalu.  

      — Ništa nećete razumeti – reče mi Beker sa blagim osmehom – to je više filozofsko delo. Ipak mi je doneo malu knjigu kvadratnog oblika sa stranicama požutelim od vremena. Faustova filozofija i melodičnost stihova potpuno su me obuzele. Počeh od prelepe uzvišene posvete i ubrzo sam čitave strane znao napamet. Faustov monolog u šumi dovodio me je do ekstaze, naročito stihovi u kojima govori o shvatanju prirode:  

      »Erhabner Geist, du gabst mir, gabst mir alles, Warum ich bat. Du hast mir nicht umsonst › Dein Angesicht im Feuer zugewendet...«[13]  

      I sada to mesto na mene snažno deluje. Svaki stih postepeno mi je postao dragocen prijatelj. Ima li većeg estetskog zadovoljstva nego čitati stihove na delimično poznatom jeziku? Sve tada biva pokriveno svojevrsnom lakom koprenom koja tako priliči poeziji. Reči tada čuvaju prefinjeni, uzvišeni smisao: dok kada znamo kolokvijalni jezik paraju sluh i odstupaju od umetnički izražene slike. Melodija stihova tada je naročito pristupačna.  

      Prvi čas Vl. Ing. Klasovskog predstavljao je pravo otkrovenje. Imao je blizu pedeset godina; nižeg rasta, energičnih pokreta, sa očima iz kojih su iskrili mudrost i sarkazam i visokim čelom pesnika. Kad je došao na prvi čas, tiho nam je rekao da ne može glasno da govori jer ga muči zapuštena bolest, pa nas je zamolio da sednemo bliže. Klasovski je primakao stolicu u prvom redu stolova a mi smo se okupili uz njega kao roj pčela.  

      Trebalo je da nam predaje gramatiku, ali umesto dosadnog predmeta čuli smo nešto sasvim drugo. Naravno, on jeste predavao gramatiku, ali čas bi upoređivao biline[14] sa stihovima Homera ili iz Mahabharate, čiju nam je lepotu dočaravao iz ruskog prevoda; čas bi ubacivao neku Šilerovu strofu ili pravio sarkastične opaske povodom neke savremene predrasude. Onda je opet sledila gramatika, pa zatim nekakva široka poetska ili filozofska generalizacija.  

      Naravno, nismo sve razumevali i promicalo nam je dublje značenje mnogo čega; ali zar se očaravajuća moć učenja ne sastoji baš u tome da nam ono stalno otvara nove horizonte? Još ne razumemo sve, ali nas privlači da idemo dalje ka onome što je u početku izgledalo samo kao nejasna kontura... Neki od nas su se naslanjali drugima na leđa, a neki su stajali pored Klasovskog. Svima su oči sjaktale. Žudno smo upijali njegove reči. Kako se bližio kraj časa profesorov glas je slabio, ali smo zato još pažljivije slušali, prigušivši disanje. Dešavalo se da inspektor proviri kroz vrata da osmotri kako radimo sa novim profesorom, ali bi se ugledavši mnoštvo nepomičnih slušalaca udaljio na prstima. Čak je i Daurov, uopšte nemirna priroda, držao oči prikovane za Klasovskog, kao da hoće da kaže: »Aha, znači takav si!« Nepomično je sedeo čak i izgubljeni slučaj Klejnau, Kavkazac sa nemačkim prezimenom. U srcima većine plamtelo je nešto dobro i uzvišeno, kao da se pred nama otvarao novi svet čije postojanje do tada nismo ni naslućivali. Klasovski je na mene imao ogroman uticaj, koji se vremenom još pojačao. Vinklerovo predviđanje da ću na kraju krajeva ipak zavoleti školu ostvarilo se.  

      Zapadna Evropa, a verovatno i Amerika, ne znaju za takav tip učitelja koji je nama u Rusiji dobro poznat. Nema kod nas značajnih stvaralaca ili stvarateljica u književnosti ili društvenom životu koji prvi podsticaj u svom razvoju ne duguju nastavniku književnosti. U svakoj školi, svuda, postojao je bar jedan takav učitelj. Svaki nastavnik ima svoj predmet, a između različitih predmeta ne postoji veza. Jedino nastavnik književnosti, koji se rukovodi samo opštim crtama programa i slobodno ga ispunjava prema svom nahođenju, ima mogućnost da poveže sve humanističke nauke, da ih uopšti univerzalnim filozofskim pogledom na svet i na taj način u srcima mladih slušalaca pobudi težnju ka višem idealu. U Rusiji taj zadatak prirodno pripada nastavniku ruske književnosti. Pošto on govori o razvoju jezika, o najstarijem epu, o narodnim pesmama i muzici, a zatim o savremenoj beletristici i poeziji, o naučnim, političkim i filozofskim strujama koje se u njoj odražavaju – dužan je da uvodi opšte pojmove o razvoju ljudskog uma koji se parcijalno izlažu u svakom zasebnom predmetu.  

      Isto bi trebalo činiti i u nastavi prirodnih nauka. Nije dovoljno samo poučavati iz fizike i hemije, astronomije i meteorologije, zoologije i botanike. Kako god da je planirana nastava prirodnih nauka u školama, učenicima treba govoriti o filozofiji prirode, treba ih upućivati u opšte ideje o prirodi, po uzoru, na primer, na Humboltove zaključke u prvom delu »Kosmosa«. Filozofija i poetika prirode, metode egzaktnih nauka i najšire razumevanje života prirode moraju ući u nastavu. Nastavnik geografije bi najbolje mogao da ispuni takav zadatak, ali onda su potrebni potpuno drukčiji predavači tog predmeta u srednjim školama i potpuno drukčiji profesori na katedrama za geografiju na univerzitetima.  

      Jedan drugi učitelj savladao je naš bučni razred na potpuno drukčiji način. To je bio učitelj krasnopisa, poslednja rupa na pedagoškoj svirali. Ako se prema »jezičarima« tj. nastavnicima francuskog i nemačkog nije gajilo naročito poštovanje, još ga je manje bilo za učitelja krasnopisa Eberta, nemačkog Jevrejina. On je postao pravi mučenik. Drskost prema Ebertu paževi su smatrali za poseban štos. Verovatno se samo siromaštvom može objasniti što nije napustio časove u korpusu. Naročito su se loše prema učitelju ponašali »seniori« koji su se zaglavili u petom razredu po dve pa i tri godine bez nade da se mrdnu. Ali, bilo kako bilo, Ebert je s njima sklopio ugovor: po jedna ludorija na čas, ne više. Na žalost, moram da priznam da mi nismo baš uvek časno poštovali dogovor.  

      Jednom je jedan obitavalac daleke »Kamčatke« umočio sunđer u mastilo, posuo ga kredom i zavitlao ga na mučenika krasnopisa. »Eberte, hvataj!« – viknuo je, smejući se glupavo. Sunđer je pogodio Ebertovo rame. Mutna masa pljusnula mu je u lice i isprskala košulju.  

      Bili smo ubeđeni da će ovaj put Ebert izaći iz razreda i požaliti se inspektoru; ali on je izvadio maramicu, obrisao se i rekao: »Gospodo, samo jedna šala, ne više.« »Košulja je upropašćena« – dodao je muklim glasom i nastavio da ispravlja nečiju svesku.  

      Sedeli smo postiđeni i zabezeknuti. Zašto se on, umesto da nas tuži, pre svega setio dogovora? Simpatije razreda su odjednom prešle na učiteljevu stranu.  

      — Napravio si svinjariju! – počeli smo da grdimo druga. On je siromašan čovek, a ti si mu upropastio košulju!  

      Krivac je odmah ustao i krenuo da se izvinjava.  

      — Učiti treba gospodo, učiti! – tužno je odgovorio Ebert. I više ništa.  

      Posle toga razred se naglo umirio. Sledećeg časa kao po dogovoru većina je marljivo ispisivala slova i pokazivala sveske Ebertu. On je sav blistao i bio srećan tog dana.  

      Taj je događaj na mene duboko delovao i ostao u neizbrisivom sećanju. I danas sam zahvalan tom izuzetnom čoveku za njegovu lekciju.  

      Sa učiteljem crtanja Gancom nikada nismo mogli da uspostavimo mir. On je uporno »upisivao« one koji su zbijali šale na njegovom času. Prema našim shvatanjima on nije imao pravo da se tako ponaša; kao prvo, zato što je bio samo učitelj crtanja, a drugo i glavno, što nije bio pošten čovek. Za vreme časa na večinu uopšte nije obraćao pažnju, jer je popravljao crteže samo onima koji su kod njega uzimali privatne časove ili mu poručivali crteže za ispit. Nismo imali ništa protiv drugova koji su naručivali crteže. Naprotiv, smatrali smo da je sasvim prirodno da učenici koji nisu imali smisla za matematiku, ili nisu imali dobru memoriju da bi učili geografiju, pa su iz tih predmeta imali slabe ocene – imaju pravo da naruče pisaru dobar crtež ili topografsku kartu ne bi li dobili »punih dvanaest« i time popravili opšti uspeh. Samo dva najbolja učenika nisu morala to da rade. Ali samome učitelju ne priliči – mislili smo – da radi crteže po narudžbini. A kad već to radi, onda neka lepo trpi galamu i naše ludorije. Ali Ganc nas je umesto da se povuče tužio posle svakog časa i sa svakim časom je sve više i više »zapisivao«.  

      Kada smo prešli u četvrti razred i počeli da se osećamo kao punopravni građani korpusa odlučili smo da savladamo Ganca.  

      — Sami ste krivi što se on kod vas toliko pravi važan – govorili su nam stariji drugovi. »Mi smo ga držali na lancu.« Onda smo rešili da ga i mi ukrotimo.  

      Jednom su dvojica iz našeg razreda, odlični drugovi, prišli Gancu sa cigaretama u rukama i zatražili vatre. Naravno to je bila samo šala: nikome nije padalo na pamet da puši u razredu. Prema našim shvatanjima Ganc je jednostavno trebalo da kaže nevaljalcima: »Gubite se!« On ih je umesto toga upisao u dnevnik i obojica su bila strogo kažnjena. To je bila kap koja je prepunila čašu. Odlučili smo da Gancu napravimo cirkus. To je značilo da čitav razred naoružan lenjirima koje je pozajmio od starijih paževa počne da bubnja po stolovima sve dok se učitelj ne pokupi napolje.  

      U ostvarivanju zavere postojale su ipak neke teškoće. U našem razredu bilo je dosta maminih maza koje bi obećale da će se pridružiti demonstraciji ali bi se u odsudnom trenutku prepale i popišmanile. Tada bi učitelj mogao da se žali na ostale. Istovremeno, mislili smo da u ovakvim poduhvatima jedinstvenost znači sve, pošto je kazna, ma kakva bila, uvek lakša kada je trpi ceo razred nego manjina.  

      Teškoću smo prebrodili pravim makijavelističkim lukavstvom. Utanačili smo da na signal Gancu svi okrenu leđa i počnu da lupaju lenjirima koji će za tu svrhu biti spremni na stolovima iza. Tako mamine maze ne bi uplašila Gancova pojava.  

      Ali, šta će biti signal? Razbojnički zvižduk, kao u pričama, povik, pa ni kijanje nisu dolazili u obzir. Ganc bi odmah prijavio onog koji je zviznuo ili kinuo. Trebalo je smisliti bezvučni signal. Odlučili smo da neko ko dobro crta odnese Gancu crtež. Signal će biti kad se taj vrati i sedne na svoje mesto.  

      Sve se sjajno odvijalo. Njesadov je odneo crtež i Ganc ga je popravljao nekoliko minuta što nam se učinilo kao večnost. No eto, Njesadov se najzad vratio, zastao na trenutak, pogledao nas i onda seo... Odjednom je ceo razred okrenuo učitelju leđa; lenjiri su jezivo zagrmeli po stolovima. Neki su nadglasavajući treštanje vikali »Ganc, marš napolje«! Buka je bila zaglušujuća. Svi su razredi znali da je Ganc dobio svoju porciju. On je ustao, prozborio nešto i najzad otišao. Utrčao je oficir. Buka se nastavljala. Onda je uleteo niži inspektor, a za njim i inspektor. Galama u tren prestade. Poče kažnjavanje.  

      — Najstariji u pritvor! – naredio je inspektor – Pošto sam ja bio prvi učenik u razredu, a time i najstariji odvedoše me u samicu. Zbog toga nisam video šta je bilo dalje. Pojavio se direktor. Gancu rekoše da pokaže kolovođe, ali on nije mogao nikoga da navede.  

      — Oni su mi svi okrenuli leđa i počeli da prave buku – odgovorio je. Tada su ceo razred poveli dole. Mada se telesno kažnjavanje više uopšte nije primenjivalo u našem korpusu, ovog puta su išibali dvojicu paževa – one koji su tražili od Ganca da im zapali cigarete. Šibe su bile opravdavane tvrdnjom da je gužva u razredu napravljena kao odmazda za prvo kažnjavanje tih nevaljalaca.  

      To sam sve saznao deset dana kasnije kada su mi odobrili da se vratim u razred. Izbrisali su me sa počasne table, što me nimalo nije rastužilo. Ali moram da napomenem da mi se deset dana bez knjiga u samici prilično odužilo. Da prekratim vreme spevao sam grubim stihovima odu u kojoj je veličano slavno delo četvrtog razreda.  

      Naravno, mi postadosmo junaci korpusa. Čitavih mesec dana posle toga pričali smo drugim razredima o našim podvizima i dobijali pohvale zato što smo sve izveli jedinstveno tako da nikoga nisu posebno uhvatili. Onda su se odužile nedelje do Božića... Ceo razred bio je bez raspusta, po kazni. Ipak, pošto smo ostali svi zajedno te smo dane proveli veoma veselo. Mamine maze dobijale su čitave korpe sa poslasticama. Oni koji su imali neku paricu kupovali su brda kolačića. Glavno smo jeli pre ručka, a slatko posle. Uveče bi drugovi iz drugih razreda prokrijumčarili slavnom četvrtom razredu gomilu voća.  

      Ganc više nije zapisivao; ali bilo je gotovo i sa crtanjem. Niko nije hteo da uči crtanje kod te prodane duše.  

      III  

      Saša je u to vreme bio u Moskvi, u kadetskom korpusu. Revnosno smo se dopisivali. Dok sam bio kod kuće morali smo da se odreknemo dopisivanja jer je otac smatrao da je njegovo pravo da otvara sva pisma koja stižu u naš dom i ubrzo bi okončao svaku nekonvencionalnu prepisku. Sada smo u pismima mogli do kraja da raspravljamo o čemu god hoćemo. Postojala je samo jedna teškoća – kako doći do para za poštanske troškove. Ubrzo smo se ipak izveštili da pišemo tako sitno da nam neverovatna gomila stvari stane u jedno pismo. Aleksandar je u tome bio sjajan. Uspevao je da strpa po četiri štampane strane na jedan list običnog poštanskog papira. I pored toga, njegova mikroskopska slova mogla su se čitati lako kao jasni nonparel. Velika je šteta što su ta pisma koja sam čuvao kao svetinju nestala. Žandari su ih pokupili prilikom pretresa kod brata. .  

      U prvim pismima uglavnom smo pričali o sitnicama iz života u korpusu, ali ubrzo je prepiska postala ozbiljnija. Moj brat nije umeo da piše o trivijalnostima. U društvu bi živnuo tek kada bi započeo ozbiljniji razgovor i žalio se da oseća »fizički bol u glavi«, kako je govorio, kada se nalazi među ljudima koji brbljaju o glupostima. Saša je snažno uticao na moj razvoj i podsticao me da napredujem. S tom namerom pokretao je jedno za drugim filozofska i naučna pitanja; slao mi je u pismima čitave naučne disertacije, pobuđivao me, savetovao mi da čitam i učim. Kako sam srećan što sam imao takvog brata, koji me je uz to još i žarko voleo. Njemu više od svega i više od svih dugujem za svoj razvoj.  

      Ponekad mi je, na primer, savetovao da čitam pesme i slao mi u pismima duge odlomke, pa čak i cele poeme Ljermontova, A. K. Tolstoja i td. koje je pisao po sećanju. »Čitajte poeziju, od nje čovek postaje bolji«, pisao mi je. Kako sam se često kasnije sećao te napomene i uveravao se u njenu istinitost! Čitajte poeziju, od nje čovek postaje bolji! Saša je i sam bio pesnik i umeo je da napiše iznenađujuće melodične stihove. Ali reakcija protiv umetnosti koja se pojavila kod omladine početkom šezdesetih godina, a koju je Turgenjev prikazao u »Očevima i deci«, navela je Sašu da s potcenjivanjem gleda na svoje pesničke pokušaje. Potpuno su ga zaokupile prirodne nauke. Moram ipak da kažem da moj omiljeni pesnik nije bio onaj na koga je melodičnošću stihova i sklonošću filozofskim temama podsećao moj brat. Omiljeni Aleksandrov pesnik bio je Venevitinov, a moj Njekrasov. Istina, stihovi Njekrasova često nisu melodični, ali oni su nalazili put do mog srca time što su branili »ponižene i povređene«.  

      »Čovek mora da ima određeni cilj u životu – pisao mi je brat – bez cilja, život i nije život.« Savetovao mi je da odredim cilj za koji ima smisla živeti. Bio sam tada premlad da bih ga pronašao, ali kao zov, nešto neodređeno, maglovito, »dobro« već je ključalo u meni, mada ja sam nisam mogao da odredim šta će biti to »dobro«.  

      Otac nam je davao sasvim mali džeparac. Ja nikada nisam imao toliko para da mogu da kupim bar jednu knjigu. Ali ako bi dobio nekoliko rubalja od tetaka, Aleksandar nikad ni kopejku nije trošio za sebe lično, već je kupovao knjige i slao mi ih. Saša je bio protiv haotičnog čitanja. »Svako kad počinje da čita knjigu mora imati pitanje koje treba da razreši« – pisao mi je. Ipak, ja tada nisam tačno ocenio značaj te primedbe. Sada ne mogu bez čuđenja da se setim ogromne količine knjiga, ponekad sasvim specijalizovanog sadržaja, koje sam tada pročitao iz svih oblasti, a prvenstveno iz istorije. Nisam gubio vreme na francuske romane od trenutka kada ih je Aleksandar odlučno ovako ocenio: »Glupi su, u njima se ljudi vređaju ružnim rečima«.  

      Glavna tema naše prepiske bio je naravno problem Weltanschaung-a – izgradnje pogleda na svet. U detinjstvu mi nismo bili religiozni. Vodili su nas u crkvu, ali u maloj seoskoj crkvi mnogo jače deluje patos naroda nego sama služba. Od svega što sam čuo u crkvi, samo su dve stvari na mene ostavile utisak: čitanje dvanaest jevanđelja na veliki četvrtak i molitva Jefrema Sirina, koja je zaista prelepa, i zbog jednostavnosti i zbog dubine osećanja. Puškin je nju, kao što je poznato, preneo u stihove:  

      Владыка дней моих! дух праздности уньпой, Дюбоначалия, змеи сокрытой сей, И Празднословия не дай ауше моей...[15]  

      Kasnije, u Peterburgu, bio sam nekoliko puta u katoličkoj crkvi, ali me je tamo porazila teatralnost i nedostatak iskrenog osećanja. Takav utisak postao je još jači kada sam video prostodušno verovanje nekih penzionisanih poljskih vojnika ili seljančica koje su se molile u zabačenom ćošku. Bio sam i u protestantskoj crkvi, no na izlasku uhvatih sebe kako šapućem Geteove stihove:  

      Bewundrung von Kindern und Affen, Wenn euch darnach Gaumen steht; Doch werdet ihr nie Herz zu Herzen schaffen, Wenn es euch nicht von Hercen geht.[16]  

      Aleksandar se u to vreme sa uobičajenim žarom zanosio protestantizmom. Pročitao je Mišleovu knjigu o Serveu i izgradio ličnu veru po uzoru na tog slavnog antitrinitaristu. Moj brat je sa puno entuzijazma proučio Augzburšku deklaraciju, prepisao je i poslao mi je. Tada su naša pisma bila preplavljena razmišljanjima o blagodeti, kao i citatima iz poslanica apostola Pavla i Jakova. Slušao sam svoga brata ali me teološke besede nisu naročito zanimale. Kada sam se oporavio od tifusa počeo sam da čitam potpuno drukčije knjige. Lena je tada već bila udata; živela je u Peterburgu, pa sam subotom uveče svraćao kod nje. Njen muž je imao uzornu biblioteku, u kojoj je bilo enciklopedista i najboljih dela savremenih francuskih filozofa. Zaronio sam u te knjige. Bile su zabranjene, pa nisam smeo da ih nosim u korpus, ali sam zato subotom do duboko u noć čitao enciklopediste, Volterov »Filozofski rečnik«, dela stoika, naročito Marka Aurelija. Beskonačnost vasione, uzvišenost i poetika prirode, i njen večno pulsirajući život – vršili su na mene sve veći uticaj, a večitost života i harmonija prirode dovodile su me do ushićenja za kojim žude mladi ljudi. Istovremeno sam kod svojih omiljenih pesnika nalazio uzor da izrazim probuđenu ljubav i veru u progres, koji mladost čine lepom i čiji trag osećamo kroz ceo život.  

      Istovremeno, Aleksandar je stigao do Kantovog kriticizma. U njegovim pismima pojavilo se: »relativnost predstava«, »predstave u vremenu i prostoru i samo u vremenu« itd. Kako je rastao značaj teme, rukopis je postajao sve mikroskopskiji. Ali ni tada, a ni kasnije kada smo čitave sate razmatrali Kantovu filozofiju, brat nije uspeo da me preobrati u pristalicu filozofa iz Kenigsberga.  

      Omiljene oblasti postale su mi egzaktne nauke: matematika, fizika i astronomija.  

      Godine 1858. još pre pojave besmrtnog Darvinovog dela, profesor zoologije na Moskovskom univerzitetu K. F. Rulije štampao je tri predavanja o transformizmu. Moj brat se odmah zainteresovao za ideju o promenljivosti vrsta, ali se nije zadovoljavao nepotpunim dokazima već je počeo da se bavi izučavanjem specijalizovanih radova o nasleđu i sličnom. U pismima mi je izlagao glavne činjenice, ali i svoje zaključke i sumnje. Pojavom »Porekla vrsta« nisu razrešene njegove nedoumice u vezi sa nekim specifičnim problemima. Knjiga je pokrenula niz novih pitanja, koja su ga podstakla da se time bavi još marljivije. Kasnije smo razmišljali – i to je trajalo mnogo godina – o različitim pitanjima koja se tiču mutacija u vrstama, o mogućnosti prenošenja tih mutacija nasleđem i njihovog jačanja. Ukratko, interesovale su nas teškoće u teoriji prirodnog odabiranja koje su nedavno bile izložene u naučnom sporu Spensera i Vajsmana, u Galtonovim istraživanjima i u radovima savremenih neolamarkista. Zahvaljujući svom filozofskom i kritičkom duhu Aleksandar je odmah primetio koliko su za teoriju promene vrsta značajna ova pitanja, koja su prevideli mnogi naučnici.  

      Moram takođe da pomenem privremeni izlet u oblast političke ekonomije. Godinâ 1858. i 1859. u Rusiji su svi pričali o političkoj ekonomiji. Predavanja o protekcionizmu i slobodnoj trgovini privlačila su masu slušalaca. Vatreno, mada ne i zadugo, za ekonomska pitanja zainteresovao se i Aleksandar, koga »Poreklo vrsta« tada još nije potpuno apsorbovalo. Poslao mi je da pročitam kurs Žana Batista Seja. Međutim, pročitao sam samo nekoliko glava: tarife i bankarske operacije nisu me mnogo zanimale. Međutim, Aleksandar se svim ovim temama toliko oduševljavao da je čak i maćehi pisao o njima, pokušavajući da je zainteresuje za sistem carina. Kasnije smo u Sibiru ponovo čitali ta pisma. Smejali smo se kao deca kada smo naišli na jedno u kome se Saša gorko jadao zbog maćehine nesposobnosti da se zainteresuje čak i za tako goruća pitanja i besneo zbog tupoglavog piljara koga je hteo da prosveti na ulici. Sa bezbrojnim znacima uzvika Saša je pisao: »Nećeš verovati, iako je prodavac, taj se tikvan prostački ravnodušno odnosio prema tarifnim problemima!«  

      Svakog leta polovina paževa odlazila je na logorovanje u Petergof. Međutim, dva mlađa razreda bila su toga oslobođena. Tako sam dve godine raspust provodio u Nikoljskom. Napustiti korpus, putovati železnicom u Moskvu i videti se tamo sa Aleksandrom, bilo je za mene tolika sreća da sam jedva čekao taj dan. Ali jednom me je u Moskvi dočekalo veliko razočaranje. Aleksandar nije položio ispit i morao je da ponavlja razred. U stvari, on i jeste bio suviše mlad za stručne razrede, no otac se ipak veoma razljutio i nije nam dozvolio da se viđamo. To me je veoma rastužilo. Nismo više bili deca i nakupilo se dosta toga što smo želeli da ispričamo jedan drugome. Pokušao sam da izmolim odlazak kod tetke Sulime, nadajući se da ću u njenoj kući videti svog brata, ali odlučno sam bio odbijen. Posle očeve druge ženidbe bilo nam je zabranjeno da odlazimo kod majčinih rođaka.  

      Tog proleća naša moskovska kuća bila je puna gostiju. Svako veče sobe za primanje bile su jarko osvetljene, svirao je orkestar, poslastičar je pravio sladoled i kolače, a karte su se u velikoj sali igrale do duboko u noć. Lutao sam besciljno po blještavim sobama i bio nesrećan.  

      Jedne noći, posle deset sati, neki sluga dade mi znak i šapnu da izađem u hol. Izađoh. »Idite u sobu za poslugu – šapnu mi stari upravitelj Frol – tamo je Aleksandar Aleksejevič.«  

      Protrčao sam kroz dvorište, brzo sam ustrčao na trem do sobe za poslugu. U velikoj polumračnoj sobi za ogromnim stolom ugledah Aleksandra.  

      — Saša moj dragi, otkud ti? – Bacismo se jedan drugome u zagrljaj. Od uzbuđenja neko vreme nismo mogli da progovorimo.  

      — Tiše! Još će da vas čuju! – prošaptala je kuvarica Praskovja, brišući suze kraičkom kecelje. »Jadni siročići! Da je samo vaša mamica živa!...«  

      Stari Frol takođe je stajao pognute glave; njegove su oči žmirkale.  

      — Slušaj Peća, nikom ni reči; čuješ nikome – reče mi. A Praskovja je Aleksandru postavila na sto dubok tanjir sa kašom.  

      Pucajući od zdravlja, Saša poče da priča o svemu i svačemu, jedući istovremeno kašu. Tanjir se praznio. Jedva sam uspeo da saznam od Saše kako se pojavio tako kasno. Tada smo živeli u blizini Smoljenskog bulevara, nekoliko koraka od kuće u kojoj je umrla mati; kadetski korpus nalazio se na drugom kraju Moskve, sedam vrsta daleko.  

      Saša je na svoje mesto pod pokrivač stavio lutku napravljenu od odeće, onda se neprimetno spustio kroz prozor »kule« i prepešačio svih sedam vrsta.  

      — Zar se nisi plašio da prolaziš pustarama oko korpusa? – pitao sam.  

      — Čega da se plašim. Zar kerova što su nasrnuli na mene; pa ja sam ih razdražio. Sutra ću da ponesem bajonet.  

      U međuvremenu dolazili su kočijaši i ostale sluge. Uzdisali su gledajući nas, sedeli su pored zida i povremeno se došaptavali da nam ne smetaju. A mi smo zagrljeni presedeli do ponoći i pričali o maglinama i Laplasovoj hipotezi, o sastavu materije, o sukobu papstva i carstva za vreme Bonifacija VIII i slično.  

      S vremena na vreme utrčao bi neki sluga govoreći:  

      — Pećice, idi, pojavi se u sali, oni su već ustali od karata, mogu da primete da te nema.  

      Molio sam Sašu da ne dolazi sledeće noći ali se on ipak pojavio posle okršaja sa psima, protiv kojih je bio poneo nož. Potrčao sam još brže nego prethodnog dana kad su me pozvali u sobu za poslugu. Saša se ovaj put deo puta vozio fijakerom. Prethodne noći jedan sluga dao mu je novac dobijen od gostiju koji su igrali karte, jedva ga ubedivši da uzme. Saša je uzeo nešto sitnine za kočijaša i zato je sada stigao ranije.  

      Mislio je da dođe i sledećeg dana, ali pošto su naši susreti mogli slugama da stvore nevolje odlučili smo da se rastanemo do jeseni. Iz kratkog zvaničnog pisma koje sam dobio sutradan saznao sam da su njegovi noćni pohodi ostali neotkriveni. Da su u korpusu za to saznali kazna bi bila strašna. Jezivo je čak i pomisliti na to. Šibanje pred celim korpusom do gubitka svesti, kada jadnika na čaršavu odnesu u bolnicu, a onda ražalovanje u kantoniste – sve je u to vreme bilo moguće.  

      Ništa manje ne bi stradale sluge da je otac saznao za naša viđenja. Ali oni su umeli da čuvaju tajnu i nisu odavali jedni druge. Svi su znali za Aleksandrove posete, ali se niko ni reči nije izleteo pred nekim od naših. Iz cele kuće samo smo oni i ja znali o susretima.  

      IV  

      To je ujedno bila godina mojih prvih iskustava u proučavanju narodnog života. Ona me je za korak približila našim seljacima i pokazala ih u novom svetlu, a kasnije mi je dobrodošla u Sibiru.  

      Svake godine u julu, na dan Kazanske majke božije – crkvene slave u Nikoljskom, bio je veliki vašar. Pristizali su trgovci iz obližnjih gradova, okupljalo se nekoliko hiljada seljaka iz sela udaljenih i po četrdesetak vrsta. Nikoljsko bi tada dva dana vrvelo od naroda. Te je godine Aksakov štampao svoje izvanredno istraživanje ukrajinskih vašara. Saša, čije je bavljenje političkom ekonomijom dostiglo vrhunac, predložio mi je da načinim statistički opis našeg vašara da bi se videlo koliki je promet. Prihvatio sam predlog i, na svoju veliku radost, posao sam obavio veoma uspešno. Moji izračunci prometa, koliko sada mogu da se setim, zasluživali su isto poverenje kao i rezultati mnogih statističkih istraživanja.  

      Naš vašar trajao je nešto duže od jednog dana. Uoči crkvene slave vašarski trg vrveo je od života. Na brzinu je građen dugačak red nadstrešnica, ispod kojih su prodavani cic, konac, trake i razne druge potrepštine za seoska domaćinstva. U veliko kameno spremište donošeni su stolovi, stolice i klupe pa se ono pretvaralo u krčmu. Pod je posipan sjajnim žutim peskom. Napravljene su tri nove birtije, koje su izdaleka privlačile pažnju seljaka brezovom metlom nataknutom na dugačku motku. Zapanjujuće brzo nicali su redovi manjih dućančića u kojima se prodavalo posuđe, čizme, medenjaci i razne sitnice. Na jednom kraju vašara u zemlju su ukopavane poljske kuhinje. U ogromnim kazanima kuvali su se celi ovnovi i kaše od prosa i heljde. Tu su pripremali šći i kašu za ceo vašar. Oko podne, ni jednim od četiri puta koji vode u selo nije se moglo proći od krda stoke, seljačkih taljiga i kola, natovarenih zemljanim posuđem, bačvama sa katranom, žitom.  

      Večernje je u našoj crkvi bilo izuzetno patetično. Služilo ga je desetak popova i đakona iz svih okolnih sela. A crkvenjaci koje su pojačali mladi trgovački pomoćnici, pevali su baš kao arhijerejski pojci u Kalugi. Crkva je bila dupke puna. Svi su se usrdno molili. Trgovci su se međusobno nadmetali brojem i veličinom sveća postavljenih ispred ikona, ne bi li promet bio življi. U crkvi je bila velika gužva, tako da se oni koji su stigli kasnije nisu mogli probiti do oltara. Zbog toga su bez prestanka od vrata ka oltaru iz ruke u ruku prelazile, zavisno od imućnosti molioca debele ili tanke, bele ili žute sveće. Oni koji su ih pružali šaputali su: »Našoj zaštitnici, presvetloj kazanskoj majci božjoj«, »svetom Nikolaju«, »Frolu i Lavru«. Ili samo uopšteno »svim svetim«. 

      Ubrzo posle večernja počinjala je pijaca. Potpuno sam se predao poslu: zapitkivao sam stotine ljudi o ceni dovezene robe. Na moje čuđenje, posao je dobro napredovao. Naravno, i ja sam bio pitan: »Šta će ti to?« »Da nije za matorog kneza. Jel’ hoće da poveća vašarski porez?« Ali moja ubeđivanja da »Stari knez« nema pojma i da neće ništa znati (on bi, naravno, smatrao za veliku sramotu što se njegov sin bavi takvim popisom) razbijala su sve sumnje. Brzo sam naučio kako da pitam. Posle pola tuceta čaja popijenog u krčmi sa dućandžijom (kako bi se moj otac zgrozio kada bi to saznao), sve bi bilo sređeno. Za moj posao zainteresovao se i nikoljski starosta, Vasilij Ivanov, mlad lep seljak, pametnog lica i svilenkaste svetlosmeđe brade.  

      — Ako ti treba za školu onda radi to, a posle će možda i nama koristiti – primetio je, i govorio seljacima kako je sa mojim pitanjima sve u redu.  

      Ukratko rečeno, tovar je bio utvrđen prilično precizno. Međutim, trgovina koja je počela sutradan, zadavala mi je neke teškoće. Prodavci tkanina ni sami nisu znali koliko su prodali. Na dan crkvene slave seljanke su bukvalno okupirale dućane. Svaka je već prodala malo domaćeg platna i sada kupuje trake, cic, cvetnu maramu sebi za glavu, vratnu maramu za muža i sitne poklone za stare i dečicu, koji su ostali kod kuće. Što se tiče seljaka koji su prodavali posuđe, medenjake, stoku ili kudelju, oni su (a naročito starice), brzo procenjivali vrednost.  

      — Dobro si prodala, bakice? Pitao sam.  

      — Greh bi bio da se žalim. Zašto da ljutim boga! Već sam skoro sve prodala.  

      I, od malih suma koje su mi govorili, u mojoj beležnici su, u celini, narastali računi od desetina hiljada rubalja. Samo je jedna tačka ostala nerazjašnjena. Na žarkom suncu stajale su stotine žena. Svaka je na prodaju donela parče domaćeg lanenog platna, ponekad veoma finog. Desetine kupaca ciganskih lica i divljih očiju muvale su se kroz gomilu kupujući lan. Te pogodbe mogao sam da odredim samo približno uz pomoć Vasilija Ivanova.  

      Nisam se tada udubljivao u svoj ogled, već sam se jednostavno radovao što je on uspeo. Ali su zdrav razum i moć brzog shvatanja, koje sam u ta dva dana zapazio kod ruskih seljaka, ostavili na mene snažan utisak. Kasnije, kada smo se bavili revolucionarnom propagandom u narodu, često sam se čudio što drugovi koji su bili mnogo demokratskije vaspitavani nego ja nisu umeli da se približe seljacima i radnicima. Pokušavali su da se prilagode narodnom govoru, upotrebljavajući puno takozvanih »narodnih« reči, ali su time svoj govor činili još nerazumljivijim.  

      Kada govoriš ili pišeš za narod tako nešto nije potrebno. Ruski seljak dobro razume inteligentnog čoveka ako on govor ne počinje stranim rečima. Seljak ne razume apstraktne pojmove samo ako nisu objašnjeni jasnim primerima. Uopšte gledano, uverio sam se iskustvom da nema problema iz oblasti prirodnih nauka ili sociologije koji ne bi mogao da bude sasvim razumljiv seljacima, i uopšte seoskom stanovništvu u bilo kojoj zemlji. Potrebno je samo da vi sami jasno razumete ono o čemu pričate i da govorite jednostavno, polazeći od jasnih primera. Osnovna razlika između obrazovanog i neobrazovanog čoveka je u tome što neobrazovan ne može da prati lanac zaključivanja. On shvata prvo, možda i drugo, ali ga već treće zamara ako još ne vidi konačni zaključak kome težite. Uostalom to se može često sresti i kod obrazovanih ljudi.  

      Poneo sam još jedan utisak iz tog mladalačkog rada, mada mi je tek kasnije postao sasvim jasan. To će najverovatnije iznenaditi mnoge čitaoce. Mislim na duh jednakosti, koji je sasvim konkretno izražen ne samo kod ruskih seljaka već uopšte kod seoskog stanovništva svih zemalja. Mužik se može ropski pokoravati spahiji ili policijskom činovniku; on se bezuslovno podređuje njihovoj volji, ali neće ih zato smatrati višim ljudima. Trenutak kasnije isti će seljak razgovarati sa gospodinom kao sa ravnim, ako se povede razgovor o senu ili o lovu. U svakom slučaju, kod ruskog seljaka nisam nikada zapazio onu poniznost koja je postala druga priroda malog činovnika dok govori o svom šefu, kao i lakej o svom gospodaru. Seljak se prilično lako pokorava sili, ali joj se ne divi.  

      Tog leta vratio sam se iz Nikoljskog u Moskvu na neuobičajen način. U to vreme železnička pruga između Kaluge i Nikoljskog još nije postojala, već je bio nekakav Kazjol,[17] koji je držao neku vrstu poštanske diližanse između dva grada. Naši, naravno, nikada nisu putovali na taj način: za to su imali svoje konje i kola. Ali mi je otac, da bi maćehu spasao dvostrukog putovanja, polušaljivo predložio da putujem diližansom, »na Jarcu«. S radošću sam prihvatio taj predlog. Maćeha me je dovezla do Kaluge, a odatle sam nastavio Kazjolovim tarantasom. U kočiji nas je bilo samo četvoro: veoma debela postarija trgovkinja, ja i još trgovac i jedan zanatlija na prednjem sedištu. Putovanje je bilo divno. Prvo, putovao sam sâm (bila mi je tek šesnaesta godina), a drugo, trgovkinja je natrpala za trodnevno putovanje ogromnu korpu sa namirnicama i sve vreme me nutkala raznoraznim kolačima i voćem.  

      Ali u sećanje mi se najviše urezalo jedno veče. Zaustavili smo se kod konačišta u nekom velikom selu. Stara trgovkinja je za sebe naručila samovar, a ja sam krenuo da lutam ulicama. Pažnju mi je privukla jedna aščinica i ja uđoh unutra. Za stolovima, zastrtim belim čaršavima, sedeli su seljaci i ispijali čaj. Naručih i ja dva. 

      Sve je za mene bilo novo. Selo nije bilo gospodsko već su u njemu živeli državni kmetovi – relativno imućni, pošto je u selu bilo razvijeno tkanje. Za stolovima je tekao tih i miran razgovor, samo bi se ponekad razlegao smeh. Neko me je upitao odakle sam i kuda idem, i ubrzo započeh razgovor sa desetak seljaka o letini, vremenu, o senu. Onda su počeli da mi postavljaju razna pitanja. Seljaci su želeli da čuju sve o Peterburgu, a naročito o vestima koje su se pronosile da je blizu sloboda. Zapahnulo me je neko naročito toplo osećanje jednostavnosti, srdačnosti i svesti o jednakosti, osećanje koje sam uvek kasnije imao kada sam bio među seljacima. Ništa se specijalno nije dogodilo te večeri, tako da se pitam vredi li uopšte da je pominjem. Pa ipak, topla tamna noć koja se spustila na selo, mala krčma, tihi razgovor seljaka, njihova radoznala zapitkivanja o stotinu stvari izvan kruga njihovog svakodnevnog života – sve je to učinilo da mi je od tada skromna aščinica postala privlačnija od svakog bogatog, otmenog restorana.  

      V  

      Naš korpus je preživljavao burna vremena. Kada je Žirardo penzionisan, na njegovo mesto došao je jedan od naših oficira, kapetan B. U celini on je bio dobar čovek, ali je uvrteo u glavu da ga mi nećemo poštovati onako kako dolikuje njegovom visokom položaju. I tako je kapetan počeo da nam uteruje veće poštovanje i divljenje prema njegovoj personi. Počeo je da tlači najstariji razred za svaku sitnicu. A što nam je izgledalo još gore, posegnuo je za našim »slobodama«, čiji se začetak gubio u tmini vremena. Ta naša prava bila su mala, ali su nam bila veoma dragocena.  

      Zbog toga je naš korpus nekoliko dana »buntovao«. Usledila je kazna za sve, a iz korpusa su bila isključena dvojica kamerpaževa, naši ljubimci.  

      Onda je taj kapetan počeo da ulazi u učionice u kojima smo sat pre nastave pripremali lekcije. Smatrali smo da smo u učionicama oslobođeni kontrole glavne uprave, pošto smo tu pod nadzorom glavnog inspektora. Veoma nas je pogodilo to upadanje u razred i ja jednom glasno rekoh kapetanu da je tu mesto razrednom inspektoru. Zbog te drskosti presedeo sam nekoliko nedelja u samici. Mene bi sigurno izbacili da inspektor i njegov pomoćnik, čak i naš stari direktor, nisu zaključili da sam rekao glasno ono što su oni i sami govorili međusobno.  

      Tek što su se završila ta uzbuđenja, normalni tok nastave ponovno je bio prekinut smrću udovice carice-majke.  

      Sahrane visokih ličnosti uvek se organizuju izuzetno raskošno i patetično, što na narod snažno deluje. Caričino telo je bilo prebačeno iz Carskog Sela, gde je umrla, u Peterburg. Sa železničke stanice provezli su ga glavnim ulicama do Petropavlovske tvrđave. Sanduk je pratila cela carska porodica, viši dostojanstvenici, desetine hiljada činovnika i bezbroj raznih udruženja. Napred su išle stotine sveštenika i hor crkvenih pevača. Sto hiljada gardista bilo je postrojeno duž ulica. Hiljade ljudi u svečanoj odeći učestvovalo je u procesiji, pratilo pogrebne kočije ili išlo ispred njih. Na svakoj raskrsnici pevana je litija. Zvonjava crkvenih zvona, pojanje ogromnih horova, izmešani zvuci spojenih vojnih orkestara – sve je to trebalo da sugeriše narodu kako ogromna masa oplakuje smrt carice.  

      Dok je kovčeg stajao u sabornoj crkvi Petropavlovske tvrđave, paževi su takođe stajali kraj njega danonoćno na straži. Tri kamerpaža i tri dvorske dame neprestano su dežurali kraj sanduka postavljenog na visokom katafalku, a dvadesetak paževa stajalo je na platformi, na kojoj su dva puta u toku dana služena opela u prisustvu cara i cele njegove porodice. Zbog toga su svake nedelje odvozili u tvrđavu gotovo pola našeg korpusa. Smenjivali smo se svaka dva sata, pa danju nije bilo teško dežurati. Ali grozno je bilo ustajati noću i oblačiti se u dvorsku odeću, a onda prolaziti kroz mračna i sumorna dvorišta do saborne crkve, uz zavijajuću zvonjavu satova na kulama. Obuzimala me je jeza dok sam tada pomišljao na zatočene tu negde u ruskoj Bastilji. »Ko zna – mislio sam – možda ću se jednom i ja naći među njima« .  

      Sahrana nije protekla bez događaja koji je mogao imati ozbiljne posledice. Iznad kovčega, ispod kupole saborne crkve, bio je postavljen ogroman baldahin ovenčan pozlaćenom krunom. Od nje, prema četiri velika pilastra koji su držali kupolu, spuštao se grimizni plašt postavljen hermelinom. To je izazivalo snažan utisak; ali mi, paževi, ubrzo otkrismo da je zlatna kruna bila napravljena od kartona i drveta, da je samo niži deo plašta od kadife a gornji od crvenog sukna a da su umesto hermelina stavili beli porhet sa našivenim veveričjim repićima. Štitovi sa grbovima, pokriveni krepom, takođe su bili kartonski. Ali narod, koji su uveče puštali da prolazi pored katafalka da poljubi zlatni brokat koji je pokrivao sanduk, nije imao vremena da prepozna porhetni hermelin i kartonske štitove.  

      Za vreme opela članovi carske porodice, kao što sleduje, stajali su s upaljenim svećama, koje su gasili posle poznatih molitvi. Jednom je neki od malih velikih knezova, videvši kako »veliki« gase sveće okrećući ih naopako, uradio isto to i nehotice zapalio crni krep koji se iza spuštao sa štita. Za tren su štit i papirna tkanina goreli. Veliki plameni jezik uspeo se uz teške nabore kobajagi hermelinskog plašta.  

      Opelo je prekinuto. Svi su užasnuto gledali taj vatreni jezik koji se sve više i više podizao prema kartonskoj kruni i drvenom ramu koji je držao celu dekoraciju. Počeše da padaju parčići zapaljene tkanine, preteći da zapale crne velove na damama.  

      Aleksandar II bio je smeten samo trenutak, ali se brzo sabrao. »Treba izneti kovčeg« – naredio je. Kamerpaževi su istog trena prekrili sanduk zlatnim brokatom i svi priđoše da ga podignu. Ali se tada ogromni plameni jezik raspada na sitne plavičaste plamičke koji krenuše po dlačicama tkanine. Postepeno i oni zgasnuše u prašini i čađi koja se nakupila gore.  

      Ne znam da kažem u šta sam se više bio zagledao: u plazeći vatreni jezik ili veličanstvene vitke figure tri dvorske dame koje su stajale pored kovčega. Crni čipkani velovi spuštali su im se niz leđa, a dugi šlepovi pogrebnih haljina pokrivali su stepenice katafalka. Ni jedna se nije pomerila. Stajale su kao prelepi kipovi. Samo su u očima jedne od njih – Gamaleje, zasijale suze kao biserje. Ona je bila rodom Ukrajinka, a bila je jedina prava lepotica među svim dvorskim damama.  

      U korpusu se sve okrenulo naglavačke. Predavanja su prekinuta. Mi koji smo se vraćali sa dežurstva u tvrđavi bili smo u privremenom smeštaju. Pošto nije bilo šta da se radi, smišljali smo razne nestašluke. Tako smo u sobi otvorili ormar u kome se nalazila izvanredna kolekcija modela životinja, namenjenih časovima prirodopisa. Istinu govoreći, to je bila njihova zvanična namena, ali nam ih nikada nisu pokazivali. Zato smo odlučili da iskoristimo modele. Od lobanje koju smo našli u ormaru napravili smo utvaru da bi noću plašili svoje drugove i oficire. Životinje smo razmestili u razne smešne položaje i grupe: majmuni su jahali na lavovima, ovce su plesale sa leopardima, a žirafe sa slonovima itd. Najgore je bilo to što je u korpus došao pruski princ koji je prisustvovao sahrani (izgleda baš onaj koji je kasnije postao car Fridrih). Naš direktor nije odoleo da se pohvali divnim pedagoškim kolekcijama i poveo je gosta do zoološkog ormara. Čim je ugledao našu zoološku klasifikaciju, pruskom princu se izdužilo lice i on se brzo okrenuo. Direktor se skamenio od užasa; izgubio je moć da artikuliše glasove i samo je mlatarao rukom u pravcu morskih zvezda smeštenih u staklenim kutijama pored ormara. Prinčeva svita se pravila kao da ništa ne primećuje i samo je krišom bacala poglede na neobičnu zbirku. A mi smo se iz sve snage upinjali da se ne zakikoćemo.  

      VI  

      Školski život dečaka u Rusiji potpuno se razlikuje od zapadnoevropskog. Kod nas su mladići na univerzitetu ili u vojnoj školi bili živo zainteresovani za socijalna, politička i filozofska pitanja. Istina, od svih škola paževski korpus predstavlja najmanje pogodnu osnovu za takav razvoj, ali su u to doba opšteg buđenja progresivne ideje prodrle i do njega i obuzele neke od nas. To nam, uzgred rečeno, nije smetalo da aktivno učestvujemo u smicalicama i drugim nestašlucima. 

      U četvrtom razredu zainteresovala me je istorija. Na osnovu beleški sastavljenih na časovima, i uz pomoć knjiga (Saša mi je naravno poslao Lorencovu opštu istoriju) napisao sam za sebe kurs istorije srednjeg veka. Sledeće godine zainteresovala me je borba papske i svetovne vlasti za vreme Bonifacija VIII i Filipa IV; žarko sam poželeo da dobijem dozvolu da radim u biblioteci da bih proučavao taj veliki sukob. To, međutim, nije bilo u skladu sa pravilima: učenici srednjih škola tamo nisu imali pristup. Međutim, dobri Beker je uklonio sve prepreke; odobren mi je pristup u hram. Mogao sam da zauzmem mesto na jednom od crvenih somotskih divančića, ispred jednog od stočića, koji su tada činili nameštaj čitaonice. Pošto sam se upoznao sa udžbenicima, a zatim i sa knjigama kojih je bilo u našoj biblioteci, prešao sam na izvore. Latinski nisam znao ali sam ubrzo otkrio bogate izvore na staronemačkom i starofrancuskom. Arhaične forme i izražajnost jezika francuskih anala pružali su mi veliko estetsko zadovoljstvo. Preda mnom se ukazalo potpuno novo društveno uređenje; saznao sam za nepoznat, složen svet. Od tog vremena naučio sam da cenim istorijske izvore više nego moderne radove. Iz ovih drugih stvarni život opisanog perioda potisnut je jednostranim pristupom, a često i formulom koja je u modi. Primetiću takođe da ništa toliko ne podstiče intelektualni razvoj kao samostalna istraživanja. Ovi mladalački radovi puno su mi kasnije pomogli.  

      Na žalost, bavljenje istorijom morao sam da prekinem kada sam prešao u drugi (pretposlednji) razred. Paževi su za dve godine morali da pređu ono što se u drugim vojnim školama radilo u tri stručna razreda. Zato je moralo puno da se radi. Prirodne nauke, matematika i osnove vojnih nauka potisnule su istoriju u drugi plan. 

      U drugom razredu počeli smo ozbiljno da se bavimo fizikom. Imali smo izuzetnog nastavnika Čaruhina – pametnog, sarkastičnog, koji je mrzeo bubanje i želeo je da naučimo da mislimo, a ne samo da učimo činjenice napamet.  

      Bio je dobar matematičar i posebno je insistirao na algebarskoj analizi u fizici. Uz to, posedovao je zadivljujući dar da objasni osnovno značenje svakog fizičkog zakona i fizičkih pribora, ne gubeći se u sitnicama, što se dešava većini pisaca udžbenika fizike. Neka njegova pitanja bila su tako originalna a objašnjenja toliko dobra da su se zauvek urezala u moje pamćenje.  

      Lencov udžbenik fizike, koji smo mi koristili, nije bio loš (većinu udžbenika u vojnim školama sačinili su najbolji naučnici tog vremena), ali je bio zastareo. Zato je naš nastavnik, sledeći sopstveni metod, počeo da piše kratka skripta za svoj predmet. Desilo se, međutim, da je posle nekoliko nedelja meni palo u deo da koncipiram lekcije. Kao dobar pedagog, Čaruhin mi je to u potpunosti prepustio, a on je samo radio korekturu. Odeljke o toploti, elektricitetu i magnetizmu trebalo je ponovo pisati uvodeći nove teorije i tako sam ja sastavio gotovo ceo udžbenik fizike koji je bio litografisan za korišćenje u korpusu. Lako je razumeti koliko mi je kasnije taj rad pomogao.  

      U drugom razredu počeli smo da učimo i hemiju. I za nju smo imali odličnog nastavnika, artiljerijskog oficira Petruševskog, koji je strasno voleo svoj predmet i objavio nekoliko značajnih istraživanja. Period od 1858. do 1861. godine bilo je doba procvata egzaktnih nauka. Grou, Klauzijus, Džul i Segan dokazali su da su toplota i elektricitet samo različiti oblici kretanja. Otprilike u to vreme Helmholc je započeo svoja istraživanja o zvuku koja su epohalna za nauku. Tindal se u svojim popularnim predavanjima takoreći dotakao samih atoma i molekula. Herard i Avogadro uveli su teoriju supstitucije, a Mendeljejev, Lotar Majer i Nilands otkrili su periodičku zakonitost hemijskih elemenata. Darvin je svojim »Poreklom vrsta« izvršio potpunu revoluciju u biologiji, a Karl Foht i Molešot su, sledeći Kloda Bernara, zasnovali fiziološku psihologiju.  

      To je bilo vreme opšte renesanse nauke. Nesavladiva bujica ponela je mnoge ka prirodnim naukama i u Rusiji je tada izašlo dosta veoma dobrih prirodnonaučnih knjiga prevedenih na ruski. Brzo sam shvatio da je elementarno poznavanje prirodnih nauka i njihovih metoda neophodno svakome, bilo za koju delatnost da se sprema. Okupismo se nas petorica-šestorica i osnovasmo neku vrstu hemijske laboratorije. Pomoću najprostijih instrumenata, koje je početnicima preporučivao odličan Štekhartov udžbenik, bacili smo se u sobi dvojice drugova, braće Zaseckih, na hemijske eksperimente. Njihovom ocu, admiralu u penziji, bilo je veoma drago što njegova deca tako korisno provode vreme i nije nam branio da se nedeljom ili na praznik okupljamo u »laboratoriji« koja se nalazila pored njegovog kabineta. Sledeći Štekhartov udžbenik, isprobali smo sve oglede koji su bili pomenuti. Moram da priznam, jednom samo što nismo zapalili kuću, a više puta smo zagadili vazduh u svim sobama hlorom i sličnim smrdljivim materijama. Ali stari je admiral na to reagovao veoma blago. Kada smo starome za stolom pričali naše dogodovštine, on nam je poverio kako je jednom sa drugovima umalo zapalio kuću, težeći mnogo beskorisnijem cilju nego što je naš, i to – praveći punč. A majka mojih drugova govorila je između napada kašlja: »Šta da se radi, nema druge ako za vašu školu morate da se petljate sa takvim gadostima.«  

      Mi smo joj se umiljavali zbog te njene dobrote. Posle ručka ona bi obično sela za klavir pa smo do kasno u noć pevali duete, tria ili horove iz raznih opera. Dešavalo se da uzmemo partituru neke opere, najčešće »Ruslana« i pevali smo je celu, od početka do kraja. Majka i sestra Zaseckih pevale su partije primadona, a mi smo na jedvite jade izvodili ostale partije. Tako su se hemija i muzika kombinovale.  

      I višoj matematici pripao je dobar deo moga vremena. Mnogi od nas su već odlučili da ne idu u gardu, gde bi im služba u trupi, ceremonije i parade oduzele svo vreme. Nameravali smo da kad dobijemo činove stupimo u artiljerijsku ili inženjersku akademiju. Za to smo morali da naučimo analitičku geometriju, diferencijalni račun i osnove integralnog računa, pa smo uzimali privatne časove. Elementarnu astronomiju tada su nam predavali pod nazivom matematička geografija, a ja sam se, naročito poslednje godine boravka u korpusu, posvetio učenju astronomije. Večni život vasione, koji sam ja shvatao kao život i evoluciju, postao je za mene pravi izvor poetskog uživanja, i malo-pomalo, filozofija mog života postade svest o jedinstvu čoveka s prirodom, i živom i neživom.  

      Da smo imali samo predmete koje sam nabrojao, i tada bi naše vreme bilo potpuno ispunjeno. Ali predavali su nam još i humanitarne nauke: istoriju, pravne nauke, tj. opšte poznavanje pravnog kodeksa, zatim osnove političke ekonomije i uporedne statistike. Osim toga, trebalo je savladati vrlo obimne kurseve vojnih nauka: taktiku, vojnu istoriju (pohode 1812. i 1815. godine do najsitnijih detalja), artiljeriju i poljske fortifikacije. Sećajući se sada prošlosti, dolazim do zaključka da naš program uopšte nije bio loš i bez obzira na raznovrsnost potpuno je odgovarao sposobnostima prosečnog mladića. Zahvaljujući dobrom poznavanju niže matematike i fizike, koje smo stekli u nižim razredima, većina je sasvim zadovoljavajuće izlazila na kraj sa programom. Naravno mnogi od nas su se aljkavo bavili nekim predmetima, na primer pravnim naukama i novijom istorijom, koju nam je zaista bedno predavao ostareli Šuljgin, koga su držali samo zato što je tako dugo bio u službi. Međutim, imali smo izvesnu slobodu u izboru omiljenih predmeta. Njih su nas veoma strogo ispitivali, a ostale sasvim popustljivo. Uopšte gledano, relativno uspešno savladavanje tako obimnog programa tumačim konkretnim karakterom celokupne nastave. Čim smo se teorijski upoznali sa elementarnom geometrijom, odmah bismo počinjali da je primenjujemo na terenu uz pomoć kočeva, geodetskih linija, a zatim i astrolaba, kompasa i menzule. Posle takve očigledne nastave elementarna astronomija nam nije zadavala teškoće, dok nam je snimanje planova samo po sebi postalo izvor zadovoljstva. Isti sistem očigledne nastave primenjivan je i za fortifikaciju. Zimi smo rešavali zadatke sledećeg tipa: imaš na raspolaganju hiljadu vojnika, napravi u roku od dve nedelje što je moguće jače utvrđenje da bi se štitio most za vojsku koja se povlači, a pošto bismo rešili zadatak, vatreno smo branili svoje projekte kada ih je nastavnik kritikovao. Leti smo naša teorijska znanja primenjivali u praksi, na terenu. Tako je zahvaljujući praktičnim vežbanjima, većina nas, sedamnaesto-osamnaestogodišnjaka, sasvim solidno savladavala tu masu različitih predmeta.  

      Posle svega toga, ostalo nam je još dosta vremena za razonodu i razne nestašluke. Najbolji dani dolazili su posle ispita; do odlaska na logorovanje bili smo gotovo ceo mesec sasvim slobodni a zatim smo po povratku sa logorovanja ponovo bili slobodni čitave tri ili četiri nedelje. Nas koji smo ostajali u školi bilo je malo i mi smo tada uživali punu slobodu i izlazili smo kad smo hteli. U korpus smo dolazili samo da jedemo i spavamo. U to vreme radio sam u javnoj biblioteci, odlazio u Ermitraž i proučavao slike, jednu po jednu školu, ili sam obilazio državne tekstilne fabrike, livnice, staklare, gde je pristup uvek slobodan. Ponekad sam sa društvom odlazio da se vozimo čamcima po Nevi i provodio bele noći – kada se večernje rumenilo spaja sa zorom i kada u ponoć možeš bez sveće da čitaš – na reci ili sa ribarima. Imali smo dovoljno vremena za sve to.  

      Iz fabrika u kojima sam tada bio, poneo sam ljubav prema moćnim i preciznim mašinama. Shvatio sam poetiku mašina dok sam gledao kako gigantski parni kašikar hvata balvan iz Neve i lako ga podmeće pod gater koji deblo pili na daske, ili dok sam gledao kako užarena gvozdena šipka prolazi između dva valjka i pretvara se u šinu. U savremenim fabrikama mašina ubija ličnost radnika. On postaje doživotni rob neke mašine da nikada više ne bude nešto drugo. Ali to je samo rezultat nerazumne organizacije i krivac u tom slučaju nije mašina. Prekomerni rad i njegova beskrajna monotonija pogubni su podjednako kao i ručni i mašinski rad. Ako se otkloni premor, onda mi je potpuno razumljivo zadovoljstvo koje čoveku može da pruži svest o snazi njegove mašine, svrsishodnost njenog rada, lepota i preciznost svakog njenog pokreta. Mržnja koju je prema mašinama osećao Viljem Moris dokazuje samo da su mu, uprkos njegovom velikom talentu, snaga i lepota mašina bile nedostupne.  

      I muzika je imala važnu ulogu u mom razvoju. Ona mi je pružala još veće uživanje i nadahnuće nego poezija. U to vreme ruska opera skoro da nije ni postojala, ali to beše vreme procvata italijanske opere. U Peterburgu je bila izuzetno popularna i imala je više velikih zvezda. Kada se primadona Bozio razbolela, hiljade ljudi, naročito mladih, stajalo je do kasno u noć na ulazu u hotel da saznaju kako se diva oseća. Ona nije bila lepa, ali je izgledala predivno dok je pevala, tako da je sigurno na stotine mladića bilo u nju zaljubljeno. Kada je Bozio umrla, organizovana je sahrana kakvu Peterburg do tada nije video.  

      Ceo Peterburg se tada delio na dva tabora: na poklonike italijanske opere i na stalne posetioce francuskog teatra, gde se već začinjala trula ofenbahovština, koja je za nekoliko godina zarazila čitavu Evropu. Naš razred se takođe podelio na dva tabora, a ja sam pripadao »talijancima«. Mi nismo imali pravo na parter i galeriju; lože su u italijanskoj operi rezervisane i po nekoliko meseci pre početka sezone, na pretplatu, a u nekim kućama abonmani su se čak i nasleđivali. Zato nam je preostajalo da se u operu potajno zavlačimo subotom, na poslednju galeriju, gde smo se gurali u prolazu i znojili se kao u sauni. Da bismo sakrili svoje mundire koji su lako upadali u oči, morali smo, uprkos zapari, da stojimo u zakopčanim crnim vatiranim šinjelima s krznenim okovratnicima. Čudo kako niko nije zaradio zapaljenje pluća, naročito kada se uzme u obzir da smo raspaljeni ovacijama u sali dugo zatim stajali na ulici, kod ulaza, ne bi li još jednom videli naše ljubimce i ponovo im aplaudirali. Italijanska opera je u to vreme na neki čudan način bila povezana sa radikalnim pokretom. Revolucionarni recitativi u »Viljemu Telu« ili »Puritancima« uvek su izazivali bučne ovacije, koje su prilično zbunjivale Aleksandra II. A na šestoj galeriji, u sobi za pušenje i kod izlaza, okupljao se najbolji deo peterburške omladine, koju je povezivalo zajedničko poštovanje plemenite umetnosti. Sada to sve može da izgleda detinjasto, ali puno je uzvišenih ideja i čistih namera u nama probuđeno zahvaljujući omiljenim umetnicima.  

      VII  

      Leti smo odlazili na logorovanje u Petergof, zajedno sa drugim vojnim školama peterburškog okruga. U celini, tamo nam je život bio veoma dobar i, nesumnjivo, mi smo se u logoru čak i gojili. Spavali smo u prostranim šatorima, kupali se u moru i vraćali se u grad sa zalihama zdravlja.  

      Naravno, za vojne škole glavna aktivnost na logorovanju su strojeve radnje. Nismo ih podnosili, ali bi dosada povremeno nestala kada smo učestvovali u manevrima. Jednom, dok smo se već spremali na spavanje, Aleksandar II naredi uzbunu i podiže logor na noge. Za nekoliko minuta ceo logor je oživeo. Nekoliko hiljada dečaka okupilo se oko zastave. Kroz noćnu tišinu razlegla se teška tutnjava topova artiljerijske škole. Sav vojnički Petergof dojurio je u logor, ali zbog nekakvog nesporazuma caru nikako da dovedu konja. Na sve strane rastrčaše se ordonansi da pronađu caru konja, ali konja nigde. Pošto nije bio bogzna kakav jahač, Aleksandar II nikada nije sedao na tuđeg konja. Sada je bio veoma besan i kad je ordonans dotrčao raportirajući: »Konja vašeg veličanstva dovode sa Babjigone«, car se strašno razdrao: »Budalo, zar ja imam samo jednog konja?«  

      Sve gušći mrak, topovski hici, topot konjice – to je nas dečake uzbuđivalo, i kada je Aleksandar II pustio našu kolonu u napad, ostajući ispred, samo što ga nismo pregazili. Zbijeni u redove sa isturenim bajonetima mora da smo strašno izgledali i ja videh imperatora kako se u tri velika skoka sklanja s puta koloni. Tada sam shvatio šta je to kolona koja nastupa zbijenih redova uzbuđena muzikom i jurišem. Ispred nas je stajao car, naš vojni komandant, prema kome smo se svi odnosili sa strahopoštovanjem. Međutim, osećao sam da se ni jedan od nas ne bi ni za pedalj pomerio niti zaostao da mu napravi put. Mi smo predstavljali kolonu koja se kreće a on je bio prepreka i kolona bi ga zgazila. U takvim situacijama dečaci s puškama u rukama još su opasniji od starih vojnika.  

      Iduće godine, kada smo učestvovali u velikim manevrima nedaleko od Peterburga, stekao sam izvesnu predstavu o tome šta je rat. Dva dana uzastopce radili smo samo jedno – kretali se napred i nazad nekih dvadesetak vrsta. Nismo imali pojma šta se dešava oko nas, niti s kakvim ciljem se krećemo. Topovi su grmeli čas pored nas; čas negde u daljini. Povremeno bi se u šumi i na brdima začula snažna puščana vatra. Ordonansi su trčali i donosili naređenja čas da napadamo, čas da se povlačimo. A mi smo stalno išli, išli i išli, ne nalazeći smisao u tom kretanju. Konjica je prošla istim putem i pretvorila ga u veliku reku živog peska, po kome smo se s mukom vukli napred i nazad. Konačno je u našoj koloni nestala svaka disciplina. Od čvrste celine pretvorila se u gomilu umornih putnika. Putem su išli samo podoficiri-zastavnici; ostali su se sporo vukli šumom sa strane. Naredbe i molbe oficira nisu pomagale.  

      Odjednom se otpozadi razleže uzvik: »Dolazi car!« Oficiri se užurbaše moleći nas da se prestrojimo u redove, ali niko ih nije slušao.  

      Dojahao je imperator i još jednom naredio povlačenje.  

      — Nalevo krug! – razlegla se komanda. »Gospodo, iza vas je car. Okrenite se, molim!« – šaputali su oficiri. Ali bataljon ne obrati skoro nikakvu pažnju na komande i molbe. Na sreću, Aleksandar II nije bio fanatični ljubitelj strojeve obuke. Pošto nam je uputio nekoliko reči da nas ohrabri i obećao nam odmor, on odjaha.  

      Tada sam shvatio kako u ratno vreme mnogo toga zavisi od stanja duha u vojsci i kako se malo može učiniti disciplinom kad se od vojnika traži više od uobičajenog napora. Samo disciplinom ne može se pokrenuti umoran odred u naznačeno vreme na bojno polje. U takvim trenucima samo entuzijazam i poverenje mogu naterati vojnike da učine »nemoguće«. Kako sam se često sećao te praktične lekcije kasnije u Sibiru, gde smo takođe za vreme naučnih ekspedicija ponekad morali da učinimo »nemoguće«.  

      Vojnim vežbama i manevrima ipak je bio posvećen samo manji deo našeg boravka u logoru. Dosta smo se bavili praktičnim snimanjima i fortifikacijom. Posle nekoliko pripremnih vežbi, davali su nam kompas i govorili: »Napravite plan ovog jezera ili parka, sa putevima. Izmerite busolom uglove a koracima rastojanja.«  

      Rano ujutro, pošto bi brzo doručkovao, dečak je trpao u svoje velike vojničke džepove parčad crnog hleba i odlazio na četiri-pet sati po nekoliko vrsta daleko u park. Ucrtavao je u plan prelepe senovite puteve, potoke i jezera. Njegov rad je posle upoređivan sa preciznim kartama, a nagrada je bila, po izboru dečaka, optički instrument ili pribor za tehničko crtanje. Ja sam u tom crtanju neizrecivo uživao. Sloboda u radu, samoća ispod stoletnog drveća, šumski život kome sam mogao nesmetano da se predam – duboko su se utisnuli u moje sećanje. I sam posao bio je interesantan. Kada sam kasnije postao istraživač Sibira, a neki od mojih drugova istraživači Srednje Azije, zaključili smo da su topografska snimanja bila odlična pripremna škola.  

      U poslednjem razredu svaki drugi dan grupe od po četiri paža odlazile su u sela, malo dalje od logora. Tamo su pravili precizne mape pomoću menzule i vizira. Povremeno su navraćali oficiri iz glavnog štaba da provere radove i da daju poneki savet. A život među seljacima, u seljačkim kućama, izvanredno je uticao na naš intelektualni i moralni razvoj.  

      U to vreme vežbali smo da gradimo delove utvrđenja u pravoj veličini. Odlazili smo sa oficirima na otvoreno polje i tu smo dobijali zadatak da napravimo presek bunkera ili komplikovanog utvrđenja. Spajali smo ekserima letvice i kočeve, kao što rade inženjeri kad postavljaju novu železnička prugu. Kada smo pravili barbete i puškarnice morali smo puno da računamo da bismo odredili nagib i preseke raznih površi i, posle toga, stereometrija nam više nije predstavljala teškoću a sinusi i tangente su dobijali realan, konkretan smisao.  

      Ovaj posao nam se veoma dopao pa smo se jednom i u gradu, kada smo u vrtu pronašli nešto gline i tucanika, bacili na izgradnju pravog utvrđenja, doduše umanjenog. Barbeti, prave i iskošene puškarnice, bili su brižljivo izračunati. Sve je bilo urađeno veoma lepo. Maštali smo da se dokopamo dasaka da napravimo platforme za oružje i da na njih postavimo modele topova iz naše učionice. Ali avaj, naše pantalone već behu u jadnom stanju!  

      — Šta radite tu – vikao je naš kapetan. »Pogledajte na šta ličite! Izgledate kao kopači. (Na to smo baš i bili ponosni!) A šta ako dođe veliki knez i zatekne vas takve!«  

      — Pokazaćemo mu naše utvrđenje i zamolićemo ga da nam da daske i alat za platforme.  

      Uzalud smo se bunili. Sledećeg dana desetak radnika odvezlo je na kolicima našu divnu tvrđavu kao da je gomila đubreta.  

      Ovo sve pominjem zato što želim da pokažem kako deca i mladi žele praktično da primenjuju znanja stečena u školi, i koliko su ograničeni vaspitači koji ne umeju da to iskoriste u svom pedagoškom radu. U našem korpusu sve je bilo usmereno ka tome da podstakne vojnički duh, ali mi bismo sa istim zanosom pravili i železničku prugu, gradili kuću, ili obrađivali njivu i povrtnjak. Sklonost dece ka pravom živom radu propada uzalud zato što u školama još uvek vlada duh sholastike, nasleđen iz srednjevekovnih manastira.  


      VIII  

      Godine od 1857. do 1861. bile su, kao što je poznato, vreme duhovnog progresa Rusije. Sve ono što je u prijateljskim razgovorima šaputala generacija koju su u literaturi predstavili Turgenjev, Tolstoj, Hercen, Bakuljin, Ogarjov, Kaveljin, Dostojevski, Grigorovič, Ostrovski i Njekrasov – sada je počelo da prodire u štampu. Cenzura je još uvek besnela, ali je ono što nije moglo da se kaže otvoreno u političkim člancima krijumčareno kroz priču, humorističku skicu ili u zamaskiranoj kritici zapadnoevropskih događaja. Svi su umeli da čitaju između redova i razumeli su šta znači »Kritika kineskog finansijskog sistema«.  

      U Peterburgu nisam imao drugih poznanika osim drugova iz škole i uskog kruga rođaka. Zato sam bio po strani od radikalnog pokreta toga vremena. Ipak (a to je možda i najkarakterističnije za pokret) ideje su prodirale čak i u tako lojalne škole kao što je bila naša, a osećale su se čak i u krugu naših moskovskih rođaka.  

      Sada sam nedelju i praznike provodio kod moje tetke, kneginje Mirske, koju sam već pominjao. Knez Mirski mislio je samo na ekstravagantne doručke i ručkove, a kneginja i kneginjica su provodile vreme u zabavama. Moja sestra od tetke imala je dvadeset godina. Bila je veoma lepa i privlačna. Sva braća po drugoj liniji bila su zaljubljena u nju, a i ona se zaljubila u jednog od njih i htela je da se uda za njega. Ali venčati tako bliske rođake veliki je greh po zakonima pravoslavne crkve, tako da je kneginja uzaludno pokušavala da dobije posebnu dozvolu od visokih predstavnika crkvene hijerarhije. Zato je sada kneginja Mirska dovela svoju kćer u Peterburg, u nadi da će možda među bezbrojnim obožavaocima naći pogodnijeg mladoženju nego što je tako blizak rođak. Želim da kažem da kneginjin trud nije urodio plodom, iako je u njenoj kući uvek bilo puno gardijske i diplomatske mladeži.  

      Moglo bi se pomisliti da će revolucionarne ideje ponajmanje prodreti u takvu kuću. A ja sam se baš tu prvi put upoznao sa revolucionarnom literaturom. Hercen je upravo počeo da izdaje u Londonu časopis „Полярная звезда“,[18] koji je brzo postao popularan u javnosti i izazvao zbunjenost čak i u dvorskim krugovima. Moja sestra od tetke je nekako dolazila do takve literature i mi smo je obično zajedno čitali. Njeno srce je bilo ogorčeno zbog prepreka koje su stajale na putu njene sreće i utoliko je radije njen um prihvatao Hercenovu britku kritiku samodržavlja i trulog državnog sistema. Gotovo sa verničkim strahopoštovanjem gledao sam korice časopisa „Полярная звезда“, na kojima su u medaljonu bili likovi obešenih dekabrista: Bestuževa, Kahovskog, Pastelja, Riljejeva i Muravjova-Apostola. Lepota i snaga Hercenovih dela, sveobuhvatnost njegovih misli i duboka ljubav prema Rusiji – potpuno su me obuzele. Čitao sam po nekoliko puta stranice pune blistavog duha, prožete dubokim osećanjem. Turgenjev je tačno rekao da je Iskander[19] pisao suzama i krvlju i da otada kod nas niko nije tako pisao.  

      Godine 1859. ili na početku 1860. počeo sam da izdajem svoje prve revolucionarne novine. U tom uzrastu ja sam naravno mogao da budem samo republikanac i strastveno sam dokazivao da je Rusiji neophodan ustav. Pisao sam o bezumnim troškovima dvora, o sumama bačenim u Nici na besposlenu svitu koja je pratila caricu-udovicu, koja je i umrla 1860. godine. Pominjao sam činovničke zloupotrebe, o kojima sam stalno slušao, i dokazivao sam potrebu pravnog poretka. Novine sam prepisivao u tri primerka i stavljao ih u stolove drugova iz starijih razreda, koje su, kako sam zamišljao, morala da interesuju društvena pitanja. Molio sam čitaoce da primedbe stave iza velikog sata u našoj biblioteci.  

      Srce mi je lupalo kada sam sutradan ušao u biblioteku da vidim ima li nešto za mene. I stvarno, iza sata su bile dve cedulje. Dva druga su pisala da potpuno saosećaju sa mnom ali su savetovali da ne rizikujem previše. Napravio sam i drugi broj, još oštriji. U njemu sam tvrdio da je neophodno da se svi ujedine u ime slobode... Ovog puta iza sata nije bilo ničega, ali su mi ta dva druga lično prišla.  

      — Sigurni smo da vi pravite novine, rekoše mi, i došli smo da razgovaramo o tome. Potpuno se slažemo sa vama i želimo da kažemo: »Bićemo drugovi«. Ali novine više ne treba praviti. U celom korpusu ima samo još dva druga koja zanimaju takve stvari. Ako se sazna da postoje takve novine, posledice će za nas biti strašne. Bolje da organizujemo kružok i da razgovaramo o svemu. Možda ćemo uspeti da i druge u nešto od toga ubedimo.  

      To je sve bilo tako razumno da mi je ostalo samo da se složim i mi smo čvrstim rukovanjem potvrdili sklapanje saveza. Od tada smo postali veliki prijatelji, puno smo zajedno čitali i razmatrali različite probleme.  

      Oslobođenje seljaka privlačilo je tada pažnju svih razumnih ljudi.  

      Revolucija 1848. godine potmulo se odrazila na ruske seljake. Od 1850. godine pobune seljaka počele su da bivaju sve ozbiljnije. Kad je počeo Krimski rat i kada su iz cele Rusije počeli da pozivaju regrute, nemiri seljaka su se proširili s dotad neviđenom snagom. Kmetovi su ubili nekoliko spahija. Pobune su postale tako strašne da su za njihovo gušenje morali da šalju čitave pukove s topovima, dok su ranije i manji odredi vojnika nagonili strah u seljake i okončavali nerede.  

      Te eksplozije, s jedne strane, i duboko gnušanje prema sistemu kmetstva generacije koja je dolazila kada je na presto stupio Aleksandar II, učinili su oslobođenje seljaka suštinskim pitanjem. Aleksandar II, koji je i sam bio protiv kmetstva i koga su podržavali, tačnije podsticali, u njegovoj porodici žena, brat Konstantin i velika kneginja Jelena Pavlovna – napravio je prvi korak. On je želeo da inicijativu za reforme pokrenu same spahije. Ali ni u jednoj guberniji nije bilo moguće ubediti spahije da caru daju takvu poslanicu. U martu 1856. godine Aleksandar II se lično obratio moskovskom plemstvu govorom u kome je tvrdio da su reforme neophodne; ali odgovor je bio - uporno ćutanje. Aleksandar II se tada naljutio i završio govor nezaboravnim rečima Hercena: »Bolje je gospodo da oslobođenje potekne odozgo nego da se čeka da ono dođe odozdo«. Ali ni te reči nisu delovale. Inicijativu su konačno pokrenule litvanske gubernije, Grodno, Viljna i Kovno, u kojima je Napoleon 1812. godine (na papiru) ukinuo kmetstvo. General-gubernator Nazimov uspeo je da ubedi litvansko plemstvo da preda potrebnu poslanicu i u novembru 1857. godine štampan je čuveni reskript na ime viljnskog general-gubernatora u kome je Aleksandar II izražavao nameru da oslobodi seljake. Sa suzama u očima čitali smo slavni Hercenov tekst: »Pobedio si, Galilejanine«. Londonski emigranti izjavljivali da Aleksandra II više ne smatraju svojim neprijateljem, već da će ga podržavati oslobađanja seljaka u velikoj stvari.  

      Reakcija seljaka bila je zaista izvanredna. Čim se pronela vest da će toliko željenu slobodu dobiti, ustanci su gotovo prestali. Seljaci su čekali. Kada je Aleksandar II obilazio srednju Rusiju, okupljali su se oko njega i molili da dâ slobodu, ali se prema ovim ponovljenim molbama Aleksandar odnosio neprijateljski. Zanimljivo je, međutim, koliko je bila jaka tradicija velike revolucije: među seljacima se proneo glas da je Napoleon III prilikom potpisivanja mira zatražio od Aleksandra II da oslobodi seljake. To sam često imao priliku da čujem. Čak i uoči oslobođenja, seljaci su sumnjali da će slobodu dati bez pritiska spolja. »Ako Garibalka ne dođe, ništa od toga« – reče jednom u Peterburgu neki seljak mome drugu koji mu je objašnjavao da će uskoro »dati slobodu«. A tako su mnogi mislili.  

      Posle perioda opšteg radovanja, uslediše, međutim, godine brige i neverice. U gubernijama, kao i u Peterburgu, radili su specijalno izabrani komiteti, ali se Aleksandar II očigledno kolebao. Cenzura je strogo vodila računa da se štampa ne bavi detaljima problema oslobođenja seljaka. Zloslutne glasine širile su se Peterburgom i stizale su i do našeg korpusa.  

      Među plemstvom bilo je mlađih ljudi koji su iskreno radili za potpuno oslobođenje seljaka. Ali reakcionarna struja je sve više sužavala krug oko Aleksandra II i vršila na njega pritisak. Nazadnjaci su širili intrigu da će na dan oslobođenja seljaka započeti opšte klanje spahija i da Rusiju tada čeka nova pugačovština, još strašnija od bune 1773. godine. Aleksandar II je bio čovek slabog karaktera i reagovao je na takva zloslutna predskazivanja. Ali velika mašina za izradu »uredbe« već je bila puštena u pogon. Komiteti su zasedali. Na desetine predloga sa projektima oslobođenja seljaka slato je caru, rasturano je u rukopisima, ili štampano u Londonu. Hercen je, uz saradnju Turgenjeva koji ga je obaveštavao o situaciji, razmatrao detalje svakog projekta u časopisima „Колокол”[20] i „Полярная звезда“. Isto je radio i Černiševski u listu „Современік”.[21] Slovenofili, naročito Aksakov i Beljajev odmah su iskoristili nešto bolji položaj štampe da popularizuju ideju o oslobođenju seljaka. Oni su takođe, uz dobro poznavanje tehničke strane stvari, do detalja analizirali kako će se ono sprovesti. Čitav obrazovani Peterburg slagao se sa Hercenom, a naročito sa Černiševskim. Sećam se da su ga podržavali čak i oficiri konjičke garde koje sam viđao nedeljom posle crkvene svečanosti kod mog brata od strica, ađutanta puka i carevog ađutanta Dimitrija Nikolajeviča Kropotkina. Raspoloženje u peterburškim kafanama i na ulicama pokazivalo je da se više ne može nazad. Oslobođenje seljaka je moralo biti realizovano. Izvojevana je i druga tačka, naime, oslobođenje sa zemljom.  

      Ali nazadnjačka struja nije gubila nadu. Ona se sada borila za odlaganje roka za sprovođenje reformi, za smanjivanje okućnica i za tako visoku otkupnu cenu za zemlju koja bi od ekonomske nezavisnosti napravila priviđenje. I u tome su nazadnjaci potpuno uspeli. Aleksandar II je uklonio Nikolaja Miljutina (brata ministra vojske) koji je bio duša cele stvari.  

      — Veoma mi je žao što se rastajem od vas – rekao mu je – ali, moram: plemstvo vas naziva »crvenim«.  

      Prvobitni komiteti, koji su izradili projekat oslobođenja seljaka, raspušteni su. Novi komiteti su sada revidirali ceo program u korist nazadnjaka. Štampi su ponovo bila zapušena usta.  

      Stvari su tako postajale sve crnje. Već se postavljalo i pitanje da li će oslobođenja uopšte biti. Grozničavo sam pratio borbu. Nedeljom, kada su se moji drugovi vraćali u korpus, raspitivao sam se šta kažu njihovi roditelji. U jesen 1860. godine vesti su bile sve gore i gore. »Struja Valujeva je pobedila« »Oni hoće da se cela stvar revidira.« »Rođaci kneginje D. (caričine prijateljice) imaju jak uticaj na cara.« »Oslobođenje seljaka je odloženo: plaše se revolucije«  

      U januaru 1861. godine počele su ipak da stižu utešne vesti. Sada su se svi nadali da će 19. februara, na dan Aleksandrovog stupanja na presto, biti objavljen nekakav manifest o oslobođenju.  


      Dođe i taj dan, ali sa njim nije stiglo ništa. Toga sam dana bio na dvoru, gde se umesto velike održavala samo mala svečanost. Paževe iz drugog razreda slali su na takve svečanosti da bi naučili dvorska pravila i devetnaestog je bio na mene red. Pratio sam jednu od velikih kneginja prilikom izlaska iz crkve, a pošto njenog muža nije bilo zamolila me je da ga pronađem. Pozvali su ga da izađe iz carevog kabineta i ja u polušaljivom tonu rekoh velikom knezu kako je njegova žena uznemirena. Nisam ni slutio o kako se važnoj stvari u tom trenutku raspravlja u kabinetu. Osim nekolicine upućenih niko nije znao da je manifest potpisan tada, 19. februara. Držali su ga u tajnosti dve nedelje samo zato što je nedelju dana kasnije, 26. februara počinjala masljenica.[22] Plašili su se da u selima pijanstvo može da dovede do pobuna. Čak su i karneval te godine prebacili sa Dvorskog trga na Marsovo polje, dalje od dvora, u strahu od narodnog ustanka. Vojska je dobila stroge instrukcije kako da smiri nerede.  

      Dve nedelje kasnije, 5. marta, na poslednji karnevalski dan, bio sam u korpusu, pošto sam u podne morao da idem na smenu straže u Mihajlovskom manježu. Još sam bio u krevetu kad je u sobu, sa čajem na poslužavniku, utrčao moj posilni Ivanov vičući: »Kneže, sloboda! Manifest je istaknut u čaršiji (preko puta korpusa)!«  
      — Video si svojim očima?  

      — Da. Mnogo naroda. Jedan čita, ostali slušaju. Sloboda!  

      Za dva minuta sam se obukao i našao se na ulici.  

      — Kropotkine, sloboda! – uzviknu drug koji je ulazio u korpus. Eno manifesta. Moj tata je juče saznao da će ga čitati za jutarnje mise u Isakijevskom saboru. Nije bilo puno naroda, samo mužici. Posle mise pročitaše i razdeliše manifest. Seljaci su dobro shvatili šta on znači. Kad sam izlazio iz Sabora puno mužika tumaralo je u porti. Dvojica su stajala na kapiji. Rekoše mi podsmešljivo: ‚Šta je gospo’n? Ode?’« Drug mi je pokazao kakvim su ga gestovima ispratili. U tom gestu iskazane su godine iscrpljujućeg čekanja.  

      Čitao sam, i ponovo čitao manifest. Sastavio ga je ostareli moskovski mitropolit Filaret, visokoparnim jezikom. Crkvenoslovenske fraze samo su skrivale smisao.  

      Ali to je bez sumnje bila sloboda, mada ne skora. Seljaci su ostajali kmetovi još dve godine, do 19. februara 1863. ali uprkos tome jedno je bilo jasno: kmetstvo je ukinuto i kmetovi dobijaju okućnicu. Oni će morati da je otkupe, ali je beleg ropstva izbrisan. Robova više nema. Reakcija nije pobedila.  

      Odosmo na smenu straže. Kad je vojna ceremonija bila gotova, Aleksandar II, koji je još uvek bio na konju, glasno povika: »Gospodo oficiri, ovamo«! Oficiri okružiše cara i on glasno poče govor o događaju dana.  

      — Gospodo oficiri... Predstavnici plemstva u vojsci, – stizali su do nas odlomci govora... »Došao je kraj vekovnoj nepravdi... Očekujem od plemstva odricanje... Pošteno plemstvo zbiće se oko prestola...« I tako dalje. Kada je Aleksandar završio, odgovorili su mu ushićenim uzvicima »ura!«  

      Do korpusa smo više trčali nego hodali. Žurili smo u italijansku operu, na kombinovanu dnevnu predstavu, poslednju u sezoni. Nije bilo sumnje da će biti nekih manifestacija. Brzo smo zbacili vojničku opremu i nas nekolicina odosmo u pozorište, na šestu galeriju. Pozorište je bilo prepuno.  

      Za vreme prve pauze pušionica je bila puna ushićene omladine. Poznanici i oni koji se nisu znali uzbuđeno su razmenjivali utiske. Odlučismo da se vratimo u salu i zajedno sa ostalima zapevamo »Bože, čuvaj cara!«  

      Čim su do nas doprli zvuci muzike, požurili smo nazad u salu. Orkestar je već svirao himnu, ali su njegovi zvuci nestajali u uzbuđenim povicima »ura!« svih gledalaca. Video sam da dirigent Baveri maše štapićem ali nisam mogao da uhvatim ni jedan zvuk velikog orkestra. Baveri stade, ali raspaljeni uzvici »ura!« nisu prestajali. On ponovo podiže štapić; video sam pokrete gudala, video sam kako se nadimaju obrazi muzičara koji su svirali limene instrumente, ali su uzbuđeni uzvici i dalje pokrivali muziku. Baveri je po treći put započeo himnu. I tek su tada, pred sam kraj, limeni instrumenti povremeno uspevali da preseku huku ljudskih glasova.  

      Takvi prizori oduševljenja ponavljali su se i na ulicama. Gomile seljaka i intelektualaca stajale su ispred Zimskog dvorca i vikale »ura«. Kad se car pojavio na ulici, za njegovom kočijom jurnuo je uzbuđeni narod. Hercen je bio u pravu rekavši dve godine kasnije, kada je vlast davila poljsku revoluciju u rekama krvi a Muravjov Vešač je gušio na gubilištu: »Aleksandre Nikolajeviču, zašto niste umrli onog dana? Ostali biste heroj u istoriji!«  

      A šta je bilo sa ustancima koje su predskazivali nazadnjaci? Teško se mogla zamisliti neodređenija situacija od one stvorene »Uredbom«. Ako je nešto moglo da izazove nemire, to je onda bila zamršena neodređenost tih propisa. A ipak, osim dve pobune i manjih nereda ponegde, cela Rusija je bila mirna – mirnija nego ikada. Običnim zdravim razumom seljaci su shvatili da je došao kraj kmetstvu i da je sloboda tu. Oni su prihvatili uslove koji su im bili postavljeni, ma koliko oni bili teški.  

      Obišao sam Nikoljsko u avgustu 1861. godine, a onda ponovo u leto 1862. i bio sam iznenađen kako su razumno i s mirom, seljaci prihvatili novu situaciju. Oni su savršeno dobro znali kako će biti teško da se plati otkupnina, koja je u suštini bila cena za besplatni rad oduzetih seljaka, ali njima je oslobođenje iz ropstva bilo tako dragoceno da su prihvatili čak i tako surove uslove. Istina, to je sve išlo uz gunđanje, ali su se seljaci pokorili neminovnosti. Prvih meseci praznovali su dva dana nedeljno, tvrdeći da je greh da se radi petkom, ali kad je počelo leto latili su se posla još marljivije nego pre.  

      Kada sam video naše nikoljske seljake petnaest meseci posle oslobođenja – nisam mogao da se nauživam. Sačuvali su svoju urođenu dobrotu i nežnost, a žig ropstva je nestao. Seljaci su sa svojim ranijim gospodarima razgovarali ravnopravno, kao da među njima nikada nije ni bilo drukčijih odnosa. Osim toga, već su se među seljacima izdvojili oni koji su mogli da se bore za njihova prava. »Uredba« je bila velika, teško napisana knjiga. Utrošio sam dosta vremena dok je nisam razumeo. Ali kada je jednom nikoljski starosta[23] Vasilij Ivanović došao sa molbom da mu objasnim jedno nejasno mesto iz »Uredbe« – uverio sam se da se on odlično snašao u zamršenim poglavljima i paragrafima, iako nije baš vešto čitao.  

      Najteže je bilo slugama u kući. Oni nisu dobili okućnice, a teško i da bi znali šta s njima da rade kad bi ih dobili. Posluga je dobila slobodu i ništa više. U našem okrugu skoro svi su napustili svoje gospodare; kod mog oca, na primer, niko nije ostao. Rastrčali su se u potrazi za poslom. Mnogi su odmah našli mesto kod trgovaca, kojima je imponovalo što će za njih da radi kočijaš tog i tog kneza ili kuvar tog i tog generala. Oni koji su znali neki zanat nalazili su posao u gradu. Tako je, na primer, orkestar moga oca ostao što je i bio, dobro zarađujući u Kalugi, a sa našom kućom održavao je prijateljske odnose. Loše se pisalo onima koji nisu znali nikakav zanat. A ipak, većina je više volela da se kako-tako snalazi nego da ostane kod ranijeg gospodara.  

      Što se tiče spahija, krupni zemljoposednici su koristili sva sredstva u Peterburgu da se kmetstvo ponovo uspostavi pod bilo kojim imenom (delimično su u tome uspeli za vreme Aleksandra III), ali se veći deo ostalih spahija pomirio sa reformom kao sa neminovnom nesrećom. Nova generacija dala je Rusiji izuzetne mirovne posrednike, a kasnije i mirovne sudije, koje su toliko doprineli mirnom toku emancipacije. A ljudi starijeg pokolenja maštali su samo kako da se dokopaju otkupnih potvrda (zemlja je bila procenjena znatno više nego što vredi) i zamišljali kako će taj novac da prolumpuju u restoranima, ili da ga ostave za kockarskim stolom. I stvarno, većina je prolumpovala ili prokockala otkupni novac čim ga je dobila.  

      Za mnoge spahije oslobođenje seljaka ispalo je u suštini korisna transakcija. Na primer, zemlja koju je moj otac predviđajući oslobođenje isparcelisao i prodavao po 11 rubalja za desetinu seljake je koštala po 40 rubalja, tj. tri i po puta više. Tako je bilo svuda u našom okrugu. Na očevom tambovskom stepskom imanju, mir[24] je zakupio svu zemlju na dvanaest godina i otac je dobio dva puta više nego kada su mu kmetovi obrađivali zemlju.  

      Desetak godina posle tog nezaboravnog dana otišao sam na tambovsko imanje koje sam nasledio od oca. Tu sam ostao nekoliko nedelja. Uveče, posle mog odlaska, naš mladi sveštenik, pametan, slobodnog mišljenja (takvi se ponekad mogu sresti u južnim gubernijama), krenuo je u šetnju. Zalazak sunca bio je veličanstven. Iz stepe je dolazio mirisni povetarac. Izvan sela, na brežuljku, naišao je na starog seljaka Antona Saveljeva kako čita psaltir. Seljak je s mukom sricao crkvena slova i često je ponavljao, čitajući od kraja. Više od svega dopadalo mu se samo čitanje, onda bi ga neka reč uzbudila i ponavljanje te reči činilo mu je zadovoljstvo. Sada je čitao 106. psalm u kome se često ponavlja »radujem se«.  

      — Šta to čitate Antone Saveljeviču? – upita sveštenik.  

      — Pa evo, oče, ispričaću vam. Pre četrnaest godina dođe ovde stari knez. Bila je zima. Ja sam se taman bio vratio kući sasvim promrzao. Besnela je mećava. Tek što sam počeo da se svlačim – čuh, starosta lupa u prozor i viče: »Ajde kod kneza, traži te!« Tad smo se svi, moja stara i dečica i ja, uplašili. »Zašto sad kod kneza?« – zabrinula se ona. Ja se prekrstih i pođoh. Dok sam prelazio nasip skoro sam obnevideo od mećave. Ali sve se dobro završilo. Stari knez je spavao posle ručka, a kada se naspavao samo me je upitao: »A ti, Antone Saveljevu, znaš li da malterišeš?«  

      — Znam, vaša svetlosti.  

      — E pa onda, dođi sutra, popravićeš zid u ovoj sobi.  

      — Kući odoh sasvim veseo. Samo što sam došao na nasip, vidim moja žena stoji. Čitavo vreme je u mećavi ona prestajala sa detetom u naručju čekajući me.  

      — Šta je bilo, Saveljiču? – pita.  

      — Ništa – kažem – sve je u redu, zvao je da popravim malter. Eto, tako je, oče, bilo kod starog kneza. A sada, eto, dođe mladi knez. Odoh ja da ga vidim. Sedi on u vrtu, u hladovini pokraj kuće, pije čaj. Vi ste, oče, bili s njim, i načelnik volosti[25], sa medaljom, i on je bio tu.  

      — Hoćeš li čaja, Saveljiču? – pita knez. »Sedi. Daj mu stolicu, Petre Grigoriču«. I Petar Grigorič – a kakav je sotona bio prema nama dok je bio upravnik kod starog kneza – nosi stolicu! Sedimo za stolom, čavrljamo, mladi knez svima sipa čaj. Pa, oče, danas je tako lepo prijatno veče, iz stepe vazduh stiže tako lagan – eto tako ja sedim i čitam: »Radujem se! Radujem se!«  

      Eto šta je seljacima značila sloboda!  

      IX  

      U junu 1861. godine bio sam unapređen u narednika paževskog korpusa. Moram da priznam da se nekim našim oficirima to nije dopadalo. Govorili su da sa takvim narednikom neće biti nikakve discipline. Ali tu nisu mogli ništa da urade. Obično je za narednike postavljan prvi učenik najstarijeg razreda, a ja sam bio prvi već nekoliko godina. Unapređenje se smatralo poželjnim ne samo zato što je narednik imao poseban položaj u korpusu i sve privilegije oficira, već i zato što je istovremeno bio i imperatorov kamerpaž. Tako bi on postao lično poznat caru, što se, naravno, smatralo važnim korakom za dalju karijeru.  

      Za mene je bilo najvažnije to što me je čin spasavao mučne obaveze dežurstva u samom korpusu koja je padala u udeo kamerpaževima i što sam od tada imao zasebnu sobu za rad u koju sam mogao da se sklonim od školske galame. Istina, postojala je i druga strana medalje. Uvek mi je bilo teško da idem ravnomernim korakom i više sam voleo da trčim, što je bilo strogo zabranjeno. Sada više nisam mogao da projurim kroz sve sale već sam morao pristojno da koračam, sa knjigom dežurstva pod miškom! O toj važnoj stvari čak su većali moju drugovi; odlučili su da s vremena na vreme ipak smem sebi da priuštim da se istrčim, a što se tiče mojih odnosa sa drugim pitomcima, na meni je da sa njima uspostavim drugarstvo. To sam i uradio.  

      Kamerpaževi su često odlazili na dvor, na male i velike svečanosti, balove, prijeme, ceremonijalne ručkove itd. Za Božić, Novu godinu i Uskrs bili smo potrebni na dvoru skoro svaki dan, a ponekad i dva puta u toku dana. Osim toga, kao narednik sam svake nedelje morao da referišem caru prilikom smene da »u četi korpusa paževa nema nikakvih promena« čak i kada bi trećina pitomaca bila bolesna. »Da raportiram danas kako nije sve u redu?« upitah pukovnika jednom kada se gotovo pola korpusa porazbolelo od neke bolesti. »Bože sačuvaj« – užasnuo se on – »tako se može raportirati samo ako se u korpusu desi pobuna«.  

      Dvorski život je nesumnjivo živopisan. Elegantna prefinjenost manira (iako možda samo površna), stroga etikecija, atmosfera luksuza, svakako ostavljaju utisak. Veliki prijem – to je lep prizor. Čak i običan prijem kod carice za nekoliko dama veoma se razlikovao od obične posete. Prijem se održava u velikoj sali, goste uvode kamerheri u mundirima opšivenim zlatom, caricu prate raskošno odeveni paževi i dvorske dame i sve se odvija izuzetno svečano. Biti aktivno lice u dvorskom životu bilo je za dečaka mojih godina, naravno, više nego zanimljivo. Pri tom moram da kažem da je Aleksandar II za mene tada bio heroj: on nije pridavao značaj dvorskom ritualu, počinjao je da radi u šest sati ujutro i odlučno se borio protiv nazadnjaka da bi se ostvario niz reformi, među kojima je oslobođenje seljaka bio samo prvi korak.  
      Ali kako sam se bolje upoznavao sa spoljašnjom stranom dvorskog života i s vremena na vreme video usput i ono što se dešava iza kulisa – shvatio sam bedu tih ceremonija, kojima se tek ovlaš prikriva ono što su hteli da sakriju od mase. Osim toga, shvatio sam da takve sitnice do te mere okupiraju pažnju dvora da ga sprečavaju da vidi suštinske pojave i da zbog teatralnosti često biva zaboravljena stvarnost. I da sam ikada gajio iluzije o karijeri na dvoru, one bi nestale već prve godine.  

      Na velike praznike, a takođe i na carske dane, na dvoru je bivao veliki prijem. Hiljade oficira, od generala do kapetana, i viših građanskih činovnika postrojilo bi se u ogromnim salama da se nisko poklone kad car sa porodicom svečano krene u crkvu. Svi članovi carske porodice okupljali su se u salonu i veselo čavrljali do trenutka kad počinje izlazak. Tada se procesija postrojavala. Car je davao ruku carici i prvi kretao. Za njim je išao njegov kamerpaž, a iza njega dežurni general-ađutant i dvorski ministar. Za caricom, ili tačnije za beskrajnim šlepom njene haljine, išla su dva kamerpaža koja su taj šlep podizala na zaokretima i širila ga u svoj njegovoj krasoti. Onda je išao prestolo-naslednik, koji je tada imao osamnaest godina, veliki knezovi i kneginje, prema redosledu prestolonasleđa. Iza svake velike kneginje išao je njen kamerpaž. Onda je sledila dugačka povorka starijih i mlađih dvorskih dama, u takozvanim ruskim kostimima, tj. u balskim haljinama koje su, kako se mislilo, ličile na sarafan.  

      Dok je procesija prolazila, mogao sam da posmatram kako se svako sa višim vojničkim ili građanskim činom, pre nego što se pokloni, trudio da krišom uhvati carev pogled. I ako bi car nekome odgovorio na poklon osmehom, sa dve-tri reči ili čak jedva primetnim klimanjem glave, srećnik bi prepun ponosa zagledao oko sebe očekujući od suseda čestitke.  

      Procesija se vraćala iz crkve u istom poretku. Posle toga, svako je žurio da obavi svoje poslove. Osim manjeg broja fanatika dvorske etikecije, kao i mladih dama, većina prisutnih smatrala je sve ovo dosadnim kulukom.  

      Dva ili tri puta zimi, u dvoru su priređivani veliki balovi, na koje su pozivane hiljade gostiju. Pošto bi imperator otvorio ples polonezom, svako je mogao da se zabavlja kako želi. U beskrajnim blistavo osvetljenim salama bilo je koliko hoćete mesta da se mlade dame sakriju od budnih pogleda mamica i tetkica... Mladež se zabavljala za vreme plesa, a za večerom je uvek nekako ispadalo da su mladi parovi sedeli daleko od svojih staraca.  

      Moja dužnost na balovima nije se ubrajala u lake. Aleksandar II nije igrao i nije sedeo, već je sve vreme obilazio goste. Kamerpaž je morao da ide na izvesnom rastojanju od cara da ne bi štrčao u prevelikoj blizini, a da istovremeno bude pri ruci i brzo se odazove na poziv. Taj spoj prisustva i odsustva nije lako izvesti. Ni imperatoru to nije trebalo; on bi više voleo da ga ostave samog; ali takav beše običaj i car je morao da se povinuje. Najgore od svega bilo je kada je Aleksandar II stupao među dame, koje su stajale blizu velikih knezova koji su plesali, i lagano se među njima kretao. Nije baš bilo jednostavno probijati se kroz taj živi cvećnjak koji se razmicao da napravi put caru, ali se odmah za njim zatvarao. Stotine dama i devojaka nisu igrale, već su stajale u nadi da će ih možda neki od velikih knezova primetiti i pozvati na polku ili valcer. O uticaju dvora na peterburško društvo može se suditi po sledećem. Ako bi roditelji primetili da je veliki knez obratio pažnju na njihovu kćer, trudili su se koliko su mogli da se devojka zaljubi u tako visoku ličnost, iako su vrlo dobro znali da se stvar ne može okončati brakom. Nisam mogao ni da zamislim te razgovore koje sam čuo jednom u »časnoj« porodici, pošto je prestolonaslednik dva ili tri puta otplesao sa mladom sedamnaestogodišnjakinjom. To je bio povod da roditelji grade svojoj kćerci po njihovom mišljenju sjajne planove.  

      Kada smo bili na dvoru, uvek smo tamo doručkovali i ručali. Dvorski lakeji su nam tada pričali – hteli mi da ih slušamo ili ne – hroniku dvorskih skandala. Oni su tačno znali sve što se događalo na dvoru. To je bila njihova sredina. Istine radi, moram da kažem da je te godine, o kojoj pričam, hronika bila siromašnija nego sedamdesetih godina. Neki su se tek bili venčali, a drugi su bili suviše mladi. Ali o odnosu prema kneginji N. koju je Turgenjev tako dobro skicirao u »Dimu« pod imenom Irina, na dvoru se pričalo otvorenije nego u peterburškim salonima. Jednom, kada smo ušli u sobu u kojoj smo se uvek presvlačili, rekoše nam da je »kneginja N. danas dobila nogu, ovaj put konačno«. Pola sata kasnije video sam kneginju N. Pojavila se u crkvi očiju otečenih od plača. Tokom cele službe gušila se u suzama. Ostale dame držale su se podalje od nesrećnice, izgleda da bi je bolje videle. Posluga je već sve znala o događaju i procenjivala ga je na sebi svojstven način. Bilo je nečeg odvratnog i u pričama tih ljudi, koji su samo dan ranije gmizali pred istom tom damom.  

      Jednom, početkom januara 1862. godine, videh da Aleksandar II izlazi iz procesije i sam odlazi u sale gde su za paradu bile postrojene jedinice iz svih pukova peterburškog garnizona. Ta parada se obično održavala na trgu, ali je tog dana zbog jakog mraza morala da se obavi unutra. Aleksandar II je zato morao pešice da prođe pored vojske, umesto da progalopira pokraj njih. Znao sam da se moje obaveze završavaju čim imperator istupi kao glavnokomandujući, i da samo dotle treba da ga pratim, a ne dalje. Međutim, osvrnuvši se oko sebe videh da je on ostao potpuno sam. Fligel-ađutant i general-ađutant negde su nestali.  

      Ne znam da li je tog dana Aleksandar II žurio ili je imao neke druge razloge da se parada brzo završi, tek – on je bukvalno projurio pored redova. Pravio je veoma brze i krupne korake (bio je veoma visok) pa sam ja morao vrlo brzo da hodam, a povremeno čak i da potrčim. Žurio je kao da beži od neke opasnosti. Njegovo uzbuđenje prenelo se i na mene i ja sam u svakom trenutku bio spreman da se bacim napred, žaleći pri tom što kod sebe nemam svoj lični toledski mač koji probija petoparce, već samo obično propisano oružje. Aleksandar II je usporio tek kada je prolazio pored poslednjeg puka. Ulazeći u drugu salu, osvrnuo se i susreo s mojim pogledom, sjajnim od uzbuđenja i brzog hoda. Mlađi fligel-ađutant trčao je dve sale iza nas. Spremio sam se da saslušam oštru grdnju, ali je Aleksandar II, možda otkrivajući misli koje su ga tada okupirale, rekao: »Tu si? Junačino!« Onda je, lagano odlazeći, uputio u daljinu onaj ukočeni zagonetni pogled koji sam sve češće počeo da zapažam kod njega.  

      Tako sam tada razmišljao. Ali niz sitnih događaja, kao i reakcionarni karakter koji je sve više poprimala politika Aleksandra II – počeli su da unose sumnju u moje srce. Svake go dine 6. januara, kao što je poznato, obavlja se poluhrišćanski, polupaganski obred osvećenja vode »u Jordanu«.[26] On se poštuje i na dvoru. Na Nevi, preko puta dvorca, postavlja se paviljon. Imperatorska porodica, predvođena sveštenstvom, kreće iz dvorca veličanstvenim kejom ka paviljonu, gde se posle božje službe baca krst u vodu. Hiljade ljudi na keju i na ledu prati izdaleka ceremoniju. Svi, naravno, za vreme službe stoje gologlavi. Te godine bila je jaka zima i jedan stari general stavio je iz predostrožnosti periku; ali kada je pre izlaska na ulicu užurbano oblačio u hodniku šinjel, nije primetio da se njegova perika pomerila u stranu tako da je stajala sa razdeljkom popreko. Konstantin Nikolajevič je to video i tokom cele službe smejuljio se sa mladim velikim knezovima. Oni su svi gledali u generala, koji se glupavo cerio ne znajući čime je mogao da izazove takvo veselje. Konstantin je tada šapnuo bratu, koje je takođe pogledao generala i nasmejao se.  

      Nekoliko minuta kasnije, kada je procesija, vraćajući se, ponovo bila na keju, jedan stari seljak probio se kroz dvostruki lanac vojnika koji su stajali duž puta i bacio se na kolena pred carem, držeći u rukama molbu.  

      »Baćuška-care, pomozi! – uzviknuo je sa suzama, i u tom se uskliku izkazalo čitavo vekovno tlačenje seljaka. Ali Aleksandar II je prošao ne obrativši pažnju na mužika. Osvrnuh se. Fligel-ađutanta nigde. Konstantin, koji je išao za nama, takođe nije primetio molioca kao ni njegov brat. Nije bilo nikoga da uzme papir. Onda ga uzeh ja, iako sam znao da će me zbog toga grditi; nije bio moj posao da primam molbe, ali ja sam zamislio šta je sve morao da pretrpi taj mužik dok nije dospeo do Peterburga i dok se probijao kroz vojničke i policijske redove. Kao i svi seljaci koji su predavali molbu caru i ovaj mužik se izlagao opasnosti da zaglavi u zatvoru. Bog zna na koliko dugo.  

      Na dan oslobođenja seljaka Aleksandra II su obožavali u Peterburgu, ali je primetno da ga, kad se izuzme taj trenutak oduševljenja, u prestonici nisu voleli. Njegov brat Nikolaj bio je veoma popularan među sitnim dućandžijama i fijakeristima. Ali ni Aleksandar II, ni Konstantin – vođa reformističke partije, ni Mihail, nisu uživali ljubav ni jednog sloja prestoničkog stanovništva. Aleksandar II je od oca nasledio dosta osobina neograničenog samodršca i one su izbijale ponekad na videlo, bez obzira na uobičajenu dobroćudnost. Lako ga je obuzimao gnev i često se odnosio krajnje prezrivo prema posluzi. Sumnjam da je bio iskreno privržen bilo kome. Okruživali su ga i bili mu povremeno bliski ljudi kao što je, na primer, grof Adlerberg, čije je dugove Aleksandar stalno plaćao, dok su drugi bili ozloglašeni zbog kolosalnih krađa. Još od 1862. godine postojala je opasnost da će Aleksandar II obnoviti najgore crte nikolajevštine. Bilo je poznato da on želi da reformiše sudstvo i vojsku, da se surovo fizičko kažnjavanje ukida, da će Rusija dobiti lokalnu samoupravu, a možda čak i neki oblik ustava. Ali i najmanji neredi su po njegovim naređenjima bili najsurovije gušeni. Svaku takvu pobunu on je doživljavao kao ličnu uvredu. Zbog toga su se od Aleksandra II stalno mogle očekivati najnazadnije mere. Studentski nemiri u oktobru 1861. godine, na peterburškom, moskovskom i kazanskom univerzitetu, gušeni su sa sve većom surovošću. Peterburški univerzitet je zatvoren, ukinuti su fakultativni kursevi koje su inicirali mnogi profesori u gradskoj dumi, a najbolji među njima morali su da se penzionišu. Ubrzo posle oslobođenja seljaka, započeo je snažan pokret za osnivanje nedeljnih škola. Njih su otvarali pojedinci i institucije; svi učitelji su naravno radili besplatno, a među njima je bilo i oficira, studenata, pa čak i nekoliko paževa. Seljaci i radnici, stari i mladi pohrlili su u te škole i ubrzo se izgradio metod po kome smo za devet do deset časova uspevali da naučimo seljake da čitaju. U takvim školama bi, bez ikakvih troškova za vlasti, većina seljaka postala pismena. Ali iznenada su sve nedeljne škole zatvorene.  

      U Poljskoj, gde su počele patriotske manifestacije, bile su uhapšene stotine ljudi u crkvama, a kozaci su sa uobičajenom surovošću nagajkama[27] rasterivali gomilu. Krajem 1861. godine na ulicama Varšave su čak pucali u narod i nekoliko ljudi je bilo ubijeno. Prilikom smirivanja retkih nereda seljaka ponovo je uvedeno »teranje kroz šibe« – omiljena kazna Nikolaja I. Tako su se već 1862. godine mogle naslutiti one karakterne crte imperatora koje su se tako jasno ispoljile sedamdesetih godina.  

      Od cele carske porodice najsimpatičnija je nesumnjivo bila carica Marija Aleksandrovna. Ona se odlikovala iskrenošću i ako je nekome govorila nešto prijatno ona je tako i osećala. Na mene je ostavilo dubok utisak kako mi se jednom zahvalila za malu ljubaznost (posle prijema poslanika Sjedinjenih Država). Tako se ne zahvaljuje žena koja je navikla na dvorsko laskanje. Ona bez sumnje nije bila srećna u svojoj porodici. Nisu je volele ni dvorske dame, koje su je smatrale previše strogom; one nisu mogle da shvate zašto je Marija Aleksandrovna toliko stroga prema svome mužu. Sada se zna da udeo Marije Aleksandrovne u oslobođenju seljaka nije bio mali. Ali u to vreme se o tome nije mnogo znalo. Vođama reformističke struje na dvoru smatrani su veliki knez Konstantin i velika kneginja Jelena Pavlovna, glavna zaštitnica Nikolaja Miljutina u višim krugovima. Više se znalo o aktivnom delovanju Marije Aleksandrovne u stvaranju ženskih gimnazija. Od samog početka one su bile odlično organizovane, sa širokim programom i u demokratskom duhu. Njeno prijateljstvo sa Ušinskim spaslo je istaknutog pedagoga od sudbine mnogih talentovanih ljudi toga doba – progonstva.  
      Marija Aleksandrovna je i sama bila solidno obrazovana, a to je želela da priušti i svome starijem sinu. Zato je pozvala kao predavače najveće stručnjake iz pojedinih oblasti, među njima i Kaveljina, iako je znala za njegovo prijateljstvo sa Hercenom. Kad joj je Kaveljin to napomenuo, ona je odgovorila da se na Hercena ljuti samo zbog njegovih oštrih sudova o carici-udovici.  

      Prestolonaslednik je bio izuzetno lep, možda čak i pomalo ženstven. Ni najmanje nije bio uobražen i za vreme prijema drugarski je ćaskao sa kamerpaževima. (Sećam se čak da sam za vreme novogodišnjeg prijema diplomatskog kora, pokušavao da mu objasnim kakva je prednost jednostavno odevenog ambasadora Sjedinjenih Država u odnosu na ostale ambasadore, šarene poput papagaja.) Ali oni koji su prestolonaslednika dobro poznavali govorili su o njemu kao o egoisti. U avgustu 1861. godine prestolonaslednik je definitivno pao na ispitima, koji su se održavali u prisustvu njegovog oca. Sećam se čak i kako je nekoliko dana posle tog fijaska na paradi u Petergofu, kada je prestolonaslednik komandujući napravio nekakvu grešku, Aleksandar povikao na njega tako da su svi čuli: »Ni to ne možeš da naučiš!« Kao što je poznato, prestolonaslednik je umro u dvadeset drugoj godini od bolesti kičmene moždine.  

      Aleksandar Aleksandrovič, koji je 1865. godine postao prestolonaslednik, pokazao se kao potpuna suprotnost svoga brata. Likom i svešću o svojoj veličini podsećao me je na Pavla I.  

3.: Sibir 

Нема коментара:

Постави коментар